Medjunarodni Odnosi Ispit

29 – Činioci u medjunarodnim odnosima: pojam i vrste medjuzavisnosti

Koncept medjuzavisnosti, kao centralni pojam priče o globalizaciji, je često
nejasan izraz korišćen na razne načine, poput izraza „nacionalizam“ ili
„imperijalizam“ ili „gobalizacija“. Državnici i analitičari imaju različite motive
kada korsite političke izraze. Kao analitički termin, „medjuzavisnost“ se odnosi na
situacije u kojima učesnici ili dogadjaji u različitim delovima sistema utiču jedni
na druge. Medjuzavisnost znači uzajamnu zavisnost. To može biti i dobro i loše.
Iako je Ruso govorio kako je medjuzavisnost znači i sukobe i neslaganja, danas je
jako teško biti izolovan pojedinac, a kamoli izolovana država. Izolovane države
poput Severne Koreje ili Mjanmara su trpele izuzetne ekonomske poteškoće i
troškove, jer nije jednostavno odvojiti naciju od ostatka sveta.
Postoje 4 dimenzije koncepta medjuzavisnosti – izvori, koristi, relativni troškovi
i simetrija. Ona može proizaći iz fizičkih (priroda) ili socioloških fenomena
(ekonomskih, političkih ili opažajnih)
Izvori medjuzavisnosti
Vojna medjuzavisnost je ona koja proizilazi iz vojnog nadmetanja. Postoji taj
fizički vid „oružane mašinerije“, što je dramatično zbog uloge nuklearnog oružja i
mogućnosti uzajamnog uništenja. Tu je opažanje važan činilac. Promena u
opažanju ili politici može da umanji intenzitet vojne medjuzavisnosti. Amerikanci
se nikada nisu plašili britanskog ili francuskog nuklearnog oružja jer su znali da
ono neće završiti na američkom tlu. Medjutim, suprotno je za Sovjetske rakete
tokom Hladnog rata. Shodno tome, nakon objave „novog mišljenja“ Gorbačova o
spoljnoj politici SSSR, opažaj amerikanaca se promenio i mogli su lakše da
spavaju.
Ekonomska medjuzavisnost je slična vojnoj po tome što je reč o tradicionalnoj
medjunarodnoj politici i što je njeno poreklo u velikoj meri socijalno, naročito
opažajno. Ona uključuje političke izbore vrednosti i troškova. Recimo desilo se da
je vekna hleba u SAD koštala više zbog toga što u Indiji nije bilo monsuna, a SSSR
nije imao dobru žetvu. SAD je 1973. stopirao izvoz soje u Japan, radi sprečavanja
rasta cene na domaćem tržištu, pa je Japan uložio u proizvodnju soje u Brazilu, što
se njima isplatilo, a na kraju su američki farmeri zažalili zbog onog embarga.
Stoga, društveni izbori i fizički nedostaci utiču dugoročno na ekonomsku
medjuzavisnost. Kada se prave kratkoročni izbori vredi razmotriti dugoročnu
prespektivu.
Koristi medjuzavisnosti
Koristi medjuzavisnosti se obično izražavaju kao nulti zbir i nenulti zbir. U
situaciji nultog zbira – moj gubitak je tvoj dobitak i obrnuto. U situaciji pozitivnog
zbira svi smo na dobitku, dok u negativnom gubimo. Deljenje pite je nulti zbir,
pravljenje veće pite je pozitivni zbir, a ispuštanje iste na pod je negativni zbir.
Odredjeni liberalni ekonomsti teže da na medjuzavisnost gledaju kroz prizmu
pozitivnog zbira u kome svi imaju koristi. Postoji i politička pozadina
medjuzavisnosti. Istina je da obe strane mogu da budu na dobitku od trgovine, ali
kako će dobit od trgovine biti podeljena? Ako Japan i Koreja napreduju od neke
medjusobne trgovine, da li je Japan mnogo bolji a Koreja samo malo bolja, ili
obrnuto? Raspodela koristi – ko dobija koliko od ukupnog odbitka – jeste nulta
zarada u kojoj dobitak jedne strane predstavlja gubitak druge. U ekonomskoj
medjuzavisnosti gotovo uve postoji politički sukob. Ako je pita veća, ljudi se mogu
boriti oko toga ko će dobiti veće parče.
Neki liberalni analitičari prave grešku misleći da će porastom medjuzavisnosti,
saradnja zameniti konkurenciju. Jeste tačno da uzajamna zavisnost stvara zajedniče
koristi, a zajedničke koristi podstiču saradnju, medjutim ekonomska
medjuzavisnost se može upotrebiti i kao oružje – trgovinske sankcije. Ekonomska
medjuzavisnost može biti korisnija nego sila, jer ima suptilnije varijacije.
Tradicionalna medjunarodna politika može biti igra pozitivnog zbira, što zavisi od
namera učesnika. Politika ekonomske medjuzavisnosti ima neke aspekte igre
nultog zbira, kao i aspekte igre čiji zbir nije nula.
Medjuzavisnost istinski meša domaće i strane probleme – poput onog primera sa
sojom ili primera iz 1979. kada je zbog smanjenja proizvodnje nafte od strane
Irana, američka vlada je podsticala gradjane da štede energiju što će voziti 55 kmh
i smanjiti grejanje. Takva medjuzavisnost daje podsticaj mnogo složenijim
koalicijama, složenijim modelima sukoba i drugačijem načinu raspodele koristi
nego u prošlosti.
Troškovi medjuzavisnosti
Troškovi medjuzavisnosti mogu obuhvatati kratkoročnu osetljivost ili drugoročnu
ranjivost. Osetljivost se odnosi na količinu i brzinu posledica zavisnosti - Tu je
pitanje kako i koliko brzo promene jednog dela sistema utiču na promene drugog
dela sistema ? Kao primere imamo krah berze 1987. zbog zabrinutosti stranaca u
vezi sa kamatnim stopama, kao i 1998. godinu u kojoj je slabost azijskih tržišta u
nastajanju imala zarazan efetak koji je uzdrmao Rusiju i Brazil.
Visak nivo osetljivosti nije isto što i visok nivo ranjivosti. Ranjivost se vezuje za
relativne troškove promene strukture sistema uzajamne zavisnosti. To je cena
izlaska iz sistema ili promene pravila igre. SAD su bile osetljive na arapski bojkot
nafte u meri u kojoj su 1973. cene naglo skočile, ali nisu bile ranjive koliko je to
bio Japan, koji je bio mnogo zavisniji od te nafte.
Postoje različiti stepeni ranjivosti. SAD je 1979. uspeo da običnim unutrašnjim
merama da izbegnu štetu porasta cene nafte zbog Irana, što znači da su bile
osetljive ali ne i preterano ranjive. Ranivost zavisi i od toga da li je društvo
spremno da brže reaguje na promene. Takodje, ranjivost zavisi od toga da li ima ili
nema raspoloživih zamena i da li postoje drugi izvori ponude. Sedamdesetih je
postojala priča kako je jako ranjivo i loše što SAD zavisi gotovo 90% od uvoza
aluminijuma, hroma, magnezijuma i nikla, koji su neki od 13 osnovnih sirovina.
Smatralo se da će vremenom da zavist rasti pa će onda to dovesti do dramatičnog
porasta ranjivosti SAD. Medjutim, to se nije desilo, čak su cene i pale jer
analitičari nisu uzei u obzir alternativne izvore sirovina i različitost izvora ponude,
koji sprečavaju dizanje cena. Uz to, vremenom se i tehnologija razvija.
Simetrija medjuzavisnosti
Simetrija se odnosi na relativno uravnotežene slučajeve, nasuprot neuravnoteženoj
zavisnosti. Manja zavisnost može predstavljati izvor moći. Ako su dve strane
medjusobno zavisne, ona koja je manje zavisna ima izvor moći sve dok obe strane
podržavaju tu svoju vezu. Najzanimljivije političko ponašanje je u slučajevima bez
potpune simetrije. Savršena simetrija je veoma retka, kao i slučajevi potpune
neravnoteže. Daje se primer zavisnosti SAD i Japana oko investicija u kojoj su obe
strane imale koristi od te zavisti. Bezbednost je često bila povezana sa drugim
pitanjima njihovog odnosa. Posle WWII Japan je sledio politiku trgovinske države
i nije razvio veliku vojnu moć niti nuklearna oružja, oslonili su se na SAD.
Asimetrijska medjuzavisnost se može pojaviti u raznim područjima, kada država
onda pkušava da spoji ili razdvoji probleme (poput igranja pokera na različitim
stolovima). Stoga, mnogi politički sukobi povodom medjuzavisnosti uključuju
stvaranje veza ili njihovo sprečavanje. Države žele da manipulišu medjuzavisnošću
tamo gde su jake i da izbegnu manipulaciju u područjima gde su relativno slabe.
Ekonomske sankcije su čest primer takve veze. Države su pokušavale da iskoriste
medjunarodne institucije da postave pravila koja utiču na „prenos čipova medju
stolovima“. Isto tako, kada države gube na nekim „stolovima“ gde su slabije,
obično se trude da na „stolovima“ gde su jake preokrenu situaciju, odnosno
iskoriste tu jačinu. Tako, kada su SAD i Evropa bile pobedjene na „naftnom stolu“
1973. one su mogle, ali nisu, da iskoriste superiornu vojnu silu da prevrnu
pregovarački naftni sto, medjutim njih je zadržala složena mreža veza.
Ne pobedjuje uvek najjača država u manipulaciji ekonomskom medjuzavisnošću.
Tako manje države, ukoliko su dovoljno odlučne, mogu imati prevagu u pojedinim
slučajevima. Tako je u slučaju Kanade i SAD. SAD pokriva tri četvrtine spoljne
trgovine Kanade, dok ova samo četvrtinu SAD, što znači da je Kanada mnogo
zavisnija. Medjutim, uprkos tome, Kanada je često prevladavala u sporovima jer je
bila voljna da preti uzvratnim akcijama. Kanadjani bi dugoročno više trpeli nego
SAD, ali je ona osećala da je bolje rizikovati povremenu odmazdu nego stalno biti
na gubitku.
Širenje trgovinskih sporazuma je prirodan rezultat rastuće mejduzavisnosti.
Paktovi poput NAFTA-e mogu da povećaju medjuzavisnost i smanje asimetriju u
medjusobnom odnosu. Treba spomenuti i medjunarodne institucije poput MMF i
Svetske banke koje su tu da usaglašavaju svetsku ekonomiju pomagajući zemljama
u razvoju, uz poneke uslove poput promene ekonomske politike države primaoca.
GATT (opšti sporazum i tarifama i trgovini), kasnije transformisan u WTO
uspostavio je pravila liberalne trgovine i služio kao mesto za niz rundi
multilateralnih pregovora koji su snizili trgovinske barijere. OECD (Organizacija
za ekonomsku saradnju i razvoj) služi kao forum u kome najrazvijenije zemlje
koordiniraju svoje medjunarodne ekonomske politike. Velike multinacionalne
korporacije sa globalnim strategijama postajale su značajnije kako su
medjunarodne investicije rasle za gotovo deset posto godišnje. Medjutim, i te
institucije mogu biti u korist najbogatijih država. Institucije odražavaju moć koja
leži u osnovi asimetrične medjuzavisnosti finansijskih tržišta. Medjunarodne
institucije mogu da ublaže, ali ne i da ukinu realnost moći.
U svakom slučaju, globalni politički i ekonomski sistem je složeniji nego ranije.
Postojaće više sektora, više država, više problema i više privatnih učesnika
uključenih u složenost medjuzavisnih odnosa. Sve je manje realno analizirati
svetsku politiku kao da se ona dešava isključivo izmedju grupe vleikih država,
čvrstih kao bilijarske kugle, koje se sudaraju u borbi za ravnotežu snaga.
Složenu medjuzavisnost možemo definisati kao zamišljeni svet koje je dobijem
obrtanjem tri glavne pretpostavke realizma. Države nisu jedini akteri, već su tu i
transnacionalni učesnici koju deluju prek održavnih granica; Sila nije jedini važan
instrument – ekonomska manipulacija i korišćenje medjunarodnih institucija su
dominantni; Bezbednost nije primarni cilj, već je to blagostanje. Svakako, i
realizam i složena medjuzavisnost predstavljaju idealne tipove, dok stvarni svet
leži negde izmedju ta dva. Bliski Istok, recimo, je bliži realističkom svetu, dok
SAD i Kanada ili Francuska i Nemačka imaj uveze koje leže mnogo bliže svetu
koji označava složena medjuzavisnost. Najbolji primer interakcije izmedju složene
medjuzavisnosti i realizma u stvarnom svetu je odnos SAD sa Kinom.
Neka šira suština kaže – u odnosima jednih sa drugima, sve napredne demokratije
obrazuju kantovsko ostrvlje mira u moru hobsovog realizma. Pogrešno je pretvarati
se da je čitav svet modeliran prema Hobsovom realizmu ili prema Kantovoj
složenoj medjuzavisnosti.

30 i 31 – Globalizacija kao činilac u medjunarodnim odnosima: pojam i

razdoblja u razvoju i Različiti vidovi globalizacije u savremenim
medjunarodnim odnosima
Nakon završetka Hladnog rata, mnogi su smatrali da će ekonomska pitanja početi
da zauzimaju najbitnija mesta u svetskoj politici. Zemlja je postala jedna velika
sfera ekonomske medjuzavisti, koja stalno jača, dok u isto vreme opada cena
transporta i komunukacija, što je imalo za posledicu umanjivanja razdaljina.
Tržišta su postala jako bitna, na kome glavnu ulogu igraju multinacionalne
korporacije koje utiču na domaće ekonomije i politike, odlučivajući gde će smestiti
svoju proizvodnju. S tim u vezi je i Deni Rodrik istakao da je globalizacija
povlačenje duboke linije rascepa izmedju grupa koje poseduju mogućnost za
procvat na tržištu i grupa koje to ne poseduju, poput radnika, penzionera, ekologa,
sa vladama koje su zaglavljene izmedju njih. Pojedini teoretičari spominju i
geoekonomsko nadmetanje umesto geopolitičkog, gde su ekonomske sankcije
ključ politika.
Svakako, globalno tržište zavisi od medjunarodne strukture moći. Ekonomske
sankcije donekle zamenjuju upotrebu sile, ali su opet neujednačene snage.
Multilateralnim sankcijama je okončan aparthejd u Južnoj Africi, vršen pritisak na
Srbiju i Libiju devedesetih, medjutim nisu uspele da nateraju iračke trupe iz
Kuvajta.
Globalizacija je definisana kao širom sveta razapeta mreža medjuzavisnosti koja
ne podrazumeva univerzalnost. Početkom XXI veka, polovina američkog
stanovništva je koristila internet u poredjenju sa stanovništvom Južne Azije, gde se
to merilo u promilima. Mnogo ljudi ni danas nema telefon a neki žive i u udaljenim
selima bez ikakvih veza sa globlanim tržištem. Zaista, globalizaciju prati širenje
jaza izmedju bogatih i siromašnih. Globalizacija ne podrazumeva ni
jednoobraznost, ni jednakost. Istinski globalizovano svetsko tržište značilo bi
Slobodan protok roba, ljudi i kapitala i slične kamatne stope. Medjutim, dug je put
dotle. Takodje, globalizacija je i nacionalne granice učinila manje važnim, ali one
svakako nisu postale irelevantne.
Pored ekonomske, koja se najčešće spominje, globalizacija ima i drugih dimenzija.
Na primer, ona ima svoj aspekat i u životnoj sredini. Naime, to možemo videti
kroz širenje malih boginja koje su prvi put zabeležene u Egiptu pre par hiljada
godina, pa onda u Kini, Evropi, sve do Amerike. Takodje, Kuga ili Crna smrt je
započela svoj talas u Aziji ali je usmrtilo oko četvrtine stanovništva Evrope. Treba
tu spomenuti i HIV, a danas imamo svakako i najbolji primer širenja pandemije
Covid-19. Značajno je spomenuti i biljke, odnosno širenje nepoznatih biljnih i
životinjskih vrsta na nove oblasti koje mogu biti pogubne po autohtone vrste,
medjutim nije sve tako crno, Evropa i Azija sui male koristi od uzvoza novih
biljnih kultura poput krompira, kukuruza i paradajza…
Dalje, danas je veoma važna i klimatska dimenzija globalizacije. Globalna
promena klime utiče na svaki deo planete u različitim intenzitetima. Ona je najviše
podsticana ljudskim faktorom, a postoje predvidjanja da će prosečna temperatura
na Zemlji u ovom veku porasti za više od 2 stepena celzijusa. Sve će to izazvati
snažnije oluje, poplave, suše i klizišta na raznim mestima. Treba imati u vidu i
smanjenje ledenog pokrivača i podizanje nivoa mora koje može biti pogubno za
priobalne gradove. Važnost ovog aspekta globalizacije je opisao i Džejms Mekarti
rekavši da su „ ... prirodni i humani sistemi koji nam obezbedjuju hranu, gorivo i
vlakna pod snažnim uticajem klime“.
Vojna globalizacija, je takodje jedan aspekt globalizacije, koja se sastoji od mreža
medjuzavisnosti u kojima je zastupljena sila ili pretnja silom. Svetski ratovi XX
veka su primer za to, a tokom Hladnog rata globalna strategijska medjuzavisnost
izmedju SAD i SSSR je bila dobro uočljiva. Podelila je svet na dva saveza, ali je i
svaka strana mogla da upotrebi interkontinentalne rakete da uništi drugu stranu u
roku od trideset minuta.
Društvena globalizacija je širenje ljudi, kultura, predstava i ideja. Konkretan
primer jesu migracije. Tokom XIX veka, oko 80 miliona ljudi je prešlo okean ka
novim domovima, dok je na početku XXI veka, oko 30 miliona stanovnika SAD
bilo rodjeno u inostranstvu. Pored toga, u zemlju udju i milionski brojevi
posetilaca, poput turista. Takodje, četiri najveće religije – budizam, judaizam,
hrišćanstvo i islam su se tokom protekla dva milenijuma proširile preko velikih
razdaljina, zajedno sa odredjenim idejama i naučnim metodama. U okviru
društvene globalizacije, treba spomenuti i političku globalizaciju koja se ispoljila
u vidu širenja ustavnih aranžmana, povećanju broja zemalja koje su postale
demokratske, usled globalnog širenja demokratskih ideja kao i razvoju
medjunarodnog prava i medjunarodnih ustanova. Svakako, transnacionalne
političke ideje utiču na to kako nacije postavljaju svoje nacionalne ciljeve i kako
koriste svoju meku moć. Primer za političku globalizaciju jesu revolucije, recimo
komunističke.
Iako se globalizacija odvija već vekovima, njena današnja forma se označava kao
„punija i brža“. Ona se razlikuje od globalizacije iz XIX veka, kada je na snazi bio
evropski imperijalizam i kada su torškovi transporta i komunikacija bili znatno
viši. Medjutim, mnoge od najvažnijih razlika nalaze svoj izvor u informatičkoj
revoluciji. Tomas Fridman kaže da se savremena globalizacija odvija „dalje, brže,
jeftinije i dublje“. Postoji termin „efekti mreže“ koji koriste ekonomisti, koji
govori o tome da proizvod postaje vredniji ako ga koristi više ljudi. Jedan telefon
je beskoristan, ali njegova vrednost raste širenjem mreže. Zato je i internet doneo
brze i velike promene. Kako mreža postaje sve veća, odnosno medjuzavisnost
punija i brža, veze izmedju različitih mreža dobijaju na značaju. Sve je više
medjusobnih veza izmedju mreža. Rezultat toga su „sistemski efekti“ – kada male
promene u jednoj oblasti mogu da utiču na čitav sistem, odnosno postaju sve
važnije. Ono što je važno za spoljnu politiku država, a što je proizvod sistemskih
efekata, jeste to da zbog gustine mreže medjuzavisnosti, posledice dogadjaja u
jednom geografskom regionu mogu da imaju duboke posledice u drugim
geografskim regionima, u vojnim ili društvenim dimenzijama. Takodje, zbog sve
veće gustine medjuzavisnosti, delanje u okviru nje obično jeste nepredvidivo.
Uz tu neizvesnost ide i brzina, kao i teškoće oblikovana političkih odgovora.
Malim boginjama je trebalo tri milenijuma da se prošire, siri manje od tri decenije,
dok je kompjuterskom virusu filipinskih hakera trebalo tri dana da se proširi na ceo
svet. Upravo tu vidimo meru brzine globalizacije.
Razvitak tehnologije je omogućio i mnogo većem broju ljudi da budu globalni
akteri. To možemo označiti „pluralizacijom“, jer ona ukazuje na veliki porast broja
i raznovrsnosti učesnika u globalnim mrežama. Kada je Kejnz, 1914. godine
opisivao trend globalizacije kroz mogućnost stanovnika Londona da iz kreveta
telefonom naruči bilo koji proizvod na svetu, taj stanovnik je morao biti jako
bogat. Medjutim, danas supermarketi i maloprodaja preko interneta su omogućile
da mnogo veći broj ljudi bude u prilici da tako nešto učini, što je odlika
postindustrijskog društva. Informatička revolucija je dodala savremenoj
globalizaciji brzinu i raznovrsnost mreže medjusobnih veza. Ali, takav „razvijeni
globalizam“, opet, nije jedinstven ili jednoobrazan i on varira po regionima i
lokacijama, kao i po pitanjima koja obuhvata.
Političke reakcije na globalizaciju su takodje raznovrsne. Domaća politika
kanališe odgovore na promenu u globalnom društvu. Tako neke države imitiraju
uspeh, što se vidi na primerima kapitalističkih društava u procesu demokratizacije.
Neke države, poput Holandije ili skandinavskih zemalja su održale relativno
snažne vlade i želele razvitak za sektore koji nisu bili u prednosti, dok su neke
angloameričke zemlje naglašavale kapitalizam, tržište, konkurenciju i deregulaciju.
I taj kapitalizam koji se proširio procesom globalizacije ima razlika u SAD, Evropi
i Japanu. U društvima poput Irana, Avganistana i Sudana, postoje konzervativne
grupe koje su se snažno i nasilno opirale globalizaciji. Tu, za razliku od prvo-
pomenutih društava, vidimo snažnu volju da opiranjem globalizaciji i svih njenih
vrednosti, što ta društva čini nestabilnim, sukobljavanjem konzervativnih i nešto
liberalnijih grupa koje žele prihvatanje odredjenih globalnih vrednosti.
Ono što je bio glavni razlog političkih reakcija na globalizaciju jeste bila upravo
rastuća nejednakost. Ta nejednakost podstiče odredjene grupacije, poput mladih
ljudi, da stvaraju odredjene političke pokrete kako bi se borili za smanjenje te
nejednakosti. Tu treba uvideti činjenicu da je takvih grupa mnogo više upravo i
usled mogućnosti mnogo veće informisanosti ljudi, gde se ta nejednakost može
jasnije uvideti. O vezi političkih reakcija i nejednakosti, koja je složena, je govorio
ekonomski istoričar Karl Polanji, u svojoj studiji „Velika transformacija“I, u kojoj
govori kako su sile tržišta oslobodjene industrijskom revolucijom i globalizacijom
u XIX veku proizvele i velika ekonomska dostignuća, ali i velike društvene potrese
i političke reakcije. Medjutim, kaže on dalje, nema automatske veze izmedju
nejednakosti i političke reakcije, ali prva daje podsticaj drugoj. Naročito ukoliko
je nejednakost kombinovana sa nestabilnošću. Stoga, ekonomska medjuzavisnost
može da stvori političke probleme, ali i koristi.
Ekonomska medjuzavisnost je rasla nakon WWII, medjutim naftna kriza 1973. je
dovela ekonomski sukob u centar pažnje. Iako liberali tvrde da mejduzavisnost
znači mir i saradnju, nije uvek tako. Sukobi se svakako nastavljaju. „Koalicije“ su
sve složenije i koriste se razni oblici moći, pa onda sukob ponekad bude poput
igranja partije šaha. Po Hansu Morgentauu, naftna kriza 1973. godine je bila
istorijski presedan jer je razdvojila vojnu moć od ekonomske moći zasnovane na
sirovinama.
Џозеф Стиглић службеник Светске банке каже да глобализација значи
уклањање препрека слободној трговини и блиској интеграцији националних
економима. Томас Фридман каже да је глобализација ширење капитализма
слободног тржишта на све земље света. Глобализација омогућава свакоме од
нас да досегне свет дубље, јефтиније, брже и даље. Глобализација је процес
који од света прави једно јединствено место и може се најшире посматрано
разликовати најмање 5 термина глобализација: 1)глобализација као
интернационализација-интензивирање прекодржавних граница
2)глобализација као либерализација-слабљење и уклањање контроле над
тржиштима 3)глобализација као универзализација 4)глобализација као
вестернизација-превласт Запада у светским пословима 5)глобализација како
детериторијализација- претпоставка да су географија и простор изгубили на
значају. Заједничко свим дефиницијама јесте да је глобализација процес.
Глобализација се може схватити као међународни ситем који је наследио
систем хладног рата. Најпотпуније одређене глобализације дају Роберт
Киохејн и Џозеф Нај који уводе појам комплексна међузависност. Она
обухвата три карактеристике: 1.Постојање вишеостраних канала за контакте
између друштава који се не морају одвијати искључиво преко влада
2.Одсуство хијерархије међу питањима што значи да се односи између
различитих актера не могу класификовати по некаквој хијерархији 3.Мања
улога војне силе у односима између актера. На Средњем истоку, Балкану и
Африци војна сила и даље остаје чинилац на који се мора рачунати у односу
међу државама. Међузависност се односи на услове, на стање ствари. Она се
може увећавати као са краја Другог св рата или опадати као током велике
депресије у економском смислу. Глобализам са друге стране је такође стање
ствари или стање света које укључује мрежу међузависности на
мултиконтиненталним растојањима повезаних путем утицаја капитала и
добара, информација и идеја, људи и снага итд. Глобализам је подврста
међузав који има два обележја: 1)глобализам је мрежа међузависности
2)глобализам подразумева да се актери између којих постоји стање
међузависности налазе на мултиконтиненталним стојањима. Глобализам је
мрежа међузав између актера (најчешће држава). На практичном примеру је
то попут економске културне војне међузав између САД и Јапана.
Глобализам би значио међузависност на више поља. Глобализам подразумева
међузависности између актера најчешће држава који се налазе на великим
растојањима и најчешће различитим континетима. Процес увећања
глобализма назива се глобализација а опадања деглобализација. Пример
глобализације био би процес повећавања глобализма у односима САД и
Јапана 1990-те, а пример деглобализације је пример САД и Јапана у времену
хладног рата.
Према Томасу Фридману постоји три ере глобализације. Прва ера
глобализације је била од 1866 до Првог св рата и заснована је на палим
ценама транспорта и развитком пароброда железнице мотора са унутрашњим
сагоревањем. Свет се скупио од величине великог до средњег. Друга ера је од
пада Берлинског зида до 2000. и заснована је на палим ценама
телекомуникација и развитку сателита микрочипова телефона рачунара. Свет
се скупио од величине средње до величине мало. Трећа ера је од 2000. до
данас и свет се скупио од величине мало до сићушно а предуслови су
масовна исталација подземним и подводних оптичких каблова као и
повећање броја људи са рачунарима и конвергенција софтверских
апликација.

