Elektromagnetni talasi

Elektromagnetni talasi se sastoje od električnog i magnetnog polja, koja osciluju u

međusobno normalnim ravnima i prostiru se kroz prostor brzinom svetlosti. Brzina svetlosti
iznosi 300 000 km/s za vakuum, što znači da bi svetlost mogla da obiđe zemaljsku kuglu
gotovo osam puta za jednu sekundu. Elektromagnetnim talasima nije neophodna materijalna
sredina za propagaciju (prostiranje) - oni su materija sami posebi.

Spektar elektromagnetnog zračenja

1. Najveće talasne dužine (a  najmanje energije) ima radio zračenje, u rasponu od nekoliko

stotina metara do nekoliko milimetara (talasne dužine veće od nekoliko stotina metara ne
dospevaju do površine zemlje). Pošto je energija ovog zračenja manja od najmanjeg
"paketića" energije koji može da primi bilo koja čestica, radio zračenje slabo "interaguje"
(međudeluje) sa materijom zbog čega prolazi bez većih smetnji kroz zidove i druge ne-
metalne objekte. U metalu postoje slobodni elektroni koji pod dejstvom radio talasa počinju
usmereno da se kreću i indukuju neku struju u provodniku - antena. Ova karakteristika je i
opredelila osnovnu namenu radio talasa - bežične komunikacije: radio, TV, WiFi ... 
 
2. Mikrotalasi su deo elektromagnetnog spektra čije su talasne dužine reda veličine milimetra.
Energija mikrotalasa ima vrednosti koju mogu da apsorbuju (upiju) dipolni molekuli (pomereno
+ u odnosu na - naelektrisanje) u tečnostima. Na ovaj način se pojačava termičko kretanje
molekula, što se odražava na povećanje temperature. Ovaj princip je iskorišćen za
konstrukciju mikrotalasnih pećnica, koje greju hranu u celoj zapremini, a ne direktnim
prenosom toplote od površine ka unutra. 
 
3. Infracrveno zračenje je toplotno zračenje. Talasne dužine infracrvenog zračenja prostiru se
od 1 mm do 750 nm. Infracrveno zračenje može da navede molekule da pojačaju vibraciono i
rotaciono kretanje, te ga materija apsorbuje povećavajući svoj toplotni sadržaj. Zagrejane
supstance emituju infracrveno zračenje, oslobađajući se na taj način viška energije, zbog
čega se smanjuje intenzitet vibracionog i rotacionog kretanja molekula (hlađenje). Neke
životinje (zmije) imaju sposobnost detekcije infracrvenog zračenja što im omogućuje lov na
toplokrvne životinje i u mraku. "Night vision" naprave su detektori infracrvenog zračenja koji
sliku iz domena infracrvenih talasa prebacuju u vidljivi deo spektra, te se mogu koristiti za
osmatranje izvora toplote i noću. Našli su primenu u vojsci i policiji. 

4. Vidljiva svetlost je deo spektra koji možemo opaziti čulom vida. Talasne dužine vidljive
svetlosti imaju vrednosti od 380 nm do 760 nm. Svaka talasna dužina je jedna boja, te talasi
većih talasnih dužina ostavljaju utisak crvene boje, dok smanjenjem talasnih dužina doživljaj
boja prelazi preko narandžaste, žute, zelene i plave do ljubičaste boje. Ovo se jasno može
videti kada se sunčeva svetlost prelama na zaostalim kapljicama kiše u vazduhu i kreira
prirodnu pojavu koju nazivamo duga. Energija vidljive svetlosti je dovoljna da pobudi
elektrone u molekulima i atomima da promene svoje energetsko stanje (pređu na viši
energetski nivo), na čemu počiva hemija ljudskog oka, koja nam omogućuje da "vidimo"
svetlost.

