НАЧЕЛА ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА

1. Да бисмо схватили шта су начела парничног поступка, овај појам требамо

разложити на његове саставне дјелове. Први дио чини појам начела, а други дио чини
појам парничног поступка.

2. Парнични поступак је један од три поступка који заједно чине основу грађанског
процесног права, односно сва три заједно чине синтагму грађански судски поступак.
Цитирати : Парнични поступак је процес који обухвата скуп одређених процесних
радњи које изводе процесни субјекти и који поводом тих радњи ступају у процесноправне
односе, који се води пред судом као органом чија је ријеч последња, а све ради заштите
повријеђених или уггрожених субјективних права, а то су права из грађанске односно
грађанско правне области. Дакле, неко наше право је повријеђено или угрожено, ми се
обраћамо суду као своме заштитнику, или са друге стране ако ми повређујемо или
угрожавамо права, пред истим тим судом ћемо бити позвани на одговорност.

3. Цитирати : Начела су вишезначна. Начела у исто вријеме представљају скуп

општих правила, почетних идеја, идеја водиља, метод којим је уређен закон, вриједности
које су пристуне у закону и циљ који се жели остварити законом, у овом случају циљ који
се жели постићи примјеном одреби парничног поступка.

4. Извори начела парничног поступка : У овом смислу говорићемо о формалним

изворима. Извори права уопште су Устав, потврђени и објављени међународни уговори,
подзаконски општи акти... Као специфичан извор ваља поменути и начелне правне
ставове Врховног суда. Заузимање начелног правног става је предвиђено у Закону о
судовима у члану 26 став 1 гдје се каже да се начелни правни став заузима о спорним
правним питањима која настају у судској пракси ради обезбјеђивања јединствене
примјене закона од стране судова. Устав Црне Горе из 2007. са измјенама односно
амандманима из 2013. године, Закон о парничном поступку а од међународних уговора и
подзаконских аката нема важнијих да би се о њима могло говорити.

Начела утврђена Уставом се налазе кроз читав текст, а законска начела се налазе у
дијелу првом, општим одредбама, односно првој глави и основним одредбама. Веома је
битно споменути и Правно-техничка правила за израду прописа из 2010. године гдје у
одјељку Систематика закона у пододјељку Основне одредбе, тачка 2.4 каже да Основне
одредбе треба да оквирно одреде садржину закона и, по потреби, принципе односно
начела на којима се заснивају односи у области која се законом уређује. Ова начела су
почетак и крај. Почетак у смислу јер се на њима темељи читав закон, његове одредбе су
конкретизација начела а крај у смислу постојања правних празнина, нејасноћа,
немогућности квалитетне интерпретације, када се опет судија треба вратити на почетак
закона, основне одредбе и начела, и на основу њих тумачити проблематичну норму.

5. Кроз објашњења начела, као и кроз изучавање права у цјелости, а ради бољег
разумијевања и памћења треба примјенити принцип : а шта да није тако, како би било
другачије, како би било да не постоји ова норма, шта би се дешавало да ово питање
није уређено, треба „ ударити контру “.

6. НАЧЕЛО ЗАКОНИТОСТИ : Прво и основно начело, је начело законитости.

Специфичност код овога начела је то што ако се крши било које друго начело, крши се и
начело законитости, по мом мишљењу, па ово начело има општи и универзалан карактер.

Члан 16 став 1 тачка 3 Устава каже да се законом уређује, између осталог, и поступак пред
органима власти. Члан 11 Устава каже да судску власт врши суд. Члан 118 став 2 каже да
суд суди на основу устава, закона и потврђених и објављених међународних уговора. Члан
2 став 2 Закона о судовима каже да је суд дужан да законито одлучује о правној ствари у
којој је надлежан. Дакле прва ствар која се појављује представља надлежност. Ако суд
утврди да му по Закону о судовима припада надлежност, иде се на други дио, а то је да
законито примјени процесна правила, и да законито протумачи чињенично стање и
материјално право. Дакле да поступи по слову закона. Најконкретније, суд је дужан да
случај подведе под праву правну норму. Iura novit curia – суд познаје право, дужан је да
консултује законске текстове и утврди коју норму треба примјенити. Шта ако се то не деси
? Постоје правни љекови због неправилног или непотпуног утврђеног чињеничног стања,
погрешне примјене материјалног права, повреда одредаба парничног поступка и тако
даље.

