SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA EKONOMIJA EU

-Evropske integracije-

Boško Uzelac
Porezi i carine
2E1/0104/19
dr. Miodrag Paspalj
 SADRŽAJ
Uvod......................................................................................................3
-Teorije integracije............................................................................3
-Evropska unija.................................................................................4-5
Severnoatlantski pakt...........................................................................6
-Građani Srbije o NATO-u..............................................................6-8
-Partnerstvo za mir..........................................................................8-9
-Republike Srbija u programu Partnerstvo za mir..........................9-12
Savet Evrope......................................................................................12-14
Zapadnoevropska unija......................................................................14
-Briselski sporazum.......................................................................14-15
-Predsedništvo...............................................................................15
Evropske ekonomske integracije.......................................................15-16
-Međunarodno kretanje kapitala...................................................16-18
-Evropska zajednica za ugalj i čelik.............................................19
Literatura..........................................................................................20

2
 UVOD
Evropska integracija je proces industrijske, političke, pravne, ekonomske, društvene i
kulturne integracije država u Evropi, potpunog ili delimičnog opsega. Evropska integracija se
prevashodno ostvaruje putem Evropske unije i njenih regulacija.
Pitanje kako izbeći ratove između nacionalnih država bilo je od suštinske važnosti za prve
teorije. Federalistička i funkcionalizam|funkcionalistička stanovišta su se zalagala za
obuzdavanje nacionalnih država, dok je transakcionalno gledište težilo teoretisanju o uslovima za
stabilizaciju sistema nacija-država.

-Teorije integracije
Jedna od najuticajnijih teorija evropske integracije je neofunkcionalizam, koji je razvio Ernst B.
Has (1958) i dalje istražio Lion Lindberg (1963). Ta teorija stavlja fokus na prelivne vidove
integracije, što vodi ka uvećanoj integraciji. Suprotno tome, druga velika uticajna teorija
integracionih studija, liberalna međudržavana saradnja, stavlja fokus na državne preferencije
koje se ostvaruju pregovaranjem. Ovu teoriju je razvio Endru Moravčik tokom 1990-ih, putem
nadograđivanja na rad o međudržavnoj saranji Stenlija Hofmana i drugih. Ona i dalje ostaje vrlo
uticajna. Važna rasprava između neofunkcionalizma i liberalnog međudržavno rada i dalje ostaje
centralna u razumevanju razvoja i raznih neuspeha evropske integracije.

Kako se empirijski svet menja, tako se menjaju i teorije, a samim tim i razumevanje evropske
integracije. Danas postoji relativno nov fokus na kompleksnom kreiranju politika u EU i
upravljanju na više nivoa (MLG) kojim se pokušava da se proizvede teorija o radu i razvoju EU.

Prema jednoj studiji iz 2016. godine, Evropska integracija se produbljuje procesom „neuspelog
napretka”, pri čemu:
Međuvladino pregovaranje dovodi do nepotpunosti jer prisiljava države sa različitim
preferencijama da prihvate rešenja sa najnižim zajedničkim deliocem. Nepotpunost tada
oslobađa sile koje vode u krizu. Države članice odgovaraju tako što ponovo usaglašavaju
prilagođena rešenja najnižeg zajedničkog delioca, kojima se pokušava da se adresira kriza i koja
vode ka dubljoj integraciji. Do danas je ovaj sekvencijalni ciklus delimične reforme, praćene
neuspehom politike, čemu sledi dalja reforma, uspeo da održi evropski projekat i zajedničku
valutu.

3
-Evropska unija
Evropska unija (EU) politička je i ekonomska unija od 27 država članica koje se nalaze
prvenstveno u Evropi. Unija ima ukupnu površinu od 4.233.255,3 km2 i procenjeno ukupno
stanovništvo od oko 447 miliona. Unutrašnje jedinstveno tržište je uspostavljeno kroz
standardizovani sistem zakona koji se primenjuje u svim državama članicama samo u onim
pitanjima u kojima su se države dogovorile da deluju kao jedna. Politika EU ima za cilj da
obezbedi slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala kroz unutrašnje tržište; donosi zakone u
oblasti sudske vlasti i unutrašnjih poslova i održi jedinstvenu politiku o trgovini poljoprivredi,
ribarstvu i regionalnom razvoju. Pasoške kontrole su ukinute za putovanja unutar šengenske
zone. Monetarna unija uspostavljena 1999. godine, stupila je na snagu 2002. godine, a sastoji se
od 19 država članica koje koriste valutu evro. EU je često opisivana kao sui generis politički
entitet (bez presedana ili poređenja) sa karakteristikama bilo federacije ili konfederacije.

Unija i državljanstvo EU su uspostavljeni kada je Mastriški ugovor stupio na snagu 1993.

godine. EU vodi svoje poreklo od Evropske zajednice za ugalj i čelik (EZUČ) i Evropske
ekonomske zajednice (EEZ); prva osnovana Pariskim ugovorom iz 1951. i druga Rimskim
ugovorom iz 1957. godine. Prvobitne države članice onoga što je postalo poznato kao Evropske
zajednice bile su unutrašnja šestorka: Belgija, Zapadna Nemačka, Italija, Luksemburg, Francuska
i Holandija. Zajednice i njihove naslednice su porasle u veličini proširenjem na 21 državu
članicu i u vlasti dodavanjem oblasti politike u svoju nadležnost. Poslednji veliki amandman na
ustavnu osnovu EU, Lisabonski ugovor, stupio je na snagu 2009. godine. Ujedinjeno Kraljevstvo
je 2020. postalo jedina država članica koja je napustila EU. Pre toga, četiri teritorije država
članica su napustile EU ili njene preteče. Nekoliko je država koje pregovaraju o pridruživanju
Evropskoj uniji.

