СЕОБЕ СЛОВЕНА

СТЕФАН ЛЕВИЋ 6/2

Словени су најбројнија етничка група народа у Европи. Говоре словенским језицима и настањују највеће делове југоисточне, источне и
средње Европе, али и широки простор у Азији све до Тихог океана.

Живели су по племенима, на челу са племенским старешинама,

у племенској демократији. Све одлуке су се доносиле одлуком већине.
Подела Словена:

- Јужни словени: Срби, Црногорци, Хрвати, Словенци, Бугари и

Македонци.
- Источни Словени: Руси, Украјинци, Русини и Белоруси.

- Западни Словени: Словаци, Чеси – Моравци, Пољаци,

Лужички Срби и Русини.

Прапостојбина Словена
Порекло имена:

У историјским списима Словени се у прошлости, јављају под

различитим именима: Венеди, Венети, Венди, Винди, Анти, а
према неким мишљењима и под именима сармати, сауромати,
Сораби, Сирфи, Серби итд.

Порекло Словена:

Словени су један од огранака индоевропских народа. Сматра се

да се индоевропским прајезиком говорило у 4. миленијуму п.н.е.,
док се прасловенски језик издвојио као засебан у 1. миленијуму
п.н.е.
Историја Словена обухвата два глобална периода:

први је претходио великим сеобама, чији је интензитет био на

врхунцу у VI и VII веку наше ере, а други је тим сеобама започео
и траје до данашњих дана.

Основни разлози за сеобу Словена су:

1) велика померања других народа,
2) густина насељености Словена на простору прапостојбине и
начин привређивања који је тражио померања на нове територије,
3) развој материјалне културе, као и извесне промене у друштву,
4) ослабљеност Византијског царства.
Прво значајно етничко померање у суседству Словена десило се
када су Западни Готи (западногерманска племна) кренули са
западне обале Висле и са Одре на југ.

Још је већи значај са сеобе Словена имао продор Хуна из Азије у

Европу кроз такозвана ’’Врата народа’’ 375. године. Он је по
силовитости и огромним разарањима имао карактер катаклизме.

Појавом Авара у Европи сеобе су такође добиле замах, нарочито

у облику принудних сеоба.

Важан узрок словенских сеоба могао је бити и у пренасељености

обзиром да је начин обраде земље захтевао стално крчење шума и
постепено померање.
С друге стране, чињеница да је због хунских похода привреда
морала бити разорена или бар ослабљена, те да је у таквој
ситуацији морала постојати већа потреба за храном и гвозденим
предметима.

Од технолошких проналазака који би могли подстаћи сеобе,

свакако су битна била кола, која су омогућила да велике
раздаљине пређу не само снажни мушкарци него и њихове
породице и читава племена.
Кола су била само један од облика кретања ка новим земљама.
Словени су од својих савременика остали запамћени и као брзи и
издржљиви пешаци, добри градитељи чамаца, што је посебно
било битно приликом савладавања река.
Као што се на слици може видети, Словени су се кретали у
три правца: ка западу, истоку и југу.
У сеобама према западу Европе учествовало је током неколико
векова више словенских племена: Срби, Бодрићи, Љутичи,
Поморани, Ругини и др. У области данашње северозападне Пољске
нашли су се Срби. У VIII веку Словени су насељавали већи део
данашње Немачке. Њихово даље кретање ка западу зауставили су
Франци у VII веку.
И кретања Словена према истоку и североистоку била су
умногоме узрокована поменутим кретањима других народа, пре
свега Гота, Хуна и Авара.
Почетак сеоба Словена према југу не може се прецизно одредити.
О раном словенском присуству на Балкану говоре и неке археоло-
шке чињенице (нпр. Словенска грнчарија из V века нађена код
Бајине Баште).
У сваком случају почетком VI, а можда и нешто раније – крајем V
века, различита словенска племена или њихови делови скупљају се
на северној византијској граници, у доњем току Дунава, у Влашкој
и Молдавији.
Долазак Авара у Подунавље
566.године, убрзао је ширење
Словена на Балканском
полуострву све до његовог
крајњег југа. Тако је према
сведочењу византијских
историографа, Пелопонез
био пуних двеста осамнаест
година (од 587. до 805.године)
био потпуно под словенском влашћу, а највећи део других области
Грчке населило је и доста дуго је насељавало словенско становни-
штво.
За време владавине византијског цара Ираклија Срби су прешли из
Подунавља у област у околини Солуна која је тада добила назив Сервија.
Пошто нису били задовољни земљом кренули су натраг, али су се
прешавши Дунав зауставили и oд стратега Београда затражили и добили
велике делове провинције Далмације.
У приморју су населили област од Боке Которске до Дубровника, као и
више острва.
Као што се може видети, словенско насељавање Балкана било је
врло разноврсно и према правцима кретања, и према племенима
која су у њему учествовала а наравно и према облицима насеља-
вања нових територија (на пример, у пљачкашким и освајачким
походима, самосталним или у принудном савезништву са
Аварима, као и насељавање са дозволом византијског цара).

Обнављање византијске моћи, покоравање Словена на тлу

данашње Грчке и њихова поступна хеленизација почеле су пред
крај VIII века, а нестајање словенске етничке свести нарочито је
било убрзано у време четвртог крсташког похода (XIII век) и
касније у време турских освајања.
За разлику од Словена на крајњем југу Европе и најближих
Византији, остали Словени на Балканском полуострву су се
највећим делом етнички и језички одржали, стварајући државе и
успешно спајајући словенску културу са елементима култура
Византије, Медитерана и балканског културног поднебља.
ХВАЛА НА ПАЖЊИ!