КОНТРА : Шта да нема овог правила ? Владала би анархија, не би се знало ко пије ко

плаћа, владала би арбитрерност, корупција, тотални хаос и расуло. Ово начело
обезбјеђује да суд примјењује оно што пише у извору права, оно што пише у закону.
Начело правне сигурности иште начело законитости. Друга је ствар сада да ли су закони
на мјесту, односно да ли су закони морални и праведни. То је друго питање.
7. НАЧЕЛО ДИСПОЗИЦИЈЕ – Члан 2 став 1 Закона о парничном поступку каже да суд
одлучује у границама захтјева који су стављени у поступку. Што у преводу значи да колико
странке изнесу пред суд, он само то рјешава, ништа више и ништа мање. Оно што они
хоће, он то и спроводи у складу са законом. Не може да се заузме да ријеши нешто што
странке не желе да ријеше, за шта нису испољиле захтјев, а не може ни мање од захтјева.
Дакле, својеврсно начело аутономије односно слободе у смислу да странке одлуче прво
да ли хоће нешто да изнесу пред суд, а онда ако одлуче да хоће – колико хоће тога да
изнесу. Допушта им се да сами виде и одлуче, а не суд да одлучује за њих у смислу
покретања поступка и тако даље. Суд је дужан да суди ако странке одлуче да покрену
поступак, а нема ингеренција да га сам покрене. У преводу, суд каже : ако оћете да
покренете поступак ја ( суд ) ћу бити ту, ако нећете нема везе.
Међутим, поред овог начела, контра од њега јавља се начело официјелности односно
службености које се огледа у томе да суд или други орган „ мора да уради нешто “. Мора
по службеној дужности нешто да одради, ex officio. Ту имамо члан 2 став 2 који каже да
суд не може одбити да одлучује о захтјеву за који је надлежан. Дакле, ако се утврди да је
баш тај суд надлежан, он мора да поступи ако захтјев постоји. Не смије сам да покрене
поступак и не може, али мора да га води ако постоји захтјев. Исто тако, ако постоји
захтјев, он мора по службеној дужности да спроводи радње у циљу мјериторног
одлучивања.
Начело диспозиције се допушта јер је у питању приватни интерес и ако странка хоће да га
штити у реду, а ако неће онда то повређује само њу, само њен ужи приватан интерес а не
интерес друштва и тако даље. Другачије је у кривичном поступку.

Веома битан је и члан 4. Став 1 каже да странке могу слободно располагати захтјевима
које су ставиле у току поступка и став 2 каже да се оне могу одрећи свог захтјева, признати
захтјев противника или се поравнати. Дакле конкретизација начела диспозиције и
овлашћења странака да са својим приватним правима раде шта хоће, наравно мимо
злоупотребе. Да нема ова два става неко би можда могао да протумачи да странке само
одлучују да ли ће покренути, а ако покрену онда суд располаже са њиховим правима. Не,
то није тако. Међутим у истом члану у ставу 3 појављује се начело официјелности. Начело
официјелности се увијек појављује када треба заштити шири друштвени и јавни интерес
па се у ставу 3 каже да суд неће уважити располагања странака која су у супротности са
принудним прописима и моралом. По мом скромном мишљењу, овдје је требало поред
морала додати још злоупотребу, ради конкретизације и опширности, односно да суд неће
дозволити злоупотребу парничних радњи односно захтјева. Да нема става 3, странке би
могле да врше злоупотребу, да својом вољом искључују закон односно принудно право,
да се понашају неморално и тако даље, а на све то пази суд по службеној дужности, ради
заштите ширег интереса.

КОНТРА : Шта да нема става 1 ? Суд би могао да се уплиће и арбитрерно одлучује о

покретању парничних поступака. Некоме би покренуо некоме не би. Ако би се рекло да
суд покреће за сва повријеђена или угрожена права, онда то не би могло да се постигне.
Био би потребан велики административни апарат да би се за све то сазнало, много
времена, мново новца. Овако, размишљање је било : Ако не погађа државу, друштво
односно већи интерес тј. јавни интерес, држава није дужна а и објективно не може да
покреће те поступке. Ако ти поступци буду покренути, она ће бити ту да заштити. Државу
не занимају ситне ствари.

Шта да нема става 2 ? Суд би могао да каже ја нећу да радим овај случај. Дође странка код
суда ради заштите права и по правилима о стварној и мјесној надлежности суд је заиста
надлежан. А он неће да суди, судије не желе, уморне или тако. Суд је у парничном
поступку сервис грађана ако се они тј. грађани одлуче да му се обрате. Судије само
интересује је ли остварена претпоставка за ангажовање правосуђа, тј. постоји ли захтјев,
односно тужба. Ако постоји, онда ради по правилима у складу са начелом законитости.
Ако не постоји, судију то не треба да занима и да се бави туђим стварима. Суд и судија се
активирају тек онда када стигне тужба. Ни минут прије.

8. НАЧЕЛО ПРАВНОГ ИНТЕРЕСА : Члан 3 Закона о парничном поступку каже да

странка за тужбу и сваку другу парничну радњу треба да има правни интерес. Дакле и за
покретање поступка и за сваку другу процесну радњу треба разуман и рационалан разлог.
Правни интерес најјасније се огледа у функцији односно задатку парничног права а то је
заштита повријеђених или угрожених субјективних права. И то својих, односно права
странке која покреће поступак, односно доставља тужбу. Када се сагледава интерес,
мисли се на крајњи резултат односно шта странка има од тога што покреће поступак, која
је корист од тога за странку, шта добија, шта има да изгуби ако не покрене и тако даље.

