Džoana Nejl

Njena veoma posebna nevesta

 1.

- Jesi li sasvim sigurna da želiš to da uradiš? - upita Kerol Ferli, blago

spuštajući ruku na Sarino rame, a pogled njenih sivih očiju brižno joj
prede preko lica.
- Ne mogu da se otmem utisku da još nisi spremna da se sama snalaziš
u svetu. Ti znaš da bismo bili vrlo srećni kad bi ostala s nama koliko god
želiš, zar ne?
- Znam - reče Sara i čak se i osmehnu. - Ti i Tom ste oboje bili zaista
divni prema meni i želim da znate da cenim sve što ste uradili, kako za
mene tako i za Emili. Suština je u tome što, ako sad ne izađem napolje i
pokušam da živim sama, mislim da nikad neću skupiti hrabrost da to
uradim. Osećam kako moram da se vratim normalnom načinu života...
kakav god da je.
- Ali nije prošlo mnogo vremena otkako si izašla iz bolnice... samo
nekoliko meseci... I sigurna sam da ti je potrebno još vremena da se
prilagodiš - reče Kerol i namršti se. - Pretrpela si gadnu povredu glave i
čak i sad ima stvari od kojih patiš. Kako ćeš uopšte da se snadeš,
pogotovo s malim detetom o kome moraš da brineš?
- Prošlo je najmanje šest meseci... i krajnje je vreme da počnem sama da
vodim svoje poslove. Nekako ću se snaći. - Sara duboko udahnu kako bi
se umirila od pogleda preko kuhinje obasjane suncem u udaljeni ugao
trpezarije, prema mestu gde se Emili igrala s kućicom za lutke. Imala je
skoro tri godine i upravo je počinjala da se oporavlja od potištenosti koja
ju je donedavno obuzimala. - Moram.
Devojčica je nešto tiho čavrljala maloj, zlatokosoj lutki koju je stavljala u
jednu sobu kućice i vadila je iz nje. - Moramo da spremimo večeru - reče
tankim glasićem kao da pijuče. - Stavi tiganj na šporet. - Onda pogleda
Saru i zakikota se. - Mamice, gledaj... Doli drži tiganj.
- Tako je, dušo - reče Sara i zadrža pogled na ćerkici kad se Emili vratila
igri.

2
 Bila je slatka devojčica, svilenkaste plave kose, blago ukovrdžane na
vratu, koja joj je padala preko slepoočnica u prozirnim pramenovima.
Nesvesno, Sara pomeri kovrdžu boje meda koja joj je pala na obraz i
zadenu nemirnu loknu iza uva.
U bolnici su joj rekli da je Emili njeno dete i nema sumnje da je veoma
voli, a veza između njih dve svakim danom postaje sve jača. Problem je u
tome što ništa u njenom životu više nema smisla i što oseća da je
zarobljena u mestu na kojem vlada opšti haos i zbrka.
Kosa joj je porasla od onog sudbonosnog dana kad je bila povređena, i
sada joj je padala na ramena; činilo joj se veoma čudnim što ima tako
gustu masu kovrdža na glavi. Jednako joj je bila čudna i svaka crta lica
kad bi se pogledala u ogledalo.
-Je l' ti neće smetati da pripaziš Emili dok ja odem da pogledam kućicu?
- upita Sara okrenuvši se da pogleda ženu koja ju je primila u kuću i kod
koje žive poslednjih nekoliko meseci. - A mogu i daje povedem ako ti
tako više odgovara.
- Ne, nema potrebe da to radiš — reče starija žena odlučno. - Treba sve
da proveriš na miru. Sa mnom će joj svakako biti dobro - reče Kerol,
slabašno se osme-hujući, pri čemu joj se materinske crte lica malo na-
boraše i seta joj se pojavi u pogledu. - Ona je ipak i dalje moje posvojče.
U recima joj se možda pomalo osećala duševna patnja ili je to što je Sara
naslutila ipak bilo mirenje sa sudbinom. Sta god da je u pitanju, nateralo
je Saru da pažljivije pogleda stariju ženu, iz čijeg je pogleda izbijala
briga.
- Da li ti to strepiš da ćeš je izgubiti? Znam koliko si zavolela Emili -
reče joj nežnim glasom i pruži ruku da dodirne Kerol. Iznenada oseti da
je veoma važno da učini sve što može kako bi razuverila i utešila ovu
ženu koja joj je postala prijatelj poslednjih nekoliko meseci. - Dobro ću je
čuvati i, šta god da se desi s tom kućicom, nikad nećemo biti mnogo
daleko od tebe. Dovodiću je da te vidi, a ti ćeš u svako doba kod nas biti
dobrodošla.
Kerol je zagrli i privi je na grudi. - Da, znam da hoćeš i drago mi je zbog
toga. Ne obraćaj pažnju na mene. Bila si mi kao ćerka i znam da previše
brinem, znam kakva sam. Samo mi je žao što ti se do sada nije vratilo

3
pamćenje ili bar samo jedan deo. Onda bih u svakom slučaju bila mnogo
sigurnija u to da si spremna za ovaj korak.
- Biću ja dobro - promrmlja Sara i ispravi se, pripremajući se za ono što
sledi. — Fizički sam, u najmanju ruku, sasvim dobro, a ovo je nešto što
moram da uradim, zbog sebe i zbog Emili. - Opipa ključ u džepu. - Imam
ključ koji mi je dao agent za nekretnine, pa ću otići pravo do kuće da
vidim da li ima sve što je potrebno. Ne brini za mene. Ovo je nešto što
moram da uradim za sebe... prvi korak ka nezavisnosti, ako ti se tako
više sviđa.
Kerol klimnu glavom. - Vidim da si donela čvrstu odluku i neću ti
stajati na putu. Samo se nadam da ćeš zapamtiti da smo mi ovde uvek
spremni da te primimo nazad. 1 da možeš da nam se obratiš ako bilo šta
bude potrebno.
- I hoću - reče joj Sara i osmehnu se, a onda ode do male devojčice,
čučnu pored nje i vedro joj reče: -Moram nakratko da izađem, Emili, ali
će tetka Kerol paziti na tebe. Hoćeš li da budeš dobra devojčica dok se ja
ne vratim i da slušaš tetka Kerol?
- Naravno da hoću - reče Emili i blistavo joj se osmehnu, a u plavim
očima odražavao se Sarin nežan pogled.
- Volim te - reče joj Sara, zatim poljubi dete, ustade i okrenu se da nađe
tašnu.
Vožnja do kućice nije dugo trajala, ali, dok je pored nje promicao seoski
krajolik, Sara je imala vremena da razmišlja kako je lako povratila
veštinu upravljanja kolima, kao da je to deo njene prirode. Lokalne vlasti
donele su posebnu uredbu za nju kako bi joj omogućile da polaže vožnju
pod imenom koje sad koristi i, kad je položila, kupila je ovaj mali
automobil po vrlo povoljnoj ceni. Bio je to još jedan korak ka normali-
zovanju njenog života.
Seoce u kome je živela poslednjih nekoliko meseci smešteno je u zelenoj
dolini ugneždenoj između ustalasnih brda koja su činila južnu padinu
planinskog venca Penin. Svuda unaokolo bujala je raskošna vegetacija,
vresom pokrivene pustopoljine i drveće čije se granje njihalo na lakom
letnjem povetarcu. Povremeno je mogla da vidi deo reke kad bi površina
vode blesnula pod sunčevom svetlošću, pretvarajući se u srebrnu traku
koja je vijugala kroz livade i pašnjake.

4
 Posle izvesnog vremena Sara skrenu sa seoskog puta na uski puteljak
koji je vodio do dva odvojena imanja. Kad se primakla maloj kućici,
zaustavila je automobil u šljunkovitom prednjem dvorištu i pogledala
oko sebe. Trebalo bi da je na pravom mestu. Na zidu je stajala ploča na
kojoj je pisalo KUĆICA KOD KRAJA MOSTA.
Izašla je iz automobila i prišla da bolje pogleda. Okolo je vladala tišina,
sve je delovalo pusto i nigde u blizini nije bilo automobila. Možda su
ljudi koji žive u susednoj kući, ko god da su, na poslu.
Pažljivije pogleda susedno imanje i kuću na njemu. Bilo je to veliko
zdanje, dobro održavano i zaista impresivno, s veoma strmim krovom,
krovnim prozorima i veoma privlačnim krilom zgrade koje se naslanjalo
na glavnu. Ona tiho uzdahnu. Nažalost, to nije kuća koju je ona došla da
pogleda.
Zato se ponovo usredsredila na KUĆICU KOD KRAJA MOSTA i
namrštila se. Kućica je bila sazidana od kamena i prilično zapuštena, a
žbunje ispred prednjeg zida nije održavano. Uopšte nije očekivala da
vidi ovako nešto posle kratkog, oduševljenog opisa koji joj je dao agent
za nekretnine.
- Zaista imate sreće - rekao joj je. - Tek smo došli do ove kućice i još
nismo objavili detalje o njoj. Prvi ćete je videti i siguran sam da će u
potpunosti odgovarati vašim potrebama. Najam nije previsok, zgrada je
čvrsta, ima garažu sa strane, a pozadi je i bašta, u kojoj ništa novo ne
morate da sadite.
Sara nije znala šta će joj otkriti ostatak kuće, ali već je, bez mnogo
naprezanja, mogla da vidi da krov garaže treba popraviti. Nedostajali su
crepovi, a čini se i da postoji rupa u krovnoj konstrukciji. Što se glavne
zgrade tiče, jasno je da je drvenarija poslednji put farbana veoma davno.
Ohrabrila se da pode i pogleda ostatak imanja. Nije čudo što je kirija
tako niska, ali može li ona dozvoliti sebi da bira? Može li zaista mnogo
da bira kuću koju će iznajmiti kad joj je budžet prilično ograničen?
Popela se na trem i stavila ključ u bravu, ali kad je pokušala da ga
okrene, ništa se nije desilo. Ogorčena, ona ga izvuče da proveri da nije
možda oštećen. Nije videla oštećenje i zato pokuša ponovo.
Opet ništa. Stisla je zube u nemoj ozlojedenosti. Možda joj je agent dao
pogrešan ključ? Žalio se da nema dovoljno vremena, a činjenica je i da su

5
mu smetali drugi klijenti koji su ulazili u kancelariju, ali verovat-no je
sve to nju sad dovelo u ovaj neugodan položaj. Ne bi baš volela da opet
mora da ide u grad kako bi uzela drugi ključ.
Možda bi mogla da pogleda kako kuća izgleda sa zadnje strane i da
malo zaviri kroz prozore? To će joj bar pružiti uvid u ono što to mesto
može da ponudi.
Gurnula je i otvorila drvenu kapiju koja je vodila do ulaza u zadnji deo
zgrade i trgla se kad su šarke žestoko zaškripale, a zatim je polako
odšetala do bašte. Razrogačila je oči kad je pogledala unaokolo. Po
rečima agenta za nekretnine, u bašti nije trebalo zasaditi ništa više, ali
samo zato što tu buja prava džungla, što je jednostavno obrasla
isprepletanim žbunjem, trnjem i drvećem. Očigledno je proteklo veoma
mnogo vremena otkako je u ovoj bašti bilo šta urađeno.
Sara se ponovo okrenula prema kući, pritisla kvaku na zadnjim vratima
i shvatila da su i ona zaključana. A onda se, dok je stajala i razmišljala šta
dalje da radi, pomalo razvedri. Jedan prozor u prizemlju bio je odškrinut
i to je navede na jednu pomisao. Dovoljno je vitka da se provuče kroz taj
otvor kad bi mogla da se popne na nešto i dohvati prozorsku dasku.
Uostalom, to ne bi bila provala, je li tako, niti upadanje na tuđi posed, jer
ima dozvolu poseti da kućicu?
Čim je to pomislila, bacila se na posao. Popela se na prevrnutu metalnu
kofu, za tren oka se uzverala i spremala se da se provuče kroz uski otvor.
Džep farmerki zakačio joj se za rezu na prozorskoj dasci pa je na
trenutak zastala da ga oslobodi.
Kofa se uz tresak prevrnu ispod nje, ali ona nije obratila pažnju na to,
već je nastavila da se provlači. Bio je to kuhinjski prozor, a sudopera je
zgodno stajala ispod njega, što će joj pomoći da se spusti na pod.
Uspeh joj je bio na dohvat ruke. Još jedan trzaj kukovima i biće unutra.
- Mogu li nekako da vam pomognem? - Oštar muški glas presekao je
tišinu kao odsečan prasak biča i Sara se sledi.
Odakle li je došao? Ko god da je, po glasu je zaključila da uopšte nije
spreman da joj pomogne. Zapravo, upravo suprotno.
- Uh... ne bih rekla - promrmlja ona zaglavljena u vrlo neugodnom
položaju, viseći pola unutra, a pola napolju, zadnjice okrenute prema
uljezu.

6
 - Zaista? Ipak izgleda da imate problem s upadom na tude vlasništvo.
Možda zato što ne primenjujete uobičajen postupak. Većina ljudi bi,
naime, u te svrhe upotrebila vrata.
- Da. To je sasvim tačno. - Ona poče da se izvija unazad i namesti se u
sedeći položaj. - Pitam se šta li me je, za ime božje, navelo na pomisao da
ću lakše proći kroz prozor? - Oprezno se oslonila o ram prozora da ne bi
izgubila ravnotežu.
Njen sarkazam mu je izgleda sasvim promakao jer joj je domišljato
odgovorio: - To se i ja pitam. Moram reći da mi je palo na pamet da je to
stoga što postoji manja mogućnost da vas neko vidi s ove strane kuće. -
On zastade. - Naravno, pod uslovom da ne lupate kantama i tako
privučete pažnju na sebe.
Pogled joj skliznu prema izvoru glasa i prvo ugleda duge noge u
maslinastozelenim pantalonama. Pogledala je naviše i primetila da njen
islednik ima ravan stomak i da su mu grudi, pokrivene skupom lanenom
košuljom, široke i uokvirene još širim ramenima. Telo mu je bilo snažno,
savršeno vitko, i pre nego što je uspela da mu vidi lice i mračan
prodoran pogled, dah joj zastade u grlu.
Ne bi bilo dovoljno reći da je zgodan. S mukom je progutala pljuvačku.
Bio je čaroban i vredelo je dvaput ga pogledati, što bi i učinila samo da
nije tako stajao tu i hladno je proučavao sivim očima u kojima je titrao
sumoran, nedokučiv izraz.
Uspela je da dode do glasa. Dišući ravnomerno kako bi ostala smirena,
ona reče: - U stvari, ne morate da brinete zbog mog prisustva. Znam da
zvuči čudno, ali postoji savršeno razumno objašnjenje.
- Biće mi drago da ga čujem - reče on. - Možda vam ne bi smetalo da me
uputite?
- Ne bi, razume se. - Ona se namršti. Valjda on nije vlasnik ovog imanja
koji se vratio da ga još jednom pogleda? Neko ovako mišićav i vitalan
sigurno ne bi dozvolio sebi da ovako zapusti imanje, zar ne? - Imam
pogrešan ključ. Hoću da kažem, mislila sam da imam pravi, ali s njim
nešto nije u redu.
- Hmm. Vidim kako je to moglo da prouzrokuje problem. -
Usredsređeno se zagledao u nju, i njoj se učini da nepoznati misli da je

7
ona sve to izmislila. -Ako mi dozvolite da vam pomognem da sidete,
moći ćemo da razjasnimo i sredimo ovu situaciju.
Sara ga pogleda pravo u oči. - Je li to moguće? Da li vi imate ključ?
On se hladno osmehnu. - Vi baš ne odustajete, zar ne? Idemo redom...
da počnemo od toga što ću vam pomoći da sidete, može?
Ona se namršti, rastrzana između želje da ga ignoriše i da uđe na svoj
način i onoga što je razumno i što joj je govorilo da se povinuje njegovoj
želji. Ali kako ovaj čovek očigledno ne namerava da ode sve dok ga ona
ne posluša, zaista nije imala drugi izbor već da učini kako je tražio. Ako
bi i dalje pokušavala da u kuću uđe onako kako je naumila, on bi
jednostavno mogao da pozove policiju, iako je valjda sasvim jasno da
ona nije provalnik, zar ne?
- Mislim da mogu i sama, ali hvala vam u svakom slučaju. - Kofa se
odavno otkotrljala negde u stranu što joj je malo otežalo silazak, ali nije
htela da dozvoli da je to omete. Počela je da se spušta držeći se za
prozorsku dasku s namerom da skoči s manje visine.
On ju je, međutim, preduhitrio pre no što je odvojila noge od površine
zida, pružio je ruke i uhvatio je oko struka. Držeći je uza se i koristeći
svoje dugo te-lo kao oslonac, pustio ju je da poslednjih pola metra
sklizne do zemlje.
Pridržao ju je još malo dok nije stabilno stala zemlju i zadržao je blizu
sebe još jedan, kako joj se učini, beskrajno dug trenutak, pre nego što ju je
pustio. Sara nije znala kuda da gleda. Teško je disala i lice joj je sigurno
bilo potpuno crveno od malopređašnjeg bliskog dodira. Uopšte nije bila
sigurna da li u tom trenutku srne da ga pogleda u oči.
- Jeste li dobro? - Njegov glas je preplavi kao duboka podzemna
tutnjava i kroz kožu joj prostrujaše žmarci. Bio je previše muževan i
previše blizu da bi mogla da umiri svest.
- Dobro sam - promrlja ona, pokušavajući da potisne osećaj vreline koji
je njegov dodir izazvao u njoj i koji joj je nekontrolisano strujao
krvotokom. Osećala je pometenost bez koje bi joj svakako bilo ugodnije,
ali koja je uporno opstajala i zamagljivala joj svest.
- Ako ste sigurni u to - reče on - možda biste mogli da mi objasnite šta
radite ovde?
Ona ga onda pogleda i iskra ozlojeđenosti sevnu joj u plavim očima.

8
- Rekla bih da je to prilično očigledno - uzvrati mu. - Želela sam da
pregledam kuću. A šta ste vi mislili da sam naumila... da pokušam da
odmaglim s antikvarnim nameštajem?
On nakrivi glavu. - Moram priznati da mi je tako nešto prošlo kroz
glavu. Alfred je ostavio neke vredne sitnice kad je otišao u bolnicu, a ja
sam mu obećao da ću ih spakovati i poslati njegovoj porodici. U
poslednje vreme bio sam previše zauzet poslom pa nisam stigao da to
učinim, ali planirao sam da spakujem danas poslednjih nekoliko
komada.
Sara zinu. - Nisam shvatila... mislim... nisam imala pojma da u kući ima
takvih stvari. - Onda čvrsto stisnu usne na trenutak i kad je ponovo
progovorila, glas joj je zazvučao malo promuklo: - Čujte, možemo li da
počnemo ovaj razgovor iz početka? Ovo uopšte nije ono što izgleda. Ja
zaista imam ključ koji mi je dao agent za nekretnine, ali mislim da ga je
zamenio ključem neke druge kuće. Možda su brojevi isti, ili možda
postoji i neko drugo mesto „Kod kraja mosta".
On ju je zamišljeno posmatrao nekoliko sekundi odmeravajući je od
glave do pete svojim sivim očima i ona skrenu pogled, jer joj je najednom
bilo neprijatno.
A onda joj je pomogao ponos i ona se pribra, spremna da se valjano
suoči sa situacijom. Zašto bi se osećala krivom zato što je jednostavno
pokušala da ispravi grešku agenta za nekretnine?
Kad je trenutak kasnije ponovo pogledala njegovu visoku priliku,
prisilila je sebe da ga gleda pravo u oči.
Na njeno iznenađenje, on klimnu glavom. - Vero-vatno ste u pravu.
Sara lako odahnu od olakšanja. Da li je konačno shvatio da ona nije
provalnik? Izraz njegovog lica ništa nije odavao i ona ga pažljivo
pogleda nastojeći da dokuči šta mu je na umu. Bio je to jalov posao i
trenutak kasnije usmerila je misli u drugom pravcu. Nije mogla a da ne
primeti kako mu dobro stoji kratka kosa, crna kao noć. Bila je sasvim u
skladu s veoma izraženim crtama njegovog lica, uglastom bradom i
pravom linijom obrva.
On odsečno reče: — Rekao bih da stvarno postoji neka greška... samo
što kuća i imanje nije trebalo da se ponude još nekoliko dana. Dotad bih
ja već završio raščišćavanje.

9
 Sara se odmah usredsredila na te reči. - Da, agent mi je rekao da kuća
još nije spremna... ali mu uopšte nije smetalo što sam želela da vidim da
li mi kuća odgovara.
- To me uopšte ne iznenađuje - reče on i prezrivo iskrivi usta. - Kuća je
tako propala da će se verovatno dobro namučiti da nađu stanara. Mislim
da bi veoma malo ljudi poželelo da je unajmi, a Alfredova porodica još
nije uspela da nađe kupca.
Sara blago namršti čelo. - Da li se nešto desilo Alfredu? Rekli ste mi da
je otišao u bolnicu. - Sara se odmah zabrinula za sudbinu sirotog čoveka
koji je previše bolestan da bi mogao da se brine za svoje vlasništvo i koji
je celo svoje zemaljsko dobro morao da preda drugome na staranje. -
Jeste li mu vi prijatelj?
- Sused sam mu. Živim u kući preko puta. Imao sam običaj da ga
obilazim, da vidim kako mu je. A onda sam ga jednog dana zatekao
onesvešćenog posle pada. Ispostavilo se da mu srce radi nenormalnim
ritmom, što je izazvalo nesvesticu. Prilikom pada je polomio rebra
udarivši se o orman i nije mogao sam da ustane.
Sara uzdahnu. - Da li je dugo ležao tako nepokretan?
On zavrte glavom. - Samo nekoliko minuta, verujem. Mislim da se
spremao da pođe u krevet kad mu je pozlilo. Na sreću, ja sam radio u
poslednjoj smeni tog dana pa sam, kad sam stigao kući, resio da ga
obiđem.
- Jeste li onda pozvali hitnu pomoć i sačekali dolazak ekipe pored
njega?
On klimnu glavom. - Jesam. Lekari su veoma brzo stigli.
Ona pokuša da zamisli kako bi se sama ponašala u sličnoj situaciji. -
Ipak, čekanje je sigurno bilo izuzetno mučno.
- Sa stanovišta prijatelja koji želi da pomogne, da, bilo je, ali ja sam
lekar, tako da sam ipak znao šta treba da uradim da mu stabilizujem
stanje. Na sreću, poneo sam svoju lekarsku torbu.
- Lekar... - Sara ga opet dobro osmotri. Možda otud potiče njegova
smirenost i spokojno držanje, kako u postupku prema Alfredu tako i u
odnosu na potencijalnog provalnika u kuću njegovog prijatelja.
Postepeno je shvatala da se snaga ovog čoveka mora poštovati.

10
 - Kako je on sad? Je l' se izvukao? - Malo je vremena prošlo otkako je i
sama Sara bila u očajnoj, beznadežnoj situaciji i veoma je lako mogla da
se identifikuje s povredenim čovekom. Nije znala ko ju je napao i ostavio
je da se bori za život, ali neko je naišao i spasao je, baš kao što je to ovaj
čovek uradio za Alfreda.
- Jeste - reče on i osmehnu se. - Sad je sasvim dobro, ali više nije u
stanju da se sam stara o sebi. Njegova porodica živi prilično daleko, dole
u Somersetu, i verujem da uopšte nisu znali kako je slabog zdravlja dok
ih ja nisam pozvao.
- Da li se sad oni staraju o njemu?
- Da - reče on i pogleda unaokolo. - A što se kućice tiče, Alfred je
sentimentalno vezan za nju, ali prepušta porodici da sve srede. Verujem
da bi oni voleli da je prodaju, ali su odlučili da je iznajme dok ne budu
smislili šta će s njom. Mada sumnjam da bi je bilo ko uzeo s obzirom na
to u kakvom je stanju.
- Pa, nikad se ne zna, zar ne? Možda bih mogla još malo da je pogledam
- reče Sara. - Zaista mi je potrebno mesto gde ću živeti.
On se namršti. - Zaista sumnjam da bi ovo moglo da bude ono što vi
želite, ali svakako ću vas pustiti da uđete u kuću. Uzgred, ja sam Ben.
Ben Brinkli.
- Sara... Hol. - Malo je oklevala dok je izgovarala te reći koje su joj se još
uvek činile stranim. Ona nije znala ko je zaista, ali ime Sara bilo je prvo
koje je izgovorila kad su joj se obratili u bolnici, a Emili je, koliko god da
je mala, od samog početka zvala sebe Emili Hol. I tako je zadržala to ime.
Uprkos svim naporima da se uđe u trag Sarinom poreklu, ostalo je
sasvim nejasno i ko je ona i odakle dolazi.
On zavuče ruku u džep i izvadi ključ, koji onda gurnu u bravu vrata sa
zadnje strane kuće. - Ako želite moj savet, preporučio bih vam da
potražite neko drugo. mesto. Otvarao sam prozore da provetravam sobe,
ali mislim da postoji problem s vlagom i da s tim problemom još dugo
niko neće hteti da se pozabavi. Sredio sam da neko dolazi s vremena na
vreme i da loži vatru u dnevnoj sobi umesto Alfreda, da bi bar tu bilo
toplo i zamenio sam truli prozorski ram, ali više nisam mogao da
pomognem, jer me ograničava radno vreme. - On gurnu vrata i otvori ih,
pa joj rukom dade znak da ude u kuhinju.

11
 Sara uđe i sve nade joj potonuše kad je pogledala oko sebe. Kuhinja kao
da nije menjana od početka prošlog veka. Dotrajali kredenci za sudove
uza zid i običan, pravougaoni drveni sto u sredini. Ćelom dužinom
severnog zida videle su se mrlje od vlage. Sto se tiče elekttičnih aparata
za pripremanje hrane, tu je bio samo jedan zarđali stari šporet u uglu.
Ona se namršti. - Pitam se kako je Alfred uopšte sebi pripremao hranu.
- Mislim da je uglavnom koristio mikrotalasnu pećnicu da zagreje
obrok - reče Ben - ili je dolazio kod mene da podelimo ono što ja imam.
Sara se osmehnu. - Zvuči kao da ste mu stvarno bili dobar sused.
Ben nemarno slegnu ramenima. - Radio sam šta sam mogao. - On
pogleda unaokolo. - Hajde da vam pokažem ostatak kuće. To neće trajati
dugo jer su u prizemlju samo kuhinja i dnevna soba, a gore pod kosim
krovom su dve spavaće sobe i kupatilo. I sve je to otprilike u istom stanju
kao i ovo što vidite ovde.
Zvučao je kao da misli da je dalji obilazak gubljenje vremena i Sara ga
krišom pogleda ispod oka. Zašto je tako siguran da ona ne želi da stanuje
ovde?
- Da li se vi to nadate da ćete me ubediti da ne unajmim ovu kućicu? -
upita ga pomalo podsmešljivo.
On otvori vrata dnevne sobe. - Mislim da će to sama kuća uraditi
umesto mene - reče on i samo je okr-znu pogledom. - Pored toga, tanki
ste kao pritka i ne izgledate dovoljno čvrsti da biste mogli da se izborite
sa svim poslom koji ovde treba obaviti da bi se moglo kako-tako
normalno živeti.
Sara se snuždila na te reči. Njegova primedba na račun njenog sitnog
stasa pogodila je u metu. Ljudi jesu govorili da je krhke građe. Možda su
sve to vreme provedeno u bolnici i zbrka oko napora da se ustanovi ko je
ona, doprineli gubitku težine. Odeća koju je imala na sebi kad su je našli
više joj uopšte ne odgovara, prosto visi na njoj.
Ramena joj se ukočiše. Sve će se to promeniti. Odlučila je da započne
novi život ako ni zbog čega drugog, onda zbog Emili.
- Zar to nije vlasnikova obaveza?
- Možda, ali je malo verovatno da će Alfredova porodica renovirati
kuću u skorije vreme. Njihova obaveza svodi se na pitanja zdravlja i
bezbednosti... na brigu o vodi i struji.

12
 To znači da su sve promene kojima bi od kuće trebalo napraviti mesto
udobno za život, obaveza stanara, pod pretpostavkom da dobije dozvolu
od vlasnika. Sara stisnu usne dok se mifila s tom činjenicom, pre nego što
je pogledala unaokolo.
Dnevna soba je bila ćumez koji je vapio za krečenjem, a zavese na
prozorima sprečavale su prodor svetlosti, tako da je i sama atmosfera
delovala sumorno. Za uzvrat, u njoj je bilo dva-tri komada manjeg na-
meštaja koji je ukazivao na kolekcionarsko oko svog vlasnika, a ona
primeti da u ormanu ima nekoliko drevnih predmeta koji bi sasvim
odgovarali bilo kojoj seoskoj vili.
Glavna spavaća soba gore na spratu bila je čista i udobna, s finim
tapetama i sveže ofarbanom drvenarijom, mada je druga spavaća soba
bila u jadnom stanju. Tepih se pohabao i istrulio je, a papirne tapete
požutele su od starosti. Sirotom Alfredu je sigurno očajnički bila
potrebna pomoć pre nego što se Ben pojavio.
- Kupatilo nije tako loše. Malo je pretrpano, ali su bar vodoinstalacije u
redu - reče joj Ben i onda na od-morištu stepenica sačeka da ona
pregleda prostoriju.
Kada je bila u viktorijanskom stilu s nogarima poput kandži i
okrnjenom gleđi i, kao što je Ben i rekao, bilo je veoma malo prostora za
kretanje. Sara zaključi da je nekadašnje veliko kupatilo podeljeno kako bi
se dobila druga spavaća soba.
- Hvala vam što ste mi pokazali kuću - reče mu ona kad krenuše niz
uske stepenice. - Veoma cenim vašu spremnost da mi posvetite vreme.
Moraću sutra ujutru da odem do agenta za nekretnine i da mu kažem
kako stoje stvari.
- Rekao bih da on to već zna. Kao što rekoste, ve-rovatno se baš sad još
neko ko je došao ovamo s na-merom da pogleda neku kuću, pita zašto
ključ koji je dobio ne odgovara bravi.
Kad su ponovo bili u kuhinji, Sara još jednom pogleda oko sebe. Nije je
oduševilo ništa što je videla i možda joj se to primećivalo na licu jer Ben
reče: - Nemojte da razmišljate o ovome kao o gubljenju vremena, već kao
o osnovi za poređenje s drugim kućama koje ćete gledati. Sad ste stekli
uvid u to šta je na dnu lestvice.

13
 On izađe za njom u baštu, zatvori vrata i okrenu ključ u bravi. - Više
sreće sledeći put.
Ona ga krišom odmeri. - Vi ste veoma sigurni da se ja neću vratiti, zar
ne? Hoćete li se ovako ponašati prema svim potencijalnim budućim
susedima, nadajući se da će tako kuća ostati prazna?
- A, to je prijatna pomisao - reče on raspoloženo. - Mogao bih da
uživam u spokoju seoskog utočišta i ne bi me uznemiravalo ništa osim
jutarnjeg poja ptica. Mislim da bih u tom smislu mogao malo više da se
potrudim i možda bih na kraju smislio plan akcije.
Sara bi možda još i pomislila da se on samo šali da nije bilo zamišljenog
pogleda njegovih sivih očiju. Možda je on neki usamljenik, koji se
zadovoljava time da
slobodno vreme provodi daleko od ljudi koji bi ga uznemiravali, čak i
ako žive s druge strane puta.
U svakom slučaju, već ju je pratio do automobila, pa je pretpostavila da
je za njega ceo slučaj okončan i predat zaboravu. Ispratiće je i povući će
se u svoje mirno skrovište.
A što se tiče Sare, ona tek mora da donese odluku. Da li je kućica
pogodan dom za Emili? I kako bi se ponašao lekar kad bi odjednom
dobio živahno dete u komšiluku? Rekla bi da mu to ne bi prijalo ako mu
je zaista stalo do mirnog života.

14
 2.

Sara se blago osmehnu dok je gledala uspavano dete. Emiline kovrdže

boje meda bile su rasute po jastuku, zlaćane trepavice milovale su joj
obtaze. Počela je da se meškolji i uhvatila pokrivač majušnim rukama.
— Emili, sunce je izašlo, vreme je da se probudiš - reče Sara i pomilova
ćerkinu svilenkastu kosu i Emi-lini kapci zatreptaše i podigoše se.
Kao da je trljajući oči malim pesnicama isterala san iz njih, a onda je
podigla ruke prema Sari i zagrlila je. - Hoću li ići danas u obdanište?
- Hoćeš - reče Sara, poljubi je i zagrli. - Odvešću te čim budemo
doručkovale. Biće baš lepo, zar ne? Igraćeš se s drugom decom.
Emili namreška nosić. - Želim da idem u male automobile. Džozef me je
prošli put gurnuo i učiteljica ga je opomenula. - Ona se namršti. -
Hoćemo li moći da idemo napolje?
Sara se osmehnu. - Pretpostavljam da hoćete. Danas je baš lep dan, tako
da ćete se verovatno uglavnom igrati napolju. I sigurna sam da će
učiteljica voditi računa o Džozefu, tako da će morati da sačeka da na
njega dode red da sedne u automobil, kao i svi drugi.
Emili se zadovoljno osmehnu. - Ne želim tu majicu - reče onda i pokaza
prema odeći koju je Sara već pripremila za oblačenje. - Hoću onu
ružičastu sa sjajnim slovima.
- Oh, je li, ma nije valjda, gospođice? - teče Sara i nakrivi glavu dok je
veselo posmatrala devojčicu kako se izvlači iz kreveta. - Pretpostavljam
da želiš i ružičaste šnale?
Dete klimnu glavom i otrča u kupatilo ostavljajući Saru za sobom. - Pa,
mislim da bismo i to mogle da uradimo - promrmlja Sara. - Hajde da
vidimo umeš li sama da se umiješ i obučeš, važi? Možda bi danas mogla
sasvim sama da obučeš gornji deo odeće.
- Mogu - reče Emili i zapanjeni glas joj se pojača. - Mogu ja to da
uradim. Mama je zaboravila.
Sara se nasmeja. - Možda i jesam. Moraćeš sve to još jednom da mi
pokažeš od samog početka. - Znala je veoma dobro da je Emili počela
sama da se oblači, ali je i pored toga morala da prizna da joj je neretko

15
naporno da se priseća sitnih svakodnevnih aktivnosti. Još ima trenutaka
kad oseća pometnju, kao da joj se svest zaverila protiv nje.
Ipak, svakog dana joj je sve bolje i jučerašnji obilazak kuće predstavljao
je veliko dostignuće iako joj je neočekivani susret sa zgodnim lekatom
donekle pokvario doživljaj.
Šta li on misli o njoj? Verovatno je pomislio da je čudna mlada žena
slobodnog ponašanja. Ipak je uspela dovoljno da se pribere i da
razgovara s njim kao da su njeni postupci sasvim normalni.
Čak je i Kerol morala da prizna da je ojačala u svakom pogledu... Sara
se namršti. U svakom osim u onom najvažnijem.
Činjenica je da još ne zna ko je i da joj je sopstvena prošlost misterija.
Koliko god da voli ćerku, i dalje joj deluje sasvim strano saznanje da je
majka tog divnog deteta. Poslednjih nekoliko meseei sve joj deluje kao
ponovno rođenje, u svakom smislu, i svaki novi dan donosi joj nova
iskušenja.
-Je l' vidiš, mama? Sve sam uradila sama - reče Emili kad konačno
navuče majicu preko glave i lica ozarenog osmehom pogleda Saru,
prenuvši je iz sumornih misli.
- Pazi, pa ti to stvarno umeš. Pametnice.
Posle doručka, Sara dohvati torbu, pripremajući se za dan koji je pred
njom i poče da traži svoju beležnicu. Namrštila se. Bila je sigurna da ju je
stavila na neko sigurno mesto, na mesto na kom će je sasvim Iako naći.
- Jesi li nešto izgubila? - upita je Kerol. Emilina pomajka je smeštala
pribor za jelo u mašinu za pranje posuda, ali je prestala da radi i upitno
pogledala Saru preko kuhinje.
- Moja beležnica - promrmlja Sara. - Mislila sam da sam je stavila na
orman, ali nije tamo.
- Videla sam da si je sinoć stavila u torbu s dokumentima - reče Kerol. -
Rekla si da si završila pisanje članaka za lokalne novine i da ćeš danas,
kad podeš u grad do agenta za nekretnine, otići da ih predaš.
- Tako je - reče Sara i lupi se po čelu. - Mislila sam da će mi biti lakše
ako sve stvari budem držala zajedno. - Ona uzdahnu. - Trebalo je da
napišem podsetnik i zalepim ga na frižider.
Kerol se osmehnu. - Ne brini. Malo-pomalo i više nećeš imati ni te
probleme.