33 i 34 – Moral kao činilac u medjunarodnim odnosima; Tri viđenja

uloge morala u međunarodnim odnosima
Neki realisti veruju da brige o moralu ne igraju ulogu u međunarodnim sukobima,
medjutim, on igra ulogu u međunarodnim odnosima, iako ne istu kao u unutrašnjoj
politici. Primer za to seže još do Tukididovih dana, Korinta i Korkire i rečenice
„nećete pomagati agresorima, nego ljudima koji su žrtve agresije.“ Moralnost je
moćna stvarnost jer pokreće i ograničava ljude. Oni, međutim, mogu biti
upotrebljeni kao propaganda da se sakriju pravi motivi. U vreme Atine, nastala je
rečenica „jaki čine ono što moć mora da čini, slabi trpe ono što moraju“ i ona se
primenjivala u slučajevima Iraka i Kuvajta, Indonezije i Istočnog Timora, kao i u
slučajevima SAD i Grenade. Medjutim danas je toga sve manje, odnosno takav
realistički stav koji ne ustupa mesto moralu je mnogo manje prihvatljiv, što bi
moglo značiti da danas moral zauzima neko istaknutije mesto.
Osnovno merilo za prosuđivanje moralnosti jeste nepristrasnost – gledište po
kome se svi interesi prosuđuju pomoću istih kriterijuma. U okviru principa
nepristrasnosti, postoje dve tradicije koje govore o tome kako prosuđivati moralne
razloge. Jedna je Kantovska, a druga Utilitaristička. Kantovska kaže da treba činiti
nešto samo onda kada je potpuno ispravno. U priči o tri nevina građana koja čekaju
da budu streljana, kantovska tradicija savetuje da čovek koji je u mogućnosti da
ubije jednog nevinog a spasi drugo dvoje, umesto da svo troje umtru, ništa ne
preduzima i da ode čistih ruku i čiste savesti. Utilitaristička tradicija kaže da
ukoliko možete spasiti dva života, onda treba to i da učinite. Važne su posledice.
Moralni razlozi mogu biti prosuđivani na tri načina: koji je motiv ili namera; koja
su sredstva upotrebljena; koje su posledice ili mrežni efetki.
Moral igra manju ulogu u međunarodnoj politici nego u unutrašnjoj. Postoje 4
razloga za to. Prvi je slaba međunarodna saglasnost o vrednostima, jer postoje
kulturne i religijske razlike. Drugo, države su drugačije od pojedinaca. One su
apstrakcije, pa iako su njihove vođe pojedinci, njihova delatnost se ocenjuje
drugačije nego kada deluju samo kao pojedinci. Šefovi država, ponekad moraju
upotrebe silu kako bi zaštitili svoj narod. Takodje, kod morala pojedinaca žrtva
može biti najviši dokaz moralnog delovanja, ali treba li lideri da žrtvuju čitav svoj
narod? Meljani su poklani zbog odupiranja Atinjanima. Da li je Kenedi 1962.
trebalo da preuzme rizik nuklearnog rata kako bi uklonio Sovjetske rakete sa
Kube? Poenta je da kada pojedinci deluju kao ilideri država, o njihovim akcijama
se sudi nešto drugačije. Treći razlog je složenost uzročno-posledičnih odnosa u
međunarodnoj politici. Zbog dodatne dimenzije, odnosno sloja složenosti, koji
predstavlja međudejstvo država, otežano je pravljenje tačnih predviđanja
posledica. Trivijalni primer je „argument hamburgera“ – studenti sa američkih
univerziteta su odbijali da jedu hamburgere jer su smatrali da pola kilograma mesa
vredi kao 4kg žitarica koje se mogu iskoristiti da se prehrane gladni u svetu. Lepa
zamisao nije uspela zbog ključnog problema koji glasi – stanovnici Bangladeša i
Indije nemaju novca da kupe taj višak žitarica, stoga bi se njima trebao dati prvo
novac sa kojima bi oni kupili taj višak žitarica. Tako je nastao višak žitarica na
američkom tržištu, cene su pale, što je otežalo rad farmerima. Četvrti argument
kaže da su ustanove međunarodnog društva naročito slabe, pa je razilaženje
između pravde i poretka veće nego u unutrašnjoj politici. Određeni stepen poretka
je preduslov za postojanje pravde.
Postoje tri viđenja etike ili morala u međunarodnim odnosima. To su skeptici,
državni moralisti i kosmopolite. Realisti uglavnom spadaju u skeptike ili državne
moraliste, dok oni koji naglašavaju liberalnu analizu zastupaju moralna gledišta
državnih moralista ili kosmopolita.
Skeptici kažu da moralne kategorije neaju značaja u međunarodnim odnosima, jer
nema institucija koje bi obezbedile poredak. Takodje ne postoji ni osećaj
zajedništva. „Jaki čine ono što moć mora da čini, a slabi trpe ono što moraju da
trpe.“ Moć stvara pravo. Skeptici smatraju da je to to. Međutim, ne može se sve
svesti na „ubiti ili biti ubijen“, međunarodna politika je više od pukog opstanka.
Državnik koji kaže da nije imao izbora, najčešće ga je imao, iako neprijatan.
Ukoliko postoji neki stepen poretka i zajednice u međ. odnosima, ako nije stalno
pristuno „ubiti ili biti ubijen“, znači da postoji prostor za izbor. Anarhija znači
bezvlašće ali ne i totalni haos. Svakako postoje rudimentarni postupci i institucije
koje obezbeđuju dovoljan stepen poretka da omoguće neke važne izbore:
ravnotežu snaga, međunarodno pravo, međ organizacije. Ako primenimu dobro
poznatu Hobsovu teoriju na međunarodnu zajednicu, možemo pitati zašto ne
postoji svetska vlada? Hobs kaže da nesigurnost na međunarodnom nivou nije
toliko kao na nivou pojedinaca.
Liberali, dalje, ukazuju na postojanje međunarodnog prava i običaja. Iako
rudimentarne, te norme obavezuju prekršioce na dokazivanje nevinosti. Tako je
međunarodna zajednica iračku agresiju na Kuvajt osudila kao povredu
međunarodnih granica, odnosno povredu prava i normi međunarodnog prava. To
njega doduše nije zaustavilo, ali mu jeste otežalo posao i doprinelo je stvaranju
koalicije koja ga je na kraju izbacila iz Kuvajta. Zbog ovih, iako u rudimentarnom
obliku, međunarodnih institucija i poretka u kome postoje ekonomske, vojne i
društvene međuzavisti, gde države ne gledaju stalno samo svoj interes i
bezbednost, možemo smatrati da se ne može uvek gledali na međunarodni poredak
kao poredak „ubiti ili biti ubijen“.
Čak i u ekstremnim slučajevima rata, pravo i moral mogu ponekad da igraju ulogu.
Tako doktrina pravednog rata nalaže da je zabranjeno ubijati nedužne civile u ratu.
Ona kombinuje i brigu o namerama, sredstvima i posledicama delovanja. Zabrana
namernog ubijanja ljudi koji ne nanose štetu pomaže nam takođe da spoznamo
zašto je terorizam lošta stvar.. Neki skeptici tvrde da je „nekima terorista, a nekima
borac za slobodu“. Doktrina kaže – možete se boriti za slobodu, ali ne možete
ubijati nedužne civile.
Možemo da odbacimo kompletni skepticizam zato što u međunarodnoj politici
postoji prostor za moralnost. Ona je vezana za izbor, a smisleni izbor se menja u
skladu sa promenom uslova opstanka. Što su veće pretnje opstanku, manje je
mogućnosti za moralni izbor. Mir je moralni prioritet, čak i kada je u pitanju
nepravedan mir. Najbolji način da se sačuva poredak je ravnoteža snaga između
država.
Državni moralisti tvrde da međunarodna politika počiva na društvu država sa
određenim pravilima, premda ta pravila nisu uvek sasvim poštovana. Najvažnije
pravilo je državni suverenitet koji zabranjuje državama intervenisanje izvan
vlastitih državnih granica u prostor tuđie jurisdikcije. Majkl Volcer kaže da
državne granice imaju moralni značaj. Drugi jednostavnije kažu da je poštovanje
suvereniteta najbolji način za očuvanje poretka. Da bi se pronašle razlike među
brojnim intervencijama SAD, Sovjeta, Iraka, NATO-a treba ići dalje od samih
namera. Treba sagledati i sredstva i posledice. SAD su 1989. poslale trupe u
Panamu radi svrgavanja diktatora Manuela Norijegu, dok je 1990. Irak poslao
trupe u Kuvajt da sruši emira. Iako deluje jako slično, bilo je razlike u sredstvima i
posledicama. U Panami su Amerikanci doveli na vlast vladu koja je bila sasvim
legalno izabrana, ali kojoj Norijega nije dozvoljavao da preuzme vlast. Amerikanci
nisu pokušali da anektiraju Panamu, za razliku od Iraka prema Kuvajtu.
Kosmopoliti, poput Čarlsa Bajca, vide međunarodnu politiku ne smao kao društvo
država nego i kao društvo pojedinaca. Stoga, kada govorimo o pravdi, kosmopoliti
kažu da treba govoriti o pravdi za pojedince. Kažu da se realisti previše
usredsređuju na rat i mir. Ako bi se usmerili na pitanje dsitributivne pravde,
shvatili bi međuzavisnost globalne ekonomije.
Oni smatraju da državne granice nemaju moralno opravdanje i da one prosto brane
nejednakost koja treba da bude ukinuta, ukoliko mislimo u pojmovima
distributivne pravde. Realisti kažu da to može dovesti do velikog nereda. Međutim,
kosmopoliti nas podsećaju da postoji jedna distributivna dimenzija međunarodnih
odnosa, gde je moralnost jednako važna u miru i u ratu.
Od pristupa međunarodnoj moralnosti skeptici ispravno ističu da je poredak nužan
za postojanje pravde, ali ispuštaju iz vida ravnotežu između poretka i pravde.
Državni moralisti koji vide društvo država sa pravilima protiv intervencije
predstavljaju jedna institucionalni pristup poretku, ali ne pružaju dosledne
odgovore o tome kada neke intervencije mogu biti opravdane. Kosmopoliti koji se
usredsređuju na društvo pojedinaca imaju duboki uvid u opšteljudsko, ali
povećavaju rizik izazivanja ogromnog nereda.
Zbog razlika između unutrašnje i međunarodne politike moralnost je teško
primeniti u međunarodnoj politici. Upravo zbog toga što postoji mnoštvo načela, iz
toga ne sledi da uopšte nema načela.
Stojanović i Dimitrijević kažu da su postojala u međunarodnim odnosima neka
moralna načeka koja su nastajala uporedo sa razvojem međuzavisnosti u m.o.
Međunarodna zajednica je dezintegrisano društvo koje se sastoji od nezavisnih
političkih zajednica unutar kojih se stvara moral svake pojedine zajednice. Zbog
toga se postavlja pitanje o postojanju nekih normi međunarodnog morala koji bi
imao univerzalne razmere. R. Lukić definiše moral kao „skup društvenih normi
koje subjekt, kao spostvenu bezuslovnu, samociljnu obavezu, zasnovanu na dobrom
kao samostalnoj vrhovnoj vrednosti, u moralnoj situaciji oseća trenutno celim
bićem, a ne samo uviđa razumom, koja često vrši pritisak na njegove prirodne
sklonosti i ostvaruje njegovo čoveštvo, a za čiji prekršaj on oseća grižu savest, dok
društvo na njega primenjuje spoljašnje sankcije uz istovremeni zahtev da on oseća
grižu savesti“. Ako se vodimo ovom definicijom, postavlja se pitanje postoji li u
međunarodnim odnosima nek „vrhovna vrednost“. Stepen bliskosti među
članovima jednog društva koji je potreban za stvaranje moralnih normi je mnogo
manji u odnosima između različitih zajednica, nego što je to u jednoj zajednici.
Moral se razlikuje i po društveno-ekonomskim formacijama – negde je ropstvo
moralom dozvoljeno, a u drugom izaziva gnušenje.
Iako je osećanje moralne obaveze u međunarodnim odnosima, kroz spoljnu
politiku, mnogo manji nego što je to u unutrašnjoj zajednici, razvojem
međuzavisnosti, rađaju se i odnosi saradnje i prijateljstva i sa stranim državama.
To utiče i na produženo delovanje unutrašnjih moralnih normi u ponašanju sa
stranim pojedincima, državama. Treba spomenuti i postojanje međunarodnih
organizacija, gde počinje da se ratvija međunarodni moral, kroz konsenzus o
postojanju osnovih vrednosti u međunarodnom životu.
U međunarodnom životu, međunarodno pravo i moral su u drugačijem odnosu
nego što je to u unutrašnjem pravu i unutrašnjem moralu. U međunarodnim
odnosima, međunarodno pravo nastaje saglasnošću volja, a ne nametanjem normi
kao u unutrašnjem pravu. Stoga su u međunarodnim odnosima prvo nastajale neke
pravne norme koje su se vremenom razvijale i težile ka tome da stvore određene
moralne norme. Taj proces, svakako, nije jednostavan.
Što se tiče rasprave o moralu u savremenim teorijama međunarodnih odnosa,
realisti, poput Hansa Morgentaua, smatraju da ne postoji mogućnost
ograničavanja izbora putem morala kada je reč o akcijama koje države u m.o.
preduzimaju. Smatra da postoji mogućnost sukoba između zahteva morala i
uspešnosti političkih poduhvata. Jedino što priznaje u pogledu učešća morala, je da
moralni principi budu podvedeni pod zahtev stvarnosti. To oličava krajnji
pragmatizam koji ne dopušta mesto moralu u međunarodnim odnosima, a takodje
opravdava svaku akciju za postizanje nacionalnih interesa putem sile.
Sa druge strane, Kvinsi Rajt smatra da ne postoji aspolutna protivrečnost izmedju
morala i efikasnosti politike u međunarodnim odnosima, pa je moguće
konstituisanje određenih moralnih načela. On čak kaže da je taj moral neophodan
zbog postojanja različitosti između raznih društava i kultura, koji mogu biti i
potpuno suprotni među sobom. S obzirom na to da usled veće međuzavisti postoji i
veća šansa za sukob interesa, to onda dovodi i to potrebe stvaranja univerzalnih
sistema vrednosti koji bi bili jednako prihvatljivi i priznati od strane svih. U celini
gledano, po Rajtu, međunarodni moral teži da izbegne sve apsolutno.
Iako je institucionalizam Kvinsija Rajta jedna svetla tačka u moru crnih teorija
realista, on zapostavlja ono što stvarno jeste, baveći se previše normativnošću, da
bi nam pokazao kako treba da bude. Normativnost jeste važna, ali su razlike su
suviše velike u savremenom svetu da bismo mogli očekivati da putem
mešunarodnih obaveza stvorimo zajedničke vrednosti i moralna načela.
Svako društvo stvara one moralne norme koje su nužne za njegov opstanak, bez
morala društvo ne može da postoji. Svako društvo obezbeđuje svoj opstanak unutar
sebe, međutim taj opstanak zavisi i od međunarodnih odnosa, odnosno spoljnih
činilaca. Stoga se smatra da je neophodno postojanje minimuma morala i u
međunarodnom društvu koji štiti osnove za opstanak društva u njemu. Opravdano
se postavlja pitanje sadržaja tog minimuma morala. Naime, sve objektivne
činjenice savremenog društvenog trenutka ukazuju da rat predstavlja upravo
najveću opasnost za opstanak društava unutar međunarodnih odnosa, stoga je on i
zabranjen međunarodnim pravom, a smatra se ponekad i nemoralnim. Danas
nema države koja bi pristala da bude označena kao strana koja je izazvala
rat.

