Naslov originala

Bernard Cornwell
LORDS OF THE NORTH

Prevod:
Dragan Stijelja Jovanović

Copyright © 2008 Otvorena knjiga

 ... Com on wanre niht scriðan sceadugenga

Iz tmine noći šunja se onaj koji međ' senima hodi.

Beovulf
Edu Breslinu
 Imena mesta
IZGOVOR IMENA MESTA u anglosaksonskoj Engleskoj bio je
problematičan budući da nije bilo doslednosti ni dogovora čak ni u pogledu
samih imena. Tako je London u različitim prikazima nazivan Landonia,
Landenberg, Landene, Landen, Landenvik, Landenster i Landres. Nema
sumnje da će se nekim čitaocima svideti verzije mesta koje se nalaze ispod
ovog teksta, ali ja sam obično koristio izraz, koji se, bez obzira na izgovor,
nalazio u Oksfordskom rečniku engleskih toponima u periodu koji je bio
najbliži ili se koristio tokom vladavine kralja Alfreda (871-899, godine naše
ere), međutim, čak ni to rešenje nije idealno. Ostrvo Hejling se 956, godine
pisalo na dva načina, kao Heilincigae i Hæglingaiggæ. Ni ja sam nisam bio
dosledan; vise mi se svidelo da koristim savremeni izraz Engleska (England)
nego Englaland, a umesto izraza Norðhymbralond, koristio sam
Nortumbrija (Northumbria) kako bih izbegao mogućnost da sugerišem
čitaocu da se granice starog kraljevstva podudaraju sa granicama današnje
oblasti. Tako je i ova lista potpuno proizvoljna, kao i izgovor mesta:
Æsc’s Hill - Ešdaun (Berkšir)
Æthelingæg - Etenli (Somerset)
Afen - reka Ejvon (Viltšir)
Andefera - Endover (Viltšir)
Baðum (izgovara se Batum) - Bat (Ejvon)
Bebbanburg - zamak Bamburg (Nortamberlend)
Brant - Brent Nol (Somerset)
Bru - reka Bru (Somerset)
Cippanhamm - Čipcnhem (Viltšir)
Contwaraburg - Kenterberi (Kent)
Cornwafum - Kornvol
Cracgelad - Kriklejd (Viltšir)
Cridianton - Krediton (Devon)
Cynuit - Sinjuit Hilfort (kod Keningtona, Somerset)
Dærentmora – Dartmur (Devon)
Defereal - Kingston Deveril (Viltšir)
Defnascir - Devonšir
Domwaraceaster - Dorčester (Dorset)
Dreyndynas - izmišljena ‘Tvrđava trnja“, smeštena u Kornvelu
Dunholm - Duram (oblast Duram), jugozapadni Vels, sada Pembrokšir
Dyflin - Dablin (Irska)
Eoferwic - Jork (u danskom Jorvic, izgovara se Jorvik)
Ethandun - Edington (Viltšir)
Exanceaster - Eksiter (Devon)
Exanmynster - Eksminster (Devon)
Gewæsc - Voš
Gifle - Jeovil (Somerset)
Gleawecestre - Gloster (Glosteršir)
Glwysing - Velško kraljevstvo, otprilike Glamorgan i Gvent
Hamptonscir - Hempšir
Hamtun - Sautempton (Hempšir)
Lindisfarena - Lindisfem (Sveto ostrvo, Nortamberlend)
Lundene - London
Lundi - ostrvo Lundi (Devon)
Mærlebeorg - Marlboro (Viltšir)
Ocmundtun - Okhampton (Devon)
Palfleot - Paulet (Somerset)
Pedredan - reka Peret
Penwith - rt Lendzend (Komvol)
Readingura - Reding (Berkšir)
Sæfera - reka Severn
Sceapig - ostrvo Šepi (Keno
Scirebuman - Šerbom (Dorseo
Sillans - Ostrva Sili
Soppan Byrg - Čiping Sodberi (Glosteršir)
Sumorsæte - Somerset
Suth Seaxa - Saseks (Južni Sakson)
Tamur - reka Tamar
Temes - reka Temza
Thon - reka Ton (Somerseo
Thomsæta - Dorset
Uisc - reka Eks
Wcrham - Verem (Dorseo
Wilig - reka Vajl
Wiltunscir - Viltšir
Winbuman - Vimhom Minster (Dorseo
Wintanceaster - Vinčester (Hempšir)
 PRVI DEO

Kralj-rob
 Ž
eleo sam da zavlada tama. Te letnje noći sijao je polumesec;
bio sam uznemiren što je i dalje klizio iza oblaka. Želeo sam
da zavlada tama.
Nosio sam dve kožne torbe ka malom grebenu, koji je obeležavao
severnu granicu moga imanja. Moga imanja. Zvalo se Fifhejden i
predstavljalo je nagradu koju mi je dodelio kralj Alfred za ono što sam
učinio kod Etanduna, gde smo, na dugom zelenom bregu, uništili
dansku vojsku. Tamo se jedan živi zid borio protiv drugog, a na kraju
borbe, Alfred je ponovo bio kralj, Danci su bili pobeđeni, Veseks je
opstao, a ja se usuđujem da kažem da sam učinio više od ostalih ljudi.
Moja žena je poginula, poginuo mi je prijatelj, zadobio sam udarac
kopljem u desno bedro, a nagrada za to bio je Fifhejden.
Pet odranih koža - to je bio naziv imanja. Pet odranih koža! Jedva
da je bilo dovoljno zemlje od koje bi se izdržavale četiri porodice
robova, koje su obrađivale zemlju, strigale ovce i lovile ribu u reci
Kenet. Drugi ljudi su dobili velika imanja, crkva je dobila bogata
područja pod šumom i prostrane pašnjake, a ja sam dobio pet odranih
koža. Mrzeo sam Alfreda. Bio je bedni, pobožni, škrti kralj, koji mi nije
verovao jer nisam bio hrišćanin, jer sam bio sa severa, ali i zato što
sam mu kod Etanduna vratio kraljevstvo. Kao nagradu, dao mi je
Fifhejden. Prokletnik.
Tako sam nosio dve torbe do niskog grebena, po kojem su bile
raštrkane ovce; ogromne sive stene grebena belasale su se na mesecu
kada bi umakao razbacanim oblacima. Čučnuo sam kraj jedne
ogromne stene, a Hild je kleknula kraj mene.
U to vreme sam živeo sa njom. Nekada je bila kaluđerica u
Sipenhamu, a kada su Danci zauzeli grad, naterali su je da bude
njihova kurva. Sada je bila sa mnom. Ponekad bih je noću čuo kako se
moli, a molitve su joj bile pune suza i očajanja. Pretpostavljao sam da
će se na kraju vratiti svome Bogu, ali, u tom trenutku, ja sam bio njeno
utočište. „Zašto čekamo?“, upitala je.
Vrhom prsta dotakao sam usne kako bih joj dao znak da bude tiha.
Posmatrala me je. Imala je izduženo lice, krupne oči i kosu boje zlata,
skupljenu ispod male marame. Palo mi je na pamet da bi bila šteta da
ostane kaluđerica. Alfred je, naravno, želeo da se ona vrati u manastir.
Zato sam joj dozvolio da ostane. Da bih ga time mučio. Prokletnik.
Sačekao sam kako bih se uverio da nas niko ne posmatra. Tako
nešto bilo je nemoguće, jer narod ne voli noću da se izlaže
opasnostima, kada se stvorenja mraka šunjaju zemljom. Hild je
zgrabila raspeće koje je nosila, a ja sam se u mraku dobro osećao. Od
detinjstva učio sam se da volim mrak. Bio sam sceadugengan ili ,onaj
koji hoda među senima', jedno od stvorenja kojih su se ostali ljudi
plašili.
Dugo sam čekao dok nisam bio potpuno siguran da na niskom
grebenu nema nikoga, a onda sam izvukao ,Osinju žaoku’, svoj kratki
mač, i odsekao komad busenja u obliku kvadrata, koji sam polegao na
jednu stranu. Potom sam počeo da kopam, namičući iskopanu zemlju
na svoj ogrtač. Oštrica je udarala po krečnjaku i kremenu. Znao sam
da će nakon ovoga .Osinja žaoka’ biti oštećena, ali nastavio sam da
kopam sve dok nisam iskopao rupu dovoljno veliku da u njih može da
stane dete. Stavili smo torbe u zemlju. One su predstavljale moje
zalihe, moje srebro i zlato - moje bogatstvo. Nisam želeo da me ono
opterećuje. Posedovao sam pet odranih koža, dva mača, ogrtač od
nitni, štit, šlem, konja i mršavu kaluđericu. Ipak, nisam imao ljude koji
bi štitili moje zalihe, pa sam morao da ih sakrijem. Zadržao sam samo
nekoliko srebrnjaka, a ostalo sam zakopao u zemlju. Potom smo
zatrpali rupu, utabanali zemlju, a zatim vratili busen na svoje mesto.
Sačekao sam da mesec izađe iza oblaka kako bih pogledao busen;
pretpostavio sam da nikome neće pasti na pamet da je tu neko kopao.
Zapamtio sam mesto, obeleživši ga u svom sećanju obližnjim stenama.
Jednoga dana, kada budem imao sredstava da štitim to blago, vratiću
se po njega. Hild je posmatrala mesto na kojem sam zakopao novac.
„Alfred kaže da morati ovde ostati“, rekla je.
„Alfred se može popišati sebi u grlo“, rekao sam, „i nadam se da će
se prokletnik njome udaviti i umreti.“ Verovatno će uskoro i umreti
jer je bio bolestan. Imao je samo dvadeset devet godina; bio je osam
godina stariji od mene, a opet, izgledao je kao da mu je pedeset. Svi
smo pretpostavljali da neće živeti duže od naredne dve do tri godine.
Večito je patio od bolova u stomaku, ili je trčao da sere, ili ga je tresla
groznica.
Hild je dotakla mesto na kojem je bilo zakopano blago. „Znači li
ovo da se vraćamo u Veseks?“, upitala je.
„Znači da nijedan čovek ne putuje među neprijatelje sa svojim
blagom. Moje blago je ovde bezbednije, a ako preživimo, uzećemo ga.
A ako ja umrem, uzmi ga ti.“ Ništa nije rekla. Zemlju, koja je ostala na
ogrtaču, poneli smo do reke i bacili je u vodu.
Ujutro smo poveli konje i krenuli ka istoku. Išli smo u Lunden, jer
iz Lundena vode svi putevi. Sudbina je bila ta koja me je vodila. Bila je
878. godina, imao sam dvadeset jednu godinu i verovao da svojim
mačevima mogu da osvojim ceo svet. Bio sam Utred od Bebanburga,
čovek koji je kraj mora ubio Ubu Lotbroksona i koji je u Etandunu iz
sedla izbacio Svena od Belog konja. Bio sam čovek koji je Alfredu
vratio kraljevstvo i koji ga je mrzeo. Zato sam rešio da ga napustim.
Moj put je bio put mačeva i taj put će me vratiti kući. Krenuću na sever.
★★★
Lunden je najveći grad na celom britanskom ostrvu. Oduvek su mi
se sviđale njegove razrušene kuće i nemirne uličice. Hild i ja smo tamo
ostali samo dva dana. Odseli smo u saksonskoj taverni u novom delu
grada, koji se nalazio zapadno od trulih rimskih zidina. Ovaj grad je
bio deo Mersije, ali su ga zauzeli Danci. Pivnice su bile pune trgovaca,
stranaca i brodskih kapetana. Trgovac po imenu Torkild ponudio nam
je da nas preveze do Nortumbrije. Rekao sam mu da se prezivam
Ragnarson, a on mi nije ni poverovao, niti me je dalje ispitivao
Pustio nas je da se ukrcamo za dva srebrnjaka, uz snagu mojih
mišica za veslima. Bio sam Saksonac, ali su me odgajili Danci, tako da
sam govorio njihovim jezikom. Torkild je pretpostavljao da sam
Danac. Moj fini šlem, ogrtač od nitni i dva mača ukazivali su mu na to
da sam ratnik, a on je sigurno sumnjao da sam pobegao iz poražene
vojske; ali, šta je to njega bilo briga - bili su mu potrebni veslači. Neki
trgovci su za veslima imali robove, ali Torkild je mislio da robovi
predstavljaju nevolju, pa je upošljavao slobodne ljude.
 Krenuli smo za vreme oseke. Utroba broda bila je ispunjena
balama platna, uljem iz Franačke, krznom dabrova, desetinama finih
sedala i kožnim torbama koje su bile pune skupocenog kima i slačice.
Kada smo odmakli od grada i uplovili u estuar Temze, bili smo u
Istočnoj Angliji, ali nismo mnogo videli, jer je tokom prve noći naše
plovidbe sa mora naišla strahovito gusta magla, koja se zadržala
danima. Ponekad ujutro nismo uopšte mogli da plovimo, pa čak i kada
nam se činilo da je vreme lepo, nismo se mnogo udaljavali od obale.
Palo mi je na pamet da otplovim kući, jer je tako bilo brže nego da idem
putevima; umesto da lako putujemo, jedva smo po magli prelazili
milju po milju, provlačeći se kroz splet blatnjavih obala, rukavaca i
podmuklih struja. Svake noći smo se zaustavljali da bismo se ukotvili
ili pronašli mesto za koje bismo privezali brod. Celu sedmicu smo
proveli u močvarama Istočne Anglije, koje je i bog zaboravio, a sve
zbog toga što su daske na lučnom delu broda popustile. Kako nismo
mogli dovoljno brzo da izbacimo vodu, bili smo primorani da
izvučemo brod na blatnjavu obalu i da ga popravimo. Dok smo
kudeljom popunjavali rupe na brodu, vreme se promenilo na moru, na
kojem vise nije bilo magle; zablistalo je sunce. Zaplovili smo ka severu,
ali i dalje smo se zaustavljali svake noći. Videli smo dvanaestak drugih
brodova, i svi su bili i duži i uži od Torkildovog. Bili su to danski
ratnički brodovi, koji su se kretali ka severu. Pretpostavio sam da je
reč o beguncima iz Gutrumove poražene vojske, da su se vraćali kući,
u Dansku, ili možda u Friziju, ili svuda gde je bilo moguće lakše
pljačkati nego u Alfredovom Veseksu.
Torkild je bio visok, tužan čovek, koji je mislio da ima trideset pet
godina. Uplitao je svoju prosedu kosu tako da mu je u dugačkim
pletenicama visila sve do struka. Na ruci nije imao prstenje koje je
ukazivalo na ratničko junaštvo. „Nikada nisam bio borac“, ispovedao
mi se. „Odgajali su me da budem trgovac; oduvek sam trgovao, a moj
sin će postati trgovac kada ja umrem
„Živiš li u Eoferviku?“, upitao sam.
„U Lundenu. Ali u Eoferviku imam skladište. Eofervik je odlično
mesto, u kojem se može kupiti vuna.“
 „Vlada li tamo Riksig i dalje?“, upitao sam.
Odmahnuo je glavom. „Riksig je mrtav već dve godine. Sada je na
prestolu čovek koji se zove Egbert.“
„Kada sam bio dete, u Eoferviku je postojao kralj Egbert.“
„Ovo mu je sin ili unuk. Možda mu je rođak. U svakom slučaju, on
je Saksonac.“
„Ko, u stvari, vlada Nortumbrijom?“
„Mi, naravno“, rekao je, misleći na Dance. Danci su često
postavljali Saksonce na prestole zemalja koje bi zauzeli, a Egbert, ko
god da je to bio, bio je, bez sumnje, jedan od kraljeva koje su Danci
držali na povocu. On je bio opravdanje danskim zavojevačima, a pravi
vladar bio je erl Ivar, Danac koji je posedovao veći deo zemljišta oko
grada. „Zove se Ivar Ivarson“, rekao mi je Torkild s ponosom u glasu,
„a njegov otac je bio Ivar Lotbrokson.“
„Poznavao sam Ivara Lotbroksona“, rekao sam.
Sumnjam da mi je Torkild poverovao, iako je to bila istina. Ivar
Lotbrokson je bio zastrašujući gospodar rata, kost i koža, okrutan i
grozan, ali je bio prijatelj erla Ragnara, koji me je odgajio. Njegov brat
je bio Uba, čovek kojeg sam ubio kraj mora. „Ivar je stvarna vlast u
Nortumbriji“, rekao mi je Torkild, „ali ne i u dolini reke Vire. Tamo
vlada Kjartan.“ Torkild je dodirnuo amajliju sa Torovim maljem kada
je spomenuo Kjartanovo ime. „Sada ga zovu Kjartan Okrutni“, rekao
je, „a sin mu je još gori.“
„Sven“, ogorčeno sam izgovorio ime. Poznavao sam Kjartana i
Svena. Bili su moji neprijatelji.
„Sveri Jednooki“, izgovorio je Torkild, praveći grimasu i ponovo
dodirujući amajliju, kao da se brani od zla koje nose imena koja je
izgovorio. „A severno od njih“, nastavio je, „vladar je Elfrik od
Bebanburga.“
I njega sam poznavao. Elfrik od Bebanburga je bio moj stric, čovek
koji mi je oteo zemlju, ali ja sam se pravio da ne prepoznajem ime.
„Elfrik?“, upitao sam. „Još jedan Saksonac?“
 „Saksonac“, potvrdio je Torkild, „ali njegovo utvrđenje je prejako
za nas.“ Poslednji deo je izgovorio kao objašnjenje zašto je jednom
saksonskom gospodaru dozvoljeno da ostane u Nortumbriji. „I ne čini
ništa što bi nas uvredilo.“
„Prijatelj je sa Dancima?“
„Nije nam neprijatelj“, odgovorio je. „To su tri velika gospodara -
Ivar. Kjartan i Elfrik, a tamo, iza brda, u Kumbralendu... Niko ne zna
šta se tamo dešava.“ Mislio je na zapadnu obalu Nortumbrije, koja je
bila okrenuta ka Irskom moru. „U Kumbralendu je postojao veliki
danski gospodar'', nastavio je. „Zvao se Hardiknut, ali čuo sam da je
ubijen u tuči. A sada?“, slegao je ramenima.
Znači, to je bila Nortumbrija, kraljevstvo suprotstavljenih
gospodara, od kojih nijedan nije imao razlog da me voli, a dvojica su
me želela mrtvog. Ipak, to je bio moj dom, imao sam posla tamo i zato
sam želeo da sledim put moga mača.
U pitanju je bila osveta koja se mogla sprati jedino krvlju. Zavada
je započela pre pet godina kada su Kjartan i njegovi ljudi došli noću do
kuće erla Ragnara. Spalili su je i pobili ljude koji su pokušali da
pobegnu iz požara. Ragnar me je odgajio, voleo sam ga kao oca, a
njegovo ubistvo je ostalo neosvećeno. Imao je sina, koji se takođe zvao
Ragnar, koji mi je bio prijatelj, ali Ragnar Mlađi nije mogao da se osveti
jer je bio talac u Veseksu. Znači, otići ću na sever, pronaći ću Kjartana
i ubiću ga. Ubiću i njegovog sina, Svena Jednookog, koji je zarobio
Ragnarovu ćerku. Je li Tira još bila živa - nisam znao. Znao sam samo
da sam se zarekao da ću osvetiti smrt Ragnara Starijeg. Dok sam
povlačio veslo na Torkildovom brodu, ponekad mi se činilo da sam lud
što idem kući, jer je Nortumbrija bila puna mojih neprijatelja. Ali -
vukla me je sudbina; kada smo skrenuli ti Široko ušće reke Humber, u
grlu mi je stala knedla.
Na vidiku nije bilo ničega osim niske, blatnjave obale, koja se
pomaljala kroz kišu svetlucajući. Po plićacima su bile mlade vrbe koje
su označavale skrivene rukavce, a velike količine pišaće i upletene
trave sa vesala su plutale po sivoj vodi. Ali ovo je bila reka koja je
vodila ka Nortumbriji. Tog trenutka sam znao da sam doneo ispravnu
odluku. Ovo je bio moj dom. To nije bio Veseks sa bogatim poljima i
blagim brdima. Veseks je bio pitoma zemlja, u rukama kralja i crkve, a
ovde su na hladnom vazduhu letela jata divljih ptica.
„Jesi li ti odavde?“, upitala je Hild, dok su se obale sužavale sa obe
strane.
„Moja zemlja je daleko na severu“, odgovorio sam joj. „Ovo je
Mersija“, pokazao sam na južnu obalu reke. „A ovo je Nortumbrija“,
pokazao sam na drugu stranu, „a Nortumbrija se prostire kroz zemlje
varvara.“
„Varvara ?“
„Škota“, rekao sam i pljunuo preko ivice broda. Pre nego što su
došli Danci, naši glavni neprijatelji bili su Škoti, koji su stalno upadali
u našu zemlju, ali su i njih, kao i nas, napali Severnjaci, što je umanjilo
pretnju, ali nije je okončalo.
Veslali smo uz reku Uz, pevajući u ritmu veslanja, dok smo klizili
ispod vrba i jova, pored livada i šuma. Kada smo već bili u Nortumbriji,
Torkild je sa svoga pramca skinuo izrezbarenu glavu psa kako
zastrašujuća zver ne bi uplašila duhove zemlje. Te večeri, pod
izbledelim nebom, stigli smo do Eofervika, najbitnijeg grada u
Nortumbriji. To je bilo mesto gde mi je ubijen otac, gde su me oteli i
gde sam upoznao Ragnara Starijeg, koji me je odgajio i preneo na
mene ljubav prema Dancima.
Pošto sam celoga dana veslao, Torkild me je oslobodio te dužnosti,
pa nisam veslao dok smo prilazili gradu. Stajao sam na pramcu,
posmatrajući kako se sa gradskih krovova vijori dim, a onda sam
pogledao u reku i ugledao prvi leš. Bio je to dečak od deset ili jedanaest
godina. Na sebi nije imao ništa osim ostataka odeće koji su mu visili
oko struka. Bio je presečenog grkljana iako je velika rana sada bila
bezbojna, jer je reka Uz sprala krv. Njegova duga, plava kosa njihala se
pod vodom kao trava.
Videli smo još leševa koji su plutali, a onda smo prišli dovoljno
blizu kako bismo videli ljude na gradskim bedemima. Bilo ih je
previše, nosili su koplja i štitove. Po rečnim kejovima bilo je još ljudi u
oklopima. Posmatrali su nas s oprezom, isukanih mačeva. Torkild nam
je naredio da ostanemo mirni. Podigli smo vesla i držali ih tako dok se
sa njih cedila voda. Brod se ljuljao, nošen rečnom strujom. Čuo sam
vrisak koji je dopirao iz grada.
Stigao sam kući.
 I