Sa oko 5,8 odsto svetske populacije, EU je 2021. godine ostvarila nominalni bruto domaći
proizvod (BDP) od oko 17,1 bilion dolara, što čini približno 18 odsto globalnog nominalnog
BDP-a. Pored toga, sve države članice EU imaju veoma visok indeks humanog razvoja prema
Programu Ujedinjenih nacija za razvoj. EU je 2012. godine dobila Nobelovu nagradu za
mir.bKroz Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, Unija je razvila značajnu ulogu u spoljnim
odnosima i odbrani. Ima stalne diplomatske misije širom sveta i deo je Ujedinjenih nacija,
Svetske trgovinske organizacije, G7 i G20. Zbog svog globalnog uticaja, Evropsku uniju su neki
naučnici opisali kao supersilu u nastajanju.
Neznatno manje od polovine ispitanih građana Srbije je za članstvo u EU (47%), dok je svaki
treći građanin protiv
(35%). Broj evroskeptika se uvećao čak za 10% u odnosu na stanje iz juna 2012. godine koje je
zabeleženo u istraživanju Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije.3 Broj evroskeptika se
povećao na uštrb neopredeljenih, kojih ima 18%. Znatno više zastupnika članstva u EU je među
4
onima koji imaju 30 do 39 godina i među starijim građanima Srbije koji imaju više od 60 godina.
o Polovina ispitanika rođenih između 1972. i 1982. godine je za članstvo u EU (54%), dok je
nešto manje od trećine ovih generacija protiv (28%). Ovo se može objasniti time da je članstvo u
EU bila alternativa Miloševićevom režimu koji je obeležio svesni period odrastanja ovih
generacija. Ove generacije su i okosnica radno sposobnog stanovništva, te je verovatno da dalje
napredovanje u karijeri i životne prilike dalje napredovanje u karijeri očekuju kojoj je bitno da na
početku karijere bile i najzastupljeniji učesnici studentskih i opozicionih protesta protiv
Miloševićeve vlasti. Zanimljivo, značajno više pobornika članstva Srbije u EU nego protivnika je
i među onima koji imaju više od 60 godina. Neznatno više od polovine ispitanika rođenih pre
1952. godine (51%) je za članstvo, a 33% protiv. Neznatno više podržavaoca pristupanja Srbije
EU je i među onima koji imaju od 40 do 60 godina. Stanovnici Vojvodine i Centralne Srbije više
podržavaju članstvo u EU, nego što se protive. Neznatno više mladih starosti od 18 do 29 godina
je protiv članstva u EU (42%) nego onih koji su za (41%). Među njima oni koji su još uvek
učenici ili studenti više je onih koji se protive članstvu u EU. Protivnici članstva u EU su
najzastupljeniji u glavnom gradu Srbije. U Beogradu je sličan udeo onih koji su za članstvo
(41%) i onih koji su protiv (40%). Najviše neopredeljnih je među onima koji imaju od 40- 49
godina. Svaki peti ispitanik rođen između ’72. i ’62. godine je odbio da se izjasni da li su za ili
protiv članstva (22%). Svaki peti građanin bez završene škole je neopredeljen ili odbio da
odgovori na ovo pitanje (23%). Najviše neopredeljenih je u Beogradu, čak svaki peti
Beograđanin/ka (20%). Najmanje neopredeljenih je u Vojvodini (14%). Najviše neopredeljenih
je među onima koji zarađuju ispod 10 hiljada dinara i onima koji zarađuju prosečno od 40 do 60
hiljada dinara. Svaki peti ispitanik u ovim grupama je izabrao ovu opciju. Najviše neopredeljenih
je među glasačima DSS-a (23%), a najmanje među glasačima Dveri (6%) i stranaka nacionalnih
manjina (8%). Ako Srbija uđe u EU, više građana očekuje da se poveća bezbednost države
(44%), da se smanji opasnost od organizovanog kriminala (40%) i da se efikasnije sprovede
borba protiv korupcije (44%). Četvrtina građana (25%) ne veruje da bi bezbednost države bila
povećana, a sličan je i udeo onih koji sumjaju u mogućnosti EU u borbi protiv korupcije (27%).
Približno svaki treći građanin ne veruje u moć EU da smanji organiyovani kriminal u Srbiji
(29%). Što se tiče potencijalnih gubitaka od članstva u EU, nešto više građana veruje da će
izgubiti mogućnost da odlučuju o svojoj sudbini (41%), nego onih koji se ne slažu sa ovom
ocenom (35%). Neznatno je manji broj onih koji veruju da bi Srbija osiromašila (34%) u odnosu
na one koji se ne slažu sa ovom tvrdnjom (40%). Ovo se može tumačiti i učestalim
izveštavanjem domaćih medija drastičnim merama štedenje koje su uvedene članicama EU koje
su zapale u dužničku krizu, poput Grčke, Španije i Portugalije u konktekstu ekonomske krize.

5
 SEVERNOATLANTSKI PAKT
Severnoatlantski sporazum je sporazum kojim je osnovan NATO. Potpisan je u Vašingtonu 4.
aprila 1949. Prvobitnih dvanaest država koje su ga ratifikovale postale su i članice osnivači
NATO: Belgija, Kanada, Danska, Francuska, Island, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška,
Portugalija, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD.
Kasnije su se pridružile i sledeće države: Bugarska (2004.), Češka (1999.), Estonija (2004.),
Nemačka (1955.), Grčka (1952.), Mađarska (1999.), Litvanija (2004.), Albanija (2009), Letonija
(2004.), Poljska (1999.), Rumunija (2004.), Slovenija (2004.), Slovačka (2004.), Španija (1982.),
Turska (1952.), Hrvatska (2009), Crna Gora (2017).
Kada se Nemačka ujedinila 1990. godine, ponovo je ratifikovala sporazum kao jedinstveni član
NATO.
Glavni deo sporazuma je Član 5 (Article V) koja obavezuje sve zemlje članice da smatraju
oružani napad protiv neke država kao napad na sve države. Ovaj deo sporazuma je prvi put
iskorišćen 2001. god. kao odgovor na napade 11. septembra na Svetski trgovinski centar i
Pentagon u operaciji Asistencija Orla.
-Građani Srbije o NATO-u
Raste prosečna ocena odnosa Srbije i NATO, smanjuje se broj ispitanika koji se protive članstvu,
za bombardovanje krive SAD, Zapad i Miloševića, veliki broj i dalje ne zna koliko je ljudi
stradalo ’99, petina bi prihvatila izvinjenje, većina smatra da nema koristi od članstva, ali
podržavaju saradnju

Petu godinu zaredom, Institut za evropske poslove u saradnji sa Ninamedia istraživačkom kućom
sproveo je u periodu od 6. do 12. marta istraživanje javnog mnjenja o odnosima Srbije i NATO.
Istraživanje je rađeno na reprezentativnom uzorku od 1203 ispitanika. Teme istraživanja su bile:
podrška članstvu Srbije u NATO; razlozi bombardovanja i prihvatanje izvinjenja; broj stradalih
tokom bombardovanja, pomirenje, ocena i korist sradnje Srbije i NATO.

Prosečna ocena odnosa Srbije i NATO-a na skali od 1 do 5 iznosi 2.26. Najveći broj ispitanika
daje u podjednakom broju ocene 1 i 3 (32.1%), nakon toga sledi ocena 2 koju daje četvrtina
ispitanika. Poredeći odnos Srbije i NATO u poslednje tri godine, može se uočiti blagi trend
porasta visine prosečne ocene.

