UVOD U OPŠTU

LINGVISTIKU
BUGARSKI

SKENDEROVIĆ
PRAGMATIKA
1. GOVORNI ČINOVI
za značenje rečenica: svoje puno tumačenje rečenice dobijaju u kontekstu konkretnih
govornih situacija.
REČENICA vs ISKAZ
Rečenica : jedinica jezičkog sistema
Iskaz: realizacija te jedinice u govoru.
Rečenicu treba razumeti kao tip, a iskaz kao ostvarenje tog tipa u komunikaciju, tj. kao
rečenicu sparenu s nekim kontekstom u kojem se njeno značenje komunikacijski
interpretira
znanje samih rečeničnih značenja nije dovoljno za razumevanje nekih iskaza.
Pri ovom razlikovanju, određivanje raspona mogućih značenja neke rečenice pripada
semantici, dok je pripisivanje nekog od tih značenja takvoj rečenici u kontekstu, dakle
iskazu, pitanje pragmatike- PRAGMATIKA: discipline koja proučava upotrebu jezika,
posebno sa stanovišta komunikacijskih namera govornika i dejstva koje oni postižu služeći
se jezikom.
Drukčije rečeno, semantika ispituje značenje rečenica i njihovih sastavnih delova izvan
nekog posebnog konteksta, dakle u izolaciji,
a pragmatika se bavi tumačenjem kontekstualizovanih rečenica, tj. iskaza, pitajući kako oni
deluju u pojedinim govornim situacijama.
Granica između njih, dakako, nije oštra - štaviše, često je nemoguće razdvojiti semantička
razmatranja od pragmatičkih.

DIJALOZI SU NAJBOLJI PRIMJER ZA ILUSTRACIJU PRAGMATIKE

Primjer:
A: Ideš li na sede ljku večeras?
B: Čujem da će Sonja da bude tamo.
- za njegovo razumevanje potrebno je posebno znanje o tome u kakvim su odnosima
upitani i osoba pomenuta u odgovoru

Ali i sasvim obične rečenice, čije značenje izgleda nesporno, mogu imati različite
komunikacijske vrednosti čim se jave u kontekstu llituacije, kao iskazi.
PRIMJER:
Pretpostavimo da nastavnik u učionici kaže Vrata su otvorena.
 - u datoj prilici može da deluje ne samo kao prosto obaveštenje, odnosno izjava o
činjeničnom stanju, nego i kao:
- objašnjenje zašto je u učionici hladno,
- kao upozorenje da vrata treba zatvoriti,
- možda i kao posrcdan nalog nekome da napusti prostoriju, i slično.
Dakle, rečenica koja je po sintaksičkoj formi izjavna, a po semantičkom sadržaju
predstavlja tvrđenje, pragmatički deluje kao iznošenje tvrđenja, ali i kao poziv, uputstvo
itd.

Primjer 2:
A sintaksički zapovedne rečenice imaju pragmatičko dejstvo zapovesti: (Sedi i uči!),
- ali i molbe (Daj mi neki dinar),
- uputstva (Skrenite desno kod semafora),
- predloga (Probajte ovaj novi recept),
- poziva (Dođite sutra kod nas),
- komentara (Vidi ti njega)
- ni mnoge sintaksički upitne rečenice zapravo nisu pitanja, jer se na njih i ne očekuje
neki određen odgovor (Ma .\:ta mi kažeš! Zar to nije strašno?), pa se zato nekada
zovu retorička pitanja
dakle:
između sintaksičkih struktura, semantickog sadržaja i pragmatičkog dejstva postoji samo
delimična podudarnost
TEORIJA GOVORNIH ČINOVA
Na pragmatičku stranu jezika pažnju je skrenula teorija govornih činova, potekla iz
filozofije jezika i prihvaćena u lingvistici,
prenosi težište sa referencijalnih i istinosnih aspekata rečeničnog značenja na pitanje :
- kakav čin izvodimo izgovarajući neku rečenicu
- u odrednoj situaciji
- odnosno kakvo je dejstvo naših iskaza.
PODJEA GOVORNIH ČINOVA:
1. asertivi
2. direktivi
3. komisivi
4. ekspresivi
5. deklarativi
1. asertivi - tvrđenja, izveštaji i sl., gde je važna istinitost
- Zemlja je okrugla
- Inspektor je došao
2. direktivi - uputstva, naredbe i sl., kojima se postiže određeni učinak
- Uzimajte ovaj lek tri puta dnevno
- Zatvori vrata!)
3. komisivi - obećanja, pretnje i sl., sa obavezujućom snagom u budućnosti
- Obećavam da ću se javiti čim stignem
- Bićeš kažnjen ako to još jednom učiniš
4. ekspresivi - izvinjenja, zahvaljivanje, čestitike i sl., sa ukazivanjem na psihološka
stanja govornika
- Iskreno žalim zbog toga
- Od srca vam zahvaljujem
5. deklarativi - iskazi koji izazivaju trenutnu promenu nekog stanja stvari
- Ovog papagaja krstim imenom Arčibald
- Otpušteni ste s posla
- Objavljujemo vam rat.
Neke od ovih kategorija prirodno podsećaju na analizu jezičkih funkcia, posebno tamo
pomenutu izvođačku funkciju kao najbliže povezanu sa ovim razmatranjem
. Proučavanje govornih činova pokazuje nam ne samo kako mi jezikom nešto saopštavamo,
nego i kako:
- molimo
- zahvaljujemo,
- upozoravamo
- pretimo,
- obećavamo
- naređujemo,
- vređamo
- proklinjemo, optužujemo
- ubeđujemo
Naročito je zanimljivo ispitivanje tzv. performativnih (izvođačkih) glagola, tj. onih kojima se
izvodi radnja o kojoj je reč (tvrdim, kunem se, kladim se, zahvaljujem, obećavam itd.)