T orkild je pustio da brod plovi nizvodno još stotinak koraka, a

onda mu je zario pramac u obalu, blizu vrba. Iskočio je na obalu i
pričvrstio uže od fokine kože kako bi mogao da priveže brod za stablo
vrbe, a onda je, dok je uplašenim pogledom posmatrao naoružane
ljude, koji su nas gledali sa uzvišenja na obali, užurbanim korakom
krenuo nazad na brod. „Ti“, rekao je pokazujući prstom ka meni,
„raspitaj se šta se dešava.“
„Nevolja je“, rekao sam. „Zar ti je potrebno da znaš više?“
„Moram da saznam šta se dogodilo sa mojim skladištem“, rekao je,
a onda glavom klimnuo ka naoružanim ljudima, „a to ne želim njih da
pitam. Zato, umesto mene, to možeš ti da saznaš.“
Izabrao je mene zato što sam bio ratnik i zato što neće žaliti
ukoliko poginem. Većina njegovih veslača bila je sposobna za borbu,
ali on je izbegavao borbu kad god je mogao, jer krvoproliće i trgovina
nisu išli ruku pod ruku. Naoružani ljudi su počeli da silaze niz obalu.
Bilo ih je šestoro, a približavali su nam se oklevajući, jer je Torkild na
brodu imao dvostruko vise ljudi, koji su bili naoružani sekirama i
kopljima.
Navukao sam oklop preko glave, odvezao veličanstven šlem sa
likom vuka, koji sam uzeo sa danskog broda kod velške obale, opasao
,Zmijski dah’ i ,Osinju žaoku' i tako odeven nespretno iskočio na obalu.
Okliznuo sam se o obalu, čučnuo u koprivu kako bih našao oslonac, a
onda sam se, psujući, uspeo na stazu. Već sam ranije bio ovde, jer je
ovo bio prostran pašnjak kraj reke, na kojem je moj otac predvodio
napad na Eofervik. Navukao sam šlem i doviknuo Torkildu da mi
dobaci štit. Učinio je kako sam tražio, i baš kad sam se spremao da
krenem ka šestorici ljudi, koji su stajali sa mačevima u rukama,
okrenuti prema meni, pred mene je iskočila Hild. „Trebalo je da
ostaneš na brodu“, rekao sam joj.
 „Neću bez tebe“, rekla je. Nosila je jednu od kožnih torbi, u kojoj
nije bilo ničega do odeće, noža i tocila. „Ko su ovi?“, upitala je, misleći
na šestoricu koja su i dalje bila na pedeset koraka udaljenosti, a nisu
žurila da se približe.
„Hajde da otkrijemo“, rekao sam i izvukao ,Zmijski dah’.
Senke su se izdužile, a od sumraka, dim od vatri, na kojima se u
gradu kuvalo, dobio je ružičaste i zlatne nijanse. Vrane su letele ka
svojim gnezdima, a u daljini mogao sam da vidim krave, koje su se
vraćale sa ispaše. Krenuo sam ka šestorici ljudi. Bio sam u oklopu,
imao sam štit i dva mača, nosio sam narukvice i šlem koji je vredeo
koliko i tri dobra ogrtača od nitni. Njih šestorica su me odmeravala,
uzmuvavši se. Čekali su me. Sva šestorica su isukala mačeve; primetio
sam da dvojica oko vrata imaju raspeće, što me je navelo na pomisao
da su Saksonci. „Kada čovek dođe kući ne očekuje da će ga dočekati sa
isukanim mačevima“, obratio sam im se na engleskom.
Dvojica su bila stariji ljudi, verovatno su imala preko trideset
godina. Imali su guste brade i nosili su oklope. Ostala četvorica nosila
su kožne kapute i bili su mladi. Imali su samo sedamnaest ili
osamnaest godina, a sa mačevima koje su držali snalazili su se baš kao
što bih se ja snašao sa oranjem. Sigurno su pretpostavili da sam Danac,
jer sam sišao sa danskog broda; morali su znati da njih šestorica mogu
ubiti jednog Danca, ali su znali i da jedan danski ratnik, odeven u
veličanstvenu ratničku odeždu, može ubiti bar dvojicu pre nego što i
sam umre, pa im je laknulo kada sam im se obratio na engleskom. Bili
su i zbunjeni. „Ko si ti?“, obratio mi se jedan od starijih ljudi.
Nisam odgovorio, samo sam nastavio da koračam ka njima. Ako su
i odlučili da me napadnu, trebalo je da ili sramotno pobegnem ili da
umrem, ali ja sam samouvereno koračao sa spuštenim štitom, a vrhom
,Zmijskog daha’ prelazio sam preko vlati trave. Moj otpor da im
odgovorim shvatili su kao oholost, a, u stvari, bio sam zbunjen.
Razmišljao sam da se predstavim bilo kojim imenom, samo ne svojim“
jer nisam želeo da ni Kjartan ni moj stric, izdajnik, saznaju da sam se
vratio u Nortumbriju, a opet, na moje se ime moglo računati i bio sam
u ludačkom iskušenju da se predstavim svojim imenom kako bih ih
zaplašio, ali mi je nadahnuće došlo u pravom trenutku. „Ja sam Stepa
od Defnašira“, predstavio sam se, a u slučaju da Stepino ime nije bilo
poznato u Nortumbriji, počeo sam da se hvalim. „Ja sam onaj koji je
smestio Svena od Belog konja u njegov dugački dom u zemlji.“
Čovek koji me je pitao kako se zovem ustuknuo je za korak. „Ti si
Stepa? Onaj koji služi Alfredu?“
„Ja sam taj.“
„Gospodaru“, izgovorio je i spustio svoj mač. Jedan od mladih je
dodirnuo raspeće i spustio se na koleno. Treći čovek je vratio svoj mač
u korice, a ostali, shvativši da je taj čin razborit, učiniše isto.
„Ko ste vi?“, upitao sam.
„Mi služimo kralju Egbertu“, rekao je jedan od starijih.
„A mrtvac?“, upitao sam, pokazujući ka reci, po kojoj je još jedan
leš kružio, nošen strujom. „Ko su oni?“
„Danci, gospodaru.“
„Ubijate Dance?“
„Božja volja, gospodaru“, odgovorio je.
Pokazao sam ka Torkildovom brodu. „Onaj čovek je Danac i
prijatelj je. Hoćete li i njega ubiti?“
„Znamo Torkilda, gospodaru“, rekao je čovek, „i ako dolazi u miru,
ostavićemo ga u životu.“
„A ja?“, pitao sam. „Šta dete učiniti sa mnom?“
„Srešćete se sa kraljem, gospodaru. Bićete počastvovani zbog
velikog pokolja nad Dancima.“
„Ovog pokolja?“, upitao sam prezrivo, pokazujući ,Zmijskim
dahom’ ka lešu koji je plutao nizvodno.
„Proslaviće pobedu nad Gutrumom, gospodaru. Je li istina?“
„Istina je“, odgovorio sam, „bio sam tamo.“ Okrenuo sam se, vratio
,Zmijski dah' u korice i mahnuo Torkildu, koji je odvezao brod i
zaveslao uzvodno. Doviknuo sam mu preko vode da su se Egbertovi
Saksonci podigli protiv Danaca, ali da su mu ovi ljudi obećali da će ga
ostaviti na miru ako dolazi kao prijatelj.
 „Šta bi ti uradio na mom mestu?“, odgovorio je Torkild. Njegovi
ljudi su brzo povlačili vesla kako bi brod plovio nasuprot rečnoj
matici.
„Idi nizvodno“, doviknuo sam na danskom, „pronađi danske
ratnike i sačekaj dok ne čuješ šta se dešava.“
„A ti?“, upitao je.
„Ostajem ovde“, odgovorio sam.
Izvadio je nešto iz torbe i dobacio mi. Zasijalo je na svetlosti sunca,
a onda nestalo među ljutićima od kojih se žuteo pašnjak, koji je tonuo
u sumrak. „Ovo je za tvoj savet“, rekao je, „da dugo poživiš, ko god da
si.“
Okrenuo je brod; bio je to veoma nespretan manevar, jer je trup
broda bio dugačak onoliko koliko je i reka Uz bila široka. Ali uspeo je
da ga veoma vešto okrene, a onda je odveslao niz reku i nikada ga vise
nisam video. Kasnije sam saznao da je njegovo skladište bilo
opljačkano, da je naoružani Danac koji ga je čuvao zaklan, a njegova
ćerka silovana; znači, moj savet je vredeo srebrnjaka koji mi je Torkild
dobacio.
„Rekao si mu da se vrati?“, gnevno me je upitao jedan bradati
čovek.
„Rekao sam ti da je prijatelj.“ Sagnuo sam se i pronašao srebrni
šiling u visokoj travi. „A kako ste saznali za Alfredovu pobedu?“, upitao
sam.
„Došao je sveštenik, gospodaru, i saopštio nam“, rekao je.
„Sveštenik?“
„Iz Veseksa, gospodaru. Čak iz Veseksa. Doneo je poruku od kralja
Alfreda.“
Trebalo je da znam da će Alfred želeti da se vest i o njegovoj
pobedi nad Gutrumom prošire po Engleskoj, naseljenoj Saksoncima.
Ispostavilo se da je poslao sveštenike po svim mestima u kojima su
živeli Saksonci; oni su nosili vest da je Veseks pobedio i da su mu Bog
i sveci podarili pobedu. Jedan takav sveštenik došao je i do kralja
Egberta u Eofervik; došao je u grad samo dan pre mene, i tada je
započela ova glupost.
Sveštenik je dojahao na konju, sa mantijom u zavežljaju
prikačenom za zadnji deo sedla; jahao je od jedne do druge saksonske
kuće u Mersiji, koja je bila u rukama Danaca. Saksonci iz Mersije su mu
pomagali tokom puta, dajući mu svakoga dana odmornog konja i
prateći ga pored većih danskih logora, sve dok nije došao do glavnog
grada Nortumbrije kako bi kralju Egbertu saopštio dobre vesti - da su
Zapadni Saksonci pobedili veliku dansku vojsku. Ono što je još više
privuklo Saksonce iz Nortumbrije bila je neverovatna priča da se sveti
Katbert pojavio Alfredu u snu i pokazao mu kako da ostvari pobedu.
Alfred je, navodno, taj san sanjao tokom zime, kada se u Etelingegu sa
grupicom odbeglih Saksonaca oporavljao od poraza i sakrivao od
danskih osvajača. Priča je bila usmerena prema Egbertovim
Saksoncima kao lovačka strela, jer od Katberta nije bilo poštovanijeg
sveca severno od reke Hamber. Katbert je božanstvo Nortumbrije,
najsvetiji hrišćanin koji je živeo na zemlji, i nije postojalo nijedno
pobožno domaćinstvo koje mu se svakoga dana nije molilo. Poruka da
je proslavljeni svetac sa severa pomogao Veseksu da porazi Dance
ušla je u uvo kralja Egberta kao što jarebica uleti u žetelicu. Imao je
razloga da bude zadovoljan Alfredovom pobedom, a verovatno mu se
i zamerio, jer je vladao vezan za uzicu koju su povlačili Danci; ono što
je trebalo da uradi bilo je da se zahvali svešteniku koji je doneo vesti,
a zatim da ga ućutka, kao psa u štenari. Umesto da tako postupi,
naredio je gradskom arhibiskupu Vulferu da održi službu zahvalnicu
u najvećoj crkvi u gradu. Vulfer, koji nije bio budala, navodno je odmah
dobio groznicu, a zatim otišao u unutrašnjost da se oporavi, ali je
budala po imenu otac Hrotverd došla na njegovo mesto, pa je
najvećom crkvom u Eoferviku odjekivala nadahnuta služba na kojoj je
propovedao da je sveti Katbert sišao sa neba da povede Zapadne
Saksonce u pobedu; ova suluda priča ubedila je Saksonce iz Eofervika
da će Bog i sveti Katbert i njihovu zemlju izbaviti od Danaca. Tako je
počelo ubijanje.
 Sve ovo saznao sam dok smo išli ka gradu. Saznao sam i da je u
Eoferviku bilo manje od stotinu danskih ratnika, jer su preostali,
predvođeni erlom Ivarom, otišli na sever kako bi se sukobili sa
škotskom vojskom, koja je prešla granicu. Niko se nije sećao tako
jakog napada iz Škotske; Škoti sa juga imali su novog kralja, koji se
zakleo da će pretvoriti Eofervik u svoj novi glavni grad; zato je Ivar
poveo svoju vojsku, da bi škotskog kralja naučio pameti.
Ivar je bio stvarni vladar južne Nortumbrije. Da je želeo da se
proglasi kraljem, niko ga ne bi mogao sprečiti u tome, ali mu je
odgovaralo da na prestolu ima slabašnog Saksonca, koji je prikupljao
poreze i držao pod kontrolom svoje zemljake. U međuvremenu. Ivar
je radio ono što je njegova porodica najbolje znala - vodio je ratove.
Bio je Lotbrokov potomak, a oni su se hvalili kako nijedan muškarac
od Lotbroka nije umro u krevetu. Umirali su boreći se, sa mačevima u
rukama. Ivarov otac i jedan od stričeva poginuli su u Irskoj, dok je Ubu,
trećeg od brace Lotbroka, pokosio moj mač kod Sinjuita. Sada je Ivar,
kao poslednji ratnik iz ratničke porodice, krenuo protiv Škota i zakleo
se da će škotskog kralja dovesti u Eofervik u okovima.
Pomislio sam kako se nijedan Saksonac, koji je pri zdravom
razumu, nikada ne bi pobunio protiv I vara, kojega je pratio glas da je
nemilosrdan kao i njegov otac, ah su Alfredova pobeda i tvrdnja da ju
je doneo sveti Katbert pokrenula ludilo u Eoferviku. Vatru je potpalila
propoved oca Hrotverda. Vikao je kako su Bog, sveti Katbert i vojska
anđela došli da proteraju Dance iz Nortumbrije, a moj dolazak je samo
još vise pothranio ludilo. „Bog te je poslao“, neprekidno je ponavljao
čovek koji mi se obratio. Dovikivali su ljudima kako sam ubio Svena;
pre nego što smo stigli do dvora, okupila se grupa ljudi, koja je pratila
Hild i mene dok smo se kretali uskim ulicama, koje su još uvek bile
uprljane krvlju Danaca.
I ranije sam bio u dvoru u Eoferviku. To je bilo rimsko zdanje od
finog, svetlog kamena, sa ogromnim stubovima, koji su podupirali
tavanicu obloženu opekom. Krov tavanice bio je prekriven pocrnelom
slamom. I pod je bio popločan, a te ploče nekada su predstavljale slike
rimskih bogova; ploče su sada bile rasturene, a one koje su preostale
uglavnom su bile pokrivene rogozinom, koja je od prethodnog dana
bila uprljana krvlju. U velikoj dvorani smrdelo je kao u mesarovom
dvorištu; po njoj je kovitlao dim sa lomača, koje su još uvek gorele,
osvetljavajući prazan prostor u dvorani.
Ispostavilo se da je novi kralj Egbert, u stvari, nećak starog kralja
Egberta; imao je isto lukavo lice i bio je bez dlake na jeziku. Kada se
pojavio na uzdignuću na kraju prostorije, izgledao je preplašeno, što i
nije čudno, jer je blesavi Hrotverd podigao čitavu buru; Egbert je
morao znati da će Ivarovi Danci doći da se osvete. Egbertovi sledbenici
su bili uzbuđeni; bili su sigurni da je Alfredova pobeda predskazala
konačan poraz Severnjaka, a moj dolazak protumačen je kao još jedan
znak sa neba. Pogurali su me napred; vest o mom dolasku dovikivali
su kralju, koji je bio zbunjen, a postao je još zbunjeniji kada se čuo glas,
poznati glas koji me je dozivao po imenu: „Utrede! Utrede!“
Pogledom sam potražio čoveka koji me je dozivao i ugledao oca
Vilibalda.
„Utrede!“, ponovo je doviknuo; bilo mu je drago što me vidi. Egbert
se namrštio, a onda pogledao Vilibalda. „Utrede!“, izgovorio je
sveštenik ne obazirući se na kralja, istupio je i zagrlio me.
Otac Vilibald je bio dobar čovek i moj dobar prijatelj. Bio je
Zapadni Saksonac koji je nekada bio kapelan u Alfredovoj floti;
sudbina je odredila da on bude čovek koji će Saksoncima na severu, u
Nortumbriji, odneti dobre vesti o Etandunu.
Žamor u holu je utihnuo. Egbert je pokušavao da zavlada
situacijom. „Ti se zoveš...“, rekao je, a onda ućutao jer je želeo da se
pretvara da ne zna moje ime.
„Stepa!“, doviknuo je jedan od ljudi koji su nas dopratili do grada.
„Utred!“, viknuo je Vilibald, a odi su mu blistale od iznenađenja.
„Ja sam Utred od Bebanburga“, priznao sam, nemajući vise
prostora da lažem.
„Čovek koji je ubio Ubu Lotbroksona!“, povikao je Vilibald i
pokušao da podigne moju desnu ruku kako bi me predstavio kao
pobednika. „I čovek koji je kod Etanduna srušio Svena od Belog
konja!“
Za dva dana Kjartan Okrutni će saznati da sam u Nortumbriji,
pomislio sam, a za tri dana i moj stric Elfrik će saznati da sam došao;
da sam tada imao i zrno pameti, naterao bih se da izađem iz dvorane,
poveo bih Hild sa sobom i krenuo ka jugu, isto kao što je arhibiskup
Vulfer pobegao iz Eofervika. „Bio si u Etandunu?“, upitao me je Egbert.
„Jesam, gospodaru.“
„Šta se tamo dogodilo?“
Oni su već čuli priču o bici od oca Vilibalda, ali to je bila priča
jednog sveštenika, puna molitvi i čuda. Ispričao sam im ono što su
želeli da čuju, priču ratnika, o pobijenim Dancima, o pokolju koji su
načinili mačevi, a onda me je odjednom prekinuo sveštenik
razbarušene kose, jogunaste brade i zastrašujućeg pogleda, uzvikujući
‘aleluja’. Shvatio sam da je to otac Hrotverd, sveštenik koji je izazvao
pokolj u Eoferviku. Bio je mlad, jedva stariji od mene, ali imao je
snažan glas i jak uticaj na druge, koji je dobijao na snazi zahvaljujući
žaru kojim je govorio. Svako njegovo ‘aleluja’ bilo je propraćeno
pljuvanjem, a čim sam opisao kako su se poraženi Danci razbežali niz
veliku padinu u Etandunu, Hrotverd je poskočio napred i obratio se
prisutnima. „Ovo je Utred!“, vikao je gurajući me u rebra, „Utred od
Nortumbrije, Utred od Bebanburga, ubica Danaca, božji ratnik, mač
gospodnji! I došao je nama, baš kao što je blagosloveni sveti Katbert
posetio Alfreda kada je bio u nevolji! Ovo su znaci Svemogućeg!“
Gomila je povikala od radosti, kralj je izgledao preplašeno, a
Hrotverdu, spremnom da započne još jednu strasnu službu, počela je
da se skuplja pljuvačka oko usta dok je opisivao kako svakom Dancu
u Nortumbriji sledi pokolj.
Krećući se po strani, uspeo sam da se odvojim od Hrotverda;
došao sam do pozadine uzvišenja na kojem je bio kralj, gde sam
uhvatio Vilibalda za mršavi vrat i tako sa njim izašao u prolaz koji je
vodio do kraljevih prostorija. „Ti si idiot“, režao sam na njega, „ti si
isprdak. Ti si glupavo, slinavo govno, eto šta si ti. Trebalo bi da ti ovde
prospem šugava creva i da njima nahranim svinje.“ Vilibald je zaustio
da kaže nešto, ali je zatvorio usta; izgledao je bespomoćno.
„Danci će se vratiti“, rekao sam mu, „i sve dc vas pobiti.“ Ponovo je
otvorio i zatvorio usta; ponovo ništa nije uspeo da kaže.
★★★
„Ono što ćeš ti da uradiš“, rekao sam mu, „jeste da pređeš reku Uz
i odeš na jug što te noge brže nose.“
„Ali, sve je to istina“, branio se.
„Šta je sve istina?“
„Sveti Katbert nam je podario pobedu!“
„Naravno da to nije istina!“, povikao sam. „To je izmislio Alfred.
Misliš li da ga je u Etelingegu posetio Katbert? Zašto nam onda nije
ispričao svoj san kada ga je sanjao? Zašto je čekao završetak bitke
kako bi nam rekao?“ Zaćutao sam, a Vilibald je ispustio zvuk kao da ga
davim. „Čekao je jer taj san nikada nije ni sanjao“, odgovorio sam mu.
„Izmislio je!“, zaurlao sam, „jer je hteo da Veseks bude taj koji će
povesti Nortumbriju protiv Danaca. Želi da bude kralj Nortumbrije,
zar ne shvataš to? I ne samo Nortumbrije. Ne sumnjam da sada i u
Mersiji ima budala koje poput tebe pričaju kako im se u snu ukazao
neki od njihovih prokletih svetaca.“
„I jeste“, prekinuo me je. Kada je video da sam zbunjen, nastavio
je da objašnjava. „U pravu si! Sveti Kenelm se obratio Alfredu u
Etelingegu. Došao mu je u san i rekao da će pobediti.“
„Ne, nije“, rekao sam, strpljivije nego ikada do sada.
„Ali to je istina!“, nastavljao je. „Alfred mi je to lično rekao! To je
božje delo. Utrede, i prelepo je gledati ga.“
Uhvatio sam ga za ramena i pritisnuo uza zid prolaza u kojem smo
stajali. „Možeš da biraš, oče“, rekao sam. „Možeš da odeš iz Eofervika
pre nego što se Danci vrate, ili nagni glavu na jednu stranu.“
„Šta da radim?“, upitao je zbunjeno.
„Nagni glavu na jednu stranu, a ja ću te zviznuti po uvetu tako da
će ti sva glupost ispasti kroz drugo uvo“, odgovorio sam mu.
 Nisam ga mogao ubediti. Božja slava, koju je izazvalo krvoproliće
u Etandunu i koju je raspirivala laž o svetom Katbertu, blistala je nad
Nortumbrijom, a siroti Vilibald je bio ubeđen da je prisustvovao
čudima.
Te noći napravljena je gozba, žalostan obrok od usoljenih haringi,
sira, tvrdog hleba i piva nalik na pišaću; otac Hrotverd je održao još
jedan vatreni govor, u kojem je tvrdio da je Alfred od Veseksa poslao
mene, svoga najvećeg ratnika, da povedem odbranu grada i da će
nebeski fird priteći u zaštitu Eofervika. Vilibald je neprekidno
dovikivao .aleluja’, jer je verovao u sve gluposti, ali je zato narednog
dana, kada su sumorna kiša i izmaglica obavile grad, počeo da sumnja
u skori dolazak anđela-ratnika.
Narod je napuštao grad. Pojavile su se glasine da se grupe danskih
ratnika okupljaju na severu. Hrotverd je i dalje uzvikivao gluposti, pa
je poveo procesiju sveštenika i monaha po gradskim ulicama, noseći
visoko uzdignute relikvije i barjake; ipak, svako ko je bio iole razuman,
shvatio je da će se Ivar vratiti u grad pre nego što se sveti Katbert
pojavi sa nebeskom vojskom. Kralj Egbert je poslao glasnika po mene;
čovek mi je rekao da kralj želi da razgovara sa mnom, ali ja sam
pretpostavio da je Egbert osuđen na propast, pa se nisam odazvao
ovom pozivu. Egbert će sam morati da se izvuče.
Baš kao što sam i ja morao sam da se izvučem; želeo sam da se
izvučem iz grada pre nego što se na njega sruči Ivarov gnev, a izlaz
sam pronašao u taverni „Ukršteni mačevi“, koja se nalazila uz samu
severnu gradsku kapiju. U pitanju je bio Danac po imenu Bolti, koji je
preživeo pokolj jer je bio oženjen Saksonkom. Zaštitila ga je porodica
njegove žene. Video me je u taverni i pitao da li sam ja Utred od
Bebanburga.
„Jesam.“
Seo je naspram mene, s poštovanjem klimnuo glavom ka Hild, a
onda pucnuo prstima da bi pozvao devojku koja je nosila pivo. Bio je
punačak, ćelav, lice mu je bilo u ožiljcima od boginja, imao je slomljen
nos i uplašen pogled. Njegova dva sina, koja su bila napola Saksonci,
dosađivala su se iza njega. Pretpostavio sam da jedan ima oko
dvadeset, a da je drugi pet godina mladi; obojica su nosila mačeve,
iako se činilo da nijednom nije prijatno zbog toga. „Poznav’o sam erla
Ragnara Starijeg“, rekao je Bolti.
„I ja sam ga poznavao“, odgovorio sam, „ali tebe se ne sećam.“
„Kada je poslednji put plovio na Zmiji vetra, prod’o sam mu
konopce i drške za vesla“, rekao je.
„Jesi li ga prevario?“, upitao sam zajedljivo.
„Svid’o mi se“, odgovorio je ljutito.
„Ja sam ga voleo“, rekao sam, „jer mi je bio kao otac.“
„Znam da jeste“, odgovorio je, „i sećam te se.“ Ućutao je, a onda
pogledao u Hild. „Bio si jako mlad“, nastavio je gledajući me, „i tada si
bio sa niskim, crnim devojčurkom.“
„Onda me se sećaš“, rekao sam i zaćutao, jer su nam doneli pivo.
Primetio sam da je Bolti, uprkos tome što je bio Danac, nosio krst oko
vrata; primetio je da gledam u krst.
„U Eoferviku se mora živeti“, rekao je, dodirujući krst. Povukao je
ivicu svoga kaputa u stranu; tada sam ugledao amajliju s Torovim
maljem, koja se krila ispod kaputa. „Uglavnom su pobili pagane“,
objasnio mi je.
Ispod korporana sam izvukao svoju amajliju sa maljem. „Je li
mnogo Danaca prešlo u hrišćanstvo?“, upitao sam.
„Nekolicina“, rekao je gunđajući. „O’š da poje’š nešto uz to pivo?“
„Zanima me zašto razgovaraš sa mnom“, rekao sam.
Želeo je da napusti grad. Želeo je da povede svoju ženu, Saksonku,
dva sina i dve kćerke, daleko od osvetničkog pokolja, za koji je verovao
da se sprema, i želeo je da ima mačeve kraj sebe. U očima su mu se
videli jad i očaj; nije ni znao da i ja želim isto što i on. „Gde ćeš?“, upitao
sam.
„Ne idem na zapad“, rekao je slegavši ramenima. „U Kumbralandu
se ubijaju.“
„U Kumbralendu su se uvek ubijali“, odgovorio sam. Kumbralend
je bio deo Nortumbrije, koji se nalazio preko brda, blizu Irskog mora.
Pljačkali su ga Škoti iz Strat Klote, Nordijci iz Irske i Britanci iz
severnog Velsa. Nekolicina Danaca naselila se u Kumbralendu, ali ih
nije bilo dovoljno da spreče pljačkaše u pustošenju.
„Otišao bih u Dansku“, rekao je Bolti, „ali nema ratnih brodova.“
Jedini brodovi koji su se nalazili po kejovima Eofervika bili su brodovi
saksonskih trgovaca; da se bilo koji usudio da isplovi, put bi mu
presekli danski brodovi koji su se, bez sumnje, okupljali kod reke
Hamber.
„Pa?“, upitao sam.
„Želim da krenem na sever i da se sretnem sa Ivarom“, rekao je.
„Platiću ti.“
„Misliš li da ti mogu pružiti pratnju kroz Kjartanovu zemlju?“
„Mislim da ću bolje proći sa Ragnarovim sinom kraj sebe, nego sa
svojim sinom“, priznao je, „a ako ljudi saznaju da ti ideš sa mnom,
pridružiće nam se.“
Dopustio sam mu da mi plati, a moja cena je bila šesnaest šilinga,
dve kobile i Crni pastuv; kada sam pomenuo pastuva, Bolti je
prebledeo. Čovek je vodio pastuva ulicama, nudeći ga za prodaju; Bolti
je kupio životinju, jer je njegov strah da će upasti u zamku u Eoferviku
koštao četrdeset šilinga. Crni konj je bio dresiran za borbu, što je
značilo da se ne boji buke, poslušno se kretao na pritisak kolena, što
je ratniku omogućavalo da drži štit i mač, i da i dalje upravlja konjem.
Konja su ukrali od Danca koji je bio ubijen u pokolju pre nekoliko
dana, ali niko nije znao kako se konj zove. Nazvao sam ga Vitnere, što
je značilo .krvnik’, i odgovaralo mu je, jer je bio sušta suprotnost
dvema kobilama, koje je neprekidno udarao.
Kobile sam uzeo za Vilibalda i Hild. Rekao sam ocu Vilibaldu da
treba da ode na jug; sada je bio uplašen i zahtevao je da ostane sa
mnom; tako smo, dan nakon susreta sa Boltijem, svi krenuli na
konjima ka severu, duž Rimskog puta. Sa nama je krenulo vise od
desetoro ljudi. Medu njima su bila i tri Danca i dva Severnjaka, koji su
uspeli da izbegnu pokolj koji je pokrenuo Hrotverd; ostali su bili
Saksonci koji su želeli da izbegnu Ivarovu osvetu. Svi su nosili oružje,
a Bolti mi je dao novac da ih isplatim. Nismo im mnogo platili; dobili
su taman toliko novca da mogu da kupe hranu i pivo, a njihovo
prisustvo odvraćalo je razbojnike duž puta.
Bio sam u iskušenju da odjašem u Siningtvejt, mesto u kojem su
Ragnar i njegovi sledbenici imali svoju zemlju, ali znao sam da će tamo
biti samo nekolicina ljudi, jer je većina otišla na jug, za Ragnarom. Neki
od tih ratnika poginuli su u Etandunu, a ostali su još uvek bili sa
Gutrumom, čija je poražena vojska ostala u Mersiji. Gutram i Alfred su
sklopili mir. Gutrum se čak i krstio, za šta je Vilibald rekao da je čudo.
To je značilo da se u Siningtvejtu nalazi samo nekoliko ratnika. Nije
bilo mesta na kojem bih mogao da potražim utočište od ubilačkih
namera moga strica ili od Kjartanove mržnje. Tako sam, bez pravih
planova za budućnost, i sa spremnošću da prepustim sudbini da
ispuni svoju volju, položio svoju veru u Boltija, prateći ga na sever, ka
Kjartanovoj zemlji, koja se prostirala na našem putu kao Crni oblak.
Proći kroz tu zemlju značilo je platiti porez, koji je bio preterano visok,
a samo je Ivar, čiji su ratnici bili brojniji od Kjartanovih sledbenika,
mogao da pređe reku Vire bez plaćanja. „Ti to možeš sebi da priuštiš“,
zadirkivao sam Boltija. Oba njegova sina vodila su tegleće konje, za
koje sam mislio da su nosili novčiće koji su bili umotani u tkaninu, ili
u vunu kako ne bi zveckali.
„Ne mogu da priuštim ako mi oduzmu ćerke“, rekao je Bolti. Imao
je bliznakinje koje su imale dvanaest-trinaest godina i bile zrele za
udaju. Bile su niske, buckaste, plavokose, prćastih noseva, i bilo ih je
nemoguće razdvojiti.
„Kjartan i to radi?“, upitao sam.
„Uzima ono što želi“, ogorčeno je rekao Bolti, „a dopadaju mu se
mlade devojke, iako mislim da bi više voleo da se domogne tebe.“
„Zašto tako misliš?“, upitao sam ga, naizgled nezainteresovano.
„Čuo sam priče“, rekao je. „Sin mu je izgubio oko zbog tebe.“
„Sin mu je izgubio oko jer je skoro do gola skinuo ćerku erla
Ragnara“, odgovorio sam.
„Ali on krivi tebe
 „Istina je“, složio sam se. Tada smo bili deca, a rane iz detinjstva
mogu se zatrovati, a ja nisam gajio ni najmanju sumnju da bi Sveri
Jednooki voleo da mi izvadi oba oka u zamenu za jedno njegovo.
Dok smo se približavali Danholmu, skrenuli smo u brda na zapadu
kako bismo izbegli Kjartanove ljude. Bilo je leto, ali je prohladan vetar
donosio niske oblake i slabu kišu, tako da mi je bilo drago što sam na
sebi imao ogrtač postavljen kožom. Hild je metalne karike namazala
lanolinom, koji je bio istisnut iz tek ostrigane ovčije vune, i koji je štitio
metal od rđanja. Njime je namastila i moj šlem i oštrice mačeva.
Penjali smo se sledeći dobro utabanu stazu; nekoliko milja iza nas
kretala se još jedna grupa ljudi, a po vlažnoj zemlji videli su se tragovi
kopita, što nam je govorilo da su samo malo pre nas tuda prošli i drugi
ljudi. Ova često korišćena staza trebalo je da me natera na
razmišljanje. Kjartan Okrutni i Sveri Jednooki živeli su od poreza koje
su im plaćali putnici, a ako im ne bi platili, putnici bi bili opljačkani,
odvedeni u roblje ili ubijeni. Kjartan i njegov sin trebalo bi da znaju da
ljudi pokušavaju da ih izbegnu korišćenjem brdskih staza, zato je
trebalo da budem oprezniji. Bolti se nije plašio jer mi je, prosto rečeno,
verovao. Ispričao mi je kako su se Kjartan i Sveri obogatili trgujući
robljem. „Uzimaju bilo koga, nije važno da li je Danac ili Saksonac“,
rekao je, „i prodaju ga preko vode. Ako imaš sreće, ponekad možeš
otkupom da vratiš roba, ali cena će biti veoma visoka.“ Pogledao je oca
Vilibalda. „On ubija sve sveštenike.“
„Stvarno?“
„Mrzi sve hrišćanske sveštenike. Misli da su čarobnjaci, pa ih
napola spali, a onda pusti pse da ih pojedu.“
„Šta je rekao?“, upitao me je Vilibald, terajući svoju kobilu u stranu
da je Vitnere ne bi napao.
„Rekao je da će te Kjartan ubiti ako te se dočepa, oće.“
„Da me ubije?“
„I nahraniće pse tobom.“
„O, dragi bože“, izgovorio je Vilibald. Bio je nesrećan, izgubljen,
daleko od doma; čudni severnjački pejzaž činio ga je nervoznim.
Nasuprot njemu, Hild je izgledala srećnije. Imala je devetnaest godina
i bila puna strpljenja za nevolje koje je donosio život. Rođena je u
bogatoj saksonskoj porodici, koja nije bila plemićkog porekla, ali je
posedovala dovoljno zemlje da od nje može dobro da živi; bila je
najmlađe od osmoro dece, a otac ju je obećao crkvi, jer je Hildina
majka skoro umrla na porođaju; njen otac je, tu činjenicu da mu je
žena preživela, pripisao božijoj dobroti. Tako su Hild, čije je stvarno
ime bilo sestra Hildegit, kada je napunila jedanaest godina, poslali
kaluđericama u Sipenhamu; tamo je živela sklonjena od sveta, moleći
se i iznova ponavljajući istu priču, pa onda ponovo pričajući istu priču
i moleći se, sve dok nisu došli Danci i naterali je da im bude kurva.
I dalje se trzala u snu; znao sam da se seća svojih poniženja, ali joj
je bilo drago što je daleko od Veseksa, i ljudi koji su joj neprekidno
govorili kako treba da se vrati služenju Bogu. Vilibald ju je korio što je
napustila monaški život, ali sam ga upozorio da će, ako još jednom
bude rekao nešto slično, dobiti novi i veći pupak, i od tada je ćutao.
Hild je sada, sa začuđenošću jednog deteta, upijala sve novine. Njeno
bledo lice poprimilo je zlaćani sjaj, koji je odgovarao njenoj kosi. Bila
je pametna žena, nije bila najpametnija koju sam poznavao, ali je bila
puna pronicljive mudrosti. Već sam dovoljno proživeo da znam da
neke žene predstavljaju nevolju, sa nekima je bilo lako živeti, a Hild je
bila među onima sa kojima je bilo najlakše živeti. Možda je to bilo zato
što smo bili prijatelji. Bili smo i ljubavnici, ali nismo bili zaljubljeni
jedno u drugo, te je ona imala osećaj krivice. Držala je do sebe i svojih
molitvi, ali tokom dana, ponovo bi počela da se smeje i uživa u malim
stvarima; a kada bi je obavila tama, jecala bi, i tada bih video kako joj
dugi prsti nervozno stežu raspeće; znao sam da oseća kako joj božje
kandže zadiru u dušu.
Bio sam bezbrižan dok smo jahali po brdima kada je Hild prva
primetila konjanike. Bilo ih je devetnaest; većina je nosila kožne
ogrtače, a trojica su bila u oklopu. Opkolili su nas s leđa i tek tada sam
shvatio da su nas sve vreme nadgledali. Nasa staza išla je uz samu ivicu
brda, a sa naše desne strane brdo se strmo spuštalo do brzaka. Iako
smo mogli da pobegnemo u dolinu, bili bismo mnogo sporiji od ljudi
koji su se kretali stazom pored naše. Nisu se ni trudili da nam se
približe. Mogli su da vide da smo naoružani i nisu želeli da se bore;
želeli su samo da se uvere da ćemo nastaviti da se krećemo ka severu,
kakva god da nas je sudbina tamo čekala. „Zar ne možete da ih
oterate?“, pitao je Boldi.
„Trinaest protiv devetnaest?“, uzvratio sam. „Možemo ako se svih
trinaestoro bude borilo, ali neće“, rekao sam. Pokazao sam ka borcima
kojima je Boldi platio da nam se pridruže. „Dovoljno su dobri da
zaplaše razbojnike“, nastavio sam, „ali nisu toliko ludi da se bore
protiv Kjartanovih ljudi. Ako zatražim od njih da se bore,
najverovatnije će se pridružiti neprijatelju i među sobom podeliti
tvoje ćerke
„Ali...“, počeo je, a onda ućutao jer nam je bilo jasno šta nas čeka.
Na mestu na kojem je potok uticao u dolinu, održavao se vašar na
kojem su prodavali robove. U toj dolini nalazilo se poveće selo,
smešteno blizu mosta, koji nije bio ništa drugo do ogromna kamena
ploča, koja je prelazila preko širokog potoka za koji sam mislio da je
reka Vire. U selu se moglo videti mnogo ljudi. Primetio sam da ih
mnogo ljudi čuva. Jahači koji su nas pratili približili su se, ali zaustavili
su se kada sam i ja stao. Gledao sam niz brdo. Selo je bilo i su vise
daleko da bih mogao reći da se tamo nalaze Kjartan ili Sven, ali bilo je
bolje pretpostaviti da su ljudi koji su se nalazili u Danholmu došli iz
Danholma, i da su ih predvodila bar dvojica gospodara iz Danholma.
Boldi je paničio, ali ja se nisam obazirao na njega.
Drage dve staze vodile su ka selu sa juga; pretpostavio sam da
konjanici čuvaju sve staze i da su po ceo dan presretali putnike. Vodili
su svoj plen u selo, a oni koji nisu mogli da plate porez bili bi
zarobljeni. „Šta ćeš uraditi?“, skoro uspaničeno me je upitao Boldi.
„Spasiću ti život“, odgovorio sam i okrenuo se prema jednoj od
njegovih bliznakinja, od koje sam zatražio Crni, laneni šal koji je nosila
kao kaiš. Odvezala ga je i drhteći mi ga dala; zavezao sam šal oko glave,
prekrivši usta, nos i čelo, a onda zamolio Hild da ga pričvrsti. „Šta radiš
to?“, ponovo je uzviknuo Boldi.
 Nisam se ni trudio da mu odgovorim. Umesto toga, stavio sam
šlem preko šala. Obraze sam pokrio šalom tako da se na glavi video
samo uglačani metal. Videle su mi se samo oči. Napola sam izvukao
,Zmijski dah’ kako bih se uverio da glatko klizi po balčaku, a onda sam
poterao Vitnerea nekoliko koraka ispred ostalih. „Od sada sam Torkild
Gubavi“, rekao sam Boltiju. Od šala glas mi je bio dublji i nerazumljiv.
„Ko si ti?“, upitao je, buljeći u mene otvorenih usta.
„Ja sam Torkild Gubavi“, rekao sam, „a ti i ja ćemo sada da
krenemo da se nagodimo sa njima.“
„Ja?“, rekao je bojažljivo.
Mahnuo sam svima da krenu napred. Grupa jahača koja nas je
okružila i pratila ponovo je krenula na jug, verovatno u potrazi za
drugom grupom koja je pokušavala da umakne Kjartanovim
ratnicima.
„Unajmio sam te da me zaštitiš“, očajno mi je rekao Bold.
„Zaštitiću te“, rekao sam. Njegova žena, Saksonka, cvilela je kao da
je bila na nečijoj sahrani; viknuo sam na nju i naredio joj da ućuti. A
onda sam se, na stotinak koraka od sela, zaustavio i rekao svima, osim
Boltiju, da sačekaju. „Sad idemo samo ti i ja“, rekao sam Boltiju.
„Mislim da bi trebalo sam da se nosiš sa njima“, rekao je, a onda
viknuo. To je uradio zato što sam udario njegovog konja po sapima
tako da je pojurio napred. Dostigao sam ga na svome konju. „Upamti“,
rekao sam, „ja sam Torkild Gubavi, a ako odaš ko sam, ubiću i tebe i
tvoju ženu i tvoje sinove, a tvoje ćerke ću prodati kao kurve. Ko sam
ja?“
„Torkild“, promucao je.
„Torkild Gubavi“, rekao sam. Već smo bili u selu, žalosnom mestu
u kojem su se nalazile niske, kamene kućice, pokrivene mahovinom; u
središtu sela pod stražom je bilo trideset do četrdeset ljudi, a na jednoj
strani, blizu mosta koji je bio kamena ploda, na travnatom delu sela
nalazio se sto sa klupama. Za stolom su sedela dvojica muškaraca, sa
vrčem piva ispred sebe, ali ja sam, kunem se, primetio samo jednu
stvar - šlem moga oca.
 Nalazio se na stolu. Šlem se mogao zatvarati i otvarati na licu i bio
je ukrašen srebrom kao kruna. Zver razjapljenih čeljusti bila je
ugravirana u metal; taj šlem sam video mnogo puta. Cak sam se igrao
s njime kada sam bio mali, iako bi me otac, kada bi me našao sa
šlemom, dobro zveknuo po glavi. Moj otac je taj šlem nosio onoga dana
kada je poginuo u Eoferviku, a Ragnar Stariji ga je otkupio od čoveka
koji je posekao moga oca; sada je pripadao čoveku koji je ubio
Ragnara.
Bio je to Sveri Jednooki. Ustao je dok smo Bolti i ja prilazili.
Zaprepastio sam se kako sam ga lako prepoznao. Poznavao sam Svena
od detinjstva; sada je bio odrastao čovek, ali sam odmah prepoznao to
ravno, divlje lice, sa jednim surovim okom. Na mestu drugog oka
nalazila se smežurana rupa. Bio je visok, širokih ramena, duge kose i
dugačke brade, razmetljiv mladić, odeven u najbolji oklop, sa kratkim
i dugačkim mačevima zadenutim za pojas. „Evo još gostiju“, obznanio
je naš dolazak, pokazujući na klupu sa druge stranestola. „Sedite“,
naredio je, „pa ćemo razgovarati o poslu.“
„Sedi sa njim“, tiho sam rekao Boltiju.
Bolti me je očajnički pogledao, potom je sjahao i otišao do stola.
Drugi čovek je bio tamne kože, crne kose i mnogo stariji od Svena.
Nosio je crnu halju i podsećao je na sveštenika, samo što je oko vrata
nosio srebrni Torov malj. Pred sobom je imao drvenu posudu, koju su
lukavo podelili na vise delova kako bi u njih stavljali različite novčiće,
koji su se srebrnasto presijavali na sunčevoj svetlosti. Sveri je,
sedajući ponovo kraj čoveka u crnoj halji, nasuo pivo u pehar i gurnuo
ga ka Boltiju, koji se okrenuo pogledavši me, a onda je seo kako mu je
bilo naređeno. „A ti si?“, upitao ga je Sven.
„Bolti Erikson“, odgovorio je Bolti. Morao je dva puta da ponavlja,
jer ga prvi put nisu dobro čuli pošto nije bio dovoljno glasan.
„Bolti Erikson“, ponovio je Sven, „ja sam Sveri Kjartarson, a moj
otac je gospodar ove zemlje. Jesi li čuo za Kjartana?“
„Jesam, gospodaru.“
 Sveri se nasmešio. „Mislim da si pokušao da izbegneš naše poreze,
Bolti! Jesi li pokušao da izbegneš naše poreze?“
„Nisam, gospodaru.“
„A odakle si onda došao?“
„Iz Eofervika.“
„Ah! Još jedan trgovac iz Eofervika, a? Ti si već treći danas! Šta
nosiš u tim bisagama?“
„Ništa, gospodaru.“
Sveri se lako nagnuo unapred, a onda se iskezio, nakon što je
glasno prdnuo. „Žao mi je, Bolti, čujem samo grmljavinu. Jesi li ti to
rekao da nemaš ništa? A ja vidim četiri žene, od kojih su tri dovoljno
mlade.“ Nasmejao se. „Jesu li one tvoje?“
„Moja žena i ćerke, gospodaru“, rekao je Bolti.
„Žene i ćerke, kako ih mi samo volimo“ rekao je Sven, a onda
podigao pogled ka meni; iako sam znao da mi je lice bilo umotano
crnom tkaninom, i da su mi oči dobro zaklonjene šlemom, osetio sam
kako mi se koža ježi od njegovog pogleda. „Ko je to?“, upitao je Sven.
Mora da je bio radoznao, jer sam izgledao kao kralj. Moj oklop,
šlem i oružje bili su najboljeg kova, dok su moje narukvice svedočile o
ratniku visokog položaja. Bolti me je prestrašeno pogledao, ali ništa
nije rekao. „Pitao sam ko je to“, rekao je Sven, ovoga puta glasnije.
„Zove se Torkild Gubavi“, izgovorio je Bolti, a činilo se da skiči
koliko mu je glas podrhtavao.
Sveri načini nevoljnu grimasu i uhvati se za amajliju sa maljem,
koja mu je visila oko vrata; zbog toga ga nisam mogao kriviti. Svi su se
plašili sivog mesa gubavaca u kojem nije bilo nerava; većinu gubavaca
slali su u divlje krajeve da žive kako znaju i umeju, i da umru kako
moraju.
„Šta radiš sa gubavcem?“, upitao je Sveri Boltija.
Bolti nije odgovarao. „Ja putujem na sever.“ Oglasio sam se prvi
put, a činilo se da moj iskrivljeni glas tutnji ispod šlema.
„Zašto ideš na sever?“, upitao je Sven.
 „Jer sam umoran od juga“, odgovorio sam.
Osetio je neprijateljski ton u mom prerušenom glasu i odbacio ga
kao izraz nemoći. Sigurno je pretpostavio da me je Bolti unajmio kao
pratnju, ali nisam predstavljao pretnju, jer je Sveri imao petoricu ljudi
na svega nekoliko koraka od mene. Svi su bili naoružani mačevima i
kopljima, a u selu je imao još najmanje četrdesetoricu ljudi.
Sveri je otpio malo piva. „Kažu da je u Eoferviku došlo do
nevolje?“, upitao je Boltija.
Bolti klimnu glavom. Mogao sam da vidim kako mu se šaka ispod
stola u grču otvara i zatvara. „Ubili su nekoliko Danaca“, rekao je.
Sveri odmahnu glavom kao da su ga te vesti ožalostile. „Ivaru neće
biti drago.“
„Gde je Ivar?“, upitao je Bolti.
„Poslednje što sam čuo bilo je da je u dolini reke Tvejd“, rekao je
Sven, „a Ejd od Škotske je igrao oko njega.“ Činilo se da uživa u
uobičajenoj razmeni vesti, kao da su njegove krađe i razbojništva
postajale čin vredan poštovanja samo zato što se pridržavao
uobičajenog načina ponašanja. „Znači“, rekao je i zastao da bi ponovo
prdnuo, „čime ti trguješ, Bolti?“
„Kožom, krznom, tkaninom, grnčarijom“, rekao je Bolti, a onda mu
je glas utihnuo, kao da je shvatio da je previše rekao.
„Ja trgujem robovima“, dodao je Sven, „a ovo je Gelgil.“ Pokazao je
na čoveka koji je sedeo kraj njega. „On otkupljuje robove od nas, a ti
imaš tri devojke koje njemu i meni mogu biti od velike koristi. Koliko
ćeš mi platiti da ih otkupiš? Plati mi dovoljno i možeš ih zadržati.“
Nasmejao se, kao da je želeo da pokaže da je ono što predlaže imalo
smisla.
Činilo se da je Bolti zatečen, ali uspeo je da izvuče torbicu ispod
odeće i ostavi nekoliko srebrnjaka na stolu. Sveri je prebirao
srebrnjake, jedan po jedan, a kada se Bolti pokolebao, Sveri se
nasmejao; Bolti je nastavio da broji sve dok na stolu nije bilo dvadeset
osam šilinga. „To je sve što imam, gospodaru“, rekao je ponizno.
 „Sve što imaš? Sumnjam u to, Bolti Eriksone“, rekao je Sven, „a ako
je tako, onda ću ti dozvoliti da zadržiš uvo jedne od tvojih ćerki. Samo
jedno uvo za uspomenu. Šta ti misliš, Gelgile?“ Ime Gelgil mi je bilo
čudno; pretpostavio sam da je čovek došao preko mora, jer su pijace
robova na kojima je bila najbolja zarada bile u Dajflinu, ili još dalje, u
Franačkoj. Rekao je nešto, ali bilo je i su vise tiho da bih mogao da
čujem, a Sveri je klimnuo glavom. „Dovedite ovamo devojčice“, rekao
je svojim ljudima, a Bolti je slegao ramenima. Ponovo me je pogledao,
kao da je očekivao da sprečim ono što je Sveri planirao. Nisam učinio
ništa dok su dvojica čuvara odlazila ka grupi koja nas je čekala.
Sveri je razgovarao o izgleđima za žetvu, a čuvari su naredili Hild
i devojčicama da sjašu sa konja. Ljudi koje je Bolti unajmio nisu učinili
ništa da ih spreče u tome. Boldijeva žena je vrištala u znak protesta, a
onda je počela histerično da plače; njene ćerke i Hild koračale su ka
stolu. Sveri ih je dočekao preterano ljubazno, a onda je Gelgil ustao i
pogledao sve tri. Prelazio je rukama preko njihovih tela kao da kupuje
konje. Primetio sam da Hild drhti dok joj je skidao haljinu da joj opipa
grudi. Ona ga je manje zanimala od devojčica. „Po sto šilinga za svaku“,
rekao je nakon što ih je pregledao. „A za ovu pedeset“, rekao je
gledajući u Hild. Govorio je čudnim naglaskom.
„Ali ova je lepa“, protivio se Sven. „Ove dve izgledaju kao prasići.“
„Bliznakinje su“, rekao je Gelgil. „Za bliznakinje mogu dobiti dosta
novca. A visoka cura je prestara. Mora da ima devetnaes’ il dva’es’
godina.“
„Devičanstvo se dosta ceni“, rekao je Sveri Boltiju, „slažeš li se?“
Bolti je drhtao. „Platicu ti po sto šilinga za svaku moju ćerku“,
rekao je očajnički.
„O, ne“, rekao je Sven, „to želi Gelgil. I ja moram da imam koristi
od toga. Možeš zadržati sve tri ako mi platiš šest stotina šilinga.“
Bila je to nečuveno visoka cena, kao što je Sveri i planirao, ali Bolti
nije odstupao. „Samo dve su moje, gospodaru“, jadikovao je. „Treća je
njegova žena.“ Pokazao je ka meni.
 „Tvoja?“, Sveri me je pogledao. „Ti imaš ženu, gubavče? Znači ta ti
stvarčica još nije otpala?“ Mislio je da je to smešno, a ona dvojica koja
su išla po devojke smejala su se sa njim. „Pa, gubavče“, pitao je Sven,
„koliko ćeš mi platiti za svoju ženu?“
„Ništa“, rekao sam.
Počešao se po guzici. Njegovi ljudi su se kezili. Bili su naviknuti na
otpor, a navikli su i da ga slamaju; uživali su posmatrajući Svena sa
trgovcima krznom. Sveri je sebi dosuo još piva. „Imaš lepe narukvice,
gubavče“, rekao je, „a sumnjam da će ti šlem biti potreban kada umreš,
pa ću, u zamenu za tvoju ženu, uzeti tvoje narukvice i šlem, a ti možeš
da ideš svojim putem.“
Nisam se ni pomerio, niti progovorio, samo sam nežno stisnuo
Vitnereove slabine, osetivši kako se konj stresao. Bio je životinja
naviknuta na borbu i želeo je da ga pustim, a možda je Sveri osetio
Vitnereovu napetost. Sve što je mogao da vidi bio je moj šlem
zlokobnog izgleda, sa rupama na mestima gde bi trebalo da budu oči i
vučijom njuškom. Bivao je sve zabrinutiji. Lakomisleno je podigao
ulog, a nije smeo da se povuče ako je želeo da sačuva svoj ponos. Sada
je morao da igra, s ciljem da dobije. „Odjednom ti je maca pojela jezik“,
rugao mi se, a onda je pokazao na onu dvojicu koja su dovela devojke.
„Egile! Atsure! Uzmite gubavčev šlem!“
Sveri je sigurno pretpostavljao da je bezbedan. U selu je imao ljudi
koliko je imala i posada broda, a ja sam bio sam, i to ga je uverilo da
sam poražen pre nego što su mi prišla dvojica njegovih ljudi. Jedan je
imao koplje, a drugi je izvlačio mač, ali nije ga ni dopola izvukao iz
korica kada sam isukao ,Zmijski dah' i naterao Vitnerea na njih. Konj
je očajnički želeo da krene u napad, poskočio je brzinom osmonogog
Sleipnira, čuvenog Odinovog konja. Prvo sam udario čoveka s desne
strane, onoga koji je još izvlačio mač; ,Zmijski dah’ se obrušio na njega
kao s neba, poput vrha Torove munje. Oštrica mu je prošla kroz šlem
kao da je bio napravljen od pergamenta, a Vitnere se, osećajući
pritisak mojih kolena na bedrima, već okretao ka Svenu kada je na
mene krenuo kopljaš. Trebalo je da zarije svoju oštricu u Vitnereove
grudi ili vrat, ali, umesto toga, pokušao je da zarije koplje u moja rebra;
Vitnere se okrenuo nadesno i pokušao da svojim velikim zubima
ugrize čoveka za lice; kopljaš je ustuknuo, jedva izbegavši ujed,
izgubio je ravnotežu i prostro se po travi koliko je dugačak. Okrenuo
sam Vitnerea nalevo. Desno stopalo mi je već bilo van uzengije, bacio
sam se iz sedla i svom težinom pao na Svena. Zaglavio se kod klupe
dok je pokušavao da ustane, ali sam ga oborio, izbivši mu vazduh iz
pluća, potom sam povratio ravnotežu, ustao i prislonio ,Zmijski dah’
na Svenov vrat. „Egile!“, dozivao je Sveri kopljaša kojega je terao
Vitnere, ali Egil se nije usuđivao da me napadne dok mi je mač bio na
grlu njegovog gospodara.
Bolti je jadikovao. Upišao se. Mogao sam da osetim miris i da
čujem kako mokraća curi. Gelgil je mimo stajao i bezizražajno me
posmatrao. Hild se smešila. Šestorica Svenovih ljudi stajala su
naspram mene, ali se nijedan nije usudio da krene zbog oštrice
Zmijskog daha’, koja je, umazana krvlju, počivala na Svenovom vratu.
Vitnere je bio kraj mene, pokazivao je zube, udarao prednjim kopitom
o zemlju, i to blizu Svenove glave. Sveri je zurio u mene onim jednim
okom, koje je bilo ispunjeno mržnjom i strahom, a onda sam iznenada
sklonio nogu s njega. „Na kolena”, rekao sam mu.
„Egile!“, zavapio je ponovo Sven.
Egil je, crne brade i razjapljenih nozdrva, jer mu je u nekoj bici
odsečen prednji deo nosa, spremio svoje koplje za napad.
„Napadneš li, on umire“, rekao sam Egilu, dodirujući Svena vrhom
Zmijskog daha’. Egil je naravno ustuknuo; ošinuo sam Svena
,Zmijskim dahom’ po licu i krv je potekla. „Na kolena“, ponovio sam.
Kada je kleknuo, sagnuo sam se, uzeo mu oba mača iz korica i postavio
ih pored očevog šlema na stolu.
„Hoćeš li da ubiješ robovlasnika?“, obratio sam se Hild, pokazujući
joj mačeve.
„Neću“, odgovorila je.
„Izolda bi ga ubila“, rekao sam. Izolda mi je bila ljubavnica, a
Hildina prijateljica.
 „Ne ubij“, rekla je Hild. Bila je to hrišćanska zapovest, koja je bila
podjednako beskorisna kao kada biste suncu naredili da ide unazad.
„Bolti“, govorio sam na danskom, „ubij mučitelja.“ Nisam želeo da
mi Gelgil bude iza leđa.
Bolti se nije pomerao. Bio je i suviše preplašen da bi me poslušao,
ali su, na moje iznenađenje, njegove ćerke prišle i uzele mačeve. Gelgil
je pokušao da pobegne, ali na putu mu se našao sto, a jedna od
devojčica je divljački zamahnula, zakačivši mu glavu, i on je pao po
strani. A onda je počelo iživljavanje nad njim. Nisam gledao jer sam
pazio na Svena, ali čuo sam krike i Hildin uzdah iznenađenja; na licima
ljudi ispred mene video sam zaprepašćenje. Bliznakinje su stenjale
dok su ga kasapile.
Gelgilu je bilo potrebno mnogo vremena da umre, a nijedan od
Svenovih ljudi nije se usudio da mu pritekne u pomoć ili da izbavi
svoga gospodara. Svi su isukali oružje, a da je i jedan od njih imao
razuma, shvatili bi da se ne bih usudio da ubijem Svena, jer bi sa
njegovim životom otišao i moj život. Kad bih ga ubio, isekli bi me
mačevima, ali plašili su se šta bi im Kjartan uradio kada bi mu sin
poginuo; zato nisu ništa učinili, a ja sam oštricu mača još jače pritisnuo
na Svenovo grlo, toliko jako da je od straha skoro ispustio ropac.
Iza mojih leđa Gelgila su najzad izboli do smrti. Skrenuo sam
pogled i video kako se Boltijeve bliznakinje smeju, natopljene krvlju.
„One su Heline ćerke“, rekao sam ljudima koji su ih posmatrali; bio
sam ponosan na ovu izmišljotinu, jer je Hela bila boginja mrtvih,
smrdela je na trulež i bila zastrašujuća; vladala je mrtvima koji nisu
poginuli u borbi. „A ja sam Torkild!“, nastavio sam. „Ispunio sam
Odinovu dvoranu mrtvim ljudima.“ Ispod mene Sveri se tresao od
straha. Činilo se da su njegovi ljudi zadržali dah, jer su poverovali u
moju priču, koja je dobila na zamahu, pa sam snizio glas što sam više
mogao. „Ja sam Torkild Gubavi“, glasno sam objavio, „i umro sam
odavno, ali Odin me je poslao iz dvorane tela po duše Kjartana i
njegovog sina.“
Poverovali su mi. Video sam kako ljudi dodiruju svoje amajlije.
Jedan kopljanik je čak pao na kolena. Tada sam želeo da ubijem Svena,
verovatno je trebalo to i da učinim, ali bilo bi dovoljno da samo jedan
čovek pokida mrežu magične gluposti, koju sam ispleo oko njih. Ono
što mi je bilo potrebno nije bila Svenova duša, nego naša bezbednost,
pa sam morao jedno da zamenim drugim. „Pustiću ovoga crva da
obavesti oca o mom dolasku rekao sam, „ali prvo vi morate otići. Svi
do jednoga! Idite izvan sela i pustiću ga. Ostavite ovde svoje
zarobljenike!“ Samo su zurili u mene; trznuo sam mačem, a Sveri je
ponovo zacvileo. „Idite!“, povikao sam.
I otišli su. Otišli su brzo, zaprepašćeni onim što su doživeli. Bolti
je užasnuto gledao u svoje voljene ćerke. Obema devojčicama rekao
sam da su dobro učinile, da treba da uzmu novčiće sa stola, a onda su
otišle majci, držeći u rukama novčiće i krvave mačeve. „Dobre su to
devojčice“, rekao sam Boltiju, ali on nije rekao ništa nego je požurio za
njima.
„Nisam mogla da ga ubijem“, rekla je Hild. Činilo se da se stidi
svoje osetljivosti.
„Nema veze“, rekao sam. Držao sam mač na Svenovom grlu sve
dok nisam bio siguran da su se svi njegovi ljudi povukli prema istoku.
U selu su im ostali zarobljenici, uglavnom dečaci i devojčice, ali se niko
od njih nije usudio da mi pride.
Bio sam u iskušenju da Svenu kažem istinu, da mu stavim do
znanja da ga je ponizio stari neprijatelj, ali bilo bi šteta proćerdati
priču o Torkildu Gubavom. Bio sam u iskušenju i da ga pitam za Tiru,
Ragnarovu sestru, ali uplašio sam se da, ako je živa, a ja je pomenem,
neće još dugo poživeti, pa ništa nisam rekao. Umesto toga, zgrabio sam
Svena za kosu i povukao mu glavu unazad kako bi me mogao gledati.
„Došao sam na zemlju“, rekao sam mu, „da ubijem tebe i tvog oca.
Ponovo ću te pronaći, Svene Kjartarsone, i ubiću te sledećeg puta. Ja
sam Torkild, hodam noću i ne možeš me ubiti jer sam već mrtav.
Prenesi moje pozdrave svome ocu i reci mu da su po njega poslali
mrtvog ratnika, pa ćemo sva trojica otploviti Skidbladnirom, sve do
Nifelhajma.“ Skidbladnir je bio brod bogova, koji se mogao saviti i
smestiti u torbu. Tada sam pustio Svena i snažno ga udario u guzicu,
tako da je licem pao u blato. Mogao je da otpuže, ali nije se usudio da
mrdne. Bio je kao išibani pas; iako sam i dalje želeo da ga ubijem,
pretpostavio sam da bi bilo bolje da ga pustim da prenese moju jezivu
priču svome ocu. Kjartan će, bez sumnje, saznati da su u Eoferviku
videli Utreda od Bebanburga, ali čuće i za mrtvog ratnika koji je došao
da ga ubije; želeo sam da mu snovi budu obavijeni strahom.
Sveri se nije pomerio ni kada sam mu stao na kaiš i uzeo tešku
torbicu. Tada sam mu skinuo sedam srebrnih narukvica. Hild je
odsekla poveći komad Gelgilove odeće i od njega napravila torbu, u
koju je stavila novčiće iz posude. Dao sam joj i šlem moga oca, a onda
se vratio u sedlo. Potapšao sam Vitnerea po vratu, a on je naglo
podigao glavu, kao da je shvatio da je toga dana bio pravi borbeni
pastuv.
Taman sam se spremao da krenem kada je taj, ionako čudan dan,
postao još čudniji. Kao da su tek poverovali da su slobodni, neki
zarobljenici su krcnuli ka mostu, dok su ostali bili toliko zbunjeni,
izgubljeni ili očajni da su krenuli ka istoku za naoružanim ljudima. A
onda se iz jedne niske kućice, pokrivene mahovinom, iznenada začulo
popovsko pojanje; iz nje je izašla grupa monaha i sveštenika. Bilo ih je
sedam i toga dana oni su bili najsrećniji, a ja ću u danima koji slede
otkriti da je Kjartan Okrutni zaista mrzeo hrišćane i ubijao svakog
sveštenika ili monaha kojeg bi zarobio. Ovih sedam sada mu je izbeglo;
sa njima je bio i mladić koji je na sebi imao okove. Bio je visok, dobre
grade - odlično je izgledao; bio je odeven u prnje i približno mojih
godina. Duga, kovrdžava kosa bila je skroz plava, skoro bele boje; imao
je svetle trepavice i svetloplave oči; na koži, potamneloj od sunca, nije
bilo tragova bolesti. Lice kao da mu je bilo isklesano u kamenu, toliko
su mu na obrazima bile naglašene jagodice, nos, vilica, a opet, surovost
njegovog lica bila je ublažena vedrim raspoloženjem, što je ukazivalo
na to da je otkrio život pun neprekidnih iznenađenja i stalne zabave.
Kada je ugledao Svena, šćućurenog ispod mog konja, udaljio se od
sveštenika koji su pojali i nasumice krenuo ka nama, zaustavivši se
samo da uzme mač od čoveka kojeg sam ubio. Mladić je čudnovato
držao mač, jer su mu ruke bile svezane lancima, ali nosio ga je prema
Svenu i držao ga iznad Svenovog vrata.
 „Nemoj“, rekao sam.
„Ne?“ Mladić mi se nasmešio i istog trenutka mi se svideo. Lice mu
je bilo otvoreno i prostodušno.
„Obećao sam mu život“, rekao sam.
Mladić je na trenutak razmišljao o tome. „Ti jesi, ali ja nisam“,
rekao je. Govorio je na danskom.
„Ali, ako mu oduzmeš život“, rekao sam, „onda ću ja morati da
uzmem tvoj.
Razmišljao je o tome sa oduševljenjem, koje mu se ogledalo u
očima. „Zašto?“, upitao je bez straha, kao da je želeo da zna.
„Zato što je takav zakon“, rekao sam.
„Ali Sveri Kjartarson ne poštuje nijedan zakon“, odgovorio je.
„To je moj zakon“, rekao sam, „a ja želim da on svome ocu prenese
poruku.“
„Kakvu poruku?“
„Da je po njega došao mrtvi konjanik.“
Mladić je zamišljeno podigao glavu, kao da je razmišljao o onome
što je čuo; očigledno je prihvatio, jer je stavio mač ispod pazuha, a
onda nespretno odvezao kanap koji mu je držao pantalone. „Možeš mu
i od mene preneti poruku“, rekao je Svenu. Popišao se po njemu.
„Krštavam te“, govorio je mladić, „u ime Tora i Odina i Lokija.“
Tri monaha i četiri sveštenika svečano su posmatrala ovo krštenje
i nijedan se nije protivio ovom bogohuljenju, niti je pokušao da ga
prekine. Mladić je dugo pišao, ciljajući mlazom tako da je dobro
natopio Svenovu kosu; kada je završio, ponovo je vezao kanap koji mu
je držao pantalone i ponovo mi se zbunjeno osmehnuo. „Ti si mrtvi
konjanik?“
„Jesam“, odgovorio sam.
„Prestani da cmizdriš“, rekao je mladić Svenu, a onda mi se ponovo
nasmešio. „Hoćeš li mi možda učiniti čast i služiti me?“
„Da te služim?“, upitao sam. Sada je bio red na mene da se
zabavljam.
 „Ja sam Gutred'', rekao je kao da je to bilo objašnjenje svega.
„Čuo sam za Gutruma“, rekao sam, „a znam i za ime Gutvere, a sreo
sam i dvojicu ljudi čije je ime bilo Gutlak, ali nikada nisam čuo za
Gutreda.“
„Ja sam Gutred, Hardiknutov sin“, rekao je.
Ime mi i dalje nije ništa značilo. „A što bih ja služio Gutredu, sinu
Hardiknutovom?“, upitao sam.
„Zato što sam do tvog dolaska bio rob“, rekao je, „a sada sam, zbog
tvog dolaska, postao kralj!“ Govorio je sa tolikim oduševljenjem da je
imao problem kako da kaže reči koje je želeo da izgovori.
Nasmejao sam se ispod lanenog šala. „Ti si kralj, ali čega?“, upitao
sam.
„Nortumbrije, naravno“, vedro je odgovorio.
„Jeste, gospodaru, jeste“, rekao je ozbiljno jedan od sveštenika.
Tako je mrtvi konjanik sreo kralja-roba; Sveri Jednooki je otpuzao
svome ocu, a čuda koja su zahvatila Nortumbriju tek su postajala
čudnija.
 II