Podršku članstva Srbije u NATO daje 11% građana Srbije, dok je 77% protiv, a 12% neodlučnih.
Muškarci i ispitanici mlađi od 60 godina starosti imaju jači stav po pitanju podrške članstva u
Srbije u NATO. Poredeći rezultate u poslednjih pet godina, u ovom talasu najmanji broj
6
ispitanika se protivi članstvu Srbije u NATO.

Kada su u pitanju razlozi NATO bombardovanja, najveći broj građana navodi interes i političke
razloge SAD i Zapada (12.7%), desetina navodi vojni interes SAD, politiku Slobodana
Miloševića (8.0%), strateške, geopolitičke ciljeve (7.4%), ostali odgovori se javljaju u procentu
manjem od 7%.

Većina ispitanika smatra da je od posledica NATO bombardovanja stradalo između 2000 i 5000
(40.8%), 27.7% navodi više od 5000 ljudi, da su poginule 754 osobe kaže 3.6% ispitanika, 1.3%
ispitanika misli da se taj broj kreće između 1000 i 2000 ljudi, dok 26.7% nije umelo da se izjasni.
Da je stradalo više od 2000 ljudi češće navode muškarci, stariji od 30 godina i stanovnici gradske
sredine. Poredeći sa prethodnim istraživanjem iz 2019. godine može se uočiti 7% manje
ispitanika koji smatraju da je stradalo više od 2000 ljudi.

Petina ispitanih prihvatilo bi izvinjenje NATO-a zbog bombardovanja (8% manje nego u
prethodnom istraživačkom talasu), dok se 69.1% izjasnilo da ne bi, a 9.3% je neodlučnih.
Izvinjenje bi u većoj meri prihvatili ispitanici stariji od 45 godina.

Da Srbija ne može imati koristi od članstva u NATO-u smatra 64.8% građana, dok 19.5% smatra
da je moguće da ista postoji, a 15.7% je neodlučno. Muškarci više u odnosu na žene podržavaju
stav da Srbija nema koristi u datom članstvu. Uočava se da porastom godina starosti raste broj
građana koji smatraju da Srbija ne bi imala koristi od NATO članstva, dok je među onima koji
smatraju da nema koristi više ispitanika sa osnovnim stepenom obrazovanja.

Kada je u pitanju podrška saradnje Srbije i NATO-a, 57.2% ispitanika je protiv (4% manje nego
u prethodnom merenju), dok je 31.9% za, a neodlučnih je 10.9%. Saradnju u većem broju
podržavaju muškarci, stariji od 45 godina i stanovnici gradskih naselja.

Polovina ispitanika smatra da i posle 21 godine od bombardovanja još nije vreme za pomirenje
(5% više u odnosu na 2019.godinu), dok je na strani pomirenja 35.9% građana. 12.7% nema
jasan stav po ovom pitanju. Pomirenje podržavaju većim delom muškarci, stariji od 45 godina,
kao i stanovnici Centralne Srbije.

7
-Partnerstvo za mir
Program Partnerstvo za mir (PzM) je najznačajnija inicijativa NATO, formalno pokrenuta 1994.
godine, u cilju razvijanja stabilnosti i bezbednosti u Evropi i šire u svetu, kroz jačanje poverenja i
saradnje između NATO i drugih država u evro-atlantskom prostoru. Zaštita i unapređenje
osnovnih sloboda i ljudskih prava, demokratski razvoj i očuvanje slobode, pravde i mira
predstavljaju zajedničke vrednosti na kojima počiva program Partnerstvo za mir i kao takve
kompatibilne su sa vrednostima drugih međunarodnih i regionalnih organizacija - Ujedinjenih
nacija, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Saveta Evrope, Evropske Unije i drugih
organizacija.

Partnerstvo za mir je program bilateralne saradnje između NATO i pojedinačnih država, koji se
bazira na načelima dobrovoljnosti, fleksibilnosti i transparentnosti. Program je za svaku zemlju
učesnicu individualan i specifičan. Učesnice programa Partnerstva za mir samostalno određuju
nivo, sadržaj i dinamiku partnerske saradnje, u skladu sa suverenim pravima, nacionalnim
interesima, potrebama i mogućnostima. Iako je njegovo osnovno težište razvoj saradnje u oblasti
odbrane, veoma je značajna politička dimenzija ovog programa, kao važnog faktora evropske
bezbednosne arhitekture. Partnerstvo za mir trenutno okuplja 20 partnera sa evro-atlantskog
prostora.

Prilikom pristupanja Partnerstvu za mir, države potvrđuju da su privržene doslednom ispunjavaju

obaveza iz Povelje UN i načela Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, posebno da će se
uzdržavati od pretnji upotrebom sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo
koje države, da će poštovati postojeće granice i da će nesuglasice rešavati mirnim sredstvima.
One, takođe, potvrđuju svoju privrženost Završnom aktu iz Helsinkija i svim drugim
dokumentima OEBS, kao i poštovanju obaveza u sferi razoružanja i kontrole naoružanja.

Za pristupanje programu PzM neophodna je saglasnost Alijanse, koja ceni spremnost države
kandidata na osnovu sopstvenih standarda i kriterijuma i tek tada upućuje poziv zemlji koja je
izrazila interes da joj pristupi. Učešće u Partnerstvu za mir i članstvo u Evropskoj Uniji nisu
međusobno uslovljeni, ali su kompatibilni, s obzirom na to da NATO i Evropska unija imaju
bliske sisteme vrednosti, standarde i procedure.
Politički okvir za saradnju NATO sa partnerskim zemljama je Savet evro-atlantskog partnerstva
(Euro-Atlantic Partnership Council - EAPC), političko-bezbednosni forum koji okuplja sve
države članice NATO i učesnice programa Partnerstvo za mir. Savet evro-atlantskog partnerstva
predstavlja mehanizam političke koordinacije i nadzora svih aktivnosti u Partnerstvu za mir i
forum na kome se, putem političkih konsultacija, razmatraju pitanja od značaja za partnersku
8
saradnju.
-Republika Srbija u programu Partnerstvo za mir
Odnosi Republike Srbije i NATO su u mnogo čemu specifični - rezultat su i refleksija istorijskih
okolnosti i događaja iz nedavne prošlosti. Međutim, na obe strane postoji izraženo razumevanje
da unapređenje partnerske saradnje, posebno kroz učešće Republike Srbije u programu
Partnerstvo za mir, doprinosi stabilnosti i jačanju poverenja na Balkanu i širem evro-atlantskom
prostoru. U tom smislu, za Republiku Srbiju je učešće u programu Partnerstvo za mir
najadekvatniji okvir za razvoj odnosa i saradnje sa NATO, državama članicama Alijanse i
drugim učesnicima programa Partnerstvo za mir, posebno imajući u vidu prirodu ovog programa,
njegovu fleksibilnosti i mogućnosti za njegovo individualno prilagođavanje svakoj učesnici.