35 – Geografski činilac u međunarodnim odnosima

Ljudska društva žive u različitim prirodnim sredinama i uslovima kao što su klima,
priroda tla i geografski položaj. Ti uslovi deluju na položaj svakog društva, njegov
razvoj i odnose sa drugim društvima. S obizrom na to da su međunarodni odnosi
pre svega odnosi između država, a one su teritorijalna društva, geografski uslovi
sredine i položaja teritorije jedne države doprinose njenom položaju u datom
vremenu u kome postoji određeni oblik međuzavisnosti na međunarodnom planu.
Geopolitičari su geografskom činiocu davali dominantnu ulogu u životu društva i
njegovom razvitku. U tom smislu, možemo razlikovati više geografskih elemenata
kojima se daju determinantne uloge – klima, reljef tla, kvalitet tla i, značajno, ona
shvatanja koja goegrafskom položaju zemlje pripisuju determinantnu ulogu u
razvoju i životu društva.
Geografski činilac, međutim, deluje samo u određenim uslovima razvoja. U
odnosu između dve države koje se razlikuju preva ovim uslovima, nastaju razlike u
proizvodnosti rata, što će nesumnjivo delovati i na njihov međusobni odnos i na
njihovo mesto u međunarodnoj zajednici. Svakako, ne mora da znači da će države
koje imaju najpovoljnije geografske uslove imati i najrazvijenije tehnologije.
Geografski činilac pruža mogućnost, a ne stvara vrednost, njih stvara rad.
Pojedini geografski faktori mogu biti, s gledišta razvitka društva, manje ili
više povoljni, odnosni nepovoljni. Ali na goegrafske faktore ne možemo
gledati tako kao da oni uvek, na svakom stepenu razvitka društva, igraju istu
ulogu. Veća ili manja povoljnost pojedinih strana geografske sredine, mora se
uvek odmeravati prema stepenu razvitka društva.
Teritorijalizacijom društva, odnosno nastankom država sa svojom teritorijom,
uspostavlja se neki vid svojine na zaposednutoj teritoriji i ona je ograničena
prostiranjem zaposednute teritorije. Granice prostiranja ove svojine su nastankom
države prerasle u poseban pravni i politički institut i one imaju veliki značaj u
odnosima država.
Državne granice se svakako uklapaju u skup pojmova koji su važni za ovu temu.
Granica je linija koja razdvaja dve države i preko koje se odvijaju odnosi između
tih država, a to su međunarodni odnosi. Sve do početka razvoja kapitalizma,
granične linije nisu bile sasvim tačno utvrđene dokumentima koji bi u svako doba
mogli služiti kao dokaz u eventualnom graničnom sporu. Tu se javlja i potreba
čvršćeg povezivanja svih delova državne teritorije, a povećana ekonomska
međuzavisnost traži zaštitu nacionalne privrede koja nastaje s nastankom
nacionalne države. Stvara se i vojska koja štiti granice i teritorijalni integritet.
Pitanje razgraničenja između država dobija značajno mesto u međunarodnim
odnosima, te vremenom nastaju određeni principi koji su proizišli iz potrebe
dobijanja takvih granica koje bi u najvećoj meri garantovale nacionalni prosperitet
i nacionalnu bezbednost. Od tih granica treba izdvojiti sledeće:
Etničke granice – Sa nastankom nacije javlja se težnja da se granice jedne
države poklapaju sa etničkim prostiranjem jedne nacije. Ovo pitanje često je
izazivalo sporove između država, koji su često dovodili do sukoba i ratova
(Lugansk i Donjeck?). To stanje karakteriše epohu stvaranja nacionalnih država u
Evropi tokom XIX i prve polovine XX veka, dok u Aziji i Africi, recimo, ovo
pitanje još uvek ima veliki značaj u odnosima država. Često su se iza zahteva za
uspostavljanjem etničkih granica krile teritorijalne pretenzije neke države prema
drugim državama. Te pretenzije su se najčešće izražavale tako što bi se nekim
argumentima tvrdilo da na toj i toj teritoriji žive pripadnici njene nacije, ili se
negira nacionalni identitet neke nacije, proglašavajući da je ona samo deo „matične
nacije“ države koja to osporavanje vrši.
Istorija je pokazala da dobro izvedeno etničko razgraničenje doprinosi razvoju
dobrosusedskih odnosa, te se u takvim uslovima može očekivati razvoj procesa
saradnje. Jovan Cvijić je na konferenciji mira u Pariu zastupao stav da „načelo
prirodnih granica i načelo etničkih granica moraju se međusobno dopunjavati iako
u praksi oni jedan drugom protivureče“. Razgraničenja po etničkim načelima su
dovodila do stvaranja nacionalnih manjina, koje mogu služiti kao most
razumevanja ali i kao predmet sukoba.
Prirodne granice – Radi očuvanja svoje bezbednosti, države često prilikom
ratgraničenja sa drugim državama insistiraju da se poštuju prirodne granice njhovih
teritorija. One se pružaju preko prirodnih prepreka, kao što su planinski venci,
reke, mora. Takodje, van Evrope, su i pustinje, džungle ili na drugi način teško
prohodni tereni. More se još uvek smatra najidealnijom granicom za bezbednost,
trgovinu i saobraćaj. Reka je takođe bitna granica, koja ima i svoje konomske
vrednosti. Ako je plovna, onda je dobar saobraćajni put, ako protiče kroz više
država, ona služi kao put međunarodne razmene i najzad, čitav sliv jedne reke
predstavlja povoljno područje za razvoj agrikulture i dobijanje elektroenergije.
Planinski venci su uvek igrali ulogu prirodnog razgraničenja dve države, a njihovi
prevoju služili su kao put za saobraćaj između država i invazije osvajača. Oni se
mogu i danas smatrati pogodnim granicama u strategijskom smislu, ali je njihov
značaj znatno opao razvojem savremene ratne tehnike.
Prirodne granice nisu uvek moguće, te dolazi do razgraničenja povlačenjem
veštačkih linija na tlu i geografskoj karti. Te veštačke granice stvaraju državama
posebne probleme za njihovo održavanje, a i za odbranu, pa se grade posebno
skupa utvrđenja i druge zapreke.
Kvalitet zemlje i prirodni izvori. Obavljanje procesa proizvodnje vrši se u
određenim prirodnim uslovima te su oni uvek u većoj ili manjoj meri uticali na
njen razvoj. U epohama primitivnih civilizacija, bogatstvo određene države merilo
se plodnošću zemljišta za osnovne poljoprivredne proizvode. U današnje vreme,
ovaj smisao i značaj tla teritorije jedne države gubi značaj. Razvoj tehnologije
proizvodnje i saobraćaja omogućio je proizvodnju hrane na, do juče sterilnim
zemljištima, ili razmenu dobara u svetskim razmerama, kojom se dobija hrana u
razmenu za druge proizvode. U različitim vremenima tokom istorije, smenjivao se
značaj različitih prirodnih resursa, sirovina i drugih bogatstava koje je neka država
mogla da ima. Države su se u težnji da jačaju svoju moć i društveno bogatstvo,
uvvek trudile da poseduju potrebne sirovine u dovoljnoj količini. Ukoliko ih nisu
mogle dobiti razmenom, sukob uz upotrebu sredstava prinude je bio česta pojava.
Čak i danas, postoji utakmica država da poseduju izvore nafte, nuklearnih sirovina,
retkih metala potrebnih u raketnoj tehnici, i ta utakmica često bitno utiče na razvoj
odnosa, i u regionalnim i u svetskim razmerama. Politika SAD prilikom
dekolonizacije Konga 1960. u velikoj meri je određena interesima ove zemlje za
nuklearne sirovine u Katangi.
Međunarodni geografski položaj
Značaj jedne države ili grupacije država u međunarodnim odnosima može u velikoj
meri da bude određen njenim geografskim položajem i prostorom koji zauzima.
Putevi koji prolaze kroz zemlju, strategijska pozicija u datim uslovima ratne
tehnike, pristup morima, sve su to elementi geografskog položaja jedne države.
Pripadnici tzv. geopolitičke škole su ukazivali na značaj prostora koji jedna država
zauzima. Po njima, prirodna tla i prostor koji zauzima jedna država određuju
društvene institucije, rasne i nacionalne osobine, kulturu.... Takva shvatanja prvi je
izložio Fridrih Racel. On polazi od stava da se rast jedne države ogleda u njenom
teritorijalnom širenju, te da države koje raspolažu većom teritorijom, raspolažu
većim kapacitetom moći. Dalje su ovu teoriju razvijali admiral Alfred Mahan i
britanski geograf Halford Mekinder. Admiral Alfred Mahan je govorio i značaju
voda, mora i pomorskih snaga. Po njemu, osnovni globalni odnos nastaje iz težnje
kontinentalnog jezgra da se probije u prostor maritimnih prostora. Iz tog odnosa je
nastao sukob Rusije, kao sile evroazijskog kontinentalnog jezgra i Velike Britanije
kao maritimne sile broj jedan. Kasnije su dva svetska rata demantovala ove
Mahanove ideje.
Halford Mekinder je smatrao da sam raspored kopna i mora na zemlji omogućuje
stvaranje velikih imperija i čak, jednog svetskog carstva. On je Evropu, Afriku i
Aziju nazvao „svetskim ostrvom“. On je stvorio aforizam „ko vlada Istočnom
Evropom, vlada Hartlendom, ko vlada Hartlendom kontroliše ceo svet“.
Ovakve teorije su dobro poslužile nacističkoj Nemačkoj posle prvog svetskog rata.
Zbog toga se posle drugog svetskog rata ubrzo radilo na demantovanju ovakvih
teorijskih principa. Svakako, uloga i značaj geografske sredine za društvo ne može
biti zanemarena.
Prostor. Videlo se da su neki geopolitičari dominantnu ulogu u geografskim
činiocima davali upravo veličini prostora koji zauzima jedna država, što je bitno za
međunarodni položaj, a i za karakter naroda države, vlasti i društvene organizacije.
Međutim, očigledno je da veličina prostora presudno ne određuje snagu jednog
naroda niti stepen njegove društvene i ekonomske razvijenosti, pa time ni oblike
društvene organizovanosti.
Veličini prostora se, međutim, ne može oduzeti svaki značaj u međunarodnim
odnosima. Naravno, u različitim nivoima razvoja vojne tehnike, prostor je imao
značajan uticaj na stvaranje strategijskih planova odbrane ili napada (Napoleonov
pohod na Rusiju 1812). Imajući u vidu sve ostale činioce, mora se voditi računa o
prostoru koji jedna država zauzima. Od pravilne procene njegove vrednosti u datim
uslovima razvoja materijalne proizvodnje, ratne tehnike i strategija, mora se vršiti
procena značaja prostora, i na osvnu toga, ocena o mogućim kretanjima u
međunarodnim odnosima.
Izlaz na more. More je na određenom stepenu društvenog razvoja dobilo
veliki značaj u međunarodnim odnosima. Izlaz na more je često omogućavao lakši
pristup na svetsko tržište, viši stepen veza sa ostalim državama, a time i više
mogućnosti uključivanja u međunarodnu podelu rada. U globalnoj strategiji, ono je
imalo i ima izuzetan značaj u utakmici velikih sila oko kontrole pojedinih delova
sveta, uspotavljanja interesnih sfera, zona uticaja itd... Danas je ono pogodno za
prostor za nuklearna dejstva iz atomskih podmornica koje mogu raketama gađati
određene ciljeve, bez da izlaze na površinu. Zbog važnosti i pogodnosti koje ono sa
sobom nosi, mnoge države su kroz istoriju svim naporima pokušavale da steknu
izlaz na more - Rusija (Bosfor i Dardaneli); Srbija (Jadransko more.
Saobraćajni značaj teritorije. U različitim razdobljima istorije, teritorije
pojedinih država imale su veliki značaj u razvoju međunarodnih veza, trgovine i
strategijskih pravaca kretanja. Kada je Evropa prodirala na istok, Srbija je imala
veliki značaj kao most između istoka i zapada, jer je preko nje prolazio pogodan
put za neke evropske sile.
Geografski položaj grupacije država. U međunarodnim odnosima, zbog
razlika u interesima i uloge sile u sučeljavanju tih interesa, dolazi do ravnoteže
snaga, što dovodi do grupisanja država u političke saveze i blokove. Te političke
grupacije se međusobno sukobljavaju te se zbog toga mora voditi računa o
njihovom geostrateškom položaju. Treba se voditi računa o rasporedu država sa
jakim proizvodnim kapacitetima unutar grupacije a prema drugim grupacijama.
Ukoliko se takve države nalaze na graničnom pojasu grupacije, te se fizički
neposredno dodiruju s drugom grupacijom, ta grupacije je vrlo ranjiva u slučaju
sukoba. U ovoj situaciji veliku ulogu mogu da imaju tzv. tampon zone ili tampon
države koje fizički udaljuju dve sukobljene grupacije (NATO – Ukrajina –
Rusija). Veličina prostora je danas za ratnu tehniku jako bitna, poznato je da
antiraketni sistemi imaju veći značaj ukoliko su više istureni prema periferiji
branjenog prostora. Za veličinu prostra se vezuju i klimatski uslovi koji vladaju u
određenoj grupaciji.
Geopolitika
Izraz „geopolitika“ je uveo švedski profesor R. Kjelen da označi jedan od pet
bitnih elemenata svoje teorije države. On je nju odredio kao „nauku o državi kao
geografskom organizmu ili pojavi u prostoru“. U najširem smislu, pod
geopolitikom se podrazumeva svako razmatranje i utvrđivanje odnosa između
geografskog prostora i politike. Postoji i termin „politička geografija“. Uže
značenje obuhvata geografsko-deterministička shvatanja ovog odnosa, po kojima
goegrafija određuje politiku. Najzad, geopolitika ponekad označava i mesto države
u odnosima međunarodnih političkih snaga, posebno s obzirom na njen geografski
položaj i ostale prostorne odlike. Ovakve ideje nalazimo još i u antičko doba u
delima Konfučija, Herodota, Hipokrata, Platona, Aristotela i drugih. Kasnije kod
Bodena, Monteskjea, Rusoa i drugih. Zanimanje za princip geopolitike raste od
XIX veka, pogotovu sa podsticajem koji je nekim državama davala Darvinova
teorija o evoluciji. Takođe, mnoge borbe koje su se tokom vekova odigravale,
istakle su potrebu za poznavanjem geografije i njenog korišćenja u praktično-
političke svrhe.
Razvitku ovog pojma je doprineo i, već spomenuti, Fridrih Racel. Država se shvata
kao živi organizam, neraskidivo vezana za geografski prostor koji zauzima i koji
određuje njen politički oblik, suštinu i duh naroda. Granice države imaju dinamički
karakter, težeći da obuhvate neophodni „životni prostor“ (Lebensraum) za njen
opstanak i razvoj.
Nakon Alfreda Mahana i Halforda Makindera, javlja se i shvatanje o preimućstvu
vazduhoplovne moći. Njega najizrazitije zastupa italijanski vazduhoplovni general
Đ. Due, izvlačeći tako radiklane zaključke iz razvoja vazduhoplovstva koji
poništava ranija preimućstva pomorskog, odnosno kopnenog goegrafskog položaja
i na njima zasnovane vojno-političke moći.
36 – Nuklearno oružje kao činilac u međunarodnim odnosima
Ako se malo zapitamo zašto Hladni rat nije prerastao u pravi rat, videćemo
da postoje različita tumačenja od toga da su velike sile prosto prerasle rat nakon
Prvog i Drugog svetskog rata, neki kažu da je to zbog stabilne prirode bipolardnog
sistema, dok neki tvrde da je to zbog posebne prirode nuklearnog naoružanja i
nuklearnog odvraćanja.
Enormnu moć koju poseduje nuklearno naoružanje je gotovo nepojmiva, dok
megaton nuklearne eksplozije može proizvesti temperature od sto miliona stepeni
Celzijusa – četiri do pet puta veću temperaturu nego što je ona u središtu sunca.
Sva eksplozivna snaga koja je upotrebljena u Drugom svetskom ratu može stati u
jednu bombu od tri megatone.
Posledice takve eksplotije nisu baš sigurno. Teorija nuklearne zime tvrdi da
nuklearni rat može stvoriti toliko ugljenika i prašine u atmosferi da bi to blokiralo
biljke u vršenju fotosinteze. Neki skeptici su tvrdili da najgori rezultat ne bi bila
nuklearna zima, nego nuklearna jesen, kao slaba uteha. Svakako je izvesno da bi
svet kakav poznajemo nestao kao posledica nuklearnih eksplozija. Kako su 1983.
američki rimokatolički biskupi rekli – „mi smo prva generacija od Postanka sa
mogućnošću da uništimo Božje delo“, što je malo preteran opis.
Nuklearno naoružanje je promenilo prirodu ratovanja, ali ono nije izmenilo
osnovni način na koji je svet organizovan. Svakako je anarhičnost u
međunarodnim odnosima ostala. Kada je SAD predložila 1946. Plan Baruh, kako
bi se uspostavila međunarodna kontrola nuklearnog naoružanja, SSSR je to video
kao američku zaveru, pa je i Ajnštajn rekao da se sve promenilo sem našeg načina
razmišljanja.
U početku se smatralo da se nuklearne bombe ne razlikuju mnogo od
konvencionalnog naoružanja. Zapaljive bombe koje su bačene na Drezden ubile su
više ljudi nego nuklearno bombardovanje Hirošime. Stoga, postoje i vojni i
politički razlozi zašto nuklearno naoružanje nije izazvalo dramatičnije posledice
odmah posle 1945. Revolucionarne posledice nuklearne tehnologije u početku nisu
bile dovoljne da izmene način na koji su se države ponašale u anarhičnom sistemu.
Druga faza nuklearne revolucije desila se 1952. godine, kada je prvi put
testirana hidrogenska bomba. Ona se zasniva na fuzionoj energiji koja se
oslobađa kada se atomi spajaju u jedan, umesto raspadanja kao u privm fisionim
bombama. Sa njom se značajno povećala moć mogućeg uništenja jednim oružjem.
Najveća eksplozija koju je čovek izazvao na površini Zemlje dogodila se 1961.
godine kada su Sovjeti aktivirali 60-megatonsku hidrogensku bombu, dvadeset
puta jaču od ukupne eksplozivne moći upotrebljene u WWII. Razvitak ovakve
bombe doprineo je tome da ona može zauzimati mnogo manje prostora nego
prethodne atomske bombe. Bombarder B-36 je bio ogroman avion sa osam motra i
velikim prostorom u kome je mogao da nosi jednu bombu, a onda, razvijanjem
hidrogenske bombe, destruktivna moć je mogla da stane u vrh balističke rakete –
do interkontinentalnog nuklearnog rata je moglo da dođe u roku od trideset minuta,
u poređenju sa osma sati koliko je trebalo B-36 da preleti istu razdaljinu.
Nuklearno naoružanje nije bilo upotrebljeno od 1945. godine i otuda mišljenje da
je nuklearno naoružanje ograničeno upravo sopstvenom snagom. Bilo je
jednostavno isuviše moćno, isuviše disproporcionalno.
H-bomba je imala pet značajnih političkih posledica. Prvo, oživela je koncept
ograničenog rata. XX vek se nazivao vekom „totalnog rata“, dok je XIX vek bio
vreme ograničenih ratova. Međutim, u Vijetnamu i Avganistanu, SAD i SSSR su
radije prihvatili poraz nego da upotrebe svoje najjače naoružanje. Drugo, krize su
zamenile glavni rat kao momenti suočavanja sa istinom. U prošlosti, rat je bio
vreme kada su se otvarale sve karte. Ali u nuklearnom dobu rat je suviše razarajući
i takvi momenti istine su previše opasni. Berlinska kriza, Kubanska raketna kriza i
kriza na Bliskom Istoku ranih 70-ih predstavljale su funkcionalni ekvivalent ratu.
Treće, nuklearno naoružanje je odvraćanje učinilo ključnom strategijom.
Organizovanje vojne moći kako bi se proizveo strah i napad bio predupređen.
Četvrta posldica bila je razvoj de facto režima opreznosti supersila. Dve supersile
su, uprokos ogorčenim ideološkim razlikama, razvile jedan ključni zajednički
intres: izbegavanje nuklearnog rata. Dve države su bile uključene stalno u neke
sporedne, periferne razotove, ali nikad nisu dovele do toga da se one međusobno
sukobe. Obe strane su bile jako oprezne prilikom upada u sferu interesa one druge
sile. Takođe, naučile su i da komuniciraju – nakon Kubanske krize, Vašington i
Moskva su uspostavili vruću telefonsku liniju kako bi omogućili brzu
komunikaciju između sovjetksih i amreičkih lidera. Peto, većina zvaničnika je
nuklearno naoružanje, a posebno H-bombu, smatrala neupotrebljivim u vreme rata.
Takođe, još od kada su SAD bacile prvu bombu na Hirošimu, ostaje osećaj da je
nuklearno oružje nemoralno, da je ono otišlo preko nečega što je prihvatljivo u
ratu.
Nuklearno oružje je stvorilo poseban oblik ravnoteže snaga koji se ponekad naziva
„ravnoteža straha“. Testiranje snage bilo više psihiološko nego fizičko. Obe
strane su sledile politiku sprečavanja nadmoćnosti onog drugog.
Problemi na koje upućuje klasična bezbednosna dilema nisu nestali zbog straha od
nuklearnog naoružanja, ali su se supersile ponašale oprezno uprkos ideološkim
razlikama.
Nuklearna ravnoteža straha se podudara sa razdobljem bipolarnosti. Neki
neorealisti, poput Keneta Volca, određuju bipolarnost kao situaciju u kojima dve
velike države imaju gotovo svu moć, ali ta vrsta bipolarnosti je retka. Retki primeri
takve bipolarnosti se mogu videti u Peleponeskom ratu, kao i uoči Prvog svetskog
rata. Volc tvrdi da je bipolarnost posebno stabilan tip sistema jer pojednostavljuje
komunikaciju i računice. Sa druge strane, bipolarnom sistemu nedostaje
prilagodljivost i on preuveličava važnost sporednih sukoba kao što je
Vijetnamski rat. Stara je izreka kako bipolarnost ili erodira ili eksplodira. Zašto
nije eksplodirala nakon Drugog svetskog rata? Verovatno zbog obazrivosti koju je
proizvelo nuklearno naoružanje, pa je i stabilnost prouzrokovana postojanjem
atomskih i hidrogenskih bombi. To se može objasniti pomoću „efekta staklene
kugle“. Zamislite da su Kajzer, car i vladara Austrougarske gledali u kristalnu
kuglu pre I sv. rata i videli 1918 – verovatno ne bi išli u rat. Poznavanje fizičkih
posledica nuklearnog rata je kao stvarno gledanje u tu kristalnu kuglu. Ona
naravno može biti razbijena slučajno ili pogrešnim kalkulacijama, ali analogija
kaže da je kombinacija bipolarnost i nuklearnog oružja proizvela najduži period
mira između centralnih sila od početka sistema moderne države.
Nuklearno odvraćanje je podvrsta opšteg odvraćanja, ali posebna svojstva
nuklearnog oružja su promenila način na koji su se supersile odnosile prema
međunarodnim odnosima za vreme Hladnog rata. „ako me napadneš, možda
neču biti u stanju da sprečim tvoj napad, ali mogu uzvratiti tako snažno da
nećeš ni želeti da napadneš“. Jedan način da se proceni delotvornost nuklearnog
odvraćanja je pomoću analitičkog postupka „šta bi bilo kad bi bilo“. Koliko je
verovatno da bi se Hladni rat pretvorio u pravi da nije bilo nuklearnog naoružanja?
Neki tvrde da nuklearno oružje nije bilo od značaja, da je no bilo samo
„kukurikanje petla“. Te je razlog za mir povećano saznanje o strahotama rata, bar u
ravijenom svetu. S druge strane, neki tvrde da je nuklearno oružje odigralo veoma
veliku ulogu u izbegavanju Trećeg svetskog rata.
Ovo dovodi do pitanja – šta to odvraća? Delotvorno odvraćanje zahteva i
sposobnost da se nanese šteta i uverljivost da će naoružanje biti upotrebljeno.
Dakle, sposobnost i uverljivost.
Do 1950. godine i SAD i SSSR su imali nuklearno oružje, i postojalo je više kriza
u kojima su američki lideri razmatrali njegovo korišćenje. Ono nije bilo
upotrebljeno u Korejskom ratu, niti 1954 i 1958, kada su kineski komunisti
mobilisali snage za invaziju na Tajvan. Truman i Ajzenhauer su stavili veto na
upotrebu tog naoružanja. Uvek je postojala opasnost da bi pretnje mogle eskalirati i
da bi Sovjeti mogli upotrebiti nuklearno oružje da pomognu svojim kineskim
saveznicima.
Etika i javno mnjenje su takođe odigrali ulogu. 1950. procene vlade SAD o
broju građana koji bi izginuli su bile toliko visoke da je ideja o upotrebi
nuklearnog oružja stavljena na stranu.
Kubanska raketna kriza 1962. je bila ključni slučaj. Ovo je najverovatnije
bio najdirektniji povod u nuklearnom dobu za pokretanje događaja koji su mogli
dovesti do nuklearnog rata. Kenedi je tada mislio da je nadmoć u nuklearnom
oružju 17 prema 1 za SAD, ali se danas zna da su Sojveti zapravo imali oko 20.
Međutim, zašto SAD nisu pokušale da preduprede napadajući svojetske raketne
položaje koji su bili relativno ranjivi? Odgovor je bio da ako bi samo jedna ili dve
sovjetske rakete opstale i bile ispaljene na američke gradove, taj rizik je bio
dovoljan da se odustane. I Kenedi i Hruščov su bili jako oprezni. Hruščov je izneo
lepu metaforu za to u jednom od pisma Kenediju: „Budi pažljiv, jer obojica
vučemo krajeve konopca kojim smo svezali čvor rata“. Različiti Kenedijevi
savetnici su različito gledali na potencijale Kubanske krize. Neku su govori da
postoje šanse izbijanja nuklearnog rata, dok neki samouvereniji su smatrali da su
šanse za to bile ravne nuli i da je trebalo da SAD oštrije postupi prema Sovjetima.
Međutim, Kenedi je bio najoprezniji od svih. Pouka priče je da i „malo“
nuklearno odvraćanje deluje ozbiljno. Jasno je da je nuklearno odvraćanje
imalo presudnu ulogu u Kubanskoj raketnoj krizi.
Postoje tri objašnjenja ishoda Raketne krize. Jedno kaže da su Sovjeti opustili zbog
nadmoći SAD-a u okviru nuklearnog oružja. Drugo tumačenje naglasak stavlja na
relativne interese dve supersile u ovoj krizi. Kuba je bila u američkom dvorištu, a
za Svojete predstavljala kockanje na daljinu. Psihološki teret je bio na Sovjetima
jer su veći interesi i trenutno rapsoložive konvencionalne snage dale
Amerikancima više uverljivosti u njihovom odvraćanju. Treće tumačenje kaže da
je rešenje krize bio kompromis. Amerikanci su mogli da napanu raketne položaje,
da blokiraju Kubu, ali i da se nagode nudeći nešto što su Sovjeti hteli – poput
uklanjanja starih raketa iz Turske. Možemo zaključiti da je nuklearno odvraćanje
imalo značaj u krizi i da je nuklearna dimenzija sigurno postojala u razmišljanju
Džona Kenedija.
Nakon Raketne krize došlo je do relativnog popuštanja napetosti u Hladnom
ratu. Vruča ilinija i dogovor o o kontroli naoružanja su samo dokazi za to.
Međutim, za vreme „malog hladnog rata“ od 1980. do 1985. pregovori o
ograničenju strateškog naoružanja su zastali, retorika postala posebno gruba, a
vojni budžeti i broj nuklearnog oružje se povećavao. Postavilo se pitanje „Da li je
nuklearno odvraćanje moralno?“. U to pitanje možemo uključiti i teoriju
pravednog rata, gde je smaodbrana obično posmatrana kao opravdani razlog.
Takođe, civili se moraju razlikovati od boraca.
Da li se nuklearni rat može uklopiti u model pravednog rata? Tehnički ,može.
Slabije nuklearno naoružanje, kao artiljerijske granate ili torpeda, mogl obi se
koristiti protiv radarskih sistema, podmornica, brodova na moru ili podzemnih
komandnih bunkera. Ukoliko bi se upotreba tu zaustavila, mogli bismo nuklerano
naoružanje uklopiti u teoriju opravdanog rata. Međutim, to je možda loše
postavljeno pitanje. Da li je ikada opravdano ulaziti u mali rizik ogromne
katastrofe?
Nuklearno oružje je verovatno odigralo značajnu ulogu u sprečavanju prerastanja
Hladnog rata u stvarni rat. Neki su govorili kako je dobro što postoji nuklearno
oružje kao sistem odvraćanja, ali da to bude privremeni, dok se ne nađe neki bolji.
Dok god postoji znanje o nuklearnom oružju, nekakav stepen nuklearnog
odvraćanja će postojati.
Briga zbog širenja nuklearnog oružja se nastavlja. Dok je 187 država potpisalo
Ugovor o neširneju nuklearnog oružja, Indija i Pakistan u izvršile nuklearne probe
1998, a zemlje kao Irak, Iran i Severna Koreja nastavljaju sa razvijanjem
nukleanrog oružja uprkos tome što su potpisali Ugovor. Razlog za zabrinutost je
svakako i širenje nekonvencionalnog oružja kao što su hemijska i biološka oružja.
Irak je hemijsko oružje koristio u ratu protiv Irana. Ranih 1990-ih su postrojenja za
nuklearna, biološka i hemijska oružja uništeni u velikim količinama, ali, recimo,
jedan od uzroka rata u Iraku 2003. je strah da se takvi programi mogu ponovo
razviti.
Postoji stalna zabrinutost zbog oružja za masovno uništenje koje ima i moralnu i
realističku dimenziju. Moralnu zabrinutost imaju i države koje nemaju nuklearno
naoružanje, ali isto tako i države poput SAD, Francuske i Rusije koje ga imaju.
Hemijsko i biološko oružje je osuđivano od Prvog svetskog rata i upotrebe iperita.
Realistička dimenzija je jednostavna: oružje za masovno uništenje nosi ogroman
rizik eskalacije i ogroman potencijal uništenja. Hladni rat je možda završen, ali
era nuklearnog i nekonvencionalnog oružja nije.
36 – Međunarodni mir i istraživanje mira
 Kada govorimo o miru i težnji za mirom, obično njega postmatramo kroz
prizmu određenih sukoba ili agresija, pa čak i rata, težeći ka tome da se takve
situacije ubuduće ne događaju, kako bi se održao mir.
S obzirom na to da je nacionalna bezbednost predmet zajedničke,
međunarodne zaštite (npr. Kolektivna bezbednost), nastaje potreba da se ona bliže
odredi. Pri tom, na umu se imaju gde glavne svrhe – jedna je u tome da se obaveze
drugih država da štite nacionalnu bezbednost neke zemlje tačno odrede i ograniče,
a druga da se spreči svaka država da svoju nacionalnu bezbednost upotrebljava koa
izgovor za ugrožavanje tuđih vrednosti. Pravni vid koji skup takvih, međunarodno
ustanovljenih, opasnosti čini jeste pojam agresije. Njime se obuhvataju oni napadi
na osnovna dobra država, zabranjeni međunarodnim pravom. Nekada se se
jedinom stvarnom opasnošću smatrao oružani napad, odnosno izgubljeni rat. U
„diplomatskom rečniku“, Eduard Benešje, definiše pojam bezbednosti i kaže da
ona „počiva na izvesnosti da država uopšte neće biti napadnuta ili da će u slučaju
napada dobiti brzu i efikasnu pomoć drugih država“. Generalna skupština UN je
1974. definisala agresiju kao „upotrebnu oružane sile od strane jedne države protiv
suverenosti, teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti druge države, ili na
bilo koji način nesaglasno s Poveljom UN“. Primeri upotrebe takve oružane sile su
invazija, napad, okupacija, aneksija, bombardovanje, korišćenje oružja, blokada,
napad na flotu, slanje oružanih bandi itd.
Međutim, agresije se ne poklapa sasvim sa ugrožavanjem bezbednosti – s
jedne strane, agresija je već napad na takve vrednosti, kome prethodi stanje
ugroženosti, a s druge, osnovne vrednosti mogu biti ugrožene i na druge načine,
osim primene oružane sile. Drugi načini su danas više upotrebljeni, jer je upotreba
sile protivna međunarodnom pravu, dok se za primenu drugih sredstava to nije
moglo do sada tako jasno utvrditi. Zato se sve češće govori o „ideološkoj“,
„kulturnoj“ i eknomskoj agresiji.
Kako se smanjuje efikasnost sile za postizanje pozitivnih državnih ciljeva,
tako se ugrožavanje državne samostalnosti premešta sa vojnog na ekonomski plan.
Ovakve opasnosti dolaze sa svih strana, a takve vrste agresije mogu činiti i
razvijene države i transnacionalne privrene organizacije (multinacionalne
kompanije).
Istraživanje mira
Uz veliki fond istorijskog znanja o miru i različitim uvidima i razmatranjima mira
u različitim kulturama, nisu se mogla sprečiti dva velika rata u XX veku. Štaviše,
čovek je naučna dostignuća koristio u svrhe poboljšanja svog položaja na uštrb
drugih država. Ni međunarodne organizacije i institucije zakazale su na ključnom
zadatku – da spreče izbijanje međunarodnih sukoba.
Iako sistematsko proučavanje rata i mira zapravo počinje pojavom nauke o
međunarodnim odnosima početkom XX veka, sredinom pedesetih godina se javlja
tendencija za formiranjem novog istraživačkog pravca u toj oblasti, posebno
usredsređenog na proučavanje ovih problema, pod imenom tzv. istraživanja mira.
Ističe se da se u nastojanjima nauke za mir ne sme stati na nivou „štampane
hartije“, već se treba aktivno uključiti u političke tokove. Međutim, današnje
istraživanje mira se ne može dovoditi u neposrednu vezu sa različitim mirovnim
pokretima koji su se javljali u poslednjih stotinak i više godina. Politički
aktivizam je, prema tome, samo jedna od dimenzija istraživanja mira:
njegova suština je u naučnom doprinosu.
Osnovne pobude koje su navele pojedince naučnike da usmere svoje napore ka
istraživanju mira bile su svest o opasnosti od novog svetskog rata i njegovih
posledica, uverenje da nauka može značajno da pomogne praktičnom otklanjanju
te opasnosti i nezadovoljstvo rezultatima koje je u tom pogledu davala nauka o
međunarodnim odnosima. Istraživači mira smatraju da nije dovoljno samo
izučavati rat i njegove uzroke, s ciljem njegovog sprečavanja – već se treba i boriti
za mir, ali ne smao onaj koji je određen odsustvom fizičkog nasilja, već i
odsustvom „strukturnog nasilja“.
Na razvoj istraživanja mira uticala je krajem pedesetih i početkom šezdesetih
godina povoljna opšta duhovna klima otelovljena u nekim međunarodnim
organizacijama i njihovoj borbi za prevazilaženje „hladnog rata“. Tu treba
spomenuti organizaciju Pagvaš, koja je okupljala najpoznatije naučnike, a takođe i
organizaciju Kvekera (Quackers).
Značajni momenti za istraživanje mira – Stvaranje Centra za izučavanje rešenja
konflikta 1959; osnivanje Instituta za istraživanje mira u Oslu (Peace research
institute) 1959. godine; stvaranje Međunarodnog udruženja za istraživanje mira
(IPRA) 1964. godine. Pored ovih instituta, u mnogim zapadnim i zemljama
Severne Amerike, osnovan je, pri univerzitetima i samostalno, vleiki broj instituta i
njihovih časopisa.... U statutu Međunarodnog udruženja za istraživanje mira se
kaže da je cilj istraživanja mira: „da unapređuje interdisciplinarno istraživanje
uslova mira i uzroka rata.
Johan Galtung razlikuje dva aspekta mira: negativan mir kao odsustvo
neposrednog i strukturnog nasilja i pozitivan mir koji podrazumeva integraciju
ljudskog društva. Dalje, smatra da je „srž istraživanja mira pronalaženje puteva
oslobođenja individue od svega što sprečava njen razvoj“, te da je ono „nauka
o ispunjavanju ljudskog života humanošću“.
Bert Reling kaže da istraživanje mira podrazumeva „istraživanje faktora koji
narušavaju mir i uslova pod kojima se mir može održati“. Ako se poslužimo
određenjem mira Alena i Hane Njukomb „kao stanja u kome ne dolazi i ne može
da dođe do rata“ onda čitavo razdoblje posle drugog svetskog rata ne
možeemo nazvati mirnim, zbog sveprisutne pretnje širokih međunarodnih
sukoba i povremenih lokalnih ratova. Istraživanja mira su ciljno usmerena i
vrednosno motivisana.
38 i 39 – Pojam i različita shvatanja uzroka rata i Vrste ratova
Poreklo prvog svetskog rata
U Prvom svetskom ratu poginulo je više od 10 miliona ljudi. Rat nije doveo
samo do stradanja ljudi, već i do uništenja tri evropksa carstva: nemačkog,
austrougarskog i ruskog. Pre rata, središte lgobalne ravnoteže snaga nalazilo se u
Evropi. Posle rata, Evropa je bila značajan akter, ali su SAD i Japan postali glavni
igrači. Moguće je podeliti pitanje uzroka rata po različitim nivoima. U svakom od
ovih nivoa, ravnoteža snaga – kao multipolarni sistem i kao politika pojedinačnih
država i vođa – suštinska je za razumevanje izbijanja rata. Kakko je sistem saveza
postojao sve manje fleksibilan, ravnoteža snaga bivala je sve manje multipolarna,
averovatnoća za izbijanje rata se povećavala.
U svakom od tri nivoa analize leži po deo odgovora. Na strukturnom
nivou, postojala su dva ključna elementa: uspon nemačke moći i povećanje
rigidnosti u sistemu saveza. Uspon nemačke moći je bio impresivan. Nemačka
teška industrija pretekla je krajem XIX veka britansku i rast nemačkog BNP-a je na
početku XX veka bio dvostrko veći od rasta britanskog. Strateški cilj nemačkog
„plana Tirpic“ iz 1911. bila je izgradnja druge najveće mornarice na svetu i time
uspon u rang svetske sile.
Godine 1907. ser Ajr Krou, stalni sekretar britanskog Forin Ofisa, napisao je
dokument čuven u istoriji britanske spoljne politike, u kome je pokušao da
rastumači nemačku spoljnu politiku. Zaključio je da je jasno da Britanija ne sme
dozvoliti da jedna zemlja dominira kontinentom.
Britanski odgovor na rastuću moć Nemačke doprineo je drugom strukturalnom
uzroku rata: povećanoj rigidnosti sistema saveza u Evropi. 1904. savez sa
Francuskom, pa onda priključenje tom savezu Rusije 1907 – Trojna Antanta.
Nemačka, videvši da je opkoljena, je ojačala veze sa Austro-Ugarskom. Kako su
savezi postali rigidniji, diplomatska prilagodljivost se izgubila.
Što se tiče procesa, pomeranje strukture ka bipolarnosti uticalno je na proces u
kojem je ravnoteža snaga funkcionisala u XIX veku. Uz to, konstruktivisti ukzauju
na još tri razloga za gubitak umerenosti u ravnoteži snaga ranog XX veka. Oni
obuhvataju transnacionalne ideje koje su bile zajedničke za nekoliko zemalja.
Jedna je uspon nacionalizma. U Istočnoj Evropi postojao je pokret koji je pozivao
na ujedinjenje svih slovenskih naroda. Panslavizam je bio pretnja Otomanskoj i
Austro-ugarskoj imperiji, jer su obe imale veliki procenat slovenskog stanovništva.
Drugi razlog je bio povećanje uljuljkanosti mirom. Velike sile nisu učestvovale u
nekom ratu u Evropi već četrdeset godina. Bilo je kriza, ali sve su bile prevaziđene.
Međutim, diplomatski kompromisi su izazivali frustracije. Uz to, uticaj socijal-
darvinizma je doprineo stavu pojedinih država da više ne žele da prave
komprimise. Treći razlog bila je politika Nemačke. Ona je bila nejasna i konfuzna.
Kajzerova politika je bila i jako nespretna, on se suviše usredsredio na tvrdu moć i
zanemario meku moć. Zamerili su se britancima zbog tendencije prevlasti na moru.
Zanemarili su se Rusija zbog pitanja Turske i Balkana, a Francuzima zbog
protektorata u Maroku.
Stoga su porast nacionalizma, povećanje uljuljkanosti, socijalni darvinizam i
nemačka politika svi zajedno doprineli gubitku umerenosti u procesu
međunarodnog sistema i otpočinjanju Prvog svetskog rata.
Drugi nivo analize pruža pogled na ono šta se dešavalo u unutrašnjim
društvenim odnosima i politici. Odmah možemo odbaciti Lenjinovu tvrdnju da su
rat prouzrokovali finansijski kapitalisti. Bankari su verovali da bi rat bio loš za
posao. Takođe, i tvrdnju Leninja da će rat izbiti zbog sukoba imperija na
kolonijanoj periferiji, možemo odbaciti. Međutim, postoje još dva unutar-državna
uzroka koje treba ozbiljnije razmotriti. Jedan je unutrašnja kriza u Austro-ugarskoj
i u Otomanskoj imperiji, zemljama čija je moć opadala; a drugi je unutrašnja
politička situacija u Nemačkoj. I Austrougarska i Turska bile su multinacionalne
imperije i stoga im je pretila opasnost od porasta nacionalizma. Otomanska vlada
je, štaviše, bila veoma slaba, korumpirana i kao takva, laka meta za nacionalističke
grupe na Balkanu. Balkanski ratovi 1912. su proterali Turke, ali su balkanske
države zaratile i među sobom. Ti ratovi su rasplamsali apetite nekih država, jer –
ako su Turci mogli biti isterani, zašto onda ne bi i Austrijanci?
Austrija se plašila dezintegracije i bila je zabrinuta za mogući gubitak statusa. Na
kraju, Austrija je ušla u rat protiv Srbije, ne zato što je Srbin izvšrio atentan, nego
zato što je htela da oslabi Srbiju i spreči je da postane magnet nacionalizma među
balkanskim Slovenima. Dezintegracija imperije zbog delovanja nacionalizma
bila je mnogo dublji uzrok rata.
Još jedno važno objašnjenje leži u unutršanjoj politici Nemačke. Nemački
istoričar Fric Fišer smatra da su nemački društveni problemi bili ključni uzrok rata.
Nemačka nastojanja da ostvari hegemoniju svetskih razmera bila su pokušaj
nemačke elite da odvuče pažnju sa niskog stepena unutrašnje integrisanosti
nemačkog društva. Vladajuća koalicija je koristila ekspanzionističku politiku u
cilju obezbeđivanja stranih avantura umesto unutrašnjih reformi, cirkusa umesto
hleba. Ekspanzionizam je bio alternativa demokratiji u društvu.
Koja je uloga pojedinaca? Ono što odlikuje vođstvo uoči Prvog svetskog rata
jeste njegovo mediokritetstvo. Franc Jozef je bio umoran, star čovek, igračka u
rukama generala Konrada i grofa Berhtolda, dvoličnog MPS. Car Nikolaj II bio je
izolovani autokrata koji je najveći deo svog vremena na prestolu proveo opirući se
unutrašnjim promenama. Imao je i nekompetentne MPS i odbrane, i bio pod
snažnim uticajem svoje bolesne i neurotične žene. Najvažniji od svih je bio Kajzer,
koji je imao snažan osećaj inferiornosti. Agresivan čovek slabog karaktera, plus
krajnje emotivan. Ličnost pravi razliku. Postojalo je nešto u vođama, u Kajzeru
naročito, što ih je učinilo značajnim doprinosom uzrocima rata.
Da li je rat bio neizbežan?
Situacija u kojoj postoji nekoliko uzroka, od kojih bi svaki mogao biti doovljan,
zove se previše determinisanom. Iako je Prvi svetski rat bio „determinisan“, to ne
znači da je bio i neizbežan. Postoje tri tipa uzroka u msislu njihove vremenske
blizine događaju koji proučavamo. Najdalji su duboki uzroci, onda dolaze srednji,
a oni koji neposredno prethode događaju su neposredni uzroci.
U Prvom svetskom ratu, duboki uzroci bile su promene u strukturi ravnoteže
snaga i neki aspekti unutrašnjeg političkog sistema – rast nemačke moći, razvoj
bipolarnog sistema saveza, uspon nacionalizma i rezultirajuće uništenje dve
imperije čija je moć bila u opadanju, i nemačka politika. Urzoci srednje daljine
bili su nemačka politika, jačanje osećanja uljuljkanosti mirom i ideosinkretičke
osobine ličnosti vođa. Neposredna uzrok bio je atentat na Franca Ferdinanda.
Prvi svetski rat nije morao da budeo nakav kakav znamo da je bio. Razumno
je pretpostaviti da je veća verovatnoća bila da će do rata doći neg oda se to neće
desit, ali koja bi to vrsta rata bila? Po metodu izvrtanja činjenica, bila su moguča
četiri tipa rata.
Prva mogućnost bio je jednostavan lokalni rat. U tom slučaju, poput bosanke
krize 1908-1909, što je i Kajzer očekivao, rat bi bio tih lokalnih razmera.
Druga mogučnost bila je rat na jednom frontu. Zbog navodne komplikovanosti
izmeštanja trupa i usredsređivanja samo na jedan front, po Fon Moltkeu, nije bilo
moguće ograničiti vojne pripreme samo na istočni front. Posle rata se govorilo o
tome kako to nije zapravo bilo nemoguče, odnosno da je bilo moguće uspešno
promeniti dnevni red mobilizacije.
Treća mogućnost odnosi se na situaciju rata na dva fronta, bez učešća
Britanije: Nemačka i Austrija protiv Francuske i Rusije. Da tamo nije bilo
Britanaca da donesu prednost, Nemačka je lako mogla odneti pobedu.
Četvrta mogućnost je rat bez SAD.
Ova analiza sugeriše na načine na koje ne bi došlo do rata, ali i na načine na koje
rat koji je izbio ne bi morao da postane četvorogodišnja klanica koja je dovela do
uništenja Evrope kao srca globalne ravnoteže snaga. Prvi svetski rat je bio
verovatan, ali nije bio neizbežan – presudili su ljudski izbori.
Neki kažu da je rat bio proizvod slučajnosti. Ali nije bio potpuno slučajan.
Austrija je planirnao ušla u rat. Ako je trebalo da bude rata, Nemačka je više želela
rat 1914. nego kasnije.
Neki kažu da je rat izbio zbog trke u naoružavanj u u Evropi. Do 1912.
godine, trka u pomorskom naoružavanju bila je završena i Britanije je iz nje izašla
kao pobednik.
Jedna od lekcija je da treba obratiti pažnju na proces sistema ravnoteže
snaga, kao i na strukturu raspodele moći. Konstruktivisti ovde dodaju jedan važan
deo koji neki realisti propuštaju. Umerenost dolazi iz procesa. Stabilnost nije
osigurana samo raspodelom moći.
Takođe, treba se čuvati uljuljkanosti u miru, ili verovanja da će se sledeće
krize uklopiti u isti obrazac kao i poslednje krize.
Rat – Andreja Miletić
Rat je najoštriji oblik društvenih sukoba, „sukob velkih interesa koji se
rešava krvlju“ u kome se, direktnom upotrebom oružane sile između država,
njihovih saveza ili organizacija, pokušavaju da ostvare određeni politički ciljevi
pobedom nad protivničkom stranom i njenim prinuđivanjem da prihvati uslove
pobednika. Države pokazuju težnju da upotrebe sva sredstva kojima raspolažu –
idu do krajnosti. Međutim one su ograničene pravilima međunarodnog ratnog
prava u pogledu sredstava i načina borbe. Rat je oružani sukob između država, a ne
između privatnih lica ili njihovih grupa. Otuda građanski ratovi, koji se vode
unutar jedne države, ostaju van pojma rata u međunarodnopravnom smislu.
Međutim, međunarodno ratno pravo pokazuje tendenciju protezanja ina ovu vrstu
oružanih sukoba, pretvarajući se tako u pravo oružanih sukoba.
Neki autori određuju subjekte rata mnogo šire, kao „politička društva“, kkao bi
obuhvatili i sukobe između političkih gurpa koje još nisu države.
Namera da se povede rat može biti prećutna ili jasno izražena i formalizovana.
Najizrazitiji primer ove druge je ultimatum, jednostrani pravni akt države kojim se
drugoj državi preti primenom oružane sile ukoliko se ne ponaša u skladu sa
ultimativnim zahtevom. Danas je ultimatum izobičajen, jer bi se država koja to
upućuje označila kao agresor i prekršila bi međunarodnopravnu zabranu upotrebe
sile i pretnje silom.
Za razumevanje rata je neophodno uzeti u obzir njegovu vezu s politikom. On nije
puki sudar oružanih sila kako bi se odnela vojna pobeda, već da bi se ostvarili
ozvesni politički ciljevi koj ise na drugi, miran, način nisu mogli postići. Klauzevic
kaže da je rat instrument politike i da nužno mora nositi njen karakter.
Rat se obično završava ugovorom o miru, kojim se rešavaju sva bitna psorna
pitanja poput granica, naknade ratne štete, zarobljenika itd. Njemu mogu prethoditi
ugovor o primirju ili sporazum o predaji. On se može završiti i prostim
prestankom ratnih dejstava i njegovim uzajamnim poštovanjem ili pak prećutim
produžavanjem primirja ili deklaracijom. Teritorijalna pitanja se rešavaju bilo
povraćajem u predratno stanje ili zadržavanjem stanja proizašlog iz rata.
Savremeno međunarodno pravo ne priznaje proširenje teritorije putem ratnih
osvajanja.
Prema nekim podacima, od preko 3300 godina poznate istorije, samo period u toku
od 200 godine je bez ratova. Istraživanja švajcarskih naučnika su pokazala da se u
toku 500 godina istorije vodilo preko 14500 ratova u kojima je poginulo oko 4
milijarde ljudi.
Vrste ratova – Načelno, teško je odrediti jasnu razliku između
međunarodnog, tj. Međudržavnog i građanskog, tj. Unutrašnjeg rata u praksi,
najviše zbog toga što se u građanske ratove po pravilu upliću druge zemlje, čime
oni poprimaju međunarodni karakter. Butul kaže da se država u kojoj se vodi
građanski rat u stvari pretvara u „bojno bolje na kome se sukobljavaju oružane
snage podržavane sa strane“.
Sami građanski ratovi mogu biti različiti, zavisno od toga koje su strane u sukobi i
koji su uzroci i ciljevi uskoba. Tako se razlikuju ratovi za otcepljenje od postojeće
države (secesionistički), revolucionarni i kontrarevolucionarni, međunacionalni ili
mešuetnički, međuverski, dinastički itd. Građanski ratovi, s tim što ima i mešovitih
tipova.
Jedna od najuobičajenijih podela ratova je ona na napadačke (agresorske) i
odbrambene (defanzivne). Tu zavisi od toga sa koje sukobljene strane se isti rat
posmatra. Ova podela nije bila previše bitna sve do Pakta Društva naroda,
Pariskim ili Brian-Kelogovim paktom iz 1928. i potpuno, Poveljom UN, kada
napadački rat postaje pravno nedozvoljen i povlači izvesne kazenene mere. Tako
su države „agresori“ pokušavale da poreknu da su agresori, sve dok se agresija nije
definisala 1974. godine kao „upotreba oružane sile neke države protiv
suverenosti, teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti druge države ili
na svaki način nesaglasan sa Poveljom UN“.
Povelja UN, međutim, dozvolava odbrambeni rat kao neotuđivo „pravo na
individualnu i kolektivnu samoodbranu... dok Savet Bezbednosti ne preduzme
neophodne mere da očuva međunarodni mir i bezbednost“.
Napadački ratovi su se razvijali od preddržavnog vremena. Oružani sukobi su
među društvima stari koliko i njihovo uporedno postojanje. Učestalost i oštrina
sukoba raste sa razvitkom društva – od osvete, otmice žena, korišćenja životnog
prostora, osnovni cilj postaje pljačka, preko pribavljanje robova, uz usavršavanje
oružja. Zatim, tu si u osvajački ratovi na područjima Mesopotamije, Kine, Indije,
Egipta, Persije, Grčke, Italije i Sredozemlja.... Ratovi su takođe činili i da se velike
države raspadnu. Onda dolazi u srednjem veku i do promena u načinu organizacije
vojske, do promena u oružju i izuzetno je naglašena uloga religije kao opravdanja
ratova (sveti rat u islamu, pravedni rat u hrišćanstvu)
U XIX veku, rat se „industrijalizuje“, oružja postaju ubojitija, armije bronije. XX
vek je vek dvaju svetskih ratova. Oba su započeta agresijom u Evropi. Nakon tih
ratova stvorene su velike društvene organizacije poput Društva naroda i
Ujedinjenih Nacija koje su se borile za očuvanje mira, ali nisu uvek uspevale u
tome. Međutim, izbijanje rata među velikim silama sprečavala je najviše
„ravnoteža straha“ zbog sigurnog međusobnog uništenja u slučaju sukoba među
njima.
Posebna vrsta napadačkog rata, s obzirom na način njegovog izvođenja, jeste tzv.
blitzkrieg iliti munjeviti rat. On je teorijski razrađen i primenjivan od strane
Nemačke, ali i drugih država (npr. Izreal, protiv arapskih zemalja u ratu 1967.)
Ovakav rat se sastoji u iznenadnom, dobro proračunatom i sredsređenom napadu,
kako bi se protivnik odmah bacio na kolena. Sličan njemu je i preventivni rat, koji
se preduzima protiv države za koju se smatra da se sa njom, pre ili kasnije, mora
ratovati. Njegova podvrsta je preduhitrujući rat (Preemptive War), koji se
iznenadno otpočite kako bi se preduhitrio neposredno očekivani nepijateljski
napad.
Postoje i dugotrajni ratovi, u kojima ratna dejstva traju dugo, godinama, pa i
decenijama, do postepenog iscrpljivanja neprijateljskih snaga. Slični su i frontalni
ratovi u kojima se neposredno sučeljavaju velike grupacije neprijateljskih snaga.
Za razliku od njih, postoje tu i gerilski ili partizanski ratovi u kome se, sa manjim
pokretnim snagama, deluje u neprijateljskoj pozadini. Partizanski način ratovanja
najčešće primenjuju vojno-tehnički i brojčano slabiji protivnici i on pretpostavlja
političku podršku naroda na čijem se području vrše partizanska dejstva.
U pogledu oblasti koje zahvata, rat može biti lokalni, regionalni i svetski.
Najbroniji su oni prvi, a najređi ovi poslednji (samo dva). Neki autori izdvajaju i
periferne ratove, koje vode manje sile bez neposrednog uplitanja vleikih sila. Sa
razvojem kosmičke tehnike postala je mogućnost vođenja rata u svemiru –
kosmički rat ili „rat zvezda“.
Često se ratovi dele na ograničene i totalne. Obične se ograničenim ratovima
smatraju oni koji se vode na ograničenom prostoru, sa ograničenim sredstvima i
ciljevima. Totalni rat, nasuprot, vodi se na celoj teritoriji protivnika, protiv celog
stanovništva, a ne samo oružanih snaga, i sa ciljem potpunog pokoravanja ili
uništenja neprijatelja. Jedan od najpopularnijih primera totalnog rata jeste potpuno
uništenje Kartagine od strane Rima.
U pogledu korišćenja oružja, ratovi se dele na konvencionalne i nuklearne ratove.
Nuklearni ratovi se do sada nisu vodili, na našu sreću, dok je nuklearno oružje
korišćeno samo kao „odvraćivač“ za eventualni napad, pošto dovodi protivnika u
poziciju da uzvrati uništavajući udarac (second strike capability).
Po ciljevima i osnovnim motivima, koje nije uvek moguće utvrditi, najčešći su
ratovi oko teritorija i granica. Oni se vode tokom cele istorije do danas. Verski
ratovi su nekada bili češći, međutim danas ih ima i dalje. Štaviše, danas postaju sve
značajniji u unutrašnjim i međunarodnim odnosima.
Postoji i podela na pravedne i nepravedne ratove, gde je pravednost tumačena kroz
istoriju na razne načine i od različitih subjekata. Tu treba spomenuti i pojam
prljavog rata, kao izrazito nepravednog rata u kome se grubo krše moralna načela i
međunarodno pravo, po pravilu od strane izrazito nadmoćnijeg protivnika (SAD i
Vijetnam).
Pored klasičnog shvatanja rata, postoje i ekonomski rat, carinski rat, psihološki
rat, medijski, propagandni itd. U okviru posleratnih literatura, stvoren je pojam
specijalnog rata. Njegovo značenje nije sasvim jasno, pa ga neki i odbacuju.
Uglavnom se pod njim podrazumeva čitav niz mera i delatnosti države, kao što su
neprijateljska propaganda, špijunaža, korišćenje „pete kolone“, sabotaža, diverzija
itd., s ciljem da se na protivničku državu vrši sistematski pritisak kako bi se ona
iznutra oslabila.
U celom posleratnom periodu često se koristi pojam hladni rat (Cold War), koji je
u široku upotrebu uveo poznati američki publicista V. Lipman, neposredno posle
WWII. Njime se označuje poseban tip međunarodnih odnosa, stvoren u uslovima
postojanja supersila i oko njih okupljenih vojno-političkih i ideoloških blokova sa
ambicijama svake od njih da obezbedi istovremeno spostvenu prevlast u svetu i
onaj društveno-ekonomski sistem i ideologiju koji ona ovpaloćuje i predstavlja. Taj
uskob je globalan, svetski i izuzetno oštar i dubok. Međutim, postojanje
nuklearnog oružja je takav rat ostavilo samo na domenu „hladnog“, bez pretvaranja
u „vrući“ rat.
Uzroci rata – Jedno od najsloženijih pitanja vezanih za rat jeste potraga za
njegovim uzrocima. Kako kaže jedan analitičar: „rat je najveća nerešena zagonetka
u politici“. Po Miletiču, najjednostavnija podela je na mikro i makro-teorije. Prve
traže uzroke ratova i sukoba uopšte u čoveku pojedincu, njegovoj biološkoj,
psihološkoj ili instinktivnoj prirodi. Markoshvatanja uzroke nalaze u širim
društvenim, ekonomskim, političkim odlikama društava, odnosno država, ili pak
strukturi i pravilima ponašanja međunarodnog sistema kao celine.
Jedan deo mikroteorija traži uzroke ratova u ljudskim instinktima agresije.
Utom pogledu najpozantija je Frojdova teorija o preusmeravanju instinkta smrti
nasuprot insinktu života, kako bi se izbeglo samouništenje.
Veliki broj autora polazi od tzv. ljudske prirode shvaćene metafizički, tj postojane i
nepromenljive, i vidi je kao zlu, sebičnu, sujetnu i naročito željnu moći. U toj želji
za moći, želji za vladanje drugima, se vidi osnovni uzrok društvenih sukoba i
ratova. Dosta realista ukazuje na to, ali ne samo oni.
Treća grupa se odnosi na učenje socijal-darvinizma i borbu ljudi, društava i država
za opstanak. To se vidi kao prirodni proces u kome pobeđuju, i treba da pobeđuju,
najjači i najprilagodljiviji. Za to se vezuju rasističke teorije, od kojih su neka
ugrađena i u geopolitička i realpolitička učenja.
Za ovu teoriju se vezuju i shvatanja koja uzroke ratova traže u karakternim
osobinama i izopačenim ličnostima istaknutih državnika, donosilaca bitnih
spoljnopolitičkih odluka.
Nasuprot ovakvim shvatanjima, postoje shvatanja koja socijalno-političke
uzroke ratova traže u društvu i državi, makroteorije. Tu je najpoznatija
marksistička teorija. Oni su posebno ukazivali na nužnost ratova koja proizilazi iz
unutrašnjih protivrečnosti monopolističke faze kapitalizma.
Drugi su uzroke ratova tražili prevashodno u obliku političke organizacije društva.
U starom kineskom Velikom znanju zapisano je da „tek pošto se ispravno vladalo
državama, mogao je u svetu biti mir“, a Aristotel je ratobornost država vezivao za
oblik njihovog državnog uređenja. Obično se u totalitarnim državama vidi opasnost
od rata, dok, kako je isticao Vilson, demokratske države, pored ostalih vrednosti,
su ključne za održavanje mira.
Na kraju, jedan broj makroteorija (realisti) uzroke rata vidi u prirodi
međunarodnog sistema država u kome vlada „prirodno stanje“ u Hobsovom smislu
reči i u kome države, za svoj opstanak i bezbednost, ne mogu da računaju na neku
naddržavnu vlast, već jedino na snagu – svoju i eventualnih saveznika. Ukoliko
ova shvatanja idu uporedo sa mikroteorijskim određenjem ljudkse prirode kao
„željom za moći“, onda je izlaz iz ovakvog stanja nemoguć. Do modusa vivendi
moguće je doći jedino putem ravnoteže snaga i diplomatskog usaglašavanja
interesa. Neki vide mogućnost prevazilaženja ovakvog stanja u međunarodnim
organizacijama/institucijama i međunarodnog prava i morala.
Prema drugoj mogućoj podeli, razlikujemo monistička i pluralistička
shvatanja. U prvim shvatanjima nalazimo samo jedan od navedenih ili nekih
drugih uzroka (npr „ljudskom prirodom“) kojim se objašnjava izbijanje rata.
Pluralisti, naprotiv, uzroke ratova traže u delovanju više različitih činilaca u
složenom i često protivrečnom međusobnom odnosu.
41 – „Velike strategije“ i značaj strateškog mišljenja u međunarodnim
odnosima
Ističe se da se strategije odnose podjednako na ciljeve rata, kao i na vreme
mira, stabilnosti i razvoja. Pored vojnog činioca, u ostvarivanju ukupnih
postavljenih ciljeva nacionalne politike, bezbednosti i odbrane, tu su i ukupna moć
društva, materijalni i nematerijalni kapaciteti, moralna snaga, ideje, uverenja itd.
Ovoliku širinu nije prepoznao ni Kolin Grej kada je definisao strategiju kao
„primenu vojne moći za postizanje političkih ciljeva, ili još određenije, teoriju i
praksu upotrebe i pretnje upotrebom organizovane sile za političke ciljeve“.
Međutim, ciljeve rata određuju političari, a ne generali.
Lidel Hart definiše tzv. Velike strategije i kaže „zamisao velike strategije
uključuje usaglašavanje i usmeravanje svih izvora moći jedne nacije za postizanje
političkih ciljeva“. Razlika između strategije i velike strategije je u tome što se
strategija ograničava samo ratnim ciljevima, dok velika strategija gleda dalje,
prema budućem miru. Takođe, velika strategija se ne sastoji samo od uputstva
kako se boriti u ratu, nego se bavi i načinima i sredstvima kako da se rat izbegne.
Savremeno određenje velikih strategija je nešto drugačije, kako kaže Lorens
Fridman. Velika strategija se tradicionalno bavila time kako i zbog kojih ciljeva
države pozicioniraju sebe unutar međunarodnog sistema. Što bi značilo da je
zapadnim silama zainteresovanim za očuvanje postojećeg stanja glavna briga
uglavnom bila kako da obuzdaju takmace sa radikalnim namerama odnosu na
određen raspored snaga. To znači da je važnije, danas, recimo, kako kineska
regionalna politika ili nezadovoljstvo islamskih zeamalja utiče na sam
međunarodni sistem, nego šta takva kretanja znače za zemlje i narode u pitanju, šta
donose novo mimo promena samih odnosa moći.
Danas postoje promene u pogledu subjekata međunarodnih odnosa, sa pojavom
subnacionalnih i nadnacionalnih subjekata, pa stoga, kako kaže Fridman, države
se, pomoću velikih strategija, treba usredsrediti više na ta dubinska pomeranja u
sistemu kojima se osporava sama ideja države, nego što bi održavali status-quo i
održavali vlastiti međunarodni položaj u odnosu na države sa radikalnim
namerama.
Beri Pozen tvrdi da je „velika strategija koncept očuvanja bezbednosti nacionalne
države“. Dalje, on tvrdi kako bezbednost po tradicionalnim shvatanjima obuhvata
očuvanje suvereniteta, teritorijalnog integriteta i položaja moći, pri čemu je položaj
moći conditio sine qua non za ostale vrednosti. Stoga, uloga velikih strategija je da
nabroji i hijerarhizuje pretnje i naved epotencijalne političke i vojne odgovore na
njih. Takođe, on ističe da je velika strategija zapravo ključni sastojak ukupne
strategije spoljne politike neke zemlje. Pozen, dakle, „vraća“, predmet velike
strategije na upotrebu vojne sile za ciljeve koje je postavila politika – razdvajajući
to od pitanja ekoloških problema, globalnih pandemija i slobodne trgovine, za koje
kaže da mogu biti značajni spoljonpolitički problemi, ali „ne postoji i ne treba da
postoji neposredna veza između pomenute dve grupe vrednosti i ciljeva“.
Pozen navodi četiri funkcije oje treba da ispunjavaju velike strategije:
1. Mnogi resursi su retki i neobnovljivi te jasno postavljeni strateški prioriteti
omogućavaju njihovu valjanu alokaciju i promišljeno iskorišćavanje
2. U mnogim velikim zemljama je neophodna usaglašenost u delovanju
ključnih društvenih i organizacionih struktura
3. Velike strategije treba da daju prednost odvraćanju potencijalnih protivnika i
osnaživanju savezništava i prijateljstva, pre nego stvarnoj upotrebi sile
4. Razgovetno i odmereno postavljen okvir vrednosti i ciljeva jedne velike
strategija jača unutardruštvenu odgovornost – omogućava kritiku i
popravljanje i daje priliku da se ex post facto procenjuje njen učinak. To je
doro za demokratiju.
Značaj strateškog mišljenja
Stratezi moraju da znaju šta vojničke aktivnosti znače i kako će se odraziti
na političke ciljeve poduhvata. Nijedno oružje, radnja ili način ratovanja nisu sami
po sebi strateški – smao posledice koje proizvode ih takvima čine, smeštajući ih u
ukupan tok događaja, okvir postavljenih ciljeva.
Da bi odgovorile na ovakve i slične zahteve, sve strategije, i klasične (nacionalne) i
„velike“ treba da budu i valjano organizovane i neprotivrečne zamisli poželjnog.
One predstavljaju sliku stvarnosti, odnosno svojevrsnu mentalnu mapu sveta
onoga/onih koje stvaraju. Najznačajniji zahtev na koji jedna strateška zamisao
treba da odgovor ijeste dostizanje sklada između predviđenih sredstava i
postavljenih ciljeva. Bez odgovarajućih sredstava, ciljevi se ne mogu postići.
Strateško mišljenje postoji samo kada je moguče praviti racionalne izbore. Naime,
nema smisla izučavati strategiju ukoliko smatramo da je tok događaja unapred dat i
nepromenljiv, te da nema prstora za pojedinca ili grupu da prave racionalne izbore.
Sposobnost prilagođavanja novim okolnostima je najvažnija i najcenjenija
osobina bilo kog strateškog mišljena i delovanja.
Strateška kultura utiče na strateško mišljenje i ponašanje. Žižna tačka većine
studija stateške kulture je u istraživanju trajnosti, pravilnosti i neprekidnosti
određenog ponašanja država. Promene strateške kulture mogu biti uzrokovane iz
najmanje dva razloga: šokova koji dolaze spolja, kao i međusobne nesaglasnosti
njenih osnovnih postavki. Ne zna se do kraja ko su pravi nosioci jedne strateške
kulture – države, civilizacije, ne-dražvne grupe ili neke regionalne organizacije...
Džek Snajder je uveo u savremene studije bezbednosti svojevrsnu teoriju
strateške kulture. Strateški kulturni identiteti se obrazuju uticajima koji dolaze iz
tri grupe izvora:
1. Fizički (geografija, klima, prirodni resursi, generacijske promene i
tehnologija)
2. Politički (istorijsko iskustvo, politički sistem, verovanja elite, vojna
organizacija)
3. Socio-kulturni (mitovi, simboli i pisani spomenici)
U izučavanju strateške kulture većine zapadnoevropskih naroda prepoznatljiv je,
uz druge izvore, i uticaj pojedinih ključnih istorijskih napisa koji su se bavili
strategijama i strateškim mišljenjem: Sun Cu – Umeće ratovanja; Tukidid –
Peleponeski rat; Kautilja – Artašastra...
Ovakva analiza strategija i strateškog mišljenja već upućuje na neke
zaključke. Prvo, analizom strategije nacionalne bezbednosti jedne zemlje može ići
znatno dublje i šire od spoznaje smao odnosa vojne sile i političkih ciljeva u ratu i
miru i njima saglasnih sredstava. Drugo, strategija predstavlja most između
ukupnih moći jednog društva i političkih ciljeva pa shodno tome traži podjednako
znanja iz oblasti politike i ratovodstva, ali i ekonomije, psiholoigije, sociologije,
geografije, kao i znanja iz tehnologije itd.
Studijama bezbednosti i strategijskim studijama i mišljenjima se često,
pojednostavljeno, pripisuje da su potpuno oslonjeni na realističko viđenje sveta.
Realistima se često prigovara da ne uvažavaju u potrebnoj meri povećanu ulogu i
značaj nedržavnih aktera, utiaj socijalnih, ekonomskih, kulturnih i lokalnih faktora
na ponašanje država. Oslonac savremenog strateškog mišljenja bi svakako bio
čvršći ukoliko bi realizam nedogmatski usvojio nijansiranije pristupe izmenjenoj
međunarodnoj bezbednosnoj zbilji bez isključivog naglaska na strukturalna
ograničenja koja koja sistem nameće državama.
Realistima i strateškim studijama se uglavnom prebacuje da su sstratezi opsednuti
sukobima i silom; pošto su jedino usmereni na izučavanje sukoba, oni smaim tim
previđaju saradnju i miroljubive oblike odnosa u svetskoj politici. Stoga se tvri da
stratezi imaju pre iskrivljeni, nego realistički pogled na stvarnost.
Naredna zamerka tiče se moralne neosetljivosti koju zagovaraju stratezi. Oni
hladnokrvo i cinično računaju moguće ishode međudržavnih sukoba zaboravljajući
pri tome da su u vremenu postojanja nuklearnog oružja milioni ljudskih života u
opasnosti.
Strategiji se osporava i naučnost i mesto na katedrama fakulteta društvenih nauka.
Ne zbog nedostatka metoda, ali zbog prirode samog predmeta izučavanja.
Međutim, stratezi te kritike uspevaju da pobiju upravo krucijalnošću pitanja rata i
mira u životu svih ljudi.
Iako imamo u vidu pojavu novih subjekata u međunarodnim odnosima i važnim
akterima u proučavanju studija bezbednosti, stratezi, opravdano, smatraju da
uprkos tom nagrizanju suvereniteta koje dolazi „odozdo“ i „odozgo“, država ostaje
glavni subjekt međunarodnih odnosa, u najmanju ruku zato što su ključevi rata i
mira u dalje u njenim rukama.
Treba za kraj napomenuti i odnos strateških studija i studija bezbednosti.
Ukoliko se složimo sa određenjem po kojem je bezbednost „sloboda od pretnji
usvojenim vrednostima“, onda je predmet strateških studija zaista uzak i ne
obuhvata nove izazove i pretnje bezbednosti, a pre svega često ispušta iz vida
bezbednost pojedinca, međunarodnog i globalnog društva. Međutim, pitanja vojne
sile, bezbednosti države i strateške kalkulacije i u današnje vreme čine jezgro
studija bezbednosti.