A ko se ponekad na moru brodom i suviše udaljite od kopna i

podigne se vetar, pa naiđe plima strahovite snage, a talasi se u
peni razbijaju o ivice broda, nemate druge nego da se krećete onako
kako bogovi hoće. Jedro se mora saviti pre nego što se pocepa, a pošto
veslanje ne bi imalo nikakvog učinka, sklonite vesla, izvlačite vodu iz
broda, molite se i posmatrajte oblačno nebo, slušajte urlikanje vetra i
trpite nalete kiše, nadajući se da vas plima, talasi i vetar neće odvući
na stene.
Tako sam se osećao u Nortumbriji. Pobegao sam od Hrotverdovog
ludila u Eoferviku da bih ponizio Svena, koji će želeti samo da me
ubije, ako je verovao da može da me ubije. To je značilo da se nisam
usudio da ostanem u središnjem delu Nortumbrije, jer sam imao
previše neprijatelja; nisam mogao ni da krenem dalje, na sever, jer bi
me put odveo prema Bebanburgu, ka mome posedu, gde se moj stric
svakodnevno molio da umrem i tako ga učinim zakonskim vlasnikom
onoga što je ukrao, a ja nisam baš želeo da mu to olakšam i ostvarim
njegove molitve. Tako su me vetrovi Kjartanove mržnje i Svenove
osvete, baš kao i rastuće neprijateljstvo moga strica, odveli ka zapadu,
u divljine Kumbralenda.
Sledili smo Rimski zid na mestima na kojima je prelazio preko
brda. Taj zid je izuzetna građevina, koja prelazi preko cele zemlje, od
jedne morske obale do druge. Napravili su ga od kamena, uspinjao se
i spuštao, prateći liniju brda i dolina bez prekida, ostajući svirep i
neprijatan. Sreli smo pastira koji nikada nije čuo za Rimljane i koji
nam je rekao da su nekada davno zid sagradili divovi, a tvrdio je da će,
kada svet bude došao do svog kraja, divlji ljudi sa dalekog severa
navaliti preko bedema sveta kao potop da bi svetu doneli smrt i užas.
Tog popodneva razmišljao sam o njegovom proročanstvu dok sam
posmatrao vučicu kako trči duž vrha zida oklembešenog jezika;
pogledala nas je, skočila sa zida iza naših konja i otrcala ka jugu.
Tokom vremena, zid je počeo da se urušava, cveće je cvetalo između
kamenja od kojeg je zid bio sagrađen, a duž širokog vrha zida
prostirala se gusta mahovina. Ipak, zid je i dalje bio zapanjujuće lepa
građevina. Od tog kamena sagradili smo nekoliko crkava i manastira,
video sam i mali broj kuca sagrađenih od kamena, ali ne mogu da
zamislim da danas bilo ko sagradi takav zid. To nije bio samo zid.
Pored njega se prostirao široki jarak, a iza jarka se pružao kameni put.
Duž puta su se, na razdaljini od jedne milje, nalazile osmatračnice, a
dva puta u toku dana prolazili bismo pored tvrđava, sagrađenih od
kamena, u kojima su nekada živeli rimski vojnici. Krovovi njihovih
baraka odavno su bili srušeni i te zgrade su sada predstavljale utočište
lisicama i gavranovima. U jednom od tih utvrđenja naišli smo na
čoveka koji je bio skroz go, sa kosom koja mu je dosezala do struka.
Bio je star, tvrdio je da ima preko sedamdeset godina. Seda brada bila
mu je dugačka baš kao i kosa. Bio je prljav, sama kost, koža i
prljavština; Vilibald i sedmorica popova koje sam oslobodio od Svena
kleknuli su pred njim, jer je bio poznati isposnik.
„Bio je biskup“, rekao mi je Vilibald glasom punim
strahopoštovanja, nakon što ga je čupavac blagoslovio. „Bio je bogat,
imao je ženu, sluge i čast, ali odrekao se svega da bi mogao u samoći
da služi Bogu. On je veoma svet čovek.“
„Možda je samo ludi prokletnik“, rekao sam, „ili mu je žena bila zla
kučka koja ga je isterala.“
„On je božje dete“, prekorno mi je rekao Vilibald, „a tokom
vremena biće proglašen za sveca.“
Hild je sjahala, gledajući me kao da traži moju dozvolu da pride
isposniku. Bilo je očito da želi isposnikov blagoslov, pa mi se obratila;
nije me se ticalo šta će uraditi, samo sam slegao ramenima, a ona je
kleknula pred prljavim stvorenjem. Pogledao ju je iskosa, počešao se
po preponama, a onda načinio krst na obe njene dojke, jako utiskujući
prste kako hi osetio njene bradavice, praveći se sve vreme da je
blagosilja. Bio sam u iskušenju da matorog prokletnika odmah oteram
u mučeništvo. Ali Hild je neutešno plakala dok je on prolazio prstima
kroz njenu kosu, a onda je, balaveći, izgovorio neku molitvu; ona mu
je bila zahvalna na tome. Zlobno me je pogledao, ispruživši prljavu
šapu, jer je očekivao da ću mu dati novac. Umesto novca, pokazao sam
mu amajliju s Torovim maljem, a on kroz žute zube prosikta kletvu u
mom pravcu; ostavili smo ga vresištu, nebu i njegovim molitvama.
Ostavio sam Boltija. Bio je bezbedan severno od zida, jer je ušao
na teritoriju Bebanburga, čijim putevima su patrolirali Elfrikovi i
danski konjanici koji su živeli na mom posedu. Kretali smo se duž zida
u pravcu zapada, a ja sam sledio oca Vilibalda. Hild, kralja Gutreda i
sedmoricu oslobođenih sveštenika. Uspeo sam da pokidam lance na
Gutredovim okovima; on je jahao Vilibaldovu kobilu, a umesto okova
nosio je dve narukvice sa kojih su visile kratke karike zarđalog čelika.
Neprekidno je brbljao. „Ono što treba da uradimo“, rekao mi je drugog
dana našeg putovanja, „jeste da okupimo vojsku u Kumbralendu, a
onda da predemo brda i zauzmemo Eofervik.“
„I šta onda?“, upitao sam nezainteresovano.
„Da krenemo na sever!“, rekao je oduševljeno. „Na sever!
Moraćemo da zauzmemo Danholm, a nakon toga ćemo zauzeti
Bebanburg. Želiš da to uradimo, zar ne?“
Ranije sam rekao Gutredu svoje pravo ime i da sam istinski
gospodar Bebanburga. Sada sam mu rekao da Bebanburg nikada i nije
bio osvojen.
„Teško mesto da bi bilo zauzeto, a?“, odgovorio je Gutred. „Kao
Danholm? Videćemo što se tiče Bebanburga. Ali prvo moramo da
završimo sa Ivarom.“ Govorio je kao da je uništenje najmoćnijeg
Danca u Nortumbriji bilo nebitna stvar. „Znadi, zaratićemo sa Ivarom“,
rekao je, a zatim se odjednom razvedrio. „Hi bi me možda Ivar
prihvatio kao svog kralja? On ima sina, a ja sestru, koja bi do sada
morala biti u godinama za udaju. Mogli bismo preko njih sklopiti
savez?“
„Osim ako tvoja sestra već nije udata“, prekinuo sam ga.
„Ne mogu da zamislim nekoga ko bi nju želeo“, rekao je. „Ima lice
kao konj.“
„Bilo da ima lice kao konj ili ne“, rekao sam, „ona je Hardiknutova
ćerka. Onaj ko je oženi biće u prednosti.“
 „Možda je mogao imati prednosti pre očeve smrti“, rekao je
sumnjičavo Gutred, „ali sada?“
„Sada si kralj“, podsetio sam ga. Zaista nisam mogao da poverujem
da je on kralj, ali on je u to verovao i zato sam mu povlađivao.
„To je tačno!“, rekao je. „Znači, neko će želeti da se oženi Giselom,
zar ne? Uprkos njenom licu!“
„Zar zaista liči na konja?“
„Ima izduženo lice“, rekao je i napravio grimasu. „Ali nije sasvim
ružna. A i krajnje je vreme da se uda. Mora da ima petnaest ili šesnaest
godina! Mislim da bi je trebalo udati za Ivarovog sina. Taj brak će
stvoriti savez sa Ivarom, a on će nam pomoći da izađemo na kraj sa
Kjartanom; zatim, moraćemo da se pobrinemo za to da nam Škoti ne
zadaju probleme i, naravno, da se postaramo da te bitange zadržimo
u Strat Kloti kako nam ne bi dosađivali.“
„Naravno da moramo“, rekao sam.
„Znaš, oni su mi ubili oca. I napravili od mene roba!“ Iskezio se.
Hardiknut, Gutredov otac, bio je danski erl koji je sebi sagradio
kuću u Ker Ligvalidu, glavnom gradu Kumbralenda. Hardiknut je sebe
nazivao kraljem Nortumbrije, dime je sebi dao i suviše prava; ali,
zapadno od brda dešavale su se čudne stvari, pa tako, ako bi želeo,
čovek se mogao proglasiti i kraljem meseca, a da niko iz Kumbralenda
ni najmanje ne obrati pažnju na to. Hardiknut nije predstavljao
pretnju nijednom većem gospodaru oko Eofervika, u stvari, on nije
predstavljao ni najmanju pretnju bilo kome, jer je Kumbralend bio
tužno i divlje mesto, koje su večito pljačkali Severnjaci iz Irske ili
divljaci iz Strat Klote, čiji se kralj, Jokajd, nazivao kraljem Škotske, što
mu je osporavao Ed, koji se sada borio protiv Ivara.
Drskosti Škota nema kraja, kako je govorio moj otac. Imao je
razloga da to kaže, jer su Škoti tražili veći deo zemlje oko Bebanburga;
do dolaska Danaca, naša porodica se stalno borila protiv plemena sa
severa. Kao dete su me učili da u Škotskoj ima mnogo plemena, ali da
su samo dva plemena, koja su najbliža Nortumbriji, pravi Škoti; kralj
jednog plemena sada je bio Ed, a drugi su bili divljaci iz Strat Klote,
koji su živeli na zapadnoj obali i nikada nisu ni prišli Bebanburgu.
Umesto toga, pljačkali su Kumbralend; Hardiknut je rešio da ih kazni,
pa je poveo malu vojsku u brda na severu, gde mu je Jokajd od Strat
Klote postavio zasedu i tamo ga uništio. Gutred je išao sa svojim ocem,
bio je zarobljen i dve godine bio rob.
„Zašto te nisu ubili?“, upitao sam.
„Jokajd je trebalo da me ubije“, radosno je priznao, „ali u početku
nije znao ko sam, a s vremenom je otkrio da baš nije raspoložen za
ubijanje. Udario me je nekoliko puta, a onda rekao da ću biti njegov
lični rob. Obožavao je da me posmatra kako praznim njegovo vedro sa
govnima. Vidiš, bio sam kucni rob. To je bila još jedna od uvreda.“
„To što si bio kućni rob?“
„Ženski poslovi“, objašnjavao je Gutred, „a to je značilo da sam
svoje vreme provodio sa devojkama. Veoma mi se svidelo.“
„Kako si pobegao od Jokajda?“
„Nisam. Gelgil me je kupio. Mnogo je platio za mene!“ Poslednju
rečenicu izgovorio je ponosno.
„A Gelgil je hteo da te proda Kjartanu?“, upitao sam.
„O, ne! Hteo je da me proda sveštenicima iz Ker Ligvalida!“,
klimnuo je glavom u pravcu sedmorice sveštenika, koje sam izbavio s
njim. „Cenu su dogovorili ranije, ali Gelgil je hteo vise novca, a onda su
svi naišli na Svena, koji, naravno, nije želeo da dođe do trgovine. Hteo
je da me vrati u Danholm, a Gelgil hi uradio sve za Svena i njegovog
oca. Tako smo svi bili osuđeni na propast, sve dok ti nisi došao.“
Nešto od toga što je rekao imalo je smisla, jer dok sam razgovarao
sa sedmoricom sveštenika, i tokom daljeg ispitivanja
Gutreda, uspeo sam da sastavim preostale delove priče. Gelgil, koji
je sa obe strane granice bio poznat kao trgovac robljem, otkupio je
Gutreda od Jokajda i platio ogromnu cenu ne zato što je Gutred toliko
vredeo, nego zato što su sveštenici unajmili Gelgila da obavi otkup.
„Dve stotine srebrnjaka, osam goveda, dve vrede slada i rog optočen
srebrom. To je bila cena za mene“, radosno mi je rekao Gutred.
„Gelgil je toliko platio?“, bio sam zapanjen.
 „Ne on. Sveštenicu su platili. Gelgil je samo pregovarao o prodaji.“
„Sveštenici su platili tvoj otkup?“
„Mora da su dali sve srebro Kumbralenda“, ponosno je rekao
Gutred.
„I Jokajd je pristao da te proda?“
„Za tu cenu? Naravno da jeste! Što ne bi?“
„Ubio ti je oca. Tvoja je dužnost da ga ubiješ. On to zna.“
„On me je voleo“, rekao je Gutred. U to sam poverovao jer je Gutred
bio dopadljiv. Sa svakim danom suočavao se kao da će mu doneti sve
osim srede, a u njegovom društvu život se nekako činio boljim. „I dalje
me je terao da praznim vedro sa njegovim govnima“, priznao je
Gutred, nastavljajući priču o Jokajdu. „Ipak, prestao je da me udara
kada bih to radio. Voleo je da razgovara sa mnom.“
„O čemu?“
„O svemu! O bogovima, vremenu, ribarenju, kako napraviti dobar
sir, o ženama, o svemu. Pretpostavljao je da nisam ratnik, što je istina.
Sada sam, naravno, kralj, i moram biti ratnik, ali mi se to baš i ne
dopada mnogo. Jokajd me je naterao da mu se zakunem da nikada
neću ratovati protiv njega.“
„I ti si se zakleo?“
„Naravno! On mi se dopada. Krašću mu stoku, naravno, i ubiću
svakog čoveka kojeg bude poslao u Kumbralend, a to nije rat, zar ne?“
Tako je Jokajd uzeo srebro koje je posedovala crkva, a Gelgil je
odveo Gutreda na jug, u Nortumbriju, ali umesto da ga preda
sveštenicima, poveo ga je na istok, pretpostavljajući da će zaraditi
mnogo vise tako što će Gutreda prodati Kjartanu nego poštovanjem
dogovora koji je postigao sa sveštenicima. Sveštenici i monasi su ga
sledili, moleći ga da oslobodi Gutreda, i tada su naišli na Svena, koji je
u tome video svoju priliku da zaradi od Gutreda. Oslobođeni rob bio
je Hardiknutov sin, što je značilo da će naslediti zemlju u
Kumbralendu, a to je opet značilo da je vredan povede torbe srebra.
Sveri je planirao da povede Gutreda u Danholm, gde bi, nema sumnje,
pobio svih sedam sveštenika. Onda sam stigao ja, sa licem umotanim
u crno platno, Gelgil je bio mrtav, Svenu je smrdela kosa na pišaću, a
Gutred je bio Slobodan.
To sam sve shvatio, ali ono što nije imalo smisla bilo je zašto su
sedmorica saksonskih sveštenika došla iz Ker Ligvalida i platila čitavo
bogatstvo za Gutreda, koji je bio i Danac i paganin. „Zato što sam
njihov kralj“, rekao je Gutred kao da je odgovor bio očigledan, „iako
sam mislio da nikada neću postati kralj. Naročito nakon što me je
zarobio Jokajd, ali tako je hteo hrišćanski bog i ko sam ja da se
usprotivim tome?“
„Njihov bog želi tebe?“, upitao sam, gledajući u sedam sveštenika
koji su otputovali toliko daleko da bi ga oslobodili.
„Njihov bog me želi“, ozbiljno je rekao Gutred, „jer sam ja izabrani.
Misliš li da bi trebalo da postanem hrišćanin?“
„Ne“, odgovorio sam.
„Ja mislim da bi trebalo“, rekao je, ne obazirući se na moj odgovor,
„samo da bih im pokazao zahvalnost. Bogovi ne vole nezahvalnost, zar
ne?“
„Ono što bogovi vole jeste haos“, rekao sam.
Bogovi su bili srećni.
★★★
Ker Ligvalid je bilo žalosno mesto. Severnjaci su ga opljačkali i
spalili pre dve godine, nakon što su Škoti ubili Gutredovog oca. Mesto
nije bilo ni upola obnovljeno. Ono što je ostalo od njega stajalo je na
južnoj obali reke Heden, i upravo zato je naselje i opstalo, jer je bilo
sagrađeno na prvom mestu gde se prelazi preko reke, koja im je
pružala zaštitu od škotskih pljačkaških hordi. Međutim, nije im pružila
zaštitu od vikinške flote koja je uplovila u reku Heden, pokrala šta god
je mogla, silovala šta je želela, ubila i one koje nije želela, preživele
povela sa sobom kao robove. Ti vikinzi došli su iz naseobina u Irskoj i
bili su neprijatelji Saksonaca, Iraca i Škota, a s vremenom i neprijatelji
sopstvenih rođaka, Danaca. Nisu poštedeli ni Dance koji su živeli u Ker
Ligvalidu. Projahali smo kroz razbijene gradske kapije i zidine i ušli u
razbijeni grad. Bio je sumrak, kiša je najzad prestala, a dok smo ulazili
u grad, ispod oblaka na zapadu videla se crvena linija sunčeve
svetlosti. Jahali smo pravo ka nadolazećoj sunčevoj svetlosti, koja se
odbijala o moj šlem sa srebrnom vučijom glavom, i o moj ogrtač od
nitni, o moje narukvice i o balčake moja dva mača. Neko je doviknuo
da sam kralj. Izgledao sam kao kralj. Jahao sam Vitnerea, koji je mahao
velikom glavom i udarao kopitom o tlo, a ja sam bio odeven u sjajno
ratničko odelo kao proslavljeni ratnik.
Ker Ligvalid je bio pun ljudi. Tu i tamo obnavljala se poneka kuća,
ali većina ljudi je i dalje boravila u ostacima spaljenih kuća, zajedno sa
stokom, a bilo je mnogo onih koji su preživeli pljačke Nordijaca. To je
bio narod Kumbralenda, koji su u Ker Ligvalid doveli njihovi
sveštenici i gospodari, jer su im obećali da će se pojaviti novi kralj. A
sada se, dok je dolazio sa istoka, dok se na njegovom oklopu ogledala
svetlost zalazećeg sunca, pojavio blistavi ratnik na velikom, crnom
konju.
„Kralj!“, čuo se još jedan glas, čiji su povik prihvatili i ostali. Iz
razrušenih kuća i sklepanih skloništa počeo je da izlazi narod, koji je
zurio u mene. Vilibald je pokušavao da ih ućutka, ali njegove reči,
izgovorene na zapadnosaksonskom, stopile su se s grajom. Mislio sam
da će se i Gutred pobuniti, ali on je samo preko glave navukao
kapuljaču svog ogrtača, tako da je izgledao kao jedan od sveštenika
koji su se trudili da održe korak sa nama; za to vreme oko nas se
okupljala svetina. Dok smo prolazili, narod je padao na kolena, a onda
su ustajali i sledili nas. Hild se smejala, a ja sam uzeo njenu ruku; jahala
je pored mene kao kraljica; okupljena svetina pratila nas je sve do
dugačkog, niskog brda, gde je bila sagrađena nova dvorana, u kojoj se
okupljao narod. Dok smo se približavali, primetio sam da nije u pitanju
dvorana nego crkva, i da su sa prilaza crkvi dolazili sveštenici i monasi
kako bi nas pozdravili.
U Ker Ligvalidu je nastalo ludilo, drugačije od onoga koje je dovelo
do krvoprolića u Eoferviku, ali nije se mnogo razlikovalo. Žene su
plakale, muškarci vikali, a deca su samo zurila. Majke su mi prinosile
svoju decu kao da će ih moj Dođi r izlečiti. „Moraš ih zaustaviti!“
Vilibald je uspeo da se probije do mene; držao se za moju desnu
uzengiju.
„Zašto?“
„Zato što su pogrešili! Gutred je kralj!“ Nasmejao sam mu se.
„Možda“, izgovorio sam polako kao da mi je ideja tek pala na pamet,
„možda bih ja trebalo da postanem kralj umesto njega?“
„Utrede!“, rekao je zapanjeno Vilibald.
„Zašto da ne?“, upitao sam. „Moji preci su bili kraljevi.“
„Gutred je kralj!“, bunio se Vilibald. „Starešina manastira ga je
imenovao!“
Tako je počelo ludilo u Ker Ligvalidu. Grad je bio pun lisica i ptica
kada je starešina Idred od Lindisfarena prešao brda. Lindisfarena je,
naravno, manastir blizu Bebanburga. Nalazio se na istočnoj obali
Nortumbrije, dok se Ker Ligvalid nalazio na zapadnoj obali. Ali,
manastirski starešina, kojeg su iz Lindisfarena oterali iznenadni
napadi Danaca, došao je u Ker Ligvalid i tu sagradio novu crkvu prema
kojoj smo se sada kretali. U svojim snovima starešina je video Gutreda.
Naravno, sada svaki Nortumbrijac zna kako je sveti Katbert otkrio
Gutreda starešini Idredu, ali tada, kada je Gutred došao u Ker Ligvalid,
ova priča se činila kao još jedna od gluposti na vrhu svih gluposti koje
su se valjale svetom. Ljudi su mi klicali, nazivajući me kraljem, a
Vilibald se okrenuo i požalio Gutredu. „Reci im da prestanu!“
„Narod želi kralja!“, rekao je Gutred. „A Utred izgleda kao kralj. Za
sada, neka ga imaju.“
Jedan broj mlađih monaha, koji su u rukama imali štapove, držao
je okupljeni narod podalje od crkvenih kapija. Idred je narodu obećao
čudo, koje su oni čekali danima, očekujući da se pojavi kralj; a onda
sam se sa istoka pojavio ja, ovenčan slavom ratnika, što jesam i što
sam oduvek bio. Celog svog života sledio sam stazu koju je iscrtavao
mač. Ako biste mi dali da biram, a mnogo puta sam imao prilike da
biram, radije bih isukao mač nego zapodeo raspravu rečima; to je ono
što radi pravi ratnik, a većina ljudi i žena nisu borci. Oni ponizno traže
mir. Ne žele ništa drugo nego da gledaju decu kako rastu, da sade
useve i dočekaju da vide žetvu, da obožavaju svoga boga, da vole
porodice i da žive u miru. Naša sudbina je pak bila da budemo rođeni
u vreme kada je nama vladala sila. Pojavili su se Danci i zemlja je bila
opustošena, a duž naših obala pojavili su se dugački brodovi isturenih
pramaca sa kojih su pljačkali, krali, ubijali i odvodili u roblje. U
Kumbralendu, koji je bio najdivljiji deo saksonskih zemalja, pojavili su
se Danci. Nordijci i Škoti, te niko nije mogao živeti u mini; smatram da,
kada se ljudima unište snovi, kada im uništite kuće, spalite prinose,
silujete ćerke i odvedete sinove u roblje, stvarate ludilo. Na kraju
sveta, kada se bogovi budu borili među sobom, celo čovečanstvo će se
suočiti sa ogromnim bezumljem, teći će reke pune krvi, a nebom će se
prolamati krici; veliko drvo života će pasti uz tresak, koji će se čuti do
najudaljenije zvezde, a to tek treba da dođe. Ali tada, 878, godine, kada
sam bio mlad, u Ker Ligvalidu se odvijalo manje ludilo. Bilo je to ludilo
nade, verovanje da će kralj, kojeg je izrodio san jednog sveštenika,
okončati patnju naroda.
Starešina Idred čekao je u nizu monaha, i dok se moj konj
približavao, podigao je ruke ka nebu. Bio je visok, star i sedokos,
suvonjavog i zastrašujućeg izgleda, očiju kao u sokola. Imao je mač za
pojasom, što je bilo začudujuće za jednog sveštenika. Nije mi odmah
mogao videti lice, jer je bilo sakriveno delovima šlema koji su mi
prekrili jagodice, a čak i kada sam skinuo šlem, i dalje je mislio da sam
kralj. Zurio je u mene, podigao ruke ka nebu kao da zahvaljuje na mom
dolasku i lako mi se naklonio. „Gospodaru, kralju“, rekao je glasno.
Monasi su pali na kolena, posmatrajući me. „Gospodaru, kralju“, još
jednom je zabrundao starešina Idred, „dobrodošao!“
„Gospodaru, kralju“, ponovili su sveštenici, „dobrodošao.“ Ovo je
bio zanimljiv trenutak. Ako se sedate, Idred je odabrao Gutreda za
kralja zato što mu je sveli Katbert pokazao u snu Hardiknutovog sina.
Sada je pak mislio da sam ja kralj, što je značilo da mu je ili Katbert
pokazao pogrešnu osobu, ili je Idred bio samo lažljivi pokvarenjak. Ili
je sveti Katbert bio lažljivi pokvarenjak. Ali samo kao čudo, i Idredov
san je zauvek ostao upamćen kao čudo; san je, nesporno, bio sumnjiv.
To sam jednom rekao svešteniku, ali on mi nije poverovao. Siktao je
na mene, prekrstio se i odjurio da se pomoli. Činjenica koja je
dominirala Gutredovim životom bila je da ga je sveti Katbert otkrio
Idredu, a istina je da ga Idred nije prepoznao, ali to mi danas niko ne
veruje. Vilibald je, naravno, skakao kao čovek kojem su u pantalonama
bile dve ose, pokušavajući da ispravi Idredovu grešku, ali ja sam ga
tresnuo po glavi da bih ga ućutkao, a onda pokazao ka Gutredu koji je
skidao kapuljaču. „Ovo je tvoj kralj“, rekao sam Idredu.
Na trenutak, Idred mi nije poverovao, ali promenio je mišljenje; na
licu mu se video bes. Iznenada je pokušao da prikrije svoja osećanja,
jer je shvatio da je trebalo da prepozna Gutreda iz svog sna. Bes se
razbuktao, ali on ga je savladao, naklonio se Gutredu i ponovio svoju
dobrodošlicu; Gutred mu je uzvratio s dobro poznatom
razdraganošću. Dva monaha su pojurila da mu prihvate konja; Gutred
je sjahao; odveli su ga u crkvu. Mi ostali smo ih sledili najbolje što smo
mogli. Naredio sam monasima da pridrže Vitnerea i Hildinu kobilu.
Oni su to odbili, jer su želeli da budu u crkvi, ali kad sam im rekao da
ću im razlupati obrijane glave ako se konji izgube, oni me poslušaše.
U crkvi je bilo mračno. Na oltaru i po podu, u brodištu crkve gorele
su sveće od loja; tu se velika grupa monaha klanjala i pojala. Mala
svetla od sveća jedva su razbijala gustu tamu. To i nije bila neka crkva.
Bila je velika, veća nego crkva koju je Alfred sagradio u Vintančesteru,
ali bila je sagrađena na brzinu; zidovi su joj bili od neistesanih balvana.
Kada su mi se oči privikle na tamu, video sam da je krov načinjen od
grube slame. Unutra je bilo pedeset-šezdeset sveštenika i oko trideset
plemića, ako su ljudi u Kumbralendu uopšte težili takvoj tituli. U
pitanju su bili najbogatiji ljudi u oblasti, koji su stajali sa svojim
pratiocima; primetio sam da su neki oko vrata nosili krstove, a neki
amajlije sa maljem. U crkvi je bilo i Danaca i Saksonaca, bili su
izmešani i nisu bili neprijatelji. Umesto neprijateljstva, okupili su se
da podrže Idreda, koji im je obećao kralja kojeg je izabrao Bog.
A tu je bila i Gizela.
Odmah sam je primetio. Bila je visoka devojka, crnokosa,
dugačkog i ozbiljnog lica. Na sebi je imala sivi ogrtač i odeždu, tako da
sam prvo pomislio da je opatica, a onda sam ugledao srebrne ogrlice i
veliki broš, koji joj je pričvršćivao ogrtač ispod vrata. Imala je velike,
blistave oči, ali to je bilo od plača. Bile su to suze radosnice; kada ju je
Gutred ugledao, pojurio je ka njoj i oni se zagrliše. Čvrsto je zagrlio,
zatim se odmakao držeći je za ruke; primetio sam da se ona malo
smejala, a malo i plakala. On je naglo povede ka meni. „Moja sestra,
Gizela“, predstavio je. I dalje je držao za ruke. „Slobodan sam
zahvaljujući lordu Utredu“, rekao joj je.
„Zahvaljujem se“, obratila mi se, a ja joj ništa nisam odgovorio. Bio
sam svestan da je Hild kraj mene, ali još svesniji Gizele. Petnaest
godina? Šesnaest? Ali neudata, jer joj je crna kosa i dalje bila
raspuštena. Šta mi je o njoj rekao njen brat? Da ima lice kao konj, a ja
sam mislio da je ovo lice iz snova, lice koje bi zapalilo nebo, lice koje
bi proganjalo čoveka. I dalje, nakon mnogo godina, vidim to lice. Na
tom licu bio je dugačak nos i tamne oči, koje su ponekad izgledale tako
daleko, a ponekad zlonamerno. Kada me je prvi put pogledala, izgubio
sam se. Prelje koje predu naše živote poslale su je; znao sam da vise
ništa neće biti isto.
„Nisi udata, zar ne?“, radoznalo je upitao Gutred.
Dodirnula je svoju kosu, koja je i dalje slobodno padala, kao u
devojčice. Kada se bude udala, moraće da pokupi kosu. „Naravno da
nisam“, rekla je i dalje me posmatrajući, a onda se okrenula prema
bratu. „A jesi li ti oženjen?“
„Nisam“, odgovorio je.
Gizela je pogledala Hild, koja je stajala iza mene, starešina Idred je
prišao kako bi odvojio Gutreda od nas, a Gizela se vratila ženi koja je
brinula o njoj. Uzvratila mi je pogled, koji ja i dalje vidim. Spušteni
kapci i sitno pocupkivanje dok se okretala da mi se još jednom
osmehne.
„Lepa devojka‘„, rekla je Hild.
„Radije bih imao lepu ženu“, odgovorio sam.
„Treba da se oženiš“, rekla je.
 „Ja jesam oženjen“, podsetio sam je. To je bila istina. U Veseksu
sam imao ženu, koja me je mrzela. Ali Mildrit je sada bila u manastiru,
tako da me je bilo briga da li je udata za mene ili za Hrista.
„Ta devojka ti se svidela“, rekla je Hild.
„Meni se sviđaju sve devojke“, odgovorio sam izbegavajući je.
Izgubio sam Gizelu iz vidokruga, dok se svetina tiskala da posmatra
ceremoniju, koja je započela kada je starešina Idred skinuo kaiš, o koji
mu je bio zadenut mač, i zakopčao ga Gutredu oko struka, oko njegove
pohabane odeće. Zatim je novog kralja ogrnuo lepim, zelenim
ogrtačem, oivičenim krznom, i spustio bronzanu krunu na njegovu
svetlu kosu. Za vreme ove ceremonije monasi su pojali; nastavili su da
poju dok je Idred vodio Gutruma oko crkve kako bi svi mogli da ga
vide. Starešina je visoko držao kraljevu desnu ruku. Ne sumnjam da je
mnogo ljudi smatralo da je čudno što novog kralja proglašavaju dok
mu na zglobovima i dalje stoje ropski okovi. Ljudi su kleknuli pred
njega. Gutred je poznavao mnogo Danaca koji su bili pratioci njegovog
oca i zato ih je radosno pozdravio. Dobro mu je stajala uloga kralja, jer
je bio pametan i dobrog ponašanja; ipak, na licu sam mu video da se
zabavlja. Je li zaista tada poverovao da je kralj? Mislim da je sve
doživljavao kao avanturu, ali kao avanturu koja mu se vise sviđala od
pražnjenja Jokajdovog vedra sa govnima.
Idred je održao službu koja je, na svu sreću, bila kratka, iako je
govorio i na engleskom i na danskom. Danski nije dobro govorio, ali
bilo je dovoljno da kaže Gutredovim zemljacima da su Bog i sveti
Katbert izabrali novog kralja; bio je tu i njegova slava je neizbežno
morala slediti. Zatim je poveo Gutruma do sveća od loja, koje su gorele
u središtu crkve; monasi koji su se okupljali oko plamena uskomešali
su se kako bi napravili prolaz novom kralju. Primetio sam da su se
okupili oko tri sanduka, koja su bila okružena malim svećama.
„Kralj će sada položiti zakletvu!“, objavio je Idred prisutnima u
crkvi. Hrišćani koji su bili u crkvi ponovo su se spustili na kolena, a
neki pagani, Danci, nespretno su ih oponašali.
 Trebalo je da to bude svečani trenutak, ali Gutredu se vise dopalo
da ga pokvari i tako što će se okrenuti ka meni. „Utrede!“, pozvao me
je, „trebalo bi da ti budeš ovde! Dođi!“
Idred se obuzdavao da me spreči u tome, ali Gutred je želeo da
stojim pored njega, jer su ga brinula tri sanduka. Bili su pozlaćeni, a
poklopci su im bili zatvoreni velikim metalnim katancima. Okruživala
ih je svetlost sveća od loja; sve to ukazivalo mu je na to da bi trebalo
da se odigra neko hrišćansko čarobnjaštvo, pa je želeo da s njim
podelim rizik. Starešina Idred me je pogledao. „Je li te on to nazvao
Utredom?“, upitao me je sumnjičavo.
„Lord Utred zapoveda mojim ličnim trupama“, važno mu je
saopštio Gutred. To je značilo da ne zapovedam nikome, ali zadržao
sam ozbiljan izraz na licu. „I ako treba da se polože zakletve“, nastavio
je Gutred, „onda ih i on mora položiti sa mnom.“
„Utred“, rekao je bezvoljno starešina Idred. Moje ime bilo mu je
poznato, naravno da jeste. Dolazio je iz Lindisfarena gde je vladala
moja porodica, a u glasu mu se osećala ogorčenost.
„Ja sam Utred od Bebanburga“, rekao sam dovoljno glasno da bi
me čuli svi u crkvi. Ova objava je izazvala došaptavanja među
monasima. Neki su se krstili, a neki su me gledali s očiglednom
mržnjom.
„On je tvoj saputnik?“, upitao je Idred Gutreda.
„On me je izbavio i on mi je prijatelj“, odgovorio je Gutred.
Idred se prekrstio. Zamrzeo me je od trenutka kada me je
pomešao s kraljem, kojeg je video u snu, a sada je po meni prosipao
svoju zlobu. Mrzeo me je jer je naša porodica trebalo da bude čuvar
manastira Lindisfarena, koji se nalazio u ruševinama; starešina
manastira, Idred, bio je proteran. „Je li te poslao Elfrik?“, pitao je.
„Elfrik je“, pljunuo sam nakon što sam izgovorio ime, „otimač,
lopov, kukavica, a jednog dana ću mu prosuti trula creva i poslati ga
na drvo, na kojem će se njime hraniti rasporitelj leševa.“
Tada me je Idred postavio kraj Gutreda. „Ti si sin lorda Utreda“,
rekao je i pogledao u moje narukvice, moj oklop, rezbarije mojim
mačevima i amajliju s maljem oko moga vrata. „Ti si dečak kojeg su
odgajali Danci
„Ja sam onaj“, rekao sam zajedljivo, „koji je ubio Ubu Lotbroksona
kraj južnog mora.“
„On je moj prijatelj“, Gutred je bio dosledan.
Starešina Idred je slegao ramenima, a onda lako nagnuo glavu, kao
da je želeo da pokaže da me prihvata kao Gutredovog sadruga.
„Položićeš zakletvu da ćeš verno služiti kralju Gutredu“, promumlao
je.
Načinio sam korak unazad. Polaganje zakletve je ozbiljna stvar.
Ako bih se zakleo da ću služiti ovom kralju, koji je bio rob, vise ne bih
bio Slobodan čovek, bio bih Gutredov čovek. Zakleo bih se da ću
umreti za njega, da ću mu se pokoravati i služiti mu do smrti, a
pomisao na to me je uznemiravala. Gutred je video da oklevam i
nasmešio se. „Ja ću te osloboditi zakletve“, prošaptao mi je na
danskom. Shvatio sam da je i on, kao i ja, ovu ceremoniju doživljavao
kao igru.
„Kuneš li se?“, upitao sam.
„Svojim životom“, olako je rekao.
„Položiće zakletve!“, objavio je Idred, koji je želeo da vrati malo
dostojanstva crkvi, koja je sada bila ispunjena žamorom.
Razrogačenim očima gledao je u okupljene dok se nisu utišali, a onda
je otvorio jedan od dva manja kovčega. Unutra se nalazila knjiga, čije
su korice bile ukrašene dragim kamenjem. „Ovo je veliko jevanđelje iz
Lindisfarene“, rekao je Idred sa strahopoštovanjem. Prvo je naslonio
knjigu na grudi, a zatim je podigao toliko visoko da su dragulji
slabašno bljesnuli. Svi monasi su se prekrstili, a onda je Idred tešku
knjigu predao svešteniku koji je služio. Sveštenikove ruke su se tresle
dok je preuzimao tešku knjigu. Idred je pristupio drugom od dva
sanduka. Prekrstio se a onda podigao poklopac; u sanduku sam
ugledao odrubljenu glavu, čije su oči bile sklopljene. Gutred nije
mogao da prikrije gađenje; plašeći se čaranja, uhvatio me je za desnu
ruku. „Ovo je presveti sveti Osvald“, rekao je Idred, „koji je nekada bio
kralj Nortumbrije, a sada je svetac presvetog i svemogućeg Boga.“ Glas
mu je podrhtavao od uzbuđenja.
Zgrožen glavom, Gutred je načinio korak unazad, ali odagnao sam
mu strah i koraknuo napred da bih pogledao Osvalda. U svoje vreme
on jeste bio gospodar Bebanburga i kralj Nortumbrije, ali to je bilo pre
dve stotine godina. Poginuo je u bici protiv Mersijanaca, koji su ga
iseckali na komade; pitao sam se kako su uspeli da mu spasu glavu iz
grobnice u koju su sahranili poražene. Sama glava, skupljenih obraza
i potamnele kože, nije nimalo izgledala sveto. Kosa mu je bila dugačka
i zamršena, dok mu je vrat skrivalo parče žutog platna. Tijara boje
zlata i bronze služila je kao kruna. „Voljeni sveti Osvalde“, rekao je
Idred krsteći se, „zaštiti nas, vodi nas i moli se za nas.“ Kraljeve usne
bile su toliko smrežurane da su mu virila tri zuba. Bili su kao žuti
kočići. Monasi koji su bili najbliži Osvaldu klečali su, saginjući se i
uspravljajući se u tihoj i vatrenoj molitvi. „Sveti Osvald je božji ratnik
i dok je na našoj strani, niko nam ne može ništa“, objavio je Idred.
Prošao je pored glave mrtvog kralja do poslednjeg i najvećeg
sanduka. Ljudi u crkvi su ćutali. Hrišćani su, naravno, znali da
otkrivanjem moštiju Idred priziva nebeske sile da budu svedoci
zakletve, dok su Danci, pagani, iako nisu shvatali šta se dešava, bili
zastrašeni čarolijom koju su osetili u ovom velikom zdanju. Osetili su
da veća čarolija tek treba da se dogodi, jer su monasi polegali po
zemljanom podu, dok se Idred tiho molio pored poslednjeg sanduka.
Molio se dugo, sklopljenih ruku; usne su mu se micale, a oči bile uprte
prema gredama, među kojima su lepršali vrapci; na kraju je otključao
dve teške bronzane brave na sanduku i podigao veliki poklopac.
U velikom sanduku nalazilo se mrtvo telo. Telo je bilo umotano u
lanenu tkaninu, a ja sam jasno mogao da vidim njegove obrise. Gutred
me ponovo zgrabi za ruku, kao da sam ga mogao zaštititi od Idredovih
čarolija. U međuvremenu, Idred je nežno odmotao tkaninu i otkrio
mrtvog biskupa, odevenog u belo; lice mu je bilo pokriveno malom
četvorougaonom tkaninom, optočenom zlatnim koncem. Oko vrata
mu je bio izvezen naplećnjak, a spljoštena mitra pala mu je s glave.
Zlatni krst, ukrašen granatima bio je jednim delom skriven među
dlanovima, koji su u molitvi b ili sklopljeni na njegovim grudima.
Prsten sa rubinom sijao je na sasušenom prstu. Neki monasi su
uzdisali, kao da nisu mogli da izdrže svetu silu koja se širila od tela;
čak je i Idred bio obuzet. Celom je dodirnuo ivicu sanduka, a onda se
uspravio i pogledao me. „Znaš li ko je ovo?“, upitao je. „U ime Oca i Sina
i Svetoga Duha“, izgovorio je i uzeo četvorougaono platno optočeno
zlatom kako bi otkrio požutelo lice, umrljano tamnim belezima. „To je
sveti Katbert“, rekao je Idred, a glas mu je podrhtavao kao da će
zaplakati. „To je najblagosloveniji, najsvetiji i najvoljeniji Katbert. O,
dragi, sveti bože“, ljuljao se napred-nazad dok je klečao. „Ovo je lično
sveti Katbert.“
Do svoje desete godine odgajali su me pričajući mi priče o svetom
Katbertu. Učio sam kako je uvežbavao hor foka da pevaju psalme i
kako su mu orlovi donosili hranu na malo ostrvo Bebanburg, na kojem
je neko vreme živeo u samoći. Molitvom je mogao da smiri oluje i
bezbroj mornara izbavi od davljenja. Anđeli su silazili s neba da
razgovaraju s njim. Jednom je spasao porodicu zapovedajući plamenu,
koji im je proždirao kuću, da se vrati u pakao i vatra bi čudesno
nestajala. Zimi bi ulazio u more sve dok mu hladna voda ne bi dosegla
do vrata, i tu bi ostajao cele noći, moleći se; kada bi u zoru izašao iz
vode, njegova monaška odeća bila bi suva. Tokom suše izvlačio je vodu
iz suve zemlje, a kada bi ptice pokrale tek posejani ječam, zapovedio
bi im da ga vrate, što bi one i učinile. Ili su mi bar lako pričali. Bio je
sigurno najveći svetac Nortumbrije, sveti čovek koji je bdeo nad nama,
i kojem je trebalo da uputimo svoje molitve kako bi ih došapnuo Bogu
na uvo. A evo ga sad ovde, u izrezbarenom i pozlaćenom sanduku od
brestovine, leži na leđima otvorenih nozdrva, malo otvorenih usta,
upalih obraza i sa pet crnožutih zuba, sa kojih su se povukle desni, pa
su izgledali kao šiljci. Jedan je bio slomljen. Oci su mu bile zatvorene.
Moja maćeha je posedovala češalj svetog Katberta, a volela je da mi