Pragmatička moć jezika do posebno snažnog izražaja dolazi na različite načine u raznim
društvima i vremenima - u sferama magije i religije, (magijska funkcija jezika) a u
savremenom svetu naročito propagande i ideologije. Jezici i pisma nekih velikih civilizacija
su u prošlosti smatrani svetim i nedodirljivim (upor. i sam naziv Sveto pismo) pa ih je po
svaku cenu trebalo štititi od unutrašnjih promena i 'spoljnih uticaja; nešto od ovog stava
zadržalo se i do danas.
Ali i za modernia društava karakteristično je kako se u nekim životnim sverama (kao što su
reklama, sport, rat ili politika) jezička sredstva upotrebljavaju - pa neretko i
zloupotrebljavaju - u svrhu ubeđivanja, pridobijanja za sopstvenu stranu, ideologizacije i
mistifikacije.
Primjeri:
- sportsko izvještavanje: naši igrači su majstori puni duha, njihovi su grubijani
- armija: naša vojska izvodi združenu taktičku vježbu, njihova vojne manerve
- politika: riječi biznis i profit pozitivne konotacije u kapitalističkim državama , a
negativne u bivšim socijalnističkim
 2. STRUKTURA RAZGOVORA I TEKSTA

Prilikom upotrebe jezika, kroz nizanje međusobno povezanih rečenica, ostvaruju se veće
komunikacijske celine.
DISKURS vs TEKST
DISKURS : Realizacija jezika u vezanom govoru obično se naziva diskurs, ako je reč o
procesu
TEKST: ako se radi o proizvodu

DISKURS:
Kao primer diskursa uzećemo običan razgovor, čija analiza pokazuje da u toj svakidašnjoj
komunikacijskoj delatnosti do izražaja dolazi :
- ne samo naše vladanje jezičkim sistemom,
- Nego i naše poznavanje pravila upotrebe jezika,
- kao i svest o konvencijama društvenog opštenja.
Učesnici u dijalogu prećutno znaju:
1. ko u kojoj prilici može da ga započne
2. , kada treba da prepusti reč sagovorniku,
3. kakvim signalima se ovome stavlja do znanja da može da preuzme reč,
4. koliko normalno treba da traje jedno učešće u dijalogu a da se on ne pretvori u
monolog,
5. na kojim mestima i u kojoj dužini se mogu očekivati pauze,
6. kako sagovorniku stavljamo do znanja da ga i dalje pratimo, k
7. ako se prelazi sa jedne teme na drugu,
8. kada i kako se razgovor može završiti,
9. Ako oba sagovomika progovore istovremeno, približno znamo kada to treba
prekinuti i ko treba u datom trenutku da zaćuti da bi onaj drugi nastavio
10. Takođe znamo koja pravila važe kada u razgovoru učestvuje više lica.
Sve ovo nama dolazi sasvim prirodno, jer smo uporedo sa usvajanjem strukture jezika
usvojili i principe njegove upotrebe, ali se u analizi pokazuje da je tu posredi jedno bogato i
izdiferencirana jezičko znanje, sa kojim se kombinuju komunikacijska umešnost i društveno
ponašanje.
 Tok razgovora, a naročito preuzimanje reči, regulišu jezički signali kao što su
1. intonacija i
2. sintaksa (sagovomiku obično ne upadamo u reč usred rečenice, a ako to ipak
učinimo onda mu se najčešće i izvinimo), ali i prateće pojave govora –
3. mimika i
4. Gestovi
U oblasti razgovora možda najopštija dva osnovna principa:
1) da se sa sagovornikom sarađuje, i da se s tim u vezi ispoljava bar
2) neophodna mera učtivosti.

PRINCIPI RAZGOVORA prećutno prihvaćena uputstva za delotvornu upotrebu jezika u

razgovoru.
- podrazumevaju da će sagovornici da vode računa bar o sledećim elementima:
1. o kvalitetu onoga što govore
2. o kvantitetu svog učešća u razgovoru
3. o odnosu onoga što govore prema temi razgovora
4. o načinu na koji govore (tj. da govore sređeno i jasno, bez nepotrebnih
zastajkivanja, okolišanja i dvosmislica).