42 – Intervencionizam u međunarodnim odnosima

Intervencija je istovremeno i opisna i normativna reč. Ona ne smao da
opisuje ono što se događa nego oblikuje i vrednosne sudove. Nemešanje u
unutrašnje stvari suverenih država je osnovna norma međunarodnog prava.
Suverenitet i nemešanje su dva principa koja određuju poredak u anarhičnom
svetskom sistemu. Međutim, između pravde i poretka često postoji napetost, što
vodi do oprečnih mišljenja o tome da li da se interveniše ili ne – npr. Sukobi grupa
i klanova u Sijera Leoneu, Liberiji i Somaliji, gde nijedna vlada nije imala kontroli,
a čak su i deca gurana u borbu.
Prema najopštijoj definiciji, intervencija se odnosi na spolne akcije koje
utiču na unutršanje sukobe druge suverene države. Ona je u užem smislu definisana
kao mešanje silom u unutrašnji sukob druge zemlje. Međutim, uža definicija je
smao jedan kraj širokog spektra uticaja rangiranih od najnižeg do najvišeg stepena
prinude.
Na najnižem delu skale, intervencije može jednostavno biti govor formulisan
tako da utiče na domaće političare u drugoj državi. Kao kada je 1990. Buš pozivao
irački narod da obori Sadama Huseina. Takođe, to može biti i u formi medija, kao
kada je osamdesetih godina vlada SAD osnovala Radio Marti kako bi širila svoje
poruke protiv Fidela Kastra na Kubi.
Ekonomska pomoć može takođe da utiče na unutrašnje poslove druge zemlje. Na
primer, tokom Hladnog rata ekonomska pomoć SAD El Salvadoru i sovjetska
pomoć Kubi usmeravane su takoda utiču na unutrašnje poslove u tim zemljama.
Podmićivanje je nezakonita ekonomska pomoć.
Ako idemo dalje kroz spektar prinude, dolazimo do slanja vojnih savetnika. U
privm danima Vijetnamskog rata, SAD su slale, uz ekonomsku, i vojnu pomoć.
Sledeći oblik intervencije je podrška opoziciji. Na primer, tokom ranih
sedamdesetih godina SAD su dostavljale novac protivnicima Salvadora Aljendea,
demokratski izabranog predsednika Čilea, a u više navrata SSSR je dostavljao
novac mirovnim grupama u zemljama Zapadne Evrope. Još jedan primer bi mogao
biti to što su, po američkom ambasadoru Viljemu Montgomeriju, SAD finansirale
opozicione demokratske stranke u Srbiji devedesetih i dvehiljaditih.
Nakon blokade, za koju možemo dati primer blokade Gaze od strane Izraela i
Egipta 2007. godine, pri kraju spektra prinude je ograničena vojna akcija.
Recimo, osamdesetih godina SAD su bombardovale Libiju kao odgovor na
državnu podršku terorizmu, a SSSR je pomogao jednu grupaciju koja se borila u
građanskom ratu u Južnom Jemenu.
Potpuna vojna invazija ili okupacija je na kraju spektra prinude. Najaktuelniji
primer ovakve vrste intervencije jeste oružani sukob u Ukrajini.
Suverenitet
Suverenitet je bio vitalni kocept Vestfalskog sistema ojačan Paktom Lige
naroda i Poveljom Ujedinjenih nacija. On je u samom srcu rasprave o legitimnosti
intervencije. Dok suverenitet podrazumeva apsolutnu kontrolu teritorije u
pravnom smislu, vladina d efacto kontrola unutar sopstvenih granica često je
relativna. Jedan od razloga za relativnu kontrolu jeste ekonomska međuzavisnost.
Primer za to jeste pokušaj promena ekonomskih politika u Francuskoj od strane
socijalista, kada su došli na vlast 1981. Pored ekonomske međuzavisnosti,
suverenitet mogu da uzdrmaju i izbeglice, kao i trgovina trogom i oružjem.
Protivrečno, intervencija može i povećati autonomiju. Neke siromašne države
mogu imati nisku de facto autonomiju usled malih sposobnosti. Neke vrste
intervencija, mogu da povećaju sposobnosti, a time i stvarnu autonomiju u
budućnosti. Ekonomska ili vojna pomoć može da pomogne državi da dugoročno
postane nezavisna – intervencija UN u Kambodži 90-ih.
Prosuđivanje intervencije
Za skeptike, moralna osuda nije bitna, ali realisti, kosmopoliti i državni
moralisti imaju različite poglede na intervenciju.
Za realiste, osnovne vrednosti međunarodne politike su red i mir, a ključna
ustanova je ravnoteža snaga. Prema tome, intervencija može biti opravdana kada je
nophodno da se održi ravnoteža snaga i da se održi red. Primer mogu biti sfere
uticaja i intervencije od strane supersila za vreme Hladnog rata.
Za kosmopolite, temeljna vrednost je pravda, a ključna međunarodna
ustanova je društvo pojedinaca. Prema tome, intervencija može biti opravdana ako
unapređuje pravdu za pojedince i ljudska prava. Dozvoljeno je intervenisati na
strani dobra. Taj problematični koncept „strane dobra“, liberalni kosmopoliti
objašnjavaju primerima iz Hladnog rata, kada su tvrdili da je opravdana
intervencija protiv desničarskih režima poput Markosove diktature na Filipinima
ili, naravno, protiv aparthejda u Južnoj Africi. Sa druge strane, konzervativni
kosmopoliti tvrde da je opravdana intervencija protiv levo orijentisanih vlada.
Primer je Reganova doktrina koja je pravdala intervenciju protiv komunista u
Angoli i Mozambiku.
Za državne moraliste, temeljna vrednost u međunarodnoj politici je
autonomija država i njihovih naroda. Ključna institucija je društvo država sa
određenim pravilima i međunarodnim pravom. Tu je najvažnije pravilo nemešanje
u unutrašnje stvari suverene države. Stoga, je, za njih, intervencija retko kada
opravdana. Rat je jedino opravdan u odbrani teritorijalnog integriteta jedne zemlje
ili pak u odbrani njenog suvereniteta protiv spoljne agresije.
Izuzeci od pravila
U knjizi Pravedni i nepravedni ratovi Majkl Volcer, politikog koji nastupa
sa pozicije državnog moraliste, iznosi četiri slučaja u kojima bi se mogli moralno
opravdati rat ili vojna intervencija, a da to ne bude otvorena agresija.
Prvi izuzetak, je preduhitrujuća intervencija, za koju se kao primer uzima
izraelski napad 1967. godine. Ukoliko postoji nedvosmislena i dovoljna pretnja
teritorijalnom integritetu i političkom suverenitetu jedne ržave, ona mora delovati
odmah ili kasnije neće biti prilike za delovanje. Pretnja mora biti neposredna.
Postoji razlika između preemptivnih i preventivnih ratova. Preemptivni napad
događa se kada je opasnost neposredna, dok do preventivnog rata dolazi kada su
državnici uvereni kako je rat bolje voditi sada nego kasnije.
Drugi izuzetak javlja se kada je intervencija neophodna kako bi se uravnotežila
prethodna intervencija. Ovo se uglavnom posmatra kao protivintervencija
prethodnoj intervenciji koja onemogućava stanovnicima države da sami odlučuju o
svojoj sudbini. SAD je povremeno koristio ovo opravdanje tokom Vijetnamskog
rata. Intervencija je dozvoljena u onoj meru dokle predstavlja odgovor na prvu
intervenciju i ništa više.
Treće odstupanje jeste kada je neophodno spasavanje ljudi kojima preti masakr.
Primeri su pravdanje ovim razlogom Tanzanijsku intervenciju i masark nad
stanovništvom Ugande, zarad sprečavanja masakra koji je pretio velikom broju
ljudi. Takođe je i Vijetnam koristio ovo opravdanje za povremene intervencije u
Kambodži.
Četvrto odstupanje od neintervenisanja je pravo na pomoć secesionističkim
pokretima onda kada su reprezentativni. Ako grupa ljudi u okviru neke zemlje
jasno izrazi želju da budu posebna država, legitimno je pomoći njihovu secesiju
zato što im se na taj način pomaže da grupišu svoja prava i razviju svoju
autonomiju kao nacija. Pored toga što je upitno kada secesionistički pokret postaje
vredan pomoći, ova tvrdnja iako je u skladu sa principima neintervencije i društva
država, ona je takođe manjkava kao moralni princip zato što pokazuje kako moć
daje pravo.
Problemi samoopredeljenja
Problem intervencije u korsit secesionističkih pokreta jeste određenje – šta
je narod? Samoopredeljenje se uspešno definiše kao pravo naroda da formira
sopstvenu državu. Međutim, ko donosi odluku o stvaranju jedne države po ovom
principu?
Izbori ne mogu uvek da reše probleme vezane za samoopredeljenje. Prvo, pitanje
je gde neko glasa. Primer za to jeste problem između rimokatolika i protestanata na
području Irske i prigovora koji kaže da zavisno od toga gde će da se glasa,
određena strana će dobiti većinu. Drugo pitanje je i kada neko glasa.
Posle 1989. godine, pitanje samoopredeljenja postalo je akutno u Istočnoj Evropi i
bivšem Sojvetskom savezu. Takođe, imamo i primer Jugoslavije i težnje različitih
verskih i etničkih grupa da se izdvoje i zahtevaju samoopredeljenje. Danas je
aktuelan i primer pokrajina u Ukrajini, Luganska i Donjecka, koji su izvojevali
samoopredeljenje.
Motivi, sredstva i posledice
Ukoliko je saglasnost oko samoopredeljenja nemoguća, koji drugi principi mogu
biti upotrebljeni da se donese sud o intervenciji? Postoje tri dimenzije procene koje
se odnose na pravnu tradiciju ratovanja: motivi, sredstva i posledice. Sve tri su
važne zato što procena intervencija samo na osnovu jedne dimenzija može da pruži
pogrešan odgovor.
Ako gledamo samo posledice onda bi to potvrdilo maksimu da „sila stvara pravo“.
Dalje, same dobre namere ne opravdavaju intervenciju. Jedan pisac je tvrdio da su
SAD imale pravo da interevenišu u Vijetnamu, jer su Amerikanci pokušavali da
spasu Južni Vijetnam od totalitarne vlasti. Ako tu dodamo analogiju priče o vožnji
očevog prijatelja i očeve ćerke i nesreće, videćemo da je to možda bilo „grešno ali
moralno“. Treba razmotriti i sredstva. Čak i da je razlog za intervenciju u Vijetnam
opravdan, korišćena sredstva nisu. Da li je bilo alternativa? Da li je intervencija
bila poslednja mogućnost? Koliko god se činilo očiglednim, ipak je neophodno
istaći potrebu da se bude pažljiv u situacijama u kojima postoji izuzetna složenost i
veoma dugačak uzročni lanac. I motivi i sredstva i posledice se moraju razmotriti
pre nego što se donese konačan sud.
Iako se princip neintervenisanja čest krši u praksi, norma neintervenisanja
ostaje važna. Odstupanja od neintervenisanja moraj ubiti procenjivana od slučaja
do slučaja, posmatranjem motiva, sredstava i posledica.

44 – Terorizam, pojam i vrste

Transnacionalni terorizam (Naj)
Tip nedržavnih aktera koji postaje sve važniji jeste transnacionalni terorista.
Terorizam nije nov u svetskoj politici. Teror znači veliki strah. On je korišćen i od
strane nekih vlada radi kontrole stanovništva. Danas je novo da tehnologija stavlja
u ruke devijantnih individua i grupa sredstva velike destruktivne moći koje su
nekad bile rezervisane prvo za vlade. Zbog toga, neki posmatrači govore o
privatizaciji rata.
Napadi na SAD 9/11 koje je izvela Al-Kaida odneli su više od tri hiljade
života, u skladu sa trendom povećanja broja žrtava u napadima, iako je broj samih
napada opao. Terorizam sedamdesetih i osamdesetih godina je u velikoj meri bio
vođen ideologijom ili nacionalizmom, ali devedesetih su mu okvir sve više davala
ekstremna religijska verovanja. Međutim, treba podsetiti da je najgori prethodni
incident u SAD, Oklahoma Siti, bio u potpunosti domaći, a da radikalne grupe
ovljne da korist eteror mogu da budu sekularne, kultne ili pridružene ekstremistima
nekoliko religija.
Šta je terorizam? Po američkom zakonu, to je unapred planirnao, politički
motivisano nasilje protiv civilnih ciljeva od stran erazličitih društvenih grupa. UN
su donele konvencije za suzbijanje terorističkih podmetanja bombi, ubistava,
uzimanja talaca i finansiranja terorizma. Rezolucija Saveta bezbednosti iz
septembra 2001. koja je obavezala tadašnjih 189 država članica da uskrate utočište
teroristima pomogla je legitimizaciju američkih akcija u Avganistanu. Generalnoj
skupštini je bilo teško da se usaglasi oko rezolucije koja bi definisala terorizam.
Arapske vlade predvođene Egiptom i Sirijom blokirale su svaki tekst koji nije
izuzimao grupe kao što su Palestinci od definisanja da su teroristi. „Onaj ko je
terorista za jedne, za neke druge je borac za slobodu“.
Ako se terorizam definiše kao nedržavna upotreba sile u političke svrhe,
države su izuzete, podefiniciji, ali se one time ne iskupljuju ukoliko su upletene u
slično nemorlano i nezakonito ponašanje. Uprkos svim poteškoćama koje postoje u
vezi sa određenjem terorizma, ključno zlo namernog ubijanja nevinih ljudi u
političke svrhe široko je osuđeno moralnim kodeksima svih velikih religija kao i
međunarodnim pravom. Ironično, zajednička pretnja koju oseća mnogo ljudi može
da ojača poštovanje uloge država i važnosti njihove saradnje u obezbeđenju
bezbednosti.
Napadi 11. septembra u Njujorku i Vašingotnu izneli su pitanje teorirzma u
prvi plan zapadnog razmišljanja o bezbednosti i imali su za rezultat deklaraciju
Bušove administracije o „globalnom ratu protiv terora“.