КОНТРА : Питање се поставља шта да нема овог начела ? Странке би могле за друге да
подносе тужбе. Без посебног правног интереса или са несразмјерним интересом у односу
на трошкове поступка. ( Minima non curat pretor ) . Овим начелом још се чува и начело
диспозиције, и усваја се ново правило а то је да странка мора да има опипљив и оправдан
разлог за покретање поступка да се не би само губила новчана средства, траћило вријеме
и тако даље.
9. НАЧЕЛО УСМЕНОСТИ И НАЧЕЛО ПИСМЕНОСТИ. – Члан 5 став 1 ЗПП каже да
суд одлучује о тужбеном захтјеву на основу усменог расправљања. Члан 5 став 2 каже да
изузетно, тј. ријетко, суд о тужбеном захтјеву одлучује на основу писано изведених
правних радњи, ако закон тако одређује. Дакле, правило је усменост, а писменост је
изузетак. Дакле тражи се да се жива ријеч користи на расправи, а са друге стране писмена
форма се тражи за бројне поднеске. Иако пише изузетно, прописује се писмена форма и
то обавезна за рецимо тужбу, одговор, предлог за повраћај у пређашње стање, разна
обавјештења, правни љекови и тако даље.

Када се дубље мало завири у закон, видјеће се да постоји обавезна само усмена форма,
обавезна само писмена форма, или и једна и друга алтернативно. Нећемо сада набрајати
све понаособ шта спада под коју форму, само је битно знати да је главна расправа усмена
а поднесци углавном писмени. Законодавац је можда по мом мишљењу за прописивање
форме имао критеријум важности када је распоређивао која радња ће се изводити у ком
облику. Писмена форма иначе служи и као доказна форма и као поучавајућа форма у том
смислу што на типском формулару све стоји шта треба да се напише, који подаци и тако
даље и на тај начин се обезбјеђује да поднесци буду комплетни и јасни. Са друге стране,
због начела процесне економије и због природе ствари, расправа односно центар
парничног поступка је усмене природе, јер брже ће се расправа закључити ако се води
усмено а не писмено. И поред тога вјероватно постоје бројни и стручни разлози који
опредељују законодавца за неку од форми, али ово су главни.

Битан је и члан 17 који каже да ако за поједине радње законом није одређен облик у коме
се могу предузети, странке предузимају радње писано ван рочишта или усмено на
рочишту.
Неразумност закона произилази из неразумности човјека. Не може се све унапријед
замислити и предвидјети па је у члану 17 уређено како поступати, тј. у којој форми
предузети радње ако у закону постоји правна празнина. Веома потребан и рационалан
члан. Да нема овог члана, закон би био непотпун, странке би по нахођењу предузимале
радње по форми за коју мисле и на начин на који мисле да треба.
КОНТРА : Да нема члана 5 питање начина и форме предузимања процесних радњи било
би нерегулисано. Генерално говорећи, када се нешто не регулише, односно када постоје
правне празнине, то доводи до анархије, у овом случају у блажем облику, и доводи до
правне несигурности.

10. НАЧЕЛО НЕПОСРЕДНОСТИ И ПОСРЕДНОСТИ – Члан 5 став 1 каже да суд

одлучује о тужбеном захтјеву на основу непосредног расправљања. Ово начело веома је
битно за крајњи исход односно резултат. Оно наглашава да суд односно судија односно
вијеће које је у директном додиру са странкама и изворима информација од којих добија
податке, буде и суд који у правној ствари пресуђује. Дакле пред истим судом односно
судијом односно вијећем се покреће поступак, води, изводе докази, расправља и на крају
одлучује. Ово начело је и даље конкретизовано кроз низ парничних одредби, нпр.
Доказни поступак се спроводи на главној расправи пред вијећем односно судијом које
суди у тој правној ствари, ако главна расправа не може да се доврши на једном рочишту
ново рочиште иде пред истим вијећем односно судијом и тако даље.

Члан 5 став 2 каже да изузетно, суд о тужбеном захтјеву одлучује на основу посредно
изведених доказа, ако закон тако одређује. Закон на неколико конкретно одређених
мјеста спроводи начело посредности. Углавном постоје рационални разлози и за начело
посредности и за начело непосредности, а сада нећемо улазити у стручне термине и
поглавља која још нисмо ни дотакли ни обрадили да не би створили конфузију.

КОНТРА : Исто тако, да није регулисана форма односно начин поступања то би водило
анархији, арбитрерности, самовлашћа и правне несигурности, јер то се дешава када
постоје правне празнине.

