Процес планирања за кризне ситуације

Да поновимо - процес планирања подразумева скуп поступака и елемената које треба

узети у обзир, односно, процес заједничког мишљења. Циљ заједничког размишљања је
формулисање политике управљања, оперативних процедура и система, који дају
овлашћења за управљање у кризним ситуацијама, као и основу за сваку релевантну обуку
и операције на терену. Ако релативно доследно следите споменути процес, постићи ћете
следеће :
побољшање разумевања и сарадње између појединаца и организација које суделују у
заједничким напорима ;
координацију операција и доношења одлука у стресним условима и у оквиру временских
ограничења; те
израду документа, у којем се прецизно дефинишу капацитети за решавање кризе.

Кораци у планирању за кризне ситуације

Ефикасан процес планирања за кризне ситуације садржи следеће кораке :

 Процена ризика и изложености ;
 Дефинисање циљева и стратегије ;
 Организовање координираних, заједничких активности у планирању ;
 Подстицање укључивања приватног сектора ;
 Осигуравање континуитета владиних услуга ;
 Развијање инвентара ресурса ;
 Стварање система за односе са јавношћу ;
 Укључивање специјалних система ;
 Писање плана ; и
 Укључивање додатака или прилога у план, ако је то потребно.

Процена ризика и изложености

Процес планирања за кризне ситуације требао би увек почети темељитом проценом

ризика и изложености. Процена ризика и изложености помаже у одређивању каквим је
ванредним ситуацијама поједина земља изложена, те исто тако помаже планерима за
кризне ситуације да одреде за које ванредне ситуације треба да израде планове. Важно је
имати на уму да процењивање ризика и изложености представља почетак процеса
планирања, али се врши и у току израде програма за управљање у кризним ситуацијама;
стално процењивање прилагођава се разматрању нових ризика и изложености.

Дефинисање циљева и стратегије

Следећи корак у процесу планирања је дефинисање циљева плана и разрада стратегије за

његову имплементацију. У овај корак треба инкорпорирати постојеће политичке смернице
за управљање у кризним ситуацијама. Уз то, треба започети разматрање тактика за
операције на дневној бази у кризним ситуацијама, које ће проистећи из плана, када он
буде примиењен. У овој и следећим фазама процеса планирања, кључно је да се крене од
општег према појединостима, да се дефинишу циљеви, разради стратегија за примену
плана и осмисле операције, које ће служити као конкретна подршка стратегији.

Током ове фазе процеса планирања, такође треба имати на уму следеће:
величину и структуру групе за планирање;
одређивање најважнијих особа у плану: функционера и агенција који нужно морају бити
укључени у планове за управљање у кризним ситуацијам;
функционере и агенције који можда немају централну улогу у плану, али ипак морају бити
обавештени о ситуацији; те
улогу припадника војске и органа гоњења.

Организовање координираног планирања

Процес планирања се може претворити у бесплодни напор уколико не укључује читав низ
различитих појединаца и организација; тимски рад је један од основних елемената овог
процеса. При изради већине планова за кризне ситуације, а поготово при изради планова
за борбу против тероризма, треба укључити следеће скупине:
високе функционее владе и јавних служби;
војне старешине из свих родова оружаних снага;
националну и локалну полицију; појединце који предводе посебно изложене или угрожене
организације;
стручњаке за односе са јавношћу и информисање јавности;
стручњаке са посебним специјализацијама и релевантним знањима и искуствима;
истакнуте вође из приватног сектора; те,
представнике страних влада, када је то препоручљиво.

Све горе наведено не значи да све споменуте појединце треба укључити у сваки план за
кризне ситуације, или у сваку фазу процеса планирања. Међутим, немогуће је
организовати координирано, заједничко планирање уколико се не расподеле овлашћења у
управљању. Без обзира на то како поједини учесници били изузетни, и како вредни били
њихови ресурси, процес планирања вероватно неће бити продуктиван, уколико улоге и
одговорности учесника у њему нису јасно дефинисане. Сваки тим мора имати вођу, као и
структуру, а сви чланови морају имати јасно дефинисане одговорности. Уколико је тим
подељен у мање јединице, свака јединица мора имати свог вођу.

