Да ли сте знали да у различитим крајевима Србије инструмент фрула носи

различите називе? Питање терминологије је важна и сложена тема у оквиру науке о

народним музичким инструментима (органологија), јер увидом у различите називе једног
инструмента, који се обично разликују од места до места, као и њиховом анализом
можемо да претпоставимо како један народ види који инструмент и који је његов значај. 1

Неки од локалних назива за фрулу су: свиралче, свирала, дудуче, дудук,

свираја,свиралица, ћурлик, сврдоница и флуер. Термине свиралче и свирала (ова два назива
се разликују у складу са димензијама инструмента) проналазимо у пракси западних и
централних области Србије. У традицији источних и јужних крајева Србије овај
инструмент се јавља под називима дудуче и дудук (такође у складу са димензијама
инструмента)2. Дудук је реч страног порекла и потиче од турско-грузијске речи düdük. На
подручју Црне Горе уобичајени назив је свираја и свиралица, на подручју Хрватске
сврдоница, а ћурлик је термин распрострањен на подручју Босне. Назив флуер је
румунског порекла и јако је сродан називу фрула који је данас најраспрострањенији. 3

Фрула, односно њене варијанте, су један од најраспрострањенијих инструмената на

свету. Налазимо их код готово свих народа, у разним величинама и облицима.

1
Dragoslav Dević, Uvod u osnove etnomuzikologije – III deo skripte (instrumenti), Beograd, Univerzitet umetnosti u
Beogradu, 1977, 12.
2
Мирјана Закић, Народни инструменти Србије у светлости прожимања музичких традиција источног и
западног Балкана, Мокрањац, број 11, Неготин, Дом културе „Стеван Мокрањац“, 2009, 50.
3
Dragoslav Dević, Uvod u osnove etnomuzikologije..., нав. дело, 46.
 У Србији, фрула је један од националних инструмената. Фрулашка пракса као
домент усмене традиције и израза, од 2012. године званично је део листе нематеријалног
културног наслеђа Србије у оквиру Министарства културе и информисања.4

Најранији примерак овог инструмента на територији Србије пронађен је у

археолошком налазишту Укоса, које се налази у околини Сталаћа. Овај примерак је
датиран на период 6. века.5

Од 19. века потичу извори који пружају јаснију слику о фрули, иако су се јављали
поједини писани извори и много раније. У Вуковом речнику помињу се термини као што
су свирала, дудук и слијепа свирала. Ипак слијепа свирала је једини термин који можемо
повезати са фрулом, остали термини се односе на сродне инструменте.6

Грађа инструмента

4
http://nkns.rs/cyr/popis-nkns/frulashka-praksa, приступљено: 7.9.2022.
5
Борисав Миљковић, Проблеми терминолошког одређења инструмента фруле у контексту њеног
историјског сагледавања, у Владо Милошевић: етномузиколог, композитор и педагог, Традиција као
инспирација: Тематски зборник са научног скупа, Бања Лука, Академија умјетности Универзитета у Бањој
Луци, 524.
6
Исто, 526.
 Као што је већ речено фрула припада групи аерофоних, тј. дувачких инструмената.
Овај инструмент се састоји од цилиндричне цеви која може бити различитих дужина,
обично од 150 милиметара до 750 милиметара. 7 Према дужини фруле се деле на кратке
(150 – 300 милиметара), средње (300 – 450 милиметара) и дуге (450 – 750 милиметара).
Данас се најчешће користе кратке и средње.8 Ова цилиндрична цев са горње стране има
писак (засвирач), а са доње стране сужени отвор који се назива одушка, односно рупу кроз
коју излази вишак удуваног ваздуха.9 Данце је чеп који затвара свиралу са горње стране, а
ветрило је узани четвртасти отвор са оштрим бридом, другачије се назива и прозорче,
вирашка, лабиум.10 Овај отвор служи да пресече ваздух у цеви како би се створио
препознатљив звук.