11. НАЧЕЛО ЈАВНОСТИ И НАЧЕЛО ТАЈНОСТИ – Члан 120 став 1 Устава каже да је
расправа пред судом јавна и пресуде се изричу јавно. Члан 4 Закона о судовима каже да
се јавност рада суда обезбјеђује у складу са законом. Супротно од јавног је тајно. Овим
начелом се обезбјеђује прије свега сигурност у смислу да прво судије знају и виде да
њихова дјеловања не могу остати тајна, односно лоше и кварно поступање не остаје
између зидова суднице. То ствара одређен и додатни притисак на њих, притисак друштва
и јавног мњења и ријетко ко ће себе довести у ситуацију да буде линчован од стране
народа. Овај принцип је веома важан због тога што омогућава народу који је посредно
преко посланика и судског савјета бирао судије, увид у рад управо тих судија. Ниједан
поступак није, по законском правилу, обавијен велом тајни, интрига, сплетки и тако даље
већ се све лако и брзо може дознати, а сада у ери информационих технологија то бива још
лакше посредством медија и новинара. Дакле све очи су упрте у судију и он нема куд него
да поступа по закону. Исто тако и пресуде су јавне и свак може да види садржину пресуде,
да процјени и сам размотри и одлучи. Ово начело је веома битно у кривичном поступку
који посебно зна да буде обавијен велом тајни, интрига, јер крајњи резултат односно
пресуда може бити кобна по оптуженог.
КОНТРА : Да нема овог начела, судија би могао да ради шта хоће, јер народне контроле
нема, могао би унутар зидова суднице и да псује и да крши пословник и правила поступка
и да се понаша на свакакве непристојне начине. Овако кад га зна да га неко гледа, добро
ће припазити, као и сви остали.

Члан 5 став 3 ЗПП говори и о јавности и о тајности. О јавности говори на један посредан
начин у смислу да је јавност правило, а тајност изузетак. Наиме каже да ће суд искључити
јавност на главној расправи само у случајевима одређеним законом. Из овога слиједи да
је јавност правило. Али исто слиједи да је присутно и начело тајности које је заиста и
потребно за одређене врсте поступака. Овдје је битан и члан 120 став 2 Устава који каже
да ће суд изузетно искључити јавност са расправе или њеног дијела из разлога који су
нужни у демократском друштву, само у обиму који је потребан ( дакле тајност је
рестриктивна ) у интересу морала, јавног реда, када се суди малољетницима, ради
заштите приватног живота странака, у брачним споровима, у поступцима у вези са
старатељством или усвојењем, ради чувања војне, пословне или службене тајне и заштите
безбједности и одбране Црне Горе. Закон садржи следеће одредбе од члана 308 до члана
312 :

Главна расправа је јавна.

Расправи могу присуствовати само пунољетна лица.
Лица која присуствују расправи не смију носити оружје или опасно оруђе.
Одредба става 3 овог члана не односи се на чуваре лица која учествују у поступку.

Члан 309

Суд може искључити јавност за цијелу главну расправу или један њен дио, ако то
захтијевају интереси чувања државне, службене, пословне или личне тајне, интереси
јавног реда или разлози морала.
Суд може искључити јавност и у случају кад се мјерама за одржавање реда предвиђеним
у овом закону не би могло обезбиједити несметано одржавање расправе.

Члан 310

Искључење јавности не односи се на странке, њихове законске заступнике, пуномоћнике

и умјешаче.
Суд може дозволити да главној расправи на којој је јавност искључена присуствују
поједина службена лица као и научни и јавни радници, ако је то од интереса за њихову
службу, односно научну или јавну дјелатност.
У случају искључења јавности, на захтјев странке, суд може дозволити да расправи
присуствују највише два лица која она означи.
Суд ће упозорити лица која присуствују расправи на којој је јавност искључена да су дужна
да као тајну чувају све оно што су на расправи сазнала и указаће им на посљедице
одавања тајне.

Члан 311

О искључењу јавности одлучује суд рјешењем које мора бити образложено и јавно
објављено.
Против рјешења о искључењу јавности није дозвољена посебна жалба.

Члан 312
Одредбе о јавности на главној расправи сходно ће се примјењивати и на припремно
рочиште, на рочишта ван главне расправе, као и на рочиште пред замољеним судијом.

Дакле конкретизација уставног начела.

КОНТРА : Сви наведени примјери у себи имају оправдани разлог зашто треба искључити
јавност односно радознале очи. То су углавном разлози личне или породичне природе,
или интереси јавног реда, безбједности морала, државне или службене тајне. Све у свему,
привати и јавни интереси. Да нема начела тајности, омогућило би се да одређена лица
или државе чују оно што би угрозило безбједност или достојанство личности, односно
безбједност државе, мир и тако даље.