5. Ultraljubičasta svetlost je deo elektromagnetnog spektra čije talasne dužine leže u oblasti
između vidljive svetlosti i X zračenja (380 nm -100 nm). Sunce emituje oko 10%, od ukupnog
zračenja, u oblasti ultraljubičaste svetlosti. Energije ovog zračenja mogu da izazovu jonizaciju
atoma i na taj način im značajno promene osobine i ponašanje. Ultraljubičasto zračenje je
odgovorno i za kidanje međumolekulskih veza,  destrukciju tkiva i DNK. Tek je formiranje
slobodnog kiseonika i ozonskog omotača u atmosferi, koji apsorbuje ultraljubičasto zračenje,
omogućilo razvoj života na kopnu. Sposobnost ultraljubičastog zračenja da uništava ćelijski
sadržaj se danas koristi kao osnov za sterilizaciju medicinskih instrumenata kod određenih
vrsta sterilizatora. Sa druge strane, ovo zračenje je odgovorno za nastanak promena boje
kože pri sunčanju kao i oštećenje iste. Ultraljubičasto zračenje je najčešći uzrok raka kože.
6-7. X i γ (gama) zračenje imaju talasne dužine čije su vrednosti manje od 100 nm. Jednim
delom se preklapaju po talasnim dužinama, ali se razlikuju po mestu nastanka. Ishodište X
zraka je atom dok gama zračenje potiče iz jezgra atoma. imaju sposobnost jonizacije atoma,
izbijajući čak i čvrsto vezane elektrone. Upravo zbog velike energije slabo interaguju sa
molekulima i atomima u celini, te imaju veliku prodornost. Ovo zračenje prolazi kroz meka
tkiva uz male gubitke, dok kroz kosti prolazi teže. Ova osobina je iskorišćena za dobijanje
slika skeleta i unutrašnjih organa u medicinskoj dijagnostici. Velika sposobnost jonizacije i
destrukcije tkiva koristi se u medicinskoj terapiji za uništavanje ćelija raka. 

Svetlost kao zrak

Vidljivu svetlost najčešće predstavljamo modelom zraka, koji se prostiru pravolinijski. Ovaj
model najjednostavnije opisuje prostiranje svetlosti, njenu refleksiju i prelamanje.
Transparencija, apsorpcija i refleksija svetlosti
Kada svetlosni zrak "pogodi" neki predmet može kroz njega proći (transparencija), može se
od njega odbiti (refleksija) ili mu predati energiju i nestati (apsorpcija). Prilikom prelaska iz
jedne u drugu optičku sredinu (vazduh - voda npr.), na graničnoj površini svetlosni zrak menja
pravac prostiranja. Ovakvo ponašanje svetlosti se naziva prelamanje (refrakcija).
 Apsorpcija
Za svetlost koja je svoju energiju predala nekom telu kažemo da je apsorbovana. Različite
supstance apsorbuju svetlost na neki sebi svojstven način, kako po količini tako i po izboru
talasnih dužina koje se apsorbuju više, odnosno manje. Ako telo nije transparentno
(providno), svetlost koja na njega padne se delom apsorbuje, dok se ostatak reflektuje sa
površine. Reflektovana (odbijena) svetlost će sadržati talasne dužine koje nisu apsorbovane,
što definiše boju tela. Crveno telo apsorbuje sve talasne dužine svetlosti osim onih koje
odgovaraju crvenoj svetlost, koja se reflektuje i stiže do naših očiju, te mi za to telo kažemo
da je crvene boje.

Refleksija
Svetlost se odbija od neprovidnih tela. Ukoliko je površina tela uglačana, odbijanje se odvija
po principu jednakosti upadnog i odbojnog ugla. Navedeni uglovi se određuju u odnosu na
normalu na površinu, sa koje se svetlost reflektuje.

Uglačane površine koje odbijaju najveći deo upadne svetlosti nazivaju se ogledala. Ukoliko je
površina sa koje se svetlost reflektuje hrapava, odbijena svetlost može imati bilo koji pravac,
te kažemo da se radi o difuznom odbijanju svetlosti. Sneg odbija najveći deo upadne
svetlosti, ali difuzno u svim pravcima.
 Refrakcija
Pri prelasku iz jedne u drugu optičku sredinu svetlost menja pravac prostiranja. Optičke
sredine su definisane brzinom svetlosti kroz tu sredinu. Za sredine kroz koje se svetlost
prostire brže, kažemo da su optički ređe (vazduh npr), dok su sredine kroz koje svetlost
putuje sporije optički gušće (voda npr). Veličina koja opisuje optičku gustinu neke sredine
je indeks prelamanja svetlosti kroz tu sredinu. Indeks prelamanja svetlosti neke sredine je
odnos brzine svetlosti u vakuumu i brzine svetlosti u posmatranoj sredini:

 n=c0/c

Kada svetlosni zrak prelazi iz optički ređe u optički gušću sredinu prelama se ka normali na
graničnu površinu, dok se pri prelasku iz optički gušće u optički ređu sredinu prelama od
normale na graničnu površinu.
Ugao prelamanja zavisi od talasne dužine svetlosti, te se veće talasne dužine (crvena
svetlost) manje prelamaju u odnosu na manje talasne dužine (plava svetlost). Ova razlika u
prelamanju dovodi do razlaganja bele svetlosti na dugine boje, pri prelasku iz jedne optičke
sredine u drugu.

Totalna refleksija
Kao što je već rečeno, pri prelasku iz optički gušće u optički ređu sredinu zrak svetlosti skreće
od normale. Stoga postoji neki granični ugao za koji se zrak svetlosti, prilikom skretanja od
normale, vraća nazad u optički gušću sredinu. Ova pojava se naziva totalna refleksija.