pripoveda kako je na zupcima češlja našla i svečevu kosu, da je kosa
bila boje najfinijeg zlata, a kosa na ovom trupu bila je crna kao smola.
Bila je dugačka, tanka i očešljana iznad visokog čela i sa monaške
tonzure. Idred je nežno vratio mitru na svoje mesto, a onda se nagnuo
napred i poljubio prsten sa rubinom. „Pogledaj, telo mu nije istrulilo“,
rekao je glasom dubokim od uzbuđenja. Zastao je da bi pomilovao
koščatu ruku sveca. „To čudo je siguran i pouzdan znak njegove
svetosti.“ Nagnuo se i ovoga puta poljubio sveca u otvorene, sasušene
usne. „O, presveti sveti Katberte“, glasno se molio, „povedi nas, vodi
nas i uvedi nas u svoju slavu, u ime Njega, koji je umro za nas, i sa čije
desne strane sada sediš u večnoj slavi, amin.“
„Amin“, odgovorili su monasi u isti glas. Najbliži monasi ustali su
sa poda kako bi mogli da vide neraspadnutog sveca; većina je plakala
dok je posmatrala požutelo lice.
Idred me je ponovo pogledao. „U ovoj crkvi, mladiću“', rekao je,
„nalazi se duhovna duša Nortumbrije. Ovde, u ovim sanducima, nalaze
se naša čuda, naša blaga, naša slava i sredstva kojima razgovaramo sa
Bogom da bismo zatražili njegovu zaštitu. Dok su ove dragocene i
svete stvari bezbedne, bezbedni smo i mi. Ali, nekada“, ustao je i dok
je izgovarao poslednju reč, glas mu je postajao grublji i glasniji,
„nekada su ove stvari bile pod zaštitom gospodara Bebanburga, ali
zaštita je izneverena! Došli su pagani, poklali su monahe, a ljudi iz
Bebanburga kukavički su se sakrili iza zidina, umesto da izjašu i pobiju
pagane. Međutim, naši preci po Hristu spasili su ove stvari i od tada
lutamo, lutamo po divljoj zemlji i još uvek ih čuvamo. Jednoga dana
sagradićemo veliku crkvu, a ove mošti će svetleti širom svete zemlje.
Ta sveta zemlja je tamo gde vodim ove ljude!“ Mahnuo je rukom,
pokazujući na narod koji je stajao ispred crkve. „Bog mi je poslao
vojsku“, povikao je, „i ta vojska će pobediti, ali ja nisam čovek koji će
je povesti. Bog i sveti Katbert poslali su mi san u kojem su mi pokazali
kralja koji će nas dovesti do obećane zemlje. Pokazao mi je kralja
Gutreda!“
Ustao je i visoko podigao Gutredovu ruku, a ovaj gest izazvao je
aplauz prisutnih. Gutred je vise izgledao zbunjeno nego kao kralj, a ja
sam spustio pogled na mrtvog sveca.
Katbert je bio starešina manastira i biskup na Lindisfareni, ostrvu
koje se prostiralo severno od Bebanburga; njegovo telo je skoro dve
stotine godina ležalo u kripti na ostrvu sve dok ga vikinške pljačke
nisu ugrozile; da bi spasli sveto telo, monasi su ga poneli prema
kopnu. Od tada neprekidno lutaju Nortumbrijom.
Idred me nije voleo zato što je moja porodica odbila da zaštiti
svete mošti; snaga Bebanburga počivala je na njegovom položaju na
grebenu, koji je šibalo more, i samo bi budala povela vojsku van zidina
i krenula u borbu. Da sam imao priliku da biram između toga da
zadržim Bebanburg i da ostavim mošti, odustao bih od čitavog spiska
mrtvih svetaca. Lako je pronaći telo sveca, ali zato nije lako pronaći
tvrđavu kao što je Bebanburg.
„Gledajte!“, povikao je Idred, i dalje držeći visoko podignutu
Gutredovu ruku. „Kralj od Haliverfolklenda!“
Kralj čega? Učinilo mi se da nisam dobro čuo, ali pogrešio sam.
Idred je izgovorio Haliverfolklend, što je značilo ,zemlja svečevog
naroda’. To je bio Idredov naziv za Gutredovo kraljevstvo. Sveti
Katbert je, naravno, bio sveti čovek, ali ko god da postane kralj njegove
zemlje biće ovca među vukovima. Ivar, Kjartan i moj stric bili su
vukovi. Oni su bili ljudi koji su imali veliki broj obučenih vojnika, dok
se Idred nadao da će stvoriti kraljevstvo zasnovano na snu; nisam ni
sumnjao da će ovu ovcu, koju je video u snu, rastrgnuti ti isti vukovi.
Ipak, u ovom trenutku, Ker Ligvalid je bio najbolje mesto u
Nortumbriji na kojem sam se mogao sakriti, jer bi moji neprijatelji
morali da predu brda da bi me pronašli, a osim toga, uvek sam imao
osećaj za ovakvu vrstu ludila. Promena leži u ludilu, u promeni je
prilika, a u prilikama se nalaze bogatstva.
„A sada“, Idred je pustio Gutredovu ruku i okrenuo se prema meni,
„zaklećeš se na vernost našem kralju i njegovoj zemlji.“
Gutred mi je tada namignuo, a ja sam poslušno kleknuo i posegao
za njegovom desnom rukom, ali Idred mi skrenu ruku. „Zaklećeš se
svecu“, prosiktao je.
„Svecu?“
„Položi ruke na presvete ruke svetog Katberta i izgovaraj reči“,
naređivao mi je Idred.
 Stavio sam ruke preko prstiju svetog Katberta; mogao sam osetiti
pod prstima veliki prsten sa rubinom. Potegao sam dragulj kako bih
proverio da li je rubin slabo postavljen i da li se može izvući, ali izgleda
da je bio dobro pričvršćen. „Zaklinjem se da ću biti tvoj čovek“, rekao
sam lešu, „i da ću te verno služiti.“ Ponovo sam pokušao da okrenem
prsten, ali prsti mrtvaca bili su čvrsto stisnuti, a rubin nije hteo ni da
se pomeri.
„Zaklinješ li se svojim životom?“, upitao je Idred ozbiljnim glasom.
Još jednom sam potegao rubin, ali nije se pomerio. „Zaklinjem se
sopstvenim životom“, rekao sam s dubokim poštovanjem; u svom
životu nikada se nisam zakleo s takvom lakoćom. Kako zakletva
prema mrtvom čoveku može biti obavezujuća?
„Zaklinješ li se da ćeš verno služiti kralju Gutredu?“
„Zaklinjem se“, rekao sam.
„I da ćeš biti neprijatelj njegovim neprijateljima?“
„Zaklinjem se“, ponovio sam.
„I da ćeš služiti svetom Katbertu do kraja svog života?“
„Hoću.“
„Onda možeš poljubiti presvetog Katberta“, rekao je Idred. Sagnuo
sam se preko ivice sanduka da poljubim prekrštene ruke. „Ne!“,
pobunio se Idred. „U usta!“ Kleknuo sam na drugo koleno, savio se i
poljubio leš u suva usta, koja su me grebala.
„Slavljen neka je Gospod“, rekao je Idred. Onda je naterao Gutreda
da se zakune da će služiti Katbertu i crkvi, a zatim je posmatrao kralja-
roba, koji je kleknuo i poljubio les. Monasi su pevali, dok je narodu u
crkvi bilo dozvoljeno da i oni vide Katberta. Hild se stresla kada je
prišla sanduku, pala je na kolena dok su joj niz lice tekle suze; morao
sam da je podignem i odvedem. Vilibald je preterivao na sličan način,
ali njemu je lice blistalo od sreće. Primetio sam da se Gizela nije
sagnula nad telom. Radoznalo ga je posmatrala, ali bilo je očigledno da
joj to ništa ne znači; shvatio sam da je i dalje bila paganka. Zurila je u
mrtvog čoveka, a onda pogledala u mene i nasmešila se. Mislim da su
joj oči bile svetlije od rubina na prstenu mrtvog čoveka.
 Tako je Gutred došao u Ker Ligvalid. Tada sam mislio, a tako
mislim i danas, da je sve to bila glupost, ali da je to bila čudesna
glupost; mrtvi konjanik se potčinio mrtvom čoveku, a rob je postao
kralj. Bogovi su se smejali.
Kasnije, mnogo kasnije, shvatio sam da sam učinio ono što je
Alfred želeo da uradim. Pomagao sam hrišćanima. Tih godina vodila
su se dva rata. Bitka između Saksonaca i Danaca bila je očigledna, ali i
borba između pagana i hrišćana. Većina Danaca bili su pagani, a većina
Saksonaca hrišćani. Ispostavilo se da su ta dva rata, u stvari, jedna
borba, ali u Nortumbriji je sve postalo zamršeno, i na tome je počivala
mudrost starešine Idreda.
Ono što je Idred učinio bilo je okončanje rata između Saksonaca i
Danaca u Kumbralendu, a to je učinio tako što je izabrao Gutreda.
Gutred je, naravno, bio Danac, što je značilo da su Danci iz
Kumbralenda bili spremni da ga slede; pošto ga je kraljem proglasio
saksonski starešina manastira, i Saksonci su bili spremni da ga
podrže. Tako su dva najveća ratnička plemena u Kumbralendu, Danci
i Saksonci, bili ujedinjeni, dok su Britanci, a u Kumbralendu je još uvek
živelo dosta Britanaca, takođe bili hrišćani; njihovi sveštenici su im
rekli da prihvate Idredov izbor i oni su tako i učinili.
Jedno je proglasiti kralja, a drugo pustiti ga da vlada - ali Idred je
napravio lukav izbor. Gutred je bio dobar čovek, ali bio je i
Hardiknutov sin, a Hardiknut se nazivao kraljem Nortumbrije, tako da
je Gutred polagao pravo na krunu i nijedan lord u Kumbralendu nije
se usuđivao da ga izazove. Bio im je potreban kralj, jer su se predugo
svađali među sobom i trpeli nordijske pljačkaše koji su dolazili iz
Irske, ali i iz divljih pohoda po Strat Kloti. Ujedinivši Dance i Saksonce,
Gutred je mogao povesti jače snage i suočiti se sa tim neprijateljima.
Postojao je samo jedan čovek koji mu je mogao biti rival. Zvali su ga
Ulf; bio je Danac koji je posedovao zemlju južno od Ker Ligvalida;
posedovao je bogatstvo veće od bogatstva bilo kog lorda u
Kumbralendu, ali bio je star i hrom, nije imao sinove, pa se Gutredu
zakleo na vernost. Ulfov primer je ubedio ostale Dance da prihvate
Idredov izbor. Jedan po jedan bi kleknuo pred njega, a on im se
obraćao po imenu, podizao bi ih i grlio.
„Stvarno bi trebalo da postanem hrišćanin“, rekao mi je jednog
jutra, nakon našeg dolaska.
„Zašto?“
„Rekao sam ti zašto. Da bih pokazao zahvalnost. Zar ne bi trebalo
da mi se obraćaš sa gospodaru?“
„Da, gospodaru „
„Da li boli?“
„Što te zovem gospodaru, gospodaru?“
„Ne!“, nasmejao se. „Preobraćanje u hrišćanstvo?“
„Zašto bi bolelo?“
„Ne znam. Zar te ne prikuju za krst?“
„Naravno da to ne rade rekao sam prezrivo, „samo te okupaju.“
„Ionako se kupam“, rekao je, a onda se namrštio. „Zašto se
Saksonci ne kupaju? Ne mislim na tebe, ti se kupaš, ali većina
Saksonaca to ne radi. Ne toliko koliko Danci. Zar im se dopada da budu
prljavi?“
„Možeš se prehladiti ako se kupaš.“
„Ne mogu“, odgovorio je. „Znači, to je to? Okupaju te?“
„Oni to nazivaju krštenje.“
„I moraš se odreći ostalih bogova?“
„Trebalo bi.“
„I da imaš samo jednu ženu?“
„Samo jednu. U tome su strogi.“
Razmišljao je o tome. „I dalje mislim da bi trebalo to da uradim“,
rekao je, „jer Idredov Bog zaista ima moć. Pogledaj onog mrtvog
čoveka! Pravo je čudo da nije istrulio!“
Danci su bili oduševljeni moštima koje im je pokazao Idred. Većina
nije shvatala zašto je grupa monaha po celoj Nortumbriji nosila mrtvo
telo, glavu mrtvog kralja i knjigu ukrašenu dragim kamenjem, ali su
razumeli da su te stvari bile svete i to je na njih ostavilo utisak. Svete
stvari imaju moć. One su staza iz našeg sveta u veće svetove, koji se
nalaze van njega; čak i pre Gutredovog dolaska u Ker Ligvalid, Danci
su prihvatili krštenje kao način na koji su mogli da iskoriste moć
moštiju za sebe.
Ja nisam hrišćanin. Danas nije dobro priznati tako nešto, jer
biskupi i manastirske starešine imaju previše uticaja, pa je lakše
pretvarati se da verujem nego da ulazim u sukob sa njima. Odgajili su
me kao hrišćanina, ali, kada sam imao deset godina, odveden sam u
Ragnarovu porodicu i tamo sam otkrio saksonske bogove, koji su bili
bogovi Danaca i Nordijaca; njihovo obožavanje za mene je uvek imalo
smisla, za razliku od klanjanja bogu, koje pripada dalekoj zemlji, a ja
nisam sreo nikoga ko je nekada bio u toj zemlji. Tor i Odin su hodili
našim brdima, spavali u našim dolinama, voleli naše žene i pili iz naših
potoka; zbog toga smo na njih gledali kao na susede. Ono što mi se
dopada kod naših bogova jeste da nisu toliko opsednuti nama. Imaju
međusobne prepirke i ljubavne avanture, i čini se da uglavnom ne
obraćaju pažnju na nas, a hrišćanski bog nema šta drugo da radi nego
da nam izmišlja pravila. On stvara pravila, sve vise pravila, zabrana i
zapovesti, potrebne su mu stotine sveštenika odevenih u crno kako bi
bio siguran da ćemo se povinovati tim zakonima. Meni se čini da je on
namćorast bog, iako njegovi sveštenici večito tvrde da nas voli. Nikada
nisam bio toliko glup da mislim da me Tor, Odin ili Hoder vole, iako
ponekad pomislim da su smatrali da sam ih dostojan.
Ali Gutred je hteo da moć hrišćanskih moštiju ide u njegovu korist
i tako je, na Idredovu radost, zatražio da bude kršten. Ceremonija je
obavljena na otvorenom, ispred velike crkve, gde je Gutred bio
potopljen u veliko bure, puno redne vode, a svi monasi su podigli ruke
ka nebu, govoreći kako je divno posmatrati delo božjih ruku. Potom
su Gutreda obukli, a Idred ga je po drugi put krunisao, stavljajući mu
na mokru kosu pozlaćenu bronzanu krunu kralja Osvalda. Zatim mu
je delo pomazano uljem od bakalara; dali su mu mač i štit, tražeći od
njega da poljubi oba jevanđelja iz Lindisfarena, kao i Katbertove usne;
mošti sveca izneli su napolje kako bi svi okupljeni mogli da ga vide.
Gutred kao da je uživao u ceremoniji, a starešina Idred bio je toliko
ganut da je iz ruku svetog Katberta uzeo krst optočen granatima i
okačio ga o kraljev vrat. Nedugo zatim vratio ga je na telo, nakon sto
je Gutreda predstavio zapuštenom narodu u ruševinama Ker
Ligvalida.
Te noći organizovana je gozba. Na jelovniku nije bilo mnogo čega,
samo sušena riba, jagnjeći paprikaš i tvrdi hleb, ali zato je bilo mnogo
piva; narednog jutra, dok mi je još tutnjalo u glavi, otišao sam na prvi
Gutredov Vitangemot - Kraljevski savet. Pošto je bio Danac, nije bio
naviknut na takva okupljanja, na koja je bio pozivan svaki lord i stariji
sveštenik kako bi dali savet; Idred je insistirao na susretu saveta, a
Gutred je vodio većanje.
Većanje se održalo u velikoj crkvi. Tokom noći počela je da pada
kiša, a voda je kapala kroz lose postavljenu slamu, tako da su sve
vreme ljudi pokušavali da izmaknu kapima. Nije bilo dovoljno ni
stolica ni klupa, pa smo sedeli na podu, formirajući veliki krug; sedeli
smo oko Idreda i Gutreda, koji je bio na prestolu, pored otvorenog
sanduka sa moštima svetog Katberta. Bilo je prisutno četrdeset
šestoro ljudi; polovinu su činili sveštenici, dok su drugu polovinu činili
najveći zemljoposednici u Kumbralendu, i Danci i Saksonci; ipak, u
poređenju sa Kraljevskim savetom Zapadnih Saksonaca, ovaj je bio
neznatan. Niko nije mogao da pokaže veliko bogatstvo. Neki Danci
nosili su narukvice, nekolicina Saksonaca pokazivala je svoje broševe,
ali, istinu govoreći, Savet je sve više ličio na susret seljaka nego na
državni savet.
Idred je pak imao suprotnu viziju. Započeo je govoreći nam
novosti iz Nortumbrije. Znao je šta se dogodilo, jer je dobijao izveštaje
od sveštenika iz cele zemlje, a glasine su govorile da se Ivar i dalje
nalazi u dolini reke Tvejd, gde je vodio žestok rat s malim brojem
strelaca protiv kralja Eda od Škotske. „Kjartan Okrutni se krije u svom
utvrđenju“, rekao je Idred, „i neće krenuti u borbu. To znači da ostaje
još Egbert iz Eofervika, a on je slab.“
„A Elfrik?“, ubacio sam se.
 „Elfrik od Bebanburga se zakleo da će da zaštiti svetog Katberta“,
rekao je Idred, „i on neće učiniti ništa što bi uvredilo sveca.“
Možda je to bilo tačno, ali moj stric bi, bez sumnje, zatražio moju
glavu kao nagradu, jer je sačuvao telo neoskrvnavljeno. Ništa vise
nisam rekao, samo sam slušao kako je Idred predlagao da sakupimo
vojsku i krenemo preko brda kako bismo zauze
„ Eofervik. To je izazvalo zaprepašćenje. Ljudi su gledali jedni u
druge, jer je Idredovo samopouzdanje bilo toliko jako da se niko nije
usudio da mu se usprotivi. Očekivali su da im kaže da pripreme svoje
ljude za borbu protiv vikinga iz Irske, ili da odbiju još jedan Jokajdov
napad iz Strat Klote, a umesto toga, od njih se tražilo da odu daleko
kako bi zbacili kralja Egberta.
Najzad se umešao Ulf, najbogatiji Danac u Kumbralendu. Bio je
stariji, sigurno je imao četrdesetak godina; bio je hrom i pun ožiljaka,
koje je zadobio u čestim borbama u Kumbralendu, ali još uvek je
mogao da ponudi Gutredu četrdeset do pedeset obučenih ratnika. To
nije bilo mnogo, ako se uzmu u obzir ostali delovi Britanije, ali u
Kumbralendu to je bila značajna sila. Sada je želeo da zna zašto bi
trebalo da povede svoje ljude preko brda. „U Eoferviku nemamo
neprijatelje“, rekao je, „ali ima mnogo onih koji će napasti naše zemlje
kada odemo.“ Mrmljajući među sobom, većina Danaca se složila sa
time.
Ali Idred je poznavao one kojima se obraćao. „U Eoferviku je veće
bogatstvo“, rekao je.
Ulfu se taj predlog svideo, ali i dalje je bio oprezan. „Bogatstvo?“,
upitao je.
„Srebro“, odgovorio je Idred. „zlato i drago kamenje.“
„Žene?“, upitao je jedan čovek.
„Eofervik je leglo pokvarenosti“, rekao je Idred, „to je leglo đavola
i mesto lakih žena. To je grad zla, koji je potrebno očistiti svetom
vojskom.“ Većina Danaca radosno je pozdravila pominjanje lakih žena
i niko se vise nije usprotivio napadu na Eofervik.
 Kada grad bude zauzet, što je bilo junačko delo, koje je Idred
smatrao završenim, trebalo bi da krenemo na sever, a ljudi iz
Eofervika, tvrdio je, popuniće naše redove. „Kjartan Okrutni se neće
sukobiti sa nama“, objavio je Idred, „jer je kukavica. Krenuće u svoje
utvrđenje kao pauk koji beži u svoju mrežu, i ostade tamo, a mi ćemo
ga pustiti da istruli dok ne dođe vreme da ga smaknemo. Elfrik od
Bebanburga se neće boriti protiv nas jer je hrišćanin.“
„On je kukavica koja nije vredna poverenja“, povikao sam, ali niko
na to nije obratio pažnju.
„Pobedićemo Ivara“, govorio je Idred; pitao sam se kako će naši
ljudi, skupljeni pomoću koca i konopca, da se sudare sa Ivarovim živim
zidom, ali Idred nije sumnjao u to. „Bog i sveti Katbert će se boriti za
nas“, rekao je, „a onda ćemo mi biti gospodari Nortumbrije, a
svemoćni Bog će uspostaviti Haliverfolklend; izgradićemo svetilište
svetom Katbertu, koje će zapanjiti svet.“ To je ono što je Idred zaista
želeo - svetilište. To je ono zbog čega je pokrenuto ovo ludilo; svetilište
za mrtvog sveca - zbog toga je Idred Gutreda učinio kraljem i sada bio
spreman da ide u rat protiv cele Nortumbrije. Narednog dana došlo je
osam crnih konjanika.
★★★
Imali smo tri stotine pedeset četiri doveka u dobu za borbu; manje
od dvadeset posedovalo je oklop, a samo oko stotinu imalo je pristojne
oklope od kože. Ljudi koji su imali korporane ili oklope uglavnom su
imali i šlemove, odgovarajuće oružje, mačeve ili koplja, dok su ostali
bili naoružani sekirama, bradvama, srpovima ili naoštrenim
motikama. Idred ih je sve uzvišeno nazivao ,vojskom sveca’; da sam ja
bio svetac, pobegao bih na nebo i čekao bolju priliku.
Trećinu naše vojske činili su Danci, ostatak su bili Saksonci, iako
je bilo i nekoliko Britanaca, naoružanih lukovima za lov; ti lukovi
mogli su biti opasno oružje i zato sam Britance nazvao ,duvarima
sveca’, rekavši im da treba da ostanu kraj tela svetog Katberta, koji će
nam se sigurno pridružiti u našem osvajačkom pokretu. Nismo mogli
odmah da krenemo u osvajanje, jer je trebalo da sakupimo hranu za
ljude i konje, kojih je bilo osamdeset sedam.
 Zbog toga je dolazak crnih konjanika bio dobrodošao. Bilo ih je
osam, svi su jahali konje crne i smede dlake, i sa sobom vodili još četiri
slobodna konja; četvorica jahača nosila su oklope, a ostali su imali
dobre kožne korporane; svi su nosili crne ogrtače i štitove obojene u
crno. U Ker Ligvalid ujahali su sa istoka, tragom Rimskog zida, koji je
vodio do udaljene redne obale; tamo su prešli plićak, jer su Nordijci
srušili stari most.
Osmorica konjanika nisu bili jedine novopridošlice. Ljudi su se
okupljali iz časa u čas. Mnogi od njih bili su monasi, a neki su bili borci
koji su dolazili s brda, obično sa sekirom ili debelim močugama.
Nekolicina je došla s oružjem ili konjem, jedino su osmorica crnih
jahača došla pod punom ratnom opremom. Bili su Danci, a rekli su
Gutredu da su iz doma Hergistovog, koji je posedovao zemlju na mestu
zvanom Hegosteldes. Rekli su Gutredu da je Hergist star i da ne može
lično da dođe, ali poslao je svoje najbolje ljude. Predvodnik im se zvao
Tekil i činilo se da je ratnik od poverenja, jer je nosio četiri narukvice,
imao je mač i čvrsto, uverljivo lice. Ispostavilo se da je imao oko
trideset godina, kao i većina njegovih ljudi, mada je jedan bio mnogo
mladi; bio je dečak i jedini je bio bez narukvica. „Zašto bi Hergist slao
ljude iz Hegosteldesa?“, upitao je Gutred Tekila.
„I suviše smo blizu Danholmu, gospodaru“ - odgovorio je Tekil, „a
Hergist želi da uništiš osinje gnezdo.“
„Onda ste dobrodošli“, rekao je Gutred i dozvolio osmorici da
kleknu pred njim i zakunu mu se na vernost. „Trebalo bi da dovedeš
Tekilove ljude u moju ličnu vojsku“, rekao mi je kasnije. Bili smo u
polju, južno od Ker Ligvalida, gde sam uvežbavao njegove lične
vojnike. Izabrao sam tridesetak mladica, manje-više nasumično, i
postarao se da polovina budu Danci, a polovina Saksonci; zahtevao
sam da naprave živi zid, u kojem je svaki Danac pored sebe imao
Saksonca, a sada sam ih podučavao kako da se bore i mole mojim
bogovima, sto, u stvari, i nisu morali; skoro da nisu imali pojma ni o
čemu. Danci su bili bolji, jer su odgajani mačem i štitom; ipak, nijedan
od njih nije znao kako da formira živi zid.
 „Štitovi vam se moraju Dođi rivati!“, vikao sam na njih. „inače ste
mrtvi. Hoćete li da poginete? Hoćete li da vam creva dođu do stopala?
Neka vam se štitovi dodiruju. Ne tako, prdavče! Desna strana tvog štita
ide ispred leve strane njegovog štita. Shvataš li?“ To sam ponovio i na
danskom, a onda pogledao Gutreda. „Ne želim da Tekilovi ljudi budu
u tvom okruženju.“
„Zašto?“
„Jer ih ne znam.“
„Ne znaš ni ove ljude“, rekao je Gutred, pokazujući na njegove lične
vojnike.
„Znam da su budale“, odgovorio sam. „i znam da je trebalo da im
majke drže noge skupljeno. Šta to radiš, Klapa?“ Izderao sam se na
jednog trapavog mladog Danca. Zaboravio sam kako se stvarno zove,
ali čuo sam da ga svi zovu Klapa, što je značilo trapavko. Bio je krupan,
seoski dečak, jak kao dvojica, ali nije bio jedan od pametnijih smrtnika.
Zurio je u mene svojim glupim očima dok sam se prikradao njihovim
redovima. „Šta treba da radiš, Klapa?“
„Da budem blizu kralja, gospodaru“, rekao je zbunjeno, pogledavši
me.
„Dobro!“, rekao sam, jer je to bila prva i najvažnija lekcija, koju je
trebalo uterati u glavu tridesetorici mladića. Predstavljali su lične
kraljeve trupe i morali su uvek biti uz kralja; ipak, to nije bio odgovor
koji sam tražio od Klape. „U živom zidu, budalo“, rekao sam, udarajući
ga po mišićavim grudima, „šta treba da radiš u živom zidu?“
Malo je razmišljao, a onda mu se lice ozarilo. „Da podignem štit,
gospodaru.“
„Tako je“, rekao sam, podižući mu štit od stopala. „Ne mlataraš
njime oko stopala! Čemu se ti smeješ, Rajpere?“ Rajpere je bio
Saksonac, mršav na mestima na kojima je Klapa bio snažan, ali bio je
mudar kao lasica. Rajpere je bio nadimak i značio je lopov, jer je on to
i bio; da je bilo pravde, njega je trebalo žigosati vrelim gvožđem i
izbičevati, ali svidela mi se oštroumnost koja mu se videla u očima, pa
sam pretpostavio da će uspeti da otkrije ubicu. „Znaš li šta si ti.
Rajpere?“, rekao sam, udarajući ga štitom po grudima. „Ti si prdavac.
Šta je prdavac, Klapa?“
„Govno, gospodaru.“
„Tako je, govna! Dižite štitove! Dižite ih!“ Poslednje reči sam vikao.
„Hoćete li da vam se ljudi smeju?“ Pokazao sam na druge grupe
muškaraca, koje su na velikoj livadi vežbale borbu štapovima. Tu su
bili i Tekilovi ratnici, ali oni su sedeli u senci i samo posmatrali,
pokazujući da nemaju potrebu za vežbom. Vratio sam se Gutredu. „U
ličnoj vojsci ne možeš imati samo najbolje ljude“, rekao sam mu.
„Zašto ne mogu?“
„Zato što ćeš biti okružen kada svi ostali budu pobegli. Onda ćeš
umreti. A to baš i nije dobro.“
„To se dogodilo kada se moj otac borio sa Jokajdom“, priznao je.
„Zato ti u ličnim snagama nisu potrebni samo najbolji ljudi“, rekao
sam. „Stavićemo Tekila na jedno krilo, a Ulfa i njegove ljude na drugo.“
Nadahnut snovima o nepresušnom srebru i lakim, zlim ženama, Ulf je
sada bio raspoložen da krene na Eofervik. Nije bio u Ker Ligvalidu
kada su stigli Crni konjanici, nego je poveo svoje ljude da sakupe
hranu za stoku i ljude.
Podelio sam kraljevu ličnu gardu na dve grupe i naterao ih da se
bore, iako sam im prvo naredio da svoje mačeve umotaju u tkaninu
kako se ne bi međusobno poklali. Imali su volju, ali bili su krajnje
beznadežni. Probio sam se kroz oba živa zida dok trepneš; na kraju bi
naučili kako da se bore, osim ako se prvo ne suoče sa Ivarovim
trupama, a u tom slučaju bi svi izginuli. Nakon nekog vremena, kada
su se izmorili a znoj im curio niz lica, rekao sam im da se odmore.
Primetio sam da su Danci sedeli sa Dancima, a Saksonci sa
Saksoncima; to je trebalo očekivati, ali mislio sam da će s vremenom
naučiti da veruju jedni drugima. Mogli su manje ili vise razgovarati
jedni s drugima, jer su se u Nortumbriji danski i saksonski izmešali.
Oba jezika su ionako bila slična, a većinu Danaca Saksonci su mogli
razumeti ukoliko su dovoljno glasno govorili; činilo se da su sada ova
dva jezika još sličnija. Umesto da govore o svojoj veštini mačevanja,
saksonski prdavci iz Gutredovih ličnih trupa hvalisali su se svojim
poznavanjem mača, iako ga nisu poznavali, a jeli su egz (eggs) umesto
‘eyren’. S druge strane, Danci su konja nazivali horse umesto hros;
ponekad je zaista bilo teško razaznati da li je u pitanju Danac ili
Saksonac. Cesto su bili i jedno i drugo - očevi su im bili Danci, a majke
Saksonke, a nikada nije bilo obrnuto. „Trebalo bi da se oženim
Saksonkom“, rekao mi je Gutred. Tumarali smo krećući se ivicom
polja, gde je grupa žena mlatila slamu i mešala ostatke slame sa
ovsom. Kada budemo krenuli preko brda, trebalo bi da ponesemo
ostatke da nahranimo konje.
„Zašto da se oženiš Saksonkom?“, upitao sam.
„Da pokažem da je Haliverfolklend namenjen i jednom i drugom
plemenu“, odgovorio je.
„Nortumbrija“, rekao sam, ne baš prijatnim tonom.
„Nortumbrija?“
„Ova zemlja zove se Nortumbrija, a ne Haliverfolklend“, rekao
sam.
Slegao je ramenima, kao da mu ime nije ništa značilo. „I dalje
mislim da bi trebalo da se oženim Saksonkom“, rekao je, „i voleo bih
da bude lepa. Možda lepa kao Hild? Samo što je ona i suviše stara.“
„I suviše stara?“
„Treba mi žena koja ima negde oko trinaest-četrnaest godina. Ona
koja je spremna da odgaja decu.“ Uzverao se na nisku ogradu i sišao
niz strmu obalu, do malog potoka, koji je tekao ka severu, prema reci
Heden. „U Eoferviku bi moralo biti lepih Saksonki.“
„A ti želiš devicu, zar ne?“
„Verovatno“, rekao je, a onda klimnuo glavom, „da, želim.“
„U Eoferviku ih je možda ostalo jedna ili dve“, rekao sam.
„Šteta zbog Hild“, rekao je nejasno.
„Šta si pod time mislio?“
„Da nisi s njom, mogao bi se oženiti Gizelom“, rekao je razdragano.
 „Hild i ja smo prijatelji“, rekao sam, „samo prijatelji.“ I to je bila
istina. Bili smo ljubavnici, ali otkada je Hild ugledala telo svetog
Katberta, vratilo joj se raspoloženje u kojem je želela samo da
razmišlja. Osećala je kako je njen Bog vuče sebi, a pošto sam to znao,
pitao sam je želi li ponovo da obuče odeću opatice; samo je odmahnula
glavom i rekla da još nije spremna.
„Ali verovatno ću morati da udam Gizelu za kralja“, rekao je
Gutred, ne obazirući se na moje reči. „Možda za Eda od Škotske? Da ga
ućutkam nevestom? Ili je možda bolje da se uda za Ivarovog sina?
Misliš li da je dovoljno lepa?“
„Naravno da jeste!“
„Konjsko lice!“, rekao je, a onda se nasmejao tom starom nadimku.
„Ovde smo nas dvoje nekada hvatali zetove“, nastavio je, a onda izuo
čizme, ostavio ih na obali i krenuo uzvodno. Sledio sam ga, ostajući na
obali, gde sam se kretao ispod drveća jove i kroz bujnu travu. Oko
mene su zujale muve. Bio je topao dan.
„Hoćeš li da uhvatiš zeta?“, pitao sam, i dalje misleći na Gizelu.
„Tražim ostrvo“, odgovorio je.
„To ne može biti veliko ostrvo“, rekao sam. Potok se mogao preći
u dva koraka i nikad nije bio viši od listova na Gutredovim nogama.
„Bilo je dovoljno veliko kada sam imao trinaest godina“, rekao je.
„Veliko za šta?“, pitao sam, a onda udario konjsku muvu,
spljeskavši je o svoj oklop. Bilo je toliko vruće da sam poželeo da ne
nosim oklop, ali odavno sam naučio da se muškarac mora navići na
oklop, inače će mu u borbi predstavljati teret; zato sam ga uglavnom
nosio i gotovo da mi je postao kao druga koža. Kada bih skinuo oklop,
osećao sam se kao da su mi bogovi podarili krila na stopalima.
„Bilo je dovoljno za mene i Saksonku po imenu Edit“, rekao je
cereći se, „a ona mi je bila prva. Baš je bila slatka.“
„Verovatno je još uvek.“
Odmahnuo je glavom. „Bik ju je nabo na rogove, od čega je umrla.“
Nastavio je da gaca po potoku, prešao je stene po kojima je rasla
paprat, a nakon pedesetak koraka, radosno je uskliknuo kada je
pronašao svoje ostrvo; u tom trenutku bilo mi je žao Edit, jer je u
pitanju bila samo kamenita obala, čije je kamenje bilo oštro kao brijač
za njenu mršavu zadnjicu.
Gutred je seo i počeo da baca kamenčiće u vodu. „Možemo li
pobediti?“, pitao je.
„Verovatno možemo zauzeti Eofervik dok Ivar nije u gradu“, rekao
sam.
„A ako se vratio?“
„Onda ste mrtvi, gospodaru.“
Namrštio se kada je to čuo. „Možemo pregovarati sa Ivarom“,
predložio je.
„To bi uradio i Alfred“, rekao sam.
„Odlično!“, razvedrio se Gutred. „Mogu mu ponuditi da sina oženi
Gizelom!“
Nisam se obazirao na to. „Ali Ivar neće pregovarati sa tobom“,
odgovorio sam mu. „Boriće se. On je Lotbrok. On ne pregovara, osim
ako mora da dobije u vremenu. Veruje u mač, koplje, štit, ratnu sekiru
i smrt svojih neprijatelja. Sa Ivarom nećeš pregovarati, nego ćeš se
boriti, a mi nemamo vojsku za to.“
„Ali ako zauzmemo Eofervik“, rekao je energično, „tamošnji narod
će nam se pridružiti. Vojska će se uvećati.“
„Ti ovo nazivaš vojskom?“, upitao sam, a onda odmahnuo glavom.
„Ivar predvodi Dance koji su se prekalili u ratu. Kada se sukobimo s
njima, gospodaru, pridružiće im se većina naših Danaca.“
Pogledao me je sa zbunjenim izrazom na poštenom licu. „Ali,
zakleli su mi se na vernost!“
„I dalje tvrdim da će mu se pridružiti“, rekao sam strogo.
„Šta onda da radimo?“
„Zauzećemo Eofervik“, nastavio sam, „opljačkaćemo ga i vratiti se
ovamo. Ivar te neće pratiti. Njega Kumbralend ne zanima. Zato vladaj
ovde i Ivar će na kraju zaboraviti na tebe.“
„Idredu se to neće svideti.“
 „Šta on hode?“
„Svetilište.“
„Može ga sagraditi i ovde.“
Gutred je odmahnuo. „Hode da ga sagradi na istočnoj obali, jer
tamo živi većina stanovništva.“
Pretpostavljam da je Idred hteo svetilište koje bi privuklo na
hiljade hodočasnika, koji bi svoju crkvu obasipali novcem. Mogao je
svetilište da izgradi i ovde, u Ker Ligvalidu, ali Ker Ligvalid je zabačen,
pa ne bi dolazilo na hiljade hodočasnika. „Ali, ti si kralj“, rekao sam mu,
„ti naređuješ, ne Idred.“
„To je tacno“, rekao je kreveljeći se i bacajući još jedan kamen.
Onda se namrštio. „Zbog čega je Alfred dobar kralj?“
„Ko kaže da je on dobar?“
„Svi. Otac Vilibald kaže da je on najveći kralj još od Šarlemanja.“
„To je zato što je Alfred pokvareni prdonja.“
„Ne voliš Alfreda?“
„Mrzim to kopile.“
„Ali on je ratnik, on stvara zakone...“
„On nije ratnik!“, prekinuo sam ga prezrivo. „On mrzi da se bori!
Mora da se bori, a to mu se ne dopada, a i suviše je bolestan da bi
mogao da stoji u živom zidu. Tačno je da stvara zakone. Obožava ih.
Misli da će, ako smisli dovoljno zakona, stvoriti raj na zemlji.“
„Ali zašto onda ljudi kažu da je on dobar?“, upitao je Gutred
zbunjeno.
Posmatrao sam orla koji je lagano klizio preko plavog nebeskog
luka. „Ono što je tačno u vezi sa Alfredom jeste da je pošten“, rekao
sam, pokušavajući da budem iskren. „Lepo postupa s narodom, bar sa
većinom. Možeš mu verovati na reč.“
„To je dobro“, rekao je Gutred.
„Ali zato je pobožno, zabrinuto đubre koje osuđuje druge“,
nastavio sam. „I to je njegovo pravo lice.“
„Ja ću biti pošten“, rekao je Gutred. „Učiniću da me ljudi zavole.“
 „Oni te već vole“, odgovorio sam, „ali moraju i da te se boje.“
„Da me se boje?“ Taj predlog mu se nije svideo.
„Ti si kralj.“
„Biću dobar kralj“, rekao je ubedljivo; tada su nas napali Tekil i
njegovi ljudi.
Trebalo je to i da pretpostavim. Osam dobro naoružanih ljudi ne
prelaze divlje predele da bi se pridružili rulji. Neko ih je poslao, a to
nije bio neki Danac po imenu Hergist iz Hegoseldesa. Poslao ih je
Kjartan Okrutni, koji je, besan zbog sinovljevog poniženja, poslao
ljude da prate mrtvog konjanika; nije im trebalo mnogo vremena da
otkriju da je krenuo duž Rimskog zida; Gutred i ja smo lutali po toplom
danu i bili na dnu male doline kada su se njih osmorica sa isukanim
mačevima sjurila niz obalu.
Uspeo sam da izvučem ,Zmijski dah’, ali Tekilova oštrica ga je
odgurnula u stranu; dva čoveka su me udarila, oborivši me u potok.
Borio sam se s njima, ali ruka u kojoj sam držao mač bila mi je
pričvršćena. Jedan od njih klečao mi je na grudima, a drugi mi je držao
glavu pod vodom. Obuzimao me je strah dok mi je voda ulazila u grlo.
Svet se zamračio. Hteo sam da » viknem, ali nisam uspevao, a onda mi
je neko uzeo ,Zmijski dah' iz ruke; izgubio sam svest.
Došao sam sebi na šljunkovitom ostrvu, na kojem su osmorica
ratnika stajala oko Gutreda i mene, sa mačevima uperenim prema
našim stomacima i vratovima. Cereći se, Tekil je smakao oštricu koju
je prislonio na moj stomak i kleknuo pored mene. „Utrede
Ragnarsone“, pozdravio me je, „verujem da si, ne tako davno, sreo
Svena Jednookog. On ti šalje pozdrave.“ Ništa nisam rekao. Tekil se
nasmešio. „Možda u svojoj torbi nosiš Skidbladnir? Otplovićeš od nas?
Vratićeš se u Nifelhajm?“
I dalje nisam ništa govorio. Dah mi je grebao grlo, a i dalje sam
iskašljavao vodu. Želeo sam da se borim, ali vrh mača bio je snažno
uperen u moj stomak. Tekil je poslao dvojicu svojih ljudi da dovedu
konje, tako da su nas čuvala šestorica ratnika. „Šteta što nismo uhvatili
tvoju kurvu“, rekao je Tekil. „Kjartan je želeo i nju.“ Pokušao sam da
smognem svu moju snagu kako bih ustao, ali čovek koji je držao
oštricu na mom stomaku munuo me je, na šta se Tekil samo nasmejao.
Potom mi je otkopčao kaiš o kojem su mi visili mačevi i izvukao ga
ispod mene. Osetio je torbicu s novcem i iscerio se kada je čuo kako
zveckaju. „Čeka nas dug put. Utrede Ragnarsone, a ne želimo da nam
pobegneš. Sihtriče!“
Dečak, jedini bez narukvica, približio se. Izgledao je nervozno.
„Gospodaru“, obratio se Tekilu.
„Daj okove“, rekao je Tekil, a Sihtrik je nespretno doneo kožnu
torbu i iz nje izvadio dve vrste okova.
„Njega možeš ostaviti ovde“, rekao sam, pokazujući glavom ka
Gutredu.
„Kjartan želi i njega da sretne“, rekao je Tekil, „ali ne toliko koliko
želi da obnovi poznanstvo s tobom.“ Nasmejao se kao d a zbija šalu sa
mnom, a potom je iz pojasa izvukao nož. Bio je to nož tankog sečiva, a
toliko oštar da su mu ivice izgledale nazubljeno. „Rekao mi je da ti
presečem tetive ispod kolena, Utrede Ragnarsone, jer čovek bez nogu
ne može pobedi, je ’l tako? Zato ćemo ti prvo presedi tetive, a onda
ćemo ti izvaditi oko. Sveri je rekao da treba da ti ostavim drugo oko
kako bi se on mogao igrati njime, ali ako budem želeo, mogu da ti
izvadim i drugo, ukoliko će te to naterati da budeš poslušniji, a ja želim
da budeš poslušan. Reci mi, koje oko bi želeo da ti izvadim, Utrede
Ragnarsone? Levo ili desno?“
Ponovo nisam rekao ništa, a ne smeta mi da priznam da sam se
uplašio. Ponovo sam pokušao da se oslobodim, ali on je jednom
nogom bio na mojoj desnoj ruci, dok je drugi čovek držao moju levu
ruku; oštrica noža je dodirnula moju kožu baš ispod levog oka, na šta
se Tekil nasmejao. „Reci zbogom svome oku, Utrede Ragnarsone!“,
rekao je.
Sunce je sijalo odbijajući se o oštricu noža, tako da mi je levo oko
bilo ispunjeno njegovim sjajem; iako je prošlo mnogo godina, još uvek
se sedam njegovog zaslepljujudeg sjaja. I još uvek čujem krik.
 III