12. НАЧЕЛО ОБОСТРАНОГ САСЛУШАЊА – У члану 6 став 1 каже се да ће суд свакој

странци пружити могућност да се изјасни о захтјевима и наводима противне странке. Ово
се још зове и начело контрадикторности. Значи у поступку имамо двије странке са
супротвним захтјевима односно супротним интересима. Суд на основу спроведених
радњи треба да пресуди ствар. Мјериторном одлуком тј. пресудом одлучује о спору. Како
би пресуда била што ваљанија, суд треба да допусти и једну и другу странку да се како се
то каже сучељавају, изводе доказе и контрадоказе, аргументе и контра аргументе. Ако ово
не дозволи, онда битно крши права једне странке и не може да донесе ваљану пресуду на
основу саслушања само једне странке. Дакле да би се успоставила равнотежа, неопходно
је допустити објема странкама да изнесу своје тврдње и доказе, разлоге, и тако даље.
Само на ован начин суд се може приближити истини. Audiatur et altera pars – односно да
послушамо и другу страну је стара римска максима која је и у оно вријеме постојала и
била развијена и оправдана.

КОНТРА : Да нема овог начела, било би тотално бесмислено водити поступак, са само
једном странком. И фудбалски судија како да суди и пресуђује ако на терен није изашла
друга екипа.

Е сада, као изузетак се јавља у истом члану став 2 гдје се каже да је суд овлашћен да
одлучи о захтјеву о коме противнојх странци није била пружена могућност да се изјасни.
Ти изузеци су конкретно наведени у закону, а из разлога економичности односно брзине,
сигурности, цјелисходности, да се поступак не би одуговлачио...

13. НАЧЕЛО УПОТРЕБЕ МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА : Члан 7 став 1 каже да се поступак води
на језику који је у службеној употреби у суду а у члану 13 Устава каже се да је службени
језик у Црној Гори црногорски а ћирилично и латинично писмо су равноправни. То је
обиљежје суверенитета државе тј. да држава у својим органима а тако и суду примјењује
свој језик, односно језик којим говори њено већинско становништво. Члан 100 ЗПП каже
да ће се одлуке, позиви и друга судска писмена упућивати странкама и другим
учесницима у поступку на језику који је у службеној употреби у суду а ако је у суду у
службеној употреби и неки од језика националних мањина суд ће са том језику доставити
судска писмена оним странкама и учесницима у поступку који су припадници те
националне мањине. То конкретно регулише Закон о националним мањинама и
слободама. Члан 101 каже да странке и други учесници у поступку упућују суду тужбе,
жалбе, и друге поднеске на језику који је у службеној употреби у суду.

КОНТРА : Да нема овог начела, десило би се да се суду достављају поднесци на

хебрејском, кинеском, шпанском, руском или било ком другом језику свијета.

Е сада, пошто је потпуно реално очекивати да све странке не познају језик суда, члан 7 у
ставу 2 каже да странке и други учесници у поступку који не разумију или не говоре језик
који је у службеној употреби у суду имају право да се служе својим језиком или језиком
који разумију. Члан 99 став 2 каже да ако се поступак не води на језику странке, односно
других учесника у постуопку обезбједиће им се на њихов захтјев, усмено превођење на
њихов језик или језик који разумију свих поднесака и писаних доказа, као и онога што се
на рочишту износи. То се врши посредством тумача а за то је важан Закон о тумачима.
Члан 102 каже да трошкови превођења на језик националних мањина су трошкови суда
односно падају на терет средстава суда.

КОНТРА : Да нема овог изузетка, тј. да се не допушта учешће странаца, била би им битно
повријеђена права јер не могу учествовати на језику који не познају, а самим тим поступак
би био и беспредметан и не би имао смисла.

14. НАЧЕЛО ИСТИНЕ – О овом начелу имало би се доста тога рећи па стога упућујем на
књигу Утврђивање истине у парничном поступку од професорице. Начело истине је
утврђено у члану 8 став 1 гдје се каже да су странке дужне да изнесу све чињенице на
којима заснивају своје захтјеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице.
Дакле ако хоће да заштите своје право, ако хоће реакцију суда, оне требају да дају суду
штиво на основу којег ће он ваљано одлучити, а то су све чињенице и докази који му могу
бити од користи да правоваљано процјени ситуацију. Битно је запазити да често се не
сазна истина јер суд у парничном поступку суди на основу онога што странке изнесу. Ако
странке не изнесу суду све релевантне чињенице, суд неће ради тота заплакати. Суд ради
на основу онога што му је познато и доступно. Битан је и став 3 истог члана гдје се каже да
суд своју одлуку не може засновати на чињеницама и доказима о којима странкама није
прижена могућност да се изјасне. Дакле преплитање начела истине и саслушања
странака. Исто је важани члан 10 у свом првом дијелу гдје се каже да су странке, умјешачи
и заступници дужни да пред судом говоре истину.
КОНТРА : Ово начело је моралног карактера и прописује сврху и циљ поступка а то је да се
суди по правици и по правди, на основу цјелокупне утврђене истине. Ако се и када сазна
истина, iura novit curia односно суд зна право и слиједи правоваљана одлука, ако судија
зна свој посао наравно.