Terorizam u perspektivi
Terorističke aktivnosti vođene od strane subdržavnih aktera širom sveta
imale su za rezultat smrt nekoliko hiljada ljudi svake godine. Uprkos postojanju
mnogo većih žrtava iz mnogih drugih razloga, globalni rat protiv terora je uzdignut
na nivo glavnog izazova bezbednosti. Dva režima su srušena, delimično zbog
tvrdnji da podstiču teorirzam, američki vojni budžet danas se približava najvećem
nivou u godinama hladnog rata, a sam termin „rat protiv teorra“ promenjen je u
„dugi rat protiv islamofašizma“.
Postoje tri elemnta koja zajedno prižaju određeno objašnjenje
usredsređenosti na borbu protiv terorizma kao važnom pojmu u međunarodnoj
bezbednosti. Jedan je da su napad i11. septembra duboko šokirali Ameriku u
smislu da je mala grupa, naoružana jedino noževima mogla da upotrebi civilni
avion kao leteću bombu, uništi svetski finansijski centar i napadne glavni štab
američke vojske. Drugi element jeste taj što je Bušova administracija sredinom
2001. godine počela da sa izvesnim uspehom stremi svojoj viziji „Novog
američkog veka“. Unilateralni stavovi o izvesnim ključnim pitanjima bili su
razvijeni i delovalo je da postoje svi izgledi da međunarodni zajednica prihvati
američko vođstvo kao suštinsko za međunarodnu bezbednost – „dobroćudno
zapovedništvo“ nije loša stvar. Treće, gotovo neizbežna usredsređenost države na
bezbednost, s obzirom na status SAD kao jedine svetske vojne velesile, bilo je od
suštinske važnosti da se zadrži kontrola uništenjem opasnog subdržavnog pokreta i
svakog državnog pokrovitelja, ali ne smao zbog Al Kaide. To je bila oblast
dugotrajnih bezbednosnih interesa Amerike zbog presudne važnosti njenih
energetskih reusrsa i njene bliskosti s Izraelom.

Definicije
Sažeta definicija terorizma glasi da je reč o „pretnji nasiljem i korišćenju
straha da se pridobije javna pažnja“. Potpunija definicija glasi: Politički terorizam
jeste korišćenje ili pretnja nasiljem od strane pojedinaca ili grupe, bulo da deluju
za ili protiv uspostavljene vlasti, u cilju stvaranja krajnje strepnje i/ili posledica od
straha u grupi koja je meta i veća od broja neposrednjih žrtava u cilju
primoravanja te grupe da pristane na političke zahteve zločinaca.
Američka vlada koristi definiciju: „unapred smišljeno, politički motivisano nasilje
počinjeno protiv neborbenih meta od strane subnacionalnih grupa ili tajnih činilaca
čija je namera obično da utiču na javnost“
U obe definicije postoji namera da se izazove efekat u javnosti koja je šira od
grupe na koju se cilja. Element podsticanja straha u široj populaciji od one koja
predstavlja metu jeste ključni aspekt terorizma i jedno od objašnjenja zašto on
privlači toliku pažnju u poređenju s mnogim drugim oblicima nasilja i stradanja
koje se mogu pripisati prirodnim nesrećama, siromaštvu i nerazvijenosti.
Državni i subdržavni teror
Vordlova definicija, ona opšta, obuhvata delovanja držav aprotiv njenog
stanovništva. Jedna od najmučnijih primera državnog terorizma bile su čiste u
Staljinovom SSSR tridesetih godin XX veka i Maova Kina pedesetih godina. Ali
većina kolonijalnih sila koristila je taktike terora da zadrže kontrolu nad
kolonijama, ali i kao odgovor na zahteve za nezavisnošću u ranim posleratnim
godinama.
 Čak i unutar ograničene „poddržavne“ definicije, mnogo je kontroverzi oko
toga ko je terorista. Britanija je IRA smatrala terorističkom organizacijom čiji je
cilj ostvarenje ujedinjenja Irske održavanjem kampanje nasilja. Mnoge političke
pristalice irskog jedinstva su njih smatrali borcima za slobodu. Drugi primer jeste
upotreba teorra i nasilja više od jendog veka, sv edo šezdesetih godina i čak
donedavno, protiv američkih crnaca širom južnih država od strane nadmoćnih belih
organizacija.
Subdržavni terorizam može nastati na različitim mestima. Terorizam se
labavo može podeliti u dve orijentacije. Jedan teži fundamentalnoj promeni u
državi ili društvu. To može biti radikalno levo, radikalno desno ili na religijskog
predanosti, ili i jedno i drugo. Svakako on cilja na fundamentalnu promenu u
državi. Primeri sedamsdesetih su bili Bader-Majnhof, Neposredna akcija, Crvene
brigade i druge evropske grupe. Al kaida spaja revolucionarnu promenu s
religijskim uverenjima. Oblici teorrizma retko imaju međunarodne ambicije, al se
mogu povezati s drugim grupama na drugim mestima.

Odgovori na terorizam
Postoje tri široka pristupa odgovoru na poddžravni terorizam. Pristup koji se
najviše koristi može se najbolje opisati kao tradicionalni protivterorizam koji je
uglavnom ukorenjen u ogranima policije, obaveštajnoj službi i institucijama
bezbednosti. Drugi pristup je očevidnije vojni i sadrži neposrednu vojnu akciju
protiv paravojnih organizacija, naročita kada imaju poznate fizičke lokacije. Treći
pristup se usredsređuje na osnovne motivacije terorističkih grupa i na sredinu iz
koje crpi podršku. Ovim pristpom se takođe priznaje da postoje uslovi u kojima su
pregovori s paravojnim vođama mogući, često uz korišćenje posrednka koji su
prihvatljivi za obe strane.
U dugotrajnom severnoirskom sukobu, britanske vlasti su usvojile sva tri pristupa
u borbi protiv terorizma. Pojačane policijske mere i sakupljanje obaveštajnih
podataka, i u Severnoj Irskoj i u Britaniji, dešavalo se zajedno s donošenjem novih
pravnih propisa, uključujući sudove koji su zasedali bez porote, i jedno vreme
zatvaranje bez suđenja.
Paravojne organizacije teže da budu relativno konzervativne u svojim
taktikama, pridržavajući se pojedinih metoda koji su isprobani i provereni. Ti
metodi mogu uključivati bombaške napade, atentate, kidnapovanja, batinanje ili
njihov spoj. Taj konzervatizam je često odraz teške okoline u kojoj deluju i zbog
koje je nužno da se oslanjaju ja metode u kojima su najuvežbaniji. U nekim
prilikama, promene strategije i taktike mogu da budu značajne u pogledu
delotvornosti organizacije. Recimo, da se pored policije, vojnih snaga i političkih
vođa, angažuju u ekonomskom targetovanju date države.
Ekonomsko targetiranje su u nekom stepenu praktikovalo mnoge paravojne grupe;
skorašnji primeri su Tamilsk tigrovi na Šri Lanki, stalni napadi na iračke naftovode
od 2003. godine i paralelni napadi na saudijska postrojenja, naročito pokušaj da se
prekine proces prerade nafte u najvećem svetskom postrojenju Abkaik u SA
februara 2006.

Odgovor na 9/11 i rat protiv terora

Odgovor na 9/11 je bio neuobičajen po tome što je, u poređenju s drugim
oblicima protivterorizma, daleko veći naglasak stavljen na vojnu akciju. Takođe je
i poboljšana domaća bezbednost, ali osnovna usredsređenost bila je na vojsci uz
glavni odgovor koji ej u prvih šest godina trebalo razviti u globalni rat protiv
terora. Vojne operacije su preduzete protiv Al Kaide u Avganistanu i Iraku, a
takođe i u Pakistanu, Jemenu i Somaliji. Al Kaida je svoje teorijsko porekla imala
u spisima brojnih raidkalnih islamskih mislilaca, naročito Egipćanina, Saida
Kutbija, koga je spostvena država mučila i pogubila 1966. godine.
Posle proterivanja iračkih snaga iz Kuvajta 1991. godine, znatne američke
vojne snage ostale su u regionu, uključujući Saudijsku Arabiju. Rezultat toga je bio
revitalizacija elemenata antisovjetskog pokreta osamdesetih godina, pri čemu je
glavni fokus bio na proterivanju „krstaških“ snaga, naročito iz SA. Centralne figure
su u tome bili Osama bin Laden i egipatski strateg Ajman al-Zavahiri.
Zbog očevidnog uspeha u Avganistanu, tada, Bušova administracija je
razvila rat protiv terora koji je obuhvatao preventivne vojne akcije protiv država
koje su nazivane „osovina zla“ i za koje se verovalo da proizvode oružje za
masovno uništenje i predstavljaju pokrovitelje terorističkih organizacija. Tu su bili
Irak, Iran i Severna Koreja. Možda je status Iraka bio najvažniji po tome što je
džihadskim borcima pružao zone za obuku, što je bio aspekt od ogromnog
preimućstva za pokret Al Kaida i njegove saveznike.
Teror i novi mediji
Jedan od najupečatljivijih razvoja u paravojnim pokretima bilo je korišćenje
novih medija koji su javno prikazivali njihove akcije, promovisali njihovu stvar i
njihova jadanja. Nova verzija starih medija, kao što je televizija, u spoju s novim
medijima i komunikacinim sistemima kao što su internet, brži telekomunikacioni
signali, mobolni telefoni i DVD doprineli su tome da ti aspekti budu delotvorniji.
Televizijski prenos otmice aviona krajem 60-ih i početkom 70-ih godina XX veka
je uticao da aktivnosti palestinskih paravojnih pokreta privuku svetsku pažnju.
Kada je reč o televiziji, glavna promena je bila razvoj novih regionalnih satelitskih
TV stanica koje su 24 časa emitovale vesti. Te stanice su mogle finansirati ili biti u
rukama elite lokalnih vladara, kao u slučaju Al Džazire i Al Arabije, ali vesti su im
oblikovane iz strogo regionalne prespektive.
Dalje, mnoge džihadističke grupe su postale veoma upućene u izradu video-
snimaka svojih aktivnosti i njihovom korišćenju kao dela visokopropagandnih
paketa koji se distribuiraju putem DVD ili interneta. Pored toga, izjave vođa poput
bin Ladena i al-Zavahirija su se prenosile sva glavna sredstva.

Tendencije u terorizmu – u godinama posle 1999. došlo je do najrazličitijeg

razvoja u terorizmu i politici nasilja koji će verovatno ostati značajni.
Terorizam i ustanak – Praksa rušenja režima kao odgovor na terorizam stvorila je
složenu reakciju koja delotvorno meša terorizam sa pobunom. U Avganistanu i
Iraku to je dovelo do oblika ratovanja koj ise može odvijati u dve zemlje, ali ima
mnogo širi uticaj, naročito u smislu povećane podrške pokretu Al Kaida u
njegovim saveznicima.
Internacionalizam – Poenta ove stavke jeste da su se kroz godine razvijale
mogućnosti za prostor delovanja terorističkih grupa, pa se njihove akcije mogu
osetiti u mnogim zemljama širom, kako Azije i Afrike, tako i Evrope.
Samoubilački terorizam – Novina u ovome predstavlja jačina napada u mnogim
zemljama i spremnost velikog broja da učestvuju u mučeništvu. Ovom aspektu
oblika političkog nasilja je najteže suprotstaviti se.
Brzina učenja – Iako su terorističke grupe uglavnom bile konzervativne u svojim
postupcima, ustanci u Avganistanu i naročito Iraku su ih naterali da brzo uče kako
bi opstali i napredovali. Postoji preptostavka da je to učenje spojeno s
internacionalizacijom terorizma.

48 – Pojam i različita shvatanja moći u međunarodnim odnosima

NAJ
Moć je sposobnost da se postignu nečije svrhe ili ciljevi. Odnosno,
sposobnost da se utiče na druge i da se ostvare željeni rezultati. Robert Dal definiše
moć kao „sposobnost da se drugi primoraju da urade nešto što inače ne bi uradili“.
Ali, kada merimo moć u smislu promenjenog ponašanja drugih, potrebno je da
poznajemo njihove želje.
Zbog toga što se sposobnost uticaja na druge često povezuje sa posedovanje
određenih resursa, političke vođe uspešno definišu moć na ovaj način. Ti resursi,
između ostalog, uključuju stanovništvo, veličinu teritorije, prirodna bogatstva,
ekonomsku snagu, vojnu moć i političku stabilnost. U ovoj definicij moć izgleda
mnogo konkretnija, merljivija i predvidljivija nego što je to slučaj sa
bihevijorističkom definicijom.
Ovim se može napraviti analogija sa pokerom. Ako vaš protivnik pokaže karte koje
su jače od svake od vaših karata, spustite ruke. Ako znate da ćete izgubiti rat, ne
započinjite ga. Međutim, neke ratove započeli su kasniji gubitnici, što pokazuje da
političke vođe ponekad preduzimaju rizične poduhvate ili prave greške. Primer za
to jeste slučaj Japana 1941. i Iraka 1990. godine.
Konverzija moći je osnovni problem koji se pojavljuje kada govorimo o
moći u smislu izvora. Neke zemlje su bolje od drugih u pretvaranju svojih resursa
u neki praktičan uticaj, slično kao što neki vešti igrači pobeđuju uprkos što su im u
rukama slabe karte. Konverzija moći jeste sposobnost da se potencijalna moć, koja
se meri resursima, pretvori u stvarnu moć, koja se meri promenom ponašanja
drugih.
Drugi problem tiče se određivanja koji resursi pružaju najbolju osnovu za
moć u nekom određenom kontekstu. Resursi moći uvek zavise od konteksta.
Tenkovi nisu tako dobri u močvarama; u XIX uranijum nije bio resurs moći. U
XVIII veku, u agrarnoj Evropi, stanovništvo je bilo jako bitan resurs, pa je recimo
Francuska, kao najmnogoljudnija, prednjačila. Kasnije se taj kontekst promenio.
Druga promena konteksta koja se desila tokom XIX veka ticala se porasta važnosti
industrije i sistema železnica, koji su omogućili mobilizaciju. Ako spojimo ove
dve, uprkos tome što je Rusija recimo uvek imala više stanovnika nego ostatak
Evrope, imala je poteškoće sa mobilisanjem ovog resursa, jer, za razliku od
Bizmarkove Nemačke, nije imala razvijena sredstva za brzu mobilizaciju.
Visoko razvijena nauka i tehnologija postale su posebno važan izvor moći od
početka nuklearnog doba 1945. godine. Ali, moć izvedena iz nuklearnog oružja
pokazala se tako impresivnom i destruktivnom da je njena stvarna primenljivost
rigidna.
Čak i kada bi direktna upotreba sile unutar grupe država bila zabranjena,
vojna sila bi i dalje igrala važnu ulogu u pozadini. Na primer, američka vojna
uloga u odvraćanju pretnji saveznicima, ili u osiguravanju pristupa suštinski
važnim resursima kakav je nafta u Persijskom zalivu, sila kao sredstvo za pružanje
zaštite, može biti korišćena u pregovorima.
Uz ovo, postoji i faktor koji se ponekad zove „drugo lice moći“.
Primoravanje drugih država na promene može se nazvati direktnim ili zapovednim
metodom sprovođenja moći. Takva tvrda moć može počivati na obećanju nagrade
(šargarepa) ili pretnji (štap). Postoje, međutim, i meki ili indirektni način za
ostvarenje moći. Neka zemlja može da u svetskoj politici postigne željenje
rezultate zato što druge zemlje žele da je imitiraju ili su saglasne sa sistemom koji
takve rezultate proizvodi. Ovaj aspekt moći – navesti druge da hoće isto što vi
hoćete – može se nazvari moć privlačnosti ili ponašanje zasnovano na mekoj moći.
Meka moć može počivati na takvim izvorima kao što su privlačnost nečijih ideja ili
sposobnost da se politički prioriteti postave na način koji oblikuje želje drugih.
Sposobnost da se ustanove želje teži da se poveže sa neopipljivim izvorima moći
kao što su kultura, ideologija i ustanove.
Tvrda i meka moć su povezane, ali nisu iste. Materijalni uspeh čini kulturu i
ideologiju privlačnom, a izostanak rezultata u ekonomskoj i vojnoj sferi dovodi do
sumnji u same sebe i do krize identiteta. SSSR je posedovao značajnu meku moć u
Evropi posle WWII, ali ju je protraćio nakon invazije na Mađarsku 1956. i
Čehoslovačku 1968. godine.
Izvori moći nikada nisu statični i oni nastavljaju da se menjaju i u
današnjem svetu. Štaviše, oni su različiti u različitim delovima sveta. Meka moć
postaje sve važnija u odnosima između postindustrijskih društava u informatičkom
dobu u kojem preovlađuje demokratski mir, a tvrda moć je često od veće važnosti
u industrijalizujućim i predindustrijskim delovima sveta.
U doba ekonomija zasnovanih na informacijama i transnacionalnoj
međuzavisnosti moć postaje manje prenosima, manje opipljiva i manje prinudna.
Mešutim, transformacija moći nije potpuna. U XXI veku sigurno ćemo biti svedoci
sve veče uloge moći zasnovane na informacijama i na institucijama, ali, kako to
pokazuju dva Zalivska rata, a i situacija u Ukrajini, vojna moć ostaje važan
instrument. Takođe, u procesu razvitka svetske ekonomije, ključni resurs biče
organizaciona sposobnost za brz i prilagodljiv odgovor.
Teškoća da se izmere izvori moći koj ise menjaju predstavlja veliki problem
za državnike koji pokušavaju da procene ravnotežu snaga.

SIMIĆ
Nemoguće je raspravljati o poretku,a da se istovremeno ne govori i o moći.
Svaki poredak je senka, odraz odnosa moći, njen alter ego. Bertrand Rasel je
rekao: „ono što je energija za fiziku, to je moć za društvene nauke“. U
međunarodnoj politici, kao politici sile i moći, za većinu mislilaca nema dileme da
„jaki čine ono što mogu, a slabi prihvataju ono što moraju“.
Po klasičnim shvatanjima, moć jedne države u međunarodnim odnosima određena
je pre svega posedovanjem tzv. tradicionalnih izvora: stanovništvo, veličina
teritorije, geografija, privreda, naoružanje i vojska, saveznici, kultura...
 Moć je u savremenu nauku o politici uveo Tomas Hobs u njegovom delu „O
građaninu“, govoreći o „moći države kao najvećoj moći jer je ona zbir moći
najvećeg broja ljudi“. Za Maksa Vebera, „moć predstavlja izglede da se u okviru
jendog društvenog odnosa sprovede sopstvena volja uprkos otporu, bez obzira na
čemu se zasnivaju ti izgledi“. Nametanje volje je bitak odnosa moći.
Prenaglašavanje značaja moći je naročito vidljivo kod pripadnika realističke škole
u izučavanu mešunarodnih odnosa. Nikolas Spjkman u tom pogledu ide najdalje
tvrdeći da se „sav civilizovan život oslanja u poslendjoj instanci na moć“. I
Morgentau određuje međunarodnu politiku kao „borbu za moć“. Više autora tvrdi i
da je politika određena suštinsk itraženjem moći, što proističe iz „žudnjom za
moći“ , odnosno „voljom za moći“.
Razlikovanje koje između moći, uticaja i sile pravi Georg Švarcenberget ima
vleiku vrednost. Moć je na sredini između uticaja i sile; razlikuje se od uticaja jer
se oslanja na spoljni pritisak kao podršku pretnji, a od sile zato što daje prednost
postizanju ciljeva bez upotrebe fizičke prinude.
Važno je razlikovati sadržaj pojma moći na moć kao uticaj i moć kao
psosobnost. Dalje, postoji i podela na dodirljivu i nedodirljivu moć. Dodirljiva moč
se odnosi, na primer, na veličinu teritorije, prirodna bogatstva, broj stanovnika,
fizičke pokazatelje vojne moći, što predstavlja „tvrdu“ ili „tešku“ moć, naspram
one „meke moći“.
Kada je reč o tradicionalnim, dodirljivim, tačno merljivim činiocima moći,
njavažniji pojedinačni pokazatelj moći jedne države je njen ukupni društveni
proizvod (GDP).
Meka moć se odnosi na položaj koji jedna zemlja ima u odnosima međuzavisnosti,
privlačnost njenih kulturnih dobara, nacionalni moral, diplomatsko umeće, uticaj u
međunarodnim organizacijama, i na legitimnosti i podršci koju vlast jedne zemlje
uživa među svojim građanima.
Međutim, ni moć nije svemoćna. Važnu ulogu, ponekad manju, a ponekad
veću, igra slučaj ili sreća – „fortuna“ kod Makijavelija. Radi boljeg razumevanja
moći u najširem smislu, Karl Dojč predlaže razlikovanje njene četiri dimenzije:
1. Stepen do kojega nosilac moći može da promeni tok događaja, odnosno
ponašanje drugog, nazvao je količina ili težina (weight)
2. Prostorni odmašaj je prostorna dimenzija (domain)
3. Razmak između najvoše nagrade i najstrožije kazne koji je na raspolaganju
posedniku moći odredio je kao opseg (range) moći
4. Prema oblicima ponašanja na koje se može uticati moć ima i svoj domašaj
(scope)
Vilhelm Fuks je sredinom šezdesetih godina ponudio „formulu“ za
izračunavanje moći jedne države. Po njemu, moć predstavlja zbir proizvedene
energije, čelika i kubnog korena broja stanovnika. Poredak država, do koga bi
moglo da se dođe primenom ove formule, istovetan je poretku koji bi mogao da
se „napravi“ posle Hladnog rata primenom kriterijuma ukupnog društvenog
proizvoda.
Treba spomenuti i dva pristupa izučavanju moći. Razlikujemo tzv. prenos
moći¸ koji putem metafore kruga, navodno, može uočiti određene pravilnosti u
poslednjih pet vekova. Nasuprot njih, stoje zagovornici tzv. dinamičkog
pristupa, poput Dajane Ričards, koja kaže da unutar međunarodnog sistema
vlada anarhijate da je nemoguće vršiti predviđanja rata na osnovu toga.
Po Arnoldu Rouzu, koji je govorio o merenju moći, mi možemo da kažemo
kada su pojedinac ili grupa moćniji od ostalih, ali ipak moć ne možemo meriti.
Takođe kaže da postoji ta neuhvatljivost kod moći. Posebno je teško meriti
„meku moć“.
Džozef Naj je razvio originalan koncept „novih dimenzija moći“. Kada
govori o ulozi SAD, tada, kaže da se nije promenilo vodeće mesto SAD u
globalnom poretku moći, nego se izmenila priroda same moći u pogledu njenih
izvora i oblika ispoljavanja. Moć jedne države, po njemu, nije više presudno
određena veličinom teritorije, stanovništvom, bogatstvom u grubim sirovinama;
značjni izvori moći u m.o. dnas su stepen tehničo-tehnološkog razvoja,
obrazovna i starosna struktura, a pre svega na uticaju na donošenje odluka u
međunarodnim organizacijama, privlačnosti kulturnih dobara, ideologije i
„načina života“... Moć se raspršila na nove izvore i dimenzija (diffusion of
power). „Nedodirvljiva“ moć navodno ima prevagu nad „tradicionalnim“
izvorima i dimenzijama moći. Tako naj u privlačnosti američke kulture,
ideologije liberalizma i tržišne privrede, vidi prvorazredne izvore moći-uticaja.
Pored toga on vidi i veliku značajnost uloge koju SAD igra u međunarodnim
organizacijama.
Ovaj Najev koncept „novih dimenzija moći“ je svakako još uvek upitan,
pogotovu što ga on možda i previše prenaglašava.
Konačno, da bi bilo koja država mogla da izvlači veću korsti iz odnosa
međuzavisnosti, zatim da odlučujuće utiče na donošenje odluka u radu
međunarodnih organizacija i međunarodnig finansijskih institucija, da bude u
stanju da nudi i ponekada i nemaće proizvode svoje kulture, ideološke
vrednosti i način razmišljanja, treba prethodno da poseduje odgovarajuće,
 najjače tradicionalne izvore moći, bez obzira koje oblike ispoljavanja oni imaju
u stvarnosti međunarodnog života posle Hladnog rata.

50 – Tvrda, meka i pametna moć u međunarodnim odnosima

Moć je sposobnost da se postignu nečije svrhe ili ciljevi. Odnosno, sposobnost

da se utiče na druge i da se ostvare željeni rezultati. Robert Dal definiše moć kao
„sposobnost da se drugi primoraju da urade nešto što inače ne bi uradili“. Ali, kada
merimo moć u smislu promenjenog ponašanja drugih, potrebno je da poznajemo
njihove želje.
Zbog toga što se sposobnost uticaja na druge često povezuje sa posedovanje
određenih resursa, političke vođe uspešno definišu moć na ovaj način. Ti resursi,
između ostalog, uključuju stanovništvo, veličinu teritorije, prirodna bogatstva,
ekonomsku snagu, vojnu moć i političku stabilnost. U ovoj definicij moć izgleda
mnogo konkretnija, merljivija i predvidljivija nego što je to slučaj sa
bihevijorističkom definicijom.
Ovim se može napraviti analogija sa pokerom. Ako vaš protivnik pokaže karte koje
su jače od svake od vaših karata, spustite ruke. Ako znate da ćete izgubiti rat, ne
započinjite ga. Međutim, neke ratove započeli su kasniji gubitnici, što pokazuje da
političke vođe ponekad preduzimaju rizične poduhvate ili prave greške. Primer za
to jeste slučaj Japana 1941. i Iraka 1990. godine.
Konverzija moći je osnovni problem koji se pojavljuje kada govorimo o
moći u smislu izvora. Neke zemlje su bolje od drugih u pretvaranju svojih resursa
u neki praktičan uticaj, slično kao što neki vešti igrači pobeđuju uprkos što su im u
rukama slabe karte. Konverzija moći jeste sposobnost da se potencijalna moć, koja
se meri resursima, pretvori u stvarnu moć, koja se meri promenom ponašanja
drugih.
Drugi problem tiče se određivanja koji resursi pružaju najbolju osnovu za
moć u nekom određenom kontekstu. Resursi moći uvek zavise od konteksta.
Tenkovi nisu tako dobri u močvarama; u XIX uranijum nije bio resurs moći. U
XVIII veku, u agrarnoj Evropi, stanovništvo je bilo jako bitan resurs, pa je recimo
Francuska, kao najmnogoljudnija, prednjačila. Kasnije se taj kontekst promenio.
Druga promena konteksta koja se desila tokom XIX veka ticala se porasta važnosti
industrije i sistema železnica, koji su omogućili mobilizaciju. Ako spojimo ove
dve, uprkos tome što je Rusija recimo uvek imala više stanovnika nego ostatak
Evrope, imala je poteškoće sa mobilisanjem ovog resursa, jer, za razliku od
Bizmarkove Nemačke, nije imala razvijena sredstva za brzu mobilizaciju.
Visoko razvijena nauka i tehnologija postale su posebno važan izvor moći od
početka nuklearnog doba 1945. godine. Ali, moć izvedena iz nuklearnog oružja
pokazala se tako impresivnom i destruktivnom da je njena stvarna primenljivost
rigidna.
Čak i kada bi direktna upotreba sile unutar grupe država bila zabranjena,
vojna sila bi i dalje igrala važnu ulogu u pozadini. Na primer, američka vojna
uloga u odvraćanju pretnji saveznicima, ili u osiguravanju pristupa suštinski
važnim resursima kakav je nafta u Persijskom zalivu, sila kao sredstvo za pružanje
zaštite, može biti korišćena u pregovorima.
Uz ovo, postoji i faktor koji se ponekad zove „drugo lice moći“.
Primoravanje drugih država na promene može se nazvati direktnim ili zapovednim
metodom sprovođenja moći. Takva tvrda moć može počivati na obećanju nagrade
(šargarepa) ili pretnji (štap). Postoje, međutim, i meki ili indirektni način za
ostvarenje moći. Neka zemlja može da u svetskoj politici postigne željenje
rezultate zato što druge zemlje žele da je imitiraju ili su saglasne sa sistemom koji
takve rezultate proizvodi. Ovaj aspekt moći – navesti druge da hoće isto što vi
hoćete – može se nazvari moć privlačnosti ili ponašanje zasnovano na mekoj moći.
Meka moć može počivati na takvim izvorima kao što su privlačnost nečijih ideja ili
sposobnost da se politički prioriteti postave na način koji oblikuje želje drugih.
Sposobnost da se ustanove želje teži da se poveže sa neopipljivim izvorima moći
kao što su kultura, ideologija i ustanove.
Tvrda i meka moć su povezane, ali nisu iste. Materijalni uspeh čini kulturu i
ideologiju privlačnom, a izostanak rezultata u ekonomskoj i vojnoj sferi dovodi do
sumnji u same sebe i do krize identiteta. SSSR je posedovao značajnu meku moć u
Evropi posle WWII, ali ju je protraćio nakon invazije na Mađarsku 1956. i
Čehoslovačku 1968. godine.
Izvori moći nikada nisu statični i oni nastavljaju da se menjaju i u
današnjem svetu. Štaviše, oni su različiti u različitim delovima sveta. Meka moć
postaje sve važnija u odnosima između postindustrijskih društava u informatičkom
dobu u kojem preovlađuje demokratski mir, a tvrda moć je često od veće važnosti
u industrijalizujućim i predindustrijskim delovima sveta.
U doba ekonomija zasnovanih na informacijama i transnacionalnoj
međuzavisnosti moć postaje manje prenosima, manje opipljiva i manje prinudna.
Mešutim, transformacija moći nije potpuna. U XXI veku sigurno ćemo biti svedoci
sve veče uloge moći zasnovane na informacijama i na institucijama, ali, kako to
pokazuju dva Zalivska rata, a i situacija u Ukrajini, vojna moć ostaje važan
instrument. Takođe, u procesu razvitka svetske ekonomije, ključni resurs biče
organizaciona sposobnost za brz i prilagodljiv odgovor.
Teškoća da se izmere izvori moći koj ise menjaju predstavlja veliki problem
za državnike koji pokušavaju da procene ravnotežu snaga.