Odnosi Republike Srbije i NATO u periodu neposredno pre pristupanja programu Partnerstvo za
mir razvijali su se uzlaznom linijom i manifestovali kroz razvijeni politički dijalog. Uporedo sa
unapređivanjem odnosa sa političkim i vojnim strukturama NATO, Republika Srbija je razvijala
raznovrsnu bilateralnu saradnju u oblasti politike bezbednosti i odbrane sa državama članicama
NATO i programa Partnerstvo za mir.

Na Samitu NATO u Rigi, 29. novembra 2006. godine, Republika Srbija je pozvana, uz Crnu
Goru i Bosnu i Hercegovinu, da pristupi programu Partnerstvo za mir. Učesnica programa je
formalno postala 14. decembra iste godine, kada je tadašnji predsednik Republike Srbije Boris
Tadić, u sedištu NATO u Briselu, potpisao Okvirni dokument, koji sadrži osnovna načela
programa Partnerstvo za mir. Time je Republika Srbija i zvanično postala učesnica programa
Partnerstvo za mir i stekla pravo da učestvuje u radu Saveta za evro-atlantsko partnerstvo, kao i
komiteta i radnih tela NATO u formatu otvorenom za države partnere.

Nakon potpisivanja Okvirnog dokumenta, Vlada Republike Srbije je usvojila Prezentacioni

dokument, koji je tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić 5. septembra 2007. godine,
uručio u sedištu NATO. Ovim dokumentom definisane su oblasti saradnje sa NATO, aktivnosti
koje Republika Srbija namerava da preduzme kako bi ostvarila ciljeve partnerstva, kao i vojne i
druge kapacitete koje stavlja na raspolaganje za program Partnerstvo za mir. U Prezentacionom
dokumentu Republika Srbija je istakla nameru da aktivno učestvuje u programu Partnerstvo za
mir i spremnost da participira u skoro svim uspostavljenim mehanizmima programa, uključujući
i Individualni akcioni plan partnerstva - IPAP (Individual Partnership Action Plan), kao viši
oblik saradnje.
Republika Srbija i NATO zaključili su 1. oktobra 2008. godine Sporazum o bezbednosti
informacija (Security Agreement), a Narodna skupština Republike Srbije ga je ratifikovala 5. jula
2011. godine. Ovim sporazumom garantuje se minimum neophodnih standarda zaštite podataka
9
koji se međusobno razmenjuju. Na ovaj način je omogućena razmena informacija poverljive
sadržine sa NATO i stvoreni uslovi za aktivniju ulogu Republike Srbije u Partnerstvu za mir.

Krajem oktobra 2008. godine, Vlada Republike Srbije je donela Odluku o otvaranju Misije
Republike Srbije pri NATO, što je predstavljalo važan korak u cilju jačanja diplomatskog i
odbrambeno-vojnog prisustva u sedištu Alijanse, za unapređenje dijaloga i razvoj saradnje u
okviru programa Partnerstvo za mir. Misija Republike Srbije pri NATO zvanično je otvorena
decembra 2009. godine.

Prvi Individualni program partnerstva - IPP (Individual Partnership Programme) između

Republike Srbije i NATO za 2009-2010. godinu usvojen je krajem 2008. godine, čime je
konkretizovano učešće Republike Srbije u programu Partnerstvo za mir, shodno ciljevima i
oblastima saradnje navedenim u Prezentacionom dokumentu. Drugi Individualni plan program
partnerstva obuhvatao je period 2010-2011. godinu, a treći period 2011-2012.

Vlada Republike Srbije je, u februaru 2011. godine, usvojila Zaključak o pokretanju procedure
za izradu Individualnog akcionog plana partnerstva - IPAP-a (Individual Partnership Action
Plan) između RS i NATO, kao intenzivnijeg oblika saradnje u okviru Partnerstva za mir. Vlada
Republike Srbije je 14. jula 2011. godine usvojila Prezentacioni dokument, koji je 25. novembra
2011. godine predstavljen u sedištu NATO u Briselu.

Individualni akcioni plan partnerstva - IPAP je mehanizam koji predstavlja najviši oblik
partnerske saradnje sa NATO koji ne implicira članstvo u Alijansi. On predviđa redovne cikluse
dijaloga sa NATO o političko-bezbednosnim pitanjima, vojno-odbrambenim i pitanjima javne
diplomatije i naučne saradnje, kao i planiranja u vanrednim situacijama.

Prvi ciklus IPAP-a između R. Srbije i NATO stupio je na snagu 15. januara 2015. godine i
usvajanje ovog dokumenta predstavljao je značajan korak napred u odnosima između Republike
Srbije i NATO, kojim su stvoreni uslovi za redovan i struktuiran dijalog, uključujući i dijalog na
političkom nivou.

Nakon uspešno sprovedenih aktivnosti u implementaciji prvog ciklusa IPAP-a, 2017. godine
započet je proces usaglašavanja drugog ciklusa IPAP-a.
10
Procedura usvajanja drugog ciklusa IPAP-a između R. Srbije i NATO za period 2019-2021.
godinu okončana je 7. novembra 2019. godine. Usvajanje novog IPAP-a predstavlja još jednu
potvrdu uzlaznog trenda partnerske saradnje Republike Srbije sa NATO i stvara uslove za
nastavak redovnog i strukturiranog dijaloga o svim pitanjima od obostranog interesa, te olakšava
koordinaciju naše bilateralne saradnje sa članicama i partnerima NATO.

Kao i prvi ciklus IPAP-a, novi dokument koncipiran je saglasno principima Partnerstva za mir, a
to su dobrovoljnost, transparentnost i fleksibilnost, i ima za polazište jasno definisanu politiku
vojne neutralnosti Srbije.
-Politički dijalog između Republike Srbije i NATO
Usvajanjem IPAP-a uspostavljen je okvir za dalje produbljivanje saradnje između Republike
Srbije i NATO i, u tom smislu, za unapređenje i podizanje političkog dijaloga na viši nivo.