16
 Sara podrugljivo iskrivi usne. - Sudeći po ključu, nemam samo ja
problem da zapamtim gde je šta.
- To je tačno. Agent za nekretnine sigurno se na trenutak sasvim
zaboravio - reče Kerol i, posle kratke pauze, dodade: - Pa, je l' i dalje
nameravaš da uzmeš tu kućicu?
Sara klimnu glavom. - Nije u najboljem stanju, ali nemam izbora. To je
otprilike jedino što sebi mogu da dozvolim dok mi posao ne postane
isplativiji... moje slobodno pisanje počinje da mi donosi skroman prihod,
ali to nije dovoljno da se obezbede sjajni uslovi života. U svakom slučaju,
napor koji ću morati da uložim da napravim dom od kućice, biće mi
dobra terapija. - Ona se namršti. - Samo se nadam da oni iz socijalnog
neće zaključiti da to nije dobar dom za Emili.
- Sumnjam da će se protiviti. Uostalom, na osnovu onog što si mi
ispričala, u toj kući nema ničeg štetnog osim malo vlage u kuhinji. Osim
toga, činjenica da u komšiluku živi lekar može da se pokaže kao
prednost.
Sara napravi grimasu. - Mislim da on to neće tako shvatiti. Stekla sam
utisak da bi mnogo više voleo da ga svi ostave na miru i, da budem
iskrena, to mi sasvim odgovara. I meni je potrebno malo prostora da
razbistrim glavu.
- Nadam se da ti ne treba previše prostora - reče Kerol i namršti se. -
Znam da želiš još posla i da si odlučila da živiš sama, ali moraš misliti i
na Emili u svemu ovome. Ona je mnogo pretrpela dok si ti onako dugo
boravila u bolnici i poslednje što bi želela jeste da vidi kako ti se stanje
pogoršava. I zato treba da shvatiš da ću biti ovde kad god ti za trebam, i
tebi i njoj.
Sara je obema rukama uhvati za ruku i nežno je stegnu. - I hoću. Kao
što rekoh, nećemo biti daleko i redovno ćemo dolaziti da te gnjavimo.
- Meni to sasvim odgovara - reče Kerol i lice joj se nabora od osmeha. -
Kad smo već kod toga, da li ti je sused rekao gde radi? Možda je lekar
opšte prakse pa ordinira u blizini. To će biti zgodno i za tebe i za Emili,
zar ne?
Sara oseti nalet vreline i od same pomisli na to. Ben Brinkli kao njen
lekar opšte prakse? Ne daj bože. Čak i sad se iznenađujuće jasno seća

17
osećaja koji je u njoj razbudilo njegovo dugo telo niz koje ju je spustio
dok joj je pomagao da side s prozora. Celo telo joj je proključalo.
- Mislim da neću mnogo žuriti da se upišem na njegov spisak pacijenata
- reče ona promuklim glasom, jer je bila sigurna da bi joj krvni pritisak
skočio onog trenutka kad bi ušla u bilo koju ordinaciju koju on vodi. -
Radije bih se opredelila za nekog ko je mnogo srdačniji, nekog ko je više
očinski tip. - Namrštila se. - U svakom slučaju, bio je kod kuće rano
popodne radnog dana. Možda radi u smenama u nekoj bolnici.
To bi život pored njega učinilo daleko podnošljivijim. Na kraju krajeva,
to verovatno znači da ponekad radi i vikendom, što, opet, značajno
smanjuje mogućnost susreta s njim, zar ne?
Malo kasnije, pošto je ostavila Emili u obdaništu, Sara se odvezla u
grad. Parkirala je automobil, prešla preko kaldrmisanog trga i pošla
prema kancelariji agenta za nekretnine.
- Veoma mi je žao zbog nevolje koja vas je zadesila - reče mladi čovek
koji ustade od stola čim je ušla u kancelariju i priđe da joj pruži ruku. -
Sigurno sam .slavio pogrešnu nalepnicu na ključ. Sreća što je sused bio
kod kuće juče kad ste išli da vidite imanje.
Sara ga zapanjeno pogleda. - Sećam se da sam vas pozvala juče i
objasnila da ste mi dali pogrešan ključ - reče mu - ali uopšte se ne sećam
da sam vam pomi-njala bilo kog suseda. Otkud vi znate za njega?
- Tačno je... niste... On me je pozvao. - Na licu je imao izraz kao da se
istovremeno izvinjava i oseća nelagodu. - Mislim da je želeo da proveri
da li ste osoba za koju se izdajete. Imanje nije trebalo da ponudimo još
koji dan i nije očekivao da će bilo ko doći da ga gleda.
Sara se trgnu. Doktor Brinkli bez sumnje temeljno sagledava stvari.
Očigledno je posumnjao u njenu verziju događaja i nije sklon njihovom
mogućem budućem susedskom odnosu.
- Ali kućicu i dalje nameravate da izdate, je li tako?
- O, da, svakako — reče on i lice mu se razvedri. — Da li to treba da
znači da ste odlučili da je iznajmite?
- Da. Imate li papire koje treba da potpišem?
On klimnu glavom. - Da, da... odmah ću ih pripremiti. — Jasno, bio je
veoma voljan da što pre okonča to kako se ona ne bi predomislila i samo
nekoliko minuta kasnije Sara napusti njegovu kancelariju. U torbi je ovog

18
puta imala pravi komplet ključeva i svu neophodnu dokumentaciju za
novo stanarsko pravo.
Da li je ovo početak novog života? Pomisao je bila pomalo zastrašujuća,
ali bar je načinila prvi korak. Ispravivši ramena, ona krenu dalje niz ulicu
u pravcu zgrade u kojoj je bila redakcija lokalnog dnevnog lista.
- Oh, ne... Stanite... stanite... Usporite... - Glas žene koja joj je dolazila u
susret pretvorio se gotovo u vrisak i ona podignu ruku pokazujući
nekom da stane, gledajući nekud poted Sare, u neku tačku iza nje. Sara
uspori i na kraju stade da pogleda iza sebe i da vidi šta se dešava.
Motociklista je uspotavao pred skretanje desno na raskrsnici i vozio je
sredinom ulice. Sve je, izgleda, bilo u redu, osim što je iz pozadine
dopiralo agresivno brujanje motora nekog automobila koji se brzo
približavao.
Sara se sasvim okrenu kako bi bolje videla. Vozač crne limuzine upravo
je obavio preticanje u krivini i jurio je pravo na motociklistu. Žena koja je
vikala sad je divlje mahala rukama, grozničavo pokušavajući da ga
upozori, ali Sara se plašila da je već kasno.
Vozač automobila je izgleda u poslednjem trenutku shvatio šta će se
desiti. Naglo je okrenuo volan, skrenuo levo kako bi izbegao motor, ali
išao je prebrzo i Sari je bilo jasno da je on prekasno reagovao.
Užasnuto je posmatrala kako prednjim krilom automobila udara motor,
odbija se o njega i udara automobil u levoj traci puta koji je, nesvestan
opasnosti, vozio pravo. Prednji deo crne limuzine zgužvao se kao
harmonika, a automobil u suprotnoj traci silovito se okrenu.
Sara potrča prema slupanim automobilima i molom, spremna da učini
sve što može da bi pomogla.
Zgrožena, videla je da motociklista leži na boku i da mu je motor
pritisnuo jednu nogu. Delovao je kao da je u nesvesti, ali posle hitre
provere ona ustanovi da su mu disajni putevi slobodni i da i dalje diše,
mada slabo.
Instinktivno se maši za telefon. - Hitna pomoć... od mah mi je potrebno
ambulantno vozilo - reče ona, ubrzano dišući kad je shvatila ozbiljnost
situacije.
- Hoćete li da mi pomognete da podignem motor s njega? - dobaci Sara
čoveku koji je prišao i zastao zureći u slupana vozila.

19
 - Naravno. - Njih dvoje zajedno oslobodiše mladića težine motora i Sara
kleknu pored njega da ga irmeljnije pregleda.
Žena koja je maločas vikala potpuno se uspaničila, kršila je ruke i
trčkarala tamo-amo, kao da ne zna šta treba da radi.
- Da li biste nekako mogli da zaustavite vozila koja dolaze? - predloži
joj Sara kratko. Onda primeti da motociklista ima ranu na butini jer mu je
krv curila kroz farmerke, pa mu stavi ruku na butinu i pritisnu mesto
iznad rane. — Stanite tamo kod krivine da biste sprečili da neko izleti
ovamo - reče ona ženi - ali gledajte da ostanete na trotoaru.
Žena klimnu glavom i Sara shvati da joj je drago što nekako može da
bude od koristi. Covek koji joj je pomogao da podigne motor zaključio je
da bi i njemu to bilo najbolje, pa pođe prema ženi, govoreći joj: - Vi
stanite na samu krivinu, a ja ću otići dalje niz put da upozoravam
vozače.
Još jedan čovek je odlazio na suprotnu stranu puta da bi zaustavio
saobraćaj iz tog smera.
Sara skinu laki pamučni sako i savi ga tako da je od njega napravila
jastuče, skinu kaiš s pantalona, pa uveza njime sako koji je stavila iznad
mladićeve rane na butini.
Onda požuri prema slupanim automobilima i brzo proveri stanje
vozača. Čovek koji je izazvao nesreću i dalje je uspravno sedeo za
volanom i delovao je ošamućeno, a kad mu se obratila, reče slabašnim
glasom: - Šta sam to uradio? Nisam shvatio...
- Ne zamarajte se time sada - reče Sara. Izgledalo je da mu se vazdušni
jastuk nije do kraja otvorio i noga mu je bila zarobljena zgužvanim
metalom. - Jeste li povređeni? Pozvala sam hitnu pomoć. Da li vas nešto
mnogo boli?
- Noga - teče on i dodade drhtavim glasom: - Dobro sam. Pogledajte
kako su ostali.
Sara klimnu glavom. - Vraćam se za minut. Ne pokušavajte da se
pomerate.
Vozač drugog automobila držao se za grudi, disao je ubrzano i
isprekidano. Zalio se na bol u leđima, ali mu je celo telo podrhtavalo i
Sara je pretpostavila da je u šoku. Ostala je pored njega nekoliko
trenutaka pokušavajući da ga smiri i uveri da će lekari vrlo brzo doći.

20
 Brinulo ju je to što je morala da ostavi vozače, ali je njena glavna briga
ipak bio mladić koji je ležao na putu. Obilno je krvario i nije bila sigurna
da li je njen pokušaj da zaustavi krvarenje dovoljan. Kad mu je pri-lla,
videla je da je priručno jastuče koje je ostavila natopljeno krvlju. Jedina
uteha bilo joj je to što je on još disao.
Osetila je olakšanje kad je trenutak kasnije čula iz il.iljine sitenu
ambulantnog vozila, što je značilo da pomoć konačno stiže. Bila je svesna
daje to izvan gtanica njenih sposobnosti, ali je znala da ovi ljudi moraju
što pre da stignu u bolnicu. Uspravila se.
Žena koja je zaustavljala saobraćaj prišla je i stala pored nje. - Policija je
stigla - reče ona. – Postavljaju trake da obezbede mesto sudara.
- Dobro-je. — Žena je delovala mnogo smirenije i Sara je pretpostavila
da će biti u stanju da pruži policiji savršeni izveštaj o onom što se desilo.
Sačekala je pored motocikliste da lekar priđe i da klekne pored njega.
Lekar je pokušao da razgovara s njim, ali pošto nije dobio odgovor,
pogledao je gore u Saru: - Da li znate je li sve vreme bio u nesvesti?
- Da, jeste - reče Sara, zastade, pa dodade: - Obojica vozača su bili
svesni kad sam išla da vidim kako su. Jedan izgleda ima povredu grudi i
teško diše, a drugi se žali na bol u nozi.
- Hvala. Da li biste pokazali mom kolegi onog što oseća bol u grudima?
- I on pokretom glave pokaza drugog lekara, koji je upravo izlazio iz
ambulantnih kola.
Sara učini kako joj je rečeno i kad su lekari pregledali i vozača i
motociklistu vratila se do vozača koji je izazvao sudar i pokušala da ga
umiri i da mu objasni da će uskoro i njemu stići pomoć.
21U tom trenutku stiglo je i drugo ambulantno vozilo i pojavilo se još
lekara.
Osećajući se pomalo suvišnom, Sara ode da vidi kako je motociklista.
Lekar s kojim je maločas razgovarala radio je s još jednim kolegom,
crnokosim čovekom u lekarskom mantilu.
Sara ga pažljivije pogleda. Nešto u vezi s tim čovekom privuče joj
pažnju, ali nije mogla da razluči šta joj je to zapelo za oko. Klečao je, ali
padalo joj je u oči da mu je svaki pokret odlučan i samopouzdan. Nije
oklevao, nisu ga morile sumnje u vezi s onim što treba da uradi.

21
 - Čim ga intubiram - reče on - možemo da mu stavimo udlagu na
polomljenu nogu. Posle toga možemo da ga prevezemo u bolnicu.
Sara oseti žmarce po leđima. Taj glas joj je previše poznat i mora da je
malo glasnije uzdahnula od iznenađenja, jer lekar podiže glavu da je
pogleda. I namršti se.
Sara žmirnu. Šta Ben radi ovde? Da li mu je to posao... da li je on lekar
hitne pomoći? Ili radi u lokalnoj bolnici? Pitanje joj je bilo na vrhu jezika,
ali oćutala je, jer nije želela ni na koji način da ga ometa u onome što je
radio.
On, međutim, zadrža pogled nekoliko sekundi i atmosfera posta
napeta.
- Mora da ima nečeg u vazduhu - promrmlja on. -Čini se da nam je
suđeno da se srećemo u neobičnim okolnostima. - I onda, kao da nije nije
ni bilo te podudarnosti njihovih razmišljanja, on se jednostavno okrenu i
nastavi da se bavi pacijentom.
Tek kad je obavio intubaciju i kad su pacijentu stavili masku za
kiseonik, Ben je opet pogleda i reče odsečno: - Ako želite da pomognete,
možete da stiskate ovu vrećicu s kiseonikom. Radite to ujednačenim
ritmom.
Sara klimnu glavom, pokazujući da je razumela, pa kleknu pored
mladog motocikliste. - Još je u nesvesti. Ima li još neke povrede osim ove
na nozi?
- Pretpostavljam da ima povredu glave, a možda ima i unutrašnje
povrede, ali to nećemo znati dok ne obavimo skeniranje u bolnici. U
svakom slučaju, čini mi se da ima slomljenu butnu kost i najverovatnije
će morati da je operišu da bi je vratili u prvobitno stanje. Izgubio je
mnogo krvi, ali to bih mogao da mu nadoknadim infuzijom tečnosti. -
Pošto je to rekao, prostrelio ju je pogledom tamnih očiju. — Ono što vi i
reba da radite jeste da pumpate kiseonik.
Sara nastavi da radi onako kako joj je rekao i ćutala je da mu ne bi
smetala. Jedan od pristiglih bolničara i Ben namestiše mladiću udlagu na
nogu i onda ga podigoše na zaštitna nosila.
Ben ustade. - U redu. Možete to sad da predate bolničaru - reče Sari.
- Idem da pogledam druge pacijente.

22
 - U redu. - Sara predade vrećicu za kiseonik i oprezno odmeri Bena dok
se udaljavao, jer nije mogla da razume njegovo kruto držanje. Možda mu
zaista deluje čudno što se ona pojavljuje u neobičnim situacijama, ali to je
njegov problem, a ne njen.
Lekari i bolničari spremali su se da odnesu čoveka koji se držao za
grudi. Vozača crne limuzine takođe su već oslobodili s vozačkog sedišta i
premestili ga na sigurno mesto. Ispostavilo se da ga boli koleno koje je
oticalo. Sarinom nenaviknutom oku činilo se da mu koleno više nije u
ravni s nogom.
Možda je to rekla i naglas, jer je Ben pogleda kad mu je prišla i reče:
- Da, izgleda da je tako. Iznenađen sam što ste još ovde. Izgleda da niste
nimalo osetljivi.
Sara slegnu ramenima. Nije znala da li je osetljiva. Koliko je njoj
poznato, prvi put se obrela u ovakvoj situaciji. - Pa šta mu je s nogom, da
li znate? - upita. - Je li slomljena?
- Ne mogu da budem siguran da li ima prelom, ali mislim da je od
siline udarca udario nogom u komandnu tablu i iščašio koleno. Na
osnovu tog otoka i gubitka boje rekao bih da je iščašenje veoma gadno.
Ponovo se usredsredio na pacijenta. - Bojim se da vam cirkulacija u toj
nozi nije kako treba, Koline, i moraćemo što pre da vratimo koleno u
pravi položaj. Mislim da ne možemo da čekamo da vam to urade tek kad
stignemo u bolnicu.
Kolin nešto progunđa i Ben to očigledno shvati kao pristanak jer reče:
- Daću vam nešto da vam ublaži bolove dok vam budem nameštao
koleno. - I onda pogleda čoveka pravo u oči. - Pošto su svi ostali lekari i
bolničari zauzeti drugim pacijentima, moraću da zamolim ovu mladu
ženu da mi pomogne. Imate li nešto protiv?
Vozač odmahnu glavom, a Sara je pretpostavila da trpi tako jake bolove
da mu je sasvim svejedno ko će mu i šta raditi. Ona je, međutim,
razrogačila oči i pogledala Bena.
- Nikad dosad nisam radila ništa slično - reče ona. Jeste li sigurni da
želite da vam ja pomognem?
- Sasvim siguran - odgovori joj on i već je punio spric tečnošću za koju
je pretpostavila da je sredstvo protiv bolova. - Sve što treba da uradite
jeste da stanete iza njega i čvrsto ga uhvatite ispod pazuha. Ispreplićite

23
prste na njegovim ptsima i povucite ga prema sebi kad pa ja budem
povukao za nogu. - Ben mu ubrizga sredstvo protiv bolova prateći
njegovu reakciju.
- Kako se osećate? Je l' vas manje boli?
- Sad je bolje - reče čovek malo kasnije. - Bol prestaje. - On lagano
odahnu i Sara je pretpostavila da mu je prilično laknulo.
Ben pogleda Saru. - Mislite li da ćete moći da mi pomognete?
- Da. Mogu ja to.
- Dobro. Hajde, onda, da obavimo to. Važi?
Sara uradi ono što joj je rekao, kleknula je iza čoveka, podvukla ruke
ispod njegovog pazuha, sastavila ih na grudima i ispreplela prste.
Ben je u međuvremenu stao u položaj u kojem će najlakše povući
čovekovu nogu i namestiti mu koleno. -Jeste li spremni? - upita Saru.
- Zaista je važno da povučete najjače što možete prema sebi.
- Spremna sam.
Sve se završilo za samo nekoliko sekundi i čim je ispravio Kolinovu
nogu, Ben poče da mu meri cirkulaciju oko kolena. - Već se poboljšava -
reče on Kolinu. - Sad ću vam staviti udlagu pa ćemo vas prebaciti u
bolnicu.
Sara ostade da posmatra Bena kako radi. Pokreti su mu bili veoma
sigurni i uverila se da će svako koga povere njegovoj brizi biti dobro
zbrinut. Nije se dvoumio, nije diskutovao o onome što treba da se uradi i
svaki novi postupak nastavljao se na prethodni kao kod dobro
podmazane mašine.
- Da li ovo svakodnevno radite? - upita ga ona tiho kad je on rukom
pozvao bolničare iz najbližeg ambulantnog vozila.
- U hitnoj pomoći, mislite?
Ona klimnu glavom. - Da. Pitala sam se da li radite u ambulantnoj
službi ili u samoj bolnici.
- Pomalo i jedno i drugo — reče on. Zatim je pomogao bolničarima da
smeste Kolina na nosila i proverio da li su mu dobro vezali pojaseve.
- Radim u odeljenjima A i E bolnice Vudvejl, ali u ovakvim slučajevima
me često zovu da pođem s vozilima hitne pomoći.
- Oh, shvatam.
On je kratko odmeri. - A vi? Zar danas niste na poslu?

24
 - Upravo sam išla na posao kad se ovo desilo.
On klimnu glavom i onda se okrenu bolničarima da im kaže kako da
odnesu Kolina do vozila pre nego što joj se opet obrati. - Rekao bih da
ćete se zadržati malo duže. Policija će želeti da čuje vaše viđenje ovog
sudara.
- Da, rekla bih da je tako.
Okrenuo se i pošao za pacijentom, a Sara je i dalje stajala na istom
mestu. Ben joj kratko klimnu glavom i onda kao da je sasvim zaboravio
na nju. Ponovo se sasvim usredsredio na povređene.
Tako i treba da bude, naravno. Bio je sve vreme usredsređen na svoj
rad, a to što je Saru zatekao tu samo mu je na trenutak skrenulo pažnju, i
odmah je to iskoristio da mu pomogne u poslu. Sumnjala je da će se
posle ovoga uopšte setiti nje.
Zahvatio ju je blagi talas nelagode. Zašto joj toliko smeta što on lako
može da je istisne iz svesti? Namrštila se. Možda je sve to deo stanja
njene svesti posle i raume koju je doživela.
Izgubila je pamćenje te je prema tome i sama ličnost koja se ne pamti...
je li tako? Na kraju krajeva, niko se nije javio da joj kaže da pripada ovoj
ili onoj porodici. To je još jedan razlog da sumnja u sebe i pita se gde
pripada.
Ukrutila je ramena. Moraće sve to da potisne iz svesti. Ima dete, ima
posao i priliku za novi početak i činjenica je da nešto od svega toga može
da okrene u svoju korist. Sve što se desilo ovog jutra moglo bi da posluži
kao odličan materijal za članak za novine, zar ne?
Neće joj biti potrebno mnogo vremena da napiše ekskluzivni izveštaj s
lica mesta o onom što se desilo i, pošto u torbi ima i fotoaparat, ovo je
bila izvanredna prilika da napravi nekoliko fotografija slupanih vozila.
Čim joj je to palo na um, odmah je stupila u akciju. Brzo je napravila
nekoliko fotografija cele scene, potiskujući nagli osećaj krivice
uveravanjem da nema mrtvih i da bi bila budala kad bi propustila
priliku da načini priču od ovoga. Od toga, na kraju krajeva, živi.
I onda, dok je čekala policajca da joj priđe i uzme izjavu od nje, izvadi
beležnicu i poče da pravi beleške.
- Šta vi to radite?

25
 Poskočila je kad je čula Benov glas skoro u samom uvu. - Izvinite. Na
šta mislite?
- Video sam vas da fotografišete. Kako možete? Zar je moguće da ste
tako bezosećajni?
- To mi je posao - teče ona braneći se. - Pišem za lokalni dnevni list.
Izraz na licu postao mu je ciničan. - Je l' to treba da bude neko
opravdanje? Zar već nemamo dovoljno ljudi koji se ponašaju kao lešinari
i hrane se tuđim nesrećama?
- Vi nemate pojma o tome kako ja pišem - teče ona napetim glasom. - U
svakom slučaju, zar ne bi trebalo da brinete o zdravlju svojih pacijenata?
- U pravu ste - reče on i pogleda preko ramena bolničare koji su upravo
zatvarali vrata zadnjeg dela ambulantnog vozila pošto su prethodno
smestili pacijenta. - Vidim da samo gubim vreme pričajući s vama.
Odlučno ode prema vozilu hitne pomoći i smesti se unutra, a da pri
tom više nijednom nije pogledao u njenom pravcu.
Sara pogledom isprati vozilo koje se udaljavalo, sve-sna da je polako
obuzima osećaj da je odbačena. Kako li će se ponašati kad otkrije da ona
živi u kući do njegove? Već je o njoj stvorio najgore moguće mišljenje.
Sara stisnu usne. Najverovatnije će je, kad prevazide početni šok,
ostaviti na miru.
I Sari je to sasvim odgovaralo. Imala je dovoljno problema s kojima je
morala da se izbori i bez pokušaja da pronikne u stanje svesti suseda koji
želi da ostane povučen.

26
 3.

- Uđi odmah u kuću, Emili - pozva Sara iz kuhinje. Večera samo što nije
gotova, a onda je vreme da ideš u krevet.
Emili se, međutim, nije mnogo obazitala na ono što je Sara govorila.
Bašta zarasla u korov bila je preveliko iskušenje, a još nije istražila veći
deo žbunja, grmova, mnogo skrivenih uglova i prolaza.
Preseljenje u kućicu za Emili je predstavljalo veliku avanturu, zbog
čega je Sara osetila veliko olakšanje, jer je ozbiljno brinula kako će
promena doma uticati na nju.
Telefon zazvoni baš u času kad je Sara pošla napolje da uvede dete u
kuću pa je malo oklevala da li da se javi. Gledajući kroz kuhinjski prozor
i držeći devojčicu na oku, Sara podignu slušalicu.
- Kako se snalazite? - upita Kerol vedrim glasom. -Jesi li uopšte uspela
da se raspakuješ? Znam da Emili jedva čeka da zaviri u sve kutije.
- Skoro sve sam završila - reče joj Sara. - Emili je pomislila daje otkrila
kovčeg s blagom kad je našla sve one igračke koje si joj spakovala, a ja ne
mogu dovoljno da ti se zahvalim za svu onu posteljinu koju si mi
spremila, i za sitnice za kuhinju. Da ti danas popodne nisi bila ovde,
uopšte ne znam da li bih uspela nešto da uradim. Emili je potpuno
uzbuđena. Izgleda da je odmah zavolela ovo mesto, ali me je ipak
naterala da joj obećam da ću je za vikend odvesti da te vidi.
- To bi baš bilo lepo - reče Kerol i Sara skoro da je mogla da vidi osmeh
na njenom licu. - U stvari, mogle bismo da se vidimo i pre toga. Upravo
sam se setila da na tavanu imam nekoliko prostirki koje bi ti dobro došle.
Bile su na čišćenju pre nego što sam ih odložila gore tako da su u prilično
dobrom stanju i doprineće da kuća bude malo prijatnija. Mogla bih da
vam ih donesem sutra u neko doba, ako ti je po volji.
- To bi bilo sjajno - reče Sara.
- E onda ću tako i učiniti. Možda ću čak i videti tog tvog suseda. Da li se
uopšte pojavljivao do sada?

27
 Sara se trgnu. - Zasad nije. Nije bio tu ceo dan. Nisam sasvim sigurna
kako će reagovati kad bude video da smo se uselile ovde. Pretpostavljam
da je mislio da ovo mesto niko neće uzeti.
Ćaskale su još malo sve dok Sara nije ponovo pogledala kroz prozor i
shvatila da više ne vidi Emili.
- Moram da pođem da pogledam gde je Emili - reče ona Kerol. - Igrala
se napolju poslednjih pola sata, ali sad već pada mrak i moram da vodim
računa da ne izađe iz bašte nekud u polja. Ograda je dobra, ali znaš ti
nju. Sigurna sam da bi uspela da nade način da se uzvere.
- Da, Emili je stvarno vreća puna nestašluka - složi se Kerol. - Pođi da je
tražiš. Zvaću te ujutru.
Sara spusti slušalicu i pohita napolje u baštu. - Emili, gde si? - pozva.
Nije bilo odgovora i Sara pođe da je potraži okolo. Bašta nije bila
naročito velika, ali su drveće i grmlje pravili senke po tlu sad kad je dan
izmicao, pa je bilo tako mnogo zaklonjenih mesta do kojih pogled nije
dopirao i prošlo je nekoliko minuta dok Sara nije shvatila da Emili
uopšte nije tu.
Obuzela ju je panika. Ranije tokom dana dobro je pregledala ogradu da
vidi ima li rupa na njoj i uverila se da nema. Počela je da traži nešto što bi
Emili mogla da iskoristi da preskoči ogradu, ali ništa nije bilo naslonjeno
na ogradu niti u njenoj blizini, osim izuvijanih stabljika i grančica
puzavica koje nigde nisu bile pokidane.
Ozbiljno uplašena, Sara pozva opet: - Emili, moraš mi reći gde si. Ne
želim da se igram žmurke.
Počela je rukom da prevlaci preko vrha ograde i na jednom mestu oseti
blago ulegnuće. Bila su to skrivena vrata, napravljena tako da izgledaju
kao deo ograde, a reza je stajala s druge strane. Kad se nagnula da do-
hvati rezu osetila je kako se jedna letva blago pomerila kad ju je zakačila
nogom.
Cučnula je da bolje pogleda i shvatila da se drvene letve pomeraju u
jednu stranu kad se pritisnu, verovatno zato što s druge strane nije bilo
eksera koji bi ih držali u mestu. Da li je moguće da je Emili uspela da se
provuče tuda i da pređe u susednu baštu?
Morala je to da utvrdi. Pomerila je rezu, otvorila kapiju i ušla u susedno
dvorište.

28
 Ovaj vrt je, kao i kuća u njemu, bio u ogromnoj suprotnosti s njenim.
Bio je širi, za početak, i predivno uređen, s baršunastim zelenim
travnjakom i niskim kamenim zidićima. Ispresecan je krivudavim
stazama, koje ispod zasvodenih prolaza vode dublje u imanje. Sara pode
jednom stazom zureći u žbunje s obe njene strane.
- Ne mogu da verujem da se ovo dešava - promrmlja ona.
- Jeste li nešto izgubili? - Duboki glas dopro je iza Sarinih leda i ona se
trgnu i okrenu se da pogleda svog suseda.
- Jesam - reče pribravši se. - Sasvim sigurno, inače ne bih bila ovde, zar
ne? - Skresala mu je to u lice kao da ga izaziva. Uzrujana što je opet
uhvaćena na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, samo se zagleda u
njega.
- Pa ne znam baš - reče Ben. - Sudeći po pređašnjem iskustvu, svašta
čoveku može da padne na pamet.
Ona stisnu zube. Zašto od svih ljudi na svetu mora da ima posla baš s
njim, i to ovde i sad? Zar nije dovoljno što je već raspamećena od brige
za Emili? - Pre nego što opet počnete da me ispitujete, odmah ću vam
reći da ovo nije ono što mislite.
- Nisam nameravao da uradim ništa slično - otegnuto je rekao i na
njeno iznenađenje, iskrivio usne u blag osmeh kao da se zabavlja njenom
mukom. - Da budem iskren, ništa što vi radite uopšte ne može više da
me iznenadi. Siguran sam da ćete me upoznati s pojedinostima kad vam
se to bude svidelo.
Plave oči blesnuše joj od ozlojedenosti. - Izgubila sam Emili. Sigurno je
došla ovamo jer nije imala gde drugde da ode. Svakako ne bi mogla to da
učini da ste vi više vodili računa o stanju vaše ograde.
Sara u očajanju pogleda oko sebe i viknu: - Emili, hoću da dođeš
ovamo... odmah.
Izvio je tamne obrve. - Pojma nemam o čemu govorite. Ograda je u
sasvim dobrom stanju, koliko je meni poznato.
- Ne, nije... u tome i jeste problem. Letve s vaše si rane nisu pričvršćene.
Danas sam je proveravala i misi i la sam da je u redu, ali ispostavilo se da
nije i Emili je sad nestala, pa sam otvorila kapiju i ušla ovamo - reče Sara
u jednom dahu, pa zastade da udahne vazduh.

29
 I zašto vam je uopšte potrebna kapija na ogradi ako kuća s druge strane
pripada nekom drugom?
- Bojim se da ne razumem ništa od svega ovoga -reče on zbunjeno. - Je l'
mi to pričamo o psu? Koje je rase? Pretpostavljam da je vrlo sitan kad je
mogao da se provuče kroz rupu na ogradi.
Ona ga jetko pogleda. - Ne... Emili nije pas. Ona je moja mala devojčica.
Igrala se u bašti i najednom je nestala i ja ne znam gde bi mogla da bude
osim ovde. Još nema pune tri godine. Nije ona kriva. Nije znala da radi
nešto što ne treba.
On se namršti. - Nisam znao da imate devojčicu - reče i onda zavrte
glavom. - Mada je trebalo da pomislim i na tu mogućnost. - Pogled mu
pade na njenu ruku bez burme i ona je besno skupi u pesnicu.
Nije imala burmu na ruci kad su je odneli u bolnicu, ali je imala na
prstu tanku bledu liniju, koja je ukazivala na to da ga je nekad sigurno
nosila. Bilo je to još jedno nerešeno pitanje iz njene prošlosti, ali pitanje o
kojem ne bi raspravljala sad i ovde.
- Moram da je nađem - reče brižno kršeći ruke.
- Naravno da morate. - On pruži ruke i uhvati je snažno za ramena
prisilivši je da ga pogleda u lice. -Ali pre svega morate da se smirite i da
rešavate probleme jedan po jedan. Koliko dugo je već nema?
- Nekoliko minuta - reče Sara i pokuša da dode do daha, ali pluća kao
da su joj se zgrčila. - Bila sam u kuhinji, telefon je zazvonio i kad sam
onda ponovo pogledala više je nije bilo.
- U redu, udahnite duboko nekoliko puta i priberite se. Potražićemo je
zajedno. Nije mogla da ode daleko. - Masirao joj je ramena toplim
rukama i ona shvati da je on neće pustiti sve dok mu nekim znakom ne
pokaže da se pribrala.
- Da - uspela je da izusti i duboko je udahnula vazduh. - Verovatno ste
u pravu. Dobro mi je sad. Možete da me pustite.
- Jeste li sigurni?
Ona klimnu glavom. - Sigurna sam.
- U redu - reče on i lagano je pusti. - Vi pođite da je tražite na ovoj strani
bašte dok ja odem u kuću po baterijsku lampu.
Sara poslušno krenu, ali ju je stezalo u stomaku. Zašto se Emili krije od
nje i misli da je to igra? Da li joj se zato ne odaziva?

30
 Ben nije bio odsutan duže od nekoliko minuta, ali ona je već stigla da
pregleda svaki kutak jednog dela bašte i nije našla Emili.
- Pogledaćemo ovaj deo zajedno - promrmlja on, pokazujući udaljeni
kraj bašte - a onda ćemo, ako je ne nađemo, da se vratimo istim putem.
Pretpostavljam da je mogla da se sakrije iza letnje kuće.
Otprilike pet minuta kasnije, pošto još uvek nisu našli devojčicu, Sara
poče da se trese od brige. Ben je to sigurno osetio jer ju je obgrlio oko
ramena da bi je podržao i to joj je na čudan način prijalo, budući da i;a
jedva poznaje i da su za to kratko vreme između njih stalno izbijali
nesporazumi. Sad joj je, međutim, stavio do znanja da shvata kroz kakve
muke prolazi i da je on tu da joj pomogne.
Jeste li sasvim sigurni da nije i dalje u vašoj bašti?
Pogleda ga zapanjeno. - Naravno da sam sigurna. /,ar mislite da nisam
gledala? - Istrgnu se iz njegovog zagrljaja, ozlojeđena što je tako nešto
uopšte mogao da pomisli.
- Uprkos tome mislim da neće smetati ako opet pogledamo, zar ne? -
reče on i, ne čekajući da se ona složi, krenu prema ogradi i prođe kroz
kapiju na njoj. Ne znajući šta drugo da čini, Sara pode za njim.
- Pa nije ta bašta tako velika - reče ona. - Svugde sam proverila.
- Hmm - reče on. - Jeste li se setili da pogledate u šupi?
- Jesam - odgovori mu ona ljutito. - Jesam, mada ne vemjem da bi ona
uspela da otvoti vrata.
- A u kućici za pse?
- Kućica za pse? - ponovi ona i namršti se. - Rekla sam vam da nemam
psa.
- Možda i nemate, ali kućica je tu. Zar je niste videli?
Ona zapanjeno odmahnu glavom. — Gde je?
- Poslednji put kad sam je ja video bila je ispod cerade iza šupe.
Pretpostavljam da vam nije palo na pamet da se provlačite kroz sve to
šiblje i da se pentrate po nabacanim starim stvarima tamo pozadi, jer ste
pomislili da ispod tog otpada nema ništa.
- Gledala sam i tamo, ali videla sam samo neke stare stolice, komade
drveta i slično.

31
 - Pa hajde da opet pogledamo - reče joj on i dade joj lampu. - Uperite
svetio prema zadnjem delu šupe dok ja pomerim neke stvari. Sasvim je
moguće da je malo dete uspelo da se provuče do kućice.
- Nisam znala da je stari gospodin koji je ovde živeo imao psa -
promrmlja ona.
- Imao ga je neko vreme.
Dok je govorio, Ben je već sklanjao starudije i Sara se zapanji kad se
pred njima polaka ukaza velika drvena kućica za psa. Otvor na kućici bio
je još delimično zaklonjen od njenog pogleda i ona zakorači napred da
pogleda unutra.
- Oh, hvala nebesima - reče i odahnu s olakšanjem. - Ovde je... Sigurno
je sve vreme bila ovde. - Okrenu se da ga pogleda uz širok osmeh na licu.
- Spava dubokim snom, sklupčana u uglu. - Pružila je ruku i uhvatila
njegovu i nežno je stisla presrećna što je našla svoju malu devojčicu. -
Hvala vam, mnogo vam hvala... Ja jednostavno nikad ne bih pogodila da
bi ona mogla da bude ovde.
Ako ga je i iznenadila njena oduševljena reakcija, brzo se pribrao i
zakoračio unazad kako bi ona mogla da čučne i uzme usnulo dete.
Trenutak kasnije, ona se uspravi držeći u naručju malu devojčicu. Sara
sagnu glavu i lako je poljubi u obraz.
- Odneću je u kuću - reče mu i pogleda ga u oči. -Hoćete li da pođete sa
mnom, a ja ću nam posle sku-vati čaj? - Euforija koja ju je obuzela što je
našla Emili bila je kriva što su joj te reči izletele pre nego što je i shvatila
šta govori, ali sad je osetila tračak nelagode.
Poslednji put kad su se videli optužio ju je za neprimerno ponašanje
zbog njenog posla za novine i sigurno nema naročito visoko mišljenje o
njoj.
Uprkos tome, pomogao joj je da nađe Emili, ali koliko će potrajati dok
ne shvati da su se njih dve stvarno doselile ovde, da će ostati ovde i da je
njegova samoća do koje mu je toliko stalo ozbiljno ugrožena na
neodređeno vreme?
Pa moraće da se navikne, zar ne? Kao i njih dve. Ali kakve god razlike
postoje među njima, već ga je pozvala.
- To bi bilo lepo, hvala vam. Čini mi se da satima ništa nisam popio i
grlo mi se sasvim osušilo.

32
 Prestigao ju je kod kuhinjskih vrata i otvorio ih da može da prođe sa
svojim dragocenim teretom. Kad su se obreli u veoma osvetljenoj
kuhinji, Emili poče da se budi.
-Jesam li ja to zaspala?
-Jesi, sunašce, zaspala si.
Emili se protegnu i pogleda oko sebe, a kad ugleda Bena raširi oči. - Ko
si ti? - upita.
On se osmehnu. - Ja sam Ben. Živim u kući pored tvoje.
- U velikoj kući?
On klimnu glavom. - Tačno.
- Ja sam našla malu kuću - reče mu ona. - Ovoliko je velika. - I ona raširi
ruke da mu pokaže.
- Znam da si je našla. Tamo smo te našli. Spavala si u kućici za pse.
- Zar je to kučina kućica? - upita Emili, zapanjena tim novim saznanjem.
On klimnu glavom. - Bila je, ali više nije. Mislim da ćeš odsad slobodno
moći da se igraš u njoj.
Emilino lice sinu kad mu se osmehnula. - A gde je kuca sad?
- Više nije ovde.
Izgleda daje to ttenutno zadovoljilo njenu radoznalost i kad je Sara
blago spusti na pod ona žurno ode prema uglu s igračkama.
- Idem da se igram - reče.
- Dobro, ali nemoj dugo - opomenu je Sara. - Treba da večeraš i da
spavaš.
Onda pogleda Bena. - Sedite - reče mu i pokaza mu stolicu pored stola
pre nego što je uzela čajnik. -Kako ste znali da je kućica tamo, iza šupe?
- Oduvek znam za to. Kuća u kojoj živim je u stvari kuća mojih roditelja
i kućica za pse pripadala je mom labradoru. To je, međutim, bilo davno,
pa je moja majka predložila da poklonim kućicu Alfredu.
- Vaša majka? - upita i na trenutak zastade da ga pogleda.
On se hladno osmehnu. - Imam i ja majku, znate. Zar ih nemamo svi?
Na licu joj se ukaza zbunjenost i on je radoznalo odmeri. - Ja... Da,
razume se - promrmljala je. Poznati osećaj bespomoćnosti sasvim ju je
preplavio. Šta ona zna o svojim roditeljima? Da bi prikrila uznemirenost,
napunila je čajnik vodom s česme i okrenula prekidač na šporetu. - A šta
je s vašom majkom? Ako vam ne smeta što pitam?