Особа која предводи укупни тим за планирање мора планирање усмерити и усредоточити
на поједине тачке, те мора осигурати координацију и сарадњу у раду чланова тима.
Именовани вођа планирања може, али не мора у случају ванредне ситуације, преузети
улогу главног управитеља. Међутим, важно је да се у процес планирања што је раније
могуће укључе различите организације, из редова којих би могли бити изабрани
управитељи за стварне кризне ситуације.

Циљ ове фазе процеса је осигурати да се план обогати кроз помоћ кључних савезника,
суседних земаља, експерата за поједина релавантна подручја, те важних дужносника (како
у приватном, тако и у јавном сектору) у самој земљи. Следи неколико важних питања које
треба имати на уму при координирању планирања :
На време треба одредити који ће домаћи функционери и организације преузети централну
улогу у планирању управљања у кризним ситуацијама. Такође треба узети у обзир и друге
релевантне појединце и организације. Од кључне је важности да свака важна владина
агенција, као и важне компаније, функционери у транспорту, војно особље и органи
гоњења буду адекватно заступљени у тиму за планирање. У најмању руку, у процесу
планирања треба тражити и њихов допринос.

Од изузетне је важности да свака кључна географска регија и етнички блок буду

заступљени у процесу планирања. Чланове регионалних власти такође треба сматрати
учесницима у планирању.

Анализом изложености требало би одредити која места представљају потенцијални извор

кризе. Та места требало би да буду заступљена у процесу планирања.

Током процеса планирања, треба се консултовати са релевантним страним

функционерима и агенцијама.

Имајући на уму ова питања, осигураће се да у тим за планирање за кризне ситуације буду
укључени најискуснији и најквалификованији појединци, који стоје на располагању. Исто
тако, осигурат ћете да ресурси којима располажу разни појединци и организације буду
укључени у план. Процес планирања захтева, пре свега, блиску сарадњу и координацију
различитих појединаца.

Подстицање сарадње приватног сектора

Сарадња приватног сектора од виталне је важности за планирање управљања у кризним

ситуацијама. Истакнути пословни људи морају знати да су угрожени и њихови радници и
објекти, а не само објекти и радници владиних служби. У тим за планирање морали би
зато бити укључени представници најважнијих компанија и грана индустије у земљи.

Службеници јавних служби морају, са своје стране, схватити да ресурси приватног

сектора могу бити од велике користи у планирању управљања у кризним ситуацијама.
Приватне компаније и организације моћи ће осигурати много тога што је потребно за
спровођење плана за борбу против тероризма, те могу, исто тако сарађивати са владиним
представницима, како би осигурали решавање кризе и санирање њених последица на
високом нивоу. У том случају, уводе се потребна законска регулатива и процедуре. Уз то,
приватне компаније и организације могу помоћи у финансирању програма обуке и
образовања владиних представника и пословних људи за управљања у кризним
ситуацијама.

Осигуравање континуитета владиних услуга

Свака ванредна ситуација може се потенцијално претворити у кризу, која може

искомпликовати и покренути функционисање владе на свакодневној бази. Један од
основних циљева процеса планирања је установљавање система за одговарање на кризе,
замишљеног тако да се кроз њега може одговорити и на ванредне ситуације, а да се тиме
не нарушава континуитет владиних услуга. Планирани одговор требао би да осигура
одржавање утиска да је влада стабилна, те да држи ситуацију под контролом.

На пример, крајем 1987, када су берзе широм света биле погођене дивљим спекулацијама,
велики број влада суочио се са питањем да ли треба привремено затворити берзе. Већина
влада ипак није затворила берзе, због страховања да би тиме могле узроковати панику у
јавности, али је ипак увела безбедосне механизме да би спречила да се тако нешто догоди
још једном. Хонг Конг је затворио своју берзу. Многи аналитичари се данас слажу да је
одлука о затварању берзе у Хонг Конгу била погрешна, стога јер се створио утисак да се
радници берзе не могу носити са ванредном економском ситуацијом.

Метода сценарија најбољи је начин за групу за планирање да одржи континуитет

владиних услуга током кризе. Планирање које произилази из употребе различитих
сценарија требао би да се заснива на инцидентима који би могли омести рад владе.