Tadašnji prvi potpredsednik Vlade Republike Srbije i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i
tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić su 18. marta 2015. godine posetili Sedište NATO u
Briselu i učestvovali na sastanku Severno-atlantskog saveta i Republike Srbije, gde su
razgovarali sa generalnim sekretarom NATO Jensom Stoltenbergom i stalnim predstavnicima
država članica NATO. Poseban značaj za dalje unapređenje odnosa između Republike Srbije i
NATO imala je poseta generalnog sekretara Jensa Stoltenberga Beogradu 19.-20. novembra
2015. godine, koji se tom prilikom sastao sa tadašnjim predsednikom Vlade Republike Srbije
Aleksandrom Vučićem i drugim visokim zvaničnicima. Generalni sekretar Jens Stoltenberg je,
tom prilikom, izrazio žaljenje zbog nevino stradalih tokom bombardovanja SRJ 1999. godine i
uputio saučešće njihovim porodicama.

Trend daljeg jačanja političkog dijaloga na najvišem nivou nastavljen je posetom tadašnjeg
predsednika Vlade Republike Srbije Aleksandra Vučića sedištu NATO 23. novembra 2016.
godine. U bilateralnim razgovorima sa generalnim sekretarom NATO Jensom Stoltenbergom
razmotrene su dalje perspektive za produbljivanje partnerske saradnje između NATO i
Republike Srbije, kao i druge teme od zajedničkog interesa. Tadašnji predsednik Vlade
Aleksandar Vučić učestvovao je i na sastanku Severno-atlantskog saveta, gde je sa stalnim
predstavnicima država članica razmenio mišljenja o bilateralnim odnosima Republike Srbije i
NATO i drugim bezbednosno-političkim temama od značaja za region Zapadnog Balkana.

Tokom 2017. godine bilo je više susreta predstavnika Republike Srbije i NATO. Tadašnja
zamenica generalnog sekretara NATO Rouz Gotemeler je 23. juna u Beogradu prisustvovala
svečanom prijemu povodom stupanja na dužnost predsednika Republike Srbije Aleksandra
11
Vučića, kada je imala i odvojene susrete sa predsednikom Aleksandrom Vučićem i
predsednicom Vlade Anom Brnabić. Ministar odbrane Aleksandar Vulin posetio je 22.
septembra sedište NATO u Briselu, gde se sastao sa tadašnjom zamenicom generalnog sekretara
NATO Rouz Gotemiler. Niz poseta na visokom i najvišem nivou nastavljen je 14. novembra
2017. godine, kada je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić posetio Sedište NATO u
Briselu i susreo se sa generalnim sekretarom NATO Jensom Stoltenbergom, kao i sa stalnim
predstavnicima država članica NATO.

Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg boravio je 6-8. oktobra 2018. godine u zvaničnoj
poseti Republici Srbiji. Tom prilikom, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i generalni
sekretar NATO Jens Stoltenberg zajednički su otvorili Međunarodnu terensku vežbu upravljanja
posledicama vanrednih situacija „SRBIJA 2018".

SAVET EVROPE
Savet Evrope je međunarodna organizacija evropskih zemalja čije je sedište u Palati Evrope u
Strazburu. Osnivački akt SE je Statut Saveta Evrope, potpisan u Londonu, 5. maja 1949. godine.
SE ima 47 država članica (jedina evropska država koja nije članica SE je Belorusija) i 5 država
koje imaju status posmatrača (Kanada, Sveta Stolica, Japan, Meksiko, SAD) i Izrael koji ima
status posmatrača samo u Parlamentarnoj skupštini SE.

Sve države članice SE potpisale su Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, sporazum čiji je
cilj zaštita ljudskih prava, demokratije i vladavine prava. Evropski sud za ljudska prava nadgleda
primenu Konvencije u državama članicama. SE radi u bliskom partnerstvu sa Evropskom unijom
i sarađuje sa Ujedinjenim nacijama, Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju, kao i sa
mnogim zemljama partnerima širom sveta.

Osnovni ciljevi Saveta Evrope su zaštita ljudskih prava, unapređenje demokratije i vladavine
prava. Brojni reformski procesi u našoj zemlji odvijaju se u saradnji i uz pomoć SE, pre svega u
domenu pravnog i institucionalnog uređenja države, sprovođenju reformi u pravosuđu i drugim
oblastima u kojima je SE, na osnovu svog mandata, aktivan.

Republika Srbija je članica Saveta Evrope od 3. aprila 2003. godine. Republika Srbija ima Stalnu
misiju pri Savetu Evrope u Strazburu.
12
Prilikom prijema u SE, R. Srbija je prihvatila niz obaveza koje se odnose na usklađivanje
unutrašnjeg pravnog poretka sa standardima SE u domenu ljudskih prava, demokratije i
vladavine prava. Saradnja Republike Srbije sa Savetom Evrope posebno je značajna u kontekstu
naših evropskih integracija, imajući u vidu da aktivnosti SE počivaju i na tzv. Kopenhaškim
kriterijumima - u pogledu stabilnosti institucija, vladavine prava, ljudskih prava i poštovanja i
zaštite nacionalnih manjina.

R. Srbija je članica trinaest parcijalnih sporazuma Saveta Evrope, koji predstavljaju fakultativni
oblik okupljanja država koje poseban interes iskazuju za određenu oblast aktivnosti SE: Grupa
zemalja za borbu protiv korupcije - GREKO, Evropska farmakopeja, Banka za razvoj SE,
Evropski potporni fond za koprodukciju i distribuciju kreativnih kinematografskih i audio-
vizuelnih radova - EURIMAGES, Evropska komisija za demokratiju putem prava - Venecijanska
komisija, Prošireni parcijalni sporazum o sportu, Centar Sever-jug, Evropski i mediteranski
sporazum o katastrofama (EUR-OPA), Evropski centar za moderne jezike, Grupa za borbu protiv
zloupotrebe i nezakonitog prometa narkotika Saveta Evrope (Pompidu grupa), Omladinska karta,
Putevi kulture, Opservatorija za predavanje istorije u Evropi.

Komitet ministara SE je najviše odlučujuće telo Saveta Evrope. Sednice Komiteta ministara se
po pravilu održavaju jednom godišnje na ministarskom nivou. Zemlje članice predsedavaju
Komitetom ministara SE po šest meseci prema alfabetnom redosledu. Srbija je bila
predsedavajući KMSE u 2007. godini (maj-novembar).

Delegaciju Srbije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope čine sedam članova i sedam
zamenika, koji su poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Kongres lokalnih i regionalnih organa vlasti Saveta Evrope okuplja predstavnike lokalnih i
regionalnih organa vlasti. Uloga Kongresa je promovisanje lokalne i regionalne demokratije,
unapređenje upravljanja na lokalnom i regionalnom nivou i jačanje lokalnih organa vlasti.
Posebnu pažnju Kongres pridaje primeni principa iz Evropske povelje o lokalnoj samoupravi.
Delegaciju R. Srbije u KLRVE čini sedam članova i sedam zamenika.