Biomladog
je to Klapa. Ispustio je krik visokog tona, kao ikada štrojite
vepra. Vise je zvučao kao krik užasa nego kao izazov, što
i nije iznenađivalo, jer Klapa se nikada ranije nije borio. On nije imao
pojma da je vrištao dok je jurio niz padinu. Ostali ljudi iz Gutredovih
ličnih trupa jurili su za njim, ali Klapa je bio taj koji ih je predvodio,
iako je bio nespretan i neobuzdan. Zaboravio je da odveže parče
pocepanog ćebeta kojim mu je bio obmotan mač; bio je toliko
ogroman i snažan da je i mač umotan u ćebe izgledao kao batina. Sa
Tekilom su bila samo petorica, a trideset mladica jurilo je niz strmu
obalu. Dok se Tekil kotrljao niz moje telo, osetio sam kako njegov nož
zaseca jagodicu na mom obrazu. Pokušavao sam da uhvatim ruku u
kojoj je držao nož, ali bio je prebrz; odmah potom, Klapa ga je udario
po glavi i on se zateturao; u trenutku kada sam video Rajperea kako
se sprema da zarije mač Tekilu u vrat, povikao sam da ih želim žive.
„Ostavite ih žive! Žive!“ Uprkos mojoj naredbi, dvojica Tekilovih ljudi
već su bila mrtva. Jednoga su izboli i rasporili sa sigurno deset noževa;
on se previjao i trzao u potoku, čija se voda obojila u crveno od njegove
krvi. Klapa je ostavio mač da bi se rvao sa Tekilom na šljunkovitoj
obali, na koju ga je brutalno oborio. „Odlično, Klapa“, rekao sam
tapšući ga po ramenu; nasmešio mi se dok sam uzimao Tekilov nož i
mač. Rajpere je dovršavao čoveka koji se bacakao po vodi. Jedan od
mojih momaka zadobio je udarac mačem u butinu, dok su ostali bili
nepovređeni; iskeženi su stajali u potoku, očekujući nagradu, kao
kučići koji su ulovili svoju prvu lisicu. „Dobro ste učinili“, rekao sam
im. Tako je i bilo. Uhvatili smo Tekila i još trojicu njegovih ljudi, i držali
ih kao zarobljenike. Mladi Sihtrik je bio jedan od zarobljenika; i dalje
je u rukama držao okove, a ja sam ih u besu oteo od njega i tresnuo ga
okovima po glavi. „Hodu i drugu dvojicu“, rekao sam Rajpereu.
„Koju drugu dvojicu, gospodaru?“
 „Poslao je dvojicu po konje“, rekao sam, „nađite ih.“ Još jednom
sam jako udario Sihtrika, jer sam želeo da ga čujem kako jauče, ali on
je i dalje ćutao, iako mu je iz slepoočnice curila krv.
Gutred je sve vreme sedeo na šljunkovitoj obali, sa izrazom
zaprepašćenja na lepom licu. „Izgubio sam čizme“, rekao je. Činilo se
da ga to vise brine od činjenice da se jedva izvukao.
„Ostavio si ih uzvodno“, rekao sam mu.
„Moje čizme?“
„Ostale su uzvodno“, rekao sam i udario Tekila, povredivši vise
sebe nego njegova rebra, jer sam udario u oklop; ali bio sam ljut. Bio
sam budala i osećao sam se poniženo. Opasao sam svoje mačeve, a
onda kleknuo i uzeo četiri Tekilove narukvice. Pogledao me je;
verovatno je znao kakva ga sudbina čeka, ali ništa nije rekao.
Zarobljenike smo vratili u grad; u međuvremenu, otkrili smo da su
dvojica Tekilovih ljudi, koje su poslali po konje, verovatno čuli gužvu,
jer su odjahali ka istoku. Prošlo je neko vreme dok smo osedlali naše
konje i krenuli u poteru; psovao sam jer nisam želeo da njih dvojica
odnesu Kjartanu vesti o meni. Ako bi begunci bili pametni, prešli bi
reku i veoma brzo odjahali duž zida, ali morali su pretpostaviti da nije
bezbedno da projašu kroz Ker Ligvalid; bezbednije je prvo otići na jug,
pa na istok. Takođe, trebalo je da ostave konje koji nisu imali jahače,
ali bili su pohlepni i poveli sa sobom, a to je značilo da ih je veoma lako
pratiti, iako je tlo bilo suvo. Njih dvojica su u nepoznatoj zemlji
skrenula predaleko na jug, i tako nam dali priliku da zatvorimo sve
puteve koji vode prema istoku. Do večeri, za njima je jurilo vise od
šezdesetoro ljudi, a u sumrak, pronašli smo ih na mestu gde se nalazilo
drveće belog graba.
Stariji je želeo da se bori. Pošto je znao da mu je još malo vremena
ostalo u životu, vise je voleo da ode u Odinovu dvoranu mrtvih nego u
užase Nifelhajma. Napadao je između stabala, jašući svog umornog
konja, izazivajući povicima; petama sam dodirnuo Vitnereove bokove,
ali Gutred me je sprečio da krenem. „Moj je“, rekao je Gutred i isukao
mač; konj mu poskoči, jer je Vitnere, uvređen što su ga zaustavili, ujeo
malog konja za guzicu.
 Gutred se ponašao kao kralj. Nikada nije uživao u borbi, imao je
manje iskustva u borbama od mene, ali znao je da ovoga čoveka mora
lično da ubije, ili će ljudi početi da pričaju 'kako se krije iza mog mača.
Dobro je to učinio. Konj mu se sapleo baš pre nego što će se sukobiti
sa Kjartanovim čovekom, ali to je bila njegova prednost, jer ga je
saplitanje okrenulo nasuprot neprijatelju, čiji je žestok udarac prošao
pored Gutredovog struka, dok je Gutredov očajnički zamah udario
čoveka po zglobu, razbivši ga. Nakon toga, bilo je prosto oboriti
neprijatelja na zemlju i izbosti ga do smrti. Gutred nije uživao u tome,
ali znao je da mora to da uradi, a tokom vremena, ovo ubijanje će
postati deo legende o njemu. Pevale su se pesme o tome kako je
Gutred od Nortumbrije u borbi posekao šestoricu zločinaca; u stvari,
reč je o samo jednom čoveku, ali Gutred je imao sreće što mu se konj
sapleo. A to je dobro za kralja - kraljevima je potrebna sreća. Kasnije,
kada smo se vratili u Ker Ligvalid, dao sam mu stari šlem moga oca
kao nagradu za hrabrost; bio je zadovoljan.
Naredio sam Rajpereu da ubije drugog čoveka, što je on i učinio sa
velikim zadovoljstvom. Rajpereu to nije predstavljalo ni najmanji
problem, jer je drugi čovek bio kukavica i samo je želeo da se preda.
Bacio je svoj mač i kleknuo drhteći, dovikujući da se pokorava; ipak,
za njega sam imao druge planove. „Ubij ga!“, rekao sam Rajpereu, koji
mi se lukavo nasmešio, a onda snažno zamahnuo.
Uzeli smo dvanaest konja, skinuli oklope i uzeli oružje dvojici
ubijenih ljudi, ostavivši njihova tela zverima, ali, pre toga, rekao sam
Klapi da im svojim mačem odseče glave. Klapa je zurio u mene, očima
kao u vola. „Glave, gospodaru?“, upitao je.
„Odseci ih, Klapa“, rekao sam, „i ovo će biti tvoje.“ Dao sam mu dve
Tekilove narukvice.
Zurio je u srebrne narukvice kao da nikada ranije nije video takva
čuda. „Za mene, gospodaru?“
„Spasao si nam živote, Klapa.“
„Rajpere je bio taj koji nas je doveo“, priznao je. „Rekao je da ne
treba da napuštamo kralja; vas dvojica ste se udaljila, pa smo morali
da vas pratimo.“
 Druge dve narukvice dao sam Rajpereu, a onda je Klapa odsekao
glave dvojici ljudi i naučio kako je teško seći preko vrata; kada je to
učinio, okrvavljene glave odneli smo do Ker Ligvalida; došavši do
razrušenog grada, leševima prve dvojice, koje sam izvukao iz potoka,
odsekao sam glave.
Starešina Idred je preostalu četvoricu zarobljenika hteo da obesi,
ali ubedio sam ga da mi da Tekila bar tokom ove noći; doveli su ga u
ruševine stare zgrade, koju su, po mom mišljenju, morali sagraditi
Rimljani. Visoke zidine bile su napravljene od glatkog kamena, a
njihovu glatkoću razbijala su samo tri prozora. Na zgradi nije bilo
krova. Pod je bio napravljen od malih Crnih i belih komadića; oni su
nekada činili celinu, koja je odavno bila razbijena. Zapalio sam vatru
na najvećem preostalom delu mozaika, a po starim zidinama
plamenovi su bacali avetinjski odsjaj. Bledunjava svetlost probila se
kroz prozore kada je mesec izašao iza oblaka. Rajpere i Klapa su mi
doveli Tekila; želeli su da ostanu kako bi videli šta ću mu uraditi, ali
rekao sam im da idu.
Tekil je ostao bez oklopa, a na sebi je imao crvljivi korporan. Lice
mu je bilo u modricama, a zglobovi na rukama i nogama bili su mu u
okovima, koje je namenio meni. Seo je u udaljeni deo stare prostorije,
a ja sam seo naspram njega; između nas je samo gorela vatra, dok me
je on gledao. Imao je lepo, jako lice; razmišljao sam kako bi mi se Tekil
svideo da smo bili saborci a ne neprijatelji. Činilo se da ga to zabavlja.
„Ti si bio mrtvi konjanik“, rekao je posle nekog vremena.
„Jesam li?“
„Znam da je mrtvi konjanik nosio šlem sa srebrnim vukom na
gornjem delu, a taj šlem video sam na tebi“, slegao je ramenima, „a
možda ti on pozajmljuje svoj šlem?“
„Možda“, rekao sam.
Na usnama mu se video jedva primetan osmeh. „Mrtvi konjanik je
skoro do smrti prepao Kjartana i njegovog sina, a to ti je i bila namera,
zar ne?“
„To je nameravao mrtvi konjanik“, rekao sam.
 „Sada, kada si odsekao glave četvorici mojih ljudi, imaš nameru da
te glave vratiš Kjartanu, je li tako?“
„Tako je.“
„Jer želiš da ga još više prepadneš?“
„Tako je“, rekao sam.
„Ali potrebno je da bude osam glava, je li tako?“, pitao je.
„Tako je“, ponovio sam.
Napravio je grimasu, a onda se naslonio na zid i pogledao u oblake,
koji su plovili kraj mladog meseca. Po ruševinama su urlikali psi, pa
Tekil okrenu glavu kako bi ih mogao čuti. „Kjartan voli pse“, rekao je.
„Ima ih čopor. Zlobne zveri. Moraju da se bore jedni protiv drugih, a
on zadržava samo najjače. Drži ih u štenari, u dvorcu u Danholmu, a
onda ih koristi za dve stvari.“ Tu je zastao, a onda me upitno pogledao.
„To želiš, zar ne? Da ti kažem sve o Danholmu? O snazi, slabostima,
koliko ljudi ima i kako možeš da ga osvojiš?“
„Sve to“, rekao sam, „pa i više.“
„Jer u pitanju je tvoja krvna osveta, zar ne? Kjartanov život kao
osveta za smit erla Ragnara?“
„Erl Ragnar me je odgajio“, rekao sam, „i voleo sam ga kao oca.“
„Šta je bilo s njegovim sinom?“
„Alfred ga je zadržao kao taoca.“
„Znači, ti ćeš obaviti sinovljevu dužnost?“, upitao je, a onda slegao
ramenima, kao da je moj odgovor očigledan. „Biće ti teško“, rekao je,
„a još teže ako moraš da se boriš sa Kjartanovim psima. Drži ih u svojoj
ložnici. Žive kao lordovi, a ispod poda ložnice nalazi se Kjartanovo
blago. Velike količine zlata i srebra. Gomila koju nikada ne gleda. A sve
je tamo, ispod pasa, zakopano u zemlji.“
„Ko ga čuva?“, upitao sam.
„To je jedan od njihovih zadataka“, rekao je Tekil, „a drugi je da
ubijaju ljude. Tako će te on ubiti. Prvo će ti izvaditi oči, a onda će te
njegovi psi rastrgati. Ili će te možda on derati deo po deo. Video sam
ga kako to radi.“
 „Kjartan Okrutni“, rekao sam.
„Ne zovu ga tako za džabe“, rekao je Tekil.
„Zašto mu onda služiš?“
„Darežljiv je“, odgovorio je. „Kjartan voli četiri stvari: pse, blago,
žene i svog sina. Volim dve od tih stvari, a Kjartan mi ih darežljivo
daje.“
„A one dve koje ne voliš?“, upitao sam.
„Mrzim njegove pse“, priznao je, „a sin mu je kukavica.“
„Sven?“, bio sam iznenađen. „Kao dete nije bio kukavica.“
Tekil istegnu nogu, a onda napravi grimasu pošto mu okovi
zasmetaše. „Kada je Odin izgubio oko“, nastavio je, „stekao je mudrost,
ali kada je Sveri izgubio oko, naučio je šta je strah. Hrabar je kada se
suočava sa slabima, ali ne voli kada se suočava s jačima od sebe. Ali
njegov otac, e, on nije kukavica.“
„Secam se da je Kjartan bio hrabar“, rekao sam.
„Hrabar, okrutan i surov“, rekao je Tekil, „a sada si saznao da ima
i prelepu ložnicu punu pasa, koji će te rastrgati na komade. I to je,
Utrede Ragnarsone, sve što ću ti reći.“
Odmahnuo sam glavom. „Reći ćeš mi vise“, rekao sam.
Posmatrao me je dok sam stavljao cepanicu u vatru. „Zašto da ti
kažem više?“, upitao je.
„Jer ja imam nešto što želiš“, odgovorio sam.
„Moj život?“
„Način na koji ćeš umreti“, rekao sam.
Shvatio je i ponovo se jedva primetno nasmešio. „Čuo sam da
monasi žele da me obese?“
„Tako je“, rekao sam, „jer nemaju mašte. Ali ja im neću dozvoliti da
te obese.“
„Šta ćeš da uradiš umesto toga? Daćeš me onim balavcima koje
nazivaš vojnicima? Pustićeš ih da vežbaju na meni?“
„Ako ne budeš govorio“, odgovorio sam, „upravo to ću uraditi, jer
im je potrebna vežba. Ali olakšaću im, jer nećeš imati mac.“
 Bez mača, on ne bi mogao da ude u dvoranu mrtvih, a to je bila
pretnja dovoljna da natera Tekila da govori. Rekao mi je da Kjartan
ima tri grupe ljudi u Danholmu; trebalo bi da svaka grupa broji oko
sto pedeset ratnika, ali bilo je i dragih, na položajima blizu utvrđenja,
koji će se boriti za njega ako ih pozove; ako bi želeo, Kjartan je mogao
povesti četiri stotine dobro obučenih ratnika. „Svi do jednoga su mu
odani“, upozorio me je Tekil.
„Jer je darežljiv prema njima?“
„Nikada nam ne nedostaju srebro i žene. Šta još ratnik može da
poželi?“
„Da ode u dvoranu mrtvih'', rekao sam, a Tekil klimnu glavom u
znak slaganja. „Odakle dolaze robovi?“, upitao sam.
„Od trgovaca robljem kao što je onaj kojeg si ubio. Ili ih sami
nađemo.“
„Imate ih u Danholmu?“
Tekil klimnu glavom. „Tamo idu samo devojčice, ostali idu u
Gajrum. U Gajrumu imamo dve grupe.“ To je imalo smisla. Bio sam u
Gajrumu; to je bilo mesto u kojem je nekada davno bio manastir, pre
nego što ga je erl Ragnar Stariji uništio. Bio je to mali grad na južnoj
obali reke Tin, vrlo blizu mora, koji je bio pogodan za trgovinu
robljem, koje su dovodili preko mora. Na uzvišenju kod Gajruma
nalazilo se staro rimsko utvrđenje, ali koje nije bilo toliko jako kao
Danholm, što i nije bilo važno, jer, ako bi došlo do nevolje, garnizon iz
Gajruma imao je dovoljno vremena da ode do velike tvrđave na jug i
da se tamo skloni, vodeći pri tom robove sa sobom.
„A Danholm se ne može zauzeti“, rekao mi je Tekil.
„Ne može?“, upitao sam sumnjičavo.
„Žedan sam“, rekao je Tekil. .
„Rajpere!“, povikao sam. „Znam da si tu! Donesi nam piva!“
Dao sam Tekilu vrč s pivom, malo hleba i hladnu jaretinu; dok je
jeo, pričao je o Danholmu i uverio me da je stvarno neosvojiv.
„Može ga zauzeti samo dovoljno velika vojska“, rekao sam.
 Podrugljivo se nasmejao tom predlogu. „Možeš mu prići samo sa
severa“, rekao je, „a taj prilaz je strm i uzak, tako da, čak i da imaš
najveću vojsku na svetu, možeš povesti samo nekolicinu protiv
branilaca.“
„Je li ko pokusao?“
„Ivar je došao da pogleda, ostao četiri dana, a onda otišao. Pre toga
dolazio je sin erla Ragnara i nije ni toliko ostao. Možeš pokušati da ih
izgladniš, ali za to će ti biti potrebna godina. Koliko ljudi može da
obezbedi hranu za opsadnike tokom cele godine?“ Odmahnuo je
glavom. „Danholm je kao Bebanburg neprobojan.“
Moja sudbina me je vodila ka oba ova mesta. Sedeo sam u tišini,
razmišljajući, dok Tekil nije podigao svoje okove, kao da je želeo da
proveri da li ih može raskinuti. Međutim, nije mogao. „Reci mi, na koji
način ću umreti“, rekao je.
„Imam još jedno pitanje.“
Slegao je ramenima. „Pitaj.“
„Tira Ragnarsdotir.“
To ga je iznenadilo; neko vreme je ćutao, a onda je shvatio da sam
Tiru poznavao od detinjstva. „Prelepa Tira“, rekao je zajedljivo.
„Živa je?“
„Trebalo je da postane Svenova žena“, odgovorio je Tekil. „Pa je li
je?“
Nasmejao se. „Naterali su je da mu ode u krevet, šta si mislio? Ali
sada je i ne dodiruje. Boji je se. Zaključana je, a Kjartan sluša njene
snove.“
„Njene snove?“
„Kroz nju govore bogovi. Tako misli Kjartan.“
„A šta ti misliš?“
„Mislim da je ta kučka luda.“
Gledao sam ga kroz plamenove. „Ali živa je?“
„Ako to možeš nazvati životom“, rekao je bezdušno. „Luda?“
 „Sama sebe povređuje“, rekao je Tekil, prelazeći ivicom dlana
preko ruke. „Cvili, seče svoje meso i proklinje. Kjartan je se boji.“
„A Sven?“
Tekil napravi grimasu. „Ona ga prestravljuje. Želeo bi da je mrtva.“
„A kako to da nije mrtva?“
„Jer psi ne žele ni da je dodirnu“, rekao je Tekil, „i zato što Kjartan
veruje da ima moć proroštva. Ona mu je rekla da će ga ubiti mrtvi
konjanik, a on joj delimično veruje.“
„Mrtvi konjanik će ubiti Kjartana“, rekao sam, „a sutra će ubiti
tebe.“
Prihvatio je svoju sudbinu. „Štapovi od leske?“
„Da.“
„S madam u ruci?“
„U obe ruke, ako budeš hteo“, rekao sam, „jer mrtvi konjanik će te
i tako ubiti
Klimnuo je glavom, a onda sklopio oči, ponovo naslonivši se na zid.
„Sihtrik je Kjartanov sin“, rekao je.
Sihtrik je bio dedak kojeg smo zarobili s Tekilom. „On je Svenov
brat?“, upitao sam.
„Polubrat. Sihtrikova majka bila je Saksonka i robinja. Kjartan ju
je bacio psima kada je poverovao da želi da ga otruje. Možda i jeste
pokušala, ali možda je imao stomačnih problema. Ali, šta god da je to
bilo, bacio ju je psima i ona je umrla. Sihtrika je ostavio u životu jer mi
služi, a i ja sam se založio za njega. On je dobar dedak. Učinićeš dobro
ako ga ostaviš u životu.“
„Ali potrebno mi je osam glava“, podsetio sam ga.
„Da“, rekao je umorno, „tako je.“ Sudbina je neumoljiva.
★★★
Starešina Idred je želeo da obesimo preostalu detvoricu. Ili da ih
udavimo u vodi. Ili da ih zadavimo kanapom. Želeo ih je mrtve, bez
časti i zaboravljene. „Napali su našeg kralja!“, govorio je u besu. „J
moraju umreti sramnom smrdu, sramnom smrdu!“ Ponavljao je te
redi bez imalo mere; samo sam slegao ramenima i rekao da sam Tekilu
obećao časnu smrt, koja će ga poslati u Valhalu umesto u Nifelhajm;
Idred je gledao u moju amajliju s Torovim maljem i zakreštao da u
Haliverfolklendu ne može biti milosti za ljude koji su napali onoga
kojeg je izabrao Katbert.
Prepirali smo se na padini ispod nove crkve, a četvorica
zarobljenika, u okovima i vezanu kanapom, sedeli su na zemlji; o njima
je brinula Gutredova lična vojska; okupila se i većina ljudi iz grada,
čekajući Gutredovu odluku. Idred je kralju držao besedu, govoreći mu
da će slabost, ako je pokaže, potkopati Gutredov ugled. Sveštenici su
se složili sa starešinom, što nije bilo iznenađujuće, a glavni među
onima koji su ga podržavali, bila su dva, tek pristigla monaha, koji su
dolazeći iz istočne Nortumbrije peške prešli brda . Zvali su se Jenberht
i Ajda, obojica su bila u dvadesetim godinama i obojica su slepo slušala
Idreda. Bilo je očigledno da su prešli brda zbog nekog zadatka, koji je
trebalo da obave za starešinu; sada su bili u Ker Ligvalidu i gnevno su
uzvikivali da zatvorenici treba da umru sramotnom i bolnom smrću.
„Spalite ih!“, dovikivao je Jenberht, „jer su pagani spalili toliko svetaca!
Ispecite ih u plamenu pakla!“
„Obesite ih!“, zahtevao je starešina Idred.
Mogao sam da osetim, čak i ako Idred nije, da su Danci iz
Kumbralenda, koji su se pridružili Gutredu, bili uvređeni
sveštenikovom vatrenošću; odveo sam kralja u stranu. „Misliš li da
možeš ostati kralj bez Danaca?“, upitao sam ga.
„Naravno da ne mogu.“
„Ali ako na smrt budeš mučio druge Dance, njima se to neće
svideti. Misliće da, u odnosu na njih, daješ prednost Saksoncima.“
Gutred je izgledao kao da je u nevolji. Dugovao je svoj presto
Idredu i ne bi mogao da ga zadrži ukoliko bi mu starešina okrenuo
leđa, ali ne bi ga ni sačuvao ukoliko bi izgubio podršku Danaca iz
Kumbralenda. „Šta bi uradio Alfred?“, upitao me je.
„On bi se molio“, rekao sam, „i naterao bi sve sveštenike i monahe
da se mole s njim, a na kraju, učinio bi sve što je neophodno da
kraljevstvo ostane netaknuto.“ Gutred je samo zurio u mene. „Šta god
da je potrebno“, polako sam ponovio.
Gutred klimnu glavom, a onda, namrštivši se, ponovo ode do
Idreda. „Za dan ili dva“, rekao je Gutred dovoljno glasno da bi ga čula
većina svetine, „krenućemo na istok. Preći ćemo brda i poneti našeg
blagoslovenog sveca u novi dom, u svetoj zemlji. Porazićemo naše
neprijatelje, ko god da su, i uspostavićemo novo kraljevstvo.“ Govorio
je na danskom, ali njegove reči prevodila su trojica-četvorica ljudi iz
naroda. „To će se dogoditi“, govorio je, ovoga puta još glasnije, „jer je
moj prijatelj, starešina Idred, usnio san koji su mu poslali Bog i sveti
Katbert; kada budemo prelazili brda, krenućemo sa božjim
blagoslovom i uz pomoć svetog Katberta, stvorićemo bolje kraljevstvo
- sveto kraljevstvo, koje će čuvati čarolija hrišćanstva.“ Idred se
namrštio kada je čuo reč čarolija, ali nije se bunio. Gutredovo
shvatanje svoje nove vere bilo je još uvek sveže, ali zato je uglavnom
govorio stvari koje je Idred želeo da čuje. „I imademo kraljevstvo
pravde!“, rekao je Gutred veoma glasno. „Kraljevstvo u kojem će svi
ljudi imati veru u Boga i kralja, ali u kojoj neće svi obožavati istog
Boga.“ Sada su ga svi slušali veoma pažljivo, dok Jenberht i Ajda
uzmakoše kao da se nisu slagali sa poslednjim Gutredovim
predlogom, a Gutred je nastavio da govori. „Ja neću biti kralj zemlje u
kojoj će se jedan narod prisiljavati na običaje drugog naroda, a običaji
ovih ljudi“, pokazao je na Tekila i njegove drugove, „jesu da umru sa
mačevima u rukama, i tako će i biti. A neka se Bog smiluje njihovim
dušama.“
Svi su ćutali. Gutred se okrenuo Idredu, govoreći mnogo tiše. „Ima
ljudi koji misle da ne možemo pobediti Dance u borbi“, govorio je na
engleskom. „Neka vide da je to sada moguće.“
Idred se ukrutio, a onda se na silu naklonio. „Kako vi zapovedate,
gospodaru, kralju“, rekao je.
I tako su doneli motke od leskovog drveta.
Danci su razumeli pravila borbe, unutar borilišta koje je oivičeno
granama leske. To je borba iz koje samo jedan do vek može izaći živ, a
ako i jedan od njih bude prešao liniju, koju obeležavaju grane leske,
može ga ubiti bilo ko. Postao je niko i ništa. Gutred je želeo da se lično
bori sa Tekilom, ali osetio sam da je to samo njegov predlog jer se to
od njega očekivalo, a on baš i nije želeo da se bori sa iskusnim
ratnikom. Osim toga, nisam bio raspoložen da bilo koga odbijem. „Ja
ću se pobrinuti za sve njih“, rekao sam, a on se nije bunio.
Sada sam star, veoma star. Ponekad zaboravim koliko imam
godina, ali verovatno ima osamdeset godina kako je moja majka umrla
rađajući me, a samo nekolicina ljudi doživi ove godine; samo ih je
nekolicina koja, ratujući u živom zidu, uspe da doživi i polovinu mojih
godina. Vidim narod koji me posmatra, očekuje od mene da umrem, a
nema sumnje da ću im uskoro udovoljiti. Kada su u mojoj blizini,
govore tiše da me ne bi uznemiravali, a to mi smeta, jer ne čujem vise
onako dobro kao nekada, a i ne vidim kao nekada; pišam po celu noć,
kosti su mi skvrčene, stare rane me bole, a svake večeri kada krenem
na spavanje postaram se da ,Zmijski dah’ i drugi moji mačevi budu
blizu mene kako bih mogao da ih uhvatim za balčake ukoliko smrt
dođe po mene. A u tami, dok slušam kako more udara o peščanu obalu,
a vetar mreška slamu na krovu, prisećam se kako je biti mlad, visok,
jak i brz. I uobražen.
Ja sam bio takav. Bio sam Utred, ubio sam Ubu, a 878, godine, kada
je Alfred pobedio Gutruma i kada je Gutred došao na presto
Nortumbrije, imao sam dvadeset jednu godinu, a za ime mi se pročulo
gde god su ljudi oštrili svoje mačeve. Bio sam ratnik, pravi ratnik, i bio
sam ponosan na to. Tekil je to znao. Bio je dobar, ratovao je u
desetinama borbi, ali kada bi prekoračio granu leske, znao je da je
mrtav.
Neću reći da nisam bio nervozan. Ljudi su me gledali na bojnim
poljima širom britanskog ostrva i čudili se što se ne plašim, ali ja sam
se, naravno, plašio. Svi smo se plašili. Strah puzi po tebi kao zver,
zariva ti kandže u utrobu, slabi mišiće, pokušava da ti olakša creva,
želi da mu se klanjaš i cmizdriš pred njim; ali strah moraš odbaciti,
moraš osloboditi svoju veštinu, kroz tebe mora progovoriti surovost;
iako je mnogo ljudi pokušalo da me ubije kako bi se hvalili da su ubili
Utreda, sama surovost mi je pomogla da preživim; sada mislim da sam
prestar da umrem u bici, pa ću umesto u bici, samo kliznuti u ništavilo.
Često kažemo wyrd bið ful aræd, i to je istina - sudbina je neizbežna.
Tekilova sudbina bila je da umre. Borio se mačem i štitom, ja sam
mu vratio oklop, a da niko ne bi mogao da kaže da sam imao prednost
u odnosu na njega, borio sam se bez oružja. Nisam imao ni štit. Bio
sam uobražen i svestan da nas Gizela posmatra; u sebi, pobedu nad
Tekilom posvetio sam njoj. Jedva da je bio potreban trenutak, uprkos
tome što sam hramao. Otkada sam kod Etanduna zadobio udarac
kopljem u desnu butinu, pomalo sam hramao, ali to hramanje me nije
usporavalo. Tekil je brzo krenuo na mene, nadajući se da će me oboriti
štitom, a onda poseći mačem, ali ja sam ga dobro odbio; nastavio sam
da se krećem. To je tajna pobeđivanja u borbi s mačevima - nastavi da
se krećeš, pleši. U živom zidu niko ne može da se pokrene, moguće je
samo napadati, udarati i bosti mačem, i držati visoko podignut štit, ali
unutar leskovih grana gipkost je značila život. Nateraj protivnika da
uzvrati i izbaci ga iz ravnoteže; Tekil je bio spor jer je bio u oklopu, a
ja sam, čak i u oklopu, bio brz; nije ni mogao da parira mojoj brzini.
Ponovo je krenuo na mene; pustio sam ga da prođe kraj mene, a onda,
došao je trenutak njegove smrti. Okrenuo mi se licem, ali ja sam bio
brži; ,Zmijski dah' je zakačio zadnji deo njegovog vrata, iznad same
ivice oklopa. Pošto nije imao šlem, oštrica je probila sve do kičme i on
je pao u prašinu. Ubio sam ga brzo, a on je produžio u dvoranu mrtvih,
gde će me jednoga dana pozdraviti.
Gomila ljudi počela je da aplaudira. Mislim da bi Saksonci među
njima više voleli da vide zarobljenike kako gore, dave se, ili kako ih
čerečimo vezujući ih konjima na repove. Ipak, dosta njih smatralo je
da je borba mačevima dobra i zato su mi pljeskali. Gizela mi se smešila.
Hild nije ni posmatrala. Bila je na obodu svetine, zajedno sa ocem
Vilibaldom. Njih dvoje su sate provodili u razgovoru; znao sam da
razgovaraju o hrišćanskim stvarima, ali to me se nije ticalo.
Sledeća dva zarobljenika bila su prestravljena. Tekil je bio njihov
predvodnik, a voda predvodi ostale jer je najbolji borac; u Tekilovoj
iznenadnoj smrti videli su sopstvenu smrt, tako da se nijedan nije
istinski borio. Umesto da me napadaju, pokušavali su da se odbrane;
drugi je imao dovoljno pameti da mi parira, sve dok nisam visoko
zamahnuo; štit mu je odleteo uvis, a ja sam mu odsekao članak na nozi;
gomila je počela da kliče dok sam ga ubijao.
Na kraju, ostao je dečak Sihtrik. Monasi, koji su želeli da obese
Dance, i koji su sada sramno klicali njihovim časnim pogibijama,
gurnuli su ga u prsten od grana leske; primetio sam da ne zna k ako
da drži mač i da mu štit predstavlja samo teret. Bio je na korak od
smrti, a za mene je to bilo isto kao da ubijam muvu. I on je to znao;
plakao je.
Bilo mi je potrebno osam glava. Imao sam sedam. Gledao sam
dečaka, koji nije mogao da me pogleda, samo je skretao pogled; video
je okrvavljene tragove po zemlji od prva tri tela, koja su odvukli; pao
je na kolena. Svetina je počela da kliče. Monasi su mi dovikivali da ga
ubijem. Umesto toga, čekao sam da vidim šta će Sihtrik uraditi; video
sam da ga je obuzeo strah i da se trudi da prestane da slini, da
kontroliše disanje, da natera noge, koje su drhtale, da ga slušaju kako
bi mogao da ustane. Podigao je štit, ušmrknuo, a onda me pogledao u
oči. Pokazao sam mu rukom na mač i on ga poslušno podiže kako bi
umro kao čovek. Po mestima na celu po kojima sam ga udario okovima
bile su mu krvave rane.
„Kako ti se zvala majka?“, upitao sam ga. Zurio je u mene; činilo se
da je nesposoban da govori. Monasi su dovikivali da ga ubijem. „Kako
ti se zvala majka?“, ponovio sam pitanje.
„Elfled“, zamucao je, ali toliko tiho da ga nisam mogao ni čuti.
Namrštio sam se, sačekao, a on je ponovio ime. „Elfled.“
„Elfled, gospodaru“, ispravio sam ga.
„Zvala se Elfled, gospodaru“, rekao je.
„Je li bila Saksonka?“
„Jeste, gospodaru.“
„Je li pokušala da otruje tvoga oca?“
Zastao je, a onda shvatio da mu istina sada neće doneti ništa lose.
„Jeste, gospodaru.“
„Kako?“ Morao sam da podignem glas kako bi me masa čula.
 „Crnim bobicama, gospodaru.“
„Beladonom?“
„Da, gospodaru.“
„Koliko imaš godina?“
„Ne znam, gospodaru.“
Pretpostavljao sam da ima četrnaest. „Voli li te otac?“, upitao sam.
To pitanje ga je zbunilo. „Da li me voli?“
„Kjartan. On ti je otac, zar ne?“
„Jedva da ga i poznajem, gospodaru“, rekao je Sihtrik. To je sigurno
bila istina. Kjartan je verovatno posejao na stotine dece po Danholmu.
„A tvoja majka?“, upitao sam.
„Voleo sam je, gospodaru“, rekao je Sihtrik; ponovo je bio na ivici
suza.
Primakao sam mu se za korak; nesigurno je držao mač,
pokušavajući da ostane uspravan. „Na kolena, dečače“, rekao sam.
Tada je izgledao prkosno. „Radije bih da umrem kako dolikuje“,
rekao je skoro skičeći od straha.
„Na kolena!“, zaurlao sam na njega; jačina moga glasa ga je
prestrašila i on pade na kolena; dok sam mu prilazio, činilo se da ne
može da se pomeri. Trznuo se kada sam okrenuo ,Zmijski dah’,
očekujući da ga udarim teškim balčakom; u očima mu se ogledala
neverica kada sam mu ponudio balčak mača. „Uzmi ga i izgovori šta
treba da izgovoriš“, rekao sam. I dalje me je posmatrao, a onda je
uspeo da spusti svoj štit i mac, i da stavi ruke na balčak ,Zmijskog
daha’. Svoje ruke stavio sam preko njegovih. „Izgovori šta treba da
izgovoriš“, ponovio sam mu.
„Biću tvoj sluga, gospodaru“, rekao je gledajući me, „i sluziću te do
smrti.“
„I posle nje“, rekao sam.
„I posle smrti, gospodaru. Zaklinjem se.“
Prvi su se pobunili Jenberht i Ajda. Dva monaha prešla su grane
leske i povikala da dečak mora da umre, da je njegova smrt božja volja;
Sihtrik se trznuo kad sam mu izvukao ,Zmijski dah' iz ruku i mahnuo
njime oko sebe. Oštrica, tek okrvavljena i zarezana, fijuknula je ka
monasima, a onda sam je zadržao uperenu prema Jenberhtovom
vratu. Tek onda je naišao bes, bes bojnog polja, želja za puštanjem
krvi, radost ubijanja; bilo je to sve što sam mogao da učinim kako ne
bih dopustio da ,Zmijski dah’ oduzme još jedan život. A mač je to želeo,
osetio sam kako podrhtava u mojoj ruci. „Sihtrik je moj sluga“, rekao
sam monahu, „i ako ga bilo ko povredi, taj će biti moj neprijatelj. Ubiću
te, pope, ako ga povrediš, ubiću te bez razmišljanja.“ Sada sam vikao,
terajući ga da uzmakne. Bio sam mnogo ljut i slep od gneva, jer sam
želeo da ga ubijem. „Da li bilo ko odbija da poveruje da je Sihtrik moj
sluga? Bilo ko?“, vikao sam, uspevši da odmaknem vrh ,Zmijskog daha’
od Jenberhtovog vrata, okruživši prisutne pokretom mača.
Niko se nije javio. Vetar je duvao po Ker Ligvalidu, u vazduhu se
mogla osetiti smrt; niko se nije oglasio, ali ta tišina nije zadovoljila moj
bes. „Bilo ko?“, povikao sam, očajnički želeći da neko izazove moj bes.
„Sada možete da ga ubijete. Možete ga ubiti ovde, dok je na kolenima,
ali pre toga morate ubiti mene.“
Jenberht me je posmatrao. Imao je usko, tamno lice i pametne oči.
Usta su mu bila iskrivljena, verovatno zbog neke nezgode u detinjstvu,
što mu je davalo podrugljiv izraz lica. Želeo sam da mu iščupam trulu
dušu iz mršavog tela. I on je želeo moju dušu, ali nije se usudio da
mrdne. Niko se nije pomerio, sve dok Gutred nije krenuo preko
leskovih grana i položio svoju ruku na Sihtrika. „Dobro došao“, rekao
je dečaku.
Otac Vilibald, koji je došao trčećim korakom, čim je prvi put čuo
moj gnevni izazov, takođe je krenuo preko leskovih grana. „Možeš
vratiti svoj mač u korice, gospodaru“, nežno je rekao. Bio je i suviše
uplašen da bi se približio, ali bio je dovoljno hrabar da stane ispred
mene i nežno skloni ,Zmijski dah' u stranu. „Možeš vratiti mač u
korice“, ponovio je.
„Dečak će ostati živ!“, zaurlao sam na njega.
„Da, gospodaru“, rekao je tiho Vilibald, „dečak će ostati živ.“
 Gizela me je posmatrala, oči su joj blistale kao onoga dana kada je
dočekala brata iz ropstva. Hild je posmatrala Gizelu.
A meni je nedostajala još jedna odsečena glava.
★★★
Krenuli smo u zoru; vojska je krenula u rat.
Ulfovi ljudi bili su izvidnica, a za njima je sledila horda popova,
koja je nosila tri dragocena sanduka starešine Idreda; iza njih, na beloj
kobili jahao je Gutred. Gizela je išla pored brata, a ja sam bio blizu nje,
dok je Hild vodila Vitnerea, iako sam, kada se umorila, zahtevao da se
popne u sedlo.
Hild je izgledala kao opatica. Od svoje duge zlatne kose napravila
je pletenice, koje je obavila oko glave; preko glave nosila je svetlosivu
kapicu. Ogrtač joj je bio iste boje kao i kapa, a oko vrata joj je visio
običan, drveni krst, koji je Dođi rivala dok je jahala. „Dosađivali su ti,
je ’l tako?“, pitao sam je.
„Ko?“
„Sveštenici“, rekao sam, „otac Vilibald. Govorili su ti da se vratiš u
manastir.“
„Bog mi je dosađivao“, rekla je. Pogledao sam je, a ona se
nasmešila, kao da je želela da me razuveri da ne želi da me opterećuje
svojim dilemama. „Molila sam se svetom Katbertu“, rekla je.
„Je li ti odgovorio?“