1. o kvalitetu onoga što govore (tj. da govore u skladu sa istinom, provereno i iskreno,
umesto da pričaju napamet, izvrću i petljaju).
Prenošenje raznih neproverenih glasina i svesna laž su primeri ogrešenja o ovaj
element.
2. o kvantitetu svog učešća u razgovoru (tj. da govore onoliko koliko treba da bi bili
informativni, ni kraće ni duže).
Ako neko zatraži da podrobnije opišemo kako smo se proveli na putovanju i šta smo
sve videli, nećemo ga zadovoljiti ako kažemo samo Pa, bilo je lepo, a i dosta sam
video. S druge strane, veoma bi nas iznenadilo kada bi poznanik kome smo u prolazu
dobacili Kako ste? zastao, uhvatio nas za rukav i otpočeo: Već nedelju dana vučem
kijavicu, a inače sam dosta dobro; istina, povremeno me nešto štreca u /evom kuku, a
i pritisak urne da mi poskoči -ali znate, u mojim godinama ..
3. o odnosu onoga što govore prema temi razgovora (tj. da govore o samoj stvari o
kojoj je trenutno reč, a ne nečemu desetom
Zamislimo da na pitanje Kako se zovete? usledi odgovor Septembar ima trideset
dana. Verovatno ne bismo pogrešili zaključujući da nam se sagovornik ruga, ili da je
čovek poremećenog uma.
 4. o načinu na koji govore (tj. da govore sređeno i jasno, bez nepotrebnih zastajkivanja,
okolišanja i dvosmislica).
Ljudi koji prave dugačke uvode pre nego što pređu na stvar, naširoko i uz mnoga
ponavljanja razglabaju ono što je očigledno, ili se služe zagonetnim aluzijama, lako
nas dovode na ivicu strpljenja
Treba još reći da se ovakva konverzaciona načela ipak uglavnom poštuju.
Osim toga, ona su po svojoj prirodi univerzalna, iako se u pojedinostima mogu razlikovati
od jedne jezičke zajednice do druge;
- tako su u nekim kulturama neophodni uvodi ili ponavljanja koje bismo mi doživeli
kao suvišne,
- a u nekima se opet smatra da je u društvu pristojnije ćutati, ili prozboriti tek poneku
reč, nego uistinu razgovarati ako to nije nužno da bi se obavio neki posao.
Dosad rečeno odnosilo se najviše na razgovor u neposrednom fizičkom kontaktu, ali slične
konvencije upravljaju i jezičkom komunikacijom na daljinu, npr. preko telefona (gde, upravo
zbog nevidljivosti sagovomika, otpadaju vizuelni signali, pa se moraju "ugovarati" uslovi
vođenja razgova)
Razgovor je u velikoj meri eliptičan, jer se izostavljaju rečenični delovi koji su se prethodno
pojavili ili se inače podrazumevaju. Po pravilu se ne ponavlja već poznata informacija nego
se samo iznosi nova; drugim rečima, implicirano zajedničko znanje sagovomika o predmetu
razgovora funkcioniše kao pozadina prema kojoj će biti eksplicirao nov podatak.
Podrazumevana, pretpostavljena informacija nekada se zove pretpostavka (tehnički
termin je presupozicija), a nova informacija- fokus (ono što se osvetljava, izdvaja u prvi
plan). . Pitanje Je li se Ivan vratio s puta? sadrži pretpostavku 'Ivan je otišao na put“.
Postoje i druge vrste implikacija. Rečenica Ovde je hladno, premda po formi konstatacija
nekog činjeničnog stanja, može se razumeti i kao poziv sagovorniku da nešto uradi ('Zatvori
prozor', 'Uključi grejanje' i sl.); međutim, takva implikacija mogla bi se i poništiti
dodatkom ... ali ipak nemoj da zatvaraš prozor (uključuješ grejanje).
Nasuprot tome, rečenica Zatvori prozor sadrži pretpostavku 'Prozor je otvoren' koja se ne
može poništiti: niko ne bi normalno rekao Zatvori prozor iako on nije otvoren, niti Prozor
nije otvoren, ali ga ipak zatvori!
TEXT
Tekst ćemo smatrati uzorkom u govoru ili pisanju ostvarenog jezika koji ispoljava
međuzavisnost svojih delova.
Njega je teško preciznije definisati, ali je bitno to što tekst (za razliku od reči ili rečenicc) nije
stalna jedinica jezičkog sistema, nego nadrečenična celina koja se svaki put izgrađuje u
procesu jezičke komunikacije. Kao takva, ona je neodređene dužine: tekst može da sadrži
jednu ili više rečenica, a i pasusi, poglavlja pa i cele knjige takođe su tekstovi u ovom smislu.
Ono čime se tekst razlikuje od proizvoljnog nizanja rečenica, po čemu upravo i jeste tekst,
jeste njegova organizacija, koja mu obezbeđuje jedinstvenost, celovitost i povezanost.
Tekst se organizuje u različitim dimenzijama,

pri čemu kao signali koherentnosti i smisaonosti njegove strukture služe

razna jezička sredstva na planovima izraza i sadržaja.
Signali koherentnosti i smisaonosti:
1. FONOLOŠKO-GRAFOLOŠKA
2. SINTAKSIČKA
3. SEMANTIČKO-PRAGMATIČKA

1. fonološko-grafološka, kao intonacija odnosno interpunkcija;

2. sintaksička, kao :
- Elipsa
- anafora (upotreba zameničkih oblika za već imenovano, npr. Marija je dobra devojka.
Ona hoće svakome da pomogne),
- razni vezivni elementi ili konektori (kao međutim, naime, drugim rečima, s obzirom
na to, prema tome,, ali itd.);
3. te semantičko-pragmatička, kao logično i svrsishodno ulančavanje tematskih
elemenata i njihovo funkcionalno raspoređivanje u tekstu kao celini.

Proučavanjem ovde izložene problematike, dakle ustrojstva i funkcionisanja nadrečeničnih

celina, lingvistika se po tradiciji malo bavila, jer je uglavnom uzimala rečenicu kao najvišu
jedinicu jezičke strukture. Danas su ovoj materiji posvećene analiza diskursa i lingvistika
teksta - discipline koje se prepliću upravo koliko i sami ključni pojmovi diskursa i teksta.
 3 . RETORIKA I STILISTIKA

Pragmatička strana jezika došla je do snažnog izrazaja još u antičkoj retorici – ANTIČKA
RETORIKA:
učenje o govorništvu ili besedništvu, kao visoko cenjenoj veštini pridobijanja sagovornika i
slušalaca za stanovišta koja se iznose:
- u političkim govorima,
- u optužbi i odbrani na suđenjima,
- kao i u drugim oblastima javne upotrebe jezika.