Riblje oko
Gledana iz vode, za uglove veće od graničnog ugla totalne refleksije, granična površina vode
i vazduha se ponaša kao ogledalo, te se celokupni pejsaž izvan vode može sagledati u krugu,
oivičenom uglom totalne refleksije. Na ovaj način ribe vide svet van vode - vidokrug od
1800 sadržan je u jednom krugu. Otuda se širokougaoni objektiv za fotoaparat od 180 0   zove
"riblje oko".

Duga
Duga se može videti na nebu samo ako u vazduhu ima zaostalih kapi kiše a da istovremeno
sija sunce. Pri posmatranju duge sunce mora uvek biti iza leđa. Efekat duge je kombinacija
prelamanja svetlosti pri ulasku u kišnu kap, njene totalne refleksije od zadnje granične
površine kapi i vazduha te ponovnog prelamanja pri izlasku iz kišne kapi. Prilikom oba
prelamanja dolazi do razdvajanja svetlosti po talasnim dužinama (zbog zavisnosti ugla
prelamanja od talasne dužine)  te do posmatrača, umesto bele svetlosti stižu pojedinačne
boje - duga.

Fatamorgana
Popularni izraz καda se putnicima kroz pustinju negde u daljini priviđa voda. Fatamorganu
možemo primetiti po vrelom letnjem danu i kod nas. Kada gledamo put, koji se prostire ispred
nas, čini nam se da se na njemu negde u daljini nalazi voda, ali kako se približavamo tom
mestu "voda" se pomera sve dalje.
Po izuzetno toplom letnjem danu sloj vazduha uz vreli put postane toliko zagrejan da se
ponaša kao optički ređa sredina (topao vazduh je ređi od hladnog). Vazduh iznad tog sloja se
ponaša kao optički gušća sredina, te se zraci svetlosti koji dolaze od plavog neba, ako padaju
pod određenim uglom, reflektuju od sloja vrelog vazduha, po principu totalne refleksije.
Gledanjem puta pred sobom pod određenim uglom (na određenoj udaljenosti od posmatrača)
posmatrač vidi svetlosne zrake koji potiču od neba ali su se reflektovali od sloja vazduha
iznad puta kao od ogledala. Pošto se molekuli vrelog vazduha ubrzano kreću ova slika treperi
i deluje kao uzburkana voda.
Sabirna sočiva
Sabirno sočivo je geometrijska konstrukcija od transparentnog materijala koja usmerava
zrake svetlosti tako da kreiraju lik posmatranog predmeta. Za formiranje lika dovoljno je pratiti
karakteristične zrake.

1. Zrak paralelan optičkoj osi sočiva (X), nakon prolaska kroz sočivo preseca optičku osu u
tački koja se naziva žiža ili fokus (F).

2. Zrak koji prvo prođe kroz žižu (Y) pa tek onda padne na sočivo, nakon prolaska kroz sočivo
putuje paralelno optičkoj osi.

3. Zrak koji prolazi kroz centar sočiva (C) se ne prelama, odnosno ne menja početni pravac.

Ukoliko se zraci svetlosti, nakon prolaska kroz sočivo seku u nekoj tački, nastaje realni lik, koji
se može videti na zastoru ili ekranu. Ukoliko se zraci svetlosti, nakon prolaska kroz sočivo
razilaze i udaljavaju jedan od drugog, lik se formira sa iste strane sočiva gde je i predmet, u
produžetku stvarnih zraka. Ovakav lik je imaginarni lik, jer se ne može projektovati na zastor,
već postoji samo kao mentalna slika.

Osim sabirnih postoje i rasipna sočiva, kod kojih se zraci nakon prolaska kroz sočivo
razilaze. Za razliku od ispupčenih (konveksnih) sabirnih sočiva, rasipna sočiva su udubljena
(konkavna).