Dodirnula je krst. „Samo sam se molila“, mimo je rekla, „a to je
početak.“
„Zar ti se ne dopada da budeš slobodna?“, grubo sam je upitao.
Hild se na to nasmejala. „Ja sam žena“, rekla je, „kako mogu biti
slobodna?“ Ništa nisam rekao, a ona mi se nasmešila. „Ja sam kao
smola“, rekla je, „potrebna mi je grana na kojoj ću se pojaviti. Bez
grane sam ništa.“ Govorila je bez ogorčenosti, kao da je navodila
očiglednu istinu. A to jeste bila istina. Bila je žena iz dobre porodice, i
da je nisu dali crkvi, kao što su dali malu Etelfled, dali bi je muškarcu.
To je ženska sudbina. Tokom svog života upoznao sam ženu koja joj
se odupirala; Hild je bila kao vo kojem je izmakao jaram na dan gozbe.
 „Sada si slobodna“, rekao sam.
„Nisam“, odgovorila je, „zavisim od tebe.“ Pogledala je Gizelu, koja
se smejala nečemu što je njen brat upravo izgovorio. „A dobro brineš
o meni, Utrede, nemoj me kriviti zbog ovoga što sam rekla.“ Mislila je
na to kako je ne ponižavam time £to je ostavljam da bih jurio za
Gizelom; to je bila istina, ali samo istina. Videla je moj izraz lica i
nasmejala se. „Ti si dobar hrišćanin“, rekla je, „na mnogo načina.“
„Jesam li?“
„Pokušavaš da učiniš dobro delo, zar ne?“ Nasmejala se mom
iznenađenom izrazu lica. „Želim da mi nešto obećaš“, rekla je.
„Ako mogu“, rekao sam oprezno.
„Obećaj mi da nećeš ukrasti glavu svetog Osvalda da bi imao osam
glava na broju.“
Nasmejao sam se, i bilo mi je lakše jer obećanje nije uključivalo
Gizelu. „Razmišljao sam o tome“, priznao sam.
„Znam da jesi“, rekla je, „ali neće ti uspeti. Glava je i suviše stara, a
Idred će biti nesrećan.“
„Šta je u tome pogrešno?“
Nije se obazirala na to pitanje. „Dovoljno ti je sedam glava“, bila je
uporna.
„Biće bolje sa osam glava.“
„Pohlepni Utred“, rekla je.
Sedam glava je stavljeno u džak, koji je Sihtrik smestio na
magarca, kojeg je vodio na konopcu. Oko džaka letele su muve, džak
je smrdeo, tako da je Sihtrik išao sam.
Bili smo baš čudna vojska. Ne računajući popove, bilo nas je trista
osamnaest, a s nama je išlo isto toliko žena i dece, i dvadesetak pasa.
Bilo je šezdeset-sedamdeset sveštenika i monaha; svakog od njih
zamenio bih za konje ili ratnike. Od trista osamnaest ljudi, sumnjam
da bi bar stotina zavredela da stoji u živom zidu. U stvari, mi nismo ni
bili vojska nego rulja.
 Dok su hodali, sveštenici su pojali. Pretpostavljam da su pevali na
latinskom, jer nisam razumeo ni redi. Sanduk sa moštima svetog
Katberta prekrili su finom zelenom tkaninom, ukrašenom krstovima;
tog jutra gavran se posrao na tkaninu. Prvo sam ga doživeo kao loš
znak, a onda sam shvatio, imajući u vidu da je gavran Odinova ptica,
da je on na ovaj način iskazivao svoje neslaganje s mrtvim
hrišćaninom; aplaudirao sam ovoj Odinovoj šali, zaradivši pri tom
zlonamerne poglede monaha Ajde i Jenberhta.
„Šta ćemo ako dođemo u Eofervik i shvatimo da se Ivar vratio?“,
upitala me je Hild.
„Pobedi demo, naravno.“
Nasmejala se. „Srećan si, zar ne?“, rekla je.
„Jesam.“
„Zašto?“
„Jer sam daleko od Alfreda“, odgovorio sam, shvatajući da je to
istina.
„Alfred je dobar čovek“, korila me je Hild.
„Jeste“, odgovorio sam. „Ali raduješ li se ti susretu s njegovim
okruženjem? Da li mu pripremaš posebno pivo? Da li ti na um pada
šala koju bi mu ispričala? Da li je iko sedeo s njim kraj vatre i
postavljao mu zagonetke? Pevamo li s njim? Ono do čega je njemu
stalo jeste da brine o tome šta želi njegov bog, on stvara pravila da bi
udovoljio bogu. Ako mu učiniš nešto, to nikada nije dovoljno, zato što
njegov kukavni bog uvek traži više.“
Hild mi se uobičajeno strpljivo osmehnula kada sam uvredio
njenog boga.
„Alfred želi da se vratiš“, rekla je.
„On želi moj mač, a ne mene“, odgovorio sam.
„Hoćeš li se vratiti?“
„Nedu“, rekao sam odlučno; pokušavao sam da proniknem u
budućnost ne bi li sam sebe iskušao, ali nisam mogao da vidim šta su
prelje, koje ispredaju našu sudbinu, isplanirale za mene. Nekako sam
se nadao da ću sa ovom razularenom gomilom uspeti da pobedim
Kjartana i povratim Bebanburg; ipak, unutrašnji osećaj mi je govorio
da se to ne može dogoditi, ali unutrašnji osećaj nikada ne bi mogao ni
da zamisli da će oslobođenog roba prihvatiti kao svoga kralja
podjednako i Saksonci i Danci.
„Nikada se nećeš vratiti?“, upitala je Hild, sumnjajući u moj
prethodni odgovor.
„Nikada“, rekao sam; mogao sam da čujem prelje kako mi se
smeju; plašio sam se da me je sudbina vezala za Alfreda, a to mi je
smetalo, jer je značilo da nisam gospodar svoje sudbine. Možda sam i
ja bio smola, samo što sam, za razliku od smole, ja imao obavezu -
morao sam da ispunim krvnu osvetu.
Preko brda pratili smo puteve koje su napravili Rimljani. Trebalo
nam je pet dana laganog hoda. Nismo mogli da se krećemo brže od
monaha, koji su na ramenima nosili svečevo telo. Svake noći izgovarali
su molitve, a svakoga dana pridruživalo nam se sve vise naroda, tako
da smo poslednjeg dana, dok smo prelazili ravnicu koja je vodila
prema Eoferviku, brojali skoro pet stotina ljudi. Ulf, koji je sada sebe
nazivao erl Ulf, predvodio je ljude pod svojom zastavom, na kojoj je
bila orlova glava. Gutred je počeo da mu se dopada, tako da smo Ulf i
ja bili kraljevi najbliži savetnici. I Idred je, naravno, bio blizu, ali Idred
nije imao mnogo toga da kaže kada je u pitanju ratovanje. Kao i većina
popova, pretpostavljao je da će nam njegov bog doneti pobedu, i u
tome se sastojao sav njegov doprinos. S druge strane, Ulf i ja imali smo
mnogo toga da kažemo, a srž svega bilo je da pet stotina poluobučenih
ljudi nije ni približno dovoljno da se zauzme Eofervik, ako je Egbert
imao na umu da ga brani.
A Egbert je bio u očajanju. U jednoj hrišćanskoj svetoj knjizi
postoji priča o kralju koji je video napis na zidu. Priču sam čuo
nekoliko puta: na zidu su bile ispisane reči koje su ga prepale. Mislim
da hrišćanski bog ispisuje reči, ali ni u to nisam sasvim siguran. Mogao
sam da pošaljem po sveštenika moje žene, jer joj ovih dana
dozvoljavam da u svom okruženju ima takvog stvora, i mogao bih da
ga pitam za detalje te priče, ali on će samo puzati kraj mojih stopala,
moleći me da njegovoj porodici povećam sledovanja ribe, piva i drva
za ogrev; to nisam želeo da uradim, tako da detalji priče nisu bili važni.
Bio jednom jedan kralj, na njegovom zidu bile su ispisane reči i one su
ga prepale.
Vilibald mi je tu priču ubacio u glavu. Plakao je kada smo ulazili u
grad, suze su mu tekle od radosti, a kada je saznao da nam se Egbert
neće suprotstaviti, počeo je da uzvikuje kako je kralj ugledao reči
ispisane na zidu. Neprekidno je to ponavljao; u to vreme to mi nije
imalo nikakvog značenja, ali sada znam na šta je mislio. Mislio je da je
Egbert znao da je izgubio i pre nego što je počeo da se bori.
Eofervik je očekivao Ivarov povratak, a mnogi njegovi građani
otišli su u strahu od osvete Danaca. Egbert je, naravno, imao lične
čuvare, ali većina ga je napustila, tako da su njegove lične trupe sada
imale samo dvadeset osam ljudi, a nijedan nije želeo da umre za kralja
na čijem su zidu bile ispisane reči; ostatak stanovništva nije bio
raspoložen da zabarikadira kapije grada ili da postavi ljudstvo po
zidinama; tako je Gutredova vojska ušla, ne naišavši ni na kakav otpor.
Bili smo dobrodošli. Mislim da je narod Eofervika pomislio da smo
došli da ih odbranimo od Ivara, a ne da Egbertu oduzmemo krunu; ali,
čak i kada su saznali da imaju novog kralja, činilo se da su srećni. Ono
što ih je najviše obradovalo bilo je prisustvo svetog Katberta; Idred je
u arhibiskupovoj crkvi izdigao sanduk sa svečevim telom, podigao
poklopac, a narod se okupio da vidi mrtvog čoveka i da mu uputi svoje
molitve.
Arhibiskup Vulfer nije bio u gradu, ali otac Hrotverd je i dalje bio
tamo, još uvek propovedajući budalaštine; sve vreme držao se Idreda.
Pretpostavljam da je i on video reči na zidu, ali jedini napis koji sam ja
video bio je urezani krst na ulazima u kuće. Ti krstovi trebalo je da
pokažu da su u tim kućama živeli hrišćani, ali i većina Danaca je stavila
krstove na svoja vrata kako bi se zaštitili od pljačkaša, a Gutredovi
ljudi su želeli da pljačkaju. Idred im je obećao bludnice i gomile srebra,
ali starešina je sada snažno nastojao da hrišćane iz grada zaštiti od
Gutredovih Danaca. Bilo je nevolja, ali ne mnogo. Narod je imao osećaj
da treba da ponudi novac, hranu, pivo, kako ih ne bi pljačkali; Gutred
je u palati pronašao sanduke sa srebrom, a taj novac podelio je sa
svojom vojskom; u tavernama je bilo dovoljno piva tako da su, bar na
trenutak, ljudi iz Kumbralenda bili dovoljno srećni.
„Šta bi Alfred uradio?“, upitao me je Gutred prve večeri u
Eoferviku. Bilo je to pitanje na koje sam se navikao, jer Gutred je sebe
nekako ubedio da je Alfred kralj s kojim je dostojno nadmetati se.
Ovoga puta postavio mi je pitanje koje se odnosilo na Egberta, kojega
su pronašli u odajama za spavanje. Egberta su dovukli u veliku
dvoranu, gde je pred Gutredom pao na kolena i zakleo se na vernost.
Bio je to čudan prizor - jedan kralj kleči pred drugim, stara dvorana,
koju su sagradili Rimljani, osvetljena vatrom iz žeravnika, koji je
gornji deo prostorije ispunio dimom; iza Egberta su bili njegovi
dvorani i sluge, koji su takođe kleknuli uz naklon kako bi Gutredu
iskazali odanost. Egbert je izgledao staro, bolesno i nesrećno, dok je
Gutred blistao kao mladi monarh. Pronašao sam Egbertov oklop i dao
ga Gutredu, koji je nosio ratničku opremu samo zato što je na taj način
izgledao kao kralj. Bio je radostan što je svrgnuo kralja - podigao ga je
sa kolena, poljubio u oba obraza, a onda ljubazno pozvao da sedne kraj
njega.
„Ubij matoro đubre“, rekao je Ulf.
„Raspoložen sam da budem milostiv“, odgovorio je Gutred
kraljevski.
„Raspoložen si da budeš budala“, uzvratio je Ulf. Bio je namrgođen,
jer u Eoferviku nisu prikupili ni četvrtinu plena koji su očekivali; ipak,
pronašao je dve bliznakinje koje su mu udovoljavale i tako ga sprečile
da se previše žali.
Kada je slavlje okončano i Idred izrikao beskrajnu molitvu,
prošetao sam sa Gutredom po gradu. Mislim da je hteo da pokaže svoj
novi oklop, ili možda samo da razbistri glavu od dima koji se širio
dvorom. Pio je pivo u svakoj taverni, šalio se sa svojim ljudima na
engleskom i danskom, i poljubio bar pedeset devojaka; onda me je
odveo na bedeme, gde smo neko vreme šetali u tišini, dok nismo došli
do istočne strane grada, gde sam se zaustavio i pogledao preko polja,
do mesta gde se pod mesečinom reka prostirala kao prekrivač od
kovanog srebra. „Ovde je poginuo moj otac“, rekao sam.
„S mačem u ruci?“
„Da.“
„Dobro je“, rekao je, zaboravivši na trenutak da je hrišćanin. „Ali,
bio je to žalostan dan za tebe.“
„Bio je to dobar dan“, rekao sam, „jer sam tada sreo erla Ragnara.
A nikada nisam mnogo voleo svoga oca.“
„Nisi?“, zvučao je iznenađeno. „Zašto?“
„Bio je okrutna zver“, odgovorio sam. „Ljudi su hteli od njega da
dobiju pohvalu, a on im je samo prigovarao.“
„Isti kao ti“, rekao je; bio je red na mene da se iznenadim.
„Ja?“
„Moj mrzovoljni Utred“, rekao je, „stalno ljut i stalno preti. Reci mi
šta da radim s Egbertom?“
„Ono što ti Ulf predlaže, naravno“, odgovorio sam.
„Ulf bi sve pobio“, rekao je Gutred, „jer onda on ne bi imao
nikakvih problema. Šta bi uradio Alfred?“
„Nije bitno šta bi uradio Alfred.“
„Jeste“, bio je uporan, „pa mi reci.“
U Gutredu je bilo nešto što me je teralo da mu uvek govorim istinu,
ili bar veći deo onoga što je bilo istina; bio sam u iskušenju da mu
kažem da bi Alfred odvukao starog kralja do pijace i tamo mu odrubio
glavu, ali znao sam da to nije istina. Nakon Etanduna, Alfred je
poštedeo život svom rođaku izdajici, svog bratanca Etelvolda ostavio
je u životu, čak i kada je njegov bratanac imao više prava da traži
presto od samog Alfreda. Uzdahnuo sam. „Ostavio bi ga u životu“,
rekao sam. „Ali Alfred je samo jedna pobožna budala.“
„Ne, nije“, rekao je Gutred.
„Plaši se da se bog neće složiti s time“, rekao sam.
„To je stvar koje se s razlogom treba plašiti“, rekao je Gutred.
 „Ubij Egberta, gospodaru“, oštro sam rekao. „Ako ga ne ubiješ,
pokušaće da povrati kraljevstvo. Južno odavde on ima svoje posede.
Može pokrenuti ljude. Ostaviš li ga u životu, te ljude povešće Ivaru, a
Ivar će hteti da ga vrati na presto. Egbert je neprijatelj!“
„On je star čovek, ne oseća se dobro i uplašen je“, strpljivo je rekao
Gutred.
„Onda oslobodi prokletnika njegovih muka“, požurivao sam ga. „Ja
ću to učiniti za tebe. Nikada nisam ubio kralja.“
„A voleo bi?“
„Ubiću ovoga umesto tebe“, rekao sam. „Dopustio je da Saksonci
pobiju Dance! Nije on toliko jadan kao što misliš!“
Gutred me je prekorno pogledao. „Poznajem te, Utrede“, rekao je
nežno. „Želiš da se hvališ kako si ubio Ubu kraj mora, kako si zbacio iz
sedla Svena od Belog konja i poslao kralja Egberta od Eofervika u
hladni grob.“
„I ubio Kjartana Okrutnog“, rekao sam, „i zaklao Elfrika, otimača
Bebanburga.“
„Drago mi je što ti nisam neprijatelj“, rekao je s olakšanjem, a onda
napravio grimasu. „Pivo je ovde kiselo.“
„Prave ga na drugačiji način“, objasnio sam. „Šta ti starešina Idred
savetuje da uradiš?“
„Isto što i ti i Ulf - da ubijem Egberta.“
„Bar je jednom Idred u pravu.“
„Ali Alfred ga ne bi ubio“, rekao je odlučno.
„Alfred je kralj Veseksa“, odgovorio sam, „ne suočava se sa Ivarom
i nema rivala kao što je tebi Egbert.“
„Ali Alfred je dobar kralj“, bio je uporan Gutred.
Iznerviran, udario sam po palisadi. „Zašto bi ti ostavio Egberta u
životu?“, nastavio sam da insistiram. „Da bi te narod voleo?“
„Želim da me narod voli“, rekao je.
„Trebalo bi da te se plaše“, rekao sam gnevno. „Ti si kralj! Trebalo
bi da budeš nemilosrdan. Trebalo bi da te se plaše.“
 „Da li se plaše Alfreda?“
„Da“, rekao sam iznenadivši se, jer sam shvatio da sam rekao
istinu.
„Zato što je nemilosrdan?“
Odmahnuo sam glavom. „Ljudi se boje njegovog negodovanja.“ To
mi nikada ranije nije palo na pamet, ali tog trenutka postalo mi je
jasno. Alfred nije bio nemilosrdan. Imao je dara da oprašta, ali ipak su
ga se plašili. Mislim da su ljudi shvatili da je Alfred disciplinovan, kakvi
su i oni bili pod njegovom vlašću. Alfredova disciplina je, u stvari,
predstavljala njegov strah da će njegov bog negodovati. Od toga
nikada nije mogao pobeći. Nikada nije mogao biti dobar koliko je hteo,
ali nikada nije prestajao da se trudi. Ja sam se odavno pomirio s tim da
umem da grešim, ali kada je on sam bio u pitanju, Alfred to nikada nije
mogao da prihvati.
„Želeo bih da se ljudi plaše moga negodovanja“, blago je rekao
Gutred.
„Onda pusti da ja ubijem Egberta“, rekao sam, ne štedeći d ah.
Gutred je, podstaknut svojim poštovanjem prema Alfredu,
poštedeo Egbertov život, a na kraju se pokazalo da je bio u pravu.
Naterao je starog kralja da ode da živi u manastiru, južno od reke, i
naložio monasima da ograniče Egbertovo kretanje na zidine
manastira, što su i učinili. U toku godine, Egbert je umro od neke
bolesti, koja ga je oslabila do te mere da je umro u mukama kao kost i
koža. Sahranjen je u velikoj crkvi u Eoferviku, iako sahrani nisam
prisustvovao.
Već uveliko bilo je leto, a ja sam svakoga dana strahovao da ću
ugledati Ivarove ljude kako kreću prema jugu, ali, umesto njih, proneo
se glas o velikoj bici između Ivara i Škota. Uvek je bilo takvih glasina,
koje su, uglavnom, bile netačne; stoga nisam poverovao u njih; Gutred
je odlučio da poveruje u tu priču, pa je dozvolio najvećem delu vojske
da se vrati u Kumbralend i obavi žetvu. U Eoferviku je ostalo tek
nekoliko trupa. Ostali su vojnici iz Gutredove lične vojske; svakoga
jutra terao sam ih da vežbaju sa svojim mačevima, štitovima i
kopljima, a svakog popodneva morali su da popravljaju zidine
Eofervika, koje su se urušile na previše mesta. Mislio sam da je Gutred
budala jer je dozvolio da ode većina ljudstva, ali on je rekao da bi bez
žetve većina njegovih podanika bila gladna; bio je siguran da će se
vratiti. I ponovo je bio u pravu - vratili su se. Na povratku iz
Kumbralenda predvodio ih je Ulf, koji je zahtevao da čuje kako će
vojska biti angažovana.
„Krenućemo na sever da uklonimo Kjartana“, rekao je Gutred.
„I Elfrika“, insistirao sam.
„Naravno“, odgovorio je Gutred.
„Koliko toga za pljačkanje ima Kjartan?“, raspitivao se Ulf.
„Ogroman plen“, rekao sam, setivši se Tekilovih priča. Nisam
pomenuo podivljale pse, koji čuvaju srebro i zlato. „Kjartan je toliko
bogat da to ni u snu ne možemo zamisliti.“
„Vreme je da naoštrimo svoje mačeve“, rekao je Ulf.
„A Elfrik ima još veće zalihe“, dodao sam, iako nisam imao pojma
da li govorim istinu.
Zaista sam verovao da možemo da osvojimo Bebanburg.
Neprijatelj ga nikada nije osvojio, što ne znači da ne može biti osvojen.
Sve je zavisilo od Ivara. Ako bismo ga porazili, onda bi Gutred bio
najmoćniji čovek u Nortumbriji; Gutred je bio moj prijatelj, a verovao
sam da mi on ne bi samo pomogao da ubijem Kjartana i tako osvetim
Ragnara Starijeg, nego bi mi vratio i moju zemlju i tvrđavu pored
mora. Tako sam sanjao toga leta. Mislio sam da će mi budućnost biti
zlatna samo ako obezbedim Gutredovo kraljevstvo, ali zaboravio sam
na zlobu tri prelje sudbine u osnovi sveta.
Otac Vilibald je želeo da se vrati u Veseks, i nisam ga krivio zbog
toga. Bio je Zapadni Saksonac i Nortumbrija mu se nije sviđala. Sećam
se, kada smo jedne noći jeli obrok od zgnječenog i skuvanog kravljeg
vimena, da sam očas posla pojeo sve, rekavši da tako dobro nisam jeo
još otkada sam bio dete; jadni Vilibald nije mogao ni da sazvaće ono
što mu je bilo u ustima. Izgledao je kao da će mu svakoga trena pripasti
muka, pa sam ga zadirkivao da je slabašni južnjak. Sihtrik, koji mi je
sada bio sluga, doneo mu je hleb i sir, a njegov obrok podelili smo Hild
i ja. I ona je bila s juga, ali nije bila toliko izbirljiva kao Vilibald. Te noći,
kada mu se zgadila hrana, saopštio nam je da želi da se vrati Alfredu.
Nije čuo mnogo vesti o Veseksu, osim da je u miru. Gutrum je,
naravno, bio poražen i prihvatio je da se pokrsti kao deo mirovnog
dogovora, koji je postigao s Alfredom. Na krštenju je dobio ime
Etelstan, što je značilo .dragi kamen’, a Alfred mu je bio kum; vesti s
juga govorile su da je Gutrum, ili kako god se sada zvao, održavao mir.
Alfred je bio živ i to je bilo sve što smo znali.
Gutred je odlučio da Alfredu pošalje poslanstvo. Izabrao je
detvoricu Danaca i detvoricu Saksonaca, koji će krenuti na jug,
pretpostavljajući da će takva grupa bezbedno proći preko teritorija
koje su držali Danci i Saksonci. Izabrao je Vilibalda da prenese njegovu
poruku. Vilibald je zapisivao dok je njegovo pero grebalo po komadu
tek istruganog pergamenta. „Uz božju pomoć“, diktirao je Gutred,
„preuzeo sam nortumbrijsko kraljevstvo...“
„Koje se zove Haliverfolklend“, prekinuo ga je Idred.
Gutred je učtivo odmahnuo kao da je želeo da kaže da će ostaviti
Vilibaldu da sam odredi da li će dodati tu rečenicu ili ne. „Odlučan
sam“, nastavio je Gutred, „da po božjoj milosti vladam ovom zemljom
u miru i pravdi...“
„Ne tako brzo, gospodaru“, rekao je Vilibald.
„I da ih naudim kako da prave dobro pivo“, nastavio je Gutred.
„I da ih naučim...“, govorio je Vilibald sebi u bradu.
Gutred se nasmejao. „Ne, ne, oče! Ne pišite to!“
Jadni Vilibald. Pismo je bilo toliko dugačko da su morali da
razvuku, istružu i opšiju još jednu jagnjeću kožu. Poruka se nastavljala
u nedogled, o svetom Katbertu, o tome kako je poveo vojsku svetog
naroda na Eofervik, i kako će Gutred napraviti svetilište svecu. U
pismu se pominjalo da i dalje ima neprijatelja koji bi mogli da osujete
tu nameru, ali predstavio ih je kao beznačajne, kao da su mu Ivar,
Kjartan i Elfrik najmanje prepreke. Zamolio je kralja Alfreda da se moli
za njega, i uverio kralja Veseksa da za njega hrišćani Haliverfolklenda
svakoga dana izgovaraju molitve. „Trebalo bi da Alfredu pošaljem
poklon“, rekao je Gutred. „Šta bi on želeo?“
„Mošti“, rekao sam oporo.
Bio je to dobar predlog, jer nije bilo ničega drugog što je Alfred
toliko voleo kao svete mošti, a u Eoferviku ionako više ničega nije
ostalo. Arhibiskupova crkva je posedovala mnoga blaga, uključujući i
sunđer koji su prineli Isusu kako bi sa njega pio vino dok je umirao,
kao i ular na kojem je Balam držao svoga magarca; nisam imao pojma
ko je Balam, a još veću misteriju predstavljalo mi je to zašto je njegov
magarac bio sveti. Crkva je imala na desetine takvih stvari, ali
arhibiskup ih je odneo sa sobom, a niko nije pouzdano znao gde se
Vulfer nalazio. Pretpostavio sam da se pridružio Ivaru. Hrotverd je
pričao kako ima seme drveta sikomore, koje se pominje u jevanđelju,
ali kada je otvorio srebrnu kutijicu u kojoj su čuvali seme, u njoj nije
bilo ničega osim prašine. Na kraju sam predložio da iščupamo dva od
tri zuba svetog Osvalda. Idred je ljutito trznuo glavom, a onda odlučio
da predlog i nije toliko loš; tako smo se dohvatili klešta i otvorili mali
sanduk; jedan sveštenik je izvadio dva žuta kraljeva zuba nalik na
kočiće; ostavili su ih u predivnu srebrnu posudu u kojoj je Egbert
držao dimljene školjke.
Poslanstvo je krenulo u kasno avgustovsko jutro. Gutred je poveo
Vilibalda u stranu kako bi mu saopštio poslednju poruku za Alfreda,
kojom je uveravao Alfreda da je on, Gutred, pored toga što je bio
Danac, takođe bio hrišćanin, i moleći da, ako bi
Nortumbriji zapretili neprijatelji, Alfred pošalje ratnike da se bore
za božju zemlju. Mislio sam da je to bilo pišanje u vetar, jer je Veseks
imao dovoljno neprijatelja i bez brige o sudbini Nortumbrije.
I ja sam poveo Vilibalda u stranu. Bilo mi je žao što odlazi, jer mi
se dopadao; bio je dobar čovek, ali video sam i da je nestrpljiv da
ponovo vidi Veseks. „Hoćeš li učiniti nešto za mene, oče?“, upitao sam.
„Ako je moguće“, oprezno je odgovorio.
„Prenesi kralju moje pozdrave“, rekao sam.
 Na Vilibaldu se videlo olakšanje, kao da je očekivao da će usluga
koju ću da tražim biti mnogo veće opterećenje - što će i biti. „Kralj će
želeti da zna kada ćeš da se vratiš, gospodaru“, rekao je.
„Na vreme“, odgovorio sam, iako je jedini razlog koji sam imao da
posetim Veseks bio da povratim bogatstvo koje sam sakrio kod
Fifhejdena. Sada mi je bilo žao što sam ga zakopao, jer nisam više želeo
da vidim Veseks. „Želim da nađeš erla Ragnara“, rekao sam Vilibaldu.
Oči su mu se širom otvorile. „Taoca?“, upitao je.
„Pronađi ga“, rekao sam, „i prenesi mu poruku od mene.“
„Ako mogu“, rekao je, i dalje oprezno.
Zgrabio sam ga za ramena kako bih ga naterao da obrati pažnju, a
na licu mu se pojavila grimasa od jačine moga stiska. „Pronaći ćeš ga“,
rekao sam preteći, „i prenećeš mu poruku. Reci mu da idem na sever
da ubijem Kjartana. I reci mu da mu je sestra živa. Reci mu da ću učiniti
sve što mogu da je pronađem i sklonim na sigurno. Reci mu da se
zaklinjem svojim životom. I reci mu da dođe čim bude oslobođen.“
Naterao sam ga da ponovi poruku i da se zakune na raspeću da će je
preneti; malo je oklevao da se zakune, ali plašio se moga besa, pa je
zgrabio mali krst i svečano se zakleo.
A onda je otišao.
Ponovo smo imali vojsku na okupu, jer je letina bila skupljena i
bilo je vreme da se krene na sever.
Gutred je krenuo na sever iz tri razloga. Prvi je bio Ivar, kojeg je
morao poraziti, drugi je bio Kjartan, čije je prisustvo u Nortumbriji
bilo ravno zagađenoj rani, a treći je bio Elfrik, kojeg je trebalo potčiniti
Gutredovoj vlasti. Ivar je bio najopasniji; sigurno bi nas porazio da je
krenuo sa vojskom na jug. Kjartan nije bio toliko opasan, ali morali
smo ga uništiti, jer nije moglo biti mira u Nortumbriji dok god je on
bio živ. Elfrik je predstavljao najmanju opasnost. „Tvoj stric je kralj u
Bebanburgu“, rekao mi je Gutred dok smo išli prema severu.
„Je I’ to on sam sebe tako zove?“, upitao sam ljutito.
 „Ne, ne! On ima dovoljno razuma. Ali u stvarnosti, tako stoje stvari.
Kjartanova zemlja predstavlja granicu, zar ne? Prema tome, vlast
Eofervika se ne prostire posle Danholma.“
„Nekada smo bili kraljevi Bebanburga“, rekao sam. „Stvarno?“,
Gutred je bio iznenađen. „Kraljevi Nortumbrije?“
„Kraljevi Bernisije“, rekao sam. Gutred nikada nije čuo za taj naziv.
„To je severni deo Nortumbrije“, rekao sam, „a sve oko Eofervika bilo
je kraljevstvo Deira.“
„Ujedinili su se?“, upitao je Gutred.
„Njihovog poslednjeg kralja smo ubili“, rekao sam, „ali to je bilo
pre mnogo godina. Mnogo pre dolaska hrišćanstva.“
„Znači, ti imaš pravo da tražiš svoje kraljevstvo?“, upitao je, a na
moje zaprepašćenje, u glasu mu se osećala sumnjičavost. Zurio sam u
njega, a on je pocrveneo. „A to je istina?“, rekao je, trudeći se da pokaže
da mu, navodno, nije stalo do onoga što sam odgovorio.
Nasmejao sam mu se. „Gospodaru“, rekao sam, „ako mi vratiš
Bebanburg, kleknuću pred tobom i zakleću se tebi i tvojim
naslednicima na doživotnu odanost.“
„Naslednicima!“, rekao je ozareno. „Jesi li video Ozburh?“
„Video sam Ozburh“, odgovorio sam. Ozburh je bila Egbertova
nećaka, Saksonka; živela je u dvoru kada smo preuzeli Eofervik. Imala
je četrnaest godina, okruglo, lepo lice i tamnu kosu.
„Ako se oženim njome“, upitao je Gutred, „hode li joj Hild biti
drugarica?“
„Pitaj nju“, rekao sam, mahnuvši glavom prema mestu sa kojeg nas
je pratila Hild. Mislio sam da će se Hild vratiti u Veseks sa ocem
Vilibaldom, ali rekla je da još nije spremna na susret s Alfredom; nisam
je mogao kriviti zbog toga, pa nisam ni vršio pritisak na nju. „Mislim
da će biti počastvovana da postane drugarica tvoje žene“, rekao sam
Gutredu.
Prve večeri ulogorili smo se kod Onhripuma, gde je mali manastir
pružio utočište Gutredu, Idredu i čitavoj grupi sveštenika. Naša vojska
je sada brojala skoro šest stotina ljudi, a skoro polovina bila je na
konjima; naše vatre su osvetljavale polja oko manastira. Kao
zapovednik ličnih kraljevih trupa, ulogorio sam se najbliže
manastirskoj zgradi, a momci kojima sam zapovedao, kojih je sada
bilo četrdeset, i koji su sada većinom imali oklope, zaplenjene u
Eoferviku, spavali su u blizini manastirske kapije.
Tokom prvog dela noći, sa Klapom i dvojicom Saksonaca čuvao
sam stražu. I Sihtrik je bio sa mnom. Zvao sam ga svojim slugom; učio
je kako da koristi mač i štit, te sam pretpostavio da će za godinu ili dve
biti koristan vojnik. „Čuvaš li odsečene glave na sigurnom?“, upitao
sam ga.
„Oseća se njihov smrad!“, pobunio se Klapa.
„Sigurno ne smrde gore od tebe, Klapa“, uzvratio sam.
„Na sigurnom su, gospodaru“, rekao je Sihtrik.
„Trebalo je da imam osam glava“, rekao sam i prstima obavio
Sihtrikov vrat. „Imaš prilično mršav vrat. Sihtriče.“
„Al’ to je čvrst vrat, gospodaru“, rekao je.
U tom trenutku otvorila su se manastirska vrata i kroz njih je,
umotana u Crni ogrtač, kliznula Gizela. „Trebalo bi da spavaš,
gospodarice“, izgrdio sam je.
„Ne mogu da spavam. Želim da se prošetam.“ Izazivački me je
pogledala. Usne su joj bile blago razdvojene, tako da se svetlost vatre
odbijala o njene zube, i blistala u njenim krupnim očima.
„Kuda želiš da ideš?“, upitao sam je.
Slegla je ramenima i dalje me gledajući; pala mi je na pamet Hild,
koja je spavala u manastiru.
„Od sada ti odgovaraš, Klapa“, rekao sam, „a ako se pojavi Ivar, ubij
prokletnika
„Razumem, gospodaru.“
Dok smo se udaljavali, čuo sam čuvare kako se smeškaju. Ućutkao
sam ih, izderavši se na njih, a onda poveo Gizelu prema drveću, istočno
od manastira, jer je tamo bilo mračno. Uhvatila me je za ruku. Ništa
nije govorila, zadovoljila se time što hoda kraj mene. „Zar se ne bojiš
noći?“, upitao sam je.
„Ne kada sam sa tobom.“
„Kada sam bio dete, pretvarao sam se u sceadugengana“, rekao
sam.
„Šta je sceadugengan?“ Reč je bila saksonska i njoj nepoznata.
„Onaj koji hoda među senkama“, rekao sam joj. „Stvorenje koje se
prikrada kroz mrak.“ Nedaleko od nas čula se sova, a njeni prsti
instinktivno stegoše moje.
Zaustavili smo se ispod krošnji bukve, čije je lišće šuštalo na vetru.
Kroz lišće se probijala slaba svetlost, koju su bacale logorske vatre;
podigao sam joj glavu i pogledao je. Bila je visoka, ali za glavu niža od
mene. Pustila je da je ispitujem pogledom, a onda je sklopila oči dok
sam prstom nežno prelazio preko njenog dugog nosa. „Ja...“, rekao
sam, a onda zastao.
„Da“, rekla je kao da je znala šta sam hteo da kažem.
Protiv svoje volje okrenuo sam joj leđa. „Ne mogu da unesrećim
Hild.“
„Rekla mi je“, odgovorila je Hild, „da bi želela da se vrati u Veseks
sa ocem Vilibaldom, ali želi da vidi da li ćeš zauzeti Danholm. Rekla je
da će se moliti za to, a ako uspeš, za nju će to biti znak njenog boga.“
„To je rekla?“
„Rekla je da će to biti znak da mora da se vrati u manastir. To mi
je noćas rekla.“
Sumnjao sam da ne govori istinu. Pomilovao sam Gizelu po licu.
„Onda ćemo morati da čekamo dok ne zauzmemo Danholm“, rekao
sam, iako to nisam želeo da kažem.
„Moj brat kaže da moram da budem krava koja donosi mir“,
ogorčeno je rekla. Krava koja donosi mir bila je žena udata za člana
suparničke porodice; kao pokušaj da se uspostavi prijateljstvo,
 Gutred je, bez sumnje, imao na umu Ivarovog sina ili nekoga iz
Škotske. „Ali ja neću da budem krava koja donosi mir“, rekla je grubo.
„Bacala sam rune i saznala šta mi je sudbina.“
„Šta si saznala?“
„Da ću imati dva sina i ćerku“
„Odlično“, rekao sam.
„To će biti tvoji sinovi i tvoja ćerka“, rekla je izazovno.
Na trenutak sam ućutao. Noć se iznenada činila tako krhkom. „To
su ti rekle rune?“, uspeo sam da kažem posle nekoliko trenutaka.
„Nikada me nisu slagale“, mirno je odgovorila. „Kada su Gutreda
zarobili, rune su mi rekle da će se vratiti i da će moj muž doći s njim. I
došao si.“
„Ali on želi da ti budeš krava koja donosi mir“, rekao sam.
„Onda me moraš odvesti na starinski način“, rekla je. Stari danski
način za odvođenje neveste bio je da se ona ukrade, opljačka njeno
pokućstvo, otme od porodice i odvede u brak. To se i dalje povremeno
činilo, ali ovih mirnih dana, pljačku su zamenili formalni pregovori, a
nevesta je imala vremena da se spakuje, pre nego što bi došao
konjanik.
„Oteću te“, obećao sam, znajući da ću napraviti nevolju, i da Hild
nije zaslužila da bude uvučena u nevolju, i da će se Gutred osećati
izdanim; i pored toga, povukao sam Gizelino lice prema sebi i poljubio
je.
Pripila se uz mene, a onda je počela galama. Čvrsto sam držao
Gizelu i slušao. Povici su dopirali iz logora; kroz drveće sam mogao da
vidim kako narod trci pored vatre, prema putu. „Nevolja“, rekao sam,
zgrabio je za ruku i potrčao s njom ka manastiru, gde su Klapa i čuvari
isukali mačeve. Gurnuo sam Gizelu prema vratima i isukao ,Zmijski
dah’.
Ali nije bilo nevolje - barem ne za nas. Svetlost logorskih vatri
privukla je novopridošlice, trojicu muškaraca, od kojih je jedan bio
teže ranjen; donosili su vesti. Za sat vremena mala crkva u manastiru
bila je osvetljena vatrom, a sveštenici i monasi pevali su zahvalnicu
bogu. Poruka koju su njih trojica donela sa severa raširila se po logoru,
tako da su tek probuđeni došli do manastira kako bi ponovo čuli vesti
i uverili se da je to istina.
„Bog čini čuda!“, vikao je Hrotverd okupljenoj gomili. Iskoristio je
merdevine da se popne na krov manastira. Bilo je mračno, ali neki
ljudi su doneli baklje; na njihovoj svetlosti Hrotverd je izgledao
ogromno. Podigao je ruke kako bi se gomila utišala. Pustio ih je da
čekaju dok je gledao u njihova podignuta lica; iza njegovih leđa
dopiralo je svečano pojanje monaha, a negde u noći čuo se huk sove;
Hrotverd je stisnuo pesnice i podizao ih sve više kao da će na mesečini
dodirnuti nebo. „Ivar je poražen!“, najzad je povikao. „Neka je slavljen
Bog i sveci, tiranin Ivar Ivarson je poražen! Izgubio je vojsku!“
Narod Haliverfolklenda, koji se plašio sukoba sa svemoćnim
Ivarom, radovao se među sobom, jer je najveća prepreka Gutredovoj
vladavini u Nortumbriji bila uklonjena. Mogao je da se nazove kraljem,
jer to je konačno i postao - kralj Gutred.
 IV