Са предње стране инструмента налазе се рупице за свирање, којих је најчешће 6 (у

народу се понекад ове рупице називају и гласнице), прва рупа се обично налази на средини
свирале, а неке фруле имају и испупчење са рупицом која служи за везивање инструмента
о појас, ово испупчење се често назива и гушица или уво.11

На предњој страни инструмента најчешће стоји шест рупа које служе за

производњу тонова, и једна са задње стране. Уз помоћ ових рупа које свирач прстима
покрива, могу се произвести седам тонова у две октаве. Извођач фрулу држи испред себе
и придржава је палчевима. Рупе за свирање, односно, гласнице затвара другим, трећим и

7
Dragoslav Dević, Uvod u osnove etnomuzikologije..., нав. дело, 46.
8
Исто.
9
Загорка Марковић, Народни музички инструменти, Београд, Етнографски музеј у Београду, 43.
10
Исто.
11
Исто
четвртим прстом леве идесне руке. Обично је десна рука испод леве. Понекада извођач
прикрива само пола рупе, како би добио одређене тонове, на пример хроматске лествице.

Фрула се прави од различитих врста дрвета, као што је шљива, дрен, баргем, јавор,
липа... Ипак, најчешће се користи дрво шљиве за израду фруле јер је звук овог дрвета
мекши и нежнији. Данас се фруле израђују и од пластичне масе. 12 Чеп, односно, данце се
израђује од дрвета које мора бити чак „десет пута сувље“ од тела фруле, да се не би
натопило влагом.13

Важно је да дрво од ког се израђује фрула буде што старије, око двадесет година,
код одређених врста које спорије расту чак и тридесет година. Након одабира дрвета, оно
пролази кроз природан процес сушења који мможе трајати и неколико година, након чега
се ручно израђује сваки инструмент и сваком инструменту се посвећује посебна пажња.
Сеча грања се обично обавља у јесен како би се у току зиме дрво постепено сушило. Тиме
се обично баве градитељи овог инструмента, који негују традициналне начине израде
фруле. Понекада су и извођачи сами за себе правили инструмент, па су га тако и
прилагођавали својим потребама и карактеристикама. Важно је и касније одржавање
фруле како дрво не би иструлело временом и тон изгубио квалитет. За израду фруле
употребљава се тесарски алат, а најчешће се у пракси срећу два начина израде. Први
начин подразумева израду фруле од трупаца различитих дужина, а шупља цев се добија
бушењем сврдлом или ужареним жицама. Други начин израде, који је заступљен у
источној Србији јесте добијање шупљине копањем располућеног штапа, чије се половине
лељењем спајају и увезују.14 Величина отвора зависи од карактеристика и бзијености
дрвета, за фруле са нижим тоном отвор је шири, а за фруле са вишим тоном отвор је ужи.15

У новије време фрула се израђује из два дела јер јој то омугућује прецизну
темперацију и извођење различитих тоналитета. Још једна ствар која битно разликује нову
од старе верзије фруле јесте изградња наставка који се морао обезбедити металним делом,
али и импрегнација савременим и врло ефикасним уљима која чувају дрво дуги низ

12
Исто
13
Исто
14
Исто
15
Исто
година, спречавајући труљење.16 У данашње време се за израду користе и неке врсте
егзотичног дрвећа ког нема на нашим просторима.17

Репертоар који се изводи на фрули

Извођачки репертоар на овом инструменту је јако разноврстан и зависи од места

где се музика изводи, њене намене и самог извођача. Фрула је често коришћена као
пастирски инструмент, пастири су свирали фрулу док су чували своја стада. „У народном
систему вредновања свирка чобана се уважавала колико и њихова основна делатност“. 18
Оваква врста свирања имала је улогу да успостави комуникацију са стоком, али је била и
вид личног задовољства и забаве. 19
Често су то биле неке индивидуалне импровизације,
слободног ритма.

16
Бора Дугић, Трактат о фрули, Београд, Завод за уџбенике, 2015, 163.
17
Исто, 164.
18
Мирјана Закић, Душом и фрулом: Добривоје Тодоровић, Београд, Факултет музичке уметности у Београду,
2015, 36.
19
Исто.
 Фрула је била широко распрострањена по територији читаве земље, па је и њена
примена разноврсна. Коришћена је и као пратња уз песму и игру, као и на разним
светковинама. Музика за народне инструменте је кренула да се записује тек од новијег
времена, пре тога извођачи су изводили искључиво по слуху, што је случај и са фрулом.
Често су извођачи учили од других извођача на разним инструментима, као што су
двојнице, гајде, виолина... те су била потребна одређена техничка прилагођавања. 20 Нису
постојале ни формалне школе где би неко могао да научи да свира фрулу, већ је то све
било интерног карактера.