Tri aspekta relacione moći

Tri aspekta relacione moći jesu: komandovanje promenama, kontrola

aktuelnih tema i uspostavljanje preferencija.
Sposobnost da se drugima naredi da promene ponašanje protivno njihovim
preferencijama predstavlja važnu dimenziju relacione moći, ali ne i jedinu. Druga
dimenzija jeste sposobnost da se utiče na preferencije drugih kako bi oni počeli da
žele ono što vi želite, pa im ne morate naređivati da se promene.
Prvi aspekt, ili „lice“, moći definisao je Robert Dal. Ovo lice moći
usredsređuje se na sposobnost da se drugi privole da delaju na način koji je u
suprotnosti s njihovim početnim preferencijama i strategijama. Kako biste
izmerili ili prosudili moć, morate znati koliko su jake bile početne preferencije
neke osobe ili nacije i koliko su ih vaši napori promenili.
Ekonomske mere su pomalo složenije. Negativne sankcije (oduzimanje
ekonomske dobiti) jasno se doživljavaju kao prisila. Plaćanje ili ekonomsko
privlačenje kako biste ulinili ono što u početku niste hteli može izgledati kao
privlačniji način za subjekta, ali svaka isplata se lako može preokrenuti u
negativnu sankciju posrednom ili neposrednom prentjom da će biti povučena.
Po nekim autorima, Dal je prevideo „drugo lice moći“, odnosno dimenziju
uokviravanja i postavljanja dnevnog reda. Ukoliko se institucije mogu koristiti
da bi se uokvirio dnevni red delovanja na način koji čini da preferencije drugih
izgledaju irelevantno ili izvan granica, onda možda nikad neče biti potrebno da
ih gurate i prisiljavate. Drugim rečima, moguće je oblikovati preferencije
drugih tako što ćete uticati na njihova očekivanja u pogledu onoga što je
legitimno ili izvodljivo.
Moćni kateri mogu osigurati da oni manje moći nikad ne budu pozvani za sto
ili, ako tamo dospeju, da su pravila igre već odredili oni koji su prvi stigli.
Ovakav je bio slučaj u međunarodnoj finansijskoj politici kada je, nakon krize
2008. godine, grupa G8 bila dopunjena grupom G20. Povinovanje cilja
legitimnosti agende jeste ono što čini ovo lice moći kooptivnim i dleimično
sastavnim deom meke moći – sposobnost da se dobije ono što želite kroz
okoptivne načine postavljanja dnevnog reda, putem ubeđivanja i izazivanja
pozitivne privlačnosti.
Stiven Luks je sedamdesetih godina istakao da ideje i verovanja takođe
pomažu da se uobliče početne preferencije drugih. Ja mogu upotrebiti moć nad
vama tako što ću ustanoviti same vaše želje. Mogu uobličiti vaše osnovne ili
početne preferencije, ne samo promeniti situaciju na način na koji vas navodi da
primenite strategiju za postizanje svojih preferencija. Ovo može biti klasični
marketinški primer gde reklame menjaju naše preferencije o tome šta želimo da
kupimo da nosimo – preferenciju, recimo tinejdžera, o tome šta će obući, je
oblikovao nevidljiv akter koji je uobličio sturkturu preferencija. Luks je to
nazvao „trećim licem moći“.
Prvo lice: A preti ili nagrađuje kako bi promenio ponašanje B protivno
početnim preferencijama i strategijama B. Akter B to zna i oseća dejstvo moći
aktera A.
Drugo lice: A kontroliše dnevni red delovanja na način koji ograničava izbor
strategija koji B ima na raspolaganju. B može ali ne mora to znati ili biti svestan
namera koje ima A.
Treće lice: A pomaže da se formiraju i uobliče osnovna verovanja, opažanja i
preferencije aktera B. Malo je verovatno da će B biti svestan toga ili shvatiti
učinak moći koju ima A.
Drugo i treće lice otelotvoravaju aspekte strukturne moći. Ljudi su uronjeni
u složene strukture kulture, društvenih odnosa i moći koja na njih utiče i
ograničava ih. Kažu da se 1993. politički savetnik Bila Klintona, Džejms
Karvil, našalio rekavši da bi voleo da se ponovo rodi kao tržište obveznica zato
što bi tada imao stvarnu moć. Kada govorimo o moći tržišta, zapravo govorimo
o jednom obliku strukturne moći.
Neki analitičari smatraju ova razlikovana beskorisnim apstrakcijama koje se
sve mogu podvesti pod prvo lice moći. Međutim, ukoliko podlegnemo ovom
iskušenju, veoma je verovatno da ćemo sebi ograničiti ono što vidimo u
pogledu ponašanja, što obično graničava strategije koje donosioci politika
osmišljavaju kako bi postigli ciljeve.
Komandna moć (prvo lice) veoma je vidljiva i rado prihvaćena. To je osnov
tvrde moći – sposobnost da se postigne željeni ishod putem prisile i isplate.
Kooptivna moć drugog i trećeg lica je istančanija i stoga manje vidljiva. Ona
doprinosi mekoj moći, psosobnosti da se željeni ishod ostvari putem kooptivnih
metoda postavljanja dnevnog reda, ubeđivanja i privlačenja. Kada je
kooptiranje moguče, donosioci politika mogu uštedeti na šargarepama i
štapovima.
Postoji razlika između onoga što Arnold Volfers je jdnom prilikom napravio
razliku između onoga što je nazvao ciljevima posedovanja – specifični i često
opipljivi neposredni ciljevi – i ciljevima sredine koji su često struktrnii
neopipljivi. Na primer, pristup resursima ili zasnivanje prava ili trgovinskog
sporazuma predstavlja cilj posedovanja, dok promocija otvorenog trgovinskog
sistema, slobodnog tržišta, demokratije ili ljudskih prava predstavlja cilj
sredine.
Dalje, još jedna razlog protiv svođenja sva tri lica moći na prvo jeste da,
ukoliko to učinimo, umanjujemo obzir prema mrežama, koje su važan oblik
strukturalne moći u XXI veku. Recimo, ćak i posle nezavisnosti, vleiki doe
komunikaicje između bivših francuskih kolonija u Africi obavljao se preko
Pariza, a to je osnažilo moć Francuza da oblikuju njihov dnevni red.
Takođe, teoretičari ukazuju na značaj strukturalnih praznina koje sprečavaju
neposrednu komunikaciju između određenih delova mreže. Oni koji mogu da
premoste ili iskoriste strukturalne praznine, mogu upotrebiti svoju poziciju kao
izvor moći tako što će kontrlisati komunikaciju među ostalima. Drugi aspekt
mreža značajan za moć jeste njihova opsežnost. Čak i slabe raširene veze mogu
biti od koristi za pribavljanje i rasprostiranje novih i inovativnih informacija.
Slabe veze pružaju mogućnost da se različite grupe povežu na korporativan,
usepšan način. To osnažuje psosobnost države da stekne moć sa drugima, a ne
nad njima. Hana Arent jednom je rekla da „moć niče među ljudima kad rade
zajedno“. Podjednako, država može imati globalnu moć ukoliko angažuje druge
države i deluje zajedno s njima, a ne samo protiv njih. Ovo je jako bitna stavka
u proučavanju savremene moći SAD i Kine, odnosno njihova, recimo,
uključenost u više komunikacijskih mreža.
Za potrebe politike, ova tri lica moći se trebaju koristiti od poslednjeg pa do
prvog, suprotno redosledu izlaganja.

Realizam i pun spektar ponašanja moći

Vekovima je preovlađujući klasični pristup međunarodnim poslovima bio

nazivan „realizmom“, a njegovo poreklo seže unazad do vleikih mislilaca poput
Tukidida i Makijavelija. Realizam pretpostavlja da u anarhičnim uslovima
svetske politike, gde nema više međunarodne instance vlade iznad država, one
se moraju osloniti na sopstvene sposobnosti kako bi sačuvale nezavisnost, i da
 kad bude „gusto“, ultima ratio jeste upotreba sile. Svi realisti tvrde da je
globalna politika politika moći. Jesu u pravu, ali mnogi od njih shvataju pojam
moći posve usko. Pragmatičan realista koji se vodi zdravim razumom uzima u
obzir čitav spektar resursa moći, uključujući ideje, ubeđivanje i privlačenje.
U novim uslovima međunarodnog sistema, u kome više države nisu jedini
akteri, bezbednost nije glavni ishod kojem države teže i u kome sila nije jedini
niti uvek najbolji instrument na raspolaganju za postizanje ovih ishoda –
strategija pametne moći sadrži mnogo veću primesu drugog i trećeg lica moći.
Pametne strategije moraju imati informativno-komunikacionu komponentu.
Države se bore oko moći za određivanje normi, a postavljanje agende postaje
sve važnije. Na primer, CNN i BBC su davali okvir temi Prvog zalivskog rata
1991., ali je već 2003. Al Džazira igrala veliku ulogu u uobličavanju diskursa
rata u Iraku. To je više od obične propagande. Tvrdnje da su američke trpe
2003. „ušle u Irak“ i da su američke trupe „izvršile invaziju na Irak“, su obe
tačne ali imaju veom arazličit učinak u pogledu moći da se uobliče preferencije.
Isto, kad su u pitanju međunarodne institucije, velika je ralzika ak ose dnevni
red postavlja u Grupi 8 uz mali broj pozvanih gostiju ili u Grupi od 20 jednakih
uzvanika.

Ponašanje meke moći i njeni resursi

Kritičari koji govore da je meka moć nejasna i da ona „podrazumeva baš sve“
greše, zato što mešaju dejstvo držve koja teži da ostvari željeni ishod sa resursima
koji se koriste da bi se on postigao.
Mnoge vrste resursa mogu doprineti mekoj moći, ali to ne znači da meka moć
predstavlja ma kakav oblik ponašanja. Upotrebu sile, isplatu i neka od
postavljanja dnevnog reda koja se na njima zasnivaju nazivaju se tvrdom moći.
Postavljanje dnevnog reda koga meta smatra legitimnim, pozitivno privlaenje, i
ubeđivanje jesu delovi sektra ponašanj koji spadaju pod meku moć.
Tipovi resursa koji su povezani s tvrdom moći uključuju opipljive stvari poput
sile i nova.
Tipovi resursa povezanih s mekom moći često uključuju neopipljive činioce
kao što su institucije, ideje, vrednosti, kultura, kao i predstavu o tme da su te
politike legitimne.
Ipak, taj odnos nije savršen. Neopipljivi resursi poput patriotizma, morala i
legitimiteta snažno utiču na vojnu sposobnost da se bori i pobedi. I pretnje
upotrebom sile su neopipljive iako predstavljaju dimenziju tvrde moći.
 Resursi obično povezani s ponašanjem tvrde moći takođe mogu proizvesti
ponašanje meke moći u zavisnosti od konteksta i načina na koji se koriste.
Komandna moć može stvoriti resurse koji potom mogu stvoriti meku moć u
kasnijoj fazi – institucije koje će u budućnosti pružati meku moć, na primer.
Takođe, kooptivno ponašanje može iznedriti resurse tvrde moći u vidu vojnog
saveza ili ekonomske pomoći. A zato što privlačenje zavisi od uma posmatrača,
predstava koju ima ciljani subkejat igra značajnu ulogu u tome da li će
određeni resurs proizvesti tvrdo ili meko ponašanje moći. Na primer, pomorske
snage se mogu upotrebiti da dobiju bitku (tvrda moć) ili da osvoje srca i umove
(meka moć) u zavisnosti od toga koja je meta i koja tema jeu pitanu. Podjednako,
uspešno funkcionisanje ekonomije poput one u Kini može proizvesti kako tvrdu
moć sankcija i ograničenog pristupa tržištu, tako i meku moć privlaćenja i
nadmetanja u uspehu.
To da li posedovanje resursa moći zaista i proizvodi povoljno ponašanje zavisi
od konteksta i veštie aktera u konverziji resursa u ishod koji dovodi do promene
ponašanja. Talibani su se mogli boriti protiv Američkih snaga u Avganistanu i
noseći najk patike i piti koka kolu u isto vreme. Međutim, ovo ne važi samo za
resurse meke moći. Tenkovske armije mogu doneti laku pobedu ako se bitka odvija
u pustinji, ali ne i ukoliko se vodi u močvari.

Meka moć i pametna moć

Naj je razvio pojam „pametne moći“ kako bi dokazao da meka moć sama po
sebi ne može da proizvede delotvornu spoljnu politiku. Definisao je pametnu moć
kao „psosobnost da se resursi tvrde i meke moći ukrštaju u delotvorne strategije“.
Pametna moć je dostupna svim zemljama (i nedržavnim akterima), ne samo
SAD. Na primer, male države često razvijaju pametne strategije moći. Norveška,
sa 5 miliona stanovnika, osnažila je svoju privlačnost tako što je ozvaničila politiku
izgradnje mira irazvojne pomoći, istovremeno ostavši aktivna i delotvorna članica
NATO. U drugoj krajnosti kad je u pitanju brojnost stanovništva, Kina, sila u
usponu, svesno je odlučila da uloži u resurse meke moći kako bi učinila da njena
tvrda moč izgleda manje preteća njenim susedima, te na taj način stvori pametnu
strategiju.
Pametna moć je u samom srcu problema konverzije moći. Kao što znamo,
neke države i akteri mogu biti obdareni većim resursima moći nego drugi, pa ipak
ne moraju biti uspešni u konvertovanju punog obima svojih resursa moći u
strategije koje proizvod etraženi ishod. Ali prve korake ka pametnoj moći i
delotvornim strategijama konverzije moći predstavljaju razumevanje punog spektra
resursa moći i prepoznavanje problema koji mogu nastati pri nihovom efikasnom
kombinovanju u različitim kontekstima.
Tvrda i meka moć ponekad osnažuju jedna drugu a ponekad se međusobno
podrivaju, te je dobra kontekstualna informacija važna za prepoznavanje kako se
one uzajamno odnose u različitim situacijama. Komentarišući rat protiv terorizma
koji je Bušova administracija povela, sekretar za odbranu SAD je rekao: „U ovom
ratu, neke od ključnih bitak averovatno se neće voditi u planinama Avganistana ili
na ulicama Iraka, već u novinskim redakcijama u Njujorku, Londonu, Kairu i
drugde“.

51 – Struktura i raspored moći u međunarodnim odnosima na početku

21. veka

Prvo treba reći da su odnosi između država zasnovani na moći. Međunarodni

poredak je imao mnogo blika tokom vekova, ali je usvkaoj instanci oblikovan i
ograničavna raspoedom moći. Svaki međunarodni poredak u istoriji odražava
verovanja i interese najjače sile i svaki međunarodni poredak se menjao kako se
moć pomerala ka drugima sa različitim verovanjima i interesima.
Raspored ili raspodela moći odnosi se na način na koji su materijalna dobra i
kapaciteti razvrstani među državama i drugim akterima. Ajkenberi smatra da u
pogledu rapsoreda, moć može biti više ili anje koncentrisana u rukama jedne,
nekoliko ili mnogih država.
Može se reći da postoji opravdani pluralizam u pogledu procene kako
sadašnje tako i buduće raspodele moći. Treba pre zaključka o tome kakav raspored
moći zapravo jeste izložiti najvažnija razmšljanja na ovu temu, i napraviti
klasifikaciju ovih stavova.

Nepolaran raspored moći – U sistemu nijedna država pa čak ni jedna poseban

subjekt nema odlučujuću moć. Pored država, veliku važnost imaju i mnogobrojni
nedržavni akteri. „Moć se sada nalazi u mnogo ruku i na mnogo mesta“ (Ričard
Has)
Unipolaran – U sistemu postoji jedan dominantan pol moći koji u pogledu
kapaciteta koje poseduje i zbirne moći nema konkurenciju. Reč je o SAD. (Čarls
Krauthamer)
Bipolaran – U sistemu postoje dva pola moći; najčešće se kao ta dva pola pominju
SAD i NR Kina. (Bžežinski)
Multipolaran – U sistemu postoji tri i više centra moći (Henri Kisindžer)
Unimultipolaran – Postoji jedna supersila okružena sa nekoliko drugih vleikih
sila; supersila ne može da nameće svoje odluke jer joj treba podrška (SBUN)
drugih velikih sila
Međuzavisnost na više nivoa – Raspored moći podseća na trodimenzionalnu
šahovsku tablu. U vojnoj dimenziji svet je unipolaran; u ekonomskoj multipolaran
a u transnacionalnoj moć je raspršena.

Nepolarni svet – Od „uspona ostalih“ i „uspona različitih“ ka „svetu bez

gospodara“

Iako je jedan od prvih radova na temu nepolarnog sveta zapravo napisao

Nijal Ferguson još 2006. godine, postoje barem još tri autora koji se kad je u
pitanju ovakva struktura moći moraju uzeti u obzir. Prvi je svakako Ričard Has,
onda Čarls Kapčan, i treći, Ijan Bremer.
Po Ričardu Hasu, glavno obeležje međunarodnih odnosa u dvadeset prvom
veku izgleda da će biti nepolarnost: svet kojim neće dominirati ni jedna, ni dve,
čak ni nekoliko država, več pre desetine aktera koji poseduju i vrše različite oblike
moći. Danas je moć raspršena, i početak nepolarnosti pokreće mnogo važna
pitanja.
Nasuprot multipolarnosti – koja podrazumeva nekoliko različitih polova ili
koncentracija moći – nepolarni sistem obeležava postojanje različitih centara koji
poseduju značajnu moć. Has smatra da se današnji svet na suštinski način razlikuje
od onog iz vremena klasične multipolarnosti: postoje mnogi centri moći i
nekolicina ovih polova nisu nacionalne države. U stvari, glavna odlika jeste da su
nacionalne države izgubile monopol na moć i takođe svoju prevlast u nekim
oblastima. Moć se sada nalazi u mnogo ruku i na mnogo mesta. Pored šest
velikih sila – SAD, Japan, EU, Indija, Rusija i Kina, Has navodi i neke regionalne
sile: Brazil, Argentina, Čile, Meksiko u Latinskoj Americi; Nigerija i Južna Afrika
u Africi; Egipat, Izrael, Saudijska Arabija, Iran na Bliskom Istoku; Pakistan u
Južnoj Aziji; Australija, Indonezija, Južna Koreja u Istočnoj Aziji i Okeaniji. Od
međunarodnih organizacija pominje MMF, UN; od regionalnih Afričku Uniju ili
ASEAN; od funkcionalih OPEK, Šangajsku organizaciju za saradnju i WHO. Tu
su i države unutar država – Kalifornija u SAD, Utar Pradeš u Indiji, ali i gradove
poput Njujorka, Sao Paola i Šangaja.
Dalje, tu su velike kompanije, onda globlani mediji (Al Džazira, BBC, CNN),
milicija (Hamas, Hezbolah ili Talibani), terorističke organizacije (Al Kaida, ISIS),
političke partije, religijske ustanove i pokreti. Na kraju, tu su i narko karteli,
nevladine organizacije.
Zbog svih aktera gore navedenih, čini nam se da je današnji svet u sve većoj
meri svet podeljene pre nego koncentrisane moći.
Zašto posle unipolarnog sistema nije došlo do pojave multipolarne raspodele
moći? Has daje tri odgovora: prvo, tu su istorijsk irazlozi, drugo jeste politika SAD
i treće jeste proces globalizacije.
Kako je Has rekao, najšire, međunarodne odnose u 21. veku obeležiće
nepolarnost: svetu kojim neće odminirati jedna, dve ili nekoliko država, već
pre desetine država i drugih aktera koji poseduju i vrše vojnu, ekonomsku,
diplomatsku i kulturnu moć.
Čarls Kapčan smatra da se svet nalazi na ivici velikog preokreta, sličnom
onima iz prošlosti kada se između 1500. i 1800. godine, centar svetske moći
pomerio od Azije i Mediterana ka Evropi i do kraja devetnaestog veka, Severnoj
Americi. Međutim, istorija ide dalje i sada je Istočna Azija taj deo sveta kome
predviđaju lidersku ulogu. Svakako, Kapčan sumnja da će bilo koja zemlja ili
region ili model potpuno dominirati svetom u budućnosti. Dvadeset prvi vek neće
pripadati nikome.
Ijan Bremer, određuje „G-nula svet“ kao „svetski poredak u kojem nijedna
zemlja ili trajni savez država ne može da odgovori izazovima globalnog liderstva.
Odnosno, izazovi koji stoje pred svetom su ogromni, a nijedna država ili
međunarodna organizacija nije sposobna da se sa tim uhvati u koštac. Kaže da je
svet u uzburkanoj tranziciji, i da je veoma ranjiv na krize koje se pojave iznenada i
iz neočekivanih pravaca.

Unipolarni raspored moći u međunarodnim odnosima posle Hladnog rata

Iako je Krauthamer svojim tekstom „Unipolarni trenutak“, svakako obeležio

jedno vreme, naučno najozbiljniji zastupnici ove ideje jesu Stiven Bruks i Vilijem
Volfort.
U tekstu „Stabilnost unipolarnog sveta“, Volfort iznosi glavne hipoteze koje
se tilu unipolarnosti: međunarodni sistem je nedvosmisleno unipolaran (u pogledu
rasporeda moći); trenutna unipolarnost je sklona miru; trenutna unipolarnost ne
samo da je miroljubiva već je i trajna.
 1) Određuje unipolarnost kao „strukturu u kojoj su kapaciteti jedne države
suviše veliki da bi ih neko mogao uravnotežiti“. Po Volfortu, unipolarnost i
globalna imperije nisu isti, jer kapaciteti u unipolarnosti nisu u tolikoj meri
koncentrisani.
Da bi se neka država klasifikovala kao pol, ona mora stajati dobro po svim
činiocima moći: stanovništvo i teritorija, prirodna bogatstva, ekonomski kapaciteti,
vojna snaga i kompetentnost. Dve države su se brojale 1990. godine. Jedna je
nestala. Nijedan novi pol se nije pojavio, stoga, 2 – 1 = 1.
2) Dva su uzroka miroljubivog karaktera unipolarnog sveta. Kao prvo, to je
zbog toga što „prednost u moći vodeće države uklanja iz svetske politike problem
rivalstva ok ohegemonije“, i kao drugo, „smanjuje privlačnost i rizike politike
ravnoteže snaga među velikim silama“. S obzirom na to da je multipolarnost
najnestabilniji oblik moći, a bipolarnost nešto stabilnija, jer smanjuje neizvesnost,
unipolarnost je najmanje sklona ratu od svih rasporeda moći. Ono što države
drugog reda mogu raditi jeste da se svrstaju, eksplicitno ili implicitno, uz polarnu
silu, ili da u najmanju ruku ne preduzimaju akcije koje na sbe mogu navući
fokusirano neprijateljstvo.
3) Teza o tome da je unipolarni sistem ne samo miroljubiv, već i trajan, jeste
ona koja je upitna.
Odgovarajući na pitanje zašto svet ostaje neuravnotežen, Bruks i Volfort
tvrde da se to dešava zbog toga što „sveukupni zbirni kapaciteti – što je ona vrsta
kapaciteta koje trebaju silama da bi stvorile i održavale globalni poredak – ostaju
koncentrisani u rukama SAD do nivoa nezabeleženog u istoriji i nepredviđenog
teorijom međunarodnih odnosa.

Bipolarni raspored moći u međunarodnim odnosima posle Hladnog rata

Postoji analogija koja u odnosima SAD i NR Kine vidi ponavljanje sličnih

dešavanja iz prošlosit: odnosa Sparte i Atine, SAD i SSSR...
Bžežinski, kao zastupnik ovog mišljenja, smatra da će malo toga biti
moguće rešiti u svetu bez saradnje ove dve zemlje. Ove dve zemlje zajedno bi
imale blizu milijardu i sedam stotina miliona stnaovnika, ogroman udeo u svetskoj
proizvodnji, ogromne stope privrednog rasta, a o vojnoj moći da i ne govorimo.
Bžežinski se u jednoj od svojih knjiga osvrće na hijerarhiju moći u svetu. Po
njemu, „uspon u globalnoj nadmoći tri azijske sile – Japana, Kine i Indije – ne
samo da je dramatično promenio globalno rangiranje sila, već je stavio u prvi plan
raspiranje geopolitičke moći u svetu. I na stvaranju grupe G-20 - koja je nastala iz
G-8, gde su bile prvo samo Zapadne države, a onda su im se u G-20 pridružile i
države Afrike, Azije i Latinske Amerike – glavnu reč su igrali predsednici dve
države: SAD i NR Kine.
Za drugo mesto u hijerarhiji se bore EU i Kina, ali Bžežinski smatra da je
Kina naprednija u toj trci zbog problema koje EU ima. Zapaženi ekonomski uspeh
kine, njen kapacitet za donošenje ključnih političkih odluka motivisanih i
usmerenih nacionalnim interesom, snažno rastući vojni potencijali druge stvari,
opravdava rangiranje Kine tik ispod Amerike u trenutnoj hijerarhiji moći u
međunarodnim odnosima.

Multipolarni raspored moći u međunarodnim odnosima posle Hladnog rata

Pošto postoji mnogo tekstova i dokumenata koji o ovom shvatanju govore,

koncentracija će biti na dokumentu, odnosno Izveštaju Nacionalnog obaveštajnog
saveta SAD koji je pod naslovom „Globalni trendovi 2025. godine –
transformisani svet“ objavljen u novembru 2008. godine.
Već u prvoj rečenici kaže se: „Međunarodni sistem – onakav kakv je stvoren posle
II svetskog rata – biće skoro neprepoznatljiv do 2025. godine zahvaljujući usponu
sila u nastjanju, globalizovanoj ekonomiji i istorijskom prelasku bogatstva i
ekonomske moći sa Zapada na Istok, rastućem uticaju nedržavnih aktera.
Ovaj sistem će se razlikovati od nekih drugih multipolarnih međunarodnih
sistema koji su postojali tokom istorije. Specifičnost sistema je u tome što je kao
prvo globalan, a kao drugo, on predstavlja mešavinu državnih i nedržavnih aktera
koji neće biti grupisani u rivalske kampove približno jednake snage.
Kristofer Lejn priznaje da je u pogledu rasporeda moći, međunarodni sistem
doživeo preobražaj iz unipolarnosti u multipolarnost. Pozivajući se na
neorealističku teoriju međunarodnih odnosa i njeno učenje o važnosti uticaja
strukture međunarodnog sistema i uticaja koji od njega dolaze na ponašanje država
i ostalih jedinica, Lejn tvrdi da u ovom slučaju unipolarnost biva pod izazovom, jer
u unipolarnom svetu, ograničenja koja dolaze od strane sistema, tera kvalifikovane
države da postanu velike sile. Smatra da postoji snažna korelacija između
unipolarnosti i stvaranja velikih sila.
Poenta je po Lejnu, da čak i ako država traga za benignom hegemonijom, na
kraju ima previše obaveza i troškova koje preuzima na sebe, tako da dolazi, ako ne
do spoljašnjeg, svakako do unutrašnjeg slabljenja.

Unimultipolaran raspored moći u međunarodnim odnosima

 U tekstu „Usamljena supersila“, Semjuel Hantington, iznosi tezu po koj se u
pogledu budućeg rapsoreda moći u svetu u kojem živimo razlikuje u velikoj meri
od drugih teoretičara međunarodnih odnosa. On kaže da se globalna politika tokom
devedesetih u biti promenila i to na dva načina. Prvo, ona je doživela suštinsku
rekonfiguraciju duž kulturnih i civilizacijskih linija, kao drugo, u globalnoj politici
se tkaođe uvek radi o moći, i borbi za moć i današnji međunarodni odnosi su
promenjeni i duž te bitne dimenzije.
Danas imamo čudan hibrid, unipolarni sistem sa jednom supersilom i
nekoliko velikih sila. U ovakvom rasporedu moći, SAD su jedina država sa
prvenstvom u svakoj oblasti moći sa bogatstvom i kapacitetima da unaprede i štite
svoje interese u svakom delu sveta. Na drugom nivou su reginalne sile koje su
premoćne u određenim delovima sveta, ali nisu u stanju da svoje interese i
kapacitete prošire na globlanom nivou, kao što to mogu SAD. Kao regionalne sile,
Hantington vidi Francusku i Nemačku u Evropi, Rusiju u Evroaziji, Kinu i,
potencijalno, Japan u Istočnoj Aziji, Indiju u Južnoj Aziji, Iran u Jugozapadnoj
Aziji, Brazil u Latinskoj Americi i Nigeriju i Južnu Afriku u Africi. Postoje i
države trećeg reda, odnosno regionalne sile drugog reda, čiji su interesi u
suprotnosti sa velikim sila regiona – Japan sa Kinom, Argentina sa Brazilom,
Ukrajina sa Rusijom, Pakistan sa Indijom i Britaniju u Evropi, kao i Saudijska
Arabija kao kontrateža Iranu.

„Od svega pomalo“ ili raspored moći kao „međuzavisnost na više nivoa“

Mišljenje koje je najbliže stvarnosti je ono koje iznosi poznati harvardski

politikolog Džozef Naj. Po njemu, „trenutnu raspodelu moći u svetu možemo
označiti kao međuzavisnost na više nivoa. Nijedna pojedinačna hijerarhija ne
opisuje na odgovarajući način današnju svetsku politiku, kao što to čini ona koja je
prikazuje koa trodimenzionalnu šahovsku tablu“.
U globalnom informatičkom dobu moć je među državama raspodeljena po
obrascu koji podseća na složenu trodimenzionalnu šahovsku tablu na kojoj se igra
odvija i horizontalno i vertikalno. Na vrhu šahovske table gde su političko-vojna
pitanja, vojna moć je uglavnom unipolarna sa SAD kao jedinom supersilom, ali u
sredini table, gde su ekonomska pitanja, SAD nisu hegemon ili imperija i moraju
da se cenjkaju sa Evropom i Azijom. Na dnu table transnacionalnih odnosa koji
izlaze ivan kontrole vlada tako da uključuju raznovrsne aktere kao što su bankari i
teroristi, moć se haotično raspršava.
 Zaključak

Danas postoji mnogo „nepoznatih nepoznanica“, po Mihajlu Mihajlovu, koje

oblikuju svet u kojem živimo, Drugim rečima, mnogo je više otvorenih pitanja
nego jasnih odgovora u pogledu sadašnjeg odnosno budučeg rasporeda moći u
međunarodnim odnosima.
52 – Pojam strategije i strateškog mišljenja u međunarodnim odnosima

Reč strategija je starogrčkog porekla: značila je u to vreme veštinu vođenja

rata – ratovodstvo. Ukoliko prihvatimo da je strategija nauka, onda je to svakako
nauka o ratu. Najstarije delo koje ovo promišlja jeste delo „umeće ratovanja“ Sun
Cua. Strategija u užem smislu se odnosi samo na materijalnu stranu rata, bez
ikakvog poklapanja sa politikom. Dakle, pravilnije bi bilo da danas ovakvo
razmevanje upotrebe vojne sle nazivamo taktikom, a ne strateigjom, pogotovu ne o
tzv. „velikoj strategiji“. Tako da ovde imamo razlikovanje taktike, strategije i
velike strategije kao svojevrsne fundamentalne politike nacije.
Žomini pravi razlikovanje između „strategije kao veštine vođenja rata po
karti na čitavom ratištu“ i „taktike kao veštine vođenja borbe na zemljištu.“
Aron primećuje razvoj pojma strategije od užeg ka širem pojmu, tj. od
strategije čije je težište na pukoj primeni sile, sve do upotrebe sile zbog ciljeva koje
je postavila politika. Osim in ultima analisi nije moguće odvojiti strategiju u
njenom klasičnom značenju i politiku.
Odnos strategije i politike je odnos napetosti i međusobnog uticaja i
prožimanja. Mogu se izdvojiti najvažniji sastavni delovi u ljudskoj delatnosti
upotrebe vojne sile, kao i mišljenja koje takvu ukupnu društvenu aktivnost nastoji
da tumači:
1. Taktika kao način upotrebe sile na bojnom polju, npr. u konkretnom sudaru
vojski;
2. Strategija relativno samostalno „na mapi“ pravi raspored poteza u čitavom
ratu u okviru zadataka i ciljeva koje joj postavlja politika;
3. Kada strategija ide dalje i predviđa upotrebu svih izvora moći jednog društva
za postizanje ciljeva koji nadilaze samo ishod rata, nego se bave i odnosima
nastupajućeg mira, na delu je tzv. velika strategija.
Strategije se posle WWII, po merilu prostornog obuhvata, a pre svega po
sredstvima i ciljevima, dele na nacionalne i velike, odnosno globalne strategije.
Sve države mogu imati nacionalnu strategiju, ali samo velike sile čiji se uticaj i
domašaj politike protežu na čitav svet imaju vlastitu nacionalnu koja je
istovremeno i globalna strategija. Međutim, Simić smatra da i manje države
imaju pravo i onda kada nemaju odgovarajuće izvore moći, da planiraju svoj
položaj i pokušaju da ostvare ciljeve u „globalnoj budućnosti“.
Pojam strategije, prvobitno kao „generalsko umeće“, je razvijao kroz istoriju
i bilo je potrebno puno vremena kako bi se iz okvira puke primene nasilja i
uništenja protivnika, ona razvila i prilagodila okolnositma novih društvenih i
međunarodnih odnosa, opšteprihvaćenim etičkim i pravnim ograničenjima. Ona je,
naročito posle WWII, nadišla rat, pokrivajući sve širu stvarnost. U
institucionalnom smislu, ono je iz generalštabova prešla na katedre političkih
nauka, strategijske centre, obaveštajne službe, ministarstva itd. Otuda se danas
govori o polistrategiji koja, pored vojne strane u užem smislu, obuhvata i ostale
dimenzije kao što su politička, ekonomska, diplomatska...
Posebno je pojava nuklearnog oružja i sve opasnosti od njegove upotrebe u
godinama ravnoteže straha okupila sve misleće ljude iz različitih oblasti u naporu
da delotvorno odgovore izazovima tog vremena.
Kada je reč o samom predmetu izučavanja, strategijske studije, pored uloge
vojne sile, „parazitiraju“ na građi koju preuzimaju u vidu ideja i zamisli iz većeg
broja drugih veština, disciplina i nauka. Kolin Grej izdvaja „tri glavne katergorije“
strategije – ljudi i politika, priprema za rat i odgovarajući rat. „Ljudi i politika“
naglasak stavlja na ljude, društvo, kulturu, politiku i etiku; „Pripreme za rat“
uključuju ekonomiju i logistiku, organizaciju, vojnu administraciju, informisanje i
obaveštajnu delatnost, stratešku teoriju i doktirnu i tehnologiju; „Odgovarajući rat“
obuhvata vojne operacije, komande, goegrafiju, frikciju, protivnike i vreme.
Ako govorimo o strategiji, treba spomenuti i neke od najznačajnijih
istorijskih pisaca na ovu temu. Prvo ćemo spomenuti Sun Cua, jednu misterioznu
ličnost, za koju ni dan danas ne postoji tačan dokaz da je ikada postojao, bar pod
tim imenom. Njegovo delo Umeće ratovanja nije toliko vodil kroz vojne veštine
koliko filozofsko delo pisca koj irat poznaje iz prve ruke i mrzi ga, premda shvata
nesrećnu potrebu za njim. Sun Cu primećuje kako je najbolji način da se izbegne
rat zapravo misliti strateški. Dalje, Kautilja (Čanakja), koji je živeo u 5. i 4. veku
p.n.e je doprineo svojim savetničkim i ministarskim umećima stvaranju
centralizovane države u Indiji. Poznat je po delu Artašastra, koje označava nauku
o upravljanju ili nauku o politici. Nazivali su ga i indijskim Makijavelijem. Uspeo
je da, uprkos uticaju verskih uverenja, razvije naučno vredan, teorijski sistem
međudržavnih i međunarodnih odnosa. To je prva razrađena teorija međudržavnog
sistema. Konačno, jedan od najpoznatijih jeste svakako Tukidid, najveći istoričar
u starini i prvi čuveni atinski prozni pisac. Za vreme jednog dela Peloponeskog rata
bio je strateg, najvažnija funkcija u Atini tada. Najpoznatiji je po svom delu
Istorija peloponeskih ratova.