R ekli su nam da je došlo do bitke, pravog pokolja; bila je to

strahovita borba u kojoj se dolina isparavala od krvi, a Ivara
Ivarsona, najmoćnijeg Danca u Nortumbriji, porazio je Ed od Škotske.
S obe strane ubijanje je doseglo strahovite razmere. O bici smo
više mogli da čujemo narednog jutra kada je pristiglo skoro šezdeset
preživelih. Putovali su u grupi, koja je bila dovoljno velika da ne
skrene Kjartanovu pažnju; još uvek su se teturali od klanice koju su
preživeli. Saznali smo da su Ivara namamili u dolinu preko reke;
verovao je da se Ed tu sklonio, međutim, bila je to zamka. Po brdima,
na obe strane doline, bili su gusto poređani pripadnici plemena, koji
su urlajući jurili kroz maglu i vres, zarivši se u živi zid danske vojske.
„Bilo ih je na hiljade“, pričao je jedan čovek; dok je pričao, još uvek je
drhtao.
Ivarov živi zid je izdržao, a mogao sam samo da zamišljam
svirepost borbe. Moj otac se mnogo puta borio protiv Škota i uvek ih
je opisivao kao đavole. Poludeli đavoli, govorio je, đavoli sa mačem u
rukama, đavoli koji urliču; Danci koji su služili Ivara su nam rekli da
su se oporavili od prvog napada, da su upotrebili mačeve i koplja kako
bi posekli đavole, a urlajuće horde su i dalje nadirale, prelazeći preko
svojih mrtvih, raščupane kose crvene od krvi, zamahujući mačevima;
Ivar je pokušao da se izvuče iz doline i domogne uzvišenja na severnoj
strani. To je značilo da svoj put mora da potraži kroz gomile mrtvih i
živih, koje je trebalo ubiti; međutim, nije uspeo. Ed je poveo svoje
trupe protiv Ivarovih najboljih ljudi; usledio je sudar štitova, zveket
mačeva; jedan po jedan, ratnici su umirali. Kako su pričali preživeli,
Ivar se borio kao sam đavo, ali zadobio je udarac mačem u grudi,
koplje mu je zaseklo nogu, pa su ga trupe odvukle dalje od živog zida.
Mahnito je tražio da ga puste da umre gledajući neprijatelju u lice, ali
njegovi ljudi su ga odvukli dalje, a onda nastavili da se bore; do tada
već je počela da pada noć.
 Poslednji redovi danske vojske i dalje su se držali, a preživeli su,
onako okrvavljeni, odvukli svoga vođu južno, prema reci. Ivarov sin
Ivar, koji je imao samo šesnaest godina, okupio je poslednje ranjene
ratnike, izveli su napad i probili se kroz redove Škota, koji su ih
okruživali, ali izginulo ih je još dvadeset dok su pokušavali po noći da
predu reku. Neki su se udavili zbog težine svog oklopa, ostali su
posečeni u plitkoj vodi; verovatno da je samo šestina Ivarove vojske
uspela da prede reku; šćućurili su se na južnoj obali, odakle su slušali
krike umirućih, i Škote kako urliču. U zoru formirali su živi zid, jer su
očekivali da će Škoti preći reku i dovršiti započeto, ali, i Edovi ljudi su
bili podjednako okrvavljeni i izmoreni kao i poraženi Danci. „Pobili
smo ih na stotine“, sumorno je pričao čovek; kasnije smo saznali da je
to bila istina, a da se Ed vratio nazad hramajući, da vida svoje rane.
Erl Ivar je preživeo. Bio je ranjen, ali preživeo je. Rekli su nam da
se krije u brdima, u strahu da će ga Kjartan zarobiti; Gutred je poslao
stotinu konjanika na sever da ga pronađu, a od njih je saznao da i
Kjartanovi ljudi pretražuju brda. Ivar je morao znati da će ga pronaći;
vise mu je odgovaralo da bude Gutredov nego Kjartanov zarobljenik,
pa se predao trupama Ulfovih ljudi, koji su oko podneva vratili
ranjenog erla u naš logor. Ivar nije mogao da jaše konja, pa su ga nosili
na štitu. Pratili su ga njegov sin Ivar i trideset preživelih; neki su bili
gadno ranjeni, baš kao i njihov voda, ali kada je Ivar shvatio da se mora
suočiti s čovekom koji je prisvojio presto Nortumbrije, zahtevao je da
to učini stojeći na obe noge. Hodao je. Ne znam kako mu je to pošlo za
rukom, sigurno je trpeo strahovite bolove; ipak, naterao je samog sebe
da hramlje, a na svakih nekoliko koraka zaustavljao se kako bi se
oslonio na koplje, koje je koristio kao štaku. Mogao sam da vidim taj
bol, ali video sam i ponos, koji mu nije dozvoljavao da ga nose Gutredu.
Tako je došao do nas. Trzao se na svakom koraku, ali bio je
prkosan i ljut. Nikada ranije ga nisam sreo, jer je odrastao u Irskoj, a
izgledao je isto kao i njegov otac. Imao je koščatu figuru Ivara Bez
Kostiju. Imao je isto lice, na kojem su se videle kosti lobanje, upale oči,
istu plavu kosu, očešljanu na potiljku, i isto zlovoljno raspoloženje.
Imao je i istu moć.
 Gutred je čekao na ulazu u manastir, a njegove trupe su načinile
dva špalira kroz koje je Ivar morao proći. Bočno od Gutreda stajali su
zapovednici, kojima su se pridružili starešina Idred, otac Hrotverd i
ostali monasi. Na udaljenosti od desetak koraka Ivar je zastao,
naslonio se na koplje i sve nas oštro pogledao. Pomislio je da sam ja
kralj, možda zato što su moj oklop i šlem bili bolji od Gutredovih. „Jesi
li ti dečko koji sebe naziva kraljem?“, upitao je.
„Ja sam dečko koji je ubio Ubu Lotbroksona“, odgovorio sam. Uba
je bio Ivarov stric; ova uvreda ga je naterala da podigne glavu; ugledao
sam čudni zelenkasti sjaj njegovih odiju. Bile su to zmijske oči na
ljudskom licu. Mogao je biti ranjen i mogao je izgubiti moć, ali jedino
što je tog trenutka želeo bilo je da me ubije.
„A ti si?“, i dalje me je ispitivao.
„Znaš ti ko sam ja“, rekao sam prezrivo. Oholost je sve što mladi
ratnik ima.
Gutred me je zgrabio za ruku, kao da je želeo da mi kaže da ne
govorim vise, a onda je istupio napred. „Lorde Ivare“, rekao je, „žao mi
je što te vidim ranjenog.“
Ivar se tome podsmehnuo. „Trebalo bi da ti bude drago“, rekao je,
„a da me žališ da sam poginuo. Ti si Gutred?“
„Žalim što si ranjen, gospodaru“, rekao je Gutred, „žalim zbog ljudi
koje si izgubio, ali radujem se zbog neprijatelja koje si pobio. Zbog
toga ti dugujemo zahvalnost.“ Koraknuo je unazad, usmerivši pogled
pored Ivara, prema našoj vojsci, koja se okupila oko puta. „Dugujemo
zahvalnost Ivara Ivarsonu!“, povikao je Gutred. „Sa naše severne
granice uklonio je opasnost! Kralj Ed je odšepao kudi da oplakuje
svoje gubitke i uteši škotske udovice!“
Naravno, istina je bila da je Ivar bio taj koji je šepao, a da je Ed bio
pobednik, ali Gutredove reči su izmamile povike oduševljenja, a to
oduševljenje je zapanjilo Ivara. Verovatno je očekivao da će ga Gutred
ubiti, što je i trebalo da uradi; umesto toga, prema Ivaru su se odnosili
s poštovanjem.
„Ubij prokletnika“, mrmljajući sam rekao Gutredu.
 Bio je krajnje zapanjen, kao da mu tako nešto nije ni palo na
pamet. „Zašto?“, tiho je upitao.
„Samo ga ti sada ubij“, rekao sam užurbano. „i onog pacova od
njegovog sina.“
..Opsednut si ubijanjem“, rekao mi je zbunjeno Gutred; primetio
sam da nas Ivar posmatra i sigurno je znao šta mu govorim. „Zaista si
dobrodošao, lorde Ivare“, Gutred mi je okrenuo leđa i nasmešio se
Ivaru. „Nortumbriji su potrebni veliki ratnici“, nastavio je, „a tebi je,
lorde, potreban odmor.“
Gledao sam te zmijske oči i primetio Ivarovu zaprepašćenost;
primetio sam, takođe, da je Gutreda smatrao budalom, ali, tek tog
trenutka shvatio sam da je Gutredova sudbina bila posuta zlatom -
wyrd bið ful aræd. Kada sam izbavio Gutreda od Svena, a on tvrdio da
je kralj, mislio sam da se šali; kada je proglašen za kralja u Ker
Ligvalidu, i dalje sam smatrao da ima odličan smisao za humor; čak i
u Eoferviku nisam verovao da će smeh potrajati duže od nekoliko
nedelja, jer je Ivar bio veliki, okrutni vladar Nortumbrije; a sada je Ed
naš posao odradio umesto nas. Ivar je izgubio većinu svojih ljudi, bio
je ranjen, a u Nortumbriji su sada postojala samo tri velika vladara.
Bili su to Elfrik, koji se držao svoje ukradene zemlje u Bebanburgu,
Kjartan, koji je bio kao crni pauk u svome utvrđenju kraj reke, i kralj
Gutred, gospodar severa, jedini Danac u Britaniji koji je predvodio i
Saksonce i Dance.
Ostali smo u Onhripumu. Nismo to planirali, ali Gutred je zahtevao
da čekamo dok Ivaru vidaju rane. O njemu su monasi vodili računa, a
Gutred je čekao ranjenog erla, čak mu je nosio hranu i pivo. U Ivarovoj
vojsci većina preživelih bila je ranjena, a Hild im je ispirala rane i
nalazila čiste tkanine da ih previje. „Potrebna im je hrana“, govorila mi
je, a zalihe su nam lagano izmicale, pa sam svakoga dana morao da
vodim pljačkaške grupe sve dalje i dalje kako bismo pronašli žito ili
stoku. Požurivao sam Gutreda da ponovo krenemo, da nas povede u
zemlju gde ćemo imati vise zaliha, ali on je bio opčinjen Ivarom.
„Dopada mi se!“, rekao mi je. „Ne možemo ga ostaviti ovde.“
„Možemo ga ovde sahraniti“, predložio sam.
 „On nam je saveznik!“, bio je uporan Gutred. Verovao je u to. Ivar
ga je zasipao pohvalama, a Gutred je verovao svakoj njegovoj lažnoj
reči.
I monasi su dobro obavljali svoj posao, jer se Ivar brzo oporavljao.
Nadao sam se da će umreti od svojih rana, ali za tri dana mogao je da
jaše konja. I dalje ga je bolelo, to je moglo da se vidi. Bol mora da je bio
strašan, ali terao je samog sebe da hoda i da jaše konja, kao što je
naterao sebe da Gutredu ponudi svoju vernost.
I nije imao mnogo izbora. Ivar je sada predvodio nešto malo vise
od stotinu ljudi, od kojih su mnogi bili ranjeni, a vise nije bio ni veliki
gospodar kakav je bio, pa su i on i njegov sin kleknuli pred Gutreda,
sklopili rake i zakleli mu se na vernost. Njegov sin, šesnaestogodišnji
Ivar, ličio je i na oca i na dedu bio je mršav i opasan. Ni jednom ni
dragom nisam verovao, ali Gutred nije hteo da me sluša. Dobro je kada
je kralj plemenit, govorio je, a pružanjem milosti Ivaru verovao je da
ga zauvek vezuje za sebe. „To bi i Alfred uradio“, rekao mi je.
„Alfred bi uzeo sina za taoca, a oca bi pustio da ide“, odgovorio
sam.
„Zakleo mi se na vernost“, uporno je insistirao.
„Ponovo će okupiti nove ljude“, upozoravao sam ga.
„Odlično!“ Zarazno mi se osmehnuo. „Potrebni su nam ljudi koji
mogu da se bore.“
„Poželeće da njegov sin bude kralj.“
„Ni sam nije poželeo da bude kralj, zašto bi to želeo za svog sina?
Svuda vidiš neprijatelje, Utrede. Mladi Ivar je pristojan mladić, zar ne
misliš tako?“
„Izgleda kao izgladneli pacov.“
„Prava je prilika za Gizelu! Konjsko lice i pacov, a?“, rekao je kezeći
mi se; poželeo sam da mu pesnicom skinem osmeh s lica. „To je samo
predlog, zar ne?“, nastavio je. „Vreme joj je da se uda, a to bi Ivara
vezalo za mene.“
„Zašto ne vežeš mene za sebe?“, upitao sam.
 „Ti i ja smo već prijatelji“, rekao je, i dalje se kezeći, „i hvala bogu
na tome.“
Kada se Ivar oporavio u dovoljnoj meri, krenuli smo na sever. Ivar
je bio siguran da je bilo još njegovih ljudi koji su preživeli škotsku
klanicu, pa su monasi Jenberht i Ajda jahali ispred nas, u pratnji
pedesetorice ljudi. Gutred me je uveravao da dva monaha poznaju
okolinu reke Tvejd, i da mogu predvoditi ljude koji su tragali za
nestalim Ivarovim ljudima.
Veći deo puta Gutred je jahao sa Ivarom. Bio je polaskan Ivarovom
zakletvom, koju je pripisao hrišćanskoj magiji, a kada se Ivar povukao
u pozadinu kako bi jahao sa svojim ljudima, Gutred je pozvao oca
Hrotverda, sveštenika raščupane brade, kako bi ga ispitivao o
Katbertu, Osvaldu i svetom Trojstvu. Gutred je želeo da zna kako sam
da obavlja magijske rituale; Hrotverdova objašnjenja su ga nervirala.
„Sin nije otac“, pokušavao je iznova Hrotverd, „a otac nije duh, a duh
nije sin, nego su otac, sin i duh jedno, nedeljivo i večno.“
„Znači, oni su tri boga?“, upitao je Gutred.
„Jedan bog!“, uzvratio je ljutito Hrotverd.
„Razumeš li ti ovo, Utrede?“, obratio mi se Gutred.
„Nikada nisam razumeo, gospodaru“, odgovorio sam. „Meni su to
sve gluposti.“
„To nisu gluposti!“, prosiktao je Hrotverd. „Razmišljaj o tome kao
o detelini, gospodaru“, rekao je Gutredu, „tri odvojena lista, ali jedna
stabljika.“
„To je tajna, gospodaru“, dodala je Hild.
„Tajna?“
„Bog je tajanstven, gospodaru“, rekla je, ne obraćajući pažnju na
mrzovoljni Hrotverdov pogled, „a u njegovoj tajanstvenosti možemo
otkriti čudo. Ne moraš ga razumeti, samo mu se divi.“
Gutred se okrenuo u sedlu da bi pogledao Hild. „Znači, ti ćeš biti
drugarica moje žene?“, veselo je upitao.
„Prvo se oženite, gospodaru, pa ću onda odlučiti“, odgovorila je
Hild.
 Nasmešio se i okrenuo napred.
„Mislio sam da si odlučila da se vratiš u manastir“, tiho sam rekao.
„To ti je rekla Gizela?“
„Jeste.“
„Čekam božji znak“, rekla je Hild.
„Pad Danholma?‘
Namrštila se. „Možda. To je mesto zlobe. Ako ga Gutred zauzme
pod zastavom svetog Katberta, onda će se pokazati božja sila. Možda
je to znak koji čekam.“
„Čini mi se da si već dobila znak“‘, rekao sam.
Odmakla je svoju kobilu od Vitnerea, koji je zlobno gledao. „Otac
Vilibald je želeo da se s njim vratim u Veseks“ rekla je. „ali nisam
pristala. Rekla sam mu da, ako moram ponovo da se odvojim od sveta,
onda želim da saznam kakav je taj svet.“ Nekoliko koraka jahala je
ćuteći, a onda je vrlo tiho progovorila. „Volela bih da sam imala decu.“
„Možeš imati decu“, rekao sam.
Odmahnula je glavom u znak neslaganja. „Ne“, rekla je, „to nije
moja sudbina.“ Pogledala me je. „Znaš li da Gutred želi da uda Gizelu
za Ivarovog sina?“, upitala je.
Bio sam zbunjen njenim iznenadnim pitanjem. „Znam da razmišlja
o tome“, rekao sam oprezno.
„Ivar je pristao. Prošle noći.“
Srce mi se slomilo, ali trudio sam se da to ne pokažem. „Kako
znaš?“, upitao sam.
„Gizela mi je rekla. Ali postoji cena koju moraju platiti za nevestu.“
„Uvek postoji cena za nevestu“, oštro sam rekao.
„Ivar želi Danholm“, rekla je.
Bio mi je potreban samo trenutak da bih shvatio, a onda sam
sagledao sav taj ogroman teret. Ivar je izgubio najveći deo svoje modi
kada mu je Ed uništio vojsku, ali ako bi dobio Danholm i zemlju oko
Danholma, onda bi ponovo bio snažan. Ljudi koji s u sada služili
Kjartanu postali bi njegovi, tako da bi Ivar u trenutku povratio svoju
moć. „A je li Gutred prihvatio?“, pitao sam.
„Još uvek nije.“
„Ne može biti toliko glup“, ljutito sam rekao.
„Čini mi se da ljudskoj gluposti nema kraja“, rekla je Hild
ogorčeno. „Ali, sedaš li se kada si mi rekao, pošto smo krenuli iz
Veseksa, da je Nortumbrija puna neprijatelja?“
„Sedam se.“
..Mislim da ih ima vise nego što možeš da zamisliš“, rekla je, „pa ću
ostati dok ne budem sigurna da ćeš ostati živ.“ Dodirnula mi je ruku.
„Ponekad pomislim da sam ti ovde jedini prijatelj. Zato me pusti da
ostanem dok ne budem znala da si bezbedan.“
Nasmejao sam se i dodirnuo balčak Zmijskog daha’. „Bezbedan
sam“, rekao sam.
„Zbog tvoje oholosti ljudi ne vide tvoju dobrotu“, odgovorila je.
Rekla je to prekorno, a onda nastavila da gleda put ispred sebe. „Šta
ćeš uraditi?“, upitala je.
„Okončaću svoju krvnu osvetu“, rekao sam. „Zbog toga sam došao
ovamo.“ I to je bila istina. Zato sam odjahao na sever - da ubijem
Kjartana i oslobodim Tiru - ali ako mi to pode za rukom, Danholm će
pripasti Ivaru, a Gizela će pripasti Ivarovom sinu. Osećao sam se
izdanim, iako u stvarnosti i nije bilo izdaje, jer mi niko nije obećao da
ću se oženiti Gizelom. Gutred je mogao da je uda za koga god je hteo.
„A možda bi samo trebalo da odjašemo“, rekao sam ogorčeno.
„Kuda da odjašemo?“
„Bilo gde.“
Hild se nasmejala. „Da se vratimo u Veseks?“
„Ne!“
„Kuda onda?“
Nikuda. Odjahao sam od Veseksa i ne želim da se vratim, osim da,
kada budem imao sigurno mesto na koje ću ga skloniti, ponovo
uzmem svoje blago. Sudbina me je zgrabila i svuda mi podarila
neprijatelje.
Pregazili smo reku Vire na zapadu, daleko od Danholma, a onda
doveli vojsku do mesta koje su okolni seljani zvali Kankačester, a koje
se prostiralo nasuprot Rimskom putu, pet milja severno od Danholma.
Rimljani su kod Kankačeštera sagradili tvrđavu; tu su i dalje bile
zidine, iako su sada više ličile na obrušene obale po zelenim poljima.
Gutred je objavio da će vojska ostati blizu oronule tvrđave; ja sam
smatrao da bi vojska trebalo da krene na jug, dok ne dođe do
Danholma; bila je to naša prva prepirka, jer nije hteo da promeni
mišljenje. „U čemu je svrha, gospodaru, da držimo vojsku na dva sata
hoda od neprijatelja“, upitao sam.
„Idred kaže da se ovde moramo zaustaviti.“
„Starešina Idred? On zna kako da zauzmemo tvrđavu?“
„Imao je snoviđenje“, rekao je Gutred.
„Snoviđenje?“
„Sveti Katbert želi da ovde sagradimo svetilište“, rekao je Gutred.
„Baš ovde“, pokazao je na malo brdo, gde se u sanduku nalazilo
svečevo telo, okruženo monasima koji su se molili.
Za mene je ovaj postupak bio nerazuman. Mesto je bilo neugledno,
izuzimajući ostatke utvrđenja. Okolo su se nalazila brda, polja,
nekoliko farmi i rečica; sve zajedno predstavljalo je lepo mesto, ali
zašto je to bilo pravo mesto za svetilište jednom svecu, bilo je izvan
granica moga razumevanja. „Naš posao, gospodaru, jeste da
zauzmemo Danholm. To nećemo učiniti tako što ćemo ovde sagraditi
crkvu“, rekao sam.
„Ali Idredovi snovi su se uvek ostvarivali“, rekao je Gutred
iskreno, „a sveti Katbert me nikada nije izneverio.“
Upustio sam se u prepirku i izgubio. Čak me je i Ivar podržao,
rekavši Gutredu da mora da povede vojsku bliže Danholmu; ali san
starešine Idreda naređivao je da se ulogorimo u Kankačesteru, a
sveštenici su odmah podeli sa radovima na crkvi. Izravnali smo vrh
brda, poobarali drveće, a starešina Idred je postavio kočeve kako bi
označio gde će se prostirati zidovi svetilišta. Želeo je da u temelje
ugradi kamenje, što je značilo da ćemo tragati za četvrtastim
kamenjem, ili još bolje, za bilo kojom rimskom građevinom koja bi se
mogla srušiti; ali, to bi morala biti velika g rađevina, jer je crkva koju
je Idred planirao da izgradi bila veća od dvoraca većine kraljeva.
Narednog dana, u kasno leto, pod rasutim oblacima odjahali smo
na jug, do Danholma. Krenuli smo da se suočimo sa Kjartanom i da
ispitamo jačinu tvrđave.
Na to kratko putovanje krenulo je stotinu pedeset ljudi. Ivar i
njegov sin jahali su kraj Gutreda, Ulf i ja za njima, a samo su sveštenici
ostali u Kankačesteru. Jahali smo zajedno - Danci i Saksonci, ratnici sa
mačevima i kopljanici; jahali smo pod novom Gutredovom zastavom,
koja je prikazivala svetog Katberta sa jednom podignutom rukom kao
znak blagoslova, dok u drugoj drži jevanđelje iz Lindisfarene,
optočeno draguljima. To baš i nije bila zastava koja je mogla da nas
nadahne, bar ne mene, i žao mi je što nisam tražio od Hild da mi nadini
moju zastavu, koja prikazuje vučju glavu kod Bebanburga. Erl Ulf je
imao svoju zastavu koja je prikazivala orlovu glavu, Gutred je imao
svoju zastavu, a Ivar je jahao pod pocepanom zastavom, koja je
prikazivala dva gavrana; nekako je uspeo da je spase tokom svog
poraza u Škotskoj; jedino sam ja jahao bez bilo kakvog obeležja.
Kada smo ugledali Danholm, Erl Ulf je opsovao, jer tek tada je prvi
put video snagu visoke stene, koju je okruživalo korito reke Vire.
Stena nije bila uspravna, jer su po njenim strmim padinama gusto rasli
beli grab i sikamora, ali vrh se jasno video; na njemu smo ugledali
čvrstu palisadu, koja je svojom visinom štitila tri do četiri velike kude,
koje su tamo bile sagrađene. Ulaz u tvrđavu je bio visoka kućica za
stražare, iznad koje se uzdizao bedem, nad kojim se vijorila trougaona
zastava. Na zastavi se video brod, na čijem pramcu je bila zmijska
glava, koja je služila da podseti da je Kjartan nekada bio brodski
zapovednik; ispod zastave stajali su kopljanici, a po palisadi su bili
naslagani čitavi redovi štitova.
Dok je Ulf posmatrao tvrđavu, Gutred i Ivar su mu se pridružili;
niko nije progovorio ni red, jer nismo mogli ništa da kažemo. Činilo se
da je neosvojiva. Izgledala je strašno. Do tvrđave je vodila staza, koja
je bila strma i uska; bilo bi potrebno samo nekoliko ljudi da bi se ta
staza sačuvala, jer je krivudala između s tabala i velikih stena sve do
visoke kapije. Tom stazom mogli smo povesti svu vojsku, ali na nekim
mestima staza je bila toliko sužena da bi celu vojsku moglo da odbije
dvadesetoro ljudi, dok bi koplja i stene padale po našim glavama kao
kiša. Gutred, koji je iskreno verovao da se Danholm ne može zauzeti,
pogledao me je očima koje su preklinjale.
„Sihtriče!“, pozvao sam, a dečak je pojurio ka meni. „Onaj zid“,
rekao sam, „da li se prostire duž celog grebena?“
„Da, gospodaru“, rekao je, a onda zastao, „osim...“
„Osim, gde?“
„Postoji malo mesto na južnoj strani, gospodaru, kod čuke. Tamo
nema zida. Odatle bacaju govna.“
„Cuka?“, upitao sam i desnom rukom načinio potez, kojim sam
pokazivao da je u pitanju strma, glatka stena. „Može li se uz tu čuku
popeti?“, upitao sam ga.
„Ne može, gospodaru.“
„A voda?“, upitao sam ga. „Postoji li bunar?“
„Dva bunara, gospodaru, i oba se nalaze izvan palisada. Jedan je na
zapadu, taj ne koriste često, a drugi je na istočnoj strani. A on se nalazi
skroz gore, uz onu padinu gde raste drveće.“
„Nalazi se izvan zidina?“
„Izvan je zidina, gospodaru, ali ima sopstvene zidine.“
Bacio sam mu novčić kao nagradu, iako me njegovi odgovori nisu
razveselili. Razmišljao sam da, ako Kjartanovi ljudi zahvataju vodu iz
reke, postavimo strelce da bismo ih zaustavili, ali nijedan strelac ne bi
mogao da probije drveće i zid kako bi ih sprečio da dođu do bunara.
„Šta da radimo?“, upitao me je Gutred, a ja sam u trenutku
ozlojeđenosti bio u iskušenju da ga pitam zašto to nije pitao svoje
sveštenike, koji su uporno tražili da se vojni logor postavi toliko
daleko. Uspeo sam da prigušim takav odgovor. „Možeš mu ponuditi
uslove, gospodaru“, rekao sam, „a kada ih odbije, gladu ga isteraj
napolje.“
„Oni su već uneli letinu“, naglasio je Gutred.
„Znači, biće nam potrebna godina“, uzvratio sam. „Sagradi zid oko
podnožja, uhvati ga u zamku, neka vidi da nećemo otići, neka vidi da
mu se sprema glad. Ako sagradiš zid“, rekao sam, postajući sve vise
pristalica ove ideje, „nećeš morati ovde da ostaviš vojsku. Čak će biti
dovoljno i šezdeset ljudi.“
„Šezdeset?“, upitao je Gutred.
„Šezdeset ljudi može ovde da brani zid“, rekao sam. Velika stena
na kojoj se nalazio Danholm imala je oblik kruške, njen niži, uski kraj
formirao je podnožje sa kojeg smo posmatrali visoke zidove. S naše
desne strane proticala je reka, koja je nestajala iza ogromne stene, a
onda se ponovo pojavljivala s naše leve strane; samo je na tom mestu
razmak između rečnih obala bio manji od tri stotine koraka. Bila bi
nam potrebna jedna sedmica da raskrčimo tri stotine koraka šume, i
još jedna da iskopamo rov i postavimo palisadu, dva do tri dana da
palisadu ojačamo kako bi je šezdesetorica ratnika mogla braniti.
Podnožje se nije nalazilo na ravnom tlu, nego na džombastom
uzvišenju punom stena, tako da bi palisada morala biti izgrađena
preko uzvišenja. Šezdeset ljudi nikada ne bi moglo da odbrani tih tri
stotine koraka zida, jer je veći deo podnožja bio neprohodan zbog
strmih stena, na kojima se nije mogao izvesti napad; šezdeset ratnika
moralo bi da brani palisadu sa tri do četiri mesta.
„Šezdeset“. Ivar je do sada ćutao, a onda je odjednom ispljunuo tu
reč kao da je psovka. „Biće ti potrebno vise od šezdesetoro ljudi.
Moraju da se olakšaju noću. Drugi će morati da im donose vodu,
čuvaju stoku i nadgledaju rečne obale. Šezdeset ljudi može čuvati zid,
ali biće ti potrebno još dve stotine ljudi da pomažu toj šezdesetorici.“
Pogledao me je prezirno. Naravno, bio je u pravu. Ako dve do tri
stotine ljudi budu opkoljene u Danholmu, to bi bile dve do tri stotine
koje nisu mogle čuvati Eofervik, nadgledati granice ili uzgajati letinu.
„Ali, zid bi na ovom mestu doveo do poraza Danholma“, rekao je
Gutred.
 „Doveo bi“, složio se Ivar, iako je zvučao kao da sumnja u to.
„Znači, samo su mi potrebni ljudi“, rekao je Gutred. „Potrebno mi
je još ljudi.“
Poveo sam Vitnerea ka istoku, praveći se da istražujem gde bi se
mogao postaviti zid. Na visokoj kapiji Danholma mogao s am da vidim
ljude kako nas posmatraju. „Možda nam neće biti potrebna godina“,
doviknuo sam Gutredu. „Dođi da vidiš ovo.“
Poterao je konja prema meni; mislim da ga nikada nisam video
tako neraspoloženog. Do sada mu se sve lako dešavalo presto,
Eofervik i Ivarovo vazalstvo - ali Danholm je predstavljao veliku
prepreku brutalne modi, koja je ugasila njegov optimizam. „Šta mi
pokazuješ?“, upitao je zbunjeno jer sam ga odveo sa staze.
Osvrnuo sam se kako bi se uverio da nas Ivar i njegov sin ne čuju,
a onda mu pokazao ka reci, kao da sam razgovarao o terenu. „Možemo
zauzeti Danholm“, rekao sam tiho Gutredu, „ali neću ti pomoći ako ga
daš Ivaru kao nagradu.“ Prezrivo me je pogledao; na njegovom licu
nazirao sam lukavstvo; znao sam da je u iskušenju da porekne da je
ikada razmatrao da Danholm da Ivaru. „Ivar je slab“, rekao sam mu, „i
dok god je Ivar slab, biće ti prijatelj. Ojačaj ga i dobićeš neprijatelja.“
„Od kakve je koristi slab prijatelj?“, upitao je.
„Od veće koristi nego snažan neprijatelj, gospodaru.“
„Ivar ne želi da bude kralj“, rekao je, „zašto bi onda bio moj
neprijatelj?“
„Ono što Ivar želi jeste da ima kontrolu nad kraljem kao nad
kučetom na povocu“, rekao sam. „Da li želiš tako nešto? Da budeš
Ivarovo kučence?“
Gledao je uvis prema visokoj kapiji. „Neko mora da drži Danholm“,
rekao je slabašno.
„Onda ga daj meni“, rekao sam, „jer sam ti ja prijatelj. Sumnjaš li u
to?“
„Ne, Utrede“, rekao je, „ne sumnjam u to.“ Posegao je ka meni,
dodirnuvši mi lakat. Ivar nas je posmatrao svojim zmijskim očima.
„Nisam nikome ništa obećao“, nastavio je Gutred, ali izgledao je
zabrinuto dok je to izgovarao. Onda se usiljeno osmehnuo. „Možeš li
da zauzmeš ovo mesto?“
„Mislim da Kjartana možemo isterati odatle, gospodaru.“
„Kako?“, upitao je.
„Večeras ću se baviti čarolijama, gospodaru“, rekao sam mu, „a
sutra ćeš razgovarati s njim. Reci mu da ćeš ga uništiti ako o stane
ovde. Reci mu da ćeš započeti paljenjem njegovih kuca i kokošinjaca
njegovih robova u Džajrumu. Obećaj mu da ćeš ga dovesti do
prosjačkog štapa. Neka Kjartan shvati da ga očekuju smrt, vatra i jad
dok god bude ovde. Onda mu ponudi izlaz. Nateraj ga da ode preko
mora.“ To nije bilo ono što sam želeo, a želeo sam da se Kjartan
Okrutni uvija pod ,Zmijskim dahom’; ali, moja osveta nije bila toliko
važna koliko je bilo važno da Kjartan napusti Danholm.
„Onda počni da se baviš svojim čarolijama“, rekao mi je Gutred.
„A ako upali, gospodaru, obećavaš li da Ivaru nećeš dati
Danholm?“
Oklevao je, a onda mi pružio ruku. „Ako upali, prijatelju moj,
obećavam da ću ga dati tebi“, rekao je.
„Hvala ti, gospodaru“, rekao sam, a Gutred me je nagradio svojim
zaraznim osmehom.
Kjartanovi stražari su sigurno bili zbunjeni kada smo kasno
popodne odjahali. Nismo otišli daleko, ulogorili smo se na brežuljku
severno od tvrđave; upalili smo vatre kako bismo Kjartanu dali do
znanja da smo još uvek blizu. A onda sam, tokom noći, ponovo odjahao
do Danholma sa Sihtrikom. Otišao sam da svoju čaroliju sprovedem u
delo, da uplašim Kjartana i uradim ono što je potrebno da bih bio
sceadugengan, ,onaj koji hoda među senima“. Sceadugengan hoda
noću kada se pošteni ljudi plaše da izađu iz svojih kuda. Noć je doba
kada čudna stvorenja hodaju zemljom, kada stvorenja koja menjaju
svoj oblik - duhovi, divlji ljudi, vilenjaci i zveri - hodaju zemljom.
Ali, ja sam se oduvek osećao prijatno pod okriljem noći. Još kao
dete vežbao sam da se krećem kao senka, sve dok nisam postao
stvorenje kojeg se drugi ljudi plaše; te noći poveo sam Sihtrika stazom
prema visokoj kapiji Danholma. Sihtrik je vodio naše konje, a oni su,
baš kao i on, bili preplašeni. Jedva sam uspevao da pronađem stazu jer
su mesec prekrili oblaci, pa sam pronalazio put uz pomoć ,Zmijskog
daha', kojim sam napipavao grmlje i stene. Kretali smo se polako, jer
se Sithrik držao za moj ogrtač kako se ne bi izgubio. Kako smo
napredovali, postajalo j e sve lakše, jer su u tvrđavi gorele vatre, a
odsjaj njihovog plamena iznad palisada poslužio je kao vodič. Na
visokoj kapiji video sam senke stražara, ali oni nas nisu mogli da
primete, jer smo dosegli do izbočine sa koje se staza strmo spuštala,
pre nego što bi ponovo krenula nagore, preostalim delom koji se
prostirao do kapije. Ceo proplanak između izbočine i palisade bio je
bez drveća kako se nijedan neprijatelj ne bi mogao ušunjati neopažen
pored odbrambenih redova kako bi pokušao iznenadni napad.
„Ostani ovde“, rekao sam Sihtriku. Bio mi je potreban da čuva
konje i da mi nosi štit, šlem i džak sa odsečenim glavama, koje sam mu
sada uzeo. Rekao sam mu da se sakrije iza drveća i da čeka.
Postavio sam glave po stazi; najbliža je bila pedeset koraka od
kapije, a poslednja blizu drveća koje je raslo na ivici izbočine. Dok sam
vadio glave iz džaka, mogao sam da osetim kako mi se pod rukama
uvijaju crvi. Okrenuo sam glave tako da su gledale ka tvrđavi; trule
glave postavljao sam po osećaju; na kraju, kada sam završio, ruke su
mi bile sluzave. Niko me nije ni čuo ni video. Prekrila me je tama,
preko brda zavijao je vetar, a po stenama ispod mene hučala je reka.
Našao sam Sihtrika, koji je drhtao; dao mi je Crni šal da umotam lice;
šal sam na potiljku vezao u čvor, namakao sam šlem preko tkanine i
uzeo svoj štit. Čekao sam.
Kada je u zoru oblačno, svetlost se sporo pomalja. Prvo se vidi tek
titraj sivila, koje dodiruje istočni horizont; neko vreme ne vladaju ni
svetlost ni tama, nema nijedne senke, samo hladno sivilo koje
ispunjava svet, dok slepi miševi, leteće seni, lagano klize svojim
domovima. Drveće postaje tamno dok horizont bledi na svetlosti, i tek
tada prvi sunčevi zraci okrznu svet bojama. Ptice počinju da pevaju.
Ne onako kako pevaju u proleće i rano leto, ali mogao sam čuti cariće,
grmuše i crvendaće kako pozdravljaju dolazak dana; ispod mene, u
drveću, detlić je kljucao po drvetu. Crno drveće dobilo je tamnozelenu
boju; nedaleko od mene u grmu oskoruše mogao sam da vidim crvene
bobice. U tom trenutku čuvari su primetili glave. Čuo sam ih kako viču,
a na bedemu s e okupljalo sve vise ljudi; čekao sam. Iznad visoke
kapije podignuta je zastava, a na zidu su se i dalje okupljali ljudi; tada
se kapija otvorila i iz nje su izmilela dva čoveka. Kapija se za njima
zatvorila; čuo sam tupi udar dok je veliki balvan, kojim se kapija
zatvarala, padao na svoje mesto. Ova dvojica su oklevala. Krio sam se
u drveću sa isukanim ,Zmijskim dahom’; na šlemu sam otvorio deo
koji mi je pokrivao lice kako bi šal popunio prostor između ivica
šlema. Preko oklopa sam nosio Crni ogrtač; oklop mi je blistao, jer ga
je Hild izglačala peskom iz reke. Nosio sam duboke crne čizme.
Ponovo sam bio mrtvi konjanik; posmatrao sam dvojicu ljudi kako se
šunjaju stazom, po kojoj su bile poslagane glave. Posegli su za prvom
glavom, isprskanom krvlju; jedan od njih je doviknuo ka tvrđavi da je
u pitanju Tekilov čovek. Zatim je pitao šta da radi.
Odgovorio mu je Kjartan. Bio sam siguran da je to on, iako mu
nisam video lice; glas mu je ličio na urlik. „Baci ih!“, doviknuo je.
Dvojica ljudi su ga poslušala, šutirajući glave sa staze; one su se
otkotrljale u duboku travu, gde je ležalo oboreno drveće.
Približavali su se sve dok nije ostala još jedna glava, i baš kada su
posegli za njom, ja sam izašao iz drveća.
Ugledali su blistavog i visokog ratnika, skrivenog lica, s mačem i
štitom u rukama. Ugledali su mrtvog konjanika; desetak koraka od
njih samo sam stajao, nisam se ni pomerao, ni govorio; oni su me
gledali, a jedan od njih je ispustio krik nalik mjaukanju mačeta, a onda
su, bez izgovorene reči, pobegli.
Stajao sam tamo dok je sunce izlazilo. Kjartan i njegovi ljudi su
buljili u mene; na ranoj svetlosti bio sam smrt bez lica, u blistavom
oklopu - smrt sa sjajnim šlemom; a onda, pre nego što su odlučili da
pošalju pse kako bi otkrili da nisam prikaza, nego čovek od krvi i mesa,
nestao sam u senkama i pridružio se Sihtriku.
Dao sam sve od sebe da prestravim Kjartana. Sada je Gutredu
ostalo da razgovara s njim o predaji, a onda, usudio sam se da se
ponadam, velika tvrđava na steni postaće moja, a uz nju dobiću i
Gizelu; usudio sam se da se tome ponadam jer mi je Gutred bio
prijatelj. U mojim vizijama budućnost mi je bila zlatna kao i Gutredova.
Video sam osvojenu krvnu osvetu, moje ljude kako pljačkaju zemlju
Bebanburga kako bi oslabili moga strica, video sam i Ragnara kako se
vraća u Nortumbriju da bi se borio na mojoj strani. Ukratko -
zaboravio sam na bogove i tkao sopstvenu blistavu sudbinu, dok su se
kod korena života tri prelje smejale.
★★★
Do podneva trideset konjanika se vratilo u Danholm. Ispred nas je
jahao Klapa, sa granom punom lišća kako bi pokazao da dolazimo u
miru. Svi smo nosili oklope, a ja sam svoj najbolji šlem ostavio kod
Sihtrika. Mislio sam da se obučem kao mrtvi konjanik, ali on je već
ispunio svoju čaroliju; sada je trebalo da vidimo da li je uspela.
Došli smo do mesta na kom sam posmatrao dvojicu ljudi kako
šutiraju glave; tu smo stali. Klapa je snažno zamahnuo granom, a
Gutred se vrpoljio posmatrajući kapiju. „Za koliko sati možemo sutra
da stignemo do Gajruma?“, upitao je.
„Do Gajruma?“, uzvratio sam.
„Mislio sam da sutra odemo tamo“, rekao je, „i da spalimo
kokošinjce njegovih robova. Možemo poneti sokolove i otići u lov.“
„Ako krenemo u zoru“, odgovorio je Ivar, „tamo ćemo stici do
podneva.“
Pogledao sam ka zapadu, nad kojim su se nadvijali zloslutni Crni
oblaci. „Sprema se nevreme“, rekao sam.
Ivar je na vratu svoga konja ubio konjsku muvu, a onda se
namrštio, gledajući ka visokoj kapiji. „Kopile ne želi da razgovara s
nama.“
„Voleo bih da odemo sutra“, blago je rekao Gutred.
„Tamo nema ničega“, odgovorio sam.
„Tamo se nalaze kokošinjci Kjartanovih robova“, rekao je Gutred,
„a ti si mi rekao da treba da ih uništimo. Osim toga, mislio sam da
vidim stari manastir. Čuo sam da je predivno zdanje.“
 „Onda idi kad prođe nevreme“, predložio sam.
Gutred mi nije ništa odgovorio, jer se kao odgovor na Klapino
mahanje granom sa visoke kapije iznenada začuo zvuk roga.
Ućutali smo dok se kapija otvarala, a dvadesetak ljudi na konjima
krenulo je ka nama.
Predvodio ih je Kjartan, jašući na visokom šarcu. Bio je krupan
čovek, širokog lica, dugačke brade i sitnih sumnjičavih očiju. Veliku
ratničku sekiru nosio je kao da uopšte nije bila teška. Nosio je šlem na
kojem su bila pričvršćena dva gavranova krila, a prljavi beli ogrtač
visio mu je sa širokih ramena. Stao je na nekoliko koraka od nas; neko
vreme nije govorio ništa, samo nas je gledao; pokušavao sam da mu
vidim strah u očima, ali on je bio neprijateljski raspoložen, iako mu je,
kada je progovorio, glas bio utišan. „Gospodaru Ivaru“, rekao je, „žao
mi je što nisi ubio Eda.“
„Preživeo sam“, hladno je odgovorio Ivar.
„Drago mi je zbog toga“, rekao je Kjartan, a onda me ću go gledao.
Stajao sam skroz na drugoj strani staze, odvojen od ostalih, na blagom
uzvišenju u odnosu na ostale, na mestu gde se staza uspinjala do
drveta pokrivenog čvorovima, a potom se strmo spuštala do klanca.
Kjartan me je, sigurno, prepoznao, znajući da sam ja dečak kojeg je
Ragnar usvojio i zbog kojeg je njegov sin izgubio oko; ipak, odlučio je
da ne obraća pažnju na mene. Ponovo je pogledao Ivara. „Bio ti je
potreban čarobnjak da bi mogao da pobediš Eda“, rekao je.
„Čarobnjak?“, Ivar je zvučao zbunjeno.
„Ed se boji stare magije“, odgovorio je Kjartan. „Nikada se ne bi
borio protiv čoveka koji može činima da skida ljudima glave s
ramena.“
Ivar nije rekao ništa. Umesto da bilo šta kaže, okrenuo se i
pogledao me; na taj način je otkrio da sam ja mrtvi konjanik, i uverio
Kjartana da se nije suočio sa činima, nego sa starim neprijateljem;
video sam olakšanje na Kjartanovom licu. Iznenada se nasmejao; bio
je to kratak, nipodaštavajući smeh; ipak, i dalje nije obraćao pažnju na
mene. Umesto da bilo šta kaže, okrenuo se prema Gutredu. „Ko si ti?“,
upitao je.
„Ja sam tvoj kralj“, odgovorio je Gutred.
Kjartan se ponovo nasmejao. Sada je bio opušten, siguran da mu
ne preti nikakva mračna magija. „Ovo je Danholm, dečače“, rekao je, „a
mi nemamo kralja.“
„Ipak, ja jesam tvoj kralj“, rekao je Gutred, koji nije bio pogođen
uvredom, „i ovde ću ostati dok ti kosti ne izblede pod danholmskim
suncem.“
Kjartan se zbunio. „Misliš li da me možeš izgladneti? Ti i tvoji
popovi? Misliš li da ću umreti od gladi zato što si ti ovde? Slušaj, mali:
u reci ima ribe, a na nebu ptica - Danholm neće gladovati. Možeš čekati
ovde sve dok haos ne pokrije svet, a ja ću i dalje imati vise hrane od
tebe. Zašto mu to nisi rekao, gospodaru Ivaru?“ Ivar je samo slegao
ramenima, kao da ga se nisu ticale Gutredove ambicije. „Pa, šta 'odeš
da mi ponudiš, dečače?“ Kjartan je naslonio sekiru na rame kao da je
želeo da kaže da mu neće biti potrebna.
„Možeš da povedeš svoje ljude u Gajrum“, odgovorio mu je Gutred.
„Mi ćemo ti dati brodove da možeš da otploviš. Tvoji ljudi mogu da idu
s tobom, osim onih koji žele da ostanu u Nortumbriji.“
„Je T se ti to igraš kralja, dečko“, rekao je Kjartan, a onda ponovo
pogledao u Ivara. „I ti si mu saveznik?“
„Ja sam mu saveznik“, hladno je ponovio Ivar.
Kjartan je ponovo pogledao Gutreda. „Meni se ovde dopada,
dečače, volim Danholm. Ne tražim ništa vise osim da me ostaviš na
miru. Ne treba mi tvoj presto, ne treba mi tvoja zemlja, mada, dobro
bi mi došla žena, ako je imaš i ako je dovoljno lepa. Evo, ja ću tebi
ponuditi sledeće: ostavi me na miru, a ja ću zaboraviti da postojiš.“
„Narušavaš moj mir“, rekao je Gutred.
„Poserem ti se na mir, mali, ako ne odeš odavde“, zaurlao je
Kjartan; u glasu mu se osetila snaga, koja je prepala Gutreda.
„Znadi, odbijaš moju ponudu?“, upitao je Gutred. U ovom
suočavanju je izgubio i toga je bio svestan.
 Kjartan je odmahnuo glavom, kao da je otkrio da je svet tužnije
mesto nego što je očekivao. „Ti ovoga nazivaš kraljem?“, pitao je Ivara.
„Ako ti treba kralj, onda nađi muškarca.“
„Čujem da je ovaj kralj bio dovoljno dobar muškarac da se popiša
po tvom sinu“, progovorio sam prvi put, „i čuo sam da je Sveri otpuzao
cmizdreći. Odgajio si kukavicu, Kjartane.“
Kjartan je uperio sekiru ka meni. „S tobom imam neraščišćena
posla“, rekao je. „ali ovo nije dan kada ću te naterati da vrištiš kao
žena. Ali taj dan će doći.“ Pljunuo je u mom pravcu, a onda okrenuo
konja i odjahao prema visokoj kapiji bez ijedne reči. Njegovi ljudi su
ga sledili.
Gutred ga je posmatrao dok se udaljavao. Zurio sam u Ivara, koji
je namerno odao priču o činima; pretpostavio sam da su mu rekli da
ću, ako padne, ja dobiti Danholm, pa se on postarao da utvrđenje ne
padne. Pogledao me je, nešto rekao sinu i obojica se nasmejaše.
„Za dva dana“, rekao mi je Gutred, „počećeš da gradiš zid. Daću ti
dve stotine ljudi da ga sagradite
„Zašto ne bismo sutra počeli da ga gradimo?“, upitao sam.
„Zato što idemo u Gajrum, eto zašto. Idemo u lov!“
Slegao sam ramenima. Kraljevi imaju svoje prohteve, a ovaj je hteo
da lovi.
Odjahali smo u Kankačester, gde smo saznali da su se dva monaha,
Jenberht i Ajda, vratila iz potrage za preostalim preživelim Ivarovim
ratnicima. „Jeste li još koga našli?“, upitao sam dok smo silazili s konja.
Jenberht je samo zurio u mene, kao da ga je pitanje zbunilo, a onda
je Ajda žurno odmahnuo glavom. „Nismo nikoga našli“, rekao je.
„Znači, išli ste ni za šta“, rekao sam.
Jenberht se na to izveštačeno nasmešio, ili su to bila samo njegova
iskrivljena usta, zbog kojih sam pomislio da se izveštačeno nasmešio;
potom su pozvali obojicu da ispričaju Gutredu o svom putovanju.
Otišao sam do Hild da bih je pitao da li hrišćani bacaju kletve; ako
bacaju, morala je da mi navede vise od dvadeset kletvi protiv Ivara.
„Nateraj svog đavola na njega“, rekao sam.
 Te noći, Gutred je pokušao da povrati dobro raspoloženje time što
je priredio gozbu. Zauzeo je farmu u dolini ispod brda, gde je starešina
Idred gradio svoju crkvu; pozvao je sve ljude koji su se tog jutra suočili
sa Kjartanom; poslužio nas je kuvanom jagnjetinom, svežom
pastrmkom, pivom i dobrim hlebom.
Nakon jela svirao nam je harfista, a onda sam ispričao priču kako
je Alfred otišao u Sipenham, prerušen u harfistu. Smejali su se kada
sam opisivao kako ga je danski vojnik udario jer je bio loš svirač.
I starešina Idred je bio jedan od gostiju, a kada je Ivar otišao,
starešina je predložio da izgovori večernje molitve. Hrišćani su se
okupili oko vatre, dok je Gizela ostala sa mnom kraj ulaznih vrata
farme. Oko struka je imala torbicu od jagnjeće kože; dok je Idred
pojao, otvorila je torbicu i izvadila svežanj runa, umotanih vunenim
koncem. Rune su bile tanke i bele. Pogledala me je kao da je htela da
me pita da li da ih baci; klimnuo sam glavom u znak odobravanja.
Držala ih je iznad zemlje, sklopila oči, a onda ih bacila.
Rune su pale, stvarajući uobičajenu sliku nasumice bačenih
štapića. Gizela je kleknula kraj njih i vatre koja se gasila; lice joj se
iznenada namračilo. Dugo je gledala u razbacane rune, jednom ili dva
puta je pogledala u mom pravcu, a onda je, sasvim iznenada, počela da
plače. Dodirnuo sam joj rame. „Šta je?“, upitao sam.
Vrisnula je. Podigla je glavu ka čađavim gredama i zakukala. „Ne!“,
uzviknula je, prepadnuvši Idreda, koji je ućutao. „Ne!“ Hild je brzo
obišla oko ognjišta kako bi obgrlila uplakanu devojku, ali se Gizela
oslobodila i ponovo nagnula nad rune. „Ne!“, povikala je po treći put.
„Gizela!“ Brat je kleknuo pored nje. „Gizela!“
Okrenula se prema njemu, jednom ga snažno ošamarila, a onda je
počela da se bori za dah kao da nije imala dovoljno vazduha; Gutred
je, crvenog lica, zgrabio rune.
„To su paganske čini, gospodaru“, rekao je Idred, „rune su
sramota.“
 „Odvedi je“, Gutred je rekao Hild, „odvedi je u njenu kolibu.“ Hild
je izvukla Gizelu napolje; pomagale su joj dve sluškinje, koje je
privuklo njeno kukanje.
„Đavo je kažnjava zbog bacanja čini“, Idred je bio uporan.
„Šta je videla?“, upitao me je Gutred.
„Nije rekla.“
Nastavio je da me gleda; na trenutak sam pomislio da su mu oči
zasuzile, ali onda se iznenada okrenuo i bacio rune u vatru. Brzo su
počele da pucketaju, a plamen je poskočio sve do drvenog krova, dok
su rune pocrnele, savijajući se na vatri. „Šta bi više želeo“, upitao me
je Gutred, „sokola ili jastreba?“ Zbunjeno sam zurio u njega. „Kada
sutra budemo lovili“, objasnio je. „Šta bi vise voleo?“
„Sokola“, rekao sam.
„Onda sutra možeš da loviš sa Brzim“, rekao je, pominjući i me
jedne od ptica.
„Gizela je bolesna“, rekla mi je Hild iste večeri. „Ima groznicu. Nije
trebalo da jede meso.“
Narednog jutra kupio sam rune od jednog Ulfovog čoveka. Bili su
to Crni štapići, duži od onih spaljenih, bele boje; dobro sam ih platio.
Odneo sam ih u Gizelinu kolibu, ali mi je jedna od njenih sluškinja
rekla da Gizela boluje od ženske bolesti i da ne može da me vidi.
Ostavio sam joj rune. One predviđaju budućnost i bilo bi bolje, mnogo
bolje da sam ih lično bacio. Umesto da tako uradim, ja sam otišao u
lov.
★★★
Bio je vreo dan. Na zapadu su se i dalje skupljali Crni oblaci, ali
činilo se da se ne približavaju; sunce je žestoko pržilo, tako da je samo
dvadesetak pripadnika trupa, koje su krenule da nas čuvaju, nosilo
oklope. Nismo očekivali da ćemo naići na neprijatelje. Predvodio nas
je Gutred, Ivar i njegov sin su jahali, i Ulf je bio tu, kao i dva monaha,
Jenberht i Ajda, koji su došli da izgovore molitve za monahe koje su
nekada pobili u Gajrumu. Nisam im rekao da sam prisustvovao tim
ubistvima, koja je počinio Ragnar Stariji. Imao je i razlog za to. Monasi
su pobili Dance i Ragnar ih je kaznio, iako se ovih dana priča kako su
se monasi nevino molili i kako su pomrli kao bezgrešni mučenici. U
stvarnosti, oni su bili ubice žena i dece, ali - kakve sanse ima istina
kada su sveštenici oni koji pričaju priče?
Gutred je bio grozničavo srećan toga dana. Neprekidno je pričao,
zbijao šale na svoj račun, čak je pokušavao da natera osmeh na
Ivarovo mršavo lice. Ivar nije mnogo govorio, osim što je svome sinu
dao prednost dok smo lovili sa sokolima. Gutred mi je dao svog sokola;
prvo smo jahali kroz pošumljeni deo zemlje, gde sokoli nisu mogli da
love, pa je na tom terenu njegov jastreb kokošar imao prednost i među
granama ulovio dve vrane gakuše. Svaki put kada bi nešto ulovio,
zakliktao bi. Tek kada smo izašli na otvoreni prostor kraj reke, moj
soko je mogao visoko da poleti i brzo se izvije kako bi uhvatio patku;
ali soko je promašio, a patka je pobegla na sigurno - u šumarak
jovovine. „Danas ti nije srećan dan“, rekao mi je Gutred.
„Uskoro bismo svi mogli ostati bez sreće“, rekao sam i pokazao ka
zapadu, prema mestu na kojem su se gomilali oblaci. „Biće oluje.“
„Možda večeras“, rekao je, odbacujući moju pomisao, „ali sigurno
ne pre nego što se smrkne.“ Svog jastreba kokošara predao je slugi, a
ja sam svog sokola pružio drugom slugi. Reka nam se sada pružala s
leve strane, a pred nama su se uzdizale spaljene kamene zidine
manastira u Gajrumu; bile su sagrađene na rečnoj obali, na mestu gde
se tlo izdizalo nad dugačkim, slanim močvarištima. Bila je oseka, a
zamke za ribe od vrbovog pruća bile su raspoređene širom reke, koja
se, nedaleko odatle, na istoku, ulivala u more.
„Gizela ima groznicu“, rekao mi je Gutred.
„Čuo sam.“
„Idred kaže da će je dodirnuti tkaninom koja pokriva Katbertovo
lice. Kaže da će je izlečiti.“
„Nadam se da hoće“, pokorno sam rekao. Ivar i njegov sin su jahali
ispred nas sa dvanaestak svojih čuvara, odevenih u oklope. Kada bi se
sada okrenuli, pomislio sam, mogli bi da ubiju i Gutreda i mene, pa
sam se sagnuo i usporio Gutredovog konja kako bi Ulf i njegovi ljudi
mogli da nas stignu.
Gutred mi je dozvolio da to uradim, ali bio je zbunjen. „On nam nije
neprijatelj, Utrede.“
„Jednoga dana ćeš morati da ga ubiješ“, rekao sam mu. „Tek toga
dana ćeš biti siguran, gospodaru.“
„Sada nisam bezbedan?“
„Imaš malu, neobučenu vojsku“, rekao sam, „a Ivar će ponovo
prikupiti svoje ljude. Unajmiće danske ratnike, odbrambene danske
vojnike i danske kopljanike, sve dok ponovo ne postane gospodar
Nortumbrije. Sada je oslabljen, ali neće uvek biti slab. Zato on želi
Danholm, jer će ga Danholm ponovo ojačati.“
„Znam“, rekao je Gutred strpljivo. „Sve ja to znam.“
„A ako udaš Gizelu za Ivarovog sina“, rekao sam. „koliko će ti ljudi
to obezbediti?“
Oštro me je pogledao. „Koliko ljudi mi ti možeš dovesti?“, upitao
je, ali nije želeo da čeka moj odgovor. Umesto toga, mamuzom je
udario svoga konja kako bi požurio uz proplanak, do srušenog
manastira, koji su Kjartanovi ljudi koristili kao svoju kuću. Između
kamenih zidina napravili su slamnati krov, a pod njim se nalazilo
ognjište i dvanaestak platformi na kojima su spavali. Oni koji su ovde
živeli morali su se vratiti u Danholm pre nego što smo prešli reku, na
našem putu ka severu, jer je mesto odavno bilo napušteno. Ognjište je
bilo hladno. Iza brda, u širokoj dolini između manastira i starog
rimskog utvrđenja, na manjem uzvišenju nalazili su se kokošinjci,
napravljeni od prečki od pletenog pruća, pobodenih u ogradu. Sve je
bilo napušteno. U staroj tvrđavi živeli su neki ljudi, koji su duvali
visoku kulu, a koju bi trebalo da zapale ukoliko bi pljačkaši prišli reci.
Sumnjam da je ta kula ikada ostvarila svoju ulogu, jer se nijedan Danac
ne bi usudio da pljačka Kjartanovu zemlju; u podnožju kule nalazio se
brod, usidren na mestu na kojem reka Tajn skreće prema moru.
„Videćemo šta on ovde radi‘‘, rekao je Gutred namrgođeno, kao da mu
je smetalo prisustvo broda; potom je naredio svojim ličnim trupama
da obore ograde od pletenog pruća i spale ih zajedno sa slamnatim
krovom. „Sve spalite!“, naredio je. Posmatrao je kada su zapodeli
posao, a onda mi se nasmešio. „Hoćemo li da pogledamo kakav je ono
brod?“
„To je trgovački brod“, rekao sam. Bio je to danski brod, jer ovuda
nijedna druga vrsta brodova nije plovila; bilo je očigledno da nije u
pitanju ratnički brod, jer mu je trup bio kradi, a greda duža od onih
kod ratničkih brodova.
„Onda mu reci da ovde vise nema trgovine“, rekao je Gutred.
„Nema je među robovima.“
On i ja smo jahali prema istoku. Sa nama je pošlo dvanaestak ljudi.
Jedan od njih je bio Ulf, a pošli su i Ivar i njegov sin; za njima je korak
hvatao Jenberht, koji je i dalje požurivao Gutreda da počne sa
obnovom manastira.
„Moramo prvo dovršiti crkvu svetog Katberta“, govorio je Gutred
Jenberhtu.
„Ali na ovom mestu moramo obnoviti konak“, uporno je zahtevao
Jenberht. „Ovo je sveto mesto. Ovde je živeo presveti i blagosloveni
Bede.“
„Obnovićemo konak“, obećao je Gutred, a onda zauzdao konja kraj
kamenog krsta, koji je bio iščupan sa svog postolja; krst je sada ležao
napola ukopan u zemlju, obrastao travom i rastinjem. Na njemu su bili
lepo izrezbareni prizori, na kojima su se preplitale biljke, životinje i
sveci. „Ovaj krst će ovde ponovo stajati“, rekao je, a onda pogledao
preko široke reke. „Ovo je dobro mesto“, rekao je.
„Jeste“, složio sam se.
„Ako se monasi vrate, ponovo može postati napredno“, rekao je.
„Riba, so, usevi, stoka. Kako Alfred dolazi do novca?“
„Porezima“, odgovorio sam.
„Uzima porez i od crkve?“
„Ne voli da uzima porez od crkve“, rekao sam, „ali to čini kada je
situacija teška. Na kraju krajeva, moraju da plate da bi ih zaštitili.“
„On kuje sopstveni novac?“
 „Da, gospodaru.“
Nasmejao se. „Teško je biti kralj. Možda bi trebalo da posetim
Alfreda i da zatražim savet.“
„To bi mu se dopalo“, rekao sam.
„Bio bih dobrodošao kod njega?“, zvučao je zabrinuto.
„Naravno.“
„Iako sam Danac?“
„Zato što si hrišćanin.“
Razmišljao je o tome, a onda odjahao do mesta na kojem je put
krivudao kroz močvaru, prelazeći preko malog, plitkog potoka, gde su
dva prostaka postavljala zamke za jegulje. Kleknuli su dok smo
prolazili, a Gutred im je odao priznanje osmehom, koji nijedan od njih
nije primetio, jer su im glave bile pognute. Četiri čoveka sa
ukotvljenog broda izlazila su iz vode; nijedan od njih nije nosio oružje,
pa sam pretpostavio da dolaze samo da nas pozdrave i da nas uvere
da nam ne misle ništa lose. „Reci mi“, iznenada je rekao Gutred, „da li
je Alfred drugačiji samo zato što je hrišćanin?“
„Jeste“, rekao sam.
„Na koji način?“
„Odlučan je da bude dobar, gospodaru“, odgovorio sam.
„U našoj veri to se ne mora“, rekao je, na trenutak zaboravljajući
da je pokršten.
„Zaista?“
„Odin i Tor žele da budemo hrabri“, rekao je, „i žele da ih
poštujemo, ali ne žele da budemo dobri.“
„Tako je“, složio sam se.
„Znači, hrišćanstvo se razlikuje“, bio je uporan, a onda je zaustavio
konja na niskom grebenu od peska i šljunka, mestu gde se staza
završavala. Četvorica muškaraca su čekala na udaljenosti od oko
stotinu koraka, na kraju dela koji je pokrivao šljunak. „Daj mi svoj
mač“, iznenada je rekao Gutred.
„Moj mač?“
 Strpljivo se nasmejao. „Oni mornari nisu naoružani, Utrede. Želim
da odeš i porazgovaraš s njima; zato mi daj svoj mač.“
Bio sam naoružan samo ,Zmijskim dahom’. „Ne volim kada sam
nenaoružan, gospodaru“, rekao sam, blago se buneći.
„U pitanju je počast, Utrede“, Gutred je bio uporan. Ispružio je
ruku.
Nisam se ni pomerio. Nikada nisam čuo da gospodar nekome
ukazuje počast tako što mu uzima mač i šalje ga da razgovara sa
ribarima. Dok sam gledao u Gutreda, čuo sam kako se iza mojih leđa
izvlače mačevi iz korica.
„Daj mi mac“, rekao je Gutred, „a onda odšetaj do ljudi. Ja ću ti
pričuvati konja.“
Sećam se da sam se Osvrnuo oko sebe, da sam ugledao močvaru
iza sebe i greben od šljunka ispred sebe; mislio sam da sve što treba
da uradim jeste da mamuzom podbodem konja i odjašem, ali Gutred
se ispružio kako bi zgrabio uzde moga konja. „Prenesi im moje
pozdrave“, rekao je usiljeno.
Još uvek sam mogao da istrgnem uzde iz njegove ruke i pobegnem
galopom, ali tada su me okružili Ivar i njegov sin. Obojica su imala
isukane mačeve, a Ivarov pastuv je blokirao Vitnerea, koji se
razdraženo propeo na noge. Umirio sam konja. „Šta to radiš,
gospodaru?“, upitao sam Gutreda.
Na trenutak je ućutao. Uistinu, činilo se da ne može da me pogleda,
a onda mi je na silu odgovorio. „Rekao si mi da bi Alfred učinio sve da
sačuva svoje kraljevstvo. To ja sada radim“, rekao je.
„A šta to radiš?“
Čak je umeo da izgleda postiđeno. „Elfrik od Bebanburga dovodi
trupe kako bi mi pomogao da zauzmem Danholm“, rekao je. Zurio sam
u njega. „On dolazi da mi se zakune na vernost“, nastavio je Gutred.
„Ja sam ti se zakleo na vernost“, rekao sam ogorčeno.
„Obećao sam da ću te osloboditi te zakletve“, rekao je. „To sada i
činim.“
„Znači predaješ me mome stricu?“, upitao sam.
 Odmahnuo je glavom. „Cena koju je tražio tvoj stric bila je tvoj
život, ali ja sam to odbio. Moraš otići, Utrede, to je sve što tražim,
moraš otići daleko. U zamenu za tvoj odlazak, steći ću saveznika sa
mnogo ratnika. Bio si u pravu - potrebni su mi ratnici, a Elfrik od
Bebanburga mi ih može dati.“
„Zašto me nenaoružanog progoniš?“, upitao sam, dodirujući
balčak ,Zmijskog daha’.
„Daj mi mač“, rekao je Gutred. Iza mene su stajala dva Ivarova
čoveka sa isukanim mačevima.
„Zašto moram da odem nenaoružan?“, ponovio sam pitanje.
Gutred je pogledao ka brodu, a onda prema meni. Naterao se da
kaže ono što je morao da kaže. „Otići ćeš nenaoružan, jer moraš biti
ono što sam ja bio“, rekao mi je. „To je cena Danholma.“
U trenutku nisam mogao ni da dišem, ni da govorim; bio mi je
potreban minut da ubedim sebe da je i mislio ono što je izgovorio.
„Prodaješ me u roblje?“, upitao sam.
„Naprotiv“, rekao je. „Platio sam da postaneš rob. Idi s bogom,
Utrede.“
Mrzeo sam Gutreda, iako je mali deo mene shvatio da je bio
nemilosrdan, a to je deo kraljevanja. Mogao sam mu pružiti dva mača
i ništa vise, dok mu je moj stric Elfrik mogao doneti tri stotine mačeva
i kopalja, te je Gutred izabrao. Pretpostavljam da je to bio pravi izbor;
bio sam glup što nisam primetio šta mi se sprema.
„Idi“, rekao je Gutred još grublje; zarekao sam se da ću se osvetiti;
od mog udarca mamuzama Vitnere se nagnuo napred, ali odmah ga je
iz ravnoteže izbacio Ivarov konj, jer se sapleo o njegova kolena, a ja
sam udario o Vitnereov vrat. „Nemojte ga ubiti!“, povikao je Gutred.
Ivarov sin me je udario po glavi pljosnatim delom mača; pao sam sa
konja, a kada sam uspeo da stanem na noge, Vitnerea je dograbio Ivar,
dok su nada mnom stajali Ivarovi ljudi, sa mačevima uperenim prema
mom vratu.
 Gutred se nije ni pomerio. Samo me je posmatrao, a iza njega, sa
osmehom na iskrivljenom licu, stajao je Jenberht; tek tada sam
shvatio. „Je li ovo kopile priredilo sve ovo?“, upitao sam Gutreda.
„Brat Jenberht i brat Ajda su iz kuće tvoga strica“, priznao je
Gutred.
Tada sam shvatio kakva sam budala bio. Otkada su dva monaha
došla u Ker Ligvalid, pregovarala su o mojoj sudbini, a ja sam na to bio
zaboravio.
Zbacio sam prašinu s kožnog korporana. „Učini mi uslugu,
gospodaru“, rekao sam.
„Ako mogu.“
„Moj mač i moga konja daj Hild. Daj joj sve što mi pripada i reci joj
da mi ih pričuva.“
Zastao je. „Nećeš se vraćati, Utrede“, nežno mi je rekao.
„Obećaj mi to, gospodaru“, bio sam uporan.
„Sve ću to učiniti“, obećao je Gutred, „ali mi prvo daj mač.“
Otkopčao sam kaiš na kojem je bio ,Zmijski dah’. Mislio sam da ga
izvučem i zamahnem oko sebe njegovom dobrom oštricom, ali u
trenutku bih bio mrtav; zato sam poljubio balčak moga mača, a onda
ga predao Gutredu. Potom sam skinuo svoje narukvice, obeležja
ratnika, i predao mu ih. „Daj ih Hild“, zamolio sam ga.
„Hoću“, rekao je uzimajući narukvice, a onda je pogledao četvoricu
ljudi koja su me čekala. „Erl Ulf je našao ove ljude“, rekao je Gutred,
klimajući glavom prema porobljivačima koji su me čekali. „Oni ne
znaju ko si, znaju samo da moraju da te odvedu odavde.“ To
nepoznavanje moga porekla bilo je redak dar. Da su porobljivači znali
koliko me Elfrik želi ili koliko bi Kjartan Okrutni želeo da plati za moje
oči, ne bih poživeo ni nedelju dana. „Sada idi“, naredio mi je Gutred.
„Mogao si me samo negde oterati“, ogorčeno sam mu odgovorio.
„Tvoj stric ima svoju cenu“, rekao je Gutred, „i ovo je njegova cena.
Želeo je tvoju smrt, ali umesto nje, prihvatio je i ovo.“
 Pogledao sam iza njega, prema mestu na zapadu na kojem su se
kao planine sakupljali Crni oblaci. Bivali su sve bliži i tamniji, a svež
vetar rashlađivao je vazduh. „I ti moraš poći, gospodaru, jer sprema se
nevreme“, rekao sam.
Ništa nije rekao, a ja sam otišao na svoju stranu. Sudbina je
neumoljiva. U korenu drveta života tri prelje su odlučile da zlatni
konac, koji je donosio sreću u moj život, dođe do svog kraja. Sećam se
kako su mi čizme škripale po šljunku, i belih galebova koji su slobodno
leteli.
Pogrešio sam u vezi sa četvoricom ljudi. Bili su naoružani ne
mačevima i kopljima, nego kratkim toljagama. Posmatrali su me kako
se približavam, dok su Gutred i Ivar gledali kako se udaljavam; znao
sam šta će se dogoditi i nisam se trudio da se opirem. Otišao sam
četvorici ljudi; jedan od njih je istupio i udario me u stomak kako bi
mi isterao vazduh; drugi me je tako udario po glavi da sam pao na
šljunak, a onda su me ponovo udarili i vise se ničega ne sećam. Bio sam
gospodar Nortumbrije, ratnik, čovek koji je kraj mora ubio Ubu
Lotbroksona i koji je oborio Svena od Belog Konja, a sada sam bio rob.
 DRUGI DEO