33
 On odmahnu glavom. - U jednom trenutku pode očeve smrti, moja
majka je shvatila da želi da živi u manjoj kući, lakšoj za održavanje, pa se
preselila u obližnje selo. Ja sam oduvek voleo ovu oblast pa sam Lupio
kuću od nje.
- To zvuči kao sasvim razumna ideja. – Proučavala ga je dok se
zavaljivao na tvrdi naslon grube stolice i pi užao duge noge. Bio je
ležerno odeven u crne pantalone i pamučnu košulju raskopčanu ispod
vrata. Izgledao je pomalo iscrpljeno i ona se priseti da je rekao kako
odavno ništa nije popio. Možda ništa nije ni jeo.
Hoćete li da večerate s nama? - upita ga. - Neće to biti ništa posebno jer
još nemam dovoljno sudova. Ali napravila sam salatu, ima i hleba, a
mislila sam i tla zagrejem malo supe u mikrotalasnoj. Treba samo tla
otpakujem činiju sa supom.
Hvala vam. Prijalo bi mi. Ceo dan sam bio na terenu s ekipom spasilaca
kod neke pećine i stigao sam kući baš kad ste se vi pojavili u bašti.
Zar ste spašavali nekog iz pećine? - upita ona, ali b.iš tad Emili odluči
da se pridruži razgovoru.
- Mama je zaboravila da ponese tanjire i noževe i viljuške - reče ona
Benu sva važna - pa zato nismo mogle da ručamo. Morale smo da odemo
u selo da kupimo ribu i pržene krompiriće za ručak.
Je li? - reče on i onda raširi oči. - Pa da znaš, riba i prženi krompirići su
mnogo dobri.
Emili klimnu glavom. - Meni se sviđaju. Ben pogleda unaokolo po
kuhinji. - Izgleda da sad imate i tanjire i pribor za jelo.
- Tetka Kerol ih je donela.
- O, shvatam - reče on i pogleda Saru. - Imate, znači, sestru koja živi u
blizini, je li tako?
Skoro da je mogla da oseti kako misli: Zar vas ima dve?- U stvari, ne -
promrmlja ona i, kad primeti da se zbunio, dodade: - To je duga priča.
- Ah - reče on i iskrenu glavu. - Trebalo je da znam. Vi, izgleda, vodite
komplikovan život. - Pomerio se kao da će da ustane. - Hoćete li da vam
pomognem oko spremanja večere?
- Ne, sve je u redu. Treba mi samo minut ili dva da sve pripremim.
Samo vi sedite - reče mu ona i onda ga pogleda. - Pominjali ste
spašavanje iz pećine? Šta se to desilo?

34
 - I to je deo mog posla. Član sam spasilačke ekipe koja priskače u
pomoć ljudima koji dozive bilo kakvu nezgodu u pećinama, tako da me
pozovu kad god se tako nešto desi. Danas sam bio dole blizu Kestltona.
Stigao je izveštaj da se neki momci nisu vratili posle spuštanja u jednu
pećinu. Roditelji su digli uzbunu jer su se uplašili da im se možda
dogodila nesreća.
Sara je mogla da zamisli strepnju tih roditelja. - Jeste li uspeli da ih
nađete? - upita ona dok je stavljala stolnjak na drveni sto i redala činiju
sa supom, činiju sa salatom, pitu i narendani sir.
- Jesmo. Ulaz u pećinu je nizak i širok, ali se staze sužavaju što se dalje
prodire u dubinu i ima nekoliko hodnika koji se račvaju od glavnog.
Mislim da su momci naumili da traže fosile. Deo ponornice curi dole
kroz krečnjak i na jednom mestu se širi, tako da uvek postoji mogućnost
da neko zapadne u teškoće.
- To se, znači, desilo i njima?
- Da, ali ne zbog vode... ovaj, možda, posredno i zbog toga. Kad voda
prolazi kroz stenu ponekad dolazi tlo zamrzavanja i otapanja, zbog čega
se vremenom pukotine šire. To se izgleda desilo ovog puta, jer se tunel
urušio i oni su ostali zarobljeni unutra.
Sara se zaista zgrozila pri pomisli na tako nešto. -Siroti momci, mora da
su bili prestravljeni. Jeste li uspeli sve da ih izvučete? Je li neko
povreden?
On klimnu glavom. - Da, izveli smo ih na kraju napolje. Bilo ih je sve
zajedno petorica. Imali su posekotine i modrice, svi su promrzli, a
najmlađi medu njima imao je hipotermiju. Upao je u vodu i tako se
smrznuo da mu je srce radilo usporeno i slabo i delovao je kao da zapada
u besvesno stanje.
Sara se namršti. - Znači, da ste stigli malo kasnije, moglo je da bude
mnogo gore? Sta ste uradili? Jeste li mogli da ga povtatite?
Doviknula je Emili da opere ruke, ali nije mogla tla odvoji pogled od
Bena, nestrpljiva da čuje kakav je bio ishod.
- I jesmo, konačno. Skinuli smo mu mokru odeću i pokrili ga
specijalnim ćebadima i tek tada smo ga izvukli do ambulantnog vozila.
Čim smo mogli dali smo mu malo zagrejan kiseonik i postepeno je počeo
da dolazi sebi. Svi momci su sad sasvim dobro.

35
 Sara podignu Emili na radnu površinu pored sudopere, opra joj ruke i
obrisa ih peškirom. - Drago mi je što to čujem - reče dok je smeštala Emili
na stolicu pored stola i stavljala pred nju solju sa supom. - Ohladila sam
je, ali ipak tteba polako da je piješ - reče detetu.
Okrenuvši se Benu, reče: - Poslužite se. Sipaću vam čaj, a tu su vam i
mleko i šećer ako želite da ih dodate.
Kad je minut kasnije i sama sela naspram njega, reče: - Znate li šta se
desilo s ljudima koji su doživeli onu saobraćajnu nesreću pre neki dan?
Zvala sam bolnicu, ali oni nisu bili raspoloženi da mi mnogo kažu.
On se šeretski osmehnu. — Pretpostavljam da su bili predostrožni zbog
novinara.
Ona ga brzo odmeri. - Moj članak je vrlo dobar. Ako ništa drugo,
navešće ljude da razmisle pre nego što se odluče da pretiču u krivini.
- Da, pročitao sam vaš članak. Moram vam reći da ste ga veoma dobro
napisali i trudili ste se da nikog ne okrivite, navodeći samo ono što su
drugi ljudi rekli. - On otpi malo supe i primeti: - Ovo je dobro.
- Drago mi je što vam se sviđa. Mada moja uloga u njenom spremanju
nije vredna pomena... još nemam sve što mi je potrebno za ozbiljno
kuvanje. - I ona nastavi da ga gleda, pitajući se da li će joj išta reći o
pacijentima.
On odlomi komad pite i zagrize ga pre nego što joj je odgovorio. - A što
se povređenih ljudi tiče, svi se veoma dobro oporavljaju. Vozač čiji je
automobil udaren polomio je rebro, ali sve ostalo je u redu, dok je vozač
crnog automobila neko vreme bio na posmatranju pre nego što su ga
otpustili. Noga će mu biti u gipsu još prilično dugo. - On zastade da
zagrize još jedan komad pite.
- A motociklista? Znam da je bio veoma teško povređen. - Sara dade
Emili komad pite i devojčica im se oboma osmehnu umazanih obraza i s
brčićima od supe na naušnici.
- Tačno je. Zadobio je povredu glave, ali se u bolnici osvestio i operisali
su mu nogu. Očekuju da će se sasvim oporaviti.
- E, to je lepo čuti.
On klimnu glavom. - Preživeo je najverovatnije zahvaljujući vama. U
bolnici mi je vozač automobila koji ga je udario rekao da je video kad ste
skinuli sako i upotrebili ga da zaustavite krvarenje.

36
 - Uradila sam samo ono što sam smatrala ispravnim.
- Dobro ste uradili - reče on i pogleda je. — Pa, koliko dugo radite za
lokalne novine?
- Tek nekoliko meseci. Počela sam tako što sam povremeno pisala
poneki članak za njih, uglavnom o događajima u gradu i po okolnim
selima, ali sam onda otkrila da imam smisla za pisanje medicinskih
članaka. U poslednje vreme sam im slala sve više i više materijala i pre
nekoliko nedelja su mi dali rubriku. To nije mnogo, ali dovoljno je da
preživimo.
Ben viljuškom uze malo sira. - Ona saobraćajna nesreća je onda bila kao
stvorena za vas. Šta ste radili pre nego što ste počeli da se bavite
novinarstvom?
Sara mu ne odgovori odmah. Umesto toga obrisala je Emilino lice i
onda tiho rekla devojčici da može da ustane. - Hoću da se spremiš za
spavanje - promrmlja. - Doći ću malo kasnije gore da ti pomognem. Vidi
hoćeš li moći sama da obučeš pidžamu.
Emili jedva dočeka da posluša i veselo odmagli uz stepenice.
Sara se onda posveti Benu i lagano udahnu vazduh. Oni su susedi i pre
ili kasnije počeće da se čudi nekim njenim postupcima.
- Zapravo - reče mu - ja ne znam šta sam radila pre novinarstva. Posle
povrede glave preneli su me u bolnicu i ne znam ništa o onome što se
dešavalo ranije.
On se namršti, ali nije skidao pogled s nje. - Da li znate kako je došlo do
povrede glave?
- Znam jedino ono što su mi rekli u bolnici. Očigledno, bila sam s Emili
i izgleda da smo nas dve zajedno putovale nekud. Zaustavila sam se
ispred prodavnice da kupim nešto da pojedemo i pitala vlasnika radnje
za hotele u blizini. Rekla sam mu da nećemo moći da stignemo na naše
odredište pre no što padne noć pa sam odlučila da negde prenoćimo.
Ona zastade da otpije gutljaj supe i sačeka da joj uzbuđenje splasne, jer
se uzrujavala kad god bi pomislila na to ili pričala o tome s Kerol. Ben je
ćutao i strpljivo čekao da ona nastavi priču.
- Izašla sam iz radnje i verovatno sam htela da telefoniram iz javne
govornice, da pozovem neki hotel, ali nisam stigla da to i učinim. Izgleda
da je neko pokušao da mi otme torbu i ključeve od automobila, a ja sam

37
mu se očigledno suprotstavila, jer me je oborio na zemlju i udarila sam
glavom u zid. Ko god da je to uradio, uspeo je da umakne mojim
automobilom zajedno sa svim mojim stvarima.
- To znači da kod sebe niste imali ništa što je moglo da vas identifikuje,
ništa što bi pomoglo da se otkrije ko ste ili kuda ste se uputili?
Sara odmahnu glavom. - Baš ništa. Čak ni sigurnosna kamera iz radnje
nije snimila moj automobil. Znali su samo da imam dete, jer je Emili
ostala pored mene i kad su lekari hitne pomoći stigli rekla je: „Mama
povređena... zli čika povredio mamu!"
Ona se malo trgnu zbog scene koja joj iskrsnu u svesti: Emili koja stoji
pored nje, sama i uplašena.
- Zar nikad nisu našli ni automobil ni tog čoveka?
- Ne, nisu — reče ona namršti se. - Pretpostavljam da ga nikad neće ni
naći.
On ju je pažljivo posmatrao. - To mora da je bio gadan udarac u glavu
kad ste izgubili pamćenje. Se-ćate li se bar nečega?
- Dovoljno je loše i to što sam provela nekoliko nedelja u bolnici. Što se
sećanja tiče, ponekad mi se u glavi javljaju neki prizori, ali iščezavaju pre
nego što uspem da ih protumačim i povezem s nečim. Policiji i lekarima
sam rekla da mi je ime Sara Hol jer je to bila prvo što mi je palo na
pamet. Emili je, čini se, znala svoje ime i prezime i to je potvrdilo i
tačnost mog imena, ali policija nije našla ništa što bi dokazivalo da je to
tačno. - Sara se tužno osmehnu. - Emili je rekla da mi je ime Sara, pa
verujem da je bar to tačno.
Ben završi s jelom i pažljivo pomeri tanjir u stranu. - Šta se desilo s
Emili dok ste vi bili u bolnici?
- Socijalna služba našla je porodicu koja ju je prihvatila.... Kerol i Toma.
Oboje su bili neobično dobri prema nama dvema. Emili je doživela
traumu zbog svega što se desilo i jedva je mogla da govori o tome i Kerol
je dala sve od sebe da joj pomogne da to pre-vazide. I onda su, kad sam
izašla iz bolnice, pomogli i meni da stanem na noge. - Ona zastade da
udahne vazduha. - Ostala sam kod njih nekoliko meseci, ali sam na kraju
osetila da treba da počnem sama da brinem o sebi. I zato sam odlučila da
se preselim ovamo, mada je Kerol mislila da to nije dobra ideja. Brinula
je da još nisam spremna za ovako nešto.

38
 - Slažem se s Kerol. Povreda glave koja vam je do te mere izazvala
gubitak pamćenja veoma je ozbiljna. Potreban vam je neko pored vas sve
dok ne doznate ko ste i kako da se botite sa svakodnevnim životom.
Pretpostavljam da imate svakakve probleme na svakodnevnoj bazi.
Sara ustade i poče da sklanja sudove. - Dobro sam - kazala je. - Snaći ću
se.
On je okrznu pogledom. - Nije dovoljno snalaziti se, zar ne? Posebno
kada imate malo dete sa sobom. A za vas u takvom stanju svakako je
prevelika odgovornost briga o imanju kao što je ovo. - Ben ustade od
stola.
- Ja ne mislim tako - reče mu ona. - Odlučila sam i držaču se toga.
Moram negde da počnem da stvaram život za nas dve. - Pogleda ga
hladno i procenjivački. Sigurna je da će joj on biti trn u nozi isto koliko je
sigurna da sad stoji ispred nje i gleda je.
- Pomoći ću vam da operete sudove - teče on.
- Nemojte... Hvala vam, ali... ne. Moram da odem gore i stavim Emili u
krevet. Sigurna sam da imate posla kojem treba da se posvetite i zato ću
vam poželeti laku noć. Hvala vam što ste mi pomogli da pronađem
Emili.
On je odmeri kao da je spreman da se prepire s njom, ali posle nekoliko
trenutaka je, izgleda, odlučio da odustane od toga, jedva primetno
klimnuo glavom i rekao: - Laku noć, onda, i hvala vam na večeri. Pre-
puštam vas vašim obavezama.
Posmatrala ga je kako odlazi dok joj je u svesti vr-velo od sumnji i
nesigurnosti. Isti je kao i svi ostali, ne veruje da će išta moći da uradi
sama. Sta treba da učini da bi im pokazala da nisu u pravu?

39
 4.

Kiša je ravnomerno padala, dosadno je sipila sasvim u skladu sa

Sarinim osećanjima.
Pogled po kuhinji natera je da se namršti. Odakle bi, za ime sveta, bilo
najbolje da počne? Iznajmljivanje ove kućice činilo se kao dobra ideja u
prvom trenutku, ali to je bilo pre nego što se uselila i shvatila koliko
posla mora da obavi.
Tog jutra, dok je pripremala Emili za obdanište, zaključila je da ima
idealnu priliku da napravi koji korak napred tako što će dovesti u red
kuću. Naravno, nije očekivala posetu zdravstvene radnice i posle njenog
odlaska promenila je planove. Zdravstvena radnica bila je u uobičajenom
obilasku radi provere stanja i okruženja u kojem žive deca ispod pet
godina starosti i nije mogla pretpostaviti da će Emili tog jutra već biti u
obdaništu.
Sada su Sarini prioriteti bili sasvim izmešani, pa se dvoumila da li da
nastavi da riba šporet ili da skida tapete sa zidova Emiline sobe da bi je
pripremila za dekorisanje. Već je dovoljno loše što su Kerol, pomajka
njenog deteta, i Ben, njen sused, verovali da neće biti u stanju da se izbori
s problemima samostalnog života, tako da i bez sumnjičavosti
zdravstvene radnice ima dovoljno problema.
Kucanje na kuhinjskim vratima naglo je trgnu iz sumornog
razmišljanja. Šta je sad? Je li ovo još neko voljan da je otpise kao
nesposobnu?
Duboko uzdahnuvši pode da otvori vrata i ugleda Bena ispred njih. Na
trenutak ga je samo namrgođeno posmatrala. Poslednjih dana nije ga
viđala i pitala se da li je on namerno izbegava. Nije mnogo marila. To joj
je sasvim odgovaralo.
- Je li tako loše? - upita je on i prodorno je pogleda ispod gustih
trepavica. - Video sam da vam je automobil napolju, pa sam pretpostavio
da ste se vratili pošto ste odvezli Emili.
Znači zna gde je bila. Da li je on to iz daljine drži na oku i prati svaki
njen korak? Ili možda ona postaje paranoična i ima iluziju da se ceo svet

40
zaverio protiv nje? Možda je to još jedan simptom koji je izazvala njena
povreda.
Ona malo više otvori vrata i rukom mu dade znak da uđe u kuhinju. -
Da li biste hteli da uđete? Upravo sam se spremala da skuvam kafu,
mogli bismo zajedno da je popijemo. - Posetilac je poslednje što joj sad
treba, ali bi bilo neučtivo da ga otera s praga.
- Hvala - reče on i ona zatvori vrata za njim kad je ušao u kuću.
- Sve je u neredu - reče ona. - Počela sam da čistim stari šporet, ali su
me prekinuli i sad više nemam volju da nastavim.
On se osvrnu da pogleda šta je uradila. - U stvari, obavili ste veoma
dobar posao koliko vidim. Nisam mogao ni da zamislim da bi ovo moglo
da izgleda i upola dobro kako sad izgleda. - Priđe onda bliže da bolje
pogleda. - Godinama nije korišćen jer su valjda gorionici bili neispravni,
a ni Alfred nije voleo mnogo da kuva, ali, sudeći po ovome što vidim, vi
ste ga izgleda doveli u red.
- Pa, nadam se da jesam, ali nisam baš sasvim spremna da ga pustim u
probni rad. - Usredsredila se na spremanje kafe za oboje i krišom ga,
oprezno, pogledala. -Jeste li želeli da me vidite iz nekog posebnog
razloga ili je ovo samo komšijska poseta?
Usne mu se trznuše. - I jedno i drugo. Spremao sam kuću pa sam
pomislio da biste mogli da iskoristite ove zavese koje sam našao u
nekom ormanu. Čini mi se da su kvalitetne, mada vi možda nećete tako
misliti. Uvek mogu da ih bacim.
Sara prouči zavežljaj koji je doneo. Zavese su bile načinjene od finog
platna i imale lepu ružičastu šaru, tako da bi divno stajale u dnevnoj
sobi.
- Ne bi trebalo da ih bacite - reče ona. - Bila bi to velika šteta. Lepe su...
ali da ih uzmem, ne znam šta da vam kažem. Po mišljenju zdravstvene
tadnice koja me je jutros posetila, ovo mesto ne izgleda naročito pogodno
za Emili zbog vlage i hladne spavaće sobe, tako da sam sad u velikoj
nedoumici šta da činim. Osećam da bi trebalo da odem, ali sam upravo
potpisala šesto-mesečni ugovor o najmu.
On se namršti. - Da li je rekla da ne bi trebalo da ostanete ovde?
- Ne. To je samo njeno mišljenje i čini mi se da se slaže s tim da bi se
kuća mogla sredit; kroz koju nedelju.

41
 - Pa, to je istina. Vlage ima samo u kuhinji, a i tome ima leka.
- Da, ali gazda, Alfredov sin, nije spreman da sredi lo, a ja ne mogu da
podnesem taj trošak.
Ona se ispravi, udišući vazduh punim plućima i nastojeći da se pribere.
Zar joj nije i on sam pre samo nekoliko dana rekao da ništa neće moći da
uradi sama? Zar mu ovakvim svojim ponašanjem u stvari ne dokazuje
da je bio u pravu? - Zatekli ste me u nezgodnom trenutku - promrmlja.
- Zaboravite sve što sam vam rekla. Naravno da ću sve srediti. Ubaciću
nekoliko grejalica u kuhinju, pa ću videti da li će to popraviti nešto.
- Ja, u stvari, mislim da neće - reče on. - Mislim da je problem u
neodgovarajućoj zaštiti od vlage koja je naneta na spoljni zid. Za
uklanjanje takve vlage po-i reban je neki stručnjak.
Sara prkosno isturi bradu. - Onda ću morati da pozovem nekoga da mi
to uradi i da se nadam da ću prođu i još koji članak i nekim drugim
novinama.
On zavrte glavom. - Nema potrebe. Razgovaraću ja s gazdom jer
poznajem porodicu i sigurno ću uspeti da se dogovorim da preduzmu
nešto u vezi s tim. U međuvremenu ću poslati nekoga ovamo da snimi
su naciju.
Sara ga zapanjeno pogleda. Može li išta da ga poremeti? Deluje kao da
ima odgovor na sve.
- To je veoma lepo od vas... ali ne želim da smatrate da treba da mi
pomažete. Možda vam izgledam bespomoćno, ali to nisam.
On se hladno osmehnu. - Mislim da počinjem da shvatam to - reče joj.
- Nema sumnje da ste uzeli stvar u svoje ruke kad ste shvatili da vam je
agent za nekretnine dao pogrešne ključeve, a kad je u pitanju ona
saobraćajna nesreća od pre neki dan, mislim da ste obavili sjajan posao
zbrinjavanjem povredenih.
Te reči je malo ohrabriše. Znači, ipak ne misli da je ona beznadežan
slučaj?
Počeo je da obilazi kuhinju, a ona ga je pratila pogledom, uočavajući
lakoću njegovih pokreta, opuštenost ruku, sigurnost koraka dugih nogu
u tamnim pantalonama. Zastao je pored drvenog stola odsutno
dodirujući otkucane stranice članka koji se spremala da odnese
uredniku. Listovi papira se razmakoše i dok ih je brzo uredno skupljao,

42
sigurno je preleteo pogledom preko prvih ispisanih redova. Bio je to čla-
nak o obaveznoj vakcinaciji za one koji idu na odmor u inostranstvo,
- Kako to da se tako dobro razumete u medicinu? - upita je.
- Ne znam - reče ona. - Kao da mi je to urođeno... mada moram sve da
proučim, naravno. Išla sam na kurs iz prve pomoći pre tri ili četiri
meseca. Mislila sam da će mi to biti dobra terapija.
On klimnu glavom. - To je verovatno bio mudar potez. Uvek je dobro
znati šta treba da se radi u hitnim situacijama.
Ona stavi ispred njega na sto solju s kafom. - Budite pažljivi, kafa je
vrela. - Čim je to rekla, shvatila je da njemu ne treba govoriti šta da čini.
Činjenica je, međutim, da je navikla da govori Emili šta treba da i adi pa
je spontano reagovala.
On ne reče ništa već samo prihvati kafu i zahvalno otpi gutljaj. - Sta
mislite, da li biste mogli da se bavite i nekim dopunskim poslom? - upita
je, gledajući je preko ruba šolje. — Da li biste želeli da radite još nešto ili
bi vam to bio problem zbog staranja o Emili?
- Volela bih da mogu da zaradim više nego što je dovoljno za golo
preživljavanje - reče ona. Iz plavih očiju joj je izbijala zabrinutost i
odsutno je provukla prste kroz kovrdže boje meda. Ispratio je pogledom
taj pokret.
Osetivši kako joj raste samopouzdanje zbog tog pažljivog pogleda, ona
dodade: - Sigurna sam da će Kerol jedva dočekati da pomogne oko Emili,
ali ja zaista, koliko mi je poznato, nisam posebno stručna ni u čemu
određenom, a pisanje mi u ovom času ne donosi dovoljno prihoda. Ne
poznajem nikog ko bi me sad zaposlio.
- Mogao bih da smislim mesto na kojem biste se savršeno uklopili -
promrmlja on.
Izvila je obrvu. — A šta je to?
- Posao u ambulantnoj službi - reče on i otpi još jedan gutljaj kafe. -
Znam da administrativni radnici i zdravstvene vlasti traže nekoga ko bi
mogao da radi s bolničarima... ne kao medicinski stručnjak, naravno, već
da ih svakodnevno prati i sastavlja izveštaje o njihovim aktivnostima. To
je deo regionalnog projekta za utvrđivanje promena koje bi trebalo
preduzeti kako bismo poboljšali način rada.

43
 Sara se namršti. - Zar vam se ne čini da će se bolničari i lekari iz hitnih
službi pobuniti protiv toga? Ja svakako ne bih volela da neko ide za
mnom i beleži sve što radim.
On zavrte glavom. - Vi ih nećete proveravati. Vaš posao bi bio beleženje
broja zbrinutih povređenih u određenom vremenu, teškoće na koje
nailaze da bi stigli do pacijenata, način korišćenja opreme i davanja
lekova, a zatim, kad prikupe sve informacije, stručnjaci procenjuju šta
može da se uradi da bi se sistem poboljšao. Možda će predložiti da se
nabavi dodatna oprema kako bi se posao lakše obavljao.
- To je neka vrsta istraživanja koja bi mogla da traje nekoliko nedelja i
pomogne im da planiraju buduće operacije, je li tako?
On klimnu glavom. - Ukratko, da, otprilike je o tome reč. Mislim da ste
vi idealni za to. Nećete morati da radite puno radno vreme i verovatno
ćete moći da se organizujete da radite dok je Emili u obdaništu. Šta
kažete na to?
- Mislim da mi treba vremena da razmislim o tome. Da li moram
odmah da vam dam odgovor?
- Ne, naravno da ne morate. Ali ne oklevajte previše jer znam da
planiraju da što pre zaposle nekog, pa bih mogao da kažem neku lepu
reč za vas.
Sara je morala priznati da bi joj to umnogome olakšalo život, samo kad
bi sve ispalo kako treba. - U redu. Razmisliću malo i možda ću
porazgovarati s Kerol. Mogu li da vas obavestim sutra, ako vam to
odgovara?
- To bi bilo dobro. - On pogleda na ručni sat. -Trebalo bi da pođem....
moram da stignem na posao za pola sata. Videćemo se kasnije. Hvala
vam na kafi.
Kad je otišao, Sara pogleda oko sebe. Zašto joj sad sve ovde izgleda
drugačije, nekako pusto bez njegovog prisustva u velikoj, praznoj
kuhinji? Poslednjih dana raspoloženje joj ide iz jedne u drugu krajnost.
Ali zar nije to svrha njenog preseljenja ovamo? Odrasla je, zrela osoba i
mora naučiti da se sama snalazi, da se bori sa svim problemima koje
život postavlja pred nju.
Moraće po svaku cenu da izbegne navikavanje na Benovu blizinu.
Spreman je da pomogne i to je i dokazao, ali bilo bi nerazumno oslanjati

44
se na njega, jer ona bolje od ikog zna kako sudbina ume da se poigra, da
izvuče oslonac ispod nogu i tim jednim potezom izbriše ceo nečiji život.
Ponovo je usredsredila pažnju na šporet i počela da ga čisti s novom
žustrinom. Rad joj je pomagao da malo zaboravi nezadovoljstva.

Četrnaest dana kasnije sve je već bilo sređeno i Sara je mogla da počne
da radi u ambulantnoj službi. Obavestili su je da treba da se javi u
ambulantnu službu pored bolnice kako bi se upoznala s čovekom koji će
joj u početku biti pretpostavljeni, ali Ben ju je preduhitrio, pojavivši se
pred njenom kućom u vozilu hitne pomoći.
- Voziću vas na posao i vraćati vas kući - reče joj. - Radićete sa mnom.
Ona se namršti. - Nešto mi nije jasno - reče mu. — Mislila sam da ću
raditi s bolničarima iz ambulante.
- I hoćete kad dode vreme - reče joj on, držeći otvorena vrata na vozilu
da bi mogla da ude i da sedne na sedište suvozača - ali prvih nekoliko
nedelja ću ja raditi s vama da bih vam ukazao na šta treba da obratite
pažnju i da bih vam olakšao prvikavanje na posao.
Začkiljila je posmatrajući ga kako seda na vozačevo sedište i pali motor.
Ovo je najmanje očekivala. Je li on smislio sve ovo? Je li ovo još jedan
način da je drži na oku? Zašto su svi tako sigurni da ona nije u stanju da
obavlja svoj posao? Kako će se ikad osamostaliti ako joj niko ne
dozvojava da se sama snalazi?
-Jeste li vi isplanirali sve ovo? - upita ona kad izađoše na put i pođoše
da se odazovu prvom pozivu. Glas joj je bio malo oštriji, ali on se, ako je i
primetio njenu ozlojedenost, nije osvrnuo na to.
- Ne znam šta hoćete da kažete - reče joj pogledavši je načas iskosa. -
Predložili su da prvo ja radim s vama. Ja jednostavno sledim uputstva.
Nije poverovala u to. Zašto to ranije nije pomenuo? Ljutito je
sevakočima dok ga je posmatrala kako vozi. Ako je i postojao takav
predlog, sigurno je potekao baš od njega. On se ponašao savršeno, i
delovao je krajnje samouvereno šta god da radi.
- Mislila sam da vi radite u bolnici?
- Uglavnom i radim, ali imamo rotacioni sistem, tako da ću provesti
mesec dana s ambulantnom ekipom, a onda je red na drugog lekara. U

45
svakom slučaju, prvih dana mnogo će vam pomoći to što pored sebe
imate nekog ko se razume u medicinu.
Teško da je mogla išta da prigovori tome, ali činilo joj se da on nekako
utiče na sve što joj se događa.
- Kuda idemo? - upita natmureno. — Vi, nadam se, shvatate da ja ovde
nisam samo da bih se vozila? Treba nešto i da uradim tako da bi mi
dobro došlo malo obaveštenja.
- Natavno - reče joj smireno. - Idemo u predgrađe, petnaestak
kilometara odavde. Tamo se autobus sudario s putničkim vozilom i čini
se da ima mnogo povređenih. Imaćemo podršku policije i vatrogasne
službe.
- Je li izbio požar?
- Nije, ali će, ako bude neophodno, morati da koriste opremu za sečenje
metala da bi stigli do ljudi. - On je pogleda. - Hoćete li moći da podnesete
to?
- Biće mi sasvim dobro — odgovorila mu je i udubila se u zapisivanje
beleški.
Kad je završila, jednostavno je sedela i posmatrala krajolik kroz koji su
se kretali. Ben nije pokazivao želju za razgovorom i bilo joj je drago što je
tako jer bi sve što ima da mu kaže sad moglo zazvučati sasvim pogrešno.
Uopšte se ne bi iznenadila kad bi saznala da je on rekao ljudima u
administrativnom odeljenju kako njen posao treba da izgleda.
Bar je krajolik delovao umirujuće na njene istrošene nerve. Prolazili su
kroz zelenu dolinu u kojoj je reka prosecala put kroz nanose peska i
škriljca, oivičena brezama, arišem i bukvom. U daljini je videla klisuru
uklesanu u krečnjačku stenu, ispod koje se voda stropoštavala preko
kamenja. Ptice su letele nebeskim plavetnilom i sletale na litice. - Trebalo
bi da stignemo za nekoliko minuta - reče Ben konačno. - Mogli biste da
pribeležite koju vrstu opreme koriste bolničari i da proverite imaju li
problema u primeni postupaka.
- Pretpostavljam da će jedine teškoće na koje će naići biti vezane za broj
povredenih - primeti ona oštro.
- I to je tačno.
Kad je malo kasnije izašla iz vozila, najpre je prime-tila da je autobus
blago nagnut u stranu i da ga samo jedno veliko drvo sprečava da se ne

46
prevrne. Da nije bilo tog drveta nesreća bi sigurno bila mnogo veća, ali,
koliko je mogla da vidi, svuda unaokolo je bilo rasutih krhotina stakla i
iskreno se nadala da nema mnogo ozbiljno povredenih.
Sara pode da proveri da li može na bilo koji način da pomogne i čovek
koji je rukovodio spašavanjem uputi je ka mestu gde su bolničari i lekari
zbrinjavali ljude s posekotinama i modricama. Pomogla je da nameste
masku s kiseonikom devojci koja je bila u šoku, kako bi bolničar mogao
da se pobrine za vozača automobila, koji je i dalje sedeo za volanom,
zarobljen zgnječenim metalom.
Zaista bi im dobro došlo još ljudi za pomoć oko zbrinjavanja ranjenih,
primeti ona, ali su bolničari i lekari sjajno radili, umirivali su povredene i
brzo i efikasno ih smeštali u ambulantna vozila.
Kad su odneli u ambulantna kola devojku o kojoj se starala, Sara ode da
proveri šta radi Ben i zateče ga kako se trudi oko pacijenta koji je ležao
pored puta. Izgledalo je da čovek ne diše i Ben mu je masirao grudni koš.
- Mogu li ja nešto da učinim? - upita ona.
On klimnu glavom. - Preuzmite masažu srca dok ja pripremim
defibrilator. Čini mi se da ima srčani napad i moram da mu smirim rad
srca.
Pokazao joj kako da namesti ruke i ona nastavi da pritiska dok je on
postavljao aparat.
- U redu. Sad ću mu staviti jastučiće elektroda na grudi. - Radio je brzo
a onda joj rekao: - Pomerite se u stranu.
Sara učini kako joj je rekao i zadivi se trenutnim dejstvom aparata koji
analizira ritam srčanog mišića merenjem ventrikularne fibrilacije i
izazivanjem udara usled kojeg se rad srca zaustavlja na nekoliko
sekundi, a onda se vraća u normalan ritam. Posle primene nekoliko šok
udara čovek iznenada udahnu i Sara ugleda na monitiru da mu je ritam
srca promenjen.
Pošto ga je pitao kako se zove, Ben je umirivao pacijenta koji je polako
dolazo sebi. - Daću vam kiseonik, Stivene, da vam olakša disanje. - I pre
nego što mu je stavio masku na lice upita ga: - Sećate li se šta se desilo?
- Sudarili smo se - reče Stiven oklevajući. - Automobil se stvorio
niotkud i presekao put autobusu. -Zastao je da udahne. - Ušli smo u
krivinu oštrije nego što je trebalo i osetio sam kako se autobus naginje.

47
 Sara primeti da čovek počinje malo da podrhtava, ali trenutak kasnije
nastavio je: - Mislio sam da je sa mnom svršeno.
- Bićete vi sasvim dobro - reče mu Ben. - Malo ste se uplašili i to vam je
izazvalo nenormalan srčani ritam, ali sad je mnogo bolje. Stavićemo vas
u ambulantna kola i prebaciti u bolnicu da vas detaljnije pregledaju.
- U redu... hvala.
Kad se uverio da su Stivena udobno smestili u vozilo, Ben ga ostavi s
bolničarima i vrati se do Sare.
- Možda biste mogli da pribeležite kako je pacijent reagovao na
defibrilator - predloži joj. - Pratićemo njegovo stanje da vidimo kako će
se oporavljati posle lečenja u bolnici i proverićemo ga ponovo posle
nekoliko meseci.
- Već sam to uradila - reče Sara. - Pomenuli su mi postupak na
razgovoru prilikom prijema na posao. Jedan od najznačajnijih delova
posla je beleženje načina primene defibrilatora i rezultati koji se njime
postižu. - Možda je pomislio da ona neće biti usredsredena na ono što se
zbiva, ali pokazaće mu da može da se izbori sa svakim zadatkom.
- Dobro je - reče joj on i kratko joj se osmehnu. -Trebalo bi da pokušate
da se malo opustite. Ne prove-ravam vas. Ja sam, u stvari, na vašoj strani
i činjenica je da je ovaj posao moglo da dobije mnogo njih, ali veoma mi
je drago što ste ga vi dobili.
Prihvatila je ta obaveštenja uz blagi osećaj mirenja sa sudbinom. Možda
je tačno da je celo jutro bila malo uštogljena. On joj je pomogao
posavetovavši je da se prijavi za posao i učinio sve što je mogao da joj
olakša, a pri tom ničim nije pokazao da primećuje njeno ukočeno
držanje. Ispala je nezahvalna.
Ostatak dana protekao je relativno mirno ili je samo tako izgledalo
zahvaljujući Benu. Kud god da su pošli odazivajući se pozivu, on je svoj
posao obavljao vesto i efikasno, a njegovo držanje prema pacijentima
bilo je bez izuzetka ljubazno i umirujuće.
Pred kraj popodneva Sara oseti da joj poštovanje prema njemu raste.
- Vi mi delujete kao neko ko uživa u svom poslu - primeti ona kad se
nađoše na putu prema bolnici. - Možda je „uživanje" pogrešna reč ako se
ima na umu čime se bavite, ali čini mi se da niste načinili nijedan
pogrešan korak.

48
 On je načas pogleda zatim ponovo usmeri pažnju na put pred njima. -
Moram vam reći da ste i vi mene iznenadili. Uopšte vam nisu smetale
situacije u kojima smo se zatekli. Neki ljudi to jednostavno ne bi mogli
da podnesu.
Ona se osmehnu. - To je onda jedna od mojih prednosti. Pojma nemam
odakle mi ta sposobnost, ali mora biti da ima dobre korene, zar ne?
- E, to je prava istina. - On skrenu na seoski drum koji je vodio do sela u
kome su živeli Kerol i Tom. -Hoće li vam smetati ako svratim da obiđem
majku pre nego što se vratimo u bolnicu? - upita je. - U poslednje vreme
se ne oseća dobro i želim da vidim kakvi su rezutati lekarskog pregleda
koji je danas imala. Možemo prvo da uzmemo Emili, ako želite, a kasnije
mogu da vas odvezem do kuće. Nema potrebe da se i vi vraćate do
bolnice.
Sara klimnu glavom. - Odgovara mi. - I onda ga brzo pogleda. - Da li se
neko stara o vašoj majci? Sigurno mnogo brinete što živi sama.
- Pobrinuo sam se da je neko stalno obilazi poslednjih nekoliko nedelja.
Zapravo, morala bi da bude u bolnici, ali tvrdoglava je i ne pristaje na to.
Sara se namršti. - Zao mi je. A šta nije u redu s njom, ako smem da
pitam?
- Imala je grip ranije ove godine i posle toga je duže vreme bila veoma
iscrpljena. Onda je dobila zapaljenje plućne maramice. Imala je velike
poteškoće s disanjem i brzo se zamarala. Stalno joj govorim da treba da
se odmara, ali ona ne može a da nešto ne radi.
- To vam sigurno teško pada. Hoću da kažem, i ja bih se veoma
zabrinula kad bi se nešto desilo Kerol i Tomu, a poznajem ih tek
odnedavno. - Veoma ju je mučilo što ne može da se seti svojih roditelja i
izgledalo je da su Kerol i Tom zauzeli njihovo mesto.
Emili je bila veoma raspoložena kad je Sara došla da je povede kući. -
Bili smo u parku - reče ona. -Ljuljala sam se na ljuljašci i bacali smo hleb
patkama. Bile su tako halapljive. - Raširila je oči prisećajući se svega što
je tog dana radila.
- Izgleda da si se baš divno provela — reče joj Sara i zagrli je
istovremeno se zahvaljujući Kerol što ju je dovela iz obdaništa. Onda je
upozna Kerol s Benom i izgledalo je da su se njih dvoje na prvi pogled
svideli jedno drugom.