Potom se težište prenelo sa proučavanja sposobnosti ubeđivanja na istraživanje samih

jezičkih i misaonih sredstava koja omogućuju osobeno, nesvakidašnje izražavanje,
upečatljiv i lep govor protkan raznovrsnim verbalnim ukrasima i stilskim obrtima
. Tako je nastala nauka o retoričkim figurama i tropima, koji se danas najčešće obuhvataju
zajedničkim imenom stilskih figura. Njih ima veoma mnogo i mogu se različito klasifikovati,
polazeći od kriterijuma kao što su
- nivo jezičke strukture neposredno zahvaćen figurom (fonološki, morfološki,
sintaksički, leksički, semantički) ili pak
- vrsta operacije koja se figurom izvodi u jezičkom materijalu (dodavanje, izostavljanje,
zamena, promena redosleda – u odnosu na neko uobičajeno, "nefigurativno" stanje

STILKSKE FIGURE:
1. poređenje - dovođenje u vezu pojmova iz raznih sfera, posredstvom reči kao, poput,
slično i sl., u cilju objašnjavanja, stilskog isticanja ili afektivnog pojačavanja
- lukav kao lisica

2. metafora - skraćeno poređenje, implicitnom identifikacijom raznorodnih pojmova a

ne njihovim eksplicitnim upoređivanjem, tj. prenos značenja po analogiji
- zub vremena, čelična volja.

Ako za nekog čoveka kažemo da je anđeo, to je metafora, ali ako kažemo da je dobar
kao anđeo, to je poređenje.
Dugom upotrebom izlizana metafora prelazi u kliše i time napušta područje stilskih
figura (parati srce).
- Mrtve ili ugasle metafore su one kod kojih se više ne oseća metaforičko svojstvo;
neke od ovih sadrže okamenjene zaostatke davno prevaziđenih naučnih hipoteza (mi
još uvek govorimo o izlasku i zalasku sunca, iako više ne verujemo da zemlja ima oblik
ploče).
- Mešane metafore su zabavan proizvod nepažljivog gomilanja različitih metaforičkih
slika:
- ljudsko oko još nije kročilo nogom na ovu devičansku zemlju

3. metonimija - prenos po bliskoj pojmovnoj vezi

- pojesti dva tanjira
- reći nešto u piću.

4. sinegdoha - prenos po obimu značenja, zamena dela i celine i sl

- krov nad glavom
- tri grla stoke
Kako se vidi iz primera, razgraničenje između metafore, metonimije i sinegdohe nije
uvek jasno, pa se pojam metafore kao prenesenog značenja često uopštava na sve
vrste prenosa.

5. litota - prividno ublažavanje izraza u cilju pojačavanja

- dosta toga umesto mnogo toga,
- on uopšte nije glup umesto on je pametan;
- ako se izraz oslabljuje bez ovakvog cilja, to je eufemizam (veseo umesto pijan).

6. hiperbola - pojačavanje izraza do krajnosti

- manji od makova zrna
- umreti od straha)

7. ironija - zamenjivanje izraza njegovom suprotnošću, uglavnom radi podsmeha

- to ti je pametno kada se misli to ti je glupo
- pojačana, osobito zajedljiva ironija zove se sarkazam.

8. parabola - prošireno poređenje nečega konkretnog sa poznatim opštijim pojavama

(npr. upoređivanje Odiseja i prosaca sa lavom i lanadi u Odiseji

9. alegorija - zamena jednog sadržaja drugim koji mu je sličan po opštoj strukturi i u

nekim pojedinostima, vrsta razvijene metafore
- npr. Ciceronovo predstavljanje državne politike kao broda koji se probija kroz oluju i
talase da bi neoštećen bio doveden u luku
- vrsta alegorije u kojoj se nečemu neživom pridaju osobine živih bića, ili životinjama
osobine ljudi (kao u basnama) jeste personifikacija.

10.perifraza - zamena uobičajene reči semantički ekvivalentnim ali obično širim izrazom,
opisno iskazivanje
- car životinja za lav
- tvorac teorije relativiteta za Ajnštajn).

11. - elipsa - izostavljanje nekog od elemenata inače potrebnih da bi sintaksička

konstrukcija bila potpuna
- mi o vuku, a vuk na vrata ili izvorno lat. lupus in fabula).
-
12.inverzija - promena uobičajenog redosleda elemenata u konstrukciji radi posebnog
isticanja
- ko svilene niti što ih pauk satka
- po drveću visi mesečine veo).

13.ponavljanje - uzastopno pojavljivanje jednakih ili sličnih elemenata: glasova, reči,

sintaksičkih obrazaca, stihova, strofa itd.
- Ponavljanje konsonanata je aliteracija (i cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče),
- a vokala- asonanca (ne karaj me, moja stara majko);
- delimično ponavljanje sadrži i paronomazija - igra reči sličnog izraza ali različitog
značenja (ko leti hladuje, zimi gladuje; dug je zao drug);
- sintaksičko ponavljanje je paralelizam (žuti žutuju, a crveni putuju); itd.