Evropski sud za ljudska prava je međunarodni sud koji primenjuje Evropsku konvenciju o
ljudskim pravima rešavajući individualne ili predstavke država o povredama prava iz
Konvencije. Presude Evropskog suda za ljudska prava su obavezujuće za države. Sudija
Evropskog suda za ljudska prava iz Srbije je prof. dr Branko Lubarda.
13
Komesar za ljudska prava je nezavisan organ SE koji izrađuje periodične izveštaje o stanju
ljudskih prava u državama članica SE.

R. Srbija ostvaruje intenzivnu saradnju sa Bankom za razvoj. Značajne su aktivnosti koje se

sprovode u posebnom Fondu Banke za migracije i izbeglice, kao i aktivnosti u realizaciji
Regionalnog programa stambene izgradnje za zbrinjavanje izbeglica (RHP).

Saradnja sa Savetom Evrope se odvija i preko Kancelarije SE u Beogradu, otvorene 16. marta
2001. godine, koja radi u saradnji sa Vladom Republike Srbije i drugim nadležnim institucijama,
posebno se angažujući na reformama u oblasti pravosuđa, podrške funkcionisanju parlamenta i
lokalne samouprave, unapređenju sistema visokog obrazovanja, jačanju kapaciteta u borbi protiv
težih vidova kriminaliteta i drugim oblastima.

ZAPADNOEVROPSKA UNIJA
Zapadnoevropska unija je evropska odbrambrena i sigurnosna organizacija osnovana Briselskim
sporazumom iz 1948. godine o 50-godišnjem savezu protiv oružanih napada u Evropi i o
ekonomskoj, socijalnoj i vojnoj saradnji, što se smatra zametkom NATO pakta i Evropske unije.
Nadležnosti Zapadnoevropske unije, stupanjem na snagu Lisabonskog sporazuma prelaze na EU.
Ugovor o ZEU je ukinut u martu 2010. godine, a ona u potpunosti prestaje sa radom do jula
2011. godine.
-Briselski sporazum
Briselski sporazum je potpisan od strane Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Belgije,
Luksemburga i Holandije 17. marta 1948. Sporazum je obuhvatao zajedničku odbrambenu
strategiju, kao i ekomosko-kulturnu saradnju. 1954. primljene su i Zapadna Nemačka i Italija.
Cilj organizacije je:
да пружи помоћ међу чланицама у случају агресије,
да промовише заједништво Европе,
Покренути су потези око делимичног спајања Западноевропске уније у Заједничку спољну
и инострану агенцију Европске уније:

20. новембра 1999, Хавијер Солана, високи представник Заједничке иностране и

сигурносне агенције ЕУа, је такође постављен за генералног секретара Западноевропске
уније. На челу је обе организације са овлашћењима да овлашћена ЗЕУ пребаци Европској
унији.
14
Петерсберски задатак који је донела ЗЕУ 1992. године, а који је ступио на снагу 1997. на
самиту у Амстердаму ЕУа, који је постао основа за Инострану и сигурносну агенцију
Европске уније, који је имао задатак заједничке политике око хуманитарних акција,
заједничка борба у случају криза, као и за мирнодобне акције.
Институт за безбедносне студије Европске уније (The European Union Institute for Security
Studies - EUISS) и Сателитског центра Европске уније (European Union Satellite Centre -
EUSC) су заједно настале од делова ЗЕУ, од Институт за безбедносне студије
Западноевропске уније и Сателитског центра Западноевропске уније.
Наводно пуно стапање се требало десити 2000. године, али од 2004. године ЗЕУ и даље
постоји. 21. јуна 2001, Хавијер Солана је изјавио да нема разлога зашто би постојећи
статус земаља које учествују у ЗЕУ мењати.
-Predsedništvo
Zapadnoevropska unija ima rotirajuće predsedništvo na šest meseci. Zemlja koja je
predsedavajuća Evropskom unijom je takođe predsedavajuća i Zapadnoevropske unije. Kada
država koja nije članica Zapadnoevropske unije postane predsedavajuča EUom, tada prethodna
zemlja koja je članica obe organizacije nastavlja obavljati funkciju predsednika. Od 1. jula 2005.
predsedavajuća je Ujedinjeno Kraljevstvo, pošto je od 1. januara 2006. predsedavajuća Austrija,
kao i Finska od 1. jula 2006, koja isto nije puna članica unije.