Određenja strategije i razvoj strateškog mišljenja

Većina autora, poput Bernara Brodija, se slaže oko toga da je strateija pre
svega vid pragmatične i praktične delatnosti, a da je teorija strategije zapravo
teorija akcije. Brodi tvrdi kako je teorija strategije teorija akcije. Strategija treba
da odgovori na pitanje kako nešto da se uradi? Strategija se može smatrati
uspešnom ukoliko su njeni glavni ciljevi ostvarljivi i ostvareni – ovakvo određenje
se odnosi na sve vrste pojedinačnog i kolektivnog delanja. Još jedan dokaz da je
pojam strategije davno izašao iz okvira puko vojnog je i to što, pored pojedinaca,
državni zvaničnici predstavljaju i obrazlažu „strateške zamisli“ koje su u osnovi
delovanja u pojedinim društvenim sferama (politika, bezbednost, ekonomija,
kultura, ekologija...) Strategija treba da obezbedi most između vojnih sredstava i
političkih ciljeva, svima koji žele da uspešno misle u strateškom ključu neophodna
su istovremeno znanja ozkaonitostima politike i političkog procesa, kao i valjano
poznavanje vojnog umeća.
Treba praviti razliku i hijerarhizaciju između ukupne strategije društveno
tazvoja; spoljnopolitičke strategije; strategije nacinalne bezbednosti; i strategije
nacionalne odbrane. I takođe, treba usaglasiti sv erazličite strategije jednog
društva sa njegovim nacionalnim interesima.
Autori poput Klauzevica i Harta „klasično“ definišu pojam strategije kao
„plan korišćenja sredstava za ostvarivanje ciljeva rata“, odnosno, „umetnost
raspoređivanja i primene vojnih sredstava radi ispunjenja političkih ciljeva“.
Za razliku od tog „klasičnog“ pristupa, autori poput Fostera i Ozguda stavljaju
naglasak na ukupnu moć društva sa njenim različitim i mnogobrojnim činiocima –
„strategija se na kraju svodi na efikasno spovođenje moći“ (Foster) i „strategija je
plan akcije stvoren radi ostvarenja nekog cilja“ (Vajli). Strategija se sada mora
razumeti kao ništa manje od celovitog plana za korišćenje kapaciteta za vojnu
prinudu – u spoju sa ekonomskim, diplomatskim i psihološkim instrmentima moći
– da najefikasnije podrži spoljnu politiku otvorenim, skrivenim i prećutnim
sredstvima. (Ozgud)

54 – Pojam ravnoteže snaga i načini njenog uspostavljanja

 Ravnoteža kao raspodela moći
Ponekad ljudi koriste termin ravnoteža snaga da označe status quo, odnosno
postojeću raspodelu moći. Ovaj termin može se takođe odnositi na posebne i retke
situacije u kojima je moć ravnomerno raspodeljena. Neki teoretičari realizma
smatra da do stabilnosti dolazi onda kada postoji ravnoteža snaga, dok drugi tvrde
da se stabilnost pojavljuje onda kada je jedna strana nadmoćna, tako da se drugi ne
usuđuju da je napadnu. Teorija hegemonske stabilnosti kaže da neuravnotežena
moć proizvodi mir. Taj mir narušava slabljenje hegemona i uspon druge sile, poput
Tukididove klopke. To svakako ne znači da će to rata doći uvek u takvim
slučajevima, kao što nije došlo do njega 1895. u slučaju SAD i VB. Svakako,
promene u nejednakoj raspodeli moći među vodećim državama mogu biti jedan, lai
ne i jedini činilac u objašnjenu rata i nestabilnosti.

Ravnoteža snaga kao politika

Druga upotreba ovog termina odnosi se na ravnotežu snaga kao na politiku
uravnotežavanja. Teorija ravnoteže snaga pretpostavlja da će države delovati u
cilju sprečavanja da se bilo koja zemlja razvije u dominantnu silu. Dobri primeri za
to jesu ulazak u rat Velike Britanije 1914. suprotno njihovim željama, ali zbog toga
da Nemačka ne bi stekla premoć na kontinentu; takođe kada je Hitler napao SSSR,
Čerčil je rekao da Britanija treba da sklopi savez sa Staljinom, iako je prema
takvom savezu bio veoma kritičan ranijih godina.
Predviđanje ovakvog ponašanja i ovakvih težnji proizilazi iz dve
pretpostavke: prvo, struktura međunarodne politike je anarhični sistem država, a
drugo, države iznad svega cene svoju nezavisnost.
Politika ravnoteže snaga ne podrazumeva nužno pokušaj maksimiziranja
moći, štaviše to se može uraditi na druge načine, na primer, putem „svrstavanja uz
jačeg“. Ravnoteža snaga, međutim, više podrazumeva „svrstavanje uz slabijeg“,
kako bi zajedno sprečile neku državu da stekne premoć. Svrstavanje uz jačeg u
međunarodnoj politici nosi sa sobom rizik gubljenja netavisnosti. Kao kada se
Musolinij pridružio Hitleru u napadu na Francusku, pa je nakon toga postao sve
zavisniji od Nemačke. Zato politika ravnoteže snaga preporučuje pridruživanje
slabijoj strani.
Države pokušavaju da uravnoteže moć delujuči unilateralno, naoružavajući
se ili formirajući saveze sa drugim zemljama, čiji izvori moći mogu da pomažu
uravnotežavanje najjačeg.
Savremeni Bliski Istok je dobar primer. Kada su Iran i Irak ušli u rat
osamdesetih, određeni posmatrači su smatrali da će sve arapske države podržati
Irak i Sadama Huseina, kao oličenje arapskih snaga i BAAS partije, protiv Irana i
ajatolaha Homeinija, koji je predstavljao persijsku kulturu i šiitsku verziju islama.
Međutim, Sirija je, uprkos različitim ideologijama, stala na stranu Irana, bojeći se
da bi njen sused, Irak, uz svu tu podršku postao previše jak. Ovo je klasičan primer
pokušaja uravnotežavanja snaga, ali i dokaz da se ne može uvek ideologija koristiti
u cilju predviđanja ponašanja država. Međutim, svakako da postoje izuzeci i da
ljudi uvek imaju izbora.
Treba imati u vidu da se, saglasno sa tvrdnjom da sve teorije međunarodnih
odnosa imaju izuzetke, pojedine države odlučuju ipak za svrstavanje uz jačeg,
smatrajući da ne mogu da utiču na ravnotežu snaga, ili pak, nadajući se da će
održati određeni nivo nezavisnosti.
Drugi razlog zbog koga su predviđanja ravnoteže snaga ponekad pogrešna
ima veze sa opažanjem pretnji. Čisto mehaničko izračunavanje izvora moći 1917.
godine predvidelo bi da će SAD ući u rat na strani Nemačke, zbog toga što su
Britanija, Francuska i Rusija posedovale 30% svetskih industrijskih resursa, dok su
Nemci i Austrijanci imali 19%. Stvari se nisu odigrale na ovja način, delom jer su
Amerikanci doživljavali Nemce kao agresore i jače u ratu, i zbog toga što su
Nemci potcenili američki vojni potencijal.
Opažanja pretnje često su pod uticajem blizine pretnje. Susedna zemlja može biti
slaba na nekoj apsolutnoj globalnoj skali, ali može biti pretnja u regionu ili na
lokalnom području. Primer za ovo jeste popuštanje Britanije u odnosima sa SAD-
om osamdesetih godina XIX veka, zbog toga što je Nemačka, kao mnogo fizički
bliža zemlja, delovala mnogo opasnije nego udaljena Amerika. Pretnja od
Nemačke je delovala mnogo veća nego pretnja od SAD. To je i razlog zašto
Evropa i Japan nisu sklopili savez sa Sovjetima nakon WWII protiv SAD, nego su,
zbog „blizine pretnji“, sklopile savez sa Amerikom, protiv mnogo bližeg
Sovjetskog Saveza. Činjenica da blizina često utiče na način na koji mi opažamo
pretnju diskvalifikuje svako automatsko predviđanje zasnovano na jednostavnom
mehaničkom uzimanju u obzir izvora moći.
Još jedan izuzetak od predviđanja ravnoteže snaga odnosi se na rastuću
ulogu ekonomske međuzavisnosti u svetskim poslovima. Prema politici ravnoteže
snaga, Francuska ne bi želela da vidi rast Nemačke, ali zbog ekonomske
integracije, nemački rast stimuliše i francuski rast.
Konačno, idelogija, ponekad utiče na to da se zemlje radije pridruže
favoritima nego autsajderima. Čak i u Tukididovo vreme, gradovi-države sa
demokratskim uređenjem pre su ulazile u savez sa Atinom, a oligarhijske sa
Spartom. Evropsko svrstavanje na stranu Amerikanaca u savezu demokratskih
zemalja posle 194. godine, dugu ponešto uticaju ideologije kao i blizini pretnje.
Svakako, kao što je i već rečeno, pogrešno je previše se oslanjati na uticaj
ideologije. To potvrđuje i pakt Hitlera i Staljina 1939. godine, kao i slučaj da je
Amerika šezdesetih tretirala Kinu, Sovjetski Savez, Vijetnam i Kambodžu kao
slične, zbog komunističkog uređenja, ne uvidevši da su se one među sobom
takmičile u cilju ravnoteže snaga.

Ravnoteža snaga kao multipolarni sistem

Treći način na koji se koristi termin ravnoteža snaga jeste da se opišu
multipolarni istorijski slučajevi. Evropa u XIX veku se koristi ponekad kao model
umerene multipolarne ravnoteže snaga. Neki koriste termin klasična ravnoteža
snaga da označe evropski sistem XVIII veka. Znači, ravnoteža snaga zahteva
određen broj zemalja koje slede skup opšteprhvaćenim pravila igre. Pošto se ova
upotreba termina odnosi na sisteme iz istorije, obratićemo pažnju na dve dimenzije
sistema, strukturu i proces.
Pri kraju XIX veka, struktura evropske ravnoteže snaga se menjala. Od
1815. do 1870. postojalo je pet velikih sila, koje su često menjale saveze u cilju
sprečavanja dominacije jedne sile. Od 1870. do 1907. postojalo je šest velikih sila,
nakon ujedinjenja Nemačke i Italije, ali je rastuća moć Nemačke na kraju dovela
do problema koji su doneli kraj sistema. Tokom narednih sedam godina dva
sistema saveza – Trojna Antanta i Trojni savez – polarizovali su se u dva čvrsta
bloka, čiji je gubitak prilagodljivosti doveo do otpočinjanja Prvog svetskog rata.
U smislu procesa, sistem ravnoteže snaga XIX veka može se podeliti na pet
razdoblja. Prvo razdoblje predstavlja period posle Bečkog kongresa, od 1815.
godine do 1822. godine, i period funkcionisanja Evropskog koncerta po pravilima
održavanja ravnoteže. Drugo razdoblje označava porast nacionalizma i izbijanje
demokratskih revolucija od 1822. do 1854. godine, za čije vreme se održao
okrnjeni Evropski koncert. Treće razdoblje, koje je trajalo od 1854. do 1870.
godine je obeležilo pet ratova. Prvo Krimski, a posle i ratovi povezani s
ujedinjenjem Francuske i Nemačke. Četvrto razdoblje, koje je trajalo od 1870. do
1890. godine, bilo je Bizmarkova ravnoteža snaga u kojem je nova Nemačka,
predvođena Pruskom, igrala ključnu ulogu. Peto razdoblje označava period od
1890. do 1914. godine, gde je postojala ravnoteža snaga ali se njena fleksibilnost
postepeno gubila. Nemačka politika je povećala strah od uspona nemačke moći,
polarizovala siste i dovela do Prvog svetskog rata.
 Ravnoteža snaga se prvenstveno oslanja na pjavu moći, te polazi od toga da
se moć jedne države ili grupe država ne može obuzdati ničim drugim do moći
druge države ili grupe država. Kako se niko ne bi našao u mogućnosti da poseže za
vrednostima ostalih, kao nadmoćnija sila, najbolje bi bilo i za jedan region, ali i za
celu međunarodnu zajednicu, da je moć izjednačena, uravnotežena.
Kada treba ustanoviti mehanizam koji dovodi do ravnoteže, odnosno kad
atreba utvrditi kako tačno funkcioniše sistem ravnoteže snaga, dolazi do različitih
mišljenja. Postoje tri glavne grupe gledišta.
Prema prvom shvatanju, sistem funkcioniše automatski. Države u stvari ne
teže ravnoteži – svaka od njih želi da bude što jača i tako se i ponaša. Međutim,
kao rezultanta tih pojedinačnih težnji javlja se ravnoteža.
Prema drugom shvatanju, spontani proces koriguju države-balanseri.
Razlozi za ovo izlaganje jesu pretežno istorijski. Argument se izvlači iz „zlatnog
doba“ ravnoteže snaga u Evropi u XVIII i XIX veku kada je Velika Britanija igrala
značajnu ulogu u uravnotežavanju, stavljajući se čas na jednu, a čas na drugu
stranu vage. Međutim, ovo je puko posmatranje njihove spoljne politike i ne može
se koristiti kao argument za objašnjenje funkcionisanja svetskog sistema.
Prema trećem shvatanju, koje je i najčešće korišćeno, države u
međunarodnom sistemu svesno teže ravnoteži snaga. To ne podrazumeva samo
želju slabijih da se izjednače s jačima, već i težnju onih koji su privremeno moćniji
da se takav trenutni sistem održi, odnosno oni su „odani“ tom sistemu.
Moćnici su u XVIII i XIX veku smatrali da se diplomatska veština sastoji u tačnom
doziranju niza postupaka, nasilnih i nenasilnih, kojima bi se postizale ograničene
prednosti, a da se pri tom ne sruši čitava zgrada evropskog sistema.
Imamo vekovno stvaranje određene ravnoteže snaga pre Napoleona i onda
udruživanje svih značajnih sila kako bi se takav „uzurpator“ poretka ravnoteže
uspešno nadjačao i pobedio, nakon čega je usledio Bečki kongres kojim se
pokušava uspostaviti međusobna ravnoteža raspodelom teritorija i sferama uticaja.
Postoji nekoliko osnovnih preduslovva za dejstvovanje sistema ravnoteže
snaga:
1. Postojanje većeg broja podjednako moćnih velikih sila
2. Racionalno delovanje državnika i u interesu sistema
3. Nepostojanje posebnih srodnosti, naklonosti, netrpeljivosti i razlika između
država u sistemu, sem onih koje su posledice konstelacije snaga
4. Merenje moći treba da bude ostvarljivo i pouzdano
5. Omogućiti ograničene ratove – ratovi radi ravnoteže
Svakako, ispunjavanje svih ovih preduslova je skoro pa nemoguće, prvo zbog
problema racionalnog delovanja i različitih perspektiva, onda i zbog bitnih klasnih,
ideoloških i drugih razlika među državama tokom istorije, pa je tu i problem
nemogućnosti merenja moći, zbog svojih neopipljivih elemenata, koji su značajni.
Treba imati u vidu da ravnoteža snaga ne može iz više razloga osigurati mir,
ali svakako se to i nje ne očekuje, već se očekuje da ravnoteža snaga zaštiti
bezbednost članica međunarodne zajednice. Nije poenta u izbegavanju rata, već
u tome da se on spremno dočeka i na strani koja ga neće izgubiti.
Jedan od glavnih obrazaca za mirno ostvarivanje ravnoteže snage jeste
kompenzacija. Nijedna od vodećih sila nije mogla da dozvoli dobitak duge takve
sile bez odgovarajuće „kompenzacije“ ili naknade za sebe. Još jedan faktor koji
prati politiku ravnoteže snaga jeste i intervencija. Ona se vrši od strane i u okviru
sfere uticaja određene države, kada god unutrašnjopolitički tokovi u državi koja
spada u interesnu sferu prete da izbace na površinu struju koja bi vodila
osamostaljenju ili recimo do pristupanja drugoj sferi.
Kao proizod politike ravnoteže snaga nastiju i tampon države, države van
interesnih sfera, ali u područjima gde se pretenzije dveju velikih sila ukrštaju.
Pošto nijedna nije u stanju da zagospodari tim područjem, a sposobna je da spreči
rivala da to učini, tampon državi se omogućava slobodno postojanje, pod uslovom
da vodi pasivnu politiku, bez opredeljivanja. Primeri su Švajcarska, Avganistan
između ruskih i britanskih osvajanja u Aziji...

58 – Pojam i pretpostavke kolektivne bezbednosti

Uspon i pad kolektivne bezbednosti

Prvi svetski rat prouzrokovao je ogromne društvene potrese i osećanja užasa
zbog besmislene ratne klanice. Politika ravnoteže snaga bila je naširoko
okrivljivana za rat. I Vilson je rekao da je ravnoteža snaga velika igra koja je sada
(tada) zauvek diskreditovana. Zbog razarajućeg dejstva Prvog svetskog rata, stalo
se misliti da politika ravnoteže snaga koja čuva suverene države i sprečava
nadmoć, pa čak i po cenu rata, ne može biti tolerisana.
Vilson je priznavao da suverene države ne mogu biti ukinute, ali bi sila
mogla biti obuzdana uz pomoć šrava i ustanova kao što se to čini u unutrašnjoj
politici. Liberalno rešenje je počivalo u razvoju međunarodnih institucija koje bi
bile analogne unutrašnjim zakonodavim i sudkim.
 Četrnaesta tačka Vilsonovih 14 tačaka je bila najvažnija. Ona je pozivala „na
stvaranje, putem posebnog obavezujućeg sporazuma, opšteg udruženja nacija, u
cilju pružanja uzajamnih jemstava političke nezavisnosti i teritorijalnog integriteta
kako velikim, tako i malim državama“. Ovim je Vilson hteo da promeni
međunarodni sistem – od jednog koji je bio zasnovan na ravnotežni snaga, u drugi
koji je zasnovan na kolektivnoj bezbednosti.

. Liga naroda
Vilson je verovao da bi organizovanje međunarodne bezbednosti mogao biti
praktičan pristup svetskoj politici. Pored sporazuma i ugovora na papiru, potrebno
je bilo stvorili organizacije i pravila kako bi sporazumi bili primenjeni. Bezbednost
je morala da bude kolektivna odgovornost. Međunarodna bezbednost bi bila
kolektivna odgovornost u kojoj bi neagresivne države obrazovale koaliciju protiv
agresora. Mir bi bio nedeljiv.
Kako države mogu da stvore takav sistem? Prvo, pravnom zabranom
agresije i ofanzivnog rata. Drugo, odvraćanjem agresije putem formiranja
koalicije svih neagresivnih država. Treće, ako odvraćanje ne uspe i dođe do
agresije, sve države bi se saglasile da kazne državu koja je počinila agresiju.
Iako ovo deluje jako slično politici ravnoteže snaga, postoje tri značajne
razlike. Prvo, u kolektivnoj bezbednosti naglasak je više na agresivnoj politici
država nego na njenim sposobnostima. Znači ne gledaju se kapaciteti država, u
smislu preteće nadmoći u razvitku nego sam čin agresije. Drugo, u sistemu
kolektivne bezbednosti savezi nisu stvarani unapred, budući da se ne zna koja će
država biti agresivna. Treće, kolektivna bezbednost bila je osmišljena da bude
globalna i univerzalna, vez neutralnih država ili onih koje taj sistem iskorišćavaju
ne doprinoseći mu.
Doktrina kolektivne bezbednosti bila je obuhvaćena Paktom Lige naroda. U
čl.10 države su se obavezale da zaštite sve članice od agresije. U čl.11 svaki rat ili
pretnja ratom proglašeni su brigom svih država. Član 16 kaže da bi svaki rat koji
ne poštuje procedure Lige naroda bio smatram ratom protiv svih članica. Država
koja bi započela rat bi bila odmah podvrgnuta ekoonomskim sankcijama, a Savet
Lige naroda bi mogao preporučiti dalje vojne mere.
Kolektivna bezbednost u sebi sadrži dva povezana koncepta: suverenost i
međunarodno pravo. Države su, shodno svojoj suverenosti i mogućnosti apsolutne
vlasti na svojoj teritoriji, potpisivanjem Pakta Lige naroda dobrovoljno prepustile
nešto suverenosti međunarodnoj zajednici u zamenu za jemstva kolektivne
bezbednosti i međunarodnog prava. Kolektivna bezbednost u međunarodnom
pravu bila je što i policija u untrašnjem pravu
Kolektivna bezbednost je sistem za zaštitu univerzalnih i zajedničkih
vrednosti, koj ije najšire prihvaćen, bar implicitno, i koji se neprekidno pokušava
ostvariti i usavršiti.
Postoje dva shvatanja kolektivne bezbednosti – šire i uže shvatanje.
Prema širem shvatanju, kolektivna bezbednost je zajednička odbrana bezbednosti
svaek članice jedne povezane grupe država od unapred predviđenog ili
nepredviđenog neprijatelja. To je dakle, jedna vrsta saveza, zasnovanog na
međunarodnom ugovoru, kojim se države-ugovornice unapred obezbeđuju da neće
stajati same pred ugrožavanjem svojih osnovnih vrednosti. Država koja ugrožava
bezbednost može biti unapred imenovana, bilo koja država van ugovornog kruga
ili neka od ugovornica. Primeri ovoga u kasnijoj istoriji vidimo u težnji za
udruživanjem hrišćanskih država protiv Turske, a takođe i u Svetoj alijansi i slično.
Prema užem shvatanju, postoji obaveza priticanja u pomoć žrtvi napada na
osnovne vrednosti, koja je tu u svakom slučaj i protiv svakog napadača, koji se ne
može odrediti unapred, već prema agresiji koju je izvršio. To bi bio „savez svih
protiv svakog“.
Po Dimitrijeviću i Stojanoviću, treba da postoje određeni uslovi za
postojanje kolektivne bezbednosti. One su sledeće:
1. Antiagresorski savez mora da bude ubedljivo jači od svakog mogućeg
agresora
2. Među državama ne treba da postoje razlike koje bi ih ometalo da se
suprotstave onoj od njih koja se ispolji kao agresor.
3. Primena oružane sile mora biti zabranjena, sem onda kada se prinuda
primenjuje radi odbijanja napada na osvnovne vrednosti od strane napadnute
države (individualna samoodbrana) ili drugih država koje joj pritiču u
pomoć (kolektivne mere)
4. Da bi prethodni uslov postojao, treba da postoje jasna merila o tome kada je
izvršen napad na osnovne vrednosti (definicija agresije)
5. Priticanje u pomoć žrtvi agresije treba da bude obaveza drugih država –
ukoliko države čekaju da i njihova bezbednost bude ugrožena, onda se
vraćamo na koncept ravnoteže snaga
6. Pošto je prinuda zabranjena, mora da bude osigurana mogućnost da se
opravdani i zakoniti zahtevi ostvare nenasilnim, mirnim putem

Primenjeni sistem kolektivne bezbednosti

 Sistem kolektivne bezbednosti mora da počiva na određenim međunarodnim
organizacijama kolektivne bezbednosti, jer taj sistem ne može biti zasnovan na
prostim bilateralnim ili multilateranim ugovorima, već na mnogostranom složenom
dokumentu, koji obuhvata sve članice jednog kruga država. To znači opštost
svetsku ili bar regionalnu. Dva primenjena sistema kolektivne bezbednosti jesu
Društvo naroda i Ujedinjene Nacije.
Društvo naroda
Prva od ovih organizacija, osnovana je odmah posle Prvog svetskog rata, kao
sastavni deo mirovnog ugovora – versajskog sistema. Prema njemu, članice
Društva obavezale su se da poštuju i održe protiv svakog spoljnog napada
teritorijalnu cleovitost i postojeću političku nezavisnost svih članica. Svaki rat, po
Paktu, treba da interesuje celo Društvo, koje je bilo dužno da preduzme
odgovarajuće mere za zaštitu mira. Svi sporovi su imali da se reše mirnim putem,
ali ako to ne uspe, država je mogla potražiti zadovoljenje ratom, po istkeu od tri
meseca od arbitražne presude ili izveštaja Saveta Društva naroda.
S obzirom na to da je vladalo načelo jednoglasnosti, taj sistem je bio dosta
skroman. Nije ukinuto pravo na rat, nego je samo njegovo izbijanje otežano
zahtevom da se prethodno iskoriste mogućnosti za mirno rešavanje sporova. Neke
od ovih nedostataka trebalo je ukinuti kasnijim aktima, poput Generlanog akta o
mirnom rešavanju sporova iz 1928. godine i Brijan-Kelogov pakt iz iste godine.
Međutim, ono nije postalo univerzalno, stvoreno je od strane države pobednica
rata, i u početku odbijalo pobeđene države. Bilo je i dosta pobornika protiv
Oktobarske relovucije, koji su čak i slali vojsku da interveniše protiv sovjetske
vlasti.
Možda najveći problem u labilnosti organizacije je u tome što se SAD nisu
pridružile, iako je Vudro Vilson bio jedan od osnivača.
Društvo naroda nije uspelo da spreči napad Japana na Kinu 1931. godine kao
ni invaziju Etiopije 1936.
Ujedinjene Nacije
Druga i danas postojeća organizacija kolektivne bezbednosti nastala je na
ruševinama i iskustvima Društva naroda. Povelja UN je nezavisan dokument,
potpisan 26. juna 1945. godine, koji je stupio na snagu 24. oktobra iste godine. Oni
nisu samo organizacija kolektivne bezbednosti, već imaju i šire ciljeve koji svi
treba da posluže stvaranju povoljnog stanja za postizanje unverzalnih vrednosti i
odbranu međunarodne i nacionlnih bezbednosti.
Članice se bezuslovno odriču pretnje silom i upotrebe sile protiv teritorijalne
celovitosti i političke nezavisnosti svake države. Ukoliko neka država ovo prekrši,
SBUN može naložiti članicama da primene prema njemu sankcije koje ne sadrže
upotrebu sile, ali može odlučiti i to. Silu primenjuju oružane snage UN, koje se
sastavljaju na osnovu posebnih sporazuma. Države mogu primenjivati silu u
samoodbrani, dok se Savet bezbednosti ne oglasi povodom pitanja.
Ujedinjene Nacije mogu u nekim slučajevima i zadirati u stvari koje se tiču
unutrašnjih politika država članica. O tome svedoči i unutrašnja organizacija UN
koja pored Generalne skuštine i Saveta bezbednosti ima i organe poput
Ekonomsko-socijalnog saveta i Međunarodnog suda pravde. Tome treba dodati i
specijalizovane međunarodne organizacije koje su deo UN.
U Povelji nije tačno definisana agresija ali je SB ovlašćen da sam prosuđuje
kada je izvršen akt agresije. Tu vlada načelo kvalifikovane većine, koja iziskuje da
stalne članice (Rusija, SAD, Britanija, Francuska i Kina) budu saglasne sa
suštinskim odlukama, poput primena mera protiv agresora. Međutim, postoji i
„pravo veta“.
Ako se vratimo kroz istoriju i posmatramo usaglašenost delovanja UN sa
preduslovima koje su autori izneli, možemo videti kako se sistem kolektivne
bezbednosti ispoljavao u praksi.
Prvo, stalne članice SB, sa svojim „pravom veta“, mogu zabraniti
izglašavanje svih vrsta sankcija koje bi doneo Savet Bezbednosti protiv njih, tako
da od njihove agresije nema te vrste odbrane, ali tu su samoodbrana, individualna i
kolektivna. Drugo, među državama postoje bitne razlike, koje sprečavaju
nepristrasno opredeljivanje protiv agresona i za žrtvu agresije. To je dovelo do
stvaranja vojnopolitičkih blokova uperenih protiv opasnosti van svog kruga.
Druga opasnost za funkcionisanje kolektivne bezbednosti jeste ravnodušnost
prema agresiji izvršenoj na daleke i strane zemlje, zbog koje nema dovoljno
podsticaja da se aktivno ustane u njihovu odbranu. Svest o međuzavisnosti je u
međuvremenu porasla, ali je još uvek pitanje da li je svuda dovoljno jaka da
obuhvati zemlje i narode na drugim krajevima sveta.
Agresija je nakon dugog niza godina napora definisana rezolucijom 3314
Generalne skupštine 1974. godine. Iako je usvojena konsenzusom, ova rezolucija
nema snagu međunarodnog ugovora i ne predstavlja dopunu ili izmenu Povelje.
Ona međutim unosi više jasnoće u postupanje pojedinačnih država i u radu SB.