49
 - Čujem da vi rešavate Sarin problem s vlagom — reče mu Kerol. -
Rekla mi je da su dolazili ljudi da ubrizgaju sredstvo protiv vlage na
oštećena mesta i izgleda da to donosi dobre rezultate. Samo se nadam da
će vam vlasnik kuće nadoknaditi troškove.
- I hoće - reče Ben. - Nas dvojica smo se dogovorili u vezi s tim.
Sara se upita kakav su dogovor postigli, ali kad je zaustila da se
detaljnije raspita, Kerol upita: - Pa, kako je prošao prvi dan na poslu?
- Sve je bilo u redu - reče Sara. - Dogovoreno je da Ben radi sa mnom
tako da sam, kad mi nešto nije bilo jasno, odmah mogla da pitam. Mislim
da brzo učim.
- Dobro se držala - reče Ben.
- Milo mi je što to čujem - teče Kerol i opet pogleda Saru. - To će ti
pomoći da čvršće staneš na noge. Možda si, urkos svemu, ipak bila u
pravu u vezi s potrebom da sama izađeš u svet... sve to trčkaranje lamo-
amo možda će ti pomoći da povratiš pamćenje.
- Nadajmo se da će biti tako.
Proćaskali su još malo pa su izašli pred kuću, do Benovog automobila.
Kerol donese iz garaže sedište za dete i, kad su vezali Emili, odoše dalje.
Benova majka nije živela daleko odatle. Njena kuća je bila sazidana od
kamena, s blago iskošenim krovom, a oko ulaznih vrata džikljala je
raskošna pavit. Na svakoj prozorskoj dasci bile su saksije u kojima je
raslo cveće vedrih boja.
Ona im otvori vrata i Sara odmah shvati da pred sobom ima otvorenu i
prijateljski raspoloženu ženu. Bila je krhkija nego što ju je zamišljala,
sitne grade i kestenjaste kose osedele na slepoočnicama. Oči su joj bile
sive kao Benove i bilo je očigledno da obožava sina.
- Rekla sam ti da ne moraš da dolaziš svakoga dana - reče pošto ga
poljubi i onda ih uvede u kuću. – Lepo je što te vidim, ali znam koliko
posla imaš.
50Onda se okrenu da pogleda Saru i Emili i osmehnu im se. Zadržala je
pogled na Emili i oči joj se raširiše.
- A ko su ovi ljudi, pitam se? Evo jedne ljupke male devojčice, a budući
da obe imate plavu kosu, zaključujem da ste majka i ćerka. Jesam li u
pravu?

50
 Emili živo zaklima glavom. - Moja mama je bila na poslu - reče pa se
malo namršti. - Ja ne idem na posao... idem u obdanište. Bila sam u
obdaništu danas i pravili smo kolače od dumbira. -I ona podignu
plastičnu kutiju. - Hoćete li jedan?
- Oh, mislim da bi mi baš prijao. Da, molim. Znaš li da su mi to omiljeni
kolači? I Benovi, pored palačinki.
Emili se od osmeha ozari celo lice i ona spremno krenu za Benovom
majkom kad ih ova povede kroz hodnik.
- Pošto ćemo da jedemo te kolače - govorila je žena Emili - moram da
nam skuvam i čaj jer jedno bez drugog ne ide.
Sara primeti da žena teško diše, a primetio je i Ben jer je rekao: - Ti ćeš
lepo da sedneš. Ja ću da skuvam čaj, a onda ćeš mi ispričati šta ti je rekao
lekar.
- Previše brineš. Dobro sam. Rekao mi je da nastavim da uzimam
tablete i da se mnogo odmaram.
- Ona ih uvede u svetlu, udobno nameštenu sobu iz koje se kroz
francuski balkonski prozor izlazilo u malu baštu.
- Nadam se da vam ne smeta što smo ovako banuli - reče Sara. - Ben je
hteo da se uveri da ste dobro. Rekao mi je da ste bili ozbiljno bolesni u
poslednje vreme.
- Mislim da sam najgore pregrmela - reče Benova majka. — Dali su mi
antibiotike, a imam i tablete koje pijem da ublažim bolove prilikom
disanja. - Ona zaslade da udahne vazduh pa nastavi: - Moji susedi su
zaista bili dobri prema meni, a Ben je dolazio svakog dana da proveri da
li se odmaram. Meni se to nimalo ne dopada jer znam koliko ima posla.
- Ja mislim da ste mu vi daleko važniji od posla primeti Sata. - On brine
zato što se niste lečili u bolnici.
- Ja to ne bih volela.
Bilo je jasno da je spremna da kaže još nešto, ali u tom trenutku Emili
iznenada upita: - A kako se ti zoveš?
- Ja sam Dženifer — reče joj Benova majka. — A ti mora da si Emili.
- Otkud ti to znaš? - upita Emili zapanjeno i zinu od čuđenja. - Otkud
znaš moje ime?
Dženifer sede na fotelju i pokaza Sari malu sofu s naslonom pre nego
što joj je odgovorila. — Pa, vidiš... Ben mi je ispričao sve o tebi i tvojoj

51
mami. Rekao mi je da ste došle da živite u kući pored njegove. Jedva sam
čekala da vas upoznam.
Ben uđe u sobu i spusti na sto pored zida poslužavnik na kome su bile
šolje i tacne. - Doneo sam keks i kolače za slučaj da ne bude dovoljno
kolača od dumbira.
Emili sede na divan pored Sare i poče da mlatara nogama napred-
nazad. Nije skidala pogled s Dženifer i pratila je svaki njen pokret. -
Mislila sam da ste vi moja baka - reče ona starijoj ženi. - Nisam videla
moju baku i moga deku ovoliko dugo. - I ona raširi ruke da pokaže
koliko je to dugo.
- Oh, bože, zar je moguće? E, to baš nije lepo. Jesu li otišli nekuda?
Sara se rastuži čim je čula Emiline reči pa jedva udahnu jer joj se grlo
steglo od navale osećanja. Koliko može da se seti, ovo je prvi put da dete
pominje baku i deku. Osećala se kao da ju je neko udario u stomak i na
trenutak se nagnula pokušavajući da prikrije reakciju.
Emili klimnu glavom, očigledno razmišljajući o tome gde su deka i
baka mogli da odu, ali pre nego što je uspela da postavi još neko pitanje,
Dženifer zamišljeno reče: - Znaš li da imam neke male lutke u svojoj
radionici? Spremala sam ih za vašar rukotvorina, ali ti možeš da se igraš
s njima ako hoćeš.
- Da, molim vas - reče Emili željno.
- Ja ću ih doneti - reče Ben i, pre nego što je otišao, dobaci brižan pogled
Sari. Trenutak kasnije, Dženifer priđe, sede pored Sare i nežno joj stavi
ruku na rame. - Jeste li dobro?
- Jesam - reče Sara i ispravi se. - Nije mi ništa. Ne znam o čemu sam
razmišljala. Zapanjila sam se kad sam je čula da pominje baku i deku.
Nisam čak ni znala da ih ona tako zove. Retko kad priča o prošlosti, a ja
nisam sigurna da li je to zato što se ne seća ili što ne može da izrazi
osećanja. - Videla je kako se Emili na drugoj strani sobe zabavlja odećom
koju je Dženifer sašila za lutke.
- Ben mi je rekao da ste izgubili pamćenje - reče Dženifer tiho. - Zar
nikad niste pitali Emili za babu i dedu?
Sara zavrte glavom. - Plašila sam se da će je to uzrujati. Bila je u vrlo
lošem stanju posle onoga što mi se desilo i rekli su mi da svi moramo da
pazimo šta joj govorimo iz straha da joj ne bude gore. Nikad ih nije

52
pominjala, a ja ne znam ko su oni ni gde su, pa sam mislila da je bolje da
ništa ne govorim. Mislila sam da će pokušati da stupe u vezu sa mnom,
ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog Emili.
Ben im se pridruži i sede na sofu pored Sare. - Video sam koliko vas je
uznemirilo pominjanje vaših roditelja, ali to što vam se nisu javili ne
mora da znači da nisu pokušavali da to učine.
- Kad malo bolje razmislim, sasvim je moguće da im se nešto desilo -
reče Sara i usne joj zadrhtaše. - A možda smo se i posvađali. Nevolja je u
tome što ja ništa ne znam. - Sara s mukom proguta pljuvačku. - Ponekad
mi se javljaju slike u glavi o porodičnom životu, velikoj kući sa širokim
prilaznim putem, ali onda izble-de i opet ne znam ništa kao ni dotad. Ne
znam čak ni da li Emili ima samo jednu baku i jednog deku... - i glas joj
se načas prekide -... ili dve bake i dvojicu deka.
- Mogu da zamislim koliko vas to brine. Uopšte vam nije lako - reče
Dženifer, pa zastade, a onda upita: - A šta je s Emilinim ocem? Znate li
da li ste udati ili ste se možda razveli? Zar ga Emili nikad ne pominje?
- Ja ne z... Čak se ne sećam ni da sam rodila dete, a kamoli da li sam bila
udata - reče Sara i glas joj uzdrhta. - A Emili nikad ne pominje oca. Teško
je pronaći najbezbolniji način da joj se postavi to pitanje. Tako ju je
potresao napad na mene da se zatvorila u sebe i jednostavno prestala da
govori, a mi smo se plašili da ne preteramo s pritiscima na nju. — Sara
stisnu usne da bi sprečila podrhtavanje. - A da li sam udata ili raz-
vedena, ne umem da kažem. Kad me je policija našla, kako su mi rekli,
imala sam ogrebotine na rukama. Oni misle da sam se možda borila s
napadačem i da sam možda imala burmu, ali napadač ju je ukrao. -Oči
joj se iznenada zamagliše od suza. - Nema načina da išta saznam.
Ben je obgrli oko ramena i privuče sebi, pokazujući da bi sve učinio da
je oslobodi bola. Mora da je to bila jednostavno nagonska reakcija, ali to
joj je bilo dovoljno da shvati da on razume muke kroz koje prolazi i da
dovoljno brine za nju da bi želeo da joj pomogne.
- Žao mi je — reče joj tiho. - Ovo vas je sigurno veoma uzrujalo. Teško
je zamisliti kako je nekom ko je izgubio svoj identitet i sve što uz to ide,
ali ne morate taj teret da nosite sami, znate. Učinićemo sve što možemo
da vam pomognemo da to prebrodite.

53
 Sara se na trenutak prepusti predivnom osećaju sigurnosti koji joj je
pružala njegova blizina. Prislonio je glavu uz njenu, a ona je upijala
njegovu toplinu. Imao je snažne i spretne ruke i bila je sigurna da je
mislio ono što je rekao i da će joj, ako mu se pruži prilika, pomoći da se
oslobodi svakog tereta koji nosi.
Samo što ne može da mu dozvoli da to čini, zar ne? On joj je sused, novi
prijatelj, kolega, ali treba da vodi i svoj lični život. Niko ne može da joj
vrati porodicu i kad podvuče crtu, jasno je da je to samo njen problem.
Malo kasnije ona se ispravi. Ovo je nešto kroz šta mora sama da prođe.
Njen život je misterija i sve dok rastumači zagonetku, moraće,
jednostavno, sama da se snalazi kako god zna i ume.

54
 5.

- Mora da sam luda što sam uopšte pomišljala da uradim ovako nešto. -
Sara pogleda oko sebe po kamenitom terenu dok joj je laki povetarac
mrsio kosu. U daljini je reka usekla duboku, usku dolinu kroz visoravan
pokrivenu travom i nestajala pod zemljom sledeći podzemni tok. Svud
unaokolo u retkoj šumi videle su se vrletne stene. - Uopšte ne znam kako
sam dozvolila da me ubediš da pođem s tobom u ovu spasilačku misiju.
Ja čak uopšte ne volim pećine.
- Otkud znaš da ih ne voliš? - upita Ben i pogleda je iskosa. - Rekla si mi
da ne znaš jesi li se ikad ranije spuštala u neku pećinu.
- Pa ne znam zašto bi iko uopšte želeo da se spušta u utrobu zemlje. I
pojma nemam zašto se Kerol složila s tobom da bi ovo za mene bilo
dobro iskustvo. U jednom trenutku mi kaže da ne zna jesam li u stanju
da sama vodim svoje domaćinstvo, a sad tvrdi da su ove nove aktivnosti
divna stvar. - I ona ga kivno pogleda. — Sve je to tvoj uticaj.
On poče da se kikoće. - Izgleda da sam kriv za sve što se dešava u
poslednje vreme.
Još više se razljutila. - Pa hoćeš li da kažeš da ovo nije tvoje maslo?
- Samo sam pomenuo da bi ti prijalo da se oprobaš u još ponečem
novom... to bi moglo da ti oživi neka sećanja, što bi samo moglo da ti
pomogne.
Oči joj se skupiše i varnica upozorenja sevnu u njima. - Ne mogu da
zamislim kako će mi spuštanje u jamu na užetu, u radnom kombinezonu
i sa šlemom na glavi, oživeti sećanje. Jedino što mi pada na pamet jeste
da je ovo ludilo i da treba da pobegnem što dalje mogu.
On se lako osmehnu. - Zaboravila si da pomeneš lampu na šlemu -
podseti je.
- O, da, kao i to da će dole biti mračno kao u rogu - reče ona, zlovoljnog
i kobajagi zaprepašćenog izraza lica. - Gde mi je, za ime sveta, bila
pamet?
- Činjenica je - reče joj on, umirujući je - da si odlučila da pođeš sa
mnom zato što su i bolničari i lekari iz hitne pomoći na ovom zadatku, a

55
ti treba da pišeš izveštaj. I mislila si da ćeš moći da pomogneš nekom.
Ako sam išta uočio kod tebe onda je to svakako tvoja spremnost da uvek
pomogneš drugima... a pomisao na još mladih zarobljenih negde u
lavirintu pećina bila je dovoljna da je pokrene.
- Možda i jeste tako, ali spasilački tim nije bio tako oduševljen ovom
idejom, zar ne?
- Prihvatili su to sasvim lepo čim su shvatili da ću ja biti odgovoran za
tebe, kao i da si propisno opremljena i da znaš osnovna pravila
sigurnosnih postupaka.
Sara samo frknu, delimično stoga što je dozvolila da je nagovori da se
upusti u ovo, a delom i zato što je znala da to nikako nije mogla da
odbije.
- Da sam im ja majka, pobrinula bih se pre svega da nikad ne sidu dole
osim u pratnji i pod vodstvom stručnjaka.
- Neka je i tako, ali ko može predvideti šta će mladi ljudi da urade?
Treba istražiti tu unutrašnjost zemlje, a oni imaju i volju i hrabrost da to
čine.
- I zato smo sad mi ovde - odbrusi mu ona jetko. - Zato što ih je luda
ideja odvela tu gde su se sad zatekli.
- U ovom slučaju, zaglavili - reče Ben i hladno se osmehnu. - Neki
tuneli u ovoj pećini su, najblaže rečeno, zaista uski, ali jedan momak je
ipak uspeo sam da se izvuče napolje i da potraži pomoć.
Ona mu dobaci još jedan prekoran pogled. - Ako treba da obavimo ovo,
hajde onda da učinimo to. Pre nego što se predomislim.
Spasilački tim poče da se spušta u pećinu kroz procep na steni i Sari
laknu kad vide da ima mnogo mesta za koje je mogla da se uhvati ili da
osloni noge. Spuštajući se u široku pećinu ona konačno oseti čvrst kamen
pod nogama. Odatle je ekipa krenula kroz tunel niskog svoda, tako da su
svi morali da se kreću povijeni kako ne bi udarili glavom.
Vazduh je bio ustajao i već je osećala hladnoću mesta milenijumima
zaklonjenog od sunca. - Koliko je momaka ovde dole? - upita ona.
- Ima ih trojica. Po recima momka koji se izvukao, jedan je nezgodno
pao, a drugi je previše iscrpljen da bi sam mogao dalje. Najmlađi se
izgubio u nekom tunelu.

56
 Ben osvetli batetijskom lampom kamene zidove i naslage kalcita koji je
blistao kao led celom dužinom prolaza. Malo dalje su naišli na obojene
stene, pla-vosive od mangana i narandžaste od oksida gvozda.
- Na osnovu svih ovih šupljina i pukotina nije teško zaključiti kako
čovek lako može da se izgubi ako ne poznaje pećinu.
Sara klimnu glavom. Na trenutak je zastala da osmotri zasvodenu
tavanicu pećine u koju su ušli i zadivila se kristalnoj raskoši formacije
stena. Učini joj se kao da su stupili u veliku dvoranu punu pukotina i
niša i jedva skrivenih otvora u krečnjačkim stenama koji su mamili
neodređenim obećanjima da bi tamo negde moglo da bude skriveno
blago.
- Dobro je što ti izgleda znaš kuda treba da idemo.
- Hodali su petnaestak minuta kroz nekoliko ovakvih tunela, sve dok
im članovi spasilačkog tima koji su koračali ispred njih nisu javili da su
stigli do povređenih mladića.
Sara je pažljivo gledala gde staje dok je napredovala, ali ništa nije
mogla da učini da se zaštiti od vode koja je kapala sa svodova. Ubrzo
zatim ušla je u ogromnu pećinu. Na udaljenom kraju videla je dečaka
kako sedi na steni i naslanja se na veličanstveni stub stalagmita,
vekovima oblikovan od mineralnih depozita nanetih večnim kapanjem
vode sa svoda pećine.
Dtžao se za povređenu nogu. Odmah pored njega bio je mladi dečak
koji je delovao ošamućeno. Niz slepoočnicu mu je curio tanak mlaz krvi.
Ben prvo priđe dečaku s povredom na glavi i poče da mu proverava
reflekse. Činilo se da dečko ne reaguje dobro i Sara se zabrinu.
- Hoće li mu biti dobro? - upita tihim glasom.
Ben klimnu glavom. — Izgleda da je dobio potres mozga. Prebacićemo
ga u bolnicu i zadržati ga na posmatranju. Mislim da mu pad nije naneo
ozbiljnu povredu glave, ali ćemo ga poslati na rendgen da bismo bili
sigurni da je sve u redu.
Drugi član spasilačkog tima pomagao je drugom dečaku. - Mislio sam
da ću lako moći da se izvučem odavde ako se ne pojavi spasilačka ekipa
- reče dečak brižnim tonom - ali nisam želeo da ostavim Metjua i Tejlora
same. Osim toga, nisam bio siguran koliko bih daleko mogao da stignem
zbog bolova.

57
 - Dobro si uradio što si ostao ovde, Kjerane - reče mu spasilac. - Zglob ti
je gadno otekao i bolje je što ga nisi naprezao. Verovatno je u pitanju
samo iščašenje, ali znaćemo više kad te lekar bude pregledao u bolnici. U
međuvremenu ćemo ti previti zglob i stavićemo ti udlagu da bismo ga
zaštitili od daljih povreda.
- Jesu li već našli Tejlora? - upita Kjeran. - Otišao je da potraži kraći put
za izlazak i nije se vratio. Čuli smo ga kako viče i pokušali da ga
dozovemo, ali je posle izvesnog vremena prestao da se odaziva.
- Otišli su da ga traže - reče Ben i pogleda unaokolo. - Obavestiće nas
čim ga budu našli.
On onda priđe kolegi da mu pomogne oko stavljanja udlage na
dečakov zglob, a Sara ostade pored onog s povredom glave, kojem je
pripala muka. Brisala mu je čelo hladnom vlažnom maramicom i
obraćala mu se tihim glasom da bi ga umirila i uverila da će mu biti
dobro čim ga iznesu napolje. Nekoliko minuta kasnije, dvojica članova
spasilačke ekipe vratiše se u pećinu.
- Našli smo momka tamo napred, zaglavljenog u procep između stena
— reče jedan od njih. — Stavljaju mu kaiševe kako ne bi skliznuo, a onda
ćemo morati da razbijemo stene oko njega da bismo ga izvukli. Imao je
sreće što nije upao u neku od glavnih jama.
- Ima li neku povredu? - upita Ben.
- Samo ogrebotinu na nozi i iscrpljen je, ali mislim da je inače sasvim
dobro. Ne žali se na bilo kakve druge bolove.
- To je dobro. Možda bi trebalo polako da izvlačimo Metjua i Kjernana.
Mogli bismo da ih pošaljemo u bolnicu prvim vozilom.
Ostali se složiše i onda zajedno spustiše dečake na nosila pa krenuše
natrag putem kojim su došli, prema ulazu u pećinu. Kjeran se nervirao
što ostavlja prijatelja za sobom, ali mu Sara nežno reče: - O njemu dobro
brinu. Ljudi koji su pored njega tačno znaju kako treba zbrinuti
zarobljene u pećini i neće ga ostaviti dole. Možda će to malo potrajati, ali
izneće ga zdravog i čitavog.
Kad su stigli do tačke na kojoj su se spustili u pećinu, ona se zagleda
naviše prema otvoru jame koji nije mogla dobro da vidi od jednog
zakrivljenog zida. -Kako ćemo ih podići? - promrmlja pogledavši u Bena.

58
 - Dvojica će morati da se popnu na vrh i da spuste remenje za
podizanje. Ona dvojica dole će onda čvrsto prikopčati spone remenja za
nosila pa ćemo izvući jednog po jednog dečaka. To može da bude veoma
spor postupak.
Sara se namršti. — Da li vam uvek polazi za rukom da spasete ljude
koje ste došli da nađete? - upita ga tihim glasom.
On klimnu glavom. - Do sada smo uvek bili uspešni - reče joj i brzo joj
se osmehnu. - Znaš, veoma si se dobro držala danas... sama si se pela,
provlačila i savladavala i najgore delove tunela. Kako si se osećala ovde
dole, to ne znam.
Usne joj se iskriviše u mangupski osmeh. - Da znaš, moram priznati da
sam zaista uživala u svemu ovome... od trenutka kad sam saznala da
dečaci nisu ozbiljno povredeni. Posle toga sam počela malo da se
opuštam i, da budem iskrena, mislim da su pećine zaista čarobne na neki
avetinjski način.
On se nasmeja. - To je moja cura. Znao sam da si se durila i frktala samo
reda radi. Mislim da ti uopšte ne bi mogla dugo da se ljutiš na mene.
Ostali su već pripremali nosila za podizanje na površinu. Najpre su
podigli Metjua provlačeći ga između uskih zidova jame, a kad su ga
bezbedno zbrinuli na površini, Ben se opet spustio da pomogne oko
Kjer-nana.
Sara je ostala dole pored dečaka. Već mu je prikopčala remenje nosila i
zakačila je bezbednosni remen za svoj pojas. Ben proveri šta je uradila
pre nego što objavi da je sve u redu.
- Ovo ćemo zajedno obaviti - reče joj. - Ja ću da pratim ovaj kraj nosila, a
ti možeš da me slediš. Samo nemoj da žuriš. Ne možeš da se povrediš jer
smo te vezali za glavno uže gore na površini, a ni ja neću biti daleko
ispred tebe.
Kad su konačno izašli na površinu, Sara je gorela od uzbuđenja. Ovo
nije radila nikad dotad, u to je bila prilično sigurna, ali bilo je to još jedno
iskušenje koje je uspešno savladala i pružilo joj je novo samopouzdanje
za sve što je čeka u budućnosti.
Ambulantno vozilo krenulo je prevozeći dva dečaka u bolnicu, ali
spasilačka ekipa je ostala da pruži pomoć u zbrinjavanju trećeg dečaka.

59
 Kako se ispostavilo, on je bio u prilično dobrom stanju, mada je njegovo
spašavanje potrajalo dobra dva sata.
- Da li te je ovo ubedilo da se više ne zavlačiš u pećine? - upita Sara
dečaka kad se konačno obreo na svežem vazduhu.
- Nikako - reče on i posle male pauze zamišljeno dodade: - Jedino ću
sledeći put razmisliti da li da ponesem kostobrane za cevanice.
Sara se nasmeja. - Onda pretpostavljam da je tačna ona izreka da nema
toga što može da obeshrabri odlučnog čoveka.
Ona pogleda na sat kad su ambulantna kola pošla u bolnicu ostavljajući
spasilačku ekipu za sobom. Bili su na terenu celo pre podne.
- Je 1' brineš da li ćeš stići na vreme da preuzmeš Emili? - upita je Ben.
- Da, malo - priznade ona. - Znam da će joj biti dobro u obdaništu i da
će Kerol otići po nju umesto mene, ali ne volim kad smo dugo
razdvojene. Osim toga, Kerol je prošle nedelje uzela još dvoje dece o
kojima se stara, tako da sad ima pune ruke posla. Izgleda da je to dvoje
dece imalo težak porodični život pa im treba malo više vremena da se
priviknu na novu sredinu.
On klimnu glavom. - Stići ćemo vrlo brzo u bazu, a onda ću te odvesti
da uzmeš Emili.
Pre nego što su krenuli prema bolnici, Sara je pomogla da smeste
povredenog dečaka, sela je pored Bena, a onda joj se jedan član
spasilačke ekipe, tridesetogodišnji bolničar po imenu Džek, koji je
zajedno s njima krenuo ka bolnici, obratio okrenuvši se na sedištu.
- Izgleda da se veoma brzo privikavate na okolnosti, s obzirom na to da
ste se prvi put spustili u pećinu. Lepo je što ste bili s nama, posebno
stoga što ste veoma umirujuće delovali na dečake. Mislite li da biste
mogli da pođete s nama i sledeći put? Zaista nam treba svaki novi čovek
da nam pomogne u ovom poslu.
- Razmisliću o tome - reče Sara. - Ovo je zaista bilo daleko pozitivnije
iskustvo nego što sam mogla da pretpostavim.
Džek se osmehnu. - Trebalo bi da dođete na našu dobrotvornu
priredbu za vikend - reče joj. - Održavamo je svake godine u opštinskoj
sali i to je dobra prilika da se svi malo družimo. Ako nas vreme posluži,
napolju ćemo imati tezge i ljudi će moći da kupuju stvari. A uveče ćemo
organizovati igranku.

60
 - Zvuči kao gala događaj - reče Sara.
Džek klimnu glavom. - I jeste. Obično uspevamo da sakupimo značajnu
sumu novca za fond spasilačke ekipe. Mislite li da biste mogli da dođete
i pridružite nam se?
Sara odmah postade oprezna. - Nisam sigurna da ću moći, ali ću
svakako razmisliti o tome.
Džek je izgledao kao da je zadovoljan tim odgovorom i upustio se u
razgovor s vozačem.
Bena nije bilo tako lako prevariti, pa je pretpostavila da je odmah
prozreo njen neodređeni odgovor. - A šta ti to imaš da radiš ovog
vikenda što ne možeš da uradiš kasnije? - upita je. - Da ribaš šporet po
stoti put ili si možda odlučila da krečiš kuhinju sad kad je vlaga konačno
otklonjena?
- Šporet je sasvim u redu - odmah je počela da se brani - ali u pravu si
što se tiče kuhinje. Već sam počela nešto da radim. Mislila sam da stavim
pločice na zidove. Našla sam ih u šupi, još su u originalnom pakovanju i
izgleda da ih ima dovoljno za pokrivanje celog zida koji je ranije bio
vlažan. Takođe ću morati dobro da izribam i ostružem sto da bih videla
šta ću da radim s njim jer je od punog drveta i čvrst. Tu je onda i Emilina
soba koju treba da dovedem u red, a sve to treba da uradim pre nego što
i pomislim na uređenje dnevne sobe.
- Ali zapravo bi sve to mogla da ostaviš za neki drugi dan da bi otišla
na dobrotvornu priredbu, zar ne, pošto ti se stvarno ide na tu zabavu?
Sara se uzvrpoljila na sedištu i nemarno slegnula ramenima, nadajući
se da će on promeniti temu. — Stvarno mislim da prvo treba da
dovedem kuću u red pre nego što se prihvatim bilo čega drugog.
- E pa slušaj me sad... kako bi bilo da ti ja pomognem oko uređenja
kuće, a da se ti ovog vikenda malo odmoriš i odeš uveče na ptiredbu i
igranku?
Izvila je obrve. — Zaista mislim da to ne mogu da ti dozvolim. I inače
radiš naporno, a činjenica je da se ja osećam neugodno u gomili sveta.
Radije bih ostala po strani, ako ti to ne smeta... ali u svakom slučaju
hvala ti na ponudi.
- Ti apsolutno nemaš pojma šta propuštaš - reče joj on i zapanjeno
podiže obrve zbog nedostatka oduševljenja kod nje. - Ja sam stručnjak za

61
sve vrste kućnih poslova... pomogao sam majci da uredi svoju kućicu.
Nije želela da pusti nepoznate ljude da to rade, pa sam pomislio da bih ja
mogao da pokušam. A što se tiče tvog osećaja nelagode u gužvi, ja ću biti
pored tebe i pružiću ti moralnu podršku.
- Teško da je to izvodljivo. Hvala ti, ali još nisam sptemna da izlazim u
društvo. Za mene je veliki korak već i to što sam se preselila da živim
sama.
- Ali to bilo dobro za Emili, zar ne?
Ona se namršti osetivši da on neće lako odustati, a on nastavi: - Ona će
uživati u tim događajima... organizovaće se trke dece, bojenje lica i još
mnogo toga što će i ona poželeti da proba.
Ona ga popreko odmeri. - Ti si baš uporan, zar ne?
- Ako mislim da je nešto dovoljno važno, onda jesam.
- Ovo je u stvari bila Džekova ideja.
- Ah, ali i ja sam planirao da te pitam za to. Pored toga, pomisli na
članak koji ćeš moći da napišeš o tome za lokalne novine... Na zadatku sa
spasilačkom ekipom... Ispunjenje sna.
Ona se na to nasmeja. - A nagtada će mi biti odlazak na igranku, je li
tako?
On jedva primetno klimnu glavom. - Igranka ili zadovoljstvo što si
učestvovala u uspešnom spašavanju i prebacivanju povredenih u
bolnicu na dalje lečenje.
- Kratko se zamislio nad tim, pa dodao: - Mislim da bi čak mogla da
izvučeš i dva članka... jedan o onom što je spasilački tim učinio da spase
dečake i drugi o priredbi i potrebi da se dođe do sredstava za akcije
spašavanja.
Ona ga prostreli plavim očima. - Tebi ovo prelazi u naviku, zar ne?
- Kakvu naviku? Nisam siguran da te razumem.
- Naviku da me navodiš da radim ono što ne želim da radim. Izgleda
da si taj postupak doveo do savršenstva - reče mu i nastavi podsmešljivo:
- Ja kažem „ne, hvala", a onda ti kažeš „da, ali šta ako?" i šta god da ja
kažem posle toga ti pronalaziš način da otkloniš svako moje protivljenje.
On klimnu glavom. - Meni to zvuči kao prilično razumno objašnjenje -
reče joj i onda neko vreme samo nastavi da je gleda pre nego što nastavi:

62
- I zato odmah možeš da pristaneš i poštediš sebe duge rasprave. Doći ću
po tebe u vreme ručka u subotu. Važi?
Sara poče da se osmehuje. - Razmisliću o tome.
Nekoliko trenutaka kasnije izašli su ispted baze spasilačkog tima, a
odatle je Ben odveze da uzme Emili.
- Kako je bilo? - upita Sata. - Jesi li se lepo provela u obdaništu?
- Provela se divno kao i obično - odgovori Kerol.
- Povela sam i dvoje moje nove dece kad sam pošla po nju, ali mislim
da to nije bila dobra ideja, bolje bi bilo da sam ih ostavila s Tomom.
- Zašto? - upita Sara namrštivši se. Kerol je izgledala malo napeta, a to
uopšte nije ličilo na nju. - Je li bilo nekih nevolja?
- Ne, ništa slično. Moji novi mali ljudi imaju malo problema s
privikavanjem, pa su bili malo svadljivi. Emili je tako dobre naravi da
mislim da ju je, da budem iskrena, to pomalo zbunilo.
Ben je sa zanimanjem slušao. - Ima li izgleda da oni ostanu duže kod
vas?
Kerol se namršti. - Nisam sigurna. Majka im je bolesna i leži u bolnici, a
otac im baš i nije u stanju da se stara o njima. Mislim da su on i njegova
žena imali problema i on se sada bori da se pomiri s činjenicom da je ona
bolesna.
- Zvuči kao da je vama zapalo da sastavljate komadiće - promrmlja Ben.
Kerol klimnu glavom.
- Mogu li ja nekako da pomognem? - upita Sara. - Mogla bih da ih
povedem da se igraju s Emili neko vreme, ako ti to odgovara.
- To ćemo možda moći da uradimo za nedelju ili dve, kad se malo srede
- promrmlja Kerol. - Bilo bi to lepo. Hvala ti.
Kad je potrčala prema Benovom automobilu, Emili je izgleda
zaboravila sve nedoumice koje su je mučile. - Obojila sam sliku danas -
reče. - Uradila sam to sama, rukama... gledajte.
Sara i Ben pogledaše u dlanove koje je okrenula prema njima. Bili su
pokriveni tamnocrvenim mrljama pomešanim sa svetlozelenim
nijansama i sve je to očigledno opstalo uprkos pokušajima vaspitačice da
Emili opete ruke.
- E, to mora da je bila divna slika - reče Ben glasom punim poštovanja.

63
 - Zelena i ljubičasta... ne mogu da dočekam da se osuši pa da ti dozvole
da je poneseš kući - promrmlja Sara. - Divno će se slagati s bojama u
kuhinji.
Emili im se zadovoljno osmehnu.

Narednih nekoliko dana Sara se posvetila radu za lokalni dnevni list i

pisanju prvog dela izveštaja za ambulantnu službu. Uveče bi, kad bi
udobno ušuškala Emili u krevet, šmirglala kuhinjski sto, pokušavajući da
mu povrati stari sjaj.
Ben je ipak odlučio da joj pomogne, uprkos njenom protivljenju, i jedne
večeri se pojavio noseći cement za keramičke pločice, spreman za akciju.
- Počeću od kuhinje, važi? - upita. - Zid se izgleda osušio kako treba, a
sudeći po onom što si mi pre neki dan pokazala, pločica imaš sasvim
dovoljno da se dovrši posao.
- Ja te nisam ozbiljno shvatila kada si rekao da ćeš mi pomoći oko
uređenja kuće - reče mu Sara. - Sigurna sam da postoji i nešto
zanimljivije što bi mogao da radiš u slobodno vreme.
- U ovom trenutku ne mogu ničega da se setim -reče on i pogleda sto
koji je sređivala. - To izgleda zaista dobro, zar ne? Hoćeš li da ga zaštitiš
slojem voska? Ja mislim da bi ga lak upropastio, a ti?
- Nisam sigurna. Izgleda da sam u stanju da mislim samo na ono što
trenutno radim, nikako korak napred.
- Pa nije ni to loše - reče on i značajno pogleda u čajnik. — Šolja čaja bi
mi baš dobro došla.
Napravila je čaj, a posle toga su zajedno radili još nekoliko sati. Sara se
posvetila daljem sređivanju srola i onda završila ribanje šporeta pre nego
što je otišla da proveri kako Emili spava.
Kad je nekoliko minuta kasnije sišla niz stepenice, zid koji je nekad bio
u onako jadnom stanju bio je divno pokriven pločicama i davao sasvim
novi izgled kuhinji u seoskoj kući. Ben je prao ruke nad sudoperom.
- Izgleda ljupko - reče ona i zinu u čudu dok je zurila u njegovu
rukotvorinu. - Zaista si majstorski obavio posao.
- Milo mi je što tako misliš - promrmlja, stade pored nje i obgrli je oko
struka. - Ako ovako nastavimo, kućica će ubrzo biti pravi dom.

64
 Ona ga ispitivački odmeri. - Nije valjda da planiraš još nešto da radiš
ovde?
- Rekao sam da ću da uredim Emilinu sobu umesto tebe, zar ne? - reče
joj on i osmehnu se. - To se mora raditi danju i sačekaće da dobijem
slobodan dan.
- Već si dovoljno uradio za mene. Već je bilo dovoljno to što si ubedio
gazdu da otkloni vlagu. - Postepeno je shvatala da joj se sviđa osećaj koji
pruža njegova ruka oko nje. Osećala se toplo i bezbedno kao da, dok je u
njegovim rukama, ništa loše ne može da joj se desi. Prvi put posle toliko
meseci osetila je da je život nešto dragoceno, jer su oko nje ljudi koji joj
pomažu da sagleda stvari iz drugog ugla. Iznad svega, Ben je činio da se
oseća lepo što je žena i budio je u njoj osećanja koje je jedva mogla da
prepozna. Činilo joj se da joj celo telo zrači iznutra.
Ona ga pogleda. - Hvala ti što mi pomažeš na ovaj način.
- Zadovoljstvo je u potpunosti moje - promrmlja on. Okrznuo ju je
pogledom, a onda se zagledao niže, u blagi luk njenih usana. Lagano je
nagnuo glavu prema njoj i ono što se dogodilo sledećeg trenutka bilo je
neizbežno baš kao ptičja pesma u svitanje novog dana.
Očešao je usnama njene kao da proba jesu li zrele, meke i slatke i onda
se to lako ispitivanje pretvori u poljubac od kojeg joj je uzavrela krv.
Uzbuđenje joj je raspalilo telo poput požara i kad joj je prislonio dlan na
leda i privukao je sebi, ona se željno povinovala.
Svideo joj se način na koji se meke obline njenog tela stopiše s napetom
čvrstinom njegovog i željno dočeka dodir njegovih ruku kad je prešao
njima preko njenih zrelih punih bokova.
- Ne mogu da shvatim zašto ovo nisam ranije uradio - reče on pomalo
promuklijim glasom. - Veoma je lep osećaj kad te držim ovako.
Ona se lagano privi uz njega i uzdah joj se ote iz grla dok se predavala
ushićenju izazvanom njegovim zagrljajem od kojeg joj se mutilo u glavi.
Izgledalo je kao da je žudela za njim, kao da je ova toplina koja ju je svu
obuzimala, ovaj osećaj da je konačno stigla tamo gde treba bilo sve što je
čekala svih ovih dugih, teških meseci otkako joj je život iznenada ponovo
počeo tamo u bolnici.

65
 Milovao joj je telo, pratio rukama blagu krivinu njenih leda, stezao je uz
snažne mišiće svojih kukova. Obrazom joj je ogrebao lice i prešao je
usnama preko glatke linije njene slepoočnice.
- Muti mi se u glavi od uzbuđenja koje izazivaš u meni - šapnu ona - i
kao da se ceo svet pretvorio u vrtlog.
On se malo odmaknu da pogleda dole u nju. - Jesi li dobro? - U
njegovim rečima osetila je jedva primetan brižan ton.
- Dobro sam - promrmlja. - Zašto ne bih bila? Osećam se kao da sam
popila previše vina. - Podigla je pogled prema njegovom licu i grleno se
nasmejala. - Ne sećam se da sam ikad ovo radila. Misliš li da su ovo
odblesci sećanja?
On se nežno odmaknu od nje i čvrsto je uhvati za ramena. - Mislim da
si prebrzo počela da doživljavaš neke stvari. Možda sam preterao s
poslovima koje sam ti nametnuo. Trebalo je da mislim na to da si bila
bolesna.
- Bilo je to davno - reče ona i duboko udahnu vazduh, a euforija koja ju
je obuzimala poslednjih nekoliko minuta lagano poče da kopni i da
ustupa mesto zbrkanim osećanjima koja joj se uskovitlaše u glavi. Tih
nekoliko kratkih ttenutaka zaboravila je da je ležala u bolnici, da je ikad
imala neki drugi život osim ovog sada.
Sta li je uopšte mislila kad je ljubila Bena? Kako može da bude sigurna
da je neko negde ne čeka, neko ko brine zbog nje i čezne da ona opet
bude pored njega?
Ben je pogleda u oči i možda je i sam pomislio na to jer se odmah
ukočio i zabrinuto je pogledao.
- Saro, trebalo je...
- Ne, sve je u redu - prekinu ga ona pre nego što je stigao bilo šta da
kaže. U ovom trenutku nije želela da priča o onom drugom životu niti da
prizna da je ikad postojao. Umesto toga tiho reče: - Sigurno je sa mnom
sve u redu kad sam bila u stanju da počnem s obnovom ovog mesta, zar
ne?
- To je istina. - Sigurno je shvatio da ona pokušava da se pribere posle
tog nežnog, predivnog poljupca. I zato nije pokušao opet da je zagrli, već
je pokazao da je dovoljno spreman da promene temu.