Изузеци : Постоји и изузетак који је прописан у ставу 2 члан 8 гдје се каже да је суд
овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнијеле и изведе доказе које странке
нису предложиле ( дакле рестрикција начела диспозиције ). Међутим све ово под условом
ако из резултата расправе и доказивања произлази да странке иду за тим, тј. хоће
односно желе, да располажу захтјевима којима не могу располагати. Овај члан упућује на
члан 4 став 3 гдје се каже да суд неће уважити располагања странака која су у супротности
са принудним прописима и моралом. Дакле одступање од начела диспозиције због вишег
циља.

15. НАЧЕЛО СЛОБОДНЕ ОЦЈЕНЕ ДОКАЗА : Ово начело исказано је у члану 9 гдје се
каже да ће суд по свом увјерењу ( а то значи слободна оцјена ) одлучити које ће
чињенице узети као доказане. Међутим ипак се ограничава његова слобода када се каже
на основу савјесне и брижљиве оцјене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и
на основу резултата цјелокупног поступка. Дакле треба поступати савјесно, стручно,
морално и пажљиво, сваки доказ треба да измјери и извага самог за себе, а онда на крају
када треба свести рачуне треба направити рекапитулацију и сабрати све за једну и за
другу страну.

КОНТРА : Супротно овом начелу је начело императивне оцјене доказа гдје се у закону
императивно каже који доказ колико вриједи. Да нема овог члана 9, постојала би
анархија, самовлашће, нестручно, корумпирајуће и компромитујуће поступање судија, не
би постојала правна сигурност и тако даље.

16. НАЧЕЛО ПРОЦЕСНЕ ЕКОНОМИЈЕ : Ово начело прати читав поступак и регулисан
је у члану 11 гдје се каже да је суд дужан да настоји, дакле треба да се труди, да се
поступак спроведе без одуговлачења у разумном року, са што мање трошкова. Веома је
битан и Закон о заштити права на суђење у разумном року. О овом начелу не треба
превише говорити јер суд је државни орган и троши средства из буџета. Када је прописано
да једна од странака сноси трошкове, исто тако не смије се превише оптеретити већ се
поступак треба водити рационално и економично да странка на чији терет падају
трошкови не би била неправедно и неоправдано осуђена на исплату трошкова у већем
износу него што је заиста било потребно.

КОНТРА : Да нема овог начела, суђења би трајала у недоглед, изискивала много времена
и трошкова, а права не би била заштићена. Не би било ефикасности.

17. НАЧЕЛО ЗАБРАНЕ ЗЛОУПОТРЕБЕ ПРАВА : Начело забране злоупотребе права је

опште начело. Изражено је у члану 11 став 2 гдје се каже да ако странке, умјешачи,
њихови законски заступници и пуномоћници са намјером да нашкоде другоме или са
циљем који је у супротности са добрим обичајима савјесношћу и поштењем,
злоупотребљавају прав која су им призната законом, суд може изрећи новчану казну или
друге мјере које су одређене овим законом. Злоупотреба права подразумијева да се
титулар права понаша супротно циљу односно разлогу због којег му је дато то право, то је
fraus legis, односно изигравање закона. Бројни су примјери злоупотребе као нпр, намјера
да се другом наштети, бескорисно вршење права, противрјечно, итд...

КОНТРА : Да злоупотреба није кажњива, биле би бројне последице, у погледу суђења у

разумном року, економичности поступка, трошкова поступка, заштите права и тако даље.
Нико се не смије користити својим правом на штету другог и свако је дужан да поштује
туђа права и слободе.

18. НАЧЕЛО ПРУЖАЊА ПОМОЋИ НЕУКОЈ СТРАНЦИ : У члану 12 се каже да

странка која нема квалификованог пуномоћника ( адвоката или лица са положеним
правосудним испитом ) и која се из незнања не користи правима која јој припадају по
овом закону, суд ће да упозори које парничне радње може предузети. Дакле суд је у
обавези да поучи неуку странку јер ипак треба да пази на њена права. Одсуство од начела
диспозиције.

КОНТРА : Да се не прописује ово начело, странка би била препуштена самој себи и свој
незнању, о њеним правима нико не би бринуо а суд не би занимало то што странка није
познавала право јер ignorantia iuris nocet или ignorantia iuris non excusat односно
непознавање права шкоди или непознавање права не оправдава.

19. НАЧЕЛО РЈЕШАВАЊА ПРЕТХОДНОГ ПИТАЊА : У члану 14 став 1 се каже да

када одлука суда зависи од претходног рјешења питања да ли постоји неко право или
правни интерес а о том питању суд или други надлежан орган још није донио одлукук суд
може сам ријешити то питање, ако посебним прописима није друкчије одређено. Дакле у
поступку се може десити застој због рјешавања правног питања од којег зависи сами ток
поступка. Због начела процесне економије, суду је дозвољено да сам ријеши то питање и
да не чека рјешење другог суда или надлежног органа, наравно ако му закон то дозволи.