14. antiteza - suprotstavljanje dvaju po značenju oprečnih pojmova

- vuk i jagnje
- niti smrdi niti miriše

U modernoj lingvistici pod zaglavljem retorike ne proučavaju stilske figure, nego se u

kontekstu pragmatike, analize diskursa, sociolingvistike i psiholingvistike pod istraživačku
lupu stavlja
- organizacija govora u mnoštvu različitih situacija (verbalna komunikacija u učionici,
na poslovnom sastanku ili među članovima porodice u kući, interakcija između kupca
i prodavca, lekara i bolesnika, direktora i službenika u preduzeću, potom rasprave u
sudnici itd.).
- Razmatra se, dakle, retorička struktura govornih događaja i činova s obzirom na
komunikacijske uloge, namere i strategije učesnika, na primenjenu argumentaciju i
drugo.
Na drugoj strani, savremeni nastavak ranije retorike je stilistika, disciplina u čijoj je osnovi
višeznačni i teško uhvatljivi pojam stila u upotrebi jezika. Ona se može uslovno podeliti na:
1) književnu stilistiku, koja proučava stilska obeležja pojedinih epoha, žanrova, stvaralaca i
ostvarenja u književnosti, pa sa poetikom kao teorijom književnog stvaralaštva i
susednim istraživačkim oblastima ulazi u nauku o književnosti,
2) lingvističku stilistiku, koju njena usmerenost prema svim vrstama govornih i pisanih
tekstova čini delom lingvistike.
U ovom potonjem smislu, stilistika se može najšire odrediti kao istraživanje različitih izbora
koje društvene grupe i pojedinci prave prilikom upotrebe jezika. Pri ovom tumačenju, stil je
u suštini izbor između alternativa koje nudi jezički sistem na raznim nivoima. Iz toga sledi
da stila ne bi bilo kada se ne bi moglo birati između jednog i drugog, govoriti i pisati ovako
ili· onako. A sledi i to da ne može biti nekih upotreba jezika koje imaju stil i drugih koje ga
nemaju, te da se ne može govoriti samo o dobrom ili lošem stilu nego i o različitim stilovima
svojstvenim raznim vrstama iskaza, tekstova i situacija.
U osnovi ovako shvaćenog stila, kao načina ostvarivanja govora, jeste varijabilnost
prirodnog jezika, koja omogućuje da se isti osnovni sadržaj oblikuje na više načina.
- napr : Neočekivan susret sa prijateljem mogli bismo da verbalizujemo rečenicom a
a) Čudim se što te ovde vidim, iako je verovatnije da ćemo reći
b) Gle, ti ovde!,
c) Otkud ti ovde?,
d) Ti?! ili čak samo
e) O!
Sa ovog stanovišta može se govoriti o stilu
- razgovornog jezika,
- novinskih reklama,
- političkog diskursa,
- naučne rasprave itd., jednako kao i
- o stilu književnog dela - pri čemu se, dakako, ovi stilovi po nekim obeležjima uvek
manje ili više međusobno razlikuju. Književni tekstovi, kao slojevite umetničke
tvorevine u jeziku, od drugih vrsta tekstova u načelu se manje razlikuju po samom
rasponu stilskih sredstava, a više po njihovoj naročitoj upotrebi i gušćoj koncentraciji.
Uz pomenute stilove, određene područjem upotrebe jezika, u domen stilističkih
proučavanja spadaju i varijacije koje odražavaju odnose između sagovornika, kao i
individualne osobenosti jezičkog izraza naročito njegove afektivne vrednosti
Među zasebne oblasti stilističkih proučavanja ubrajaju se
- fonostilistika, koja izučava ekspresivne i estetske vrednosti zvuka u jeziku,
- i stilostatistika, u okviru koje se -danas najčešće uz pomoć računara –
kvantifikuju stilska obeležja i obrasci, u svrhu
a) otkrivanja statističke strukture tekstova,
b) utvrđivanja autentičnosti dokumenata ili autorstva književnih dela (na osnovu
praćenja zastupljenosti činilaca za koje se uzima da karakterišu neki dati tip
teksta ili individualni jezički izraz).
4 JEZIK I RASLOJAVANJE
JEZIK, DIJALEKT I SOCIOLEKT
Fenomen jezika ispoljava se u mnogobrojnim prostornim, društvenim i funkcionalnim
varijacijama, uz to podložnim neprekidnim promenama u vremenu. Sa tog stanovišta
pojedini jezici nisu kompaktne i stalne celine nego se u različitim pravcima raslojavaju
u specifičnije pojavne oblike koji se mogu smatrati njihovim varijetetima, podjezicima
ili kodovima.
Glavne dimenzije takvog diferenciranja su
1) teritorijalno raslojavanje na dijalekte,
2) socijalno raslojavanje na sociolekte,
3) i funkcionalno raslojavanje na funkcionalne stilove.

1) TERITORIJALNO RASLOJAVANJE NA DIJALEKTE

Teritorijalno raslojavanje manifestuje se u činjenici da isti jezik donekle različito
upotrebljavaju ljudi koji potiču sa različitih delova njegovog govornog područja. Te se
razlike lako primećuju, naročito ako govornici nisu dobro savladali standardni oblik
datog jezika.
Granice između dijalekata su fluidne i uslovne - zbog čega se najčešće ne može
jednoznačno reći koliko tačno ima dijalekata u kojem jeziku.
Ali i govorna područja izvan šire prihvaćenog književnog standarda mogu imati svoje
sopstvene književne oblike; tada se govori o dijalekatskoj književnosti.