66
 Izraz lica postao mu je veoma ozbiljan. - Dobro si se držala, ali od sada
ću ja da obavljam glavni deo radova, a ako nešto ne budem mogao da
postignem zbog nedostatka vtemena, naći ću nekog da me odmeni.
Ona odmahnu glavom. - Ne, ne mogu te pustiti da to radiš. Ovo je
nešto što motam sama da obavim i za to će mi biti potrebno vreme. Ne
mogu sve odmah da završim.
- Nema potrebe da ti btineš o tome.
Ona se namršti. - Zašto nema? - Izgledalo je kao da se oni trenuci
prisnosti nikad nisu desili i zahvati je osećanje nepripadanja, pomisao da
je izvan dodira sa svim što se dešava.
- Zato što sam potpisao ugovor o kupovini ove kuće, tako da sam ti od
sada ja gazda. Moj posao je da se pobrinem da ovo mesto postane
podobno za život, a ja svoje odgovornosti veoma ozbiljno shvatam.
U dubini grla zače joj se kratak grcaj neverice. Kao da joj je ovom
izjavom izbio sav vazduh iz grudi. Zar baš on da joj bude novi gazda?
- Da li to znači da ti odlučuješ o tome koje ćeš promene izvršiti? Zar ja
neću moći da kažem kako želim da sredim kuću?
- Naravno da ćeš moći da kažeš. Sve će biti kao i pre osim što ću ja
nadzirati radove.
Ona pruži ruku ka stolici, privuče je i sede kao da je sva snaga
najednom izdade. Znači, on večeras nije došao da bi jednostavno bio s
njom i da bi joj pomogao oko obnove? Došao je da radi zato što je kao
novi vlasnik smatrao to svojom obavezom, a činjenica da ju je poljubio
ništa ne znači. Možda ga je samo ponelo čisto ushićenje zbog dobro
obavljenog posla, ona se slučajno zadesila tu i zato je s njom podelio
radost.
Preplavi je razočaranje. - Nisam znala da je tako - reče ona skupljajući
snagu da savlada i ovaj novi šok. Osećala se glupo. Ni na koji način nije
želela da dozvoli da on primeti kako ju je savladao onaj iznenadan nalet
strasti. To je okončano i treba da joj služi kao upozorenje da se ubuduće
više ne prepušta osećanjima.
Između ostalog, i na to su je upozorili dok su je lečili od povrede glave.
„Možda ćete patiti od naglih promena raspoloženja i neočekivanih
provala plača ili emotivne neuravnoteženosti", rekao joj je lekar.

67
 Odsad će to upozorenje uvek imati na umu. Očigledno je da ne
rasuđuje najbolje i moraće da nauči da obuzdava nagone.
- Sve će se odvijati kao i do sada - govorio je Ben. - Izaberi tapete koje
želiš za dnevnu i spavaću sobu, a ja ću se pobrinuti da se postave.
- Hvala - reče mu ona. — Imaću to na umu.
On je čudno pogleda i možda ga baš odsečni ton njenog glasa natera da
se malo zamisli. Međutim, ne osvrnu se na to, već samo reče: - Umorna
si, zar ne? Kad se sve sabere, ovo je sigurno bio veoma dug dan za tebe.
Ostaviću te da se naspavaš. - Zastao je, pa dodao, podsmešljivo iskrivivši
usne: - Osim ako ti i za to nije potrebna pomoć.
Ona ustade i dobaci mu prekoran pogled. - Očekujem da ćemo se sutra
videti - reče mu pa ode do vrata i otvori ih. - Laku noć, Bene.
- 'noć, Saro.

68
 6.

- Jesi li spremna da pođeš? - upita Ben, ali u glasu mu se osetio prizvuk

sumnje kad ju je odmerio od glave do pete.
Pospanih očiju zurila je u njega preko ivice šolje za kafu. Zašto je tako
gleda? Da li misli da je neuredna? Imala je na sebi omiljene radne
pantalone oker boje s mnogo džepova koje je smatrala neobično
praktičnim za šetnju i tumaranje, i udobnu majicu koja joj je dobro
stajala.
- Mislim da jesam - odgovori mu i namršti se. -Da nisi malo poranio
jutros? - Ona pogleda na sat, ali bilo joj je previše naporno da se
usredsredi, pa je odustala. - Samo što sam se vratila iz obdaništa gde sam
ostavila Emili.
- Nisam poranio. Stigao sam tačno u minut - reče on, pa se i sam
namršti. - Možda ti je danas opala volja.
Namrštila se dok je razmišljala o ovome što je rekao. Verovatno je u
pravu. Osećala se beskrajno umorno, dok je on, kao i obično, bio pun
energije, žustrih pokreta, spreman na sve što bi dan mogao da donese. I
bio je zgodan. Čak i ovako potištena mogla je da primeti da je on pravi
lek za umorne oči. Ta tamna kosa
i kao izvajane crte lica dovoljni su da svaka žena oseti llabost u
kolenima.
Pokušala je da potisne čežnju od koje oseti vrtoglavicu, a nezadovoljene
potrebe od kojih joj teta naglo ustrepta izazvaše u njoj mučnu
potištenost. Sta god da želi, znala je da je bolje da ne pogleda u njegovom
pravcu. Bio je nedostupan i, ma šta osećala prema njemu, mora zapamtiti
da ona možda nije slobodna.
- Biće mi sasvim dobro čim popijem kafu. Hoćeš li da sedneš na
trenutak? - reče mu i pokaza rukom prema stolici pored stola.
- Ne, hvala. Imamo poziv... čovek je pao s krova na kojem je radio, a
njegov saradnik je u šoku i ugruvan je zato što je i sam pao s merdevina
kad je čovek s krova naleteo na njega. Ambulantno vozilo je već na putu.

69
 - Oh... shvatam... - i ona ostavi solju. - U tom slučaju... - Osvrnu se oko
sebe da uzme tašnu i zapanjeno se zagleda u mesto gde bi trebalo da
bude.
- Da li ovo tražiš? - upita Ben, podignu tašnu s komode i pruži joj je.
- Ovaj... da. Hvala. - Brzo je proverila da li su joj beležnica i olovke u
tašni. - U redu. Spremna sam.
Zatim izađe za njim, zatvori vrata i zaključa ih. Kad je sela na sedište
suvozača i zatvorila vrata za sobom, Ben pokrenu vozilo ne čekajući da
ona stavi sigurnosni pojas. Odmah zatim otvori prozore i talas svežeg
vazduha ispuni unutrašnjost automobila, a ona zaključi kako on čini sve
što može da je održi u potpuno budnom stanju.
- Pa, šta se desilo? - upita zatim. - Jesi li loše spavala?
- Baš tako. Emili u poslednje vreme ima noćne more, a prošla noć bila je
posebno teška. Morala sam nekoliko puta da ulazim kod nje da je
umirujem. Njoj to danas neće mnogo smetati jer će moći da spava u
obdaništu, ali ja od jutros muku mučim da držim otvorene kapke.
- Znači, zato ti je bila potrebna kafa - reče on uz lak osmeh. - Možda će
te svež vazduh malo obodriti.
- Nadajmo se da hoće - reče Sara i zagleda se kroz prozor ne toliko da bi
uživala u brežuljkastom krajoliku koliko da bi se usredsredila na ono što
je pred njima.
- Šta to kod Emili izaziva ružne snove? Znaš li možda?
- Nisam sasvim sigurna - reče Sara i čelo joj se nabra dok je razmišljala o
onom što se dešavalo. - Mislim da su u pitanju ona deca o kojima se
Kerol stara. Rekla bih da je možda pomalo ljubomorna na pažnju koju im
ona ukazuje. Ne mogu da dokučim šta bi moglo da bude, a ona nije
sasvim jasna kad priča o onom što sanja. Kad je obiđem kad se tokom
noći probudi, vrlo je zbunjena. Ponekad nešto viče, ali ništa od toga
nema neki smisao.
- Misliš li da se tada priseća dana kad si napadnuta? Mora da se užasno
uplašila kad je videla majku u tako bespomoćnoj situaciji.
Sara stisnu usne. - Ne znam. Rekli su mi da je u početku vrlo malo
govorila o tome. I onda, kad sam izašla iz bolnice, uzalud smo je
podsticali da nam kaže šta misli, ali nam se činilo da joj je bolje pa smo

70
pretpostavili da je jednostavno izbrisala to iz glave onako kako deca i
inače zaboravljaju takve situacije.
- Hmm. Rekao bih da je preseljenje bilo dovoljno da joj opet uzburka
misli.
Sara klimnu glavom i turobno ga pogleda. - Osećam krivicu zbog toga,
ali osećala da moram to da uradim, a pre ili kasnije morale bismo u
svakom slučaju da napustimo Kerolinu kuću. Nismo mogle još dugo da
ih opterećujemo. Ipak, u početku je izgledalo da je Emili to prihvatila bez
problema.
On je kratko pogleda. - Ne bi trebalo da kriviš sebe. Deca su veoma
otporna i usuđujem se da kažem da će ona sve ovo vrlo brzo prebroditi.
Kad su stigli na odredište, Sari je bilo već daleko bolje. Bolničari su se
uveliko trudili oko čoveka koji je pao s krova, mada je on i dalje ležao na
zemlji, dok je njegov kolega sedeo na stepeniku sa zadnje strane
ambulantnih kola. Sara je pretpostavila da mu ukazuju pomoć usled
šoka.
S druge strane puta već se okupila mala grupa radoznalaca. Sari se
učini da su izašli iz radnje preko puta samo da bi videli šta se desilo,
mada je bilo jasno da su neki izašli iz svojih kuća da bi videli da li mogu
nekako da pomognu.
Ponovo je usredsredila pažnju na povredenog čoveka. - Nije u stanju da
pokreće ruku zato što ima užasne bolove - reče bolničar Benu. - Nema
drugih povreda osim otoka na ramenu i ogrebotina. Potpuno je svestan.
Ben kleknu da pregleda pacijenta. - Da li osećate još negde bolove,
Džone? - upita ga. - Pokušajte da uopšte ne pomerate glavu i kičmu sve
dok vas ne budemo stavili na nosila.
- Ne mogu da kažem da li me još nešto boli - promrmlja Džon.
- Najgore je s ramenom. Pao sam pravo na njega.
- Da, mislim da vam je vrlo verovatno pukla ključna kost... imobilisaću
vam rame i daću vam sredstvo protiv bolova. - Ali pre nego što je to
uradio, pritiskajući mu razne tačke na nogama, Ben proveri kako čovek
reaguje na dodir.
Zatim se obrati bolničaru da bi se dogovorili kako da podignu
pacijenta. - Biće nam potrebni svi koji mogu da pomognu da ga
podignemo što pažljivije.

71
 Okrenuvši se zatim opet čoveku na zemlji, reče: - Staviću vam Šancovu
kragnu da ne biste pomerali vrat, a onda ćemo vas podići na čvrsta
nosila da se ne biste dodatno povredili. U bolnici će vas detaljnije pregle-
dati da bi utvrdili da li imate još neku povredu.
Sara je pomogla da prebace čoveka na dasku, a onda stala sa strane da
posmatra kako Ben i bolničari pojasevima pričvršćuju pacijenta.
Nekoliko minuta kasnije on je već bio u ambulantnim kolima, na putu
za bolnicu. Sara isprati pogledom kola sve dok se ne izgubiše iz
vidokruga, razmišljajući o tome hoće li čoveku biti dobro.
Tokom prepodneva imali su još nekoliko poziva i pružila joj se prilika
da prilično ispuni beležnicu, zapisujući načine pružanja pomoći koje je
nameravala da unese u svoj izveštaj.
- Uspevaš li da zabeležiš sve potrebne informacije? - upita je Ben. -
Znam kako može da bude teško kad čovek ne poznaje opremu i nije
siguran kako se ona upotrebljava.
- Do sada nisam imala teškoća - reče mu Sara. -Bolničari su mi pomogli
kod jedne ili dve intervencije oko kojih nisam bila sigurna, ali uglavnom
uspevam da se snađem sama.
I ona malo razmrda ramena da bi ih oslobodila nagomilane napetosti.
Ben primeti taj njen pokret. - Mislim da je vteme da odemo negde na
ručak - promrmlja on. - Mogli bismo da kupimo nešto u lokalnoj pekari,
ako se i ti slažeš?
- Zvuči kao dobra ideja - reče ona i osvrnu se da pogleda oko njih. - Zar
nismo prilično blizu mesta gde ti živi majka? Možda bi mogao da je
obiđeš pa da se posle vratiš po mene.
- Ili bi ti mogla da pođeš sa mnom - reče on i upitno izvi obrvu. -
Siguran sam da bi volela ponovo da te vidi.
- U redu, ako misliš da joj to neće smetati. Kupili su hrskave hlebne
rolnice punjene sirom i
salatom i čokoladne eklere za desert i Sara oseti da joj voda ide na usta.
- Nisam shvatala da sam tako gladna - promrmlja ona.
- Imaš sreću što možeš da jedeš čokoladne eklere i punjene rolnice, a da
te pri tom ne muče brige o težini - primeti Ben i značajno je odmeri od
glave do pete.
Sara se promeškolji od tog ocenjivačkog pogleda.

72
 - To baš i nije istina - reče ona. - U poslednje vreme apetit mi se
popravio i, u stvari, već sam dobila nekoliko kilograma.
Sive oči malo mu potamneše. - A to ti prija. Izgledaš ljupko,
primamljivo i imaš obline na svim pravim mestima.
Sara oseti kako joj rumenilo obliva lice, ali on se samo tiho nasmeja i
otvori vrata automobila kako bi ona mogla da ude.
Kad malo kasnije stigoše do kuće njegove majke, bilo je jasno da je
Dženifer veoma srećna što ih vidi.
- Baš sam se pitala kako se snalazite na vašem novom poslu - reče ona
Sari dok ih je uvodila u kuhinju. - Ben mi je ispričao da ste bili na terenu
sa spasilačkom ekipom. To mora da je bio pravi doživljaj za vas. - I ona
se uposli nasipanjem vode u čajnik i postavljanjem tanjira na sto.
-I jeste, ali izgleda da u poslednje vreme radim sve što nikad dosad
nisam radila. I samo druženje s bolničarima iz hitne pomoći vodi me na
mesta koja su mi bila potpuno nepoznata, posebno ako uz to pacijente
prevozimo natrag u bolnicu ili iz jedne bolnice u drugu.
- Takav je posao - reče Dženifer i pažljivije pogleda Saru. - Da li vam je
to pobudilo neka sećanja? Da li su vam se neka mesta možda učinila
poznatim?
Sara oprezno klimnu glavom. - Nisam sigurna, ali prošli smo pored
krajolika koji mi se učinio neodređeno poznatim. Tu se nalazi seosko
gazdinstvo, smešteno u dubokoj dolini, s nekoliko izdvojenih kuća. Bilo
je to samo na tren i ne mogu da kažem da mi je išta posebno delovalo
kao deo moje prošlosti. Koliko mogu da se setim, trebalo je da putujem
negde dalje na sever pre nego što sam doživela napad. Pretpostavljam da
je moguće da sam kao dete boravila u oblasti.
Ben je hitro odmeri. - Cela ova oblast je magnet za turiste i ako si živela
negde dalje sasvim je moguće da si s vremena na vreme dolazila ovamo.
Ponekad se dešava da se pamćenje vrati kad si sasvim opušten, a ti do
sada baš i nisi imala vremena da sedneš i zamisliš se nad prošlošću, zar
ne? - Pokaza joj stolicu, pozivajući je da sedne, i poče da stavlja hranu na
tanjire.
- Kupio sam ti rolnice sa sirom i salatom - reče majci - a tu su i ekleri za
kasnije. Znam koliko ih voliš.

73
 Dženifer se osmehnu, radujući se. - I volim, da znaš. Baš je lepo od tebe
što si se setio toga. - Ona zastade da dode do vazduha pa sede, kao da joj
je preko potreban odmor.
Ben završi s kuvanjem čaja pa dode da sedne pored njih. - Pokušavao
sam da ubedim Saru da treba da pođe na dobrotovornu priredbu
spasilačkog tima sutra uveče. Mislim da bi joj to prijalo. Kao što rekoh,
trebalo bi malo da se opusti.
Dženifer zastade pre nego što je uzela zalogaj rolnice sa sirom. - Pa poći
ćete, zar ne? - upita gledajući Saru. - Ja znam da se ljudi divno zabavljaju
na tim njihovim priredbama.
- Nisam baš sigurna šta bi trebalo da uradim - promrmlja Sara. -
Povešću Emili na priredbu, ali problem je večernja igranka. Teško je naći
osobu koja će čuvati dete.
- Pa mogu ja to da uradim - reče Dženifer. - Veoma bih volela da
pričuvam Emili.
Sara otvori usta da nešto kaže, ali je Ben prekide pre nego što je stigla
da to učini. - Mislim da to ne bi bilo pametno - reče on. - Ti se možda
osećaš dobro, ali još nisi onako snažna kao što si bila, a trogodišnje dete, i
kad je najmirnije, iziskuje pune ruke posla. Čak i Sara ume baš da se
zamori pazeći je.
- Ja mislim da ti previše brineš - reče Dženifer, ali Ben nije dozvolio da
ga to pokoleba.
- U svakom slučaju - reče on - siguran sam da bi Emilina pomajka rado
pričuvala Emili nekoliko sati. Sama mi je to rekla kad sam pre neki dan
razgovarao s njom.
Sara razrogači oči. - Zar si razgovarao s njom o tome? Kad je to bilo?
- Pre nekoliko dana, kad smo prvi put pominjali igranku. Mislim da si ti
tad razgovarala s Emili i s onom novom usvojenom decom. Kerol misli
da bi za tebe bilo dobro da odeš na igranku.
Sara nije bila sigurna da li je to ljuti ili zabavlja.
- Veoma je pažljivo i od tebe i od Kerol što tako brinete za moje dobto -
reče ona usiljeno ozlojeđenim tonom - ali morate imati na umu da sam
bila u bolnici zbog povrede mozga... i da mi tom prilikom nisu uklonili
mozak, tako da sam u stanju da sama donosim odluke, znaš.
Dženifer se nasmeja. - Ona je u pravu, Bene.

74
 Umesto odgovora, on blago izvi usne. - Poštujem to - reče on gledajući
Saru - ali nisi posvetila nimalo vremena sebi, a ja mislim da bi trebalo.
Sara ga samo pogleda. Bar je njegova majka znala kako se ona oseća.
Malo kasnije, Dženifer ih isprati do vrata kad krenuše nazad na posao.
Izašla je za njima sve do dvorišne kapije, gde je zastala da izmeni
nekoliko reči sa susetkom koja je potkresivala cveće u bašti.
Ben ptedstavi Saru susetki i pokaza joj njenog malog sina, Rajana,
dečaka od oko tri godine, koji je klečao na zemlji i gurao svoj
automobilčić.
- Džejn je pazila moju majku dok je bila bolesna. Neverovatno je koliko
nam je pomogla i kakvu mi je brigu skinula s vrata.
- Mogu da zamislim.
Susetka je neko vreme ćaskala s Benom i njegovom majkom, a Sara se
zadovoljila time da sluša i s vremena na vreme gleda šta radi mali dečak.
On ustade i nestade nekud iza kuće, ali se ubrzo vratio, krijući nešto u
ruci, dok je drugom gurao automobil po vthu živice.
Dok ga je Sara posmatrala, on se saplete o uzvišenje na stazi i pade.
Sara samo što ne potrča da vidi da li mu je dobro, ali on se odmah
uspravi i stade vrlo ukočeno. Bio joj je okrenut leđima, ali učini joj se da
ima nečeg čudnog u načinu na koji stoji, mada je isto tako bilo moguće
da samo razmišlja šta dalje da radi.
Majka mu je i dalje razgovarala s Benom i njegovom majkom i Sara
zaključi da nije videla kad joj je sin pao. Možda bi trebalo da joj skrene
pažnju na to za slučaj da je odrao koleno?
I tada, najednom, dok je posmatrala, dečaku klecnuše noge i on se
stropošta na zemlju. Sara lako kriknu i otrča do njega, kleknu i okrenu ga
na leda. Telo mu je omlitavilo u njenim rukama i imao je plavičastu boju
oko usana. Zenice su mu se nekontrolisano kretale.
Sara nije bila sigurna u to šta treba da preduzme. Da li je ovo neki
napad? Pošto se pažljivije zagleda u njega, vide da u ruci drži stisnut
ostatak keksa. Onda mu brzo otvori usta da vidi da li mu je ostao neki
zalogaj. Pri dnu grla primetila je mali komad keksa koji se zaglavio a
zatim, ne razmišljajući mnogo, zavuče prste u usta da ga dohvati. Lako
ga je izvadila, ali joj je dečak i dalje mlitavo ležao na rukama i ona ga u
očajanju okrete na drugu stranu i poče da ga udara po leđima.

75
 Uto je i Ben kleknuo pored nje i ona usput ugleda i užasnut izraz na
licu dečakove majke. Ponadala se da će je Ben odmeniti, ali on to ne
učini, pa pomisli da on možda smatra da ona zna šta radi. Zapravo nije
znala. Postupila je sasvim bez razmišljanja.
Nakon, kako joj se učini, beskrajno dugog minuta, Rajan zagrca i
ostatak keksa ispade mu iz usta na travu. Sara odahnu s olakšanjem.
Zatim ga podiže u polusedeći položaj, prateći mu disanje.
Dečačić otvori oči i neko vreme samo ju je začuđeno gledao.
Onda se namršti i, krkljajući, promrmlja: - Gde mi je keks? - A sve
vreme je gledao u nju kao da je optužuje da mu ga je ukrala.
Sara nije znala da li da se smeje ili da plače. - Baš se me prepao, mladi
čoveče - reče ona.
- O, hvala nebesima - reče dečakova majka. Ona se sagnu prema njemu
i Sara ga prepusti majci. Džejn poče da ga grli i istovremeno da ga
prekoreva što je krišom otišao u kuhinju da uzme biskvit. - Rajane, da to
nikad više nisi učinio - reče mu.
Onda pogleda Saru. - Ne znam kako da vam se zahvalim — reče joj.
— Spasli ste mu život.
- Sasvim sam srećna i što mu je sad dobro - promrmlja Sara i okrenu se
prema Benu. - Čini mi se da sam maločas čula pejdžer?
Ben klimnu glavom. - Imamo novi poziv - reče i osmehnu se. - Kad se
oglasio mislio sam da si previše zauzeta, pa nisam hteo da te prekidam.
Ona mu uzvrati osmeh. - Izgleda da će mu biti sasvim dobro, zar ne?
- I hoće, zahvaljujući tebi - reče i, obgrlivši je oko ramena, blago je
stegnu. - Uradila si tačno ono što treba.
Sara je nekoliko sekundi uživala u njegovom dodiru, a onda je on pusti
i osećanje da je bezbedna i voljena istopi se isto onako brzo kako se i
javilo.
- Pravi je blagoslov što ste oboje bili ovde - reče Dženifer i blago stegnu
Sari ruku. - Nemojte da vas sad opet nema dugo. I obavestite me kako
ste se proveli na igranci. - U očima joj blesnu davolasti sjaj, a Sara se
hladno osmehnu. Kakvu šansu uopšte ima da ikad postane nezavisna
kad su se svi oko nje zaverili protiv toga?

76
 Sledeći dan, međutim, bio je veoma uspešan. Emili je uživala u svakom
minutu priredbe i do iznemoglosti pljeskala rukama od ushićenja dok je
gledala lutkarsku predstavu, a posle je veselo mahala iz svog trkačkog
automobila na vrtešci.
Ben je ostao s njima celo popodne, vodio ih da vide sve što se dešava i
zabavljao Emili dok je Sara obilazila tezge s ručnim radovima i uživala u
cveću na izložbi pod velikim šatorom.
- Neverovatno je koliko ovde ima sveta - reče Sara dok je u čudu
gledala oko sebe kad su seli za sto da se odmore u sobi za osveženje. -
Koliko li je truda moralo da bude uloženo da se sve ovo organizuje. Jesi
li i ti pomagao u tome?
- Pomogao sam nekim zanatlijama da zakupe tezge za prodaju robe —
reče on - a dogovarao sam se i s ugostiteljima. Imamo sreće što nas je
vreme poslužilo kad se ima na umu da je ceo period bio kišovit. Bilo bi
baš šteta da smo ovo morali da obavimo u zatvorenom prostoru.
- Da, zaista - reče Sara i otpi malo ledenog soka. — Ovo je izvrsno.
- Dobro je što malo uživaš - reče Ben i onda ju je neko vreme samo
posmatrao. - Imaš predivan osmeh i uopšte nisam bio u prilici da ga se
dovoljno nagledam. Danas je drugačije, međutim, i milo mi je zbog toga.
Prvi put te vidim bezbrižnu i opuštenu.
- Drago mi je što si me nagovorio da dođem - reče ona, posmattajući
kako se Emili igra u travi pored njih igračkom koju joj je kupila na tezgi.
- Emili se divno provela i posebno sam se obradovala kad sam videla da
su i Kerol i Tom došli sa svojom usvojenom decom.
On klimnu glavom. - Pre sat vremena sam video kako su Kerol odvukli
na takmičenje u karateu. Mali Džejms je izgleda posebno oduševljen tim
sportom.
Sarino lice se razneži. - Mislim da se zaista vezala za tu decu, ali i pored
toga se nada da će se njihovi roditelji uskoro srediti kad majku puste iz
bolnice, da bi deca mogla što pre da im se vrate.
Ben klimnu glavom. - Staranje o tuđoj deci uopšte nije lak posao.
Zatim popiše piće pa su narednih sat vremena samo šetali po livadi i
razgledali robu na tezgama, koja im je promakla ranije. Ali popodne se,
međutim, prebrzo završilo.

77
 - Šta ti se najviše svidelo? - upita Sara ćerku dok su koračali prema
parkiralištu.
- Kad me je Ben nosio na ramenima - reče Emili i pogleda Bena pa
spremno opet podignu ruke da bi je on podigao. - Ajde još jednom.
Ben joj se osmehnu i raspoloženo joj usliši želju. -Voliš ti da budeš
visoka kao div, zar ne?
- Da - reče Emili radosno.
Kerol i Toma zatekli su u polju koje je služilo kao parkiralište. - Emili
može da pođe s nama - reče Kerol. - Voli da se igra s Džejmsom i Kejti, a
i oni vole da se druže s njom. Volela bih kad bi mogla i da prenoći kod
nas, ali sad više nemam mesta za nju otkad imam ovo dvoje malih. - Ona
nežno pogleda dečaka i devojčicu od četiri i pet godina koji su upravo
uživali igrajući šuge s Emili.
- Smestiću je na kauč dole u trpezariji kad je bude uhvatio san, a vas
dvoje možete da je pokupite kad se budete vratili s igranke - dodade
Kerol. - Neće se ona mnogo buniti kad je budem presvlačila za spavanje.
Imam jednu rezervnu spavaćicu. Onda možete samo da je uvijete u ćebe
i da je odnesete do automobila. Sumnjam da će se uopšte probuditi posle
svih današnjih uzbuđenja.
Sara nije imala srca da odbije. Izgledalo je da Kerol jedva čeka da opet
provede malo više vremena s Emili i sad je jednostavno bilo nezamislivo
da se i dalje protivi odlasku na igranki s Benom. A s obzirom na to da je
bila zaista bezbrižno raspoložena, pomisao o večernjem provodu iz
minuta u minut postajala joj je sve primamljivija.
Ona poljubi Emili i ostade da maše za automobilom kojim su Kerol i
Tom odlazili kući. Ben ju je onda odvezao do vile i ostavio je da se
dotera, uz obećanje da će doći po nju na vreme da stignu do dvorane u
kojoj se održava igranka.
Čim je ostala sama, počela je da se dvoumi. Zašto ovo radi? Da li je ikad
dosad bila na igranci?
I šta da obuče? Garderoba joj je skromna i sastoji se od svega nekoliko
stvari za koje je mislila da su pogodne za svaku priliku. Kad je kupovala
odeću, večernja garderoba nije joj bila ni na kraj pameti.

78
 Na kraju se odluči za ljupki gornji deo načinjen od tankog, lepršavog
materijala pastelnih boja, koji se njihao kad se pomerala. Kad uz to obuče
suknju ravnog kroja, pomisli da će izgledati baš kako treba.
Neko vreme se izležavala u kadi punoj mirisne pene, u nadi da će
dobro odmoriti telo i pripremiti se za veče, a zatim je oprala kosu što joj
se, kad je kasnije malo razmislila, učini kao greška.
Njene već neobuzdane kovrdže postale su još neo-buzdanije i
neposlušnije, i kad se obukla i pripremila da nanese poslednji sloj
šminke, poče da se nervira zbog kose.
Uto se oglasi zvono na vratima i ona odustade od pokušaja da ukroti
kovrdže i ode da otvori vrata.
- Uh... - izusti Ben, ali mu ne zaigra nijedan mišić na telu. Stajao je na
pragu kao oduzet, a i ona je odsutno posmatrala njega nekoliko
trenutaka.
- Šta nije u redu? - upita ga na kraju, pa hitro proveri gornji komad
odeće da vidi da li je sve na mestu. -Jesam li obukla nešto što ne valja?
Onda podignu ruku ka kosi. - Ili je u pitanju moja kosa? Ne mogu da je
nateram da se ponaša onako kako ja želim.
On i dalje ništa nije progovarao već je samo stajao i odmeravao je od
glave do pete tako da ona na kraju reče prigušenim glasom: - Možemo
da zaboravimo igranku, ako želiš. Nema razloga da ti ne ideš sam na
zabavu.
- Ne pada mi na pamet - reče on kad mu se glas konačno povratio. - Ti
ćeš ići na bal, Pepeljugo. Izgledaš fantastično, kao kakav prelepi anđeo
koji se spustio na zemlju da usliši sve moje molitve.
Ona se uhvati za grlo. - Uopšte ti ne verujem, ali, svejedno, hvala ti.
Nervi su mi se zavezali u čvor, a uopšte ne znam zašto.
On uđe u kuću, spusti joj ruke na gola ramena, a ona oseti kako joj celo
telo podilaze žmarci. - Trebalo bi da mi veruješ - reče on. - Ti uvek dobro
izgledaš, ali sad si božanstvena. A što se nerava tiče, to je verovatno
stoga što te večeras očekuje još jedan doživljaj za koji si zaboravila da si
ga ikad imala. Biću pored tebe sve vreme i videćeš da će sve biti u redu.
Bacićemo se na hladan bife i pićemo vino... ovaj, ti ćeš piti vino, ja
moram da budem trezan jer vozim... i igraćemo cele večeri.
Bilo je sve onako kako joj je rekao.

79
 Dvorana je bila raspremljena i očišćena za igranku, na podijumu u dnu
sale svirali su muzičari, a stolovi s hladnom zakuskom bili su poredani
ćelom dužinom jednog zida.
Muzika je bila živahna i jednostavno je mamila ljude da ustanu i
zaigraju pa su sve vreme to i činili. U pauzi izmedi plesova Ben ju je
upoznavao s prijateljima iz bolnice i s ljudima iz speleološkog
spasilačkog tima koje ranije nije srela. I ništa nije bilo ni upola onoliko
teško koliko je ona strepela da će biti. Svideli su joj se njegovi prijatelji i
prijao joj je razgovor s njima.
- Dođi, hajde da igramo - reče joj on kasno te večeri, uhvativši je za
ruku da bi je izveo na uglačan podijum. Ritam muzike se promeni i on je
privuče u naručje tako da se zanjihaše zajedno u ritmu i Sara zaboravi na
sve ostalo. Jedino joj je bilo važno da je u njegovom zagrljaju i da toplinu
njegovog tela oseća blizu svog.
Pod prigušenim svetlima izgledalo je kao da su u drugom svetu i kad
Ben prignu glavu i prede joj usnama preko obraza, to joj se učini sasvim
prirodnim, kao nešto što i treba da se dogodi.
Možda joj je vino udarilo u glavu, jer joj se činilo da su se njih dvoje
izdvojili u nevidljivo polje sile kroz koju ništa ne može da prodre do njih.
Benova ruka pomilova krivinu njenog boka. Celo telo joj se zažari od
tog dodira i u njoj se javi samo jedna želja, a to je da se uz njega privije
ako je moguće još više.
- Ovo je divno - reče on, usnama joj milujući vrat.
- Volim da te držim ovako. - On se osmehnu. - Pratiš muziku kao da je
deo tebe.
- Uvek sam volela ovu pesmu - promrmlja ona.
- Lako se pevuši, sanjalačka je i pruža mi osećaja da hodam kroz
vazduh.
To što je sluša zajedno s Benom jeste ono što je čini posebnom, pomisli.
Nije mogla da se seti da je ikad s nekim ovako igrala.
Ali sigurno jeste nekada, zar ne? Mora da je svoj život delila s nekim ko
je za nju bio poseban jer je Emili dokaz za to. Šta li se desilo s tim
čovekom?
Muzika se završi i ona je na trenutak samo nepomično stajala,
pokušavajući da shvati šta bi moglo da reši njen problem. Osetila je

80
Benov pogled na sebi, ali ako je on i primetio njeno trenutno povlačenje,
izgleda da je odlučio da ne pominje to.
Veče se lagano primaklo kraju i parovi počeše da se razilaze. Ben je
odveze do Keroline kuće da uzme Emili i, kad konačno stigoše do vile,
on odnese Emili na sprat u njenu spavaću sobu i smesti je u krevet.
Onda se pomeri kako bi Sara mogla da pokrije dete. Sara je blago
poljubi u obraz. - Spavaj lepo, sunašce. - Zatim pomilova Emiline meke,
svetle kovrdže i onda se tiho povukoše iz sobe.
Siđoše u prizemlje i Sara skuva kafu, pa sede s Benom za kuhinjski sto.
Prostorija je bila lepo zagrejana, jer je Sara uključila šporet. - Pustila sam
ga da radi samo da bi ugrejao kuhinju - reče ona. - Volim da sedim u
kuhinji sad kad je dovedena u red.
On klimnu glavom. - Deluje baš kao seoska kuća sa svim ovim žutim
drvetom i jarkim bojama zemljanog posuda smeštenog na sve strane, u
kredencima i na policama. Oseća se čak i miris sveže pečenog hleba.
Ona mu se osmehnu. — To je zato što sam ga sama mesila jutros.
Mislila sam da isprobam kako šporet radi i izvrsno se pokazao. Trebalo
bi da i ti probaš malo hleba.
Ustala je od stola, otišla do kredenca, izvadila hleb iz kutije, donela
veknu i isekla krišku koju je onda premazala maslacem.
Odmerio ju je kad je pred njega stavila na sto tanjir s namazanim
hlebom i učini joj se kao da će nešto reći, ali on oćuta. - Hvala - reče joj i
kad sažvaka prvi zalogaj, s odobravanjem klimnu glavom. - Dobar je,
veoma dobar. Mora da si uz majku naučila da kuvaš.
Slika žene prolete joj kroz svest, žene tamnoplave kose i očiju plavih
kao vedro nebo u prolećni dan. Sara je stajala pored stola kao prikovana
za pod. U mislima je videla majku kako u kuhinji vadi kolače iz pećnice.
„Ne, previše su vrući da bi mogla odmah da ih jedeš", rekla joj je žena uz
osmeh. „Sačekaj da se malo ohlade."
- Jesi li dobro? - upita je Ben pa obrisavši ruke o kuhinjski ubrus priđe i
stade pored nje.
- Mislim da jesam. - Zapanjena silinom prizora koji joj se javio u svesti
ona lagano pruži ruku da se osloni na sto, ali je Ben zagrli i privi uza se.
- Reci mi - reče on.

81
 - Bila je to moja majka - reče Sara drhtavim glasom. - Videla sam je
jasno kao da stoji ovde pred nama.
- To je dobro. Divno je što ti se to desilo - reče Ben, ali je zadrža u
zagrljaju, kao da se boji da će ona pasti. - Možda to sad tako ne izgleda,
jer ti se desilo tako naglo i zbunilo te je, ali to znači da su sećanja još tu,
mada su i dalje skrivena.
Osetila je da je noge izdaju i on je lagano spusti na stolicu.
- Nešto se desilo i na igranci, zar ne? - upita je. - Lepo si se zabavljala i
onda si najednom postala veoma tiha i izgledala kao da o nečem
razmišljaš.
- Da - reče ona i namršti se. - Bila sam srećna i sve je bilo mnogo, mnogo
bolje nego što sam očekivala i ne znam tačno šta je to bilo što mi je iskrslo
u svesti, ali me je najednom uhvatilo neko čudno osećanje. Najednom
sam bila sigurna da negde svakako postoji još neko u mom životu... neko
ko je u njemu igrao veliku ulogu... -I ona zastade, jer nije znala kako da
nastavi.
Oči mu potamneše. - Neko kao muž, misliš?
Ona klimnu glavom. Možda bi joj pomisao na muža u neko drugo
vreme bila utešna, ranije, tamo u onoj pustari u kojoj je bila pre nego što
je srela Bena i počela da oseća bliskost prema njemu. Sad joj se, međutim,
pri samoj pomisli na to steglo srce, kao da ga neko stiska gvozdenim
kleštima, pa nije znala ni šta da radi ni šta da misli.
On se nagnu bliže njoj i pogleda je pravo u oči, ne dozvoljavajući joj da
skrene pogled. - Može biti da muž nikad nije ni postojao. Neke žene
rađaju decu iako nisu u braku, a ti ne nosiš burmu. Iako je policija rekla
da si možda imala prsten, to je samo pretpostavka.
Iz očiju joj je izbijala tuga. - Ali Emili sigurno negde ima oca.
- Pa zašto onda nije bio s vama kad ste krenule na put?
- Ne znam - odgovori ona i nezadovoljno stisnu šake u pesnicu. - Ima
tako mnogo toga što ne znam.
Upravo tad odozgo dopre prigušen krik. Bio je to prvo jecaj, a onda i
vrisak i Sari se stegnu srce.
- Emili i dalje ima noćne more - reče. - Moram da odem gore do nje.

82
 Ben se ispravi i stade u stranu kako bi ona mogla da prođe. Ona ustrča
uz stepenice i bizo ude u Emilinu sobu. Devojčica je sedela na krevetu
lica oblivenog suzama i, kad ugleda Satu, brzo pruži ruke prema njoj.
- Tata je otišao - zaplaka. - Tata je otišao.
Sara je zagrli i jako je stegnu, pa poče blago da je Ijuljuška i umiruje. - Ja
sam ovde - reče joj. - Ispričaj mi sve o tome.
Emili protrlja oči malim pesnicama. - Mamica... jadna mamica.
Sara oseti kako joj se grlo steže. Da li je Ben bio u pravu kad je rekao da
je to što je videla zlostavljanje majke stvorilo branu u Emilinom sećanju?
Kako može da pomogne devojčici koja još nije napunila tri godine, da
kaže šta je muči? Mogla je samo da tumara u magli sve dok joj Emili
nešto ne bude rekla, pomenula nešto što bi joj pomoglo da odgonetne
kakav im je bio život pre nego što ju je neko napao.
Ali posle onoga što je rekla, Emili se utiša. Ništa nije govorila već je
samo jecala kao da štuca, ali i to se polako stišavalo dok ju je Sara držala
u naručju. Posle izvesnog vremena njeno sitno telo se opusti i Sara shvati
da je devojčica opet zaspala.
Osvrnu se i vide da Ben stoji na vratima i nemo je posmatra. - Je li
zaspala? - uobliči usnama pitanje i Sara klimnu glavom.
Pažljivo, pazeći da je ne uznemiri, Sara opet spusti Emili na krevet i
ušuška je pokrivačima.
Ben zajedno s njom siđe niz stepenice. - Sad bar znaš šta je muči - reče
joj smireno.
Sara klimnu glavom. - Ali pojma nemam kako da ispravim to.
On je obgrli i lako je poljubi u čelo i neko vreme ostadoše tako,
zagrljeni, kao da crpe snagu jedno iz drugog. Oboje su znali da je taj
njegov poljubac utešan, umirujući način da joj stavi do znanja da je tu da
joj pruži podršku... jer kako bi nešto drugo i moglo da bude među njima?