Најчешће срећемо појединачно свирање на фрули. Понекад се свира и у дуету,

односно два извођача на фрули, од којих један води, а други прати у терцама. На неким
местима постоје и мали оркстри фрула, 5-7 извођача који свирају унисоно, у октавама.

Током двадесетог века фрула је почела да се прилагођава новијим фолк оркестрима

са хармоником. Пре тога фрула није била нужно темперовани инструмент, али са том
потребом модернизације, створила се и потреба за темперовањем инструмнета како би се
уклопио у оркeстере. Од 20. века евидентан је утицај репертоара радијских оркестара
20
Мирјана Закић, Душом и фрулом: Добривоје Тодоровић,... нав. дело, 37.
(кола из разних крајева Србије и популарне народне песме вокалних солиста Радио
Београда), када је у питању извођење на фрули. 21 Захваљујући појави радиа и телевизије
фрула је доживела велику експанизију и добила је на популарности тако што су широке
народне масе прихватиле тај звучни образац Срба. Значајан је и податак да је 1978. у
Велики народни оркестар, којим је управљао Боки Милошевић, фрула уведена као стални
инструмент.22

Адам Милутиновић Шамовац и Сава Јеремић су први извођачи на фрули који су

оставили аудио записе за овај инструмент.

Слушање : Сава Јеремић – Левачко коло https://www.youtube.com/watch?

v=QXUadp8eyv0

Сава Јеремић – Параћинка коло (1968) https://www.youtube.com/watch?

v=GRF0ayQ12-0

Ови извођачи су покушали да повежу стару, сеоску традицију са модернијим

струјањима. Међу познатим извођачима из овог периода истиче се и Бора Дугић.

Бора Дугић – Трен https://www.youtube.com/watch?v=lOj1rmX6nDk

21
Исто, 37.
22
Бора Дугић, Трактат о фрули,... нав. дело, 115
 Фрула данас

И дан данас овај инструмент активно живи у нашим крајевима, а о томе сведочи и
велики број манифестација посвећених фрули широм Србије, неке од њих су: „Дани Саве
Јеремића“ у Ражњу, разни сабори фрулаша у Лелићу код Ваљева и Прислоници код Чачка,
такмичења фрулаша, као што је такмичење у селу Иђош код Кикинде и „Фрула фест“ у
Крушевцу. Све је веће интересовање младих музичара да уче извођење на овом
инструменту, посебно од почетка 21. века када је порасло интересовање за етно музику и
њено изучавање, што је довело и до отварања све већег броја школи фруле. Издваја се
сабор фрулаша у Прислоници, као један сабор са дугом традицијом од 1988. године. Овај
догађај је остварио велики успех у очувању и развијању традиције свирања на фрули. 23 На
првих неколико сабора број учесника није био велики, али пораст броја учесника говори о
томе да је фрула временом стицала све већу популарност и да је све више извођача
увиђало њен значај за традицију и културу. На овом сабору одржава се и такмичење
фрулаша у две категорије, једна категорија поразумева извођење традиционалне музике на
фрули, а друга подразумева извођење савременије музике на овом инструменту.

Данас све чешће имамо прилику да сведочимо употреби фруле у нетрадиционалној

и савременом музици. Њена примена у нестандардном окружењеу је све популарнија због
карактеристика овог инструмента који се лако прилагођава бројним музичким жанровима.

Један од примера младих уметника који традицију прилагођавају савременим

уметничким џез токовима јесте и фрулашица Неда Николић.

https://www.youtube.com/watch?v=-__d2OrHD7Q

Литература:

1. Dević, Dragoslav, Uvod u osnove etnomuzikologije – III deo skripte

(instrumenti), Beograd, Univerzitet umetnosti u Beogradu, 1977.
2. Дугић, Бора, Трактат о фрули, Београд, Завод за уџбенике, 2015.
3. Закић, Мирјана, Душом и фрулом: Добривоје Тодоровић, Београд,
Факултет музичке уметности у Београду, 2015.

23
Исто, 92.
4. Марковић, Загорка, Народни музички инструменти, Београд,
Етнографски музеј у Београду.