КОНТРА : Да нема овог начела, не би се испоштовало начело процесне економије.

Став 2 је по мени занимљив гдје се каже да одлука суда о претходном питању има правно
дејство само у парници у којој је то питање ријешено. Е сад се поставља питање када
надлежан суд или други орган рјешава о том питању, зар не би било прекршено начело
не два пута о истом, и друга ствар, шта ако надлежан суд или орган одлучи другачије него
што је одлучио суд који је рјешавао претходно питање ?

20. НАЧЕЛО ВЕЗАНОСТИ ЗА КРИВИЧНУ ПРЕСУДУ : У члану 15 се каже да је у

парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дјела и кривичне одговорности
учиниоца везан за правноснажну пресуду суда којом се оптужени оглашава кривим. Битан
је ЗКП. У наследном праву рецимо за искључење нужног наследног дијела због покушаја
убиства оставиоца суд је везан кривичном пресудом да је странка у поступку заиста
извршила кривично дјело покушај убиства. Код штете, суд је везан зато што штета која је
произашла из кривичног дјела а за коју је крив учинилац подразумијева и одговорност за
грађанскоправни деликт зато што је кривица у кривичном праву ужа од кривице у
грађанском праву, и зато ако је учинилац оглашен кривим у кривичном поступку, онда је
сигурно крив и за штету односно грађанскоправни деликт који је произашао из извршења
кривичног дјела.

КОНТРА : Да нема овог начела, не би постојала правна конзистентност и правна сигурност.

Не би постојао јединствени правни поредак.

21. НАЧЕЛО СУЂЕЊА У ВИЈЕЋУ ОДНОСНО СУДИЈЕ ПОЈЕДИНЦА : У члану 16

прописан је карактер органа који мериторно одлучује. Устав у члану 119 каже да суд суди
у вијећу осим када је законом одређено да суди судија појединац. Дакле вијеће је
правило а појединац изузетак. У ставу 2 истог члана предвиђа и учешће судије поротника
када је то утврђено законом. Дакле остављена је могућност судије поротника да учествују.
У парничном поступку не постоје више судије поротници. У првостепеном поступку и
поступку по предлогу за понављање поступка суди судија појединац, дакле то ће бити
основни суд. У другостепеном поступку суди вијеће од тројице судија, дакле то ће бити
Виши суд а у поступку по ревизији и захтјеву за заштиту законитости суди вијеће од пет
судија, то ће дакле бити Врховни суд. Кад суд одлучује о сукобу надлежности и о
одређивању мјесне надлежности одлучује вијеће од троје судија, то су дакле Виши и
Врховни суд.

КОНТРА : Да ово питање није уређено, владала би анархија, самовлашће, правна

несигурност, неправда и све што произлази из правног неуређења односно правних
празнина.

Ова начела познаје Закон о парничном поступку. Међутим постоји још неколико начела и
основих права о којима бих рекао нешто кратко.

22. НАЧЕЛО НЕЗАВИСНОСТИ У СУЂЕЊУ / НЕПРИСТРАСНОСТИ СУЂЕЊА И

ИЗУЗЕЋА СУДИЈА / ИМУНИТЕТА СУДИЈА / СТАЛНОСТИ СУДИЈСКЕ
ФУНКЦИЈЕ / НЕСПОЈИВОСТИ СУДСКЕ ФУНКЦИЈЕ :

Судије требају да суде по праву. Међутим много је случајева када се због разних интереса
или уцјена гледа кроз прсте, односно затварају очи и чини неправда. Сва ова начела су у
функцији објективног, непристрасног и законитог поступања судија у одлучивању и
доношењу пресуде. Да нема ових начела, суд би се претворио у судилиште, владала би
анархија, самовлашће, не би било правне сигурности и била би погажена правна држава
( Reschstaat ) и владавина права (rule of law).

Судија треба да суди по уставу, закону и потврђених и објављених међународних уговора,