83
 7.

- Možemo li da idemo u park danas, mamice? Želim da se ljuljam na

ljuljašci. - Emili natrpa kašu u usta i onda mahnu kašikom da naglasi
koliko joj se ide napolje. - Stvarno, stvarno želim da idem u park.
- I ja bih volela da te povedem - reče Sara - ali vidiš da je počela kiša.
Emili stisnu usne na način koji je predskazivao burno negodovanje. -
Nije počela - reče i pogleda Saru kao da je izaziva da se ne složi s njom.
- Da, jeste. Pogledaj kroz prozor pa ćeš se i sama uveriti. - Sara sakri
osmeh kad vide da devojčica počinje da se duri. Bilo je dobro bar to što
više nije uznemirena zbog loših snova od prošle noći. Izgledala je kao da
joj se to uopšte nije desilo.
Isekla je tost na kriške i stavila ih na tanjir da ih Emili pojede čim završi
kašu. - Ako kiša malo kasnije prestane pa se zemlja malo prosuši onda
bismo možda mogle da idemo - popusti malo. - Ako želiš, možemo da se
igramo s testom i da pravimo razne stvari od njega.
- Da - reče Emili i zapljeska rukama. - Volim da se igram s testom.
Možemo li da koristimo kalupe?
- Da, naći ću ti ih. Koje oblike želiš... zvezde, krugove i kocke ili
životinjske i ljudske oblike?
Emili rukama načini veliki krug. - Sve ih donesi - reče ona.
Nekoliko sati kasnije Sara pogleda kroz prozor i vide da kiša i dalje
pada. U drugim delovima zemlje bilo je mnogo problema zbog
padavina. Na vestima je bilo izveštaja o poplavama u pojedinim
oblastima i znala je da su spasilačke ekipe pozvane da pomažu ljudima u
nevolji.
Bio je vikend, međutim, i ona je konačno uživala u slobodnom danu, ali
Ben možda nije bio te sreće. Ili je ipak danas kod kuće?
- Da pokažem Benu šta sam napravila? - upita Emili, kao da je pogodila
Sarine misli.
- Ne znam da li je kod kuće - reče Sara. - Možda radi.

84
 - Idemo da vidimo - reče Emili i skliznu sa stolice pored stola,
ostavljajući za sobom tanak trag brašna. Priđe Sari i povuče je za
nogavicu farmerki. - Hajde, mama. Idemo da vidimo Bena.
- E pa, sa tako musavim rukama nećemo - reče Sara i namršti se,
dvoumeći se da li da posete Bena. Zdrav razum joj je govorio da treba da
se drži podalje od njega jer je, kad god je u njegovoj blizini, osećala da je
on sve više privlači. Osećanja u vezi s njim su joj u haosu i već je
dovoljno teško i to što rade zajedno, a još teže joj je da se viđaju nakon
posla.
Bilo bi više nego lako da uđe u vezu s njim, ali to bi svakako bilo igranje
vatrom. Kako može da zna da li je slobodna da bude s njim? Kako bi se
ponela kad bi se prepustila osećanjima koja gaji prema njemu i kad bi se
onda pojavio neko iz njenog pređašnjeg života da kaže kako su njih
dvoje muž i žena?
A opet, Ben joj je sused i sasvim je prirodno da susedi posećuju jedan
drugog, zar ne? Kakvu štetu može da izazove odlazak u posetu? Osim
toga, zar nije poslednje palačinke napravila baš za njega?
- Otići ćemo da vidimo da li je kod kuće - reče ona Emili - ali ne smeš da
se duriš ako se ispostavi da je morao da ode nekud. - Zastade pa dodade:
- I hajde da te malo uredimo pre no što pođemo.
Nekoliko minuta kasnije kucala je na Benova vrata šćućurena zajedno s
Emili ispod nadstrešnice da bi se bar malo zaklonila od kiše.
- Izgledate kao par pokislih miševa - reče Ben kad im otvoti vrata. -
Uđite.
- Nisam bila sigurna da li danas ideš na posao - reče mu Sara kad je
ušla u hodnik. Skinula je jaknu pa onda oslobodila i Emili kišnog
mantila. Ben uze ode-ću od nje i stavi je u malu ostavu da se suši. - Emili
je želela da ti donese poklon - reče mu Sara. - Sama je jutros sve to
napravila.
- Zaista? - reče Ben i pogleda Emili razrogačenih očiju. - Počašćen sam.
- Ja sam to napravila, a mama je to onda stavila u pećnicu i posle sam ih
obojila - reče Emili. - To su ptica i zvezda.
Sad su već bili u Benovoj velikoj kuhinji i Ben otvori blago koje su za
njega lepo zapakovale u kuhinjski ubrus. - Ovo je baš prekrasna
narandžasta ptica — reče on zadivljeno. - Je li to tvoja omiljena boja?

85
 Emili živo zaklima glavom. - Zvezda ima mnogo boja. -I ona podignu
oba dela. - Vidiš? Ptica leti prema zvezdi.
- Baš je tako. Ovo je mnogo lepo. Hvala ti mnogo, Emili - reče joj pa
čučnu i zagrli je. - Staviću ih na posebnu policu gde ću moći da ih
gledam svakog dana.
Emili mu se široko osmehnu.
- Moja ponuda nije ništa u poređenju s tim - reče Sara pružajući mu
tanjir s palačinkama. - Napravila sam ih previše, pa sam se setila da ih ti
voliš.
- Opet si isprobavala kako ti radi šporet, je li tako? - reče on i osmehnu
se. - Hvala ti. Sad ćemo i da ih jedemo uz neko toplo piće, važi?
Emili klimnu glavom. - Palačinke su njam-njam -reče. - Mama ih je
napravila zato što sam ja to tražila.
- Eh, onda treba i tebi da se zahvalim, zar ne? Emili mu uzvrati osmeh,
ali bilo je očigledno da joj
je nešto drugo na umu. — Mogu li da se igram s konjićem i bunarom
želja tamo unutra? - I ona pokaza prema odaji koja je Benu služila kao
radna soba. Prostorija se nazirala kroz staklena vrata koja su je delila od
hodnika.
Sara nije videla tu odaju kad je jednom nakratko svratila s Emili zato
što je lopta kojom se devojčica igrala slučajno upala u njegovu baštu.
U radnoj sobi je stajao ispolirani hrastov sto uz isto tako obrađene
ormane i police s knjigama, a u jednom delu sobe Ben je bio postavio
modele brodova i razne nautičke sprave. Imao je brodski sekstant
načinjen od mesinga i brodski kompas, i oba predmeta su se sijala koliko
ih je uglačao. Na jednoj polici poredan je veliki broj mesinganih ukrasa
koji su privukli Emilinu pažnju.
- Da. Skinuću ti ih s police - reče joj on i osmehnu joj se. - Mislim da
želiš da okreneš ručku i da podig-neš kofu iz bunara, je li tako?
- Da, a konj može da pije iz kofe.
Sara razrogači oči. - Jesi li sasvim siguran da znaš šta radiš? - upita ona
Bena tihim glasom kad pode za njim u sobu, posmatrajući ga kako skida
stvari s police. - Zar mi nisi rekao da su neki od ovih predmeta drage
porodične uspomene? Koliko znam, Emili ima malo manje od tri godine
i mnogo rizikuješ kad joj daješ da se igra s tim.

86
 - Ne može da načini veliku štetu, a modeli brodova i navigacijska
oprema su joj izvan domašaja. Razume se da su sekstant i kompas
predmeti koji se moraju dobro čuvati. Moji preci su po tradiciji plovili
olujnim morima.
Ona ga radoznalo pogleda. - Zar nikad nisi poželeo da podeš njihovim
stopama?
- Mislim da nisam, mada je jedan moj predak bio brodski hirurg, pa bi
u tom smislu mogla postojati neka veza. Ja sam uvek više voleo da čvtsto
stojim nogama na tvrdoj i suvoj zemlji. - On dade ukrase Emili, koja
zadovoljno sede na tepih i odmah poče da puni svoj svet konjima i
izmišljenim ljudima.
- Razmišljala sam o tome - reče Sara. - O suvoj zemlji, hoću da kažem.
Jer kad sam jutros slušala lokalne vesti čula sam da nedaleko odavde
poplave stvaraju nevolje ljudima pa sam pomislila da su te možda
pozvali na dužnost. Znam da su neki ljudi evakuisani iz svojih kuća, a
ima izveštaja o starijim osobama koje ne mogi da izađu iz svojih domova
i potrebna im je lekarska pomoć.
- Moguće je. Pretpostavljam da su pozvali speleološki spasilački tim da
izađe na teren, a ja sam danas u njihovoj smeni. Ljudi obično izbegavaju
da se spuštaju u pećine kad su vremenske prilike loše, ali kako se nikad
ne zna šta se može desiti, članovima tima biće potrebna sva moguća
pomoć. Možda su i neki speleolozi amateri ušli u pećine dok je vreme
bilo suvo i da su ih onda iznenadile podzemne bujice. - On je brzo
pogleda. - Nemoj sad da mi se plašiš. Ne tražim da ideš sa mnom. Znam
da moraš da se brineš o Emili.
Sara gadljivo iskrivi lice. — Nije samo to u pitanju. Mislim da ne volim
vodu - reče mu i lako se strese. - Pripadne mi muka kad samo pomislim
na poplavljene ravnice.
On je pažljivo pogleda. - To si govorila i za pećine sve dok nisi sišla. U
svakom slučaju, niko ne voli da se nade na poplavljenom području.
Povede je u kuhinju. - Skuvaću nam čaj, a na Emili možemo da pazimo
gledajući je kroz staklena vrata.
- U redu - reče ona i osmehnu se. - Mada očekujem da će dotrčati čim
čuje da su palačinke na stolu.

87
 Kuhinja mu je bila veća od bilo koje koju je dotad videla, ali je bila
praktično podeljena na više celina kredencem i šankom za doručak. Svi
komadi nameštaja bili su od drveta i imali su zastakljena vrata kako bi
mogle da se vide zemljane posude i staklarija. Pod je bio lepo ukrašen
keramičkim pločicama, čija je boja bila u kontrastu s bojom drveta.
Sve je bilo čisto i primamljivo i kad joj je pokazao da sedne u odvojen
deo za obedovanje, ona shvati da kroz široki francuski prozor može da
gleda deo bašte.
- Jesi li imala još neki blesak u pamćenju? - upita je kad je preko stola
pomerio solju s čajem prema njoj.
- Ništa naročito - reče ona. - Nekoliko nepovezanih slika porodičnog
života, ali ništa što bi mi pomoglo da zaključim ko sam. Počinjem da
pomišljam da možda potičem negde iz ovog kraja, jer su mi se neka od
mesta kraj kojih smo prolazili kad smo se odazivali na pozive činila
neodređeno poznata... pa sam možda stoga i putovala ovamo.
- Vraćala se korenima, hoćeš da kažeš?
- Tako nešto.
On se uozbilji. - Da li si razmišljala o tome ko bi mogao da bude Emilin
otac?
- Ne, nisam. Emili ga se izgleda seća. O njemu ne govori mnogo, a kad
ga i pomene obično kaže: „Tatica me je ušuškao u krevet", ili: „Tatica mi
je dao mog plišanog medu". - Ona uzdahnu. - Ne prestajem da se nadam
da će mi se njegova slika javiti u svesti ili da ću se setiti gde sam živela
pre nego što sam krenula ovamo.
Ben je ćutao nekoliko trenutaka, ali tačno je znala o čemu on razmišlja.
On onda reče: - Moraš biti i dalje strpljiva. Prisećaš se sitnih stvari i to je
zaista dobar znak. - Malo se namršti pa se neko vreme samo zamišljeno
zagleda u nju. - Povreda glave je verovatno takve prirode da je izazvala
težak poremećaj pamćenja, ali možda se i pre povrede desilo nešto što te
je nagnalo da poželiš da izbrišeš sećanja.
— Ti znači misliš da je ovo psihološke prirode?
— Sasvim je moguće da jednim delom i jeste. A kad se tome doda i
činjenica da si počela da živiš na drugom mestu, to znači da si ostala bez
okruženja na koje bi drugi ljudi u sličnim okolnostima mogli da se oslo-
ne, pokušavajući da se sete nečeg.

88
 Sara se pribra da bi mogla da mu postavi pitanje koje ju je mučilo više
od svega. - Da li misliš da postoji neka tačka prekida iza koje je moje
pamćenje zauvek izgubljeno?
On odmahnu glavom. - Činjenica da si izgubila pamćenje i da to traje
nekoliko meseci obično znači da je malo verovatno da ćeš se ikad
oporaviti, ali s obzirom na to da si imala povremene bleske sećanja, kao i
to da je sasvim moguće da patiš i od neke psihološke traume, rekao bih
da i dalje možeš da se nadaš da ćeš se setiti dobrog dela onog što je bilo
ranije.
Ona je neko vreme ćutala i razmišljala o tome što je rekao. Konačno
reče: - To je dobro... mislim. - Sta li je moglo da bude tako loše u tom
prošlom životu, zbog čega bi se moglo dogoditi da joj se pamćenje nikad
ne vrati?
On je lagano, nežno pomilova po ruci. - Ti si jaka, Saro, i imaš
neverovatan nagon za samoodržanje. Dokazala si da imaš gvozdenu
volju, izlagala se hrabro novim iskušenjima i čak si uspela da napraviš
lep dom za Emili uprkos svemu kroz šta je ona prošla i trebalo bi da
budeš i zadovoljna i smirena zbog toga. Ti si jedna od onih osoba koje
opstaju u životu.
Želeo je da joj kaže i nešto više, ali telefon zazvoni i on se odvoji od nje
da bi se javio. Po izrazu njegovog lica, zaključila je da vesti nisu dobre.
- Moram da idem - reče joj kad je okončao razgovor i vratio se. - Onako
je kako sam i rekao. Izgleda da neki ljudi nisu izašli iz pećine u
dogovoreno vreme i sasvim je moguće da im je negde pod zemljom one-
mogućen izlaz. Moramo da odemo i pokušamo da ih izvučemo pre nego
što nivo vode previše naraste. -Delovao je napeto zbog toga i Sara se
zabrinu za njega kao i za ljude u nevolji.
- Trudićeš se da ne rizikuješ mnogo, zar ne? Hoću da kažem, vodićeš
računa da uvek imaš sigurnu odstupnicu, je li tako? - upita ga, najednom
veoma uplašena.
- Naravno - reče joj i osmehnu joj se umirujuće, ali je ona znala da taj
posao neće biti tako jednostavan.
- Molim te da budeš pažljiv - reče mu. Sta će biti s njom ako mu se desi
nešto loše? Pomisao na to bila je neizdržljiva.
- Hoću.

89
 On ode da se spremi, a Sara ode do Emili i reče joj da je vreme da podu
kući. Jednim delom svog bića želela je da krene s njim, ali se onaj drugi
užasavao pri pomisli da bi se negde pod zemljom mogla udaviti u bujici
vode. Nije umela da objasni taj strah čak ni sebi, ali plašila se i to joj je
izjedalo svest.
Ostatak tog dana provela je u strepnji i iščekivanju da čuje Benov
automobil i napeto je pratila i gledala sve lokalne vesti na televiziji ne bi
li čula nešto novo.
Predveče su joj nervi već bili krajnje napeti jer se on još nije vratio.
Postoji li neka mogućnost da pode da ga traži? Ali Ketol je daleko, a ona
nije poznavala nikog koga bi mogla da zamoli da čuva Emili.
Potištena zbog nemoći, bavila se mišlju da spremi Emili za kupanje i
spavanje, kad telefon zazvoni.
Obuze je osećaj olakšanja. Da li je to Ben zove da joj javi da stiže kući?
To, međutim, nije bio Ben i Sarine nade splasnuše. Bila je to Dženifer i
po glasu joj se videlo da je veoma zabrinuta.
- Saro, izvini što ti smetam, ali brinem zbog Bena. Zvao me je ranije
danas da mi kaže da neće moći da me obiđe jer mora na teren. Rekao je
da će mi se javiti kad stigne kući, ali dosad se nije javio. Da li ti znaš, je l'
se vratio?
- Zao mi je. Ni ja ga nisam čula kao ni vi, Dženifer. Možda se
spašavanje odužilo više nego što su očekivali, posebno ako je neko još i
povređen.
- Mora biti da je tako - reče Dženifer. - Znam da su izvukli te ljude iz
pećine jer mi je javila prijateljica čiji je sestrić bio zarobljen u pećini. Sad
ih prebacuju u bolnicu, ali je većina puteva tamo poplavljena.
- Možda je stao negde da se odmori sat ili dva pte nego što nastavi
prema kući. Možda je negde s prijateljima.
- Onda bi mi se već javio. Ne mogu da se oslobodim osećaja da nešto
nije u redu. Slušala sam vesti na radiju i kažu da je situacija veoma loša
baš u oblasti gde bi Ben mogao da se nalazi. Ima izveštaja o
automobilima koje je odnela bujica i o ljudima koji su ostali zarobljeni u
njima. Zaista se brinem da je nešto moglo da mu se dogodi.
Sara je potpuno razumela njenu strepnju. I samu su je morile slične
misli. - Volela bih da mogu da odem i lično vidim šta se dešava, možda

90
čak i da pomognem, ali Emili je ovde, a ne mogu da je odvedem kod
Kerol, jer je ona u poseti rođacima preko vikenda.
- Možeš da je dovedeš kod mene ako želiš. Paziću je... ali samo ako mi
obećaš da se i ti nećeš izložiti opasnosti. Sve što bi trebalo da uradiš jeste
da se raspitaš kod osoblja iz hitne pomoći da li oni nešto znaju.
- Da, ali vi niste dovoljno zdravi da podnesete teret čuvanja deteta -
reče Sara. -I sama sam mogla da se uverim pre neki dan da vam disanje
nije kako treba.
- Ja sam zaista već sasvim dobro - reče joj Dženifer. - Osim toga, mislim
da je već vreme da Emili pođe u krevet, zar ne? Imam jedan krevet u
gostinskoj sobi gde bi mogla da spava i sigurna sam da će joj biti sasvim
lepo ako poneseš i neke njene igračke.
Sara je mahnito razmišljala o svemu tome. Tačno je da je Emili pospana
i, ako bi je ostavila samo na sat ili dva, Dženifer ne bi imala muke oko
nje, zar ne?
- U redu, samo ako vi mislite da se nećete umoriti - reče ona.
- Sigurna sam da neću.
Emili očigledno pomisli da je odlazak u Dženiferinu kuću velika
avantura. - Zar ću videti baku Dže-ni? - upita ona i Sara oseti kratak
ubod nelagode zbog tog nevinog pitanja.
- Da - promrmlja - ali moraš mi obećati da ćeš biti dobra kod Dženi. On
je bila bolesna i još joj nije dobro.
- Biću dobra - obeća Emili ozbiljno, a onda se osmehnu. - Ona mi je dala
keks, a ja sam se igrala s njenim lutkama.
Pola sata kasnije Sara je ostavi kod Dženifer i od-veze se do mesta gde
je verovala da se Ben najverovat-nije nalazi.
Niko od osoblja hitne pomoći koje je i dalje nadzi-ralo operaciju blizu
ulaza u pećinu nije znao gde bi Ben mogao da bude. - Kažete da je imao
lekarsku uniformu? - upita je jedan policajac.
Sara klimnu glavom. - Pošao je sa speleološkim spasilačkim timom.
- Svi su oni već otišli do sada - reče joj policajac. - A mi smo ostali samo
da bismo postavili znake upozorenja. Kad sam ih poslednji put video,
odlazili su prema mestu gde su parkirali automobile, tamo na onom
uzvišenju. Ako je došao svojim automobilom, a ne kombijem spasilačke
ekipe, onda je verovatno i on tamo.

91
 - Da, došao je svojim kolima. - Pre nego što je pošla, telefonirala je vođi
spasilačke ekipe i on ju je uverio da je Ben sam krenuo ka kući. Ali to je
bilo prilično davno.
Sara pogleda u pravcu kuda je policajac pokazivao. Parkiralište je bilo
daleko od poplavljenog područja i ona zaključi da su putevi tamo gore
daleko od bilo koje opasne oblasti.
- Otići ću da pogledam izbliza - promrmlja ona.
Vratila se do svoga automobila i odvezla se na brdo, ali kad je stigla na
prostor određen za parkiranje, videla je da Benov automobil nije tu.
Sta je moglo da mu se desi? Otvorila je pretinac i počela da pretura
kako bi našla mapu i proverila puteve kojima je mogao da krene. Da li je
moguće da je nehotice pošao poplavljenim putem? Sigurno se to
dogodilo, inače bi već odavno stigao kući?
Kako je vreme odmicalo, Sara je postajala sve zabrinutija. Nije problem
u tome što se nije javio njoj da joj kaže gde je i kako je, ali sigurno bi se
javio Dženifer da bi je oslobodio brige.
Vratila je mapu na mesto, upalila motor i krenula jednim putem
verujući da je Ben tuda prošao. S obe strane puta prostirale su se livade,
a tamo u daljini reka je presecala brda.
Dvadesetak minuta kasnije shvatila je da situacija postaje veoma loša.
Reka je bila bliže putu i ona ispred sebe ugleda most preko reke, ali je
nivo vode već dosezao do najviše tačke mosta.
Još dalje napred reka se izlila iz korita i poplavila put. Voda je nosila
otpatke, grane, lišće i slamu s polja. Automobili su stajali napušteni
pored puta i tamo dalje bujica je već pomerala i nosila neke automobile.
Ona stiže do spasilačkog vozila parkiranog na komadu suvog zemljišta i
odluči da se parkira iza njega. Onda izađe napolje i poče da istražuje.
Kiša je opet jako padala i kapi su je tukle po licu i kvasile joj kosu.
Nosila je čizme do kolena i nadala se da će joj one sačuvati noge od
vlage, a jaknu je čvrsto rukama stezala oko sebe. Ali odmah zatim shvati
da ne treba da strepi zbog vlage. Pretnju je predstavljala gruba sila vode
koja joj je udarala u čizme dok je pokušavala da gaca napred. Uz to je
huk razbesnele reke činio sve još strasnijim i zvučao je poput hučanja
vetra kroz granje.

92
 Nadala se da u ostavljenim automobilima nema nikoga, ali kad se
približila videla je da su ljudi u jaknama jarkih boja razmešteni na
raznim tačkama duž poplavljenog puta. Izgledalo je kao da pomažu
poplavljenima i vode ih nazad prema suvom zemljištu.
- Mogu li nekako da pomognem? - upita kad se zaustavila pored
dvojice spasilaca. Oni su nosili na isprepletenim rukama jednu stariju
gospodu i trudili se da je drže iznad vode.
Stariji čovek odmahnu glavom. - Najbolje je da se držite dalje od
opasnosti — reče on. - Prepustite sve nama.
- Jesu li ljudi zarobljeni u automobilima? - upita ona.
On klimnu glavom i onda nastavi dalje. Sara produži u pravcu iz koga
su oni došli, zavirujući u automobile poted kojih je prolazila. U jednom je
plakala mala devojčice, stara oko šest godina, skupljena pored majke na
zadnjem sedištu. Sara pokuša da otvori vrata da bi došla do njih.
Pretpostavila je da je majka prešla na zadnje sedište da bi umirila
devojčicu.
Vrata se ne pomeriše. — Vrata su zaglavljena — viknu ona ženi u
automobilu. - Pokušajte da ih gurnete s vaše strane. - Ali i pored
zajedničkog napora vrata ne popustiše. - Možete li da spustite prozor?
Žena dohvati ručicu, ali onda opet zavrte glavom. - Neće da se pomeri.
- A šta je s pokretnim delom krova? Ako možete da ga podignete, onda
tuda možete da mi dodate devojčicu.
Zena je drhtala, ali uradila je onako kako joj je Sara rekla i trenutak
kasnije Sara iz njenih ruku preuze devojčicu. - Odneću je do spasilačkih
kola i vratiću se po vas - reče Sara ženi.
Majka klimnu glavom, ali upravo tad automobil kao da se odiže i
zanjiha i žena dobaci Sari užasnut pogled. Sara pomisli da žena izgleda
kao da joj je pozlilo, ali je možda samo zbog užasnutog pogleda delo-
vala kao da će se onesvestiti.
- Vratiću se po vas, obećavam - reče joj Sara. Gacajući kroz vodu vratila
se putem kojim je došla.
U međuvremenu vozilo hitne pomoći već je stiglo na bezbedan deo
zemljišta i unutra je sedela stara gospođa kojoj su pružali pomoć. Sara
predade devojčicu bolničarima i onda pode natrag prema detetovoj
majci.

93
 Naišavši na jednog spasioca reče mu za ženu zarobljenu u automobilu i
pokaza mu vozilo koje se jedva videlo od pljuska. - Voda počinje da diže
i nosi automobil — reče mu dok su zajedno gacali kroz vodu. -Mora da je
prestravljena.
- Da, pretpostavljam da joj nije lako - reče on i ona vide da se on
dvoumi oko toga šta je prioritet. - Nevolja je u tome što je mnogo sveta u
nevolji i treba nam vremena da stignemo do svih. Pozvali smo još ljudi
da nam pomognu.
On se namršti. - Lekar radi tamo napred. Ako je završio sa
zbrinjavanjem pacijenta videću možemo li da ga izvučemo da on
pomogne.
- Zar imate i lekara ovde? - upita ona i hitro odmeri čoveka. - Znate li
možda kako se zove? Ja upravo tražim nekog... on je lekar koji je radio sa
speleološkim spasilačkim timom.
Pritisak vode iznenada je zanese i ona pade. Ukočila se od panike, ali
čovek koji je hodao pored nje pruži joj ruku i izvuče je iz ledene vode.
- Hvala - reče mu grcajući i pokušavajući da dođe do daha, ali videla je
da se i on bori da se zadrži na nogama pred naletom vode.
- Verovatno je ono čovek koga tražite - reče spasilac i pokaza napred, a
Sara ugleda čoveka kako prilazi automobilu one žene. - Izgleda da je
zbrinuo onog pacijenta. To je on, onaj što prilazi automobilu.
Sara oseti olakšanje jer je čovek koga je gledala zaista bio Ben. On je u
tom trenutku koristio svu snagu da spreči dalje pomeranje automobila i
pokušavao da ga usmeri prema ogromnom drvetu kako bi iskoristio
stablo kao branu.
- Hvala nebesima - promrmlja Sara boreći se za dah. Osetila je toplinu
oko srca. Da li je ovo što oseća prema njemu ljubav, ova silna radost koja
ju je obuzela što ga je našla i što je živ i zdrav? Bezbedan je.
Čovek pored nje i ona pođoše zajedno da mu pomognu, pa njih troje
nekako zaustaviše pomeranje automobila. Ben je pogleda i na licu mu se
ukaza za-prepašćenje, a ona je pomislila da se zapanjio zato što je skroz
mokra. - Šta ti radiš ovde? - upita je on oštrim glasom i onda odmah
dodade: - Ne, ne odgovaraj mi. Hajde da pokušamo da otvorimo vrata.
Moramo da izvučemo ovu ženu napolje.

94
 Zajedno povukoše vrata i sledećeg trenutka izvukli su ženu. Sara vide
da je ona u vrlo lošem stanju. Dah joj bio plitak i isprekidan i glava joj se
mlitavo ljuljala kao da je u nesvesti.
Ben i onaj spasilac ponesoše je ptema suvom zemljištu, a Sara se borila
da ostane na nogama dok je išla za njima.
- Drži se za moju jaknu - reče joj Ben napetim glasom. - Poslednje što
treba da se desi jeste da te odnese voda.
Kad su stigli do ambulantnog vozila Ben stavi ženu na sedište i poče da
je pregleda.
- Krvni pritisak joj je izuzetno visok - reče. - Izgleda da prolazi kroz
jaku krizu.
- To je loše, zar ne? - upita Sara tiho, svesna da je devojčica na ivici suza
što joj je majka u takvom stanju. Zagrli je da je umiri.
- Dobro nije - odgovori Ben, pa otvori lekarsku torbu i napuni špric
sredstvom za smirenje. - Ovo će neko vreme delovati, a dotad će ona već
biti u bolnici.
Prošlo je neko vreme dok lek nije počeo da deluje, ali se Ben nije
pomerio od žene sve dok ona nije normalno prodisala i onda dade znak
vozaču da može da krene prema bolnici.
Onda izađe iz vozila, prepuštajući zbrinute ljude nezi bolničara. Sara ga
sačeka ispred.
Kad vozilo konačno ode, Ben pogleda Saru. - Sta, za ime sveta, ti radiš
ovde? - upita. - Da nisi možda i Emili povela sa sobom po ovom
vremenu?
- Ne, naravno da nisam - reče Sara isprekidanim glasom. - Ona je kod
tvoje majke.
Namrštio se. - Ja sam već rekao da mojoj majci nije dovoljno dobro da
bi mogla da se stara o Emili. Zašto si je ostavila da se bori s malim
detetom?
- Brinule smo se za tebe — reče ona uplašena njegovom ljutitom
reakcijom. - Pomislile smo da ti se nešto desilo kad nisi stigao kući.
- Pa, bile ste u pravu, ali to nije bio razlog da ti dolaziš ovamo.
Sara se povuče korak unazad, sasvim pometena njegovim
raspoloženjem. - Zao mi je što tako misliš. -Uzdrhtala je od hladnoće. Sad
kad je opet bila na čvrstom zemljištu, shvatila je da je ceo doživljaj,

95
počevši od dolaska ovamo, jezivo iskustvo. Bila je mokta do gole kože,
telo joj se kočilo od hladnoće, a Ben je ljut na nju.
Zašto se on tako ponaša? Zašto je uopšte pomislila da ga voli i da bi on
makar malo mogao da mari za nju?
Ali istina je, ma koliko to budalasto zvučalo - i bez obzira na to što bi
trebalo da bude pametnija - da je izgubila glavu za njim, iako, izgleda,
njemu to ništa ne znači. Lako je mogao da primeti i protumači njena
osećanja, ali ih je svesno odbacio.
Ona žmirnu pokušavajući da potisne suze koje su je peckale u očima i
stisnu usne da bi prestale da joj podrhtavaju. Neće plakati. Neće.

96
 8.

- Ne mogu da shvatim šta te je spopalo da dolaziš ovamo - reče Ben

oštrim glasom. - Bila si potpuno bezbedna kod kuće, a pogledaj se sada.
Mokra si skroz, treseš se od zime, a sve to nizašta. - Bio je ozbiljno besan.
- Mislio sam da si mi rekla da se plašiš divljanja vode. Pa zašto si onda
sebe dovela u ovakvu situaciju?
- Već sam pokušala da ti objasnim - odgovori Sara istim tonom koji je
jedino kvarilo cvokotanje njenih zuba. — Zaista me nije briga da li ti to
odobravaš. — Onda i ona njega besno pogleda. - Idem da sednem u svoj
automobil. - Ali pre nego što je pošla prema mestu gde je ostavila kola,
ona mu dobaci još jedan pogled. - Trebalo bi da se javiš majci. Bolesna je
od brige.
- Saro, pa ne možeš sad tek tako da odeš - reče on za njom i stiže je u
dva koraka. - Prvo, umrećeš od hladnoće i, drugo, mogla bi da upadneš
u nevolju. Ti ne znaš kojim putem može da se prođe.
- A ti znaš? Pa kako si onda ti završio ovde?
- Zvali su me iz spasilačkog centra da dođem ovamo jer je jedan čovek
dobio srčani napad. Samo što su ga izvukli iz automobila.
Pretpostavljam da je zbog pogleda na reku koja se izliva preko obala
doživeo šok.
- Oh - reče Sara krotkijim glasom jer joj je sva ljutina najednom iščezla.
Osećala se krajnje bedno i sad joj se celo telo treslo od zime. - Je li mu sad
dobro?
- Trebalo bi da jeste. Uspeo sam da stignem na vreme do njega - reče joj
i namršti se. - Trebalo bi da te smestimo u vozilo spasilačkog tima. Tamo
ima ćebadi i boca s toplom čokoladom. Treba da te ugrejemo pre nego
što se skroz razboliš.
Bila je u iskušenju da odbije njegov predlog s obzirom na to kako se
osorno poneo prema njoj, ali pomisao na toplu čokoladu sasvim potkopa
njenu rešenost da ga ne posluša. Okrenu se i pode prema vozilu.
- Trebalo bi da skineš mokru odeću i da se umotaš u ovo - reče joj Ben
kad se smestila u unutrašnjost vozila, i pruži joj nekoliko ćebadi. U

97
blizini nije bilo nikog pa je pretpostavila da ljudi i dalje spašavaju
ugrožene automobiliste.
- Ne mogu to da uradim - promrmlja. - Tek treba da vozim do kuće.
On odmahnu glavom. - Odvešću te ja svojim automobilom. Sutra
možemo da se vratimo po tvoja kola. - Pažljivo je pogleda. - Čuvaću
stražu napolju dok se budeš presvlačila, a kad završiš pomeriću tvoj
automobil negde izvan domašaja vode. Hoćeš li da mi daš ključeve?
Mada neodlučno, ona se ipak maši rukom za džep jakne, izvadi
ključeve i dade mu ih. Preuzimao je situaciju u svoje ruke, a ona je bila
tako iscrpljena da više nije mogla da se inati. Sačekala je da on izađe
napolje i da zatvori vrata za sobom, a onda je počela da se presvlači.
Nekoliko minuta kasnije on pokuca. - Jesi li spremna, mogu li da
uđem?
- Da - reče ona. Bila je spremna onoliko koliko je mogla da bude u
datim okolnostima. Cela ova epizoda pretvarala se u propast.
On otvori vrata i pope se gore kod nje. - Hoćeš li malo tople čokolade? -
upita je.
Ona klimnu glavom i onda sačeka da on odvrne poklopac termosa i da
sipa čokoladu u solju.
- Izvoli - reče joj i stavi joj solju u ruke, blago joj savijajući prste oko nje.
Nastavio je da joj pridržava solju i ona shvati da mu je jasno da joj se
ruke tako tresu da bi verovatno prosula čokoladu. - Ne znam koliko je
vrela, pa zato budi oprezna. Pijuckaj pomalo.
On sede pored nje na klupu kombija i sačeka da ona sve popije. Onda
joj oduže solju i stavi je sa strane.
Ona je šarala pogledom oko sebe, neutešna i, mada joj je ovde unutra
bilo toplije, još ju je protresala jeza i od onog što je okružuje i od
njegovog držanja.
On je obgrlijednom rukom i privuče je bliže svom toplom telu. - Sta da
radim s tobom? - upita posle teškog uzdaha. - Ne mogu da te ostavim da
se snalaziš sama jer nikad ne znam kad ćeš upasti u neku nevolju.
- Savršeno bih se snašla i sama - reče ona nabusito. - Svako bi mogao da
padne u vodu u ovim uslovima.
- Tačno na to sam i mislio - reče on. - Suština je u tome da uopšte nije
trebalo da budeš ovde. - I on zavrte glavom. - Ako se ne zaglavljuješ

98
penjući se u tude kuće ili se ne daviš u vodi kad je poplava, sasvim je
sigurno da si u stanju da sebi uvrtiš u glavu nešto što je izvan tvojih
sposobnosti... kao što je, na primer, preseljenje u zapuštenu kuću iako si
bez problema mogla da ostaneš i kod Kerol.
- Mislila sam da si ti to razumeo - reče mu ona i pogleda ga prekorno. -
U svakom slučaju, to je sve ispalo sasvim dobro.
- I jeste, ali je isto tako lako moglo da ispadne i vtlo loše.
- A što bi to tebe brinulo? - promrmlja ona jetkim glasom. - Nisi ti moj
čuvar.
- Možda i nisam, ali se osećam odgovornim. Osećam da moram da
čuvam tebe... i Emili.
Sara se ispravi i skloni vlažnu kosu sa čela, nameštajući neposlušne
kovrdže iza ušiju. - Uopšte ne moraš tako da se osećaš - reče mu i
ponosno se isprsi. - Ima već dovoljno ljudi koji vode računa o Emili.
Kerol, i zdravstveni i socijalni radnici. Ako se meni bilo šta desi, ona će
biti dobro zbrinuta.
On je privi uza se i obgrli obema rukama. - Nisam mislio na taj način.
Brinem se za tebe. Ne želim da ti se bilo šta dogodi.
Ona ga pogleda, a njegov pogled milovao joj je svaki deo lica... čelo,
slepoočnice, pravu liniju nosa, oblinu njenih obraza. Onda je spustio
pogled na mek, pun luk njenih usana i poče da se naginje ka njoj, da
spušta glavu, a oči mu postadoše zamagljene i plavosive.
Poljubiće je, znala je, osetila je svakim nervom u telu i trnci je prožeše
od glave do pete, vrelina se razbuktala u njoj dok je iščekivala trenutak
od kojeg zastaje srce.
Ali on kao da se pribrao i nekoliko trenutaka je nepomično sedeo pre
nego što se lagano odmakao od nje.
Obuzelo ju je razočaranje.
- Trebalo bi da te prebacimo kući - reče on grubim glasom. - Treba da
obučeš suvu i toplu odeću.
Ona klimnu glavom s mukom gutajući pljuvačku. U sebi više nije imala
snage da se prepire s njim, a pomisao da sama treba da se preveze do
kuće uopšte joj nije delovala privlačno.
Reče joj da će je ostaviti ispred kuće, a kad se ona pobunila i rekla da
mora da ode po Emili, on joj objasni: - Već sam razgovarao s majkom o

99
tome. Ona kaže da je Emili u krevetu i da spava dubokim snom. Bilo bi
šteta da je budimo.
- Ali šta ako bude imala noćne more pa se probudi?
- Biću ja tamo da razgovaram s njom. Ostaću da prespavam kod majke
da ih obe pazim. Spavaću na sofi, pa ne moraš da brineš.
- Ali brinuću - reče ona i pogled joj sevnu čeličnim sjajem. - Znam da
tvoja majka nema još jedan krevet, ali ja bih mogla da spavam na stolici u
Emilinoj sobi, zar ne?
On poče da se kikoće. - Majka mi je rekla da ćeš tačno to reći. - Klimnuo
je glavom i podigao ruke u znak da se predaje. - U redu. Pobedila si.
Uradićemo sve kako ti želiš.
On ostavi Saru u majčinoj kući i, dok je ona razgovarala s Dženifer, ode
nekud uz izgovor da treba još nešto da donese. Sara se namršti pitajući
se šta li može da bude tako važno.
Otprilike pola sata kasnije vratio se i doneo sa sobom krevet na
naduvavanje zajedno s jorganom i jastucima. - Staviću ovo gore u
Emilinu sobu - reče on.
Ona pode s njim, plašeći se da on ne uznemiri dete. Dženifer joj je
pozajmila kućnu haljinu i Sara ju je čvrsto stisnula oko sebe pritežući
kaiš oko struka.
- Ovo je baš pažljivo od tebe - reče mu tihim glasom.
- E pa, mislio sam da će ti biti potrebno da se noćas lepo naspavaš -
promrmlja on - posle onog kupanja danas. - Pogleda je onda od glave do
pete i upita: - Kako se osećaš? Hoće li ti biti dobro? Ne smem ni da
pomislim šta će se desiti ako obe budete imale noćne more.
- Biće mi sasvim dobro, hvala. Grozno sam se osećala tamo napolju
pored reke dok se mrak spuštao, a naročito kad sam pala u vodu. Mislila
sam da ću se ugušiti od panike. Ne znam zašto se tako osećam. To je
nešto što ne umem da objasnim, ali nije stvarni strah već više kao veza s
nečim što ne mogu da odredim. I ja ponekad imam loše snove, ali ih ne
razumem, pa se samo nadam da će podsvest jednom moći da mi ih
rastumači.
- Može biti da ima nečega u tome - složio se i brzo pogledao po sobi.
- Ako ti išta bude potrebno tokom noći, ako se uznemiriš ili ako samo
poželiš da pričaš, ja ću biti dole u dnevnoj sobi.