EVROPSKE EKONOMSKE INTEGRACIJE

Ekonomske integracije u svetu predstavljaju stub funkcionisanja savremenih međunarodnih
ekonomskih odnosa. One su osnova sprovođenja procesa globalizacije glavni su nosioci svih
promena koje taj proces donosi zemljama unutar integracije kao i onima van njih. Regionalne
integracije, osnivaju se iz različitih interesa: ekonomskih vojnih i političkih. Regionalne
ekonomske integracije su najčešći oblik udruživanja zemalja jer je veliki broj pozitivnih efekata
koji takva udruživanja doprinose ukupnom privrednom prosperitetu zemalja u integraciji.
Međunarodna ekonomska integracija se definiše kao proces udruživanja nacionalnih privreda
radi ostvarivanja određenih ciljeva, a pre svega, uklanjanje carinskih i necarinskih barijera i
drugih ograničavajućih propisa u međusobnoj trgovini, obezbeđenje slobodnog kretanja ljudi,
(radne snage) kapitala i ostalih faktora proizvodnje kao i odnos integrisanih nacionalnih privreda
prema trećim zemljama. Nadzor nad sprovođenjem procesa integracije i upravljanje
integracionom grupacijom se reguliše sporazumom o stvaranju ekonomske integracije.
Međunarodna ekonomska integracija predstavlja proces udruživanja nacionalnih privreda radi
ostvarivanja određenih ciljeva, a pre svega, uklanjanje carinskih i necarinskih barijera i drugih
ograničavajućih propisa u međusobnoj trgovini. Obezbeđuje se slobodno kretanje Ijudi, (radne
snage) kapitala i ostalih faktora proizvodnje kao i odnos integrisanih nacionalnih privreda prema
ostalim zemljama sveta. Nadzor nad sprovođenjem procesa integracije i upravljanje integraciono
15
grupacijom se reguliše sporazumom o stvaranju ekonomske integracije.
Ubrzani tokovi kretanja robe, znanja i faktora proizvodnje između nacionalnih ekonomija
odavno su postali realnost međunarodnih ekonomskih odnosa. Svet i svetska privreda se
razvijaju grupisanjem i stvaranjem različitih oblika međunarodnih ekonomskih integracija koje
pružaju različite prednosti zemljama članicama. Postoji više vrsta integracionih i trgovinskih
blokova koji nastaju i funkcionišu na bazi sporazuma dve ili više država. Vrlo često se ne pravi
razlika između pojmova ,,integracioni blok'' i ,,trgovinski blok'', pa se oba oblika svrstavaju
u ,,integracije''. Ipak, treba naglasiti da trgovinski blokovi, kako im i ime kaže, predstavljaju
trgovinske sporazume, koji integrišu samo spoljnotrgovinske politike, dok integracioni blok
podrazumeva i integraciju privreda, ekonomskih, fiskalnih i drugih politika. Sve ubrzaniji
naučno-tehnološki progres, koji je uslovljavao proširivanje međunarodne podele rada, jeste jedan
od faktora stvaranja, razvoja i produbljivanja regionalnih ekonomskih integracija.
Pozitivni efekti nižih institucionalnih oblika vremenom se iscrpljuju i regionalne integracije teže
sve višim oblicima. Regionalne integracije su značajan faktor razvoja zemalja u integraciji, a
imaju i veliki uticaj na zemlje van integracije i svetsku privredu u celini. One omogućavaju
harmonizaciju razvojnih politika zemalja u integraciji, proširenje tržišta, specijalizaciju,
racionalnu kombinaciju i plasiranje faktora proizvodnje na širem privrednom području,
povećavaju konkurentnost, pozitivno utiču na privredni razvoj, dohodak i životni standard. Efekti
na zemlje van integracije su različiti u pojedinim slučajevima. Međutim, činjenica je da su efekti
nepovoljniji na zemlje van nego na zemlje u integraciji, a to naročito važi za zemlje u razvoju
zbog njihove izvozne strukture. Politikom pridruživanja i preferencijala otklonjen je jedan deo
nepovoljnih dejstava integracije na zemlje u razvoju, ali poteškoće na ovom polju i dalje ostaju.
-Međunarodno kretanje kapitala
Želja za smanjenjem jaza u nivou privredne razvijenosti između zemalja centra i zemalja
periferije podstiče kretanje kapitala iz zemalja na višem nivou dohotka u zemlje sa nižim nivoom
dohotka. Međunarodno kretanje kapitala predstavlja transfer kupovne snage iz jedne zemlje u
drugu, u novčanom vidu, u vidu roba i usluga. Ono po pravilu izaziva porast kupovne snage u
zemlji kapitala a smanjenje kupovne snage u zemlji izvoznici kapitala. Porast kupovne snage u
zemlji uvoznici kapitala deluje u pravcu porasta uvoza, s obzirom da je priliv novčane mase
izazvao u zemlji porast cena.

16
U zemlji izvoznici kapitala kupovna snaga se smanjila što je dovelo do sužavanja tržišta za
proizvode prve zemlje. Cilj transfera kapitala iz zemalja s visokim dohotkom je da ubrza
privredni razvoj tih zemalja do one tačke gde se zadovoljavajuća stopa rasta može postići na bazi
njenog samoodržavanja. Međutim, zemlja koja uvozi kapital veoma retko je slobodna u pogledu
korišćenja sredstava koje uzima na zajam, bilo da se radi o privatnom kapitaluili kapitalu iz
zvaničnih izvora, odnosno izvora multilateralnih međunarodnih finansijskih institucija. Privatni
kapital je vezan za određene svrhe koje ima privatni investitor. Kapital iz zvaničnih izvora ili
izvora međunarodnih finansijskih institucija vezan je za određene projekte koji ispunjavaju
specifične uslove i ograničen je za korišćenje unutar određene zemlje ili regiona. Time je na
izvestan način proces odlučivanja u pogledu korišćenja kapitala bilateralno determinisan u kome
učestvuju zemlje uvoznice kapitala i zemlje izvoznice kapitala. Ciljevi međunarodnog kretanja
dugoročnog kapitala su determinisani mogućnostima i potrebama investiranja u međunarodnim
razmerama i ekonomsko-političkim odnosima u svetu.
Međunarodno kretanje investicionog kapitala se odnosi na međunarodno finansiranje kada se
radi o ulaganju dugoročnog kapitala radi obezbeđivanja kontrole nad preduzećem - direktne
investicije, i radi ulaganja u hartije od vrednosti koje nose fiksnu kamatu - portfolio investicije.
Kapital se između zemalja kreće u tri osnovna oblika:
a) strane direktne investicije
b) strane portfolio investicije
c) zajmovi i krediti
Prema vremenskom kriterijumu međunarodne kapitalne transakcije mogu da budu u vidu
kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih zajmova. Kratkoročni zajmovi su obično privatni
zajmovi. To su, pre svega, kratkoročni krediti (komercijalni i robni) u vezi sa izvršavanjem
poslovnih transakcija u međunarodnoj trgovini. Značajan oblik kratkoročnih kredita se javlja u
vidu dokumentarnog akreditiva, gde uvoznik otvara akreditiv u korist izvoznika (kreditira
izvoznika pre prijema robe). U izvesnom smislu je i dokumentarna naplata, tj. dokumentarni
inkaso kreditiranje izvoznika, jer uvoznik, po pravilu, otkupljuje dokumenta pre prijema robe.
Srednjoročni zajmovi se najčešće razmatraju u sklopu dugoročnijeg kretanja, iako se ovde radi o
međunarodnim zajmovima sa kraćim rokom trajanja od onih koji se odnose na dugoročnije
kretanje kapitala.
Dugoročni zajmovi su primarno autonomnog karaktera, i stavljaju se u funkciju usled razlika u
kamatnim stopama između zemalja. U ovakvoj funkciji slabi uloga dugoročnijih zajmova u
savremenoj svetskoj privredi.