CIJAPANJE I CIKLIČNOST:
Pojam dijalekta ima i svoju istorijsku projekciju, za koju je karakteristična slika
cepanja i cikličnog ponavljanja.
Jedan jezik se iz raznih vanjezičkih razloga, kao što su ratna osvajanja ili ekonomske
migracije, cijepa na dijalekte usljed razbijanja prvobitne zajednice govornika; ovi se
vremenom razilaze i dobijaju status zasebnih jezika - posle čega ceo proces može da
započne iznova.
 Jedan jezik može se vidjeti
1. kao zbir dijalekata koji ga čine (tj. kao skup delimično podudarnih struktura ili
dijasistem),
2. kao celina nadređena tim delovima (tj. kao jedinstvena struktura),
3. ili - ako se misli na standardni oblik jezika - kao selekcija iz te celine (jer
standardni jezik jeste svojevrstan odbir koji se ne podudara ni sa jednim od
prethodna dva viđenja.

RAZLIKE IZMEĐU DIJALEKTA I JEZIKA

- čisto lingvistički gledano, svaki dijalekt je potpun komunikacijski sistem koji ima sva
obeležja jezika, pa u tom smislu dijalekti stvarno ili potencijalno i jesu jezici. Jedino
što se može reći jeste da je jezik hijerarhijski nadređena kategorija, utoliko što je
dijalekt po definiciji oblik nekog jezika.
- Kao lingvistički kriterijum razlikovanja mogla bi se još uzeti uzajamna razumljivost, pa
se obično smatra da ona postoji između dijalekata istog jezika, ali ne i između
različitih jezika. Međutim:
A) sporazumevanje između srodnih jezika može nekada da teče lakše nego između
udaljenih dijalekata istog jezika
B) U odsustvu prirodnih barijera kao što su planinski lanci ili velike vodene površine,
karakteristični su tzv. dijalekatski kontinuumi uz prateću stepenastu
razumljivost: pri kojoj se stanovnici svaka dva susedna naselja dobro razumeju,
dok razumljivost prestaje među udaljenijim tačkama takvog kontinuuma - i to
nezavisno od zvaničnih jezičkih, odnosno državnih granica.
Takav je slučaj npr. na potezu Pariz-Rim. Do jasne jezičke segmentacije dolazi tek
na nivou standardnih jezika - koji, međutim, kako ćemo kasnije videti, nije čisto
lingvistički.
U našim primerima, dijalekatski kontinuumi bi na ovom planu bili nedvosmisleno
podeljeni na teritorije francuskog i italijanskog.
- Kategorijalna razlika između jezika i dijalekta zapravo se pojavljuje tek izrazitijim
uključivanjem društvenih činilaca, kao što je pitanje različitih vrednosti koje se
unutar same zajednice pridaju objektivno postojećim jezičkim razlikama.
U celini uzeto, dok govorne osobenosti ostaju u geografskim okvirima govori se o
dijalektima, ali kada ova obeležja dobiju psihološku i simboličku vrednost vezivanjem
za osećanja nacionalne, političke ili kulturne pripadnosti, govori se o jezicima.
Članovi govornih zajednica po pravilu se ne osećaju pripadnicima dijalekata, nego
jezika
. U svakom slučaju, za doslednije razlikovanje ovih kategorija neophodno je da se
čisto lingvistička merila dopune sociolingvističkim pristupom, koji polazi od
društvene funkcije jezičkih sredstava.
- U neopravdano pojednostavljenom i ekstremnom vidu, ovo stanovište odražava se u
popularnom shvatanju odnosa između jezika i dijalekta, koje počiva na crno-beloj
vrednosnoj distinkciji.
Slobodna, svakodnevna upotreba ovih reči podrazumeva da je jezik zapravo isto što i
standardni ili književni jezik, dakle institucionalizovan i društveno cenjen oblik govora
koji ima i svoju pisanu verziju.
Nasuprot tome, dijalekt je nešto što se manje ceni, jer se asocira sa nepisanim
govorom neobrazovanog, naročito seoskog življa i sa nižim društvenim statusom, i
čega pripadnici savremenih društava treba da se oslobode, kao nekakvog nasleđa
primitivnije prošlosti.
Drugim rečima, u ovom viđenju jezik i dijalekt stoje u odnosu norme i devijacije.
Ovakvo shvatanje ima izvesnog oslonca u društvenoj stvarnosti i kulturnoj tradiciji, ali
je u krajnjem izvodu neprihvatljivo upravo zbog svoje jednostranosti: već smo videli
da ima dijalekata sa značajnom književnošću.

-dijalekt je osnovna kolektivna manifestacija jednog jezika, karakteristična za neku

grupu njegovih govornika. Ta grupa može da bude određena
- geografski,
- istorijski ili
- društveno ili pak nekom kombinacijom ovih činilaca.

SOCIOLEKT
Na društvenom planu koji smo upravo razmatrali, geografski dijalekti se prožimaju sa
društvenim dijalektima (sociolektima), kao tipovima
govora kojima se odlikuju društvene grupe definisane
socioekonomskim statusom, stepenom obrazovanja,
profesijom, pa i polom i uzrastom itd.
Tako se npr. poznati kokni (Cockney) definiše kao govor neobrazovanih žitelja
istočnog Londona, čime se geografsko određenje kombinuje sa društvenim.
Sa razvojem civilizacije težište prirodno prelazi sa teritorijalne ili horizontalne na
socijalnu ili vertikalnu dimenziju raslojavanja: u današnjem svetu društveni prostor u
kojem se neko rađa i razvija sve je važniji od čisto geografskog.