100
 Ona klimnu glavom. - Hvala. - Uopšte nije name-ravala da ga pozove
zbog bilo čega, ali sama pomisao da joj je to ponudio, ugrejala joj je srce.
Na sreću, Emili je prespavala celu noć bez buđenja i ujutru je bila
uobičajeno živahna, željna da što pre ode u obdanište gde će moći da se
igra s prijateljima.
- Danas ću se igrati u uglu u kojem je kućica - ispriča svima. - Pravici
večeru na šporetu i onda ću postaviti šolje i svima sipati čaj. - Izgledala je
razdragano zbog svih tih majstorija koje su je čekale.
- Zar nije divna nevinost detinjstva? - reče Dženifer i onda dodade,
pogledavši Saru: - Sigurno ti je drago kad znaš da joj je lepo dok si ti na
poslu.
- I jeste - odgovori Sara i blago stegnu Dženiferinu ruku pre nego što je
počela da sklanja sa stola sudove od doručka. - Hvala vam što ste tako
lepo pazili sinoć na nju.
- Divno mi je bilo s njom ovde - reče Dženifer i ustade da poreda
sudove u sudoperu. - Jesi li sigurna da danas možeš da ideš na posao?
Sigurna sam da Ben može da objasni ostalima da treba malo da se
odmoriš. Mora da je bilo gadno kad te je voda oborila s nogu.
Sara odmahnu glavom. - Ne, nema potrebe. Sasvim sam odmorna. U
stvari, jedva čekam da izađem na teren s ekipom hitne pomoći.
Pretpostavljam da me to sprečava da previše razmišljam jer sam stalno
zaposlena i stalno se nešto dešava.
- To je dobro - reče Ben i pogleda na sat. - Ako si sigurna da možeš da
radiš onda bi trebalo da krenemo za koji minut.
I dalje se vozila s njim brzim kolima hitne pomoći, a ne s timom
bolničara u ambulantnom vozilu, i tog jutra su odgovorili na brojne
pozive ljudi koji su doži-veli različite vrste nezgoda i nesreća, od pada s
konja do okliznuća niz stenovitu vrlet.
Uživala je posmatrajući Bena kako radi. Bio je dobar u svom poslu i
umeo je da se postavi prema pacijentima delujući utešno i umirujuće, i
svojim držanjem je čak uspevao da ih oraspoloži.
Kasnije popodne, dok su bili s bolničarima i pomagali zbrinjavanju
žrtava saobraćajne nezgode, Ben dobi novi poziv. Pažljivo je saslušao a
onda se namrštio. -Da, trebalo bi da možemo da se pobrinemo za to. To
je samo oko dva kilometta odavde.

101
 Trenutak kasnije okončao je razgovor i obratio se jednom bolničaru. -
Hoćete li moći da se snađete sami ako Sara i ja odemo do mesta jedne
nesreće? - upita.
- To se desilo u školi nedaleko odavde.
Bolničar klimnu glavom. - Mi smo ovde skoro završili. Doći ćemo do
vas čim budemo slobodni.
Ben krenu nazad prema automobilu. - Kuda idemo? - upita Sara.
- Na školsko igralište malo dalje odavde - reče on.
- Dečak je povredio gležanj dok je igrao fudbal.
Seli su u automobil i Ben pode u pravcu škole. - To je na putu prema
bolnici tako da nema potrebe da zovemo još jedno ambulantno vozilo.
Kad su stigli na sportsko igralište, dečaci su se gurali oko povređenog
da bi videli šta se desilo. Čim su Ben i Sara stigli, učitelj posla sve dečake
nazad na teren da nastave s igrom. - Ne treba više da brinete za Aleksa,
jer sad ima ko da se pobrine za njega - reče im. - Pustite lekara da radi
svoj posao. Želim da vi, momci, budete spremni za utakmicu ovog
vikenda. Nastavite da igrate. Gospodin Džons će me zameniti i pratiće
šta radite.
I kad se prostor oko dečaka malo raščistio, Ben je kleknuo da ga
pregleda.
- To mora da je bio gadan sudar - reče on kad je video modricu i
oteklinu na gležnju. - Mislim da si u stvari slomio kost. Pitam se šta se
desilo s dečakom s kojim si se sudario.
- Mislim da je on dobro - reče dečak, ali je stiskao zube da bi savladao
bol. - Ostao je bez daha i otišao da sedne. - Aleks je imao oko četrnaest
godina i bio je čvrsto građen.
Dečakov učitelj je bio zabrinut. - Pozvao sam njegove roditelje i oni su
na putu ovamo.
- To je dobro - reče Ben i pogleda dečaka koji je stezao očne kapke
pokušavajući da spreči suze. - Daću ti nešto da ti umanji bolove, a onda
ćemo ti staviti udlagu na gležanj kako ga ne bi pomerao. Posle toga ćemo
te smestiti u ambulantno vozilo i prebacićemo te u bolnicu.
On pogleda Saru. - Hoćeš li da mi doneseš udlagu iz automobila dok
mu ja dam sredstvo protiv bolova?

102
 - Da, naravno - reče ona, požuri prema automobilu i izvadi udlage iz
prtljažnika. Dok se vraćala videla je da drugovi povredenog opet trče po
terenu... svi osim jednog koji je sedeo sam i naslanjao se na ogradu. Nije
izgledao dobro i ona se upita da li je to dečak koji se sudario s Aleksom.
Spustila je udlage u travu pored Bena i promrmljala: — Mogu li da
odem da pogledam onog dečaka tamo preko? Ne deluje mi dobro, pa bih
možda mogla da porazgovaram s njim da bih se uverila da je sve u redu.
Ben pogleda prema mestu gde je dečak sedeo. - Da, podi. Ja ću ovde sve
završiti za koji minut. Hoću da se uverim da injekcija deluje pre nego što
mu učvrstim gležanj.
Sara ode do dečaka koji je sedeo vrlo blizu automobila kojim su došli
ona i Ben. Ona ga blago upita: - Jesi li se povredio u igri?
- Ja... mislim da... nisam — reče on, ali se mučio da izgovori reči. -
Učitelj mi je rekao da... sednem ovde.
Sara ga zabrinuto odmeri. Bio je visok, mršav dečko i lice mu je imalo
pepeljastu boju. Usne su mu poplavele i ona pomisli da je ovo sigurno
nešto više od običnog premora. - Kako se zoveš? — upita ga.
- Metju.
- Ne izgledaš mi sasvim dobro, Metju - reče mu ona. - Dovešću lekara
da te pogleda čim bude zbrinuo Aleksa.
Dečak ništa ne reče, ali odjednom pade na bok. Sad već uplašena, Sara
mu opipa puls, ali ga nije osetila. A onda shvati da dečak ne diše.
Pozvala je upomoć i pokušala da mu masiranjem srca i veštačkim
disanjem pruži prvu pomoć, ali njeni napori kao da su bili jalovi. U tom
trenutku setila se da su boca s kiseonikom i defibrilator u automobilu.
- Mogu li da vam pomognem? - upita dečakov učitelj, koji se najednom
stvori pored nje.
- Da, nastavite s masažom grudi i disanjem usta na usta dok ja odem po
defibrilaror. - Zastala je samo načas da se uveri da učitelj to radi kako
treba pa onda brzo ode do automobila i iz prtljažnika izvuče aparat
zajedno s opremom za kiseonik.
Nekoliko trenutaka kasnije već je pričvršćivala masku za kiseonik na
dečakova usta. Onda pokaza učitelju kako da pritiska vrećicu kako bi se
kiseonik upumpavao u dečakova pluća. - Vidite li kako mu se pluća dižu
i spuštaju? - upita ona. On klimnu glavom.

103
 - U redu, nastavite to da tadite i proveravajte da li kiseonik pravilno
protiče.
Onda još jednom proveri Metjuov puls i uzbudi se shvativši da ga i
dalje ne oseća. Zatim uključi defibrilator i poče da mu raskopčava
košulju kako bi mogla da mu prikači elektrode na grudi.
- Stanite sa strane - reče učitelju. Automatski defibrilator izmerio je
dečakov srčani ritam i onda proizveo sttujni udar.
- Nastavite s upumpavanjem vazduha - reče Sara kad opet poče da
masira dečakovo srce.
- Ponovo ima puls - reče Ben kad trenutak kasnije kleknu pored nje. -
Počeo je sam da diše.
Sara ga pogleda. Koliko je dugo već ovde pored nje?
On joj je možda pročitao misli jer je rekao: - Samo što sam stigao. Čuo
sam kad si viknula, pa sam krenuo čim sam mogao da vidim šta se
dešava. Nisam shvatio da si počela da koristiš defibrilator sve dok nije
bilo kasno.
- Znala sam šta treba da radim.
On je čudno pogleda i reče: - Izgleda da je tako. U svakom slučaju,
ambulantno vozilo je već ovde.
- Dobro je. Odmah treba da ga smestimo unutra - reče ona i namršti se.
- Sto pre stigne u bolnicu to bolje. Neobično je za dečaka njegovog
uzrasta da ima ovakve srčane probleme, ali ja mislim da bi trebalo
proveriti da li ima aritmiju. Postoji čak i mogućnost da neko u njegovoj
porodici ima slične probleme.
Ben je opet odmeri čudnim pogledom. - Koja bi vrsta lečenja bila
najpogodnija u toj situaciji? - upita je kao uzgred.
- To zavisi od vrste aritmije. Možda bi trebalo početi s terapijom beta
blokatorima, ali ako mu se stanje ne poboljša, možda bi mu trebalo
ugraditi bajpas kako bi se sprečio novi napad. Sve zavisi od toga šta će
testovi pokazati. - Sara pogleda monitor koji je pokazivao srčani ritam. -
U ovom trenutku ima sinusni ritam s preranim udarima komore. - Zatim
pogleda Bena. - Ima probleme s disanjem pa mislim da bi bilo pametno
intubirati ga kako bi mu se obezbedio dotok vazduha dok mu bude
praćeno stanje.

104
 - Mislim da si u pravu - reče on. - Obaviću to pre nego što ga smestimo
u vozilo. Imaš li predstavu o tome šta si sad uradila? - upita je dok je
vadio opremu iz prtljažnika.
Ona ga zapanjeno pogleda. - Kako to misliš? Pokušavala sam da mu
pomognem. Hoćeš da kažeš da sam nešto pogrešila?
- Nikako — odgovori joj i nije skidao oči s nje dok je opet prilazio
pacijentu. - Govorim ti da si uradila ono što bi uradio svaki lekar. Mislim
da nije slučajno što bez problema pišeš o svemu što ti je povereno...
mislim da si sigurno svojevremeno završila medicinu. Radila si
instinktivno i spasla si mu život.
Čudno, Sara oseti kao da je neko udari u stomak. Pluća odjednom kao
da su joj ostala bez vazduha i srce poče da joj tuče kao ludo. Sve vreme
dok se trudila oko dečaka radila je potpuno nagonski, nije razmišljala,
nije se pitala da li postupa ispravno, već joj se sve to činilo savršeno
normalnim, kao da znanje i veštinu ima u malom prstu. Nije joj ni palo
na pamet da sve to nije normalno.
Učitelj ih je za to vreme oboje gledao zbunjeno, kao da ne zna šta se
događa.
- Sve je u redu - reče mu Ben. - Preuzećemo ga mi sada. Vi biste možda
mogli da odete da pozovete njegove roditelje. Odvešćemo ga u bolnicu
na posmatranje.
Učitelj ustade, ali se osvrtao da ih pogleda dok se udaljavao. Ben stavi
cev dečaku u grlo i prikopča aparat za kiseonik.
- Moraće da ode na odeljenje intenzivne nege. Pretpostavljam da će ga
odmah podvrgnuti infuziji zbog aritmije i da će mu uraditi
ehokardiogram da bi videli šta se dešava sa srcem.
Sara ustade, pomalo nesigurna na nogama. - Ne ljutiš se, znači, na
mene?
Ben je u neverici pogleda. - Da li se ljutim? Daleko od toga. Ono što sad
treba da uradimo, međutim, jeste da utvrdimo gde si studirala i koliko
stvarno znaš.
- Možda je ovo sve što znam - reče Sara i namršti se. Imala je muke da
shvati sve ovo, a činjenica da je Ben sve ovo prihvatao kao da je sasvim u
redu, samo ju je još više zbunjivala.

105
 On odmahnu glavom. - Ne verujem. U jedno sam sasvim siguran, a to
je da ti se pamćenje polako vraća, deo po deo.
Bolničari im pridoše. - Stavili smo dečaka s povredom noge u vozilo. Je
li ovo još jedan pacijent za nas?
- Da, jeste. Hajde da ga što pre prebacimo u bolnicu.
Pošli su Benovim automobilom za ambulantnim vozilom i Sara se sve
vreme nervirala, zabrinuta za dečakovo zdravlje. Vrpoljila se na sedištu i
želela više od svega da kilometri nisu tako dugi.
- Da li se tvoji roditelji bave medicinom? - upita Ben i radoznalo je
pogleda. - Ponekad se dešava da sinovi ili ćerke lekara pođu očevim ili
majčinim stopama.
Sara odmahnu glavom. - Moj otac radi u farmaceutskoj kompaniji.
Morao je da ode u inostranstvo da nadzire izgradnju novog pogona. I
moja majka je tamo radila. Otišli su zajedno.
I onda, kad shvati šta je rekla, naglo prinese ruku ustima. - A kako ja
ovo znam? - Okrenu se prema Benu i pogleda ga zaprepašćeno. - Ti si
ovo uradio namerno, zar ne? Pitao si me kao da si znao da ću ti
odgovoriti bez razmišljanja.
- Tačno to si i uradila.
- Da - reče Sara osećajući kako podrhtava iznutra. Umesto da bude
srećna što joj se pamćenje vraća, ona oseti kako joj se strepnja i strah
uvlače u telo. Šta to nije u redu s njom?
- Šta mi se to dešava, Bene? - upita, dok joj je glas primetno podrhtavao.
- Tako se plašim. Ne znam da li sam u stanju da se suočim s ovim.
Ben skrenu automobil na ispust pored puta i ugasi motor. - Sve je u
redu - reče joj. - Dodi ovamo. Pusti da te zagrlim.
Pružio je ruke prema njoj i ona mu željno pode u zagrljaj,
dozvoljavajući da on smiri njen osećaj strep-nje i prestravljenosti koji su
pretili da je sasvim ophrvaju. Trebalo bi da je divno što joj se sva ova
sećanja vraćaju, ali se Sari činilo kao da se pred njom otvara ambis,
mračno mesto puno nepoznatih zbivanja čije bi joj otkrivanje možda
pomoglo da ponovo postane kompletna osoba ili da je uništi.
Ona tiho zajeca i zagnjuri glavu u Benove grudi. — Ne moraš sama da
se suočiš s tim — reče joj on tiho i pomilova je po svilenkastoj kosi. - Ja

106
sam ovde s tobom. I obećavam ti da te neću pustiti da prolaziš sama kroz
sve ovo.

9.

- Je li Emili jutros bila raspoložena kad je otišla kod Kerol? - upita Ben
koji je stajao pored kuhinjskog stola i vršio poslednju proveru lekarske
torbe. Onda pogleda Saru koja je stajala u drugom delu odaje.
- Da, bila je vesela i vedra kao i uvek - odgovori Sara i osmehnu se. -
Mislim da je Kerol bilo veoma milo što je vidi. Ono dvoje njene
novousvojene dece vratilo se roditeljima, tako da se u ovom trenutku
oseća malo zapostavljenom. Drago joj je zbog dece, naravno, jer im se
roditelji trude da poprave situaciju.
On spusti i stetoskop u torbu i zakopča je. - Bila je dobra prema Emili,
zar ne? A sad je i prema tebi, takođe, što znači da slobodno možeš da
ideš i da se baviš svojim poslom.
- Ne znam šta bih bez nje - reče Sara. - A što se posla tiče, zar ne bi
trebalo da idem s ambulantnom ekipom?
- Da, u normalnim uslovima bi trebalo. Ovog meseca je red na mog
kolegu da dežura u hitnoj pomoći, ali on danas pre podne ima neki
sastanak, pa ću ga ja zameniti do ručka. To znači da ću danas popodne
nastaviti da radim u bolnici i mislio sam da bi bilo dobro da pođeš sa
mnom. Kad se nadeš u bolničkom okruženju, možda ćeš se setiti još
nečeg.
- Zato što veruješ da sam ja u stvari lekar?
On klimnu glavom. - Tačno. Ne znamo da li si specijalizovala neku
oblast ili si bila lekar opšte prakse, ali ne može smetati ako malo boraviš
na odeljenju i vidiš kako se tu osećaš, zar ne? Možda je okruženje
drugačije od onog na koje si ti navikla, ali je princip isti gde god da se
nalaziš.

107
 Sara malo razmisli o tome. - Pretpostavljam da je to istina, a što se posla
tiče, još jedan dan u automobilu za pružanje hitne pomoći neće mi
smetati, a administraciji je, u stvari, svejedno kako ja dolazim do
izveštaja.
- Istina - reče Ben, pa ode da uzme jaknu iz hodnika i obrati joj se
odlučnim glasom: - Jesmo li onda spremni da pođemo?
Sara klimnu glavom i još jednom pogleda po kuhinji. - Volim ovu kuću
- reče ona uz uzdah. - Prostorije su pune svetlosti i sve je jednostavno
savršeno. Osećam se spokojno samim tim što sam ovde. Ti si čak uspeo i
baštu da urediš tako da izgleda kao deo parka okruga Pik. Sve to prelepo
drveće i stenjak obrastao mahovinom... pravi raj za divlji svet.
Okrenu se prema njemu i osmehnu se. - Ponekad gledam kroz
kuhinjski prozor, preko, u tvoju baštu, i posmatram ptice kako se
skupljaju oko pojilice. Emili čak zna i imena pojedinih ptica.
- Bistra je ona mala glavica, Emili, da, i ponekad baš neočekivano ume
to i da pokaže — reče on i okrznu je pogledom. - Pomenula je baku i
deku jednom, zar ne? Sećam se da je bila razočarana što ih već dugo nije
videla.
Sara duboko udahnu vazduh da se pribere. - Izgleda da ima mnogo
toga uskladištenog u svesti, ali mnogo je mala i zato joj je veoma teško da
se izrazi.
- Hmm... pitam se da li bi trebalo malo da se potrudimo oko
pronalaženja tvojih roditelja. Rekla si da ti otac radi u farmaceutskoj
kompaniji, pa ne bi bilo mnogo teško utvrditi koji je službenik na
visokom položaju otišao na rad u inostranstvo. Pretpostavljam da je na
nekom direktorskom položaju ako nadzire izgradnju novog pogona. U
suštini, nema tako mnogo kompanija koje se bave međunarodnim
poslovima i, pod uslovom da objasnimo situaciju, možda bi rukovodstva
pokazala spremnost da nam pomognu. Verovatno bismo imali više sreće
kad bismo istakli da se tom čoveku izgubila ćerka.
On je pažljivo pogleda, a ona pomisli da je to uradio da bi video kako
će ona reagovati na njegove reci. On onda dodade: - Palo mi je na pamet
da je Hol možda tvoje devojačko prezime. Da si to prezime uzela
udajom, verovatno bismo do sada već znali tvoj pravi identitet.

108
 Sara se namršti. - Ali Emili je rekla da je njeno prezime Hol. Da li misliš
da postoji mogućnost da nikad nisam bila udata?
- Možda je i tako. Takve stvari se dešavaju, ima mnogo samohranih
majki, ali to nam bar pruža početnu tačku s koje možemo da tražimo
tvoje roditelje. - Pre nego što je otvorio vrata, on zastade da je još jednom
zamišljeno odmeri. - Hoćeš li da vidim šta bih mogao da uradim?
- To bi bilo divno - reče ona, i sama zamišljena. -Pokušala sam i ja da ih
nađem pre izvesnog vremena, ali sam stalno nailazila na ćorsokak, pa
nisam sigurna da bih još jednom mogla da prođem kroz sve to. Bilo bi
dobro kad bi ti mogao da pomogneš... ako ti ne smeta da to učiniš za
mene?
- Prepusti sve meni - promrmlja on.
Izadoše napolje do automobila i od tog trenutka usresrediše se
isključivo na posao. Sara je provela pre podne zapisujući svoja opažanja,
a Ben i bolničari su se brinuli za pacijente.
U vreme ručka odoše do mesta gde je neki čovek nađen kako gotovo
beživotno leži preko volana svog automobila. Imao je sreće što je uspeo
da skrene i zaustavi vozilo pored puta gde nije mogao nikog da ugrozi,
ali je neko pozvao hitnu pomoć jer mu se učinilo da nešto nije u redu s
čovekom koji je klonuo na volan.
- Koža mu je topla, ali mu je puls vrlo slab - reče Džejmi, jedan bolničar.
On se obrati čoveku, ali ovaj ništa ne odgovori, pa drugi bolničar ode po
nosila.
Ben poče da proverava pacijentove reflekse. - Nema znakova da je
pretrpeo udar. Ima li bilo kakvih supstanci u automobilu koje bi
ukazivale na to da je možda uzeo nešto od čega je izgubio svest?
Džejmi ode da pogleda i onda zavrte glavom. -Ništa.
Sara pogleda monitor s podacima o radu srca. - Ima sinusnu
tahikardiju, ali nema dokaza o srčanom udaru. Možda je zapao u
anafllaktički šok.
- Moguće je - promrmlja Ben i poče da priprema intravensku injekciju.
- Hajde da mu damo normalan slani rastvor i da vidimo hoće li mu to
pomoći.
- Izgleda da nema mnogo efekta - reče Džejmi malo kasnije.

109
 Ben se trgnu. - Daću mu antihistaminik i potkožnu injekciju epinefrina
da vidim hoće li to pomoći. Šta god da se desi, moramo ga što pre
prebaciti u bolnicu.
I posle primene tih medicinskih sredstava čovek nije davao znake
poboljšanja stanja i Sara se zabrinu. - Puls mu se ubrzava, ali i dalje nema
čitljivog signala na meraču pulsa, je li tako?
- Nema, ali bar diše. Daćemo mu dodatni kiseonik. - I onda se okrenu
ka Džejmiju. - Hajde da ga prebacimo u bolnicu.
Džejmi klimnu glavom. On je bio mladi čovek od tridesetak godina,
kratke tamne kose i prijateljskih sivih očiju. Sara pode za njim do
ambulantnog vozila, usput zapisujući opremu koju su koristili i
postupke koje su primenili.
- Kako se drže ona dva momka? - upita Džejmi proveravajući da li
maska za kiseonik stoji pacijentu kako tteba. - Mislim na ona dva momka
koje smo pre neki dan pokupili s fudbalskog igrališta? Jeste li skoro čuli
nešto o njima?
- Da, jesam - reče mu Sara. - Zvala sam bolnicu da vidim kako im je.
Ispostavilo se da je tačno ono što je Ben rekao, Aleks je imao prelom
kosti. Stavili su mu gips i sad samo treba narednih nekoliko nedelja pro-
veravati da li je sve u redu.
Ona pomognu Džejmiju da pričvrsti nosila. - A što se Metjua tiče,
obavili su brojne testove i izgleda da on pati od poremećaja zbog kojeg bi
svakog trenutka mogao da dobije opasnu aritmiju. Za sada je u
stabilnom stanju, ali će mu ugraditi bajpas koji će mu regulisati otkucaje
srca, tako da više neće doživljavati te neprijatne trenutke.
Džejmi podesi položaj kese s rastvorom. - Drago mi je što mu je dobro -
reče i pogleda Saru s odobravanjem. - Mislim da vi veoma odobro
obavljate ovaj posao. Znam da vam je posao da samo izveštavate o
upotrebi opreme i teškoćama koje imamo na poslu, ali ste postali deo
tima.
Sara se osmehnu. - Hvala. - Njegova primedba ispuni je radosnom
toplinom.
Izadoše iz vozila i Džejmi je zamišljeno ćutao dok je vraćao šine za
nosila nazad u vozilo i zatvarao vrata. - Sigurno vam nije lako sad kad
radite u hitnoj medicinskoj službi, a imate malu ćerku o kojoj treba da se

110
starate. Moja žena ima baš ozbiljne probleme da zadrži posao zbog brige
o deci, a naša deca su starija od vaše ćerke.
Sara se malo namršti. - Ja radim samo povremeno. Bio bi daleko veći
problem kad bih svakog dana morala da idem na posao. Olakšanje je i to
što svoje izveštaje i reportaže koje pišem za novine mogu da radim kod
kuće, tako da veći deo nedelje provodim s Emili.
-To je tačno - reče on, osmehnu se, lako joj mahnu rukom i ode prema
prednjem delu vozila.
Nekoliko sekundi kasnije ambulantno vozilo ode niz put, a Sara se vrati
s Benom do njihovih kola. Bila je tiha, utonula u misli, i tek kad se
smestila na sedište pored njega i kad krenuše prema bolnici, Ben reče:
-Nešto te muči, zar ne? Tiha si otkako si s Džejmijem razgovarala o onim
dečacima.
Ona snebivljivo slegnu ramenima. - Valjda zbog nečeg što je on rekao
kako mi je sigurno teško što radim u hitnoj službi. Izgleda da me je to
podsetilo na nešto, ali pošto sad nemam problema ni na poslu ni kod
kuće, to se sigurno odnosi na nešto iz prošlosti.
- Očigledno je da nisi otkrila šta ti je zasmetalo - reče i brzo je pogleda.
- Možda bi trebalo da pustiš da to malo miruje. Ponekad previše
razmišljaš o problemu, a odgovor ti stalno izmiče. I onda, kad to najma-
nje očekuješ, najednom ti se samo javi.
- Ti misliš da bi to trebalo da prepustim podsvesti? - upita ona i hladno
se osmehnu. - Ja mislim da mi je podsvest mesecima radila
prekovremeno.
- U pravu si - reče on i izvi usne u osmeh. - I sada sećanja počinju da
isplivavaju na površinu. Daj im malo vremena... i zapamti da sam ja tu
da ti pomognem oko svega što nisi u stanju sama da uradiš. Podela
problema, kako se to zove.
- Hvala, Bene. Već si uradio dovoljno za mene.
On se osmehnu. - Ja mislim da ti je potreban slobodan dan, prilika da se
oslobodiš napetosti. Možda bismo za vikend mogli da povedemo Emili u
razgledanje nekog nacionalnog parka.
- Mislim da bi ona to volela. I ja bih volela. Pogledaše se. - Dobro. Onda
ćemo to i da uradimo. U bolnici odmah odoše na odeljenje gde je trebalo

111
da provedu ostatak dana i Ben ode da se posavetuje s kolegom oko
pacijenta. - Koža mu je hladna i bleda - reče - pa mislim da bi trebalo da
mu damo epinefrin, ali ovog puta intravenozno, u razblaženom rastvoru.
Drugi lekar se složi i odmah primeniše epinefrin, ali i dalje nije bilo
reakcije. - Hajde da probamo još jednu dozu - reče Benov kolega.
Dali su mu i drugu dozu epinefrina i trenutak kasnije, na opšte čuđenje
svih prisutnih, pacijent otvori oči. — Šta mi se desilo? - upita on i
posegnu prstima za maskom za kiseonik.
Sara odahnu s olakšanjem, a Ben se mangupski osmehnu. - U bolnici ste
- reče čoveku. - Zatekli su vas u nesvesnom stanju u vašem automobilu.
Možete li da mi kažete svoje ime?
- Martin... Martin Sims. - Sara primeti da čovek lako podrhtava i,
pogledavši na monitor, ona utvrdi da su mu otkucaji srca veoma
ubrzani. Zaključila je da je to reakcija na epinefrin.
- Mi mislimo da je vaše stanje posledica nečeg što ste pojeli ili nečeg s
čim ste došli u dodir. Možete li da se setite bilo čega što ste koristili, a što
obično ne pijete ili ne jedete?
Martin zavrte glavom. - Pojeo sam samo pšeničnu kašu za doručak, a
za ručak čizburger koji sam kupio u prodavnici na uglu, ali ne mogu da
se setim ničeg više. Nisam se najbolje osećao u poslednje vreme i lekar
mi je rekao da imam bronhitis, ali nisam hteo da odsustvujem s posla.
Upravo sam se vraćao u kancelariju kad mi je pozlilo, ali sam mislio da
će proći jer sam prvi od prepisanih antibiotika popio s napitkom uz
ručak.
- A koji je to antibiotik? - upita Ben. - Nismo našli nikakve tablete ili
kapsule kod vas.
- Ne, ostavio sam bočicu kod kuće i poneo sam samo jednu tabletu sa
sobom. Bio je to penicilin.
- Ah... - reče Ben i duboko odahnu, a oči mu za-sijaše. - Mislim da
imamo odgovor na ono što nas je mučilo. Rekao bih da je sasvim sigurno
da ste alergični na penicilin.
Martin se zapanjeno zagleda u njega. - To nisam znao - reče.
Ostatak dana protekao je bez ikakvih trzavica i na kraju smene Ben
odveze Saru do kuće. Pokupili su usput Emili i, dok je vozio nazad iz
sela, Ben reče: -Hoćete li da odemo pravo kod mene i da ja napravim

112
večeru za sve? Mislim da bih mogao na brzinu da napravim špagete
bolonjeze. Uvek napravim previše za jednog i voleo bih da zajedno
večeramo.
- Hvala - reče Sara i osmehnu mu se. - To baš lepo zvuči. A i Emili je to
omiljeno jelo.
Kad je ušao u kuhinju, prvo je našao papir i olovku i razne oblike
kalupa za testo oko kojih je Emili mogla da crta linije, a onda ju je malo
zadirkivao zbog sove koju je imala na majici.
- Hoće li me ujesti ako joj dotaknem kljun? - upita.
- Neće - nasmeja se Emili. - Ona ne ujeda.
- Jesi li sigurna? - upita on i oprezno pređe prstom preko sovine
paperjaste glave. - Jao! - uzviknu i odskoči natrag. - Ipak me je ujela...
Vidi, kljucnula mi je prst. Gde mi je nestao kraj prsta? - On sakri kažiprst.
Emili ga podozrivo pogleda i poče da mu otvara skupljene prste jedan
po jedan. - Tu je! Vidiš da je ovde! - ciknu nešto kasnije pobednonosno.
Ben se napravi da je zbunjen. - Gde je?
- Ovde - reče mu ona i prodrma mu prst. - Ovde je. On razrogači oči.
- Eto, ko bi to rekao? Stvarno je tu.
Ona se zakikota. - Budalasti Ben. Ne znaš ni gde ti je bio prst.
On se nasmeja zajedno s njom. - Dobro je što si ti bila ovde da mi ga
nadeš.
Emili se i dalje kikotala kad je otišla da sedne za ploču šanka da bi
mogla da crta i Sara tiho reče: - Ti si nešto najbolje što se desilo Emili u
veoma dugom vremenskom periodu. Veoma si dobar prema njoj.
- Ona je divno dete. Lako je biti dobar prema Emili - reče on i stavi
lonac da skuva vodu za špagete. -Ti samo sedi dok ja pripremim večeru.
- I pokaza joj stolicu.
- Pomoći ću ti - reče ona, ali on odmahnu glavom i opet joj pokaza
stolicu.
- Reci mi kako si se osećala danas u bolničkom okruženju. Da li se
desilo bilo šta što te je podsetilo na prošla vremena?
- Nisam sigurna - reče ona i zbunjen izraz pojavi joj se na licu. - Sve mi
se tamo činilo nekako neodređeno poznato. Prisetila sam se mnogo
postupaka, lekova i opreme, a otkrila sam i da tačno znam šta će koji
lekar dalje da preduzme.

113
 Posmatrala ga je kako ubacuje seckani luk na ti-ganj i onda dodaje
mleveno meso i sos. - Bila sam iznenađena što nikome nije smetalo što
sam i ja tamo. Niko se nije pobunio što stojim i posmatram šta rade.
On malo posoli smešu u tiganju, a onda dodade i druge začine.
- Miriše dobro - promrmlja ona. - Jesi li siguran da nećeš da ti
pomognem?
- Sasvim sam siguran. - Ben stavi tanjire da se ugreju. - Mislim da ćeš
uvideti da je većina ljudi koji rade na našem odeljenju fini svet, spreman
da prihvati pridošlice. U svakom slučaju, mora da su te svi već videli iz
daljine kad smo dolazili da dovezemo pacijente u bolnicu.
- Pretpostavljam da je tako - reče ona i namršti se. - Mislim da ljudi nisu
takvi tamo gde sam ja radila. Sećam se da mi je neko jednom rekao da su
ljudi uštogljeni i probirači samo zato što nisu sigurni u sebe i da se boje
mladih pametnih lekara. - Koprcala se da poveže neuhvatljive konce
sećanja. - Taj je pokušavao da me uteši. Govorio mi je da to nije važno.
- On?
Sara podignu pogled. Ben je prestao da radi i posmatrao je veoma
pažljivo, lice mu je delovalo gotovo oprezno.
- Ja... Da... Sećam se daje to bio neki muškarac. - Ona se namršti.
- Neko blizak?
Grlo je iznenada zabole i oči su je peckale od suza koje je pokušavala da
zadrži. Zašto se ovo baš sad dešava? Ona ne želi ovo sećanje, ne ovde, ne
sad, kad se sve odvija kako treba, sad kad je ovde u Benovom domu i
kad joj je on znači sve na svetu.
- Mislim da jeste. - Izgovorila je te reči gotovo šapatom i požele da
može da ih povuče, ali on joj je postavljao pitanja i znala je da zarad
njihovog zajedničkog dobra ne srne izgovoriti ništa osim istine. - Zao mi
je.
- Nemoj da ti bude žao - reče joj on, ali mu je vilica delovala ukočeno,
kao da se zgrčila od tuge, a celo telo mu je bilo napeto. - Sećaš li se još
nečeg u vezi s njim?
- Ja... On je rekao da će doći da mi se pridruži - reče ona i onda pritisnu
slepoočnice dok se mučila da zadrži likove i reči koji su joj samo proletali
kroz svest. - Ja sam odlazila, a on mi je rekao da će doći da bude sa
mnom.

114
 Ben duboko udahnu vazduh punim plućima i ukočeno se okrenu da
nastavi sa spremanjem večere. Dugo zatim ništa nije rekao, već se
potpuno usredsredio na kuvanje, a Sara požele da može da učini nešto
kako bi popravila situaciju.
Da bi sprečila sebe da razmišlja, poče da postavlja sto i da reda pribor
za jelo i salvete.
- Ima jedna boca vina u frižideru, a čaše su tamo u kredencu - reče joj
Ben i pogleda je preko ramena dok je cedio špagete. Ona klimnu glavom
i ode da ga posluša.
- U redu, ovo je gotovo - reče on posle nekoliko minuta. - Priđite i
poslužite se. -I on stavi tanjire pune špageta bolonjeze na sto, a onda sipa
vino Sari i sebi.
Sara ga je posmatrala i grickala donju usnu. Ponašao se potpuno
normalno. Izgledalo je kao da ona nikad nije pomenula čoveka s kojim je
radila na nekom bolničkom odeljenju... čoveka koji je gajio tako duboka
osećanja prema njoj da joj je rekao da će doći za njom kad ona bude
otišla. Da li je moguće da je on Emilin otac?
Emili je i dalje bila zauzeta crtanjem i Sara ode da je dovede za sto.
- Isećiću ti ja špagete - reče ona. -Biće ti lakše da ih jedeš.
- Nacrtala sam ti sliku, mama - reče joj Emili i mahnu joj papirom ispod
nosa. - To je slika samo za tebe.
Sara poče da proučava nacrtanu jajastu glavu koja je umesto očiju i usta
imala žvrljotine, a tanke ruke i noge štrcale su iz tela. - Ovo je lepo - reče
joj. - Baš je lepa slika.
Emili se primetno obradovala zbog Sarine pohvale i nije pokazala ni
najmanju želju da jede. - Jesi li bila na poslu danas, mama? - upita ona.
- Kerol je rekla da si bila na poslu u bolnici. Nacrtaću sliku ljudi u
krevetima.
- Da, tačno je. Išla sam da vidim ljude kojima nije dobro - reče Sara i uze
joj olovku kako bi je sprečila da nastavi da crta. - Kasnije ćeš moći još da
crtaš.
Emili klimnu glavom. - I mami nije bilo dobro u bolnici.
- Da. Mami je sada mnogo bolje.