Исто је тако неопходно дефинисати улоге владиних представника, социјалних установа,

пословних људи и радника у медијима.

Владини представници морају познавати ланац заповедања, те морају знати ко има

ауторитет у ванредним ситуацијама. Треба унапред одлучити да ли са планом за
управљање у кризним ситуацијама треба упознати сваког владиног функционера, или
само неколицину одабраних.

Институције које пружају комуналне услуге морају знати како да наставе да пружају своје
услуге јавности у случају онеспособљујућег напада на комуникацијску мрежу земље и/или
на њен систем транспорта. Понекад се може унапред тражити од шефа сваке владине
агенције од "критичне важности" да поднесе план рада у случају ванредне ситуације.
Уколико се ово постави као услов, треба исто тако јасно рећи да ће такве планове
размотрити тим за планирање.
Развој инвентара ресурса

Управљање у кризним ситуацијама подразумева коришћење читавог низа различитих

ресурса и информација. Процес планирања, у којем суделују различити појединци, требао
би да укључи инвентар расположивих ресурса, који се могу ангажовати у ванредној
ситуацији. Инвентар ресурса требало би да укључи низ елемената, као што су листе о
квалитету и броју болница; процена стања путева и аутопутева у земљи; детаљне карте
објеката изложених ризику ; студије капацитета војске и органа полиције и правосуђа; те
комуникацијски капацитети. Исто тако, треба посветити пажњу "малим стварима", на
пример: кључним телефонским бројевима, релеватним међународним уговорима,
постојећим законима и политичким смерницама, те архитектонским плановима јавних
зграда и амбасада. Сви би наведени елементи требало да буду на располагању.

Једна од првих активности тима за планирање требало би да буде дефинисање основних

ресурса потребних за развијање плана и одговарајућу поделу одговорности и задужења
између његових чланова. Ову би листу требало поделити на три категорије:
(1) информације неопходне за састављање плана;
(2) информације довољно важне да би се трајно чувале;
(3) информације, које ће бити потребне тиму за кризне ситуације у ванредним
ситуацијама. Поједине информације (обавештајни подаци, карте, итд.) моћи ће се сврстати
у све три категорије.

Горе наведени ресурси нису ни у ком случају једини ресурси који ће бити потребни у
ванредној ситуацији. Тим за планирање требао би бити што је могуће прецизнији, како би
се тачно дефинисало који ће ресурси бити потребни, те како би се проценио квалитет и
количина расположивих ресурса. У случајевима када се постојећи ресурси чине
неадекватним, тим за планирање треба предложити побољшања потребна за пружање
подршке операцијама. Посебну пажњу треба обратити на ресурсе, који су потребни током
раних фаза неке ванредне ситуације.

Стварање система јавног информирања

У ванредној ситуацији неопходно је успоставити ефикасне комуникације. Да би се

смирила јавност, тим за планирање за кризне ситуације морао би унапред одлучити које
информације жели да објави у јавности, како би се јавност могла припремити за ванредну
ситуацију. Исто тако, тим мора унапред одлучити које ће информације објављивати током
ванредне ситуације. Тим за планирање требао би да именује гласноговорника или
гласноговорнике за односе са медијима, те да води рачуна о томе да гласноговорници
претходно прођу кроз потребну одлуку, да би знали сарађивати са медијима. Важно је да
тим за планирање и именовани гласноговорници успоставе добре односе са штампом пре
избијања неке ванредне ситуације. Такође, на пољу цивилне одбране, тим за планирање
мора водити рачуна да се успостави ефикасан систем за информисање јавности, који ће
бити од помоћи у случају евакуације или других мера које се спроводе у ванредним
ситуацијама.
Укратко, одлуке које тим за планирање доноси о информирању јавности односиће се пре
свега на то које информације треба објавити, ко треба да их објави, те које методе ће се
користити за комуницирање са јавношћу.