60 – Liga naroda i Ujedinjene Nacije

Liga naroda
 Vilson je verovao da bi organizovanje međunarodne bezbednosti mogao biti
praktičan pristup svetskoj politici. Pored sporazuma i ugovora na papiru, potrebno
je bilo stvorili organizacije i pravila kako bi sporazumi bili primenjeni. Bezbednost
je morala da bude kolektivna odgovornost. Međunarodna bezbednost bi bila
kolektivna odgovornost u kojoj bi neagresivne države obrazovale koaliciju protiv
agresora. Mir bi bio nedeljiv.
Kako države mogu da stvore takav sistem? Prvo, pravnom zabranom
agresije i ofanzivnog rata. Drugo, odvraćanjem agresije putem formiranja
koalicije svih neagresivnih država. Treće, ako odvraćanje ne uspe i dođe do
agresije, sve države bi se saglasile da kazne državu koja je počinila agresiju.
Iako ovo deluje jako slično politici ravnoteže snaga, postoje tri značajne
razlike. Prvo, u kolektivnoj bezbednosti naglasak je više na agresivnoj politici
država nego na njenim sposobnostima. Znači ne gledaju se kapaciteti država, u
smislu preteće nadmoći u razvitku nego sam čin agresije. Drugo, u sistemu
kolektivne bezbednosti savezi nisu stvarani unapred, budući da se ne zna koja će
država biti agresivna. Treće, kolektivna bezbednost bila je osmišljena da bude
globalna i univerzalna, vez neutralnih država ili onih koje taj sistem iskorišćavaju
ne doprinoseći mu.
Doktrina kolektivne bezbednosti bila je obuhvaćena Paktom Lige naroda. U
čl.10 države su se obavezale da zaštite sve članice od agresije. U čl.11 svaki rat ili
pretnja ratom proglašeni su brigom svih država. Član 16 kaže da bi svaki rat koji
ne poštuje procedure Lige naroda bio smatram ratom protiv svih članica. Država
koja bi započela rat bi bila odmah podvrgnuta ekoonomskim sankcijama, a Savet
Lige naroda bi mogao preporučiti dalje vojne mere.
Kolektivna bezbednost u sebi sadrži dva povezana koncepta: suverenost i
međunarodno pravo. Države su, shodno svojoj suverenosti i mogućnosti apsolutne
vlasti na svojoj teritoriji, potpisivanjem Pakta Lige naroda dobrovoljno prepustile
nešto suverenosti međunarodnoj zajednici u zamenu za jemstva kolektivne
bezbednosti i međunarodnog prava. Kolektivna bezbednost u međunarodnom
pravu bila je što i policija u untrašnjem pravu

Sjedinjene Države i Liga naroda

Jedan od većih problema Lige naroda jeste upravo bio taj što je sistem
kolektivne bezbednosti morao da funkcioniše bez onoa ko je trebao da bude njegov
najznačajniji akter. To je bilo iz razloga jake opozicije pristupanju Lige naroda od
strane Senata, ali prvenstveno od strane sentaora Henrija Kbaota Lodža, koji je bio
vođa te opozicije. Smatrali su da će pristupanje Ligi naroda oslabiti suverenitet
SAD i oslabiti mogućnost Senata da samostlano objavljuje rat. Takođe, smatrali su
da Amerika može biti uvučena u neki daleki rat na osnovu odluka Lige naroda, a
ne da na osnovu samostalne odluke Senata ili američkog naroda. Na kraju rata,
Amerikanci su bili oštro podeljeni između dva oblika moralizma i izolacionistički
impuls prema evropskoj ravnoteži snaga bio je taj koji je odneo pobedu.
Rani dani lige
Nakon rata, postoji ogromna želja Francuske da se na svaki mogući način
obuzda ponovni uspon Nemačke koja bi postala potencijalna pretnja. Britanija se
takvom viđenju protivila jer bi bilo kakav savez protiv Nemačke nakon rata bio
protiv principa kolektivne bezbednosti, jer bi se „agresor“ unapred identifikovao.
Britaija je više bila za reintegraciju Nemačke, kao što je to bilo sa Francuskom na
Bečkom kongresu. Francuska je, uprkos savetima Britanije, formirala saveze sa
Poljskom i državama „male Antante“.
Nemačka je, kao što znamo, bila uništena nakon prvog rata i bila primorana
da plati reparacije za koje je smatrala da su ogromne, kao i da smanji broj vojnika
na 100 hiljada ljudi i bilo joj je zabranjeno držanje vazduhoplovnih snaga. „Raspad
sistema“ u Nemačkoj i pritisci koji su dolazili od strane Francuske, pogotovu
nakon okupacije Rurske oblasti, su izazvali ogromne unutrašnje nemire u
Vajmarskoj republici.
Italija nikada nije bila oduševljena Pariskim mirovnim ugovorima ili Ligom
naroda. Teritorije koje su njoj obećane tajnim Londonskim ugovorom iz 1915.
godine su pretežno date Jugoslaviji, na uštrb Austro-Ugarske, čime je Italija,
naravno, bila nezadovljna. Glavni protivnik italijanskih pretenzija na te teritorije
jeste bio Vilson. Nakon 1922. i dolaska Musolinija i fašista na vlast,
spoljnopolitički ciljevi su se odnosili na sticanje slave i sličnim ambicijama.
Sa ovakvim teškim početkom posleratnog perioda, Liga naroda je u periodu
od 1924. do 1930. ipak uspela nešto da uradi. Smanjila je reparacije koje je
Nemačka trebala da plati. 1924. je potpisan Protokol o mirnom rešavanju sporova,
a 1925. je potpisan Lokarno pakt, dopustivši Nemačkoj da uđe u Ligu naroda. Na
Vašingtonskoj konferenciji, 1921. godine postignut je dogovor između SAD,
Britanije i Japana o smanjenju pomorskog naoružanja. Najbitnije, 1928. godine
potpisan je Brijan-Kelogov pakt o zabrani rata. Liga je postala centar diplomatskih
aktivnosti.
Međutim, problemi su se počeli naslućivati nakon kraha berze 1929. godine
i uspeha Nacional-socijalističke partije na nemačkim izborima 1930. Pored toga,
sistem kolektivne bezbednosti bio je stavljen na velike muke dvema krizama u
Mandžuriji i Etiopiji tridesetih godina.
 Mandžurijski neuspeh
Prvo treba imati u vidu sam Japan, koji se od XIX veka postepeno razvijao
do te mere da je porazio Ruse u ratu 1905-1906, kolonizovao Korejsko poluostrvo
1910. i pristupio savezničkim silama u Ratu. Takvom usponu Japana su se protivili
Evropljani i Ameirkanci, pa su čak i odbili Japanski predlog u Ligi naroda da Pakt
lige naroda potvrdi princip rasne jednakosti. Japan je želeo biti velika sila.
Uz porast nacionalističkog pokreta pod vođstvom Čang-Kaj Šeka – glavnim
vojnim savetnikom Republike – došlo je do težnji za ujedinjenjem zemlje. Kako su
kineski nacionalisti jačali tokom dvadesetih godina, povećavala su se i trvenja sa
Japanom i Kina je proglasila bojkot japanske robe.
U to vreme je i unutrašnja situacija u Japanu bila jako loša. Došlo je to borbe
između građanskih i vojnih frakcija. Opšta ekonomska kriza je Japan, kao ostrvsku
državu, ostavila posebno ranjivim. Septembra 1931. japanska vojska je iscenirala
incident na mandžurijskoj železnici, gde su oni imali pravo da drže trupe još od
rusko-japanskog rata. Taj incident je bio japanski izgovor za zauzimanje cele
Mandžurije. Formirana je marionetska država Mandžuko, za čijeg je vlada bio
postavljen poslednji kineski car, Pu Ji. Kina se žalila Ligi naroda, ali je Japan
uspeo da spreči izglašavanje rezolucije po kojoj bi Japan morao da povuče trupe. U
decembru, Liga se saglasila da pošalje komitet pod urkovodstvom britanskog lorda
Lajtona da istraži događaje u Mandžuriji. Septembra 1932. je on okarakterisao
japanksu inteervenciju kao neopravdanu. 1933. godine izglasalo se prihvatanje
Lajtonovom izveštaja i nakon toga je Japan istupio iz Lige naroda.
Ovo je pokazalo da je delovanje Lige jako sporo, bojažljivo i neefikasno.
Etiopljanski debakl
Poslednji veliki test za sistem kolektivne bezbednosti Lige naroda desio se u
Etiopiji 1935. godine. Ovoga puta snakcije su bile primenjene, ali je rezultat
ponovo bio neuspeh. Italija je jako dugo pretendovala da okupira Etiopiju.
Tokom 1934. i 1935. godine Itlaija je provocirala incidente na granici zmeđu
Etopije i Eritreje. Ona je to učinila uprkos postojanju mirovnog ugovora između
Etiopije i Italije i uprkos činjenici da je Italija potpisala Brijan-Kelogov pakt.
Oktobra 1935. Italija je izvršila invaziju na Etiopiju. To je bio čist slučaj
agresije i Savet Lige je zaobišao italijanski veto proceduralnim putem – sazivajući
posebnu konferenciju koja će odlučiti o nametanju sankcija Italiji. Sankcije su bile
sledeće: embargo na prodaju vojne opreme Itlaiji; zabrana novčanih pozajmica
Italiji; prestanak uvoza iz Italije; i odbijanje da se Italiji prodaju određena dobra
koja je teško kupiti bilo gde, kao što su kaučuk i kalaj. Međutim, Italiji je i dalje
bilo dozovljeno da kupuje ugalj i naftu; diplomatski odnosi nisu bili prekinuti; i
Britanija nije zatvorila Suecki kanal kroz koji je Italija transportovala potrepštine
za bojno polje.
Uprkos svim sankcijama, Musolini nije promenio politiku prema Etiopiji.
Britanija i Francuska su želeli da spreče otuđenje Italije zbog toga što je Nemačka
obnavljala svoju snagu, i Britanija i Francuska su mislile da bi bilo korisno imati
Italiju u koaliciji protivteže Nemačkoj.
Tradicionalne diplomate nisu prekršile sistem oklektivne bezbednosti Lige
naroda – one su ga reinterpretirale u skladu sa starim pristupom ravnoteže snaga.
Niko nije želeo da bude uvučen u daleki sukob u Africi, to nije bila pretnja
evropskoj bezbednosti.
Međutim, usred svega toga, marta 1936. godine Hitler je odbacio Ugovore iz
Lokarna i poslao nemačke trupe u demilitarizovanu Rajnsku oblast. Britanija i
Francuska su odmah prestale da se brinu za Etiopiju i sastale su se sa Italijom da se
dogovore kako da obnove ravnotežu snaga u Evropi. Ravnoteža snaga u Evropi
prevladala je primenu doktrine kolektivne bezbednosti u Africi.
Prvi napor sveta za kolektivnom bezbednošću bio je jedan žalosan
neuspeh.
Ujedinjene Nacije
Druga i danas postojeća organizacija kolektivne bezbednosti nastala je na
ruševinama i iskustvima Društva naroda. Povelja UN je nezavisan dokument,
potpisan 26. juna 1945. godine, koji je stupio na snagu 24. oktobra iste godine. Oni
nisu samo organizacija kolektivne bezbednosti, već imaju i šire ciljeve koji svi
treba da posluže stvaranju povoljnog stanja za postizanje unverzalnih vrednosti i
odbranu međunarodne i nacionlnih bezbednosti.
Članice se bezuslovno odriču pretnje silom i upotrebe sile protiv teritorijalne
celovitosti i političke nezavisnosti svake države. Ukoliko neka država ovo prekrši,
SBUN može naložiti članicama da primene prema njemu sankcije koje ne sadrže
upotrebu sile, ali može odlučiti i to. Silu primenjuju oružane snage UN, koje se
sastavljaju na osnovu posebnih sporazuma. Države mogu primenjivati silu u
samoodbrani, dok se Savet bezbednosti ne oglasi povodom pitanja.
Ujedinjene Nacije mogu u nekim slučajevima i zadirati u stvari koje se tiču
unutrašnjih politika država članica. O tome svedoči i unutrašnja organizacija UN
koja pored Generalne skuštine i Saveta bezbednosti ima i organe poput
Ekonomsko-socijalnog saveta i Međunarodnog suda pravde. Tome treba dodati i
specijalizovane međunarodne organizacije koje su deo UN.
U Povelji nije tačno definisana agresija ali je SB ovlašćen da sam prosuđuje
kada je izvršen akt agresije. Tu vlada načelo kvalifikovane većine, koja iziskuje da
stalne članice (Rusija, SAD, Britanija, Francuska i Kina) budu saglasne sa
suštinskim odlukama, poput primena mera protiv agresora. Međutim, postoji i
„pravo veta“.
Ako se vratimo kroz istoriju i posmatramo usaglašenost delovanja UN sa
preduslovima koje su autori izneli, možemo videti kako se sistem kolektivne
bezbednosti ispoljavao u praksi.
Prvo, stalne članice SB, sa svojim „pravom veta“, mogu zabraniti
izglašavanje svih vrsta sankcija koje bi doneo Savet Bezbednosti protiv njih, tako
da od njihove agresije nema te vrste odbrane, ali tu su samoodbrana, individualna i
kolektivna. Drugo, među državama postoje bitne razlike, koje sprečavaju
nepristrasno opredeljivanje protiv agresona i za žrtvu agresije. To je dovelo do
stvaranja vojnopolitičkih blokova uperenih protiv opasnosti van svog kruga.
Druga opasnost za funkcionisanje kolektivne bezbednosti jeste ravnodušnost
prema agresiji izvršenoj na daleke i strane zemlje, zbog koje nema dovoljno
podsticaja da se aktivno ustane u njihovu odbranu. Svest o međuzavisnosti je u
međuvremenu porasla, ali je još uvek pitanje da li je svuda dovoljno jaka da
obuhvati zemlje i narode na drugim krajevima sveta.
Agresija je nakon dugog niza godina napora definisana rezolucijom 3314
Generalne skupštine 1974. godine. Iako je usvojena konsenzusom, ova rezolucija
nema snagu međunarodnog ugovora i ne predstavlja dopunu ili izmenu Povelje.
Ona međutim unosi više jasnoće u postupanje pojedinačnih država i u radu SB.

61 – Sistem kolektivne bezbednosti Ujedinjenih Nacija

Ujedinjene nacije su stvorene juna 1945. godine iz pepela Drugog svetskog

rata. Ovaj drugi „eksperiment“ međunarodnom organizacijom sledio je posle
raspada Lige naroda. Razornost rata, stradale žrtve, oružani sukobi i ljudska patnja
podstakli su težnju za institucionalizovanjem kolektivne bezbednosti.
Hijerarhija frakcija i zadataka svetske organizacije ogleda se u načelima i
vrednostima Povelje UN – „ustavu“ svetske organizacije. U preambuli su izneti
glavni ciljevi, održavanje mirai bezbednosti i zabrana korišćenja sile osim u
slučaju samoodbrane. Drugi glavni zadaci poput poštovanja ljudskih prava i
promovisanje ekonomskog razvoja doživljeni su sekundarni u odnosu na primarnu
bezbednosnu funkciju. Osnova Povelje jeste državna suverenost. U članu 2
istaknuto je „ništa što je sadržano u Povelji ne ovlašćuje UN da intervenišu u
slučajevima koji su suštinski unutar jurisdikcije bilo koje države“.
 Dok su osnivači UN gajili nade da će organizacija igrati glavnu ulogu u
vođenju većine globalnih bezbednosnih poslova, početak hladnog rata je brzo
ugasio takve aspiracije. Osim snaga za ublažavanje sukoba, posmatraća ili
„mirovnjaka“, bezbednosna mašinerija UN bila je suštinski marginalizovana
najvećim delom hladnog rata. One su preuzele glavu ulogu u oblasti
međunarodnog mira i bezbednosti tek kada je pala gvozdena zavesa i SSSR se
urušio.
Na početku 21. veka, UN obuhvata skoro svaku zemlju na planeti.
Preciznije, 192 države su ćlanice što je skoro čeitiri puta više kad ase ima uvidu da
su 1945. godine UN brojale 51 članicu. Globalna legitimnost predstavlja jednu od
osnovnih snaga organizacije. Postoji razlika između „prve UN“ i „druge UN2. Prve
predstavljaju arenu za donošenje političkih, državnih odluka i pregovore. Mada su i
drugi činioci osim država sve više umešani u bezbednosna pitanja, države ostaju
dominantni akteri u oblasti međunarodnog mira. Druge UN obuhvataju mnoštvo
odeljenja, agencija, programa i komisija. Sekretarijat, na čijem je čelu generalni
sekretar, predstavlja jezgro administrativnog aparata.
Kada je reč o pitanjima bezbednosti, od šest glavnih organa UN, tri su
najvažnija – Savet Bezbednosti, Generalna skupština i Sekretarijat sa generalnim
sekretarom. Ekonomski socijalni savet (ECOSOC), Međunarodni sud pravde i
Starateljski savet su drugi važni delovi sistema UN.
Vode se rasprave o definisanju pojma bezbednosti zbog razlike između
tradicionalnijeg pojma vojne bezbednosti koji se odnosi na spoljašnje pretnje
državi i obuhvatnijeg pojma ljudske bezbdnosti koja kao meru koristi pojedince.
Druga upotreba uključuje širok obim pitanja koja se tiču ljudskog blagostanja i
predstavlja nasotjanja UN da ukaže na neposredne i nasilne pretnje ljudskom
životu.

Savet bezbednosti
Najviši organ UN čija je odgovornost da održava međunarodni red i
poredak, kao što je određeno u članu 24 Povelje. Poput Lige naroda, UN su trebale
da imaju vojne „zube“ kako bi se osiguralo potpuno postupanje po odlukama
obezbednosti.
Sastav
Savet bezbednosti je ekskluzivni forum, koja čine zemlje pobednice iz WWII –
Kina, Francuska, Rusija (SSSR), Velika Britanija i SAD. One imaju stalna mesta i
pravo veta na svaku rezoluciju. Savet bezbednosti danas uključuje takođe deset
promenljivih članica (1945-1965 ih je bilo šest) koje se biraju na dve godine; ne
mogu da obnove članstvo i nemaju pravo veta. Primetno je da nema Nemačke i
Japana kao dve svetske sile iako su drugi i treći najveći finansijeri regularnog
budžeta UN posle SAD – ali nemaju glas iste vrednosti u SB. Isto važi i za Brazil,
Indiju, Nigeriju, Egipat i Južnu Afriku.
Ovlašćenja
Specifična ovlašćenja SB kodifikovana su u Poglavljima VI-VIII Povelje. U
Šestom poglavlju „Mirno rešavanje sporova“, veće se ovlašćuje da pozove strane u
sporu da svoj sukob reše mirnim sredstvima kao što su činjenički nalazi, dobre
usluge, pregovori, arbitraža i pravodusno rešenje. Veću se takođe daje pravo da
istraži sporove koji mogu da dovedu u opasnost međunarodni mir i bezbednost i da
prodloži slove sporazuma.
U Sedmom poglavlju – „Delovanje s obzirom na prenje miru, narušavanje
mira i akte agresije“ – više je prinudnih nego dobrovoljačkih odluka. Savetu
bezbednosti se daje prinudna vlast – to jest, on može da nametne rešenje kroz
odluke koje obavezuju države članice, a ne samo da ponudi preporuke vredne
hvale. Savet može nametnuti diplomatske i ekonomske sankcije zaraćenim
stranama ili odobri vojnu intervenciju. Prema članovima 43 i 46 – države mogu
sporazumom sa UN da stave na snagu svoje vojne trupe i da obezbede oružanu silu
i pomoć; takođe može se stvoriti i snažno nadgledno telo ili Vojni komitet. Ovo do
sada nikada nije urađeno, oružane snage se formiraju od slučaja do slučaja ili na ad
hoc osnovi.
U Osmom poglavlju „Regionalni angažmani“, takve oragnizacije se, pre
uključivanja Saveta bezbednosti, ohrabruju na angažovanje u mirnim rešavanjima,
ali se zahteva ovlašženje veća pre preduzimanja prinudnog delovanja. Njime se
takođe daje pravo Savetu da izvrši prisilu na regionalne institucije, što su UN činile
tokom proteklih decenija kako bi nadoknadile nedostatak vojnih sredstava.
Proširenje zadataka Saveta bezbednosti
Preterano korišćenje prava veza, uglavnom od strane Sojvetskog Saveza u
prvoj i SAD u drugoj polovini hladnog rata, dovele su SB u težak položaj. Un su
ipak uspele da se izbore za ulogu u oblasti bezbednosti stvaranjem takozvnaih
mirovnih operacija. One su dobile nadimak operacije „Poglavlje šest i po“ jer takve
mre nisu eksplicitno pomenute u Povelji, ali se nalaze negde između šestog i
Sedmog poglavlja. Sastavljene su on civila i vojnika i policije pozajmljenih od
država članica pod zapovedništvom UN, cilj takvih operacija jeste da obuzdaju
sukobe nadgledajući prekid vatre, postavljajući trupe između zaraćenih strana i
održavajući oslobođene zone. Mirovnjaci su poznati i ako „plave beretke“ ili „plavi
šlemovi“. Između 1948. i 1988. SB je odobrio 13 operacija. Oko 500 000
mirovnog osoblja je bilo angažovano na ralizčitim mestima kao što su zapadna
Nova Gvineja, Kipar, Indija i Pakistan, Izrael, Egipat, Sirija, Liban i Dominikanska
Republika.
Savet bezbednosti se na sedmo poglavlje pozvao samo pet puta u tom
periodu, a dva puta je odobrio upotrebi sile – 1950. u Koreji (što je bilo moguće jer
je SSSR bojkotovao SB) i 1960. u Kongu koji je tek stekao nezavisnost. Jednom se
pozvao na Sedmo poglavlje da prekine vattru između Izraela i arapskih suseda, i
dva puta da nemtne sankcije – protiv Rodezije i Južne afrike – motivisan uglavnom
kršenjem ljudskih prava. Poslednja dva slučaja se mogu shvatiti kao nagoveštaj
vezivanja ljudskih prava s međunarodnim mirom i bezbednošću.
Kraj suparništva Istok-Zapad omogućio je bolju saradnju među P-5.
Dramatično smanjenje korišćenja prava veta takođe ilustruje promene u dinamici
Savet u novoj eri: 1946-1986 veto upotrebljen 212 puta, a 1987-2005 38 puta.
Udvostručio se i broj rezolucija, sa 593 za 40 godina, na 1010 za 20 godina.
Devedeetih je došlo do radikalne promene prirode operacija UN, od
mirovnih operacija do nametanja mira. Osvajajući novi teren, Savet je mešanje u
humanitarne akcije i nasilje nad civilima nazvao „pretnjama međunarodnom miru i
bezbednosti“. Odobrio je vojne operacije u Bosni, Somaliji, Ruandi, Kosovu i
Demokratskoj Republici Kongu.
Nemajući potrencijal za vojne operacije, UN često ovlašćuje saveze ili
regionalne organizacije – kao što su Afričko jedinstvo, Ekonomska zajdnica
zapadnoafričkih država i NATO – da preuzmu komandu u takvim misijama.
Pored upotrebe sile, Savet se sve više oslanja dve druge prinudne mere –
ekonomske sankcije i međunarodno krivično gonjenje. Sankcije su uključivale
embargo na oružje, zamrzavanje finansijskih sredstava, zabrana putovanja i bojkot
robe.
Sve aktivniji Savet u eri posle hladnog rata bio je spreman da razmotri
masovne zloupotrebe ljudskih prava, prinudno raseljavane, gladovanje s određenim
ciljem i čak obaranje izabrane vlade kao pretnje međunarodnom miru i
bezbednosti.
Što se tiče hegemonije SAD, pomeranje međunarodnog sistema sa
bipolarnog na unipolarni, sa SAD kao supersilom, odrazilo se na asimetričnu moć
SAD u tome da hegemon zaista može da izabere da „ide sam“, što za UN
predstavlja legitimnu krizu. Inazija na Irak 2003. godine, bez odobrenja Saveta i
uprkos suprotstavljanju Saveta, je jedan dobar primer. Međutim, kasnije se
ispostavilo da je, recimo za ponovnu izgradnju Iraka, organizacija UN potrebna i
jednoj supersili. Brojne bezbednosne pretnje, izgleda zahtevaju multilaterlanu
saradnju čak i za supersile.
Sve veća uloga nedržavnih aktera
Iako su države ostale glavni akteri u bezbednosnim pretnjama u svetu, jako
je primetna sve veća uloga nedržavnih aktera. Savet bezbednosti je njima dodelio
veće uloge. ECOSOC je njima dodelio mogućnost savetodavne uloge, zajedno sa
prisustvom na sastancima. Međutim, tako blizak aranžman ne postoji u odnosu sa
Savetom. Iako su organizacije cilivnih društava decenimaja bile uključene u rad,
njihovo zvanično učestvovanje donedavno je bilo ograničeno na pitanja koje
pripadaju razvoju, ljudskim pravima, humanitarizmu i ekologiji.
Proširivanje definicija pretnji međunarodnom poretku kojom su uključuju
narušavanj ljudskih prava i humanitarne nesreće stvorila je mogućnost da se čuje
glas nevladinih organizacija u stvarim od bezbednosnog značaja. Formulom
„Arija“, venecuelanskog ambadasora, postala je standardna procedura uključivanja
nevladinih organizacija u rad i savetovanje posebnim znanjima o stanju na terenu.

Generalna skupština
Generalna skupština je šira arena za savetovanje država nego Savet
bezbednosti. Svaka država članica un ima podjednak status u organizaciji i jedan
glas – konkretan dokaz o „suverenoj jednakosti svih članica“. Rezolucije generalne
skupštine su „preporuke“, za razliku od obavezujućih odluka Saveta. One se
usvajaju prostom većinom, osim onih koje se odnose na „važna pitanja“, gde je
potrebno prisustvo 2/3 članica i glasanje.
Članovi 11-12 Povelje omogućavaju Skupštini da raspravlja o takvim
pitanjima i iznese predloge država i savetu, ali ne dok se spor ili situacija
razmatraju pred SB. U praksi, Skupština ne razmatra sukobe. Kada je Savet
sprečen da deluje zbog aktuelnih ili pretećih prava na veto, GS služi kao alternativa
za znošenje pitanja o bezbednosti.
Mada skupština ne može da donosi obavezujuće odluke, pomoću Rezolucije
377 može da odobri prinudne akcije.
Posle dekolonizacije, Treći svet predstavlja snažnu većinu u Generalnoj
skupštini. Manje i slabije zemlje članice – i čak srednje sile kada nisu izabrane u
savet – sklonije su demokratskoj skupštini u kojoj umanjuju uloguu stvarima od
bezbednosnog značaja. Naročito je Pokret nesvrstanih – 115 zemalja koje
formiraju blok – nepokolebljivo zastupao samoodređenje, usverenost i
neintervencionizam, što je povezano s mnogim većanjima Saveta. Treći svet se
borio protiv vladavine manjine u Rodeziji i Južnoj Africi, što je uzrokovalu
akcijama UN i SBUN. Takođe, on se dosledno zauzima za palestinsku stvar uprkos
delovanju Saveta.

Sekretarijat
Međunarodni civilni službenici sačinjavaju administrativni aparat UN ili
Sekretarijat. Na čelu je generalni sekretar koga na predlog Saveta postavlja
Skupština. U stvarnosti, Poć P-5 da stave veto pretvara proces izbora generalnog
skeretara u vežbu geografskog pogađanja među političarima (položaj rotira od
regiona do regiona, obično posle dva mandata) u kojoj su kvalifikacije pojedinih
kandidata od sekundarnog značaja. U članu 100 Povelje se ipak - suprotno situaciji
da se generalni sekretar bira iz redova ljudi koji neće stvarali neprilike u vođstvu,
predanosti ili nezavisnosti – zahteva da najviši civilni službenik organizacije i
ostalo osoblje UN obavljaju svoje dužnosti nezavisno od vlada, i to obavezuje
zemlje članice da „ne utiču na njih u vršenju njihovih odgovornosti“.
Sekretarijat zapošljava više od 35 hiljada ljudi, samo u administraciji, dok
ima oko 97 hiljada trupa, uniformisanih lica, kao i vojnih posmatrača i policije.
Generalni sekretar i Sekretarijat igraju suštinske uloge u bezbednosnim
stvarima jer su dužni da sprovedu odluke Saveta bezbednosti. Čelnik izvršne vlasti
organizacije se angažuje u preventivnoj diplomatiji, posredovanju u sporovima,
pregovorimo i utvrđivanju činjenica i osoba. Spomenuću dva generalna sekretara,
iako su svi bili značajni u doprinošenju jačanja uloge Generalnog sekretara i
položaja Sekretarijata. Butros Butros-Gali, šesti GS bio je jedan odnajuticajnijih u
bezbednosnoj areni. Osmislio je Program za Mir i reorganizovao Sekretarijat,
uključujući uspostavljanje dva važna odeljenja: Odeljenje za političke poslove i
Odeljenje za mirovne operacije. Generalni sekretar Kofi Anan, koji je 2002. dobio
nobelovu nagradu za mir, je takođe bio bitan. Bio je uključen u dramatično širenje
mirovnih operacija, pozivajući na humanitarnu intervenciju i nadgledajući ulogu
UN posle sukoba na Kosovu i u Istočnom timoru. Posle njega je došao Ban Ki
Mun.

Drugi organi i akteri UN

Ostali glavni organi – ECOSOC, ICJ i Starateljski savet – manje su važni za studije
bezbednosti. ECOSOC obuhvata ekonomska, društvena, kulturna, obrazovna,
zdravstvena kao i ljudska prava.
Krajem devedesetih, SB je angažovao ECOSOC u nastojanjima Un da
uspostave mir posle sukoba. Rezolucijom 1212 od novembra 1998. godine
ECOSOC je formalno pozvan da pomogne Haitiju u dugoročnom programu
razvoja. Ipak, nedelotvornost ECOSOC-a je podstakl stvaranje drugih tela poput
Mirovne komisije, sa zadatkom da usaglasi problmee koji često ometaju nastojanja
uspotavljanja trajnog mira.
Međunarodni sud pravde može se smatrati delom mehanizma svetske
orgnaizacije za rešavanja sporova mirnim putem. Ipak, države u sporu moraju
dobrovoljno dati pristanak za nadležnost suda, a donošenje odluka traje godinama.
Niti su njegova rešenja obavezna.
Starateljski savet, naslednik mandatnog sistema Lige naroda, osnovan je u
cilju nadglednaja formiranja vlasti u bivšim kolonijama posle sticanja nezavisnosti,
što predstavlja temu koja je povezana sa međunarodnim mirom i bezbednošću.
Poslednje preostalo „starateljsko područje“, Palau, postalo je nzavisnost 1994.
godine i tkao je ovaj organ danas neaktivan. Godine 2005, na svetskom samitu je
dogovreno da se Starateljski savet ukine, ali to bi zahtevalo dopunu Povelje što je
malo verovatno.
Fondovi i programi UN - naročito najveće humanitarne organizacije UNDP,
UNICEF, UNHCR i WFP – su često prisutne u bezbednosnim krizama i deluju
zajedno sa vojnicima UN.

Izazovi u XXI veku

U novom milenijumu, UN su se našle usred mora promena u oblasti bezbednosti.

Iako će međudržavni sporovi uvek predstavljati pretnje međunarodnom poretku,
međudržavni sukobi – često povezani u globalnu mrežu trgovine oružjem i
drogama – su rasprostranjeni i predstavljaju suštinske pretnje regionalnoj i čak
globalnoj stabilnosti. Pored terorizma, nove pretnje svakako predstavljaju
pandemija Covid19 i ekološke pretnje, poput globalnog zagrevanja.

Promene prirode rata i odgovri UN

Decenijama se menjala priroda rata i okolnosti bezbednosnih situacija u svetu. Od

pojave novih država, otcepljenjem ili raspadom Jugoslavije i Sovjetskog Saveza,
do uključenja mnogih različitih organizacija i posredovanja transnacionalnih
organizacija. Dolazilo je do etničkih čišćenja, nasilnih raseljavanja, masovnih
silovanja, paljenja useva i uništavanja svega priv povlačenju, gladovanja... Iako te
taktike nisu nove, njihovo zajedničko nastupanje i intenzitet je mnogo značajniji
nego u prošlosti. Humanitarne krize nepovoljno utiču na bezbednost susednih
zemalja. Masovne izbegličke populacije predstavljaju breme i pretnju; kampovi
mogu poslužiti kao osnova za pkretanje napada prek ogranice...
Drugi izvor nestabilnost je finansiranje takvoh nasilja. Ratne ekonomije koje
podržavaju mnoge građanske ratove podržavaju pljačku, krijumčarenje, trgovinu
drogom i prodaju druge zabranjene robe.
Nametanje mirovnih operacija bio je ključni odgovor UN na potencijalnu
međunarodnu stabilnost koja je izvirala iz ratom razidarnih društava. UN se
oslanjaju na NATO i trupe Evropske unije.
U knjizi Butrosa-Galija An Agenda for Peace naglašava se važnost preventivne
diplomatije, dok se u knjizi generalnog sekretara Kofija Anana, Prevention of
Armed Conflict izlaže zalagnje za to da se „UN od kulture reakcije okrenu kulturi
prevencije“.

Terorizam

UN ukazuju na pojavu terorizma još od 1972. godine. Mnogi napadi otkom

osamdesetih i devedestih primorali su SB da reaguje. Natenute su bile sankcije
Libiji, i Avganistanu. Savet je posle 11. septembra, priv put izneo rezoluciju 1368
koja je odopravala samoodbranu kao legitiman odgovor na teroristički napad, tako
odobrivši rat Amerike u Avganistanu s ciljem promene talibanskog režima.
Osnovan je Komitet za borbu protiv terorizma.

Razoružanje i neširenje nuklearnog oružja

Razoružanje i neširenje nuklearnog oružja bili su od presudne važnosti u osnivanju

UN. U Povelji se ukazuje na regulisanje naoružanja i određuju uloge Generalne
skupštine, SB i Vojnog komiteta. Ključne komponente mehanizma UN su
Generalna skupština, Komisija za razoručanje i stalna Konferencija o razoružanju,
koja je autonomni forum koji podnsoi izveštaje skupštini i povezan je sa
Sekretarijatom. Glavni doprinos UN u ovom polju bio je olakšanje pregovora o
međunarodnim ugovorima poput Ugovora u nuklearnom neširneju, Konvencija o
hemijskom oružju u Konvencija o biološkim otrovima i biološkom oružju.

Dag Hamršeld je izjavio da „cilj UN nije da nas odvedu u raj, već da nas spasu
od pakla“. Ujedinjene nacije su odigrale suštinsku ulogu u smirivanju
međudržavnih i unutardržavnih sporova, reagovanju na humanitarne krize i
razrađivanju normi u vezi s ljudskim pravima.