а не по нечијем налогу због пара, услуга, интереса и тако даље. Не смије нико утицати на
њега јер би се право изврнуло. Такође не требају судије да буду биране на основу
политичке подобности, иако је то тешко јер их бира и разрјешава Судски савјет, а чланове
судског савјета бира политика, односно Скупштина Црне Горе. Судија треба да буде
непристрасан а у складу са тим уведен је и институт изузећа судија гдје је законодавац
предвидио ситуације у којима би могло доћи до повреде непристрасности. Да не бих
причао о широкој теми изузећа, углавном судија не може да суди ако има било какве везе
са поступком односно било какве везе са странком на основу којег би се десило да буде
или наклоњенији или ригорознији према тој странци. У преводу, не смије их познавати, не
смије бити странка у поступку и тако даље. Ако судија свој посао ради добро и одговорно
а то се не свиђа посланицима и оним који га бирају, треба му се дати и имунитет а у члану
122 Устава у ставу 2 се каже да судија не може бити позван на одговорност за изражено
мишљење и гласање при доношењу судске одлуке, осим ако се ради о кривичном дјелу.
Исто тако се прописује сталност судијске функције и тако се чува од неоправданих
разрешења, чистки, премјештања, а са друге стране му се даје сталан посао и добра плата
да не би био поведен тиме да због лоше плате и слабих услова посла прима мито и ради
како не треба. Сталност судијске функције прописује се у члану 121 устава и каже се да му
престаје функција ако сам то затражи, када испуни услове за остваривање права на
старосну пензију и ако је осуђен на безусловну казну затвора. Н може бити премјештен
или упућен у други суд против своје воље, осим одлуком Судског савјета у случају
реорганизације судова, а разрјешава се дужности ако је осуђен за дјело које га чини
недостојним за вршење судијске функције, нестручно или несавнесно обавља судијску
функцију или ако трајно изгуби способност за вршење судијске функције. Судија не може
вршити посланичку или другу јавну функцију, нити професионално обављати другу
дјелатност.

23. ПРАВО НА ОДБРАНУ : Право на одбрану садржано у члану 37 Устава углавном су

мишљења да упујуче на кривични а не на парнични поступак гдје се каже да се свакоме
јемчи право на одбрану а посебно да на језику који разумије буде упознат са оптужбом
против себе, да има довољно времена за припрему одбране и да се брани лично или
путем браниоца којега сам изабере. Међутим веома је важан и члан 21 гдје се каже да
свако има право на правну помоћ коју пружа адвокатура, као независна и самостална
професија, а она може бити бесплатна у складу са законом, а мисли се на закон о
Бесплатној правној помоћи. Исто тако а везано је за тему пише и у члану 19 гдје се
прописује да свако има право на једнаку заштиту својих права и слобода, и члан 3 Закона
о судовима гдје се каже да су сви једнаки пред судом.

24. ПРАВО НА ЖАЛБУ : Када се говори о праву на жалбу, има се претпоставка

вишестепености. Првостепени је Основни, другостепени Виши а изузетно трећестепени је
Врховни суд. Жалба или правни лијек се има изјавити у року и саставни је дио пресуде
гдје се странка поучава како када и коме може изјавити жалбу. Суд на већој инстанци
одлућује о жалби на пресуду нижестепеног. Редовном жалбом се побија првостепена а
ванредним правним лијеком другостепена пресуда, и то због законом утврђених разлога.
Правни лијекови су детаљније регулисани у ЗПП, а устав у члану 20 каже да свако има
право на правни лијек против одлуке којом се одлучује о његовом праву или на законом
заснованом интересу. Занимљива је и прича зашто је настала вишестепеност и на њој се
може видјети да сваки институ има веома рационалан разлог настанка иако нам некада се
чине компликованим и беспотребним. У римском праву у парници странке су саме бирале
судију и због тога се основано претпостављало да ако су га саме бирале, а потребан је био
консенсус, аутоматски су и пристајале на његову одлуку , зато није била могућа жалба.
Саме су га бирале, сад нека поштују свој избор. Када је судијска функција постала
професионално занимање и када су судијске функције постале сталне, претпостављало се
да пошто странке нису саме бирале судију неће бити сагласне са његовом пресудом, и
дозвољен је институт жалбе која се тада звала и сами тај поступак apellatio, а који је до
данас задржаво свој назив и своје значење.

25. НАЧЕЛО NE BIN IS IDEM : Начело не бис ин идем или не два пута о истом је
уставно начело гдје се у члану 36 каже да се никоме не може поново судити нити може
бити поново осуђен за исто кажњиво дјело. Оригинално ово је институ кривичног
процесног права, међутим овдје је аналогија сасвим потребна и дозвољена да се
примјени и на парнични поступак.

КОНТРА : Да нема овог начела, исти тужилац поводом исте ствари и истог туженог могао
би неограничен број пута да свој захтјев изнесе пред исти суд. Како би то изгледало ?
Овако суд одлучи једном, постоји право на жалбу ако онај који је незадовољан мисли да
је суд погријешио, постоји и тај ванредни правни лијек и у коначном Уставни суд или
Европски суд за људска права. Суд који је одлучио више нема ништа у тој правној ствари.
Суд који је пресудио рекао је своје и више се не појављује у том случају у смислу поновног
пресуђивања и вођења поступка. Онај који је незадовољан може пред другим судовима
путем правног лијека да покрене жалбене поступке, а када они пресуде ствар је готова, и
више се не може покренути поступак у којој је исти тужилац поводом исте ствари, истог
туженог и пред судом који је своју одлуку већ донио.