СВЕТИЊЕ НАШЕГ КРАЈА

МАНАСТИР СВ. ПРОХОР ПЧИЊСКИ

Манастир Свети Прохор Пчињски се налази на шумовитим обронцима планине

Козјак, на левој обали реке Пчиње, у близини села Кленике, 30 км јужно од Врања. Према
предању, подигао га је у 11. веку византијски цар Роман Диоген у знак захвалности
Светом Прохору Пчињском, који му је прорекао да ће постати цар. Манастир ради као
културно-просветни центар овог краја.

Политички догађаји који су се одиграли крајем X и почетком XI века, морали су

оставити трага у градитељству ове области. Победом Василија II (976-1025) над
Самуилом, Византија је вратила раније изгубљене територије Балканског полуострва, што
је захтевало реорганизовање политичке и црквене управе и стављење становништва под
његов утицај. Царском повељом из 1020. године, Василије II реорганизовао је Охридску
архиепископију, у којој се спомиње епископија Морзовишка, у чијем саставу је поред
осталих места и Козјак – данас име планине у чијем подножју се налази манастир св.
Прохора Пчињског. Њега је изградио византијски цар Роман IV Диоген (1067-1071), на
молбу потоњег свеца и патрона храма Прохора Пчињског.

Једна од најопсежнијих обнова заслуга је краља Милутина, који је ангажовао 1316.

или 1317. године солунске сликаре Михаила и Евтихија да осликају нови храм. После
косовске битке манастир су разорили Османлије, а 1489. године обновио га је Марин из
Кратова. Тада је осликан фрескама које се убрајају у најзначајније уметничке творевине
свог времена. Манастир се нашао поново у оквирима српске државе 1912. године.

Манастирску целину данас обједињује ограда од лепо сложеног притесаног камена

препокривена каменим плочама и ћеремидом. Ограду прекидају са северне, западне и
јужне стране, преузимајући њену функцију, зграде манастирских конака. Главна Врањска
капија са запада води право на цркву, док она на југу испод конака окренута је Куманову
по чему је добила име. Источно, цркву од зграде Митрополије одвајају делимично
откривени темељи, по својој прилице цркве св. Јована. У овом степену истражености
тешко је сагледати средњевековну манастирску целину којој припада средишњи део порте
око гроба Св. Прохора Пчињског.

Древно светилиште саграђено је на месту где је живео преподобни Прохор

Пчињски. Просветитељ и потоњи светац за живота је одредио себи вечито боравиште у
подножју планине Козјак. И поред недостатака поузданих материјалних доказа има
довољно разлога за тврдњу да је садашњи гроб Св. Прохора део првобитног храма. Од
најстарије светиње данас је очувана капела где почивају мироточиве мошти Св. Прохора.
У питању је мала, поклоничка ниска правоугаона просторија. У сферно обликованој
источној страни смештене су мошти светитеља, где је, у десном горњем углу мали отвор
из кога већ један миленијум непрекидно извире чудотворно миро.

У импозантном манастирском комплексу доминирају два конака, међу којима тзв.

„врањски конак“, монументалних размера, представља једну од најлепших грађевина овог
типа у Србији. Грађен је између 1854. и 1862. године, заслугом Хаџи-Михаила
Погачаревића, трговца из Врања.
 Најстарије зидне слике налазе се на спољним површинама гробнице Св. Прохора
Пчињског. Други пут црква је живописана после обнове из времена архиепископа Саве III
(1309-1316). Један од најзначајнијих сликара византијског света ангажован на двору краља
Милутина, Михаило Астрапа, живописао је цркву Св. Прохора 1316. или 1317. године.
Свој рад он је обележио потписом на округлом штиту Св. Димитрија, заштнитика града из
кога је уметник дошао. Доста фресака је непрепознатљиво из тог доба, али разликују се
Архијереји из поклоњења Христу Агнецу, Св. Данило Столпник и Св. Архиђакон Стефан,
Св. Кирило Александријски и Св. Климент Охридски, св. Никола и Св. Силвестер… Због
скоро потпуног уништења осталих фресака, 1488/9. године исликане су нове, на месту
старих, руком младог, али искусног фрескописца, који је поштовао старе, те је направио
прво скице старих и на њих доцртао нове фреске, које и дан данас тамо, уз све остале, и
стоје. Много фрескописаца је доцртало нове фреске, које се веома лако дају препознати, а
чине ову цркву једну од највећег уметничког подухвата из свих доба фрескосликарства.
 Прохор је рођен у првој половини 11. века од побожних родитеља, Јована и Ане, у
околини Овчег поља. По Житију, Прохор је рано изучио књижне мудрости и у свему био
бољи од својих вршњака. У духовном усхићењу он одлази у пештеру Нагоричинску
(источно од Куманова), близу данашњег манастира Старо Нагоричино, где среће ловца
Диогена. Прохор му прорече да ће постати цар и рече му: сети се и мене кад постанеш цар.
То се и обистинило – Диоген поста византијски владар Роман IV Диоген (1067-1071).
Житије даље казује да се пустиножитељ Прохор подвизавао тридесет година у планини
Козјак (јужно од Врања), у једној малој пећини. Ту се и престави после шездесет и две
године испосничког живота.

После тридесет година преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га
речима: „Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да
ми подигнеш макар мали храм“. Цара обузе страх и са патријархом и пратњом пође у
Жеглиговски крај у Нагоричино да тражи старца Прохора. Пошто га ту не нађе, пређе у
планину Козјак. После много дана тражења пронађоше пећину и у њој мошти
преподобног Прохора. На том месту цар подиже цркву у славу Светога апостола Луке, а
десно од реке Пчиње сагради храм посвећен преподобном Прохору. У томе храму, са
десне стране олтара, положише свете мошти Преподобнога; из њих потече свето миро.
Део моштију цар је однео у Цариград, један део доспео је доцније у Љубостињу, а остали
део и данас се налази у манастиру Светог Прохора Пчињског под планином Козјак.