Društveno raslojavanje jezika, u nekim oblicima veoma staro, postoji u različitim

vidovima kako kod civilizovanih tako i kod primitivnih zajednica. Tako dolazi do
delimično zatvorenih, pa i svesno tajnih govornih tipova, poznatih samo članovima
uže grupe, koji se tim putem namerno ili nenamerno razgraničavaju prema drugim
članovima zajednice :
 - obredni i
- esnafski jezici,
- šatrovački govor,
- kriminalni argoi,
- omladinski sleng,
- žargoni pojedinih struka ili
- urbanih subkultura,
- naučna terminologija itd.),
dok se na drugoj strani oblikuju standardni ili književni jezici.
Svi ovi sociolekti takođe podležu diferenciranom društvenom vrednovanju unutar
jezika kojima pripadaju, jer iz funkcija koje obavljaju proističe i prestiž koji mogu imati
ili nemati.

IDIOLEKT

idiolekt ili lični jezik, koji obuhvata sveukupnost jezičkih sredstava kojima raspolaže
pojedinačni pripadnik date jezičke zajednice.

Prema tome, skali pojedinac-grupa-društvo odgovara, na jezičkom planu, raspon

idiolekt-dijalekt/sociolekt-jezik.
- Dok jezik u celini čini predmet lingvistike,
- a osobenosti idiolekta pre idu u stilistiku,
- proučavanjem dijalekata bavi se posebna lingvistička disciplina - dijalektologija, koja
se na terenu gradskih dijalekata i posebno sociolekata izrazito prožima sa
sociolingvistikom.

EVOLUCIJA JEZIKA

još se sa sigurnošću ne zna, a možda se nikada neće ni znati, da li je filogeneza jezika, tj. njegova evolucija u okviru
vrste, imala više paralelnih izvorišta ili je pak potekla od jednog jedinstvenog izvora.

FILOGENEZA JEZIKA – evolucija jezika u okviru vrste

- Mogućnost 1: filogeneza je ostvarena nezavisno i manje-više istovremeno u različitim grupacijama čovekolikih

bića (kao poligeneza),
- Mogućnost 2: filogeneza se najpre začela kod jedne od grupacija (kao monogeneza) pa tek potom, međusobnim
dodirima i prenošenjem, i kod ostalih.

Ova dilema može se formulisati i kao pitanje da li jezici sveta, koje danas po genetskom kriterijumu svrstavamo u
porodice, uistinu imaju različito poreklo, ili možda svi oni svoje daleke korene u krajnjoj liniji vuku od jednog
iskonskog prajezika ljudske vrste.

- Mogućnost 3: kompromisna mogućnost, po kojoj se prvobitna poligeneza vremenom preobratila u praktičnu

monogenezu, tako što bi iz nekog razloga već u pradavna vremena bez traga iščezli svi naporedni praizvori osim
jednog, od koga bi u tom slučaju poticali, u raznim evolucionim etapama, svi danas postojeći nauci poznati
izumrli jezici.

Ova zagonetka, ima neposredne veze i sa problemom objašnjenja zajedničkih strukturalnih obeležja svih jezika- tzv.
jezičkih univerzalija

Naime, pri prvoj mogućnosti takve sličnosti verovatno bi se mogle pripisati zajedničkom formativnom dejstvu
unutrašnjih i spoljnih uslova jezičkog razvoja kod odelitih grupa, dok bi druga i treća mogućnost dopuštale i
tumačenje po kome bi zajedničke crte svih jezika sveta bile delimično nasleđene, kao daleki odraz formalne
strukture prajezika iz koga su se tokom duge evolucije razvili.

Jezik i pismo

Govor kao ostvarenje jezika može se odvijati u

- medijumu zvuka (to je govorenje, upućeno na čulo sluha) ili pak

- putem grafičkih znakova na čvrstoj površini (to je pisanje)

Razvoj pisma trajao je hiljadama godina.

U tu svrhu mogu da posluže i razni predmeti ili postupci, ako im se sporazumno prida simboličko značenje kakve
poruke. TO SU DALEKE PRETEČE PISMA: Tako slanje žabe jednom indijanskom poglavici od strane drugog može da
znači objavu rata, bacanje rukavice označava izazov na dvoboj, a pošiljka cveća izraz je pažnje i naklonosti. Vezivanje
čvora na maramici služi kao podsetnik, upisivanje u raboš kao evidencija o zaduženju, a rezovi na štapu ili čvorovi na
užetu kao beleška o broju grla stoke izvedenih na pašu.
Ali ovo su tek daleke preteče pisma, a kao oblici od njega nezavisnog simboličkog ponašanja u nekim slučajevima
preživljavaju i do danas.

BLIŽE PRETEČE PISMA

U bliže preteče pisma mogu se ubrojati slike i crteži preistorijskog čoveka na zidovima pećina, koji su mogli imati
smisao ne samo statičkog prikaza nego i dinamičkog opisa (npr. scene lova), pa i poruke u vezi s tim.

PODJELE PISMA:

Gledano tipološki, prema tome na šta se odnosi pisani znak,

1. prvu fazu predstavlja piktografsko ili slikovno pismo, u suštini samo nizanje manje ili više stilizovanih crteža.
2. Za ovim sledi ideografsko ili pojmovno pismo, koje beleži i apstraktne pojmove.
A) Tako krug, koji najpre označava sunce, kasnije stoji kao simbol svetlosti, toplote, dana
B) poguren ljudski lik sa štapom označava starca, ali i starost, nemoć ili oslonac;
C) a dva ženska lica mogu da simbolizuju svađu.

(Ovaj princip, po kojem znak nije više slika nego postaje simbol,

50 marginalno je zastupljen i u modernim pismima: znakovi za brojeve - l, 2, 3 itd. - svojevrsni su ideogrami).