17
Strane direktne investicije predstavljaju takav tip međunarodnog finansiranja koji uključuje
kontrolu domaćih rezidenata nad preduzećem kao inostranim deviznim rezidentom. Preduzeće je
inostrani, devizni rezident samim tim što ima svoje poslovno sedište u inostranstvu bez obzira na
vlasništvo. Prema tome, bitni sastavni deo direktnog investiranja je sticanje kontrole nad
preduzećem u inostranstvu. Ova kontrola može biti potpuna ili delimična. Dakle, nije dovoljno
da je preduzeće u inostranstvu samo finansirano od strane rezidenata domaće zemlje. Bitno je da
ono bude kontrolisano od strane domaćih rezidenata.
Portfolio investicije predstavljaju takav tip međunarodnog investiranja kod koga je isključivi cilj
investitora sticanje dohotka a ne i kontrola nad preduzećem u inostranstvu. Razlika između
portfolio investicija i direktnih investicija je čisto funkcionalna. Samo ova funkcionalna razlika
može i da bude relevantna, s obzirom da portfolio i direktne investicije mogu katkada poprimiti
istu ili sličnu formu. Ako neko kupi izvestan broj akcija isključivo da pribavi sebi dohodak koji
mu se čini realan s obzirom na dobre izglede preduzeća, a pri tome nema nikakve pretenzije na
uticanje na poslove preduzeća ni na kontrolu nad tim poslovima, on je portfolio investitor iako bi
formalno trebao da bude direktan investitor.
Pod zajmovnim kapitalom u međunarodnim ekonomskim odnosima podrazumeva se takav oblik
međunarodnog kretanja kapitala kod kojeg se kupovna snaga transferiše neposredno u obliku
zajma od zemlje davaoca kredita u zemlju uvoznika kredita, koja ga može upotrebiti bilo u svrhe
proizvodnje ili potrošnje. U suštini zajmovnog kapitala leži tendencija međunarodnog izravnanja
razlika u snabdevenosti kapitalom i u potrebama za kapitalom od zemlje do zemlje.
Regionalne integracije su, u stvari, proizvod globalne interdependencije privreda i država u
savremenom svetu. Po svom karakteru predstavljaju institucionalnu formu međusobnog
ekonomskog (trgovinskog i finansisjkog), tehnološkog, pravnog, kulturnog i drugog povezivanja
dve ili više zemalja (država) na određenom širem ili užem regionu (prostoru). Najprogresivniji
primer kreiranja uspešne regionalne ekonomske integracije je Evropska unija (EU), stvorena pre
više od pedeset godina i potom neprestano ra-zvijana i unapre!ivana. Ona je bila svojevrstan uzor
za mnoge ekonomske regionalne integracije koje su kasnije stvarane u drugim regionima sveta
(NAFTA, MERCOSUL, ASEAN, i dr.). Uspešnost svake pojedinačne regionalne ekonomske
integracije zavisi od karaktera odnosa na kojima je sazdana. Ekonomski fer odnosi među
članicama integracije garancija su njenog progresa. Integracija zahteva stepen jednakosti među
učesnicima, u protivnom može postati eufemizam za hegemoniju. U tom kontekstu regionalne
ekonomske integracije predstavljaju se, bez obzira na neke njihove nesporne autonomne
odrednice, kao sastavni deo procesa globalizacije svetske privrede.

18
-Evropska zajednica za ugalj i čelik
Evropska zajednica za ugalj i čelik je preteča Evropske unije, a nastala je na temelju plana
Roberta Šumana u sklopu kojeg je 1950. godine predloženo stvaranje ovlašćenja nad industrijom
uglja i čelika posleratne Francuske i Nemačke, te drugih država koje su htele da im se priključe.
Namera je između ostalo bila da se spreči budući rat između Francuske i Nemačke. Šuman je
izjavio je da mu je bio cilj da „učini rat ne samo nezamislivim, već i materijalno nemogućim”što
se trebalo postići regionalnom integracijom, od čega je EZUČ bila prvi korak. Ugovor bi stvorio
zajedničko tržište uglja i čelika među državama članicama, što bi neutraliziralo konkurenciju
među evropskim državama oko prirodnih bogatstava, posebno oko Rura.
Potpisivanjem Ugovora o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, 18. aprila 1951. godine u Parizu,
Belgija, Holandija, Luksemburg, Italija, Nemačka i Francuska uspostavile su zajednički okvir za
dogovore o proizvodnji i distribuciji uglja i čelika, te autonomni sistem institucija koji će time da
upravljaju narednih 50 godina. Prema tom Ugovoru taj rok je istekao 23. jula 2002, čime je ova
zajednica prestala da postoji. Iako je ova zajednica bila ograničena na samo dve industrijske
grane, njeno je postojanje imalo značajan uticaj na privredni i politički razvoj u Evropi u drugoj
polovini 20. veka.
Zajednicom su upravljale četiri institucije: Visoko telo Evropske zajednice za ugalj i čelik koju
čine nezavisno imenovani članovi, Zajednička skupština u koju ulaze zastupnici nacionalnih
parlamenata, Specijalno veće koje čine ministri država članica i Sud pravde. Ta su tela danas
postala osnovne institucije Evropske unije: Evropska komisija, Evropski parlament, Evropsko
veće i Evropski sud.
EZUČ je bila temelj kasnijim zajednicama uspostavljenih potpisivanjem Rimskih ugovora 1957:
Evropskoj ekonomskoj zajednici i Evropskoj zajednici za atomsku energiju, s kojima je delila
svoje članstvo i neke institucije. Ugovorom o spajanju potpisanim u Briselu 1967, sve institucije
EZUČ-a spojile su se u Evropsku ekonomsku zajednicu, ali je EZUČ zadržala svoju nezavisnu
pravnu osobnost. Godine 2002. Pariski ugovor je istekao, EZUČ je prestala da postoji u bilo
kojem obliku, a njene je aktivnosti u potpunosti preuzela Evropska unija u okviru
Amsterdamskog ugovora i Ugovora iz Nice.

19
 LITERATURA
https://sr.m.wikipedia.org/sr/Evropska_integracija
https://sr.m.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D0%B5%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD
%D0%BE%D0%B0%D1%82%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D1%82%D1%81%D0%BA
%D0%B8_%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%83%D0%BC
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Evropska_unija
https://iea.rs/blog/2020/03/24/21-godina-kasnije-stavovi-gradjana-srbije-prema-nato-u/
https://bezbednost.org/wp-content/uploads/2020/06/
gradjani_srbije_izmedju_eu_rusije_i_nato.pdf
https://www.mfa.gov.rs/spoljna-politika/bezbednosna-politika/partnerstvo-za-mir
https://www.mfa.gov.rs/spoljna-politika/srbija-u-medjunarodnim-organizacijama/savet-evrope
https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/%D0%97%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%BD
%D0%BE%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_
%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0
https://www.bpa.edu.rs/FileDownload?filename=fcbd679f-235d-4967-8074-
a3cd91765f90.pdf&originalName=EKONOMSKE%20INTEGRACIJE%20SKRIPTA.pdf
https://sr.m.wikipedia.org/sr/Evropska_zajednica_za_ugalj_i_%C4%8Delik
knjiga ,,Ekonomija Evropske unije“, dr. Miodrag Paspalj V. izdanje

20