Ogledala
Slično sočivima lik se može formirati i korišćenjem zakrivljenih, uglavnom sfernih ogledala.
Ovom prilikom svetlosni zraci se od ogledala odbijaju, za razliku od sočiva kod kojih dolazi do
prelamanja. Sferna ogledala takođe imaju žižu i mogu formirati lik, praćenjem istih
karakterističnih zraka, kao i kod sočiva.
Oko
Oko je organ čula vida sposoban da reaguje na vidljivu svetlost. Princip rada oka je sličan
principu rada sabirnog sočiva, šta više glavni deo oka i jeste sabirno sočivo promenljive žižne
daljine. Očno sočivo pod dejstvom očnih mišića može da menja žižnu daljinu, te se kod
zdravog oka realni lik kreira na mrežnjači, bez obzira na udaljenost predmeta. Glavni delovi
oka su:
1. Rožnjača - zaštitni sloj, transparentan za svetlost, koji čuva osetljive delove oka od
spoljnjih uticaja.
2. Zenica - otvor na oku koji reguliše količinu svetlosti koja prolazi u unutrašnji deo oka.
3. Očno sočivo - želatinasto sočivo promenljive žižne daljine koje fokusira upadnu
svetlost na željeno mesto na mrežnjači.
4. Očni mišići - mišići koji menjaju oblik očnog sočiva i prilagođavaju njegovu žižnu daljinu
udaljenosti predmeta.
5. Staklasto telo - providna supstanca koja ispunjava unutrašnjost oka.
6. Mrežnjača - "ekran" na kojem se formira realni lik posmatranog predmeta, bogat
fotoosetljivim ćelijama, koje svetlost pretvaraju u nervne impulse.
7. Očni nerv - splet nerava koji nervne impulse odvodi do mozga, gde se formira
mentalna slika saglasna sa likom formiranim na mrežnjači.

Polarizacija svetlosti
Električno i magnetno polje u prirodnoj, nepolarizovanoj svetlosti, osciluju u svim mogućim
ravnima (koje su međusobno normalne i istovremeno normalne na pravac prostiranja
svetlosti). Posebni materijali imaju sposobnost propuštanja samo one svetlosti, čiji vektor
električnog polja osciluje u nekoj određenoj ravni. Tako dobijena svetlost se naziva
polarizovana svetlost, a materijal koji je filtrira - polarizator. Ukoliko na put polarizovane
svetlosti postavimo još jedan isti takav materijal (analizator), intenzitet propuštene svetlosti
zavisiće od ugla između ravni polarizacije svetlosti i pravca polarizacije analizatora.
Zakretanjem analizatora kontroliše se intenzitet propuštene svetloasti.
Ovaj efekat koristise kod LCD (liquid crystal display) televizora i sličnih ekrana. Ravan
polarizacije svakog pixel-a može se kontrolisati odgovarajućim električnim signalom, čime se
kontroliše intenzitet propuštene svetlosti. Pozadinsko nepolarizovano svetlo (LED ili fluo cevi)
prolazi prvo kroz kolor filtere, da bi se potom izvršila polarizacija, propuštanjem kroz
polarizator (horizontalni filter). Tako polarizovana svetlost prolazi kroz slojeve tečnog kristala,
gde se zakreće ravan polarizacije svetlosti za ugao srazmeran nivou signala dovedenog na
pixel. Intenzitet svetlosti koju propusti analizator (vertikalni filter) u direktnoj je srazmeri sa
uglom zakretanja ravni polarizacije.
Rasejanje svetlosti
Svetlost putuje pravolinijski, sve dok ne naiđe na neku prepreku, a tada može biti
apsorbovana, može se reflektovati ili jednostavno proći kroz prepreku. Kada po ulasku u
atmosferu svetlost naiđe na čestice prašine ili kapljice vode (koje su mnogo veće od talasnih
dužina svetlosti) svetlost se reflektuje u svim pravcima. Sve talasne dužine se ravnopravno
reflektuju, tako da svetlost zadržava svoju izvornu boju. Molekuli gasa su manji od talasnih
dužina svetlosti, te se stoga i ponašaju drugačije. Kada svetlosni zrak "pogodi" neki molekul
gasa u atmosferi, deo te svetlosti može biti apsorbovan, ali samo privremeno. Molekul ubrzo
emituje istu svetlost (ista boja) koju je i apsorbovao ali u proizvoljnom pravcu u odnosnu na
upadni zrak. Verovatnoća apsorpcije i reemisije svetlosti zavisi od talasne dužine i najveća je
za talasne dužine koje odgovaraju plavoj svetlosti. Ovaj proces se naziva Rejlijevo ( Rayleigh)
rasejanje.
Direktna Sunčeva svetlost, koja dopire do Zemlje, sadrži gotovo sve talasne dužine
ravnopravno, te se ukazuje kao bela. U Sunčevoj svetlosti, koja se rasejala u gornjim
slojevima atmosfere, preovlađuje plava boja, za koju je verovatnoća Rejlijevog rasejanja
najveća. Otuda nebo doživljavamo kao plavo.

Predveče sunčevi zraci prolaze duži put kroz atmosferu, pre nego što stignu do površine
Zemlje. Na tom putu veći deo plave svetlosti se raseje, te u snopu direktne sunčeve svetlosti
preovladava crvena boja, koja se najslabije rasejava. Otuda sunce u to doba dana poprima
crvenkastu boju, zajedno sa svim objektima na zemlji koje obasjava.