3. Ali o pismu u pravom smislu reči govorimo tek kada potezi na crtežu prestanu da predstavljaju neki predmet ili
radnju - to jest, kada pisani znaci počnu da simbolizuju jedinice određenih jezika. Ako su takve jedinice reči,
govorimo o logografskom pismu.
fonetizacijom, dolazi do predstavljanja glasovnih skupova u pojedinim rečima nekog jezika, na principu rebusa
(kao kada bi u primeni na srpskohrvatski crtež stola počeo da označava ne samo taj predmet nego i broj sto, a
potom i slučajan sled tih glasova u bilo kojoj reči, kao sto-ka).
4. Sledeću fazu u procesu konvencionalizacije pisma, tj. njegovog udaljavanja od vanjezičkih sadržaja i vezivanja za
jedinice pojedinih jezika, čini silabičko ili slogovno pismo, u kome simboli predstavljaju slogove određenog
jezika - dakle, sada već čisto glasovne vrednosti, bez nužne veze sa značenjem.
Ovde je kao stožer najčešće služio suglasnik, dok su njemu pridruženi samoglasnici ubeležavani neobavezno i
nesistematski.
5. Od ovoga je bio samo jedan korak, ali presudan, do lingvistički najsavršenijeg oblika pisanja - alfabetskog ili
glasovnog pisma, u kome jedan znak sistematski predstavlja jedan glas datog jezika.

Ovom principu težila je hiljadugodišnja evolucija pisma, prelazeći dugačak put od slobodne slike, koja se može
"pročitati" na bilo kom jeziku, do potpuno konvencionalnog znaka za jedan glas jednog određenog jezika - ili,
drukčije rečeno, od sadržaja bez izraza do izraza bez sadržaja. Dok je slikovno pisanje sasvim nezavisno od jezika,
alfabetsko pisanje od njega u potpunosti zavisi; a između ovih krajnosti vizuelno reprezentovanje stvari i ideja
postepeno ali sigurno zamenjuje se beleženjem njihovih jezičkih ekvivalenata. Tako se sintetički doživljaj slike, koja
se može obuhvatiti jednim pogledom, pretače u analitički izraz jezika, kojim se zbog linearne prirode govora to
celovito opažanje mora razložiti u sukcesivne elemente. Drugim rečima, fizički svet se pre lama kroz jezik, i tek tako
prelomljen nalazi odraza u pismu. Ovaj proces, na čijem je kraju pisanje konačno uhvatilo korak sa linearnošću
govora, obeležava jedno od najvećih intelektualnih dostignuća čoveka, jer mu je to omogućilo da i u pismu u
potpunosti izrazi, i u njemu pohrani, sve bogate plodove svoje jezičke moći. Izloženi tipološki i logički sled samo se
delimično podudara sa hronologijom evolucije pojedinih pisama, od kojih mnoga nisu ni stigla do alfabetske faze.
Najvažnija pisma starog sveta, kao sumersko klinasto (čiji su potezi ličili na klinove), egipatsko hijeroglifsko (sa
urezanim slikama i fonetskim dodacima) i kinesko, tokom svog veoma dugog razvoja prolazila su kroz razne etape,
kombinujući elemente više pomenutih tipova. A i uopšte uzev, ovi obrasci retko su kad ostvareni u čistom vidu, pri
čemu je važnu ulogu igrala i struktura jezika koji je bivao pisan. Dok je ustrojstvu japanskog uveliko primeren
silabički tip, kinesko pismo kombinuje ideografski, logografski i silabički princip, a arapsko pismo je svojevrstan
prelazni oblik između silabičkog i alfabetskog. Alfabetski princip prvi put je ostvaren u sevemosemitskom
konsonantskom pismu, a usavršen je u grčkom, dodavanjem znakova za vokale; odatle se, najčešće posredstvom
latinskog, u raznim varijantama raširio po svetu. Među blizu hiljadu pisama, koliko ih danas ima, zastupljeni su
različiti sistemi pisanja, ali su sva moderna pisma - bar u načelu, i uz manja ili veća odstupanja - alfabetskog tipa, kao
daleko najekonomičnijeg. Prve slovenske azbuke (alfabete) izradili su prema grčkom uzoru Ćirilo i Metodije i njihovi
učenici u IX i X veku. Na delovima naše teritorije korišćena su i druga pisma- glagoljica (verovatno prvo slovensko
pismo), bosančica (vrsta ćirilice) i arabica (varijanta arapskog pisma prilagođena srpskohrvatskom) - ali su danas u
upotrebi samo dva najvažnija, ćirilica i latinica. Latinica je, u raznim verzijama, i najraširenije svetsko pismo.
Dodajmo još da se u davna vremena pisalo slikanjem, crtanjem ili urezivanjem na kamenu, glinenim pločicama ili
kori drveća, a tek kasnije ispisivanjem znakova na papiru. U većini pisama znakovi teku sleva nadesno, ali su
korišćene i druge mogućnosti: obrnuto (semitska pisma), naizmenično (najstariji grčki i latinički spomenici), ili
odozgo nado le (kinesko pismo). U ranim fazama starih pisama (grčko, latiničko, indijsko pismo devanagari kojim je
pisan sanskrit) pisalo se i kontinuirano, bez razmaka između reči, što je otežavalo prepoznavanje ovih jezičkih
jedinica. A u oblicima današnjih sloya još uvek se krije njihovo slikovno-pojmovno poreklo; kako su pojedina slova
često imenovana prema običnim rečima koje su njima počinjale, u slovu A se npr. može prepoznati preokrenuta
volovska glava - od hebrejske reči aleph 'vo', inače ovekovečene u prvom delu same reči alfabet (drugi deo, naziv
slova B, je od beth 'kuća').