Специјални системи

Такође је важно да планери узму у обзир системе који су потребни, али нису и
расположиви у тренутку израде планова. На пример, за успешно спровођење операција у
појединим регијама или под одређеним временским условима, можда ће од кључне
важности бити побољшање система телекомуникација. За боље операције, можда ће бити
потребно успоставити боље комуникације између одређених појединаца и агенција. За
боље решавање и санирање криза, можда ће бити потребно побољшати обуку специјалних
тимова за ванредне ситуације и специјалних тимова за наоружање. У ситуацијама, у
којима практичне операције и тактике није могуће проводити због тога што потребни
системи нису на располагању или нису адекватни, тим за планирање мора препоручити
потребна побољшања. Важно је, међутим, знати да се планирање мора оснивати на
постојећим капацитетима, а не на планираним побољшањима.

Израда плана

План је физички документ, у којем се у детаље износе капацитети за решавање и санирање

криза. Нажалост, планери се често концентришу на формат и структуру плана, односно,
израда плана често засени његову сврху. Тако нешто се не би требало догађати; крајњи
циљ не би требало да буде физичка израда документа, већ предвиђање капацитета за
решавање и санирање ванредних ситуација, наведених у плану. Треба имати на уму да ће
од критичне важности бити применљивост документа, а не његов облик. Основна питања
којима би се у плану требало позабавити су:
сврха плана;
ситуације или ризици и изложеност, које се у плану предвиђају;
претпоставке о критичним операцијама;
појмови, који су коришћени у изради плана;
објашњење организације плана (за његово лакше коришћење);
организације укључене у план и расподела одговорности и дужности међу споменутим
организацијама;
прописи о команди и контроли;
административни процес за провођење операција;
услови за обуку и тестирање;
прописи за даље усавршавање и одржавање плана;
органи за усавршавање плана; те,
извори и библиографија.

При изради основног плана, такође је потребно израдити низ "мањих", детаљнијих
планова. Ови "под-планови" понекад се називају "додацима" или "прилозима", а у њима се
обрађују поједина питања и функције, дефинисане у процесу планирања. Сврха додатака
је да опишу политику, процедуре и ресурсе везане уз одређене функције управљања у
кризним ситуацијама, потребне за спровођење плана.

Формат и облик додатак требало би да одговара облику и сврхама основног плана, али не
би смео бити исти. У основном плану садржани су подаци релевантни за читав план, док
додаци садрже податке о одговорностима, задацима, процедурама и оперативним
акцијама, које се односе на субјект појединог додатка. Укратко, додаци су усредоточени
на операције. При изради појединих додатака, треба обратити пажњу на следећа питања :
које системе и капацитете треба установити или побољшати;
експертиза на коју се треба ослонити;
процеси извештавања;
исправни и неисправни поступци; те
бележење и провера поступака.

Примери додатака или прилога

Следи неколико примера тема појединих додатака или прилога :

Комуникације и упозоравање

Упутства садржана у овом додатку односе се на издавање упозорења за јавност, на

усмеравање и контролирање операција у ванредним ситуацијама, те на обавештавање и
упућивање јавности у ванредним ситуацијама.

Евакуација

Упутствва садржана у овом додатку односе се на евакуацију, у случајевима када ванредне

ситуације, изазване било природним појавама или људском руком, угрожавају безбедост и
животе грађана.

Чување реда и мира

Упутства садржана у овом додатку односе се на поступке и процедуре за одржавање реда

и мира.

Процена и санирање штете

Упутства садржана у овом додатку односе се на осигуравање расположивости процедура и

експертизе потребних за спровођење прелиминарних процена, те опис природе и обима
штете настале у кризној ситуацији.

Управљање ресурсима

Упутства садржана у овом додатку односе се на осигуравање координације материјала,

особља, опреме, финансијских средстава и информација за решавање и санирање кризне
ситуације.
Здравствене услуге

Упутства садржана у овом додатку односе се на здравствену негу жртава у кризним

ситуацијама и њихов транспорт у медицинске објекте.

Избор одговарајућег формата и примене "додатака", уместо "прилога", зависи од планера

за кризне ситуације, јер управо они морају бити задовољни форматом. Обично би план за
кризне ситуације требало да буде замишљен и израђен тако да, када планери сами себи
поставе следећа питања, могу на све њих одговорити потврдно.
Хоће ли план функционисати ?
Да ли ми разумемо план ?
Да ли су планом предвиђене одговарајуће основне и границе операција и процеса
доношења одлука ?