115
 Emili se namršti, kao da nešto nije dobro razume-la, a Sara nežno reče: -
Hajde da vidimo možeš li da pojedeš sve iz tanjira. To će ti pomoći da
postaneš velika i jaka.
-Ja sam već jaka - reče Emili i oči joj sinuse. - Mogu sama da podignem
svoju kutiju za igračke.
- Znam da jesi - reče Ben, koji im se u tom času pridruži. - Ali mama je
u pravu. Moraš da jedeš i onda ćeš biti još jača.
-Jača od Džozefa? - upita Emili i zamisli se. - On me je danas gurnuo iz
ugla s kućicom, pa sam ja gurnula njega, a gospoda Pirson nam je rekla
da prestanemo.
Sara se osmehnu suvo. - Pa, gospoda Pirson je bila u pravu. Ni ti ni on
ne smete da se gurate.
Ona pogleda Bena i vide da se i on osmehuje. Zatim odoše do stola i
počeše da večetaju. Ben odmah namota špagete na viljušku, a Sara se
povede za njegovim primerom.
- Možda je čovek na tom odeljenju tamo bio samo moj kolega — usudi
se da mu kaže tihim glasom posle izvesnog vremena. - U svesti mogu da
mu vidim lice ali ne sećam se ničeg više u vezi s njim. Možda ga se ne
sećam onako kako treba.
Ben zastade da otpije malo vina. - Moguće. Ja i dalje ne mogu da
shvatim zašto nije pošao za tobom da te potraži. Sigurno je znao kuda si
se uputila.
- Možda.
Do kraja obeda razgovarali su o drugim temama, o tome kako je
nameravao da potraži njene roditeljem i o poslu kojim su se danas bavili,
zapravo o svemu osim o čoveku koji bi mogao da bude deo njenog
prošlog života.
- Mislio sam da bismo za vikend mogli da odemo do rezervata za ptice,
ako ti to odgovara - promrmlja on. - A tamo nema samo ptica. Ima jedan
prostor odvojen za kućne ljubimce, kao i igralište za decu na kojem bi
Emili mogla da uživa. Mislim da biste obe uživale.
Sara klimnu glavom. - Jedva čekamo, ako hoćeš da znaš.
Posle večere Sara zajedno s Benom opra sudove i smesti Emili u
dnevnu sobu ispred televizora. Na programu je bila emisija o

116
putovanjima i Emili je kao začarana gledala scene na plaži i galebove koji
su krešteći tragali za hranom u šupljinama stena napunjenih vodom.
- Dnevna soba ti je božanstvena - reče Sara Benu dok su ispijali vino u
kuhinji. - Sofe su stvarno udobne, a sviđa mi se i materijal i motivi na
njemu. A onaj tvoj stakleni sto je komad za koji mogu da kažem da ništa
lepše nisam videla. Mora da je unikat.
- Moj otac ga je napravio za nas - reče on. -I sam je bio lekar, ali je imao
tu umetničku žicu i voleo da dizajnira stvari. Bio je talentovan i za
slikarstvo, a ja imam nekoliko njegovih pejsaža, ovaj u dnevnoj sobi i
jedan u mojoj radnoj. Ostali su kod majke.
- Bio je veoma darovit umetnik - promrmlja Sara. Prisetila se pejsaža na
zidu u Benovoj radnoj sobi. Na njemu je bila naslikana kuća iznad velike
krivine zaliva, a u daljini, gotovo na obzotju, bila je lada pod punim
jedrima.
Ben klimnu glavom i izvi usne u usiljen osmeh. — Cesto sam pomišljao
da je lepo mogao da živi od toga, ali stalno slušaš o umetnicima koji
umiru po nekakvim sobičcima, tako da je dobro što se ipak držao
medicinske profesije.
Sara se osmehnu zajedno s njim i u jednom blaženom trenutku, dok su
sedeli tako uz vino, učini joj se kao da su spojeni nevidljivom vezom.
Sedeli su tako blizu jedno drugom da je skoro mogla da oseti toplinu
njegovog tela.
A onda Emili zapanjeno ciknu i privuče Sarinu pažnju.
- Mama... Mamice... - U detinjem glasu osećala se takva žurba, takva
molba da joj odmah odgovori, da Sara samo pogleda Bena pa spusti čašu
na sto i požuri iz kuhinje da vidi šta je to tako hitno.
Emili je sedela na tepihu i razrogačenih očiju zurila u ekran televizora.
- Šta se desilo, Emili? - upita Sara i osvrnu se po dnevnoj sobi ne znajući
šta da očekuje. - Zašto tako vičeš?
- Mamice, gledaj. Dođi da vidiš. - U njenom glasu osećala se
usplahirenost.
Sara priđe i sede na sofu pored devojčice, svesna da je Ben pošao za
njom i da sad stoji ispred vrata. — Šta se desilo?
Emili ništa ne odgovori. Umesto toga ona samo nastavi da gleda
televizijski program.

117
 Na ekranu je kamera pratila kretanje jahte koja je isplovljavala iz luke.
Bio je to jedrenjak s dva jarbola. Na palubi su stajali muškarac i žena,
mada su njihova lica Sari bila nejasna.
- Tatica - reče Emili pokazujući prstom na ekran. Mlatila je prstom gore-
dole. Vikala je još glasnije i uzbuđenije dok je posmatrala kako jedrenjak
plovi. -Tatica na brodu. I mamica. - A onda nije više samo pokazivala
prstom. Celu ruku je istezala prema ekranu raširenih prstiju i delovala
krajnje usredsređeno.
Sara se namršti. - Kako to misliš, Emili? To su samo ljudi na odmoru. -
Zašto li Emili to govori? - Oni ne mogu da ti budu tata i mama. Ja sam
tvoja mama. Ti to znaš, zar ne? Ja sam sad ovde s tobom.
Nekoliko meseci ranije dete je prisustvovalo ružnom prizoru, bila je
svedok napada na Saru. Da li je moguće da slike s ekrana vezuje za nešto
što joj se odigravalo u svesti?
- Tatica ne ide opet na brod. Ne ide. - Dete je be-sno zurilo u ekran i
Sara se potpuno zbuni jer nije znala šta se dešava. Pogleda preko
prostorije u Bena i lice mora da joj je bilo izobličeno od zaprepašćenja, ali
on je izgledao isto tako zabezeknut.
Ona se onda usredsredi na televizijsku emisiju pokušavajući da nade
uzrok eksplozije strepnje koja je očigledno zahvatila Emili. Izraz
devojčicinog lica bio je veoma napet kao da je slika na ekranu sadržala u
sebi sve moguće loše stvari koje mogu da je povrede.
- Emili je pala dole — izgovori ona. Postajala je sve uznemirenija dok je
rukama divlje mahala prema ekranu. - Emili ne ide u vodu... nikad,
nikad. - Naglo i bučno uzdahnu. - Emili ne voli mokro.
Sara je posmatrala jedrenjak koji je sekao vodu i pokušavala da
pronađe smisao u onome što je Emili govorila i da shvati kako to može
da bude povezano s onim što se vidi na ekranu. I iznenada, kad
jedrenjak poče da se naginje na stranu jer mu vetar udari u jedra, cela
nesrećna epizoda poče da joj se odvija u svesti. Odjednom u potpunosti
shvati šta se dešava u Emilinoj glavi jer prizor broda i vode pokrenu
nešto jezivo, duboko u uglovima njene podsvesti.
- Oh, ne... - zajeca ona preneraženo. - Ne, ne...
- Šta nije u redu, Saro? - upita Ben, priđe i stade pored nje. - Jesi li se
setila nečeg?

118
 Nije mogla da mu odgovori. Nije mogla da govori. Sve što je znala jeste
da joj se nešto mračno i užasno pomalja u svesti, da na površinu
isplivava sećanje koje nije mogla da podnese, sećanje koje nije želela, i
ona svom silinom požele da može da ga potisne nazad, tamo odakle je
došlo.

10.

- Saro? - Ben ju je prodorno posmatrao i Sara drhtavo uzdahnu i prisili

se da potisne ledeni osećaj užasa koji ju je zahvatao.
- Emili je u pravu - izgovori nekako glasom koji jedva da je ličio na
šapat. Prizor čoveka za kormilom jedrenjaka izazvao je poplavu sećanja,
prizvao joj u svest ceo taj tragičan slučaj. Užasnuo ju je do same dubine
njenog bića i ispunio je očajem.
Emili skrenu oči s ekrana da bi pogledala Saru. Lice joj je bilo tužno.
- Tatica otišao - reče ona uz jecaj. - Mamica bolesna. - Celo telo joj je
drhtalo i ona pruži ruke prema Sari, kao da jedino ona ima moć da sve
dovede u red.
Samo što Sara nije znala kako to da uradi. Sagnula se da podigne Emili,
smestila je u krilo i stisnula uza se, ali joj se sve vreme ledeni talas širio
venama.
Emilina reakcija na prizor čoveka i žene na brodu razbudio je ono što bi
ona radije ostavila skriveno, ali sad je kasno, jer je čudovište oslobođeno i
nemoguće je pobeći od njega.
Poče da miluje detinju kosu i da je umiruje, ali je duboko u sebi znala
da je ovo nešto što nikad neće moći da dovede u red. Sve što se desilo
sad joj se jezivo jasno javilo u svesti i suze joj potekoše niz obraze.
Ona teško proguta knedlu koja joj se zaglavila u grlu. - Ovde sam, Emili
- reče promuklim glasom. - Bezbedna si. Ja te čuvam.

119
 Devojčica zagnjuri glavu u Sarine grudi. - Tata me je uzeo - promrmlja -
ali tata je otišao. Mama je otišla.
- Znam, Emili. Znam - reče Sara, poljubi je u glavu i privi je uza se.
Ostale su tako, stisnute jedna uz drugu, čini se čitavu večnost. Ben
čučnu ispred njih, pogleda Saru u oči, pa ih obe zagrli.
- Setila si se nečeg, je li tako? - reče ne skrećući pogled s njenih
uplašenih očiju.
Ona klimnu glavom i pomuči se da izgovori reči koje su je pekle u grlu.
- Volela bih da nisam, ali ne mogu da sprečim slike da mi prodiru u
svest.
Opet poljubi Emili u kosu i poče da je teši kako god je umela dok
devojčicini jecaji postepeno ne utihnuše i sasvim uminuše. Posle nekog
vremena Sara shvati da joj je Emili zaspala na rukama.
Na trenutak zatvori oči da bi sprečila suze da joj poteku niz lice i
pomešaju se sa osušenim tragovima prethodnih.
- Šta ja mogu da uradim? - upita Ben. - Reci mi kako mogu da
pomognem.
- Niko ne može da pomogne - prošaputa ona. - Bilo je grozno. - Polako,
drhtavo, ona udahnu vazduh. - Oboje su umrli.
- Ko je umro?
- Emilin otac i moja sestra.
Benove oči potamneše od iznenađenja. - Misliš li da možeš da mi
ispričaš sve o tome? - upita i obuhvati joj ruke svojima. - Kako se to
desilo?
- Adam... - Ona pokuša da smiri podrhtavanje u glasu. - Adam je
iznajmio jedrenjak kako bi išli na jedrenje... ali malo kasnije digla se oluja
i počeo je da gubi kontrolu nad brodom. Radiom je javio da ima
probleme s brodskim motorom i ustanovljeno je da se motor pregrevao i
da akumulator nije bio dovoljan da ga snabdeva strujom.
Usta joj se zgrčiše od navale osećanja. - Doznali smo to iz izveštaja
posle istrage sprovedene na brodu.
Zastala je na trenutak da se još malo pribere. - Emili je bila s njima i
izgleda da je u jednom trenutku postojala opasnost da je more odnese s
palube... Mislim da je na to mislila kad je rekla da je pala... i Adam ju je

120
onda pojasevima vezao za sedište na jahti. Ali su talasi sve vreme brisali
preko palube, pa su on i Rebeka pali u more.
Ona sagnu glavu kao da će to sprečiti jezive prizore koji su joj se
pojavljivali pred očima. - Imali su na sebi prsluke za spašavanje, ali je
Adam prilikom pada udario glavu i umro je od povreda. Obalska straža
je izvukla Rebeku iz mora i našla Emili na jedrenjaku i dalje pojasevima
vezanu za sedište. Bila je bezbedna, ali mokra do gole kože i promrzla.
Ben je napeto posmatrao njeno lice. - Otkud ti znaš sve to?
- Znam to zato... - poče, ali opet zastade kad joj se oči na tren napuniše
suzama. - Rebeka je poživela još dva-tri dana. Toliko dugo je bila u vodi
da je već patila od hipotermije kad su jc izvadili iz vode. Odneli su je u
bolnicu, ali je tako ptomrzla da je prošlo nekoliko sati dok je nisu
provratili u život. Kad je konačno došla svesti, izgledalo je da je
prebrodila najgore, pa smo se ponadali da će preživeti. Sledećeg dana je
čak uspela i da nam i ispriča ponešto o onome što se desilo.
Ona teško proguta pljuvačku i čvršće privi Emili uza se kao jedinu
dragocenost koja joj je ostala iz tog užasnog vremena. — Onda je dobila
zapaljenje pluća i lekari su učinili sve što su mogli da je izvuku, ali bilo je
uzalud. Iscrpljenost ju je onemogućila da se izbori s tim. Više nije
dolazila sebi.
Ben ustade, sede na naslon sofe pored nje i zagrli je. — Veoma mi je
žao. - Privio ju je uza se i dugo su sedeli tako nemi i nepomični, a Sara je
crpela toplinu iz njegove blizine.
Kad se nešto kasnije malo pomerila, on tiho reče: - Rebeka ti je bila
sestra...?
Sara klimnu glavom. - Bila je starija od mene. Bila mi je sve na svetu.
- Meni ovde nešto nije jasno - reče on i zbunjeno se namršti. - Rekla si
mi da je Emili bila s tvojom sestrom na brodu. Zašto ti nisi bila s njima?
Sara lagano udahnu vazduh. - Baš zato. Nisam bila deo porodice. Vidiš,
sad sam shvatila da ja uopšte nisam Emilina mama. Ona je bila Adamova
i Rebekina ćerka.
On se skoro zagrcnu. - Nisi joj majka? Kako je to moguće? - Zavrteo je
glavom. - Prilično mi je teško da shvatim sve ovo. Ni na trenutak nisam
pomislio da joj nisi prava majka. Vas dve toliko ličite... Boja kose, boja

121
očiju. To je sigurno neka greška. Jesi li sigurna da si ovo dobro shvatila?
Zar ne misliš da te možda vara pamćenje?
- Ne - reče ona sumorno stisnu usne. — I meni je teško da se pomirim s
tim. Od povrede glave smatrala sam da je ona moja ćerka zato što su mi
svi govorili da je tako, osim toga, volela sam je kao da je moja, iako
uopšte nisam mogla da se setim da sam rodila dete. Nikad mi nije palo
na pamet da bi svi oni mogli da greše. Veoma smo vezane jedna za
drugu i strašno mi je teško da se suočim s činjenicom da ona nije moja
rođena krv i meso. Ali sad moram da se pomirim s istinom, jer mi se
sećanje vratilo sasvim jasno. - Ona zastade pre nego što nastavi. - Sećam
se da me je sestra molila... da vodim računa o njoj.
- Žao mi je, Saro - reče Ben i dlanovima joj obuhvati lice. - Sigurno je sve
ovo bio strahovit šok za tebe... da tako naprasno otkriješ sve što se
stvarno desilo i nije čudo što si bila potresena svim tim događajima
toliko da si ih nesvesno potisnula iz svesti. Sigurno je jezivo kad ti ljudi
koje voliš tako iznenada odu iz života, a posebno je teško to što je Emili
ostala bez roditelja.
Ona klimnu glavom. - U početku niko od nas nije znao šta da radi. Ja
sam radila puno radno vreme, a moji otac i majka nisu živeli u zemlji.
Moj otac je nadzirao gradnju novog pogona u inostranstvu, a majka je
radila s njim kao prevodilac. Adamovi roditelji odavno su umrli i to je
značilo da jedino ja mogu nešto da učinim. Naravno, moji roditelji su
došli kući čim su saznali za nesteću.
Usne joj se čudno iskriviše dok je pokušavala da savlada bol koji je još
jednom preplavi svom silinom. - Morali smo da smislimo šta bi bilo
najbolje za Emili.
- Ali sigurno si ti na kraju zaključila da će joj biti najbolje s tobom.
- Da, to je tačno - reče ona i namršti se dok se prisećala tačnih okolnosti.
- Majka je želela da pomogne oko Emili, ali je morala da radi, a zbog
posla mnogo vremena provodi u insotranstvu. Lako bi se ona odrekla
posla, ali tih prvih nekoliko meseci Emili nije htela da se odvoji od mene
i nije mogla da podnese da ja budem odsutna i na tren. Imala sam pravo
na neko odsustvo pa sam to iskoristila u nameri da joj se malo više
posvetim. Mislim da smo se na kraju dogovorili da ja brinem o njoj, a da
moji roditelji pomažu kad god budu u zemlji.

122
 Malo se zamislila nad tim, kako bi sve lepo složila u glavi. - Ponešto mi
je i dalje maglovito - reče mu onda. - Teško mi je da se svega tačno setim,
ali znam da sam neko vreme ostala u Rebekinoj kući jer nisam želela da
Emili uznemiravam više nego što je neophodno.
- Da li se onda tad desilo nešto loše? Šta te je to navelo da odeš odatle?
Znaš li to?
- Mislim da je sve to bilo malo preteško za mene. Pretpostavljam da
sam želela po svaku cenu da zadržim posao u bolnici, ali to je sigurno
bilo veoma teško uz staranje o Emili. Prilično sam sigurna da sam je
usvojila jer se sasvim određeno sećam popunjavanja mnogobrojnih
obrazaca i nekog zvaničnog procenjivanja, ali verovatno sam na kraju
odlučila da dam otkaz i da se preselim u okrug Pik. Možda sam
nameravala da radim skraćeno radno vreme. Ne mogu tačno da se setim
šta sam bila naumila.
Ona ga pogleda, a telo joj je i dalje podrhtavalo posle tog otkrića. -
Znam da u ovome što pričam i dalje ima mnogo praznina. Ali neki
delovi su savršeno jasni, gotovo i više nego što sam u stanju da
podnesem, iako je još mnogo toga obavijeno maglom. - Opet se namršti
od napora da se svega jasno seti i iznenada se sasvim ukoči.
- Jesi li dobro? - veoma brižno upita Ben.
- Moje ime... - reče ona i razrogači oči - ... upravo sam ga se setila... -
Zastade od navale osećanja koja je izazvalo to novo otkriće. - Ne
prezivam se Hol, bilo je to udato prezime moje sestre. Moje prezime je
Maršal, Sara Maršal. - Ona mu stavi ruku na rame kao da želi podršku,
kao da želi nešto što nije u stanju recima da iskaže. - Ali i dalje ne mogu
da se setim gde mi žive roditelji.
- Siguran sam da ćeš se vremenom setiti i toga. Pretpostavljam da si
putovala prema njihovoj kući kad si napadnuta. Sigurno su očajni što ne
znaju šta ti se desilo, ali sad znamo tvoje pravo ime, pa ćemo po svoj
prilici moći da im uđemo u trag.
Ona se nasloni na njega, upijajući sigurnost koju je nudilo njegovo
snažno telo, a on joj privi glavu na rame i poče da je miluje po kosi. Onda
je blago poljubi u čelo.

123
 Neko vreme je samo ćutao, a onda upita: - Da li je Adam radio u bolnici
s tobom? Da li ti je možda on rekao da će doći da vidi gde živiš? Možda
su on iRebeka nameravali da te posete pre nego što se desila nesreća?
Sara zavrte glavom. - Ne. On je radio kao sportski trener. Otuda
njegova ljubav prema jedrenju i prirodi.
- Glas joj se prekide. - Rebeka je bila savršena žena za njega. Pre nego
što je rodila Emili radila je kao fizioterapeut i pomagala ljudima da se
oporave od sportskih povreda.
On je blago pomilova po ruci. - Odjednom si zatrpala svest velikom
količinom teških saznanja. Što ti i Emili ne biste ostale ovde da
prenoćite? Mislim da za tebe ne bi bilo dobro da ostaneš sama i mogu da
ti spremim drugu spavaću sobu. Emili može da spava pored tebe i onda
ćeš, ako se bude probudila tokom noći, biti pored nje.
Ona ga pogleda. - Hvala. Volela bih to. Stvarno cenim sve što činiš za
mene. - Podigla je ruku i pomilovala ga po licu, prelazeći mu prstima po
obrazu.
- Ne znam kako bih bilo šta uradila da nije bilo tebe.
- Pomoći ću ti da prodeš i kroz ovo - reče joj on i onda se malo namršti.
- Emili će biti potrebna sva pomoć koja može da joj se pruži, ali je na neki
način dobro što je uspela da ti kaže šta se desilo. To znači da ćeš moći da
pričaš s njom o tome i da joj pomogneš da savlada sve brige koje bude
imala. Deca su mnogo otpornija nego što mislimo i s vremenom će sve
ovo za nju biti samo prošlost.
- Da, i to me čeka. A nekako ću uspeti i da joj pomognem da se oslobodi
straha od vode i čamaca. A za to će biti potrebno mnogo truda.
- Možda, ali ona je pametna, živahna devojčica i siguran sam da ćemo
uspeti da nađemo način da to uradimo.
Sara primeti tu zamenicu „mi". Bila je to tako sitna reč, a imala je
ogromno značenje. Ben joj je upravo rekao da će sve vreme biti pored nje
i pomoći joj da prebrodi sve ovo, a ona je znala da može da se osloni na
njega. Takođe je znala da ga proganja činjenica da tamo negde i dalje
postoji neko ko je možda traži... čovek s kojim je ona radila u bolnici.
Smetalo joj je što to nije uspela da istera na čistinu. Zašto ne može da se
seti ničeg u vezi s njim? Zašto joj je svest sačinjena samo od zakrpa
sećanja?

124
 Zasad, međutim, nije želela da se bavi time. Postojale su druge, mnogo
neposrednije brige.
Poslušala je Bena, i ona i Emili su tu noć prespavale u njegovoj kući, a
ujutru ju je probudio miris sveže kafe i pečenog hleba koji se peo uz
stepenice.
- Emili, sunašce, vreme je da ustanemo. Treba da se spremiš za
obdanište.
Emili zevnu i otvori oči. Onda sede i pogleda oko sebe proučavajući
čudno okruženje. Bila je to lepa soba ružičastih i sivih zidova s pomalo
plavih tonova. Tepih na podu bio je debeo i raskošan, a na drugoj strani
sobe, na toaletnom stočiću, stajalo je mnogo preparata i vaza s
pupoljcima ruže.
- Gde mi je meda? - upita Emili.
Sara pogleda oko sebe. - Eno ga tamo, na podu - reče joj. - Mora da si ga
noćas izgurala iz kreveta.
- Siroti meda! - uzviknu Emili, pa se sagnu, podignu ga i obasu mu
njušku poljupcima. Neko vreme je tako milovala medu, a onda pruži
ruke prema Sari i reče: - Volim te, mamice.
Sara je dograbi u naručje. - Volim i ja tebe, ovoliko i ovoliko - reče joj i
izljubi je. - Hoćeš li sama da se umiješ i obučeš ili moram da te golicam? -
I onda ispruži ruku, praveći se kao da se sprema da je zagolica.
Emili ciknu i poče da se koprca da bi se oslobodila. - Nemoj golicaš,
nemoj golicaš.
Sara je onda nežno spusti na pod. - Jesi li sigurna? - upita je i opet
prstima krenu prema njenim grudima, a Emili uz vrisku pobeže prema
kupatilu koje je bilo u sastavu sobe.

Sledećih nekoliko dana proteklo je bez značajnijih zbivanja. Emili je kao

i obično bila srećna i kad god bi Sara i Ben oprezno otpočinjali priču o
brodovima ili o njenim roditeljima, ona im je odgovarala ozbiljno i, činilo
se, nekako je prihvatila ono što se desilo u prošlosti. Možda su i
skorašnja zbivanja pozitivno uticala na nju i ono najgore je za nju bilo
završeno.

125
 Za vikend ih Ben odvede do rezervata ptica kao što je obećao. Bio je to
divan letnji dan s jasno plavim nebom i seoski krajolik bio je u cvatu.
Emili je nešto tiho pevušila dok su se vozili, a Sara je bila smirena i
radosna zbog dana koji je pred njima.
Kad su stigli u rezervat, Ben je podigao Emili na ramena i jednom
rukom zagrlio Saru oko struka. Ona je uživala u tom prisnom dodiru i
više od svega želela da može da mu kaže koliko joj je stalo do njega, ali
joj je predostrožnost nalagala da ćuti.
Nije znala da li postoji neko ko je čeka. Možda je udata ili verena s
planovima za udaju i mada nije marila ni za koga na svetu osim za Bena,
morala je stalno da ima na umu da joj je prošlost nejasna. Celim svojim
bićem nije želela ništa više nego da bude s Benom, ali kako je smela da se
prepusti tome i rizikuje da povredi nekog drugog čoveka koji možda gaji
duboka osećanja prema njoj, tako što bi ga zbog povrede glave jedno-
stavno izbacila iz svog života?
- Jesi li video? - reče Emili izvijajući obrve. - Sova je okrenula glavu
skroz pozadi. Jesi li video? Gledaj, opet to radi.
- Možda želi da te bolje pogleda - reče Ben.
- Ja tako ne mogu da okrenem glavu - reče Emili namrštivši se i nape se
da okrene glavu što više može. - Smešna ptica.
Hodali su rezervatom i birali senovite staze kroz šumu i stalno pričali
Emili o pticama i životinjama koje su gledali. Sara joj pokaza glatko
krzno vidri dok su plivale kroz vodu i dete se kao opčinjeno udubilo u
posmatranje.
- Gledaj - reče ona - eno je beba vidra. Sva je čupava.
- Divna je - složi se Sara.
Zaustaviše se da obeduju i sedoše na drvene klupe ispred restorana,
pod otvorenim nebom. Sara je duboko udisala topao seoski vazduh dok
je sedela pored Bena, a oboje su posmatrali kako se Emili igra s drugom
decom na travi.
On je zagrli, a ona se ugnezdi uz njega, prepuštajući se iskušenju i
pokušavajući da ubedi sebe da u tome nema ništa loše.
Otprilike pola sata kasnije krenuše da nadu kutak za ljubimce, gde se
Emili zabavila milovanjem zečeva i morskih prasića i hranjenjem koza. U

126
blizini je bila bara i porodica patki plovila jc po njenoj površini. Sara
izlomi malo hleba koji je ponela posle ručka i dade ga Emili da ih hrani.
- Njam, njam... kva, kva - viknu Emili ushićeno kad patke prihvatiše
ono što im je nudila i onda se, smejući se, vrati do Bena i Sare.
- Jesi li potrošila sav hleb? - upita je Ben. Ona klimnu glavom.
- Onda je verovatno vreme da pođemo kući.
- U redu. - Jarac došeta preko travnjaka i stade da gurka Emilinu nogu.
Ona pokuša da ga potapše po glavi, a onda se okrenu da pogleda Saru. -
Možemo li da ga povedemo kući? Mogao bi da stanuje kod nas u bašti i
da jede travu.
Sara zakoluta očima i pogleda uvis. - Kako sad da se izvučem iz ovoga?
- promrmlja ona Benu. On se nasmeja. - E pa, neće biti lako.
- Mislim da bi on mogao pojesti i više od trave - reče zamišljeno,
usmerivši pažnju na dete. - Čula sam da koze jedu svašta, a mi ne želimo
da ti on pojede neku igračku ili da pokuša da pojede tvoju haljinu, zar
ne?
Emili čvrsto privi haljinu uza se i živo zatrese glavom. - On ne jede
moju haljinu. -I onda prstom pripreti životinji. - Nevaljala koza. - Zatim
se odvoji od jarca i stade iza Sare kad su krenuli prema mestu gde su
ostavili automobil.
- Hm, pa to i nije bilo tako teško - reče Ben uz osmeh.
Odvezao ih je do Sarine vile i ušao za njima u kuću kad ga Sara pozva
da ostane malo s njima. Emili otrča da se igra sa svojom kućicom za lutke
u uglu dnevne sobe, dok je Sara preturala po frižideru tražeći hladno
piće.
Stavila je bokal i čaše na poslužavnik i odnela ga u dnevnu sobu gde se
Emili igrala.
- Divno sam se danas provela - reče kad je spustila poslužavnik na sto i
okrenula se da pogleda Bena. Pomilovala ga je po ruci. - Hvala ti što si
nas izveo u prirodu.
- Drago mi je što si uživala. Lepo je videti te nasmejanu i vedru. - Prišao
joj je i uhvatio je za ramena tako da se ona u jednom dugom trenutku
nadala da će je zagrliti i poljubiti. Shvatila je da čezne za dodirom
njegovih usana na svojim, ali čekanje se odužilo.

127
 Gledao ju je, nije skidao pogled s njenog lica i mada mu se ona
primakla i bila spremna, uspeo je da odoli iskušenju. Iako su mu usta
bila gotovo na njenim, sklopio je oči. Bilo je jasno da se još bori da se
savlada. Nijedno od njih se nije pomerilo.
Onda zazvoni telefon i Sara skoro poskoči od iznenađenja. Namršti se
dok je dolazila sebi.
- Pitam se ko bi to mogao da bude? Ne očekujem nikakav poziv, a
koliko mi je poznato, Kerol nije kod kuće. - A onda se nečeg setila.
- Osim ako to nije tvoja majka, naravno. Možda je pokušavala da stupi u
vezu s tobom i nije mogla da te dobije.
Ben je delovao zbunjeno. - Ne znam samo zašto bi to uradila.
Sara ode do stola na kojem je stajao telefonski aparat i podignu
slušalicu. S druge strane linije nije bila Benova majka, a Sara, kad je čula
glas čoveka koji se javio, od iznenađenja zinu. Poznavala je taj glas. Zna-
la je ko je to.
- Je li to Sara? - pitao je on. - Dobio sam ovaj broj, ali nisam siguran da li
govorim s pravom osobom.
- Da, tačno je - reče ona promuklim glasom. - Ja sam Sara.
Ona začu težak uzdah. - Hvala bogu - reče čovek.
- Zovem celo popodne u nadi da ću te naći.
- Bila sam na izletu. Nisam znala da pokušavaš da stupiš u vezu sa
mnom. Kako si me našao posle tolilo vremena? - Primetila je da se Ben
iznenada ukočio i shvatila da se on sigurno pita ko je s druge strane li-
nije. Ona brzo izgovori u slušalicu: - Možeš li načas da ostaneš na vezi?
Moram da razgovaram s nekim. Stvarno je važno.
- U redu. Razume se.
Ona pruži ruku ka Benu. - To je moj otac - reče mu. - Prepoznala sam
mu glas čim je progovorio. -Zagrlila je Bena oko struka i stisnula se uz
njegovo toplo telo. Onda ponovo prinese slušalicu uhu i reče:
- Divno je što te čujem. Pojma nisam imala gde ste. Kako si me našao?
- Šef mi je rekao da neko pokušava da te spoji sa mnom. Tvoja majka i
ja... mi nismo znali šta se desilo.
Bez prestanka smo zvali našu staru kuću... trebalo je da ti živiš tamo...
ali nam se niko nije javljao, a susedi pojma nisu imali gde si.

128
 Zvučao je kao da muku muči da pronađe reči, pa ona zaključi da je
potresen baš kao i ona sama. On zastade na trenutak da uzme vazduh.
- Kad nismo uspeli da te dobijemo stupili smo u vezu s bolnicom u kojoj
si radila, ali su nam tamo rekli da si otišla onda kad si i planirala. Nisu
znali šta se desilo s tobom. Prijavili smo slučaj policiji, ali oni nisu uspeli
da ti udu u trag. Hvala bogu da si bezbedna.
I on zastade a do Sare dopre neki razgovor iz pozadine. Trenutak
kasnije on reče: - To je tvoja majka. Očajnički želi da te čuje. - Smejao se i
Sara nije mogla da se uzdrži, a da se ne osmehne kad je iz slušalice dopro
majčin glas.
- Saro, jesi li to ti?
- Da, ja sam.
- Posle toliko vremena - reče joj majka u jednom dahu. - Ne možeš da
zamisliš kako smo se brinuli zbog tebe. Sve smo preduzeli da te nađemo,
a onda nam je šef tvog tate rekao da si bila povređena i da si izgubila
pamćenje tako da sam se plašila da nećeš znati ko smo mi. Ne mogu da
dočekam da te vidim.
Sara pokuša da dođe do reči, ali njena majka je bila u punom zamahu. -
A kako je Emili? Dobro je? Uspe-vaš da brineš o njoj? Uopšte nisam
želela da idem iz zemlje. Znala sam da je to greška. Trebalo je da osta-
nem s tobom, onda se ništa od ovoga ne bi dogodilo.
- Majko - reče Sara, smejuljeći se - sve je u redu, baš sve. Mnogo je lepo
što te čujem. Kad dolazite kući?
- Za nekoliko nedelja. Do tada će tvoj otac završiti posao ovde, pa će se
vratiti na staro radno mesto.
- To je dobro - reče Sara i pogleda Bena da vidi da li on prati razgovor.
On joj klimnu glavom, a ona mu se brzo osmehnu. - Jedva čekam da vas
oboje vidim.
- Ne mogu da dočekam taj trenutak - reče joj majka. - Kad smo kod
toga, pre izvesnog vremena nas je zvao Džejson. Sećaš li se Džejsona?
- Da, sećam se. Sećam ga se - reče Sara i oseti kako se Ben ukočio, ali ga
odmah pomilova po boku i pogleda ga da ga umiri. - U redu je, Bene.
Svega sam se setila.

129
 Majka se našla u čudu. Sara je to mogla da pogodi po glasu kojim joj se
obratila: - S kim to razgovaraš? Je li to onaj mladi čovek koji je stupio u
vezu sa šefom tvoga oca?
- Misliš na Bena?
- Da, Ben. To je taj. Da nije bilo njega, nikad te ne bismo našli. Kaži mu
hvala u naše ime. Hvala, mnogo hvala.
Sara upitno pogleda Bena izvijajući obrve, a on klimnu glavom.
- Čuo te je. Osmehuje se - reče Sara i nasmeja se, pa dodade: - Pomenula
si mi da vas je zvao Džejson. Šta se desilo?
- I on je pokušavao da stupi u vezu s tobom - reče joj majka. - Očigledno
ti je, kad si napustila bolnicu u kojoj si radila, obećao da će doći da te
poseti kad mu istekne ugovor. Planirao je da se zaposli u bolnici u
okrugu Derbi, ali su mu ponudili bolji posao dole u Kentu. Mislim da je
želeo da svrati do tebe i uveri se da se dobro snalaziš, ali, kao ni mi, nije
uspeo da te nade.
- Da li vam je možda ostavio broj telefona ili ime bolnice u kojoj sad
radi?
- Dao mi je ime bolnice. Sigurna sam da će mu laknuti kad bude čuo da
si dobro.
Sara oseti da majka namerava da proširi priču, ali tad je Emili povuče
za nogavicu pantalona i ona brzo reče: - Hoćeš li da popričaš malo s
Emili? Evo je upravo ovde pored mene.
- O, da, da, molim te... daj joj slušalicu.
Sara pogleda devojčicu. - Baka i deka su pored telefona. Da li bi volela
da pričaš s njima?
Emili ozbiljno klimnu glavom i Sara joj dade slušalicu. - Samo reci
zdravo i oni će posle pričati - reče ona.
Sara se okrenula prema Benu i osmehnula mu se. — Sve je došlo na
svoje mesto. Setila sam se da sam u bolnici radila s Džejsonom. Bili smo
veoma bliski i čak smo se i verili, ali smo posle izvesnog vremena oboje
shvatili da baš i nismo jedno za drugo. Ta veza nije više odgovarala ni
njemu ni meni, ali smo ostali dobri prijatelji. Džejson mi je pomogao u
onim prvim teškim trenucima kad sam počela da se staram o Emili.

130
 Ona se privi uz njega i poljubi ga u usta, a Ben žmirnu i uzvrati joj
pojubac. - Šta je sad ovo? - upita on i iskrivi usne u jedva primetan
osmeh.
- To je samo za tebe, ali i zato što si bio uz mene i Emili. I zbog svega.
On je opet poljubi, a ona se još jače stisnu uz njega i celo joj telo ožive
od saznanja da je ovo najbolje što joj se ikad desilo.
Posle nekog vremena on prestade da je ljubi i ona shvati da je Emili
udara po nozi pokušavajući da skrene pažnju na sebe. - Završili smo
razgovor - reče ona. -Ja sam pritisla dugme i njih više nije bilo.
Sara poče da se smeje i tukom poklopi usta. - Mora da im je prekinula
vezu - reče Benu. - Ne brini. Mislim da će vrlo brzo opet pozvati. —
Onda pogleda dole u Emili. - Dobro je što je aparat registrovao njihov
broj. Jesi li uživala kad si razgovala s bakom i dekom?
Emilino lice se ozari. - Da. Oni brzo dolaze kući i doneće mi poklon. - I
ona oduševljeno sklopi dlanove pa onda reče: - Idem da se igram sa
svojom kućicom za lutke.
- U redu.
Ben ju je i dalje držao u zagrljaju, ali sad je upita opreznim glasom: -
Pomenula si mi Džejsona i, koliko sam shvatio, imaš nameru da stupiš u
vezu s njim. Jesi li sigurna da nije u pitanju ljubav?
Ona odmahnu glavom. - Samo želim da ga obavestim da sam dobro.
Ostaćemo u vezi samo zato što smo prijatelji. Možda sam svojevremeno i
mislila da sam zaljubljena u njega, ali to je bila davno i mnogo pre nego
što sam otkrila šta znači prava ljubav.
— A šta znači?
Ona ga pogleda u oči. - Volim lekara koji mi je komšija. On je sve što
sam ikad želela i ne mogu da zamislim da živim bez njega.
On je opet privuče sebi i ona se prepusti uživanju koje je izazivao
pritisak njegovog snažnog tela na njene meke obline. - Nemaš pojma
koliko sam čeznuo da te čujem kako to govoriš - reče on glasom
promuklim od uzbuđenja. - Želim zauvek da budem s tobom. Volim te,
Saro. Tebe i Emili zajedno.
Onda je poljubi svom silinom osećanja koja su ga pritiskala tokom
proteklih meseci i potisnu joj time sve brige i nesigurnost koji su je sve

131
vreme mučili. Bio je to topao, predivan poljubac od kojeg joj je celo telo
zadthtalo. Sara požele da taj trenutak može večno da traje.
Ali to se nije desilo, jer ubrzo oboje postadoše svesni ručica koje su im
vukle odeću. Pogledaše dole.
- Šta to radite? - upita Emili mršteći se na Bena. -Ti ljubiš moju mamu?
- Da. Tačno je - odgovori Ben ozbiljno.
Emili razmisli o tome neko vreme. - Je l' ti hoćeš da budeš moj novi
tata?
To jednostavno pitanje bilo je tako teško da i Ben i Sara potražiše sofu
iza sebe i sedoše.
- Da, to bih veoma voleo - reče joj Ben. - Da li se slažeš s tim?
Emili klimnu glavom. - Da. - Onda se namršti. - Hoćeš li opet da
poljubiš moju mamu?
- Mislim da bih mogao - odgovori on i pažljivo je pogleda. - Šta ti misliš
o tome?
Ona malo nabora nos i neodlučno slegnu ramenima. - Mislim da možeš.
Ben se nagnu prema njoj, podignu je i smesti je na krilo između sebe i
Sare. I oboje je zagrliše. - Mi te oboje volimo, Emili - reče joj on - i želimo
da ti budemo mama i tata. To će baš biti lepo, zar ne?
- Da - reče Emili i zadovoljno uzdahnu. Onda se nasloni na njih i
sasvim se prepusti njihovom milovanju.
Preko njene glave Ben još jednom potraži Sarine usne, a ona oseti kako
joj vreli plamen prožima telo od glave do pete. Nakon kraćeg vremena
on nevoljno prekide poljubac.
- Hoćeš li da se udaš za mene, Saro? - upita je promuklim glasom.
- O da - promrmlja ona pa se opet nagnu ka njemu da ga poljubi,
spokojna, znajući da više ne mora da traži dom. - Da, svakako.

kraj

132