Crveni brod
 V

K apetan broda, moj gospodar, zvao se Sveri Ravnson; on je bio

jedan od četvorice koja su me pozdravila udarcima. Bio je za
glavu niži od mene, deset godina stariji i duplo širi u ramenima. Lice
mu je bilo ravno poput vesla, nos mu je bio toliko puta lomljen da je
izgledao kao da je zgnječen; imao je i crnu bradu kroz koju su se
probijali čekinjasti sedi pramenovi, tri zuba, a vrat nije ni imao. Bio je
jedan od najjačih ljudi koje sam upoznao. Nije mnogo govorio.
Bio je trgovac, pa se i brod zvao Trgovac. Bio je to čvrst brod,
dobro građen i snabdeven, sa klupama za šesnaest veslača, iako je,
kada sam se pridružio Sverijevoj posadi, imao samo jedanaest veslača,
pa mu je bilo drago što sam i ja došao da uravnotežim broj. Svi veslači
su bili robovi. Petorica slobodnih članova posade nikada nisu uzimala
vesla u ruke; oni su pomagali Sveriju u upravljanju brodom, starali su
se za to da radimo, da ne pobegnemo i da naša tela bace u more
ukoliko umremo. Dvojica su bila Nordijci, kao Sveri, dvojica Danci, dok
je peti bio Frizijac koji se zvao Haka. On je bio taj koji je stavio okove
na moje noge. Prvo su sa mene skinuli svu moju finu odeću i ostavili
me samo u košulji. Dobacili su mi pantalone pune vašiju. Kada mi je
stavio okove, Haka mi je pocepao košulju, oslobodivši tako levo rame,
a zatim kratkim nožem urezao veliko slovo S u meso moje nadlaktice.
Krv mi je tekla niz lakat, gde su je razvodnile prve kapi kiše, koja je
dolazila sa zapada. „Trebalo bi da te žigošem“, rekao je Haka, „ali brod
nije mesto na kojem bi trebalo paliti vatru.“ S brodskog poda je
dohvatio prljavštinu i utrljao je u moju tek otvorenu ranu. Rana se
zaprljala i zagnojila, zbog čega sam dobio groznicu, a kada je groznica
prošla, n a ramenu mi je ostao Sverijev znak, koji nosim do današnjeg
dana.
Taj znak da sam rob nije stigao ni da zaceli, jer smo se već prve
noći našli blizu smrti. Odjednom je dunuo jak vetar, pretvarajući reku
u uzburkane, male, penušave talase; Trgovac se njihao oko svog sidra,
dok je vetar duvao sve jače, noseći kišne kapi skoro vodoravno. Brod
se propinjao i tresao, naišla je oseka, pa se činilo da vetar i struja
pokušavaju da nas odvuku na obalu, a sidro, koje izgleda nije bilo ništa
drugo do veliki kameni prsten, koji je svojom težinom zadržavao brod,
počelo je da se zateže. „Vesla!“, povikao je Sveri. Pomislio sam da želi
da veslamo uz vetar i oseku, ali je udario po zategnutom užetu koje
nas je vezivalo za sidro; Trgovac je poskočio. „Veslajte, kopilani!“,
vikao je Sveri. „Veslajte!“
„Veslajte!“, doviknuo je i Haka, udarajući po nama svojim bičem.
„Veslajte!“
„Hoćete li da živite?“, Sveri se nadjačavao sa vetrom. „Onda
veslajte!“
Izašli smo na more. Da smo ostali na reci, nasukali bismo se, ali bili
bismo bezbedni jer je bila oseka, a naredna plima bi nas ponela sa
sobom; ali Sveri je imao natovaren brod i plašio se da bi ga, ako bi se
brod nasukao, opljačkali neprijateljski nastrojeni ljudi, koji su živeli u
udžericama Gajruma. Pretpostavljao je da je bolje rizikovati i umreti
na moru nego biti ubijen na obali; zato nas je poveo u sivi haos vetra,
tame i vode. Želeo je da se okrene prema severu, ka ušču reke, i da kraj
obale potraži zaklon za brod, što i nije bila loša ideja, jer smo se mogli
ukotviti i skloniti od oluje na kopno. Ipak, nije mogao ni da pretpostavi
kolika će biti snaga plime i, ma koliko da smo veslali, i uprkos tome što
su nas bičevali po ramenima, nismo mogli da se vratimo nazad.
Umesto u ušće, struja nas je odvukla na more i za samo nekoliko
trenutaka nismo vise morali da veslamo nego da izbacujemo vodu iz
broda. Cele noći smo iz brodskog trupa crpeli vodu i izbacivali je preko
kime; sećam se koliko me je to iscrpelo, bio sam toliko umoran da su
me kosti bolele; sećam se i straha od silnog, do tada neviđenog mora,
koje nas j e izdizalo i urlalo pod nama. Ponekad bi se brod okrenuo na
bok, udarajući o talase; pomišljao sam da ćemo se prevrnuti. Sedam se
kako sam se hvatao za klupu, dok su vesla letela po brodu, a voda
ispunjavala brod meni do struka. Ipak, Trgovac je nekako uspevao da
održi ravnotežu, a mi bismo izbacivali vodu iz brodskog trupa. Zašto
brod tada nije potonuo, nikada neću saznati.
 Zora nas je zatekla napola usidrene u uzburkanom, ali ne vise
zlokobnom moru. Na vidiku nije bilo kopna. Zglobovi su mi bili krvavi
jer su tokom noći okovi nagrizli kožu, ali ja sam i dalje izvlačio vodu iz
broda. Niko se nije kretao. Ostali robovi, čija imena još nisam
zapamtio, popadali su po klupama, a posada se potrpala ispod
platforme na kojoj se nalazilo kormilo; na toj platformi, prionut za
kormilo, bio je Sveri; osećao sam kako me njegove crne odi
posmatraju dok vedrom grabim vodu i prosipam je u okean. Želeo sam
da stanem. Bio sam iscrpljen i pun modrica, krvario sam, ali nisam
hteo da pokažem slabost. Prosipao sam vedro za vedrom, ruke su me
bolele, stomak mi se stegao, a odi me pekle od soli; osećao sam se
bedno, ali nisam hteo da stanem. Na dnu broda plutala je nečija
povraćka; nije bila moja.
Na kraju me je Sveri zaustavio. Sišao je sa platforme i udario me
kratkim bičem preko ramena; srušio sam se na klupu, a malo kasnije
dvojica njegovih ljudi donela su nam bajat hleb, natopljen morskom
vodom, i mešinu kiselog piva. Niko nije progovorio ni red. Vetar je
kožnim užadima za jedra udarao po kratkom jarbolu, a talasi su se
razbijali o trup broda; vetar je bio oštar, a kiša je padala po vodi.
Dohvatio sam amajliju s Torovim čekićem. To su mi ostavili, jer je u
pitanju bio ružnjikavi predmet od volujske kosti, koji ništa nije
vredeo. Molio sam se svim bogovima. Molio sam se Njordu da me
ostavi u životu na njegovom uzburkanom moru. Ostalim bogovima
molio sam se za osvetu. Pomislio sam da će Sveri i njegovi ljudi morati
da zaspe i tada ću ih pobiti, ali ja sam zaspao pre njih; dok je vetar
gubio svoju snagu, svi smo spavali. Posle nekog vremena, nas, robove,
probudili su udarcima; podigli smo jedro uz jarbol i pre kiše krenuli
prema istoku, čiji se horizont siveo.
Četiri veslača bila su Saksonci, trojica Nordijci, trojica Danci, a onaj
jedan preostali bio je Irac. Sedeo je na klupi naspram mene; u početku
nisam znao da je Irac, jer je retko kad govorio. Bio je žilav, potamnele
kože, crne kose, a iako je bio nešto vise od godinu dana stariji od mene,
na sebi je imao ožiljke iskusnog ratnika. Primetio sam kako ga
Sverijevi ljudi posmatraju, jer su se plašili da će izazvati nevolju; nešto
kasnije toga dana, vetar je skrenuo ka jugu, pa su nam naredili da
veslamo, a Irac je svoje veslo povlačio sa gnevnim izrazom lica. Tada
sam ga pitao kako se zove, a Haka je pretrčao ceo brod, udarivši me po
licu kožnom kamdžijom. Iz nozdrva mi je potekla krv. Haka se
nasmejao, a onda razgnevio jer nisam pokazivao da me boli, pa me je
još jednom udario. „Ne govori“, rekao mi je, ..ti si ništa. Sta si ti?“ Nisam
odgovorio, pa me je udario još jednom, ovoga puta jače. „Šta si ti?“,
izderao se.
„Ništa“, progunđao sam.
„Progovorio si!“, izderao se i opet me udario. „Ne smeš da
govoriš!“, izderao mi se u lice i mlatnuo kamdžijom po glavi. Nasmejao
se, jer me je sa kršenjem pravda nasamario, a onda se vratio na
pramac. Veslali smo u tišini, po mraku smo spavali, ali bi nas, pre nego
što zaspimo, sve zajedno vezali lancima. To su uvek radili i uvek je
jedan od njih imao zategnut luk i strelu, u slučaju da neko od robova
pokuša da se bori, dok bi neko drugi provlačio iskrivljeni lanac ispred
nas.
Sveri je znao kako da upravlja brodom robova. Tih prvih dana
tražio sam priliku da se borim, ali nisam dobio nijednu. Nikada mi nisu
skidali okove. Kada bismo pristajali u luku, naredili bi nam da siđemo
u prostor ispod kormila, a potom bi ga zatvorili daskama, koje bi
zakucali preko ulaza. Tu smo mogli da razgovaramo; tako sam saznao
ponešto o ostalim robovima. Kjartan je četiri Saksonca prodao u
robove. Bavili su se obradom zemlje i proklinjali hrišćanskog boga
zbog svoje nevolje. Nordijci i Danci su bili lopovi, koje je na ropstvo
osudio njihov narod; svi do jednoga bili su zlovoljne zveri. Malo sam
saznao i o Finanu, Ircu stisnutih usana, koji je ćutao i bio na oprezu.
Bio je najniži među nama, ali je bio snažan; imao je crnu bradu i oštar
pogled. I on je bio hrišćanin kao Saksonci; imao je iskidane ostatke
drvenog krsta, koji je visio na kožnom kaišu; ponekad bi poljubio taj
drveni krst i držao ga kraj usana dok se tiho molio. Možda nije mnogo
govorio, ali slušao je pažljivo dok su ostali robovi govorili o ženama,
hrani i životima koje su ostavili za sobom; usuđujem se da kažem da
su o svemu lagali. Ćutao sam, baš kao i Finan, iako bi ponekad, ako bi
ostali spavali, on pevao tužnu pesmu na svom jeziku.
Pustili bi nas iz ove tamnice kada je trebalo da utovarimo robu,
koju smo nosili u duboki nosač u središtu broda, odmah iza jarbola.
Posada bi se ponekad napila u luci, ali dvojica su uvek bila trezna, i ta
dvojica bi nas nadgledala. Ponekad, ako bismo se usidrili daleko od
obale, Sveri bi nam dozvoljavao da stojimo na palubi, ali tada bi nam
stavio okove kako niko od nas ne bi pokušao da pobegne.
Moje prvo putovanje na Trgovcu bilo je od obale Nortumbrije, na
kojoj je besnela oluja, do Frizije, gde smo se provlačili kroz čudan
morski splet niskih ostrva, peščanih obala, nadolazećih plima i
blatnjavih zaravni, koje su sijale na suncu. Pristali smo u nekoj otužnoj
luci, u kojoj su još četiri broda utovarala svoju robu; sva četiri broda
bila su puna robova. Unutrašnjost Trgovca ispunili smo jeguljinim
kožama, dimljenom ribom i vidrinim krznom.
Iz Frizije smo se uputili prema jednoj od luka u Franačkoj. Shvatio
sam da je u pitanju Franačka zato što se Sveri iskrcao na obalu i vratio
se mračnog raspoloženja. „Ako vam je Franak prijatelj, postarajte se
da vam ne bude sused“, urlao je na posadu. Primetio je da ga
posmatram i naglo zamahnuo rukom, posekavši mi pri tom čelo
prstenom od srebra i ćilibara, koji je nosio. „Prokleti Franci“, govorio
je, „prokleti Franci! Škrti, bezvredni, prokleti Franci!“ Te noći, na
platformi na kojoj se nalazilo kormilo, gatao je iz runa. Kao svi
mornari, i Sveri je bio sujeveran čovek; svežanj runskih štapića nosio
je u kožnoj torbi, zaključanoj ispod platforme. Čuo sam kako rune
padaju po platformi iznad mene. Mora da je posmatrao oblik koji su
štapići formirali i da mu je njihov raspored ulio nadu, čim je odlučio d
a ostanemo kod škrtih, bezvrednih, prokletih Franaka; nakon tri dana
sklopio je uspešnu pogodbu, jer smo na brod uneli tovar sečiva za
mačeve, vrhove kopalja, kosa, oklopa, debla tisovine i životinjske kože.
To smo poneli na sever, daleko na sever, u zemlje Danaca i Svera, gde
je prodao sav teret. Franačke oštrice su bile dobro plaćene, dok su se
debla tisovine mogla iseći u rala; novcem koji je zaradio, Sveri je
napunio brod rudom gvozda, koju smo poneli na jug.
 Sveri je dobro upravljao robovima i umeo je da zaradi novac.
Novac je u velikim količinama pristizao na brod, a on ga je stavljao u
ogromni drveni sanduk, koji je držao zajedno sa tovarom. „Voleli biste
da ga se dočepate, je ’l da?“, zaurlao je jednoga dana na nas dok smo
plovili prema nepoznatoj obali. „Vi, morska govna!“ Pomisao da ćemo
ga opljačkati terala ga je da nam se obrada. „Mislite li da možete da me
prevarite? Pre toga ću vas pobiti. Podaviću vas. Niz grlo ću vam gurati
govna od foka dok se ne udavite.“ Nismo ništa govorili dok je buncao.
Već se približavala zima. Nisam znao gde smo, osim da smo na
severu i negde na moru koje se prostire oko Danske. Kada smo
isporučili naš poslednji tovar, dovezli smo brod bez tovara kraj puste,
peščane obale, sve dok nas Sveri nije ukotvio u mali zaliv, okružen
trskom; na tom mestu je izvukao Trgovca na blatnjavu obalu. Bila je
plima, pa se brod nasukao na kopno dim je nastupila oseka. U zalivu
nije bilo sela, osim dugačke niske kućice pokrivene trskom, obrasle
mahovinom. Iz otvora na krovu kuljao je dim. Galebovi su kričali. Iz
kude je izašla žena, koja je uz radosne povike pojurila ka Sveriju dim
je skočio sa broda; on ju je obuhvatio rukama, vrteći je u krug.
Dotrčalo je i troje dece; svakom detetu dao je punu šaku srebra,
golicao ih je, bacao u vazduh i grlio.
Ovo je očigledno bilo mesto na kojem je Sveri planirao da Trgovac
prezimi; naredio nam je da istovarimo sve kamenje sa broda, da
spustimo jedro, jarbol i užad, a zatim da brod vučemo na balvanima
kako bi mogao da stoji uspravno pri najvećim plimama. Brod je bio
težak, pa je Sveri pozvao suseda s druge strane močvare da sa parom
svojih volova pomogne u izvlačenju broda.
Njegovo najstarije dete, dečak koji je imao oko deset godina,
oduševljeno nas je podstrekivao povicima kao da smo mi bili volovi.
Iza kude se nalazila kućica za robove. Bila je napravljena od teških
balvana, čak je i krov bio od drveta; tamo smo spavali, sa okovima na
rukama i nogama. Danju smo radili, čistili unutrašnjost Trgovca,
uklanjajući prljavštinu, travu i školjke. Sa dna broda uklonili smo
smede, raširili jedro kako bi ga oprala kiša i pohlepno gledali kako
Sverijeva žena iglom od kosti i koncem od životinjskih creva krpi
platno. Bila je zdepasta, kratkih nogu, širokih bokova i okruglog lica,
koje je bilo puno ožiljaka od neke bolesti. Šake i ruke bile su joj crvene
i ranjave. Bila je sve, samo ne lepa, ali mi smo bili željni žena i samo
smo je gledali. To je zabavljalo Sverija. Jednom joj je povukao haljinu
nadole kako bi nam pokazao nabrekle, bele grudi, a onda nam se
smejao, jer smo zurili iskolačenih odiju. Maštao sam o Gizeli.
Pokušavao sam da prizovem njen lik u svoje snove, ali nisam uspevao,
a maštanje o njoj mi nije bila uteha.
Sverijevi ljudi su nas hranili zobenom kašom i supom od jegulja,
tvrdim hlebom i ribljim paprikašem; kada je pao sneg, dobacili su nam
ovčija krzna umrljana blatom; nabili bismo se u kućicu za robove,
slušali vetar i posmatrali sneg kroz otvore između debala. Bilo je
hladno, veoma hladno; jedan Saksonac je umro. Imao je groznicu i
nakon pet dana je umro; dvojica Sverijevih ljudi su odnela njegovo telo
do zaliva i bacila ga preko leda; telo mu je isplivalo s prvom plimom.
Nedaleko odatle nalazila se šuma, pa bi nas na nekoliko dana vodili u
šumu, dali bi nam sekire i rekli da nacepamo drva za ogrev. Okovi su
nam namerno bili prekratki kako niko od nas ne bi mogao da zamahne
punom snagom; kada bismo dobili sekire, duvali su nas lukovima,
strelama i kopljima; znao sam da bih bio mrtav pre nego što bih
sekirom dokačio bilo kojeg čuvara; bio sam u iskušenju da to uradim.
Pre nego što sam ja pokušao, to je uradio jedan Danac; okrenuo se uz
povik, nespretno tvrdeći; strela ga je pogodila u stomak, dva puta se
prevrnuo, a Sverijevi ljudi su ga polako ubijali. Urlao je kad god bi
produžavali mučenje. Njegova krv je isprskala sneg nekoliko jardi
unaokolo; umro je u mukama, a to je bila lekcija za sve nas; zato sam
sekao drva, skidao grane sa debala, cepao debla maljem i klinovima,
ponovo sekao drva i vraćao se u kolibu za robove.
„Kada bi se ona mala kopilad samo približila“, rekao je Finan
narednog dana, „rado bih zadavio ta malena prljava stvorenja.“
Bio sam zapanjen, jer je to bio njegov najduži govor koji sam ikada
čuo. „Bolje je uzeti ih za taoce“, predložio sam.
 „Ali oni sami znaju da je bolje da se ne približavaju“, rekao je, ne
obazirući se na moj predlog. Govorio je danski sa čudnim akcentom.
„Ti si bio ratnik“, rekao je.
„Ja jesam ratnik“, odgovorio sam mu. Nas dvojica smo sedeli
ispred kolibe, na komadu trave na kojem se sneg otopio; čistili smo
haringe tupim noževima. Oko nas su kričali galebovi. Iz dugačke kuće
posmatrao nas je jedan od Sverijevih ljudi. Preko kolena mu je bio luk
sa strelom, a kraj njega je stajao mač. Pitao sam se kako je Finan
pretpostavio da sam ratnik, jer nikada nisam govorio o svom životu,
niti sam otkrivao svoje pravo ime; vise mi se dopadalo da misle da se
zovem Ozbert. Nekada je moje pravo ime bilo Ozbert, to je ime koje
sam dobio po rođenju, ali su me nazvali Utred kada mi je ubijen brat,
pošto je moj otac zahtevao da se njegov najstariji sin zove Utred. Ali,
ime Utred nisam koristio na brodu Trgovac. Utred je bilo ime za ponos,
ratničko ime, i želeo sam da to ostane tajna dok ne pobegnem iz
ropstva. „Kako si znao da sam ratnik?“, upitao sam Finana.
„Jer ne prestaješ da posmatraš ove prokletnike“, rekao je. „Ne
prestaješ da razmišljaš kako da ih ubiješ.“
„I ti radiš isto“, rekao sam.
„Zvali su me Finan Hitri“, rekao je, „jer bih plesao oko neprijatelja.
Plesao bih i ubijao ih. Plesao i ubijao.“ Rasporio je utrobu još jedne
ribe i bacio iznutrice u sneg, gde su se dva galeba borila za njih.
„Nekada sam posedovao pet kopalja, šest konja, dva mača, ogrtač i
sjajni oklop, štit i šlem, koji je blistao kao vatra“, nastavio je gnevno.
„Imao sam ženu kose duge do struka, a njen osmeh je mogao pomračiti
podnevno sunce. Sada čistim haringe.“ Zamahnuo je nožem. „Ali
jednoga dana ću se vratiti i ubiću Sverija, naguziću mu ženu, podaviću
mu kopilad i pokrašću mu novac.“ Nasmešio se tiho i neprijatno. „Sve
čuva ovde, sav taj novac. Sve mu je ovde zakopano.“
„Jesi li siguran u to?“
„Šta drugo radi s njim? Ne može da ga jede jer on ne sere srebro,
je ’l tako? Ne, ovde je.“
„Gde god da je“, rekao sam.
 „Na Jitlandu“, odgovorio je. „Žena je Dankinja. Dolazimo ovde
svake zime.“
„Koliko već zima?“
„Ovo mi je treća“, rekao je Finan.
„Kako te je zarobio?“
Još jednu očišćenu ribu bacio je u korpu od vrbe. „Došlo je do
borbe, mi protiv Nordijaca, i prokletnici su nas nadjačali. Zarobili su
me i prodali Sveriju, prokletnici. A ti?“
„Izdao me je moj gospodar.“
„Znači još jednog prokletnika treba ubiti, a? I mene je izdao moj
gospodar.“
„Kako?“
„Nije hteo da plati otkup za mene. Hteo je da se domogne moje
žene. Zato me je pustio, a ja sam se zauzvrat molio za njegovu smrt, da
se njegovim ženama ukoče vilice, da mu stoka popada, da mu deca
istrule u sopstvenim govnima, da mu se letina sasuši i psi podave.“
Slegao je ramenima, kao da je u njegovom gnevu bilo previse toga.
Umesto snega počela je susnežica; sneg se polako topio na
grebenu. Od zrele jelovine, koja je bila posečena prošle zime, napravili
smo nova vesla; led se skoro otopio kada su vesla oblikovana. Zemlju
su prekrile sive magle, a na obodima ševara pojavili su se prvi cvetovi.
Dok su jutarnje magle nestajale pod suncem, plićacima su se
prikradale čaplje. Dolazilo je proleće, pa smo rupe u Trgovcu punili
stočnom dlakom, katranom i mahovinom. Očistili smo brod i porinuli
ga u more, vratili teret u njegovu unutrašnjost, opremili jarbol i
podigli na svoje mesto oprano i okrpljeno jedro. Sveri je zagrlio ženu,
poljubio decu i pošao prema nama. Dvojica ljudi iz njegove posade
prevezla su ga na brod, a mi smo zgrabili vesla.
„Veslajte, kurvini sinovi!“, povikao je. „Veslajte!“
I mi smo zaveslali.
Bes vas može održati u životu, ali jedva. Bilo je dana kada mi je
bilo muka od svega, kada sam bio i suviše slab da bih veslao, ali sam
ipak veslao, jer da nisam, bacili bi me preko ivice broda. Veslao sam
dok sam povraćao, veslao sam dok sam se znojio, veslao sam dok me
je tresla groznica i dok me je boleo svaki mišić. Veslao sam po kiši i po
suncu, vetru i snegu. Sećam se kako sam imao groznicu i mislio da ću
umreti. Čak sam i želeo da umrem, ali svaki Finanov udah bio je
propraćen psovkom. „Ti si slabić, Saksonče“, podstrekivao me je, „slab
si. Ti si jadnik, saksonsko govno.“ Nešto bih mu odbrundao kao
odgovor, a on bi ponovo dreknuo na mene, ovoga puta glasnije, toliko
glasno da ga je Haka čuo sa pramca broda. „Oni i hode da crkneš,
prokletniče“, govorio je Finan, „a ti im dokaži da greše. Veslaj, ti
slabašno saksonsko đubre, veslaj.“ Haka ga je udario zato što je
govorio. Sledeći put sam ja to isto govorio Finanu. Sećam se kako sam
ga uljuljkivao u svom naručju i svojim prstima gurao ovsenu kašu u
njegova usta. „Ostani živ, kopile“, govorio sam mu. „Ne dopusti ovim
prdavcima da pobede. Ostani živ!“ I preživeo je.
Narednog leta smo krenuli na sever, uplovivši u reku koja je
krivudala kroz predeo od mahovine i breza; mesto se nalazilo toliko
daleko na severu da su se na senovitim mestima još uvek videle
naslage snega. U selu, koje je bilo okruženo brezama, kupili smo kože
irvasa i odneli ih na brod, a potom ih razmenili za kljove morskog
konja i kitove kosti, koje smo, na drugoj strani, prodali za ćilibar i perje
ajderske guske. Prevozili smo slad i kože foka, krzno i usoljeno meso,
rudu gvožđa i vunu. Dva dana smo proveli u nekom zatonu okruženom
stenama, tovareći škriljčane ploče, od kojih je trebalo napraviti tocila;
Sveri je prodao škriljac za češljeve napravljene od jelenskih rogova, z
a velike namotaje kanapa od fokine kože i za desetine bronzanih
kalupa, a onda smo sve to odneli na Jitland, u Haitabu, koji je bio velika
trgovačka luka, toliko velika da se u njoj nalazio privremeni logor za
smeštaj robova; odveli bi nas tamo i skinuli nam okove, a o nama su
vodili računa kopljanici na visokim zidinama.
Finan je sreo svoje prijatelje iz Irske, a ja sam našao Saksonca
kojeg je zarobio Danac sa obale Istočne Anglije. Kako mi je rekao
Saksonac, kralj Gutrum se vratio u Istočnu Angliju, gde je uzeo ime
Etelstan i gde je gradio crkve. Alfred je, koliko mu je bilo poznato, i
dalje bio živ. Danci iz Istočne Anglije nisu pokušavali da napadnu
Veseks, ali je čuo da je, i pored toga, Alfred gradio utvrđenja oko svojih
granica. Nije znao šta se dogodilo sa Dancima koji su bili Alfredovi
taoci, pa mi nije ni mogao redi da li je Ragnar oslobođen, niti je čuo
bilo kakve vesti o Gutredu od Nortumbrije; zato sam stao nasred
logora i glasno zapitao: „Da li je neko odavde iz Nortumbrije?“ Ljudi
su me glupavo gledali. „Nortumbrija?“, ponovo sam povikao, ali ovoga
puta se oglasila žena sa drugog kraja palisade, koji je delio ženski od
muškog dela. Ljudi su se skupili oko palisade, gledajući žene kroz
rupice; odgurnuo sam dvojicu u stranu. „Ti si iz Nortumbrije?“, upitao
sam ženu koja mi se obratila.
„Iz Onhripuma sam“, rekla mi je. Bila je Saksonka, imala je
petnaest godina i bila je ćerka štavljača koža. Njen otac je dugovao
novac erlu Ivaru, pa je, da bi izmirio dug, Ivar odveo devojku i prodao
je Kjartanu.
U trenutku sam pomislio da nisam dobro duo. „Kjartanu?“, upitao
sam je.
„Kjartanu“, glupavo je odgovorila, „koji me je silovao, a onda
prodao ovim prokletnicima.“
„Kjartan je živ?“, upitao sam zapanjeno.
„Živ je“, odgovorila je.
„Ali bio je pod opsadom“, bunio sam se.
„Dok sam ja bila tamo, nije bio pod opsadom „, rekla je.
„A Sven? Njegov sin?“
„I on me je silovao“, rekla je.
Kasnije, mnogo kasnije, sastavio sam sve delove priče. Gutred i
Ivar, kojima se pridružio moj stric Elfrik, pokušavali su gladu da
nateraju Kjartana da se preda, ali zima je bila jaka, njihove vojske je
zahvatila bolest, a Kjartan je ponudio da plati danak sve trojici; tako
su sve trojica prihvatila srebro. Gutred je, takođe, iznudio obećanje da
Kjartan neće vise napadati sveštenike; neko vreme Kjartan se držao
tog obećanja, ali crkva je bila i suviše bogata, a Kjartan i suviše
pohlepan. U roku od godinu dana prekršio je obećanje; neki monasi su
bili pobijeni ili oterani u roblje. Godišnji namet u srebru koji je Kjartan
trebalo da plaća Gutredu, Elfriku i Ivaru, bio je isplaćen samo jednom
i nikad vise. Znači, ništa se nije promenilo. Kjartan je bio ponizan
nekoliko meseci, a onda je procenio snagu svojih neprijatelja i otkrio
im slabosti. Ćerka štavljača koža iz Onhripuma nije čula ništa o Gizeli,
nikada nije ni čula za nju; pomislio sam da je možda umrla; te naći bio
sam očajan. Plakao sam. Setio sam se Hild, pitajući se šta se dogodilo
s njom; strahovao sam za nju; prisetio sam se i one noći sa Gizelom
kada sam je poljubio pod brezama; razmišljao sam o svim mojim
snovima koji su sada izgledali beznadežno; zato sam plakao.
Imao sam ženu u Veseksu o kojoj ništa nisam znao, a da budem
iskren, nije me ni bilo briga. Izgubio sam sina. Izgubio sam Izoldu.
Izgubio sam Hild i sve prilike da dođem do Gizele; te noći osetio sam
kako me obuzima samosažaljenje; dok sam sedeo u kolibi, suze su mi
se slivale niz obraze; ugledao me je Finan, koji je takođe počeo da
place; znao sam da se setio svog doma. Ponovo sam pokušavao da
potpirim svoj gnev, jer je samo gnev taj koji te održava u životu, ali
gnev nije dolazio. Umesto da se razbesnim, ja sam samo plakao. Nisam
mogao da se zaustavim. Oko mene je vladala tama odaja, tama
saznanja da mi je sudbina odredila da veslam dok mi ne puknu leđa, a
onda će me baciti preko ivice broda. Plakao sam.
„Ti i ja“, rekao je Finan, a onda zaćutao. Bio je mrak. Noć je bila
hladna, iako je bilo leto.
„Ti i ja?“, upitao sam, dok sam sklapajući oči pokušavao da
zaustavim suze.
„Mačeve u ruke, prijatelju“, rekao je. „Ti i ja. To će se dogoditi.“
Mislio je da ćemo se osloboditi i osvetiti.
„Pusti snovi“, rekao sam.
„Ne!“, gnevno je odgovorio Finan. Dopuzao je do mene i moju ruku
stavio među svoje ruke. „Ne odustaj“, izderao se na mene. „Mi smo
ratnici, ti i ja, mi smo ratnici!“ Ja sam nekada bio ratnik, pomislio sam.
Nekada sam blistao odeven u oklop, sa šlemom na glavi, a sada su me
grizle vaši, bio sam prljav, slab i uplakan. „Evo ti“, rekao je Finan i
gurnuo mi nešto u ruku. Bio je to jedan od češljeva od jelenskih rogova
koje smo prevozili kao tovar; nekako mu je pošlo za rukom da ukrade
jedan i sakrije ga u svoje prnje. „Nikada ne odustaj“, rekao mi je;
upotrebio sam češalj da razmrsim kosu, koja mi je sada dosezala skoro
do struka. Raščešljavao sam je, razmrsivši čvorove, skidajući vaši sa
njegovih zubaca. Narednog jutra Finan mi je upleo kosu u pletenicu, a
ja sam isto učinio njemu. „Ovako ratnici u mom plemenu sređuju
kosu“, objašnjavao je, „a ti i ja smo ratnici. Nismo mi robovi nego
ratnici.“ Bili smo mršavi, prljavi i u dronjcima, ali zato je očajanje
nestalo kao nepogoda na moru; pustio sam da mi gnev pronađe izlaz
iz situacije.
Narednog dana Trgovca smo natovarili predmetima od bakra,
bronze i gvožđa. U njegovu utrobu kotrljali smo burad sa pivom, a
ostatak tereta dopunili smo usoljenim mesom, koturima tvrdog hleba
i buradima usoljenog bakalara. Sveri se smejao našim upletenim
kosama. „ Je ’l vas dvojica mislite da ćete naći žene?“, zadirkivao nas
je. „Ili se pretvarate da ste žene?“ Ništa nismo rekli, a Sveri se samo
cerio. Bio je dobro raspoložen, što je bilo neuobičajeno. Voleo je da
plovi morima, a pretpostavljam da je, uzimajući u obzir zalihe koje
smo poneli, planirao dugačko putovanje. Bio sam u pravu. S vremena
na vreme gatao je runskim štapićima; verovatno su mu rune rekle da
će napredovati, jer je kupio nova tri roba; sva trojica su bila Frizijci.
Želeo je da ima dovoljno ljudi za predstojeće putovanje koje je loše
započelo, jer je u poteru za nama, kada smo krenuli iz Haitabua,
krenuo drugi brod. „Pirati“, kiselo je procedio Haka; raširivši jedra,
krenuli smo na sever veslajući, ali su nas sa drugog broda polako
osmatrali, jer je taj brod bio duži, uži i brži; samo nam je dolazak noći
omogućio da pobegnemo, ali te noći svi smo bili nervozni. Odložili smo
vesla i spustili jedro kako Trgovac ne bi stvarao buku; u tami sam čuo
kako pljuskaju vesla broda koji nas je gonio; Sveri i njegovi ljudi čučali
su kraj nas, sa mačevima u rukama; bili su spremni da nas pobiju ako
bismo napravili i najmanji šum. Bio sam u iskušenju da to i učinim, a
Finan je želeo da udari po boku broda kako bi doveo goniće do nas, ali
Sveri bi nas odmah zaklao, pa smo bili mirni; čudni brod nas je u
mraku mimoišao, a kada je svanula zora, nije ga bilo na vidiku.
 Pretnje takve vrste bile su retkost. Vuk ne napada vuka, a soko ne
kidiše na drugog sokola, pa su tako i Nordijci retko kad pljačkali jedni
druge, iako su neki ljudi u očajanju napadali Dance ili druge Nordijce.
Takvi pirati smatrani su otpadnicima, ništavnima, i ljudi su ih se
plašili. Obično bi ljudi krenuli u poteru za njima, pobili bi posadu ili bi
je prodali u roblje; ipak, neki ljudi su rizikovali da budu otpadnici, jer
su znali da, kada bi orobili jedan takav bogat brod kakav je bio
Trgovac, mogli bi steći bogatstvo koje bi im omogućilo status, moć i
prolaz u društvu. Ali, te noći smo umakli, a narednog dana smo
zaplovili još dalje prema severu; danima smo putovali, ne nailazeći na
kopno. A onda sam jednog jutra ugledao crnu obalu, zastrašujućih
litica, o čije se surove stene razbijalo more, stvarajući belu penu;
pomislio sam da je to kraj našeg putovanja, međutim, još neko vreme
plovili smo prema jugu, da bismo sidro bacili u nekom zalivu.
Finan je prvo pomislio da je u pitanju Irska, ali ljudi koji su došli
do Trgovca u malim kožnim čamcima nisu govorili njegovim jezikom.
Oko severne obale Britanije postoje ostrva, mislim da je ovo bilo jedno
od njih. Na tim ostrvima žive divljaci, pa se Sveri nije iskrcavao na
kopno, nego je nekoliko tričavih novčića razmenio sa divljacima, a za
uzvrat je dobio nekoliko jaja od galebova, sušenu ribu i jareće meso.
Narednog jutra veslali smo celoga dana, praćeni svežim vetrom; znao
sam da idemo ka nepreglednim morskim prostranstvima uzburkanog
zapadnog mora.
Ragnar Stariji me je upozorio na ta mora; govorio mi je da se iza
njih nalaze zemlje, ali da se većina ljudi koja je tražila te daleke zemlje
nikada nije vratila sa tog puta. Govorio mi je da po tim zapadnim
zemljama obitavaju duše mrtvih mornara. To su bila sumorna mesta,
okružena maglom, na kojima su besnele oluje; kretali smo se u tom
pravcu, a Sveri je stajao za kormilom sa srećnim izrazom na svom
ravnom licu; i dalje se sećam tog srećnog izraza lica. Setio sam se
radosti dobrog broda i titraja života u kormilu tog istog broda.
Putovali smo dve nedelje. Bila je to putanja kitova; ta morska
čudovišta su izranjala iz vode da bi nas gledala ili da bi izbacila vodu;
vazduh je postajao hladniji, a nebo je sve vreme bilo prekriveno
oblacima; znao sam da su Sverijevi ljudi nervozni. Mislili su da smo se
izgubili, što sam i ja mislio; verovao sam da će mi se život okončati na
kraju mora, gde veliki virovi odvlače brodove u smrt. Oko nas su
kružile morske priče, čiji su krici očajno zvučali na beloj hladnoći; pod
nama su ronili ogromni kitovi, a mi smo veslali dok nas od veslanja
nisu zabolela leđa. More je bilo sivo, gorostasno, beskrajno i hladno,
prekriveno belom penom; samo jedan dan duvao je dobar vetar i tada
smo mogli da plovimo pod jedrom, dok je ogromno sivo more šištalo
kraj trupa našeg broda.
Tako smo stigli do mesta Hom, u zemlji vatre, koju neki ljudi zovu
Tule. Iz planina je izbijao dim; čuli smo priče o začaranim jezerima
vrele vode, iako ja nisam primetio nijedno takvo jezero. Nije to bila
samo zemlja vatre, nego i prebivalište leda. U toj zemlji su postojale
planine pod ledom, reke pod ledom i naslage leda na samom nebu.
Tamo su bakalari bili duži od najvišeg čoveka; tamo smo dobro jeli, a
Sveri je bio srećan. Ljudi su se plašili da krenu na put kakav smo mi
prešli, a njemu je to pošlo za rukom; u Tuleu je za svoj tovar dobio
trostruko vise nego što bi to bilo u Danskoj ili Franačkoj, iako je deo
svog dragocenog tovara morao da pokloni u znak poštovanja prema
mesnom gospodaru. Ali, prodao je preostale posude, a na brod doneo
kitove kosti, kljove, kožu morskog konja, kože od foka; znao je da će
mnogo zaraditi ako bude mogao sve da ponese kući.
Bio je tako dobro raspoložen da nas je pustio da se iskrcamo; pili
smo kiselo pivo od breze u dugačkoj kući koja je smrdela na kitovo
meso. Svi smo bili sputani bukagijama, ne samo okovima koje smo
svakodnevno nosili, nego su nam ih stavili i na vratove; Sveri je
unajmio lokalne ljude da nas čuvaju. Trojica stražara su bila
naoružana dugačkim teškim kopljima, koja su ljudi iz Tulea koristili
za ubijanje kitova, dok su ostali imali noževe za deranje kože sa
životinja. Sveri je znao da je bio bezbedan dok su nas oni nadzirali;
tokom svih ovih meseci koje sam proveo s njim, samo tada se usudio
da progovori s nama. Hvalisao se putovanjem na koje smo krenuli, čak
je pohvalio naše veslanje. „A vas dvojica me mrzite“, rekao je gledajući
Finana i mene.
 Ništa nisam odgovorio.
„Pivo od breze je dobro“, rekao je Finan, „i hvala ti na njemu.“
„Pivo od breze je kao i pišaća morskog konja“, rekao je Sveri, a
onda podrignuo. Bio je pijan. „Mrzite me“, rekao je, zbunjen našom
mržnjom. „Posmatram vas i vas dvojica me mrzite. Ostale bičujem, ali
vas dvojica biste me ubila pre nego što kinem. Trebalo bi da vas
ubijem, je ’l da? Trebalo bi da vas žrtvujem moru.“ Nijedan od nas
dvojice nije progovarao. U vatri je zapucketala cepanica breze i u
vazduh su poletele iskrice. „Ali dobro veslate“, rekao je Sveri. „Jednom
sam oslobodio roba“, nastavio je, „oslobodio sam ga zato što mi se
svideo. Verovao sam mu. Čak sam mu dozvolio da upravlja Trgovcem,
ali pokušao je da me ubije. Znate li šta sam mu uradio? Zakucao sam
njegovo prljavo telo na pramac i tu ga ostavio da trune. Naučio sam
lekciju - na brodu ste da biste veslali, ništa vise. Veslate, radite i
umrete.“ Nedugo zatim je zaspao, a i mi smo; narednog jutra ponovo
smo se ukrcali na Trgovca i pod zloslutnom kišom napustili čudnu
zemlju leda i vatre.
Trebalo nam je mnogo manje vremena da se vratimo na istok, jer
smo se kretali nošeni povoljnim vetrom, pa smo ponovo zimu proveli
na Jitlandu. Drhtali smo od hladnoće u kolibi za robove, slušajući noću
Sverija kako stenje u ženinoj postelji. Pao je sneg, led je zarobio zaton,
došla je 880. godina, a ja sam napunio dvadeset i tri godine; znao sam
da mi je budućnost odredila da umrem u okovima, jer je Sveri bio
pažljiv, uman i bezobziran. A onda je došao brod crvene boje.
Nije to bila prava crvena boja. Većina brodova se gradi od
hrastovog drveta, koje s vremenom tamni; ovaj brod je bio napravljen
od borovog drveta, a kada bi ga svojim zracima obasjalo sunce, nisko
iznad površine mora, činilo se da je brod boje tamnocrvene krvi.
Kada smo ga prvi put ugledali, izgledao je kao da je modrocrven.
Ugledali smo ga uveče, onoga dana kad smo krenuli na put; crveni
brod je bio dugačak, nizak i uzak. Pojavio se sa istočnog horizonta,
krećući se prema nama pod uglom; jedro mu je bilo prljavosivo, preko
kojeg su bili ukršteni kanapi, dajući jedru stroži izgled; Sveri je
ugledao glavu zveri na pramcu broda i objavio da je u pitanju piratski
brod; zato smo otišli u plićak, uz obalu, koji je dobro poznavao. Zbog
plitke vode, crveni brod je oklevao da krene za nama. Veslali smo kroz
uske zalive i rasuta jata divljih pataka, a crveni brod nam je sve vreme
bio na vidiku, naspram dina; kad je pala noć, promenili smo pravac
kretanja, a oseka nas je povukla nazad na more; Sverijevi ljudi su nas
žestoko bičevali da što jače veslamo kako bismo se udaljili od kopna.
Zora je bila hladna i maglovita; kada se magla podigla, videli smo da je
crveni brod otišao.
Išli smo u Haitabu da utovarimo prvi teret te sezone, ali dok smo
prilazili luci, Sveri je ponovo ugledao crveni brod, koji je krenuo
prema nama; Sveri je opsovao. U odnosu na njega, kretali smo se u
pravcu vetra, što nam je pomoglo da lako umaknemo, iako se posada
crvenog broda trudila da nas stigne. Koristili su vesla, a pošto su imali
samo dvadeset klupa, brod je bio mnogo brži od Trgovca; ipak, brod
nije mogao da se kreće uz vetar, pa smo do narednog jutra ponovo bili
sami na pustom mom. Sveri je sve vreme psovao crveni brod. Gatao je
runskim štapićima, koji su ga ubedili da odustane od ideje o odlasku u
Haitabu; zato smo otišli u zemlju Sver, gde smo ukrcali krzno dabrova
i vunu uprljanu govnima.
Taj tovar smo zamenili za fine svede od valjanog voska. Ponovo
smo prevozili rudu gvožđa; tako je prošlo proleće, došlo je leto, a
crvenog broda nije bilo nigde na vidiku. Zaboravili smo na njega. Sveri
se setio da je sada bezbedno otići u Haitabu, pa smo tovar krzna od
irvasa odvezli u tu luku; tamo je saznao da ga crveni brod nije
zaboravio. Žurno se vratio na brod, ne mareći za ukrcavanje tovara;
čuo sam ga kako razgovara sa svojom posadom. Crveni brod je
tumarao obalom u potrazi za Trgovcem. Mislio je da je u pitanju bio
danski brod, na kom su bili ratnici.
„Ko?“, upitao je Haka.
„Niko ne zna.“
„Zašto?“
„Otkud bih ja to znao?“, zaurlao je Sveri; bio je dovoljno zabrinut
da još jednom progata runskim štapićima, koji su ga savetovali da
odmah napusti Haitabu. Sveri je dobio neprijatelja, za kog nije znao ko
je, pa je Trgovcem otišao do mesta koje se nalazi blizu kude u kojoj je
provodio zime; tu je izneo darove na kopno. Sveri je imao svog
gospodara. Skoro svi ljudi imaju gospodara koji im pruža zaštitu;
njegov gospodar se zvao Hajring, posedovao je mnogo zemlje, a Sveri
ga je svake zime plaćao srebrom; zauzvrat bi Hajring pružao zaštitu
Sveriju i njegovoj porodici. Ali Hajring nije mogao mnogo da učini
kako bi zaštitio Sverija na moru, iako je obećao da će saznati ko je
plovio crvenim brodom i zašto žele Sverija. U međuvremenu, Sveri je
odlučio da ode daleko odatle, pa smo isplovili na Severno more; plovili
smo obalom ka jugu, zaradivši novac prodajom usoljene haringe. Prvi
put otkako sam postao rob, prešli smo u Britaniju. Kod jedne reke u
Istočnoj Angliji, brod smo izvukli na kopno; nikada nisam saznao kako
se ta reka zvala; tamo smo ukrcali debela krzna, koja smo prevezli do
Franačke, gde smo kupili tovar posuda od gvožđa. Ovo je bio bogat
tovar, jer je franačko gvožđe najbolje na svetu; takođe smo kupili za
mačeve stotinu franačkih sečiva, koja su bila na ceni. Kao i uvek, Sveri
je proklinjao Franke zbog njihove tvrdoglavosti, mada je Sveri bio
tvrdoglav isto koliko i oni; iako je gvožđe i sečiva platio mnogo, znao
je da će mu ovaj tovar doneti veliku dobit na severnim ostrvima.
Leto se bližilo kraju, a mi smo krenuli na sever; iznad nas, guske
su u velikim jatima letele na jug; dva dana nakon utovara, ugledali smo
crveni brod, koji nas je čekao nedaleko od frizijske obale. Prošle su
nedelje otkako smo ga videli poslednji put; Sveri je, verovatno,
pomislio da je Hajring otklonio pretnju; međutim, brod se pružao
nedaleko od obale i ovoga puta mu je vetar išao naruku; zbog toga smo
skrenuli prema kopnu, a Sverijevi ljudi su nas očajnički bičevali.
Stenjao sam sa svakim podizanjem vesla, trudeći se da izgleda kako
veslam iz sve snage, a, u stvari, trudio sam se da smanjim jačinu
zaveslaja kako hi nas crveni brod sustigao. Mogao sam jasno da ga
vidim. Mogao sam da vidim peraja od vesala kako se podižu i spuštaju,
ali i belinu vode pod njegovim pramcem. Brod je bio mnogo duži i
mnogo brži od Trgovca, ali je i mnogo vode prodiralo u njega; baš zbog
toga nas je Sveri povukao ka plićaku, u blizini obale Frizije, koje se svi
brodski kapetani plaše.
 Ova obala nije puna stenja kao većina drugih obala na Severu.
Nema litica koje dobar brod mogu razbiti na komade. Umesto toga,
ona predstavlja splet trske, ostrva, zatona i blatnjavih zaravni. Njeni
opasni plićaci prostiru se miljama. Kroz ove plićake prolazi su
označeni vrbama, pobodenim u blato; ovi slabašni znaci nude
bezbedan prolaz kroz ovaj splet; uprkos tome, i Frizijci su bili poznati
kao pirati. Oni vole da, kao bezbedne, obeleže lažne kanale, koji vode
u blato, gde se brod može nasukati u oseci, a onda bi se ljudi koji žive
u kućama od blata, na ostrvima od blata, ustremili kao vodeni pacovi
kako bi ubijali i pljačkali.
Ali, Sveri je ovde trgovao i, kao svi brodski kapetani, sećao se i
dobrih i loših voda. Crveni brod nas je sustizao, ali Sveri se nije
uplašio. Posmatrao sam ga dok sam veslao; video sam kako mu se od
brzo pomeraju levo i desno da bi odlučio kojim kanalom da nastavi;
onda bi brzo okrenuo kormilo kako bismo skrenuli u izabrani kanal.
Tražio je najpliće kanale, zalive sa najviše skretanja; bogovi su bili uz
njega, jer čak i kada bi naša vesla dotakla blatnjavo dno, Trgovac se
nikada nije nasukao. Pošto je crveni brod bio veći, a verovatno i zato
što njegov kapetan nije poznavao obalu, kretao se mnogo opreznije,
polako zaostajući za nama.
Crveni brod nas je ponovo imao na vidiku kada smo moral i da
pređemo široki pojas otvorene vode, ali je Sveri pronašao drugi kanal,
na drugoj obali i tu je, prvi put, usporio naše zaveslaje. Postavio je
Haku na pramac, a Haka je nastavio da spušta u vodu vreću napunjenu
olovom, nadajući se da ćemo izaći u dublju vodu. Vukli smo se kroz
blato i vodu, krećući se sporo prema severu i istoku; pogledao sam ka
istoku i primetio da je Sveri, najzad, načinio grešku. Linija vrba je
obeležavala kanal kojim smo se kretali, ali su ispred njih i ispred
niskog, blatnjavog ostrva, koje je bilo puno ptica, veće vrbe
obeležavale kanal pun duboke vode, koji se probijao kroz kopno i koji
bi, naravno, omogućio crvenom brodu da nam preseče put; posada
crvenog broda je primetila ovu mogućnost i krenula tim većim
kanalom. Njihova vesla su udarala po vodi, brod se kretao punom
brzinom, brzo su nas pristizali, a onda su mu se vesla zapetljala u
travu.
Sveri se nasmejao. Znao je da su veće vrbe označavale lažne
kanale, pa je crveni brod upao u zamku. Sada sam mogao jasno da
vidim taj brod; na njemu su bili ukrcani naoružani ljudi, ljudi odeveni
u oklope, danski ratnici sa mačevima i ratnici sa kopljima; ipak, brod
se nasukao.
„Majke su vam koze!“, vikao je Sveri preko blata, iako, sumnjam da
se njegov glas čuo na nasukanom brodu. „Vi ste govna! Naučite da
plovite brodom, beskorisna kopiladi!“
Krenuli smo drugim kanalom, ostavivši za sobom crveni brod;
Haka je i dalje bio na pramcu, odakle je neprekidno spuštao u vodu
vreću napunjenu olovom. Nakon toga bi uzviknuo koliko je voda
duboka. Ovaj kanal je bio neobeležen, pa smo morali da se krećemo
izuzetno sporo, jer Sveri nije želeo da se nasučemo. Iza nas, daleko iza
nas, mogao sam da vidim posadu crvenog broda kako sve čini da ga
oslobodi. Ratnici su poskidali svoje oklope i sišli u vodu kako bi podigli
veliki brodski trup; dok se s puštala noć, video sam da je brod
oslobođen i da ponovo kreće u svoju poteru, ali sada smo bili daleko
ispred njih, obavijeni plaštom tame.
Tu noć proveli smo u zalivu oivičenom trskom. Sveri se nije usudio
da krene na obalu. Na obližnjem ostrvu je bilo naroda, čije su vatre
svetlucale u noći. Međutim, nismo videli nijedno drugo svetlo, što je
značilo da je miljama unaokolo ovo ostrvo bilo jedino naseljeno; znao
sam da je Sveri zabrinut jer bi vatre mogle privući crveni brod; zato
nas je s prvim zracima sunca udarao nogom kako bi nas probudio;
izvukli smo sidro, a Sveri nas je poveo na sever, prolazom obeleženim
vrbama. Činilo se da prolaz vijuga oko obale samog ostrva i da vodi ka
otvorenom moru, gde su se belasali talasi; to nam je pružilo priliku da
nađemo izlaz iz ovog zagonetnog kraja. Haka je i dalje tragao za
dubljom vodom, dok smo se probijali kroz trsku i blatnjave obale.
Zaliv je bio plitak, toliko plitak da su naša vesla neprekidno udarala o
dno i podizala blato; ali, malo po malo, sledili smo nežne vrbe duž
obale, a onda je Haka doviknuo da je crveni brod opet za nama.
 Crveni brod je bio daleko iza nas. Iako se Sveri plašio da su ga
privukle vatre iz naselja na ostrvu, crveni brod je, ipak, ostao južno od
ostrva, a između nas i njega pružale su se misteriozne blatnjave obale
i zaton. Crveni brod nije mogao da krene na zapad, ka otvorenom
moru, jer su tu obalu neprekidno šibali talasi, pa je brod morao ili da
krene za nama, ili da pokuša da nas zaobiđe sa istočne strane kako bi
pronašao drugi put ka okeanu.
Posada broda je odlučila da nas prati; posmatrali smo ih kako
pažljivo istražuju put duž južne obale ostrva, tražeći kanal koji bi ih
odveo do luke u kojoj smo se usidrili. Mi smo se, i dalje, polako kretali
ka severu kada se ispod kobilice našeg broda začuo mek, piskav zvuk;
Trgovac je nežno zadrhtao i zloslutno ostao miran. „Diži vesla!“,
uzviknuo je Sveri.
Iako smo podigli vesla, brod se nasukao. U polutami i izmaglici,
koja je lebdela nad ostrvima, izgubili smo crveni brod sa vidika.
Vodostaj je bio nizak. Bio je to period kada voda miruje, period između
plime i oseke; Sveri je mrko gledao u zaliv, moleći se da ugleda plimu
kako prodire u kanale i nosi nas u vodu; ali, voda je bila mirna i hladna.
„Izlazite iz broda!“, povikao je. „Pogurajte ga!“
Pokušavali smo, ili su bar drugi pokušavali, jer smo se Finan i ja
uglavnom pretvarali da guramo, ali Trgovac se dobro nasukao. Brod
se nasukao tako lako i tiho, a nije hteo ni da se pomeri s mesta; Stojeći
na platformi kod kormila, Sveri je ugledao ostrvljane kako idu prema
nama preko tršćaka, a onda je, sa zabrinutim izrazom na licu, ugledao
crveni brod kako prelazi široki zaliv, u kojem smo prethodno bili
usidreni. Mogao je da vidi smrt kako dolazi.
„Ispraznite brod“, povikao je.
Sveri je teško doneo ovu odluku, ali to je bilo rešenje bolje od
smrti; izbacili smo sve posude sa broda. Finan i ja vise nismo mogli da
se izvlačimo, jer je Sveri video koliko smo radili; ošinuo nas je štapom,
a mi smo počeli da uništavamo dobit celogodišnje trgovine. Bacili smo
čak i oštrice mačeva; za to vreme, crveni brod nam se približavao,
prolazeći kanalom; bio je samo četvrt milje iza nas kada su poslednje
posude izbačene sa Trgovca, a on se lagano zaljuljao. Nailazila je
plima, koja se kovitlala oko bačenih posuda.
„Veslajte!“, povikao je Sveri. Ostrvljani su nas posmatrali. Nisu se
usuđivali da nam priđu, jer su se plašili naoružanih ljudi sa crvenog
broda; sada su nas gledali kako odlazimo ka severu; borili smo se sa
nadolazećom plimom, vesla su nam udarala i po blatu i po vodi, ali
Sveri je urlao na nas da brže veslamo. Čak i da se ponovo nasučemo,
rizikovao bi, ali bogovi su bili na njegovoj strani, jer smo prošli kroz
ušće kanala, a Trgovac se uzdizao na nadolazećim talasima; odjednom,
ponovo smo bili na mom, gde se voda penušala pod našim pramcem;
pošto je Sveri podigao jedro, uputili smo se prema severu, a činilo se
da se i crveni brod nasukao na istom mestu na kojem smo i mi. Crveni
brod je naišao na gomile posuda, a pošto mu je trup bio dublji od
Trgovčevog, trebalo mu je dosta vremena da se oslobodi; dok se
crveni brod izvlačio iz kanala, nas je već uveliko s krivala oluja, koja
se obrušila sa zapada, noseći brod svom svojom snagom.
Sveri je poljubio amajliju s čekićem. Izgubio je bogatstvo, ali je već
bio bogat, pa je mogao sebi da priušti takav gubitak. Ipak, morao je da
sačuva svoje bogatstvo; znao je da ga crveni brod progoni i da će ostati
u priobalju dok god nas ne nade; zato je, kada je pao mrak, spustio
jedro i naredio nam da veslamo.
Krenuli smo ka severu. Crveni brod je i dalje bio iza nas, ali veoma
daleko; s vremena na vreme sakrivao nas je pljusak, a kada je naišao
zaista jak pljusak, Sveri je spustio jedro, okrenuo brod prema zapadu,
u pravcu vetra, a njegovi ljudi su nas bičevanjem terali da veslamo što
vise. Čak su se i dvojica njegovih ljudi prihvatila vesala kako bismo
uspeli da pobegnemo iza mračnog horizonta pre nego što posada
crvenog broda primeti da smo promenili kurs. Veslanje je bilo
brutalno i teško. Grabili smo kroz vetar, preko mora, a sa svakim
zaveslajem mišići su nam plamteli, sve dok nisam pomislio da ću se
srušiti od umora. Prestali smo da veslamo kada je već bila duboka noć.
Sveri vise nije video velike talase, koji su se valjali sa zapada, pa nam
je naredio da podignemo vesla i zatvorimo otvore kroz koje smo ih
spuštali u vodu; ležali smo kao mrtvi, dok se brod podizao i spuštao
po tamnom i uzburkanom mora.
U zoru nije bilo nikoga na vidiku. Vetar i kiša su nas šibali sa juga,
što je značilo da ne moramo da veslamo; umesto toga, podigli smo
jedro i pustili da nas vetar nosi po sivoj pučini. Gledao sam iza broda,
ka krmi, pogledom tražeći crveni brod, ali nije ga bilo na vidiku.
Morem su vladali talasi, oblaci i jak vetar, koji je fijukao nad tragom
našeg broda, dok su divlje ptice letele kao bele krpe na olujnom vetru;
na takvom vetru Trgovac se toliko povijao da smo bili poliveni vodom;
Sveri se naslonio na kormilo, pesmom proslavljajući svoj beg od
tajanstvenog neprijatelja. Ponovo mi je došlo da zaplačem. Nisam
znao ko je bio na crvenom brodu, ko je upravljao njime, ali znao sam
da je taj brod Sverijev neprijatelj, a bilo koji Sverijev neprijatelj bio je
moj prijatelj. Ali sada ga nije bilo - pobegli smo mu.
Tako smo se vratili u Britaniju. Sveri to nije planirao, jer nije imao
šta da proda, iako je imao skrivene novčiće, kojima je mogao da kupi
robu; ali ti novčići su služili za crne dane. Umakao je crvenom brodu,
ali je znao da će, ako krene kući, zateći crveni brod u zasedi, nedaleko
od Jitlanda; ne sumnjam da je razmišljao o nekom drugom, sigurnom
mestu, na kojem bi mogao da provede zimu. To je značilo da mora da
potraži gospodara koji bi mu pružio zaštitu dok je Trgovac na kopnu,
dok ga čistimo, popravljamo i popunjavamo otvore na njemu, a taj
gospodar će tražiti da mu plati u srebru. Mi, veslači, čuli smo samo
delove razgovora da Sveri planira da ponese do Danske još jedan tovar
robe kako bi ga prodao, a zatim da pronađe neku luku u kojoj bi mogao
da se sakrije, i odakle bi mogao preko kopna da dođe do svoje kuće
kako bi uzeo još srebra, kojim bi naredne godine finansirao trgovinu.
Bili smo daleko od britanske obale. Nisam znao gde se nalazimo.
Znao sam da nismo u Istočnoj Angliji, jer nije bilo strmih obala i brda.
„Ovde nema šta da se kupi“, žalio se Sveri.
„A vuna?“, predlagao je Haka.
„Kolika će joj biti cena u ovo doba godine?“, ljutito ga je pitao Sveri.
„Dobićemo samo ono što nisu mogli proletos da prodaju. Ništa osim
smeća, ulepljenog ovčijim brabonjcima. Radije bih prevozio ugalj.“
 Jedne noći, usidrili smo se u ušću neke reke; do obale su dojahali
naoružani konjanici, posmatrajući nas, pri tom ne koristeći nijedan
ribarski čamac, koji se nalazio na obali, kako bi došli do nas, što je
značilo sledeće - ako mi njih ostavimo na mini, ni oni neće dirati nas.
Samo što se spustio mrak, u reku je uplovio još jedan trgovački brod,
koji se usidrio blizu nas; kapetan tog danskog broda dovezao se do nas
malim čamcem; on i Sveri su se šćućurili u prostoru ispod platforme,
na kojoj se nalazilo kormilo, kako bi razmenjivali novosti. Ništa nismo
uspeli da čujemo. Mogli smo samo da vidimo dvojicu muškaraca kako
piju pivo i pričaju. Stranac je otišao pre nego što je tama sakrila njegov
brod; činilo se da je Sveri zadovoljan razgovorom, jer je ujutro ka
drugom brodu doviknuo reći zahvalnosti, a nama naredio da
podignemo sidro i spustimo vesla. Dan je bio bez vetra, more je bilo
mimo; veslali smo pored obale, prema severu. Posmatrajući kopno,
video sam dim koji se uzdizao iznad naselja; pomislio sam da su ljudi
tamo slobodni.
Sanjao sam slobodu, ali nisam ni pomišljao da će ona doći. Mislio
sam da ću umreti za tim veslom, kao što su mnogi pre mene poumirali
pod Sverijevim bičem. Od jedanaest veslača koje sam zatekao kada su
me predali Sveriju, samo su još četvorica bila u životu, a jedan od njih
je bio Finan. Sada smo imali četrnaestoricu veslača, jer je Sveri
zamenio one koji su pomrli, a od kada je crveni brod počeo da mu
predstavlja opasnost, kupio je dodatne veslače. Nekim brodskim
kapetanima su na brodovima veslali slobodni ljude, jer su računali da
će ti ljudi biti vredniji, ali takvi ljudi su očekivali da dobiju svoj deo u
srebru, a Sveri je bio škrtica.
Kasnije toga jutra, došli smo do ušća reke; pogledao sam prema
delu zemlje na južnoj obali i ugledao visoku kulu svetilju, koju je
trebalo potpaliti kao znak upozorenja ljudima na kopnu da dolaze
pljačkaši; tu kulu sam već jednom video. Izgledala je kao i stotine
drugih, a opet, prepoznao sam je; znao sam da stoji na ruševinama
rimskog utvrđenja, na mestu na kojem je počelo moje ropstvo. Vratili
smo se do reke Tajn.
 „Robovi!“, obratio nam se Sveri. „To je ono što kupujemo! Robove
kao što ste vi, kopilani. Samo što oni nisu kao vi, jer su to žene i deca,
Škoti. Da li neko od vas govori njihovim kopilanskim jezikom?“ Niko
od nas nije odgovarao. Niko od nas nije imao potrebu da govori
škotskim jezikom, jer je Sveri imao bičeve koji su govorili dovoljno
glasno.
Nije voleo da prevozi roblje kao teret, jer bilo je potrebno
neprekidno ih nadgledati i hraniti; neki trgovac mu je ispričao za žene
i decu nedavno zarobljene u jednoj od beskrajnih pograničnih pljački
između Nortumbrije i Škotske; ti robovi su bili najbolja mogućnost za
zaradu. Ako bi neka žena bila lepa ili neko dete, mogli bi se dobro
prodati na pijacama za robove na Jitlandu; Sveriju je bila potrebna
dobra trgovina, zato smo tokom plime uplovili u reku Tajn. Išli smo
prema Gajrumu; Sveri je čekao dok voda nije dosegla nivo koji su
obeležavali ostaci brodova i olupine; tek tada je sa Trgovcem prišao
obali. Nije često prilazio obali, ali je želeo da izribamo spoljni deo
trupa pre nego što se vratimo u Dansku; osim toga, bilo je lakše ukrcati
ljude dok je brod na obali; zato smo ga izvukli na obalu; primetio sam
da su izgradili nove prostorije u kojima su držali robove, ali i da je
porušeni manastir dobio novi krov od slame. Sve je bilo onako kako
sam ostavio.
Sveri nas je naterao da nosimo okovratnike za robove da ne bismo
pobegli; dok je on prelazio ustajalu morsku vodu u priobalju i krenuo
uzbrdo, ka manastiru, mi smo kamenjem strugali deo brodskog trupa
koji je bio u vodi. Dok je radio, Finan je pevao na svom maternjem,
irskom jeziku; samo ponekad bi mi se iskrivljeno osmehnuo. „Izbaci
mahovinu iz otvora, Ozberte“, predložio mi je.
„Pa da potonemo?“
„Jes', al’ će i Sveri da potone sa nama.“
„Pusti ga da živi da možemo da ga ubijemo“, odgovorio sam.
„I ubićemo ga“, rekao je Finan.
„Nikada ne prestaješ da se nadaš, a?“
 „Sanjao sam to“, odgovorio je Finan. „To sam sanjao tri puta od
kada se pojavio crveni brod.“
„Ali crvenog broda vise nema“, rekao sam mu.
„Ubićemo ga, obećavam ti. Da znaš da ću igrati po njegovim
crevima.“
U podne, plima je dosegla svoj vrhunac i počela da opada tokom
popodneva, sve dok se Trgovac nije nasukao na obalu, visoko iznad
ustalasane vode, ne mogavši da isplovi pre svitanja. Sveri je uvek bio
nesiguran kada bi mu se brod našao na obali; znao sam da će hteti da
utovari brod tog istog dana da bi zaplovio tokom noćne plime. Sidro
je bilo spremno, pa smo, tokom noći, mogli da odguramo brod sa obale
i iz močvare do središta reke kako bismo s prvim zracima sunca
spremno napustili reku.
Kupio je trideset tri roba. Najmlađi je imao pet ili šest godina,
najstariji verovatno sedamnaest ili osamnaest; to su sve bile žene i
deca, nijednog muškarca nije bilo među njima. Očistili smo spoljnu
stranu broda i čučnuli na obalu kada su ih doveli; gledali smo u žene
očima požudnih muškaraca, kojima su uskraćene telesne strasti.
Robinje su plakale, pa je bilo teško reći da li je među njima bilo lepih.
Plakale su zato što su postale robinje, jer su ih oteli iz njihove zemlje,
jer su se plašile mora i, na kraju, zato što su se plašile nas. Pored njih
su jahala dvanaestorica naoružanih muškaraca. Nijednog od njih
nisam poznavao. Sveri se kretao niz redove okovanih žena i dece,
gledajući deci u zube i cepajući ženama haljine da bi im video grudi.
„Na riđokosoj ćeš dobro zaraditi“, obratio se Sveriju jedan od
naoružanih ljudi.
„Na svima ću dobro zaraditi.“
„Sinoć sam je naguzio“, nastavio je čovek, „pa možda nosi i moje
dete, a? Dobićeš dva roba za jednog, srećno kopile.“
Robovi su već bili okovani, a Sverija su naterali da plati i za okove
i za lance, baš kao što je morao da kupi i hranu i pivo da bi na našem
putu do Jitlanda to trideset troje Škota ostalo u životu. Sve to morali
smo da donesemo iz manastira, pa nas je Sveri poveo preko ustajale
morske vode, preko potoka, pa uz brdo, sve do srušenog kamenog
krsta, gde je čekala zaprega i šestorica ljudi na konjima. Na zaprezi se
nalazila burad sa pivom, burad sa usoljenim haringama i dimljenim
jeguljama, kao i džak jabuka. Sveri je zagrizao jabuku, namrštio se i
ispljunuo zalogaj. „Pune crva“, požalio se, bacivši nam ostatak jabuke;
uspeo sam da ga zgrabim iako su i drugi pohrlili. Prepolovio sam je na
dva dela i drugi deo dao Finanu. „Potući će se oko crvljive jabuke“,
izrugivao se Sveri, a onda na pod zaprege prosuo novčiće iz torbice.
„Kleknite, kopilani“, izderao se na nas dok je sedmorica konjanika
prilazila zaprezi.
Kleknuli smo u znak poštovanja prema pridošlom vlastelinu.
„Moramo proveriti ove novčiće“, rekao je vlastelin; prepoznao sam
glas, podigao pogled i ugledao Svena Jednookog.
I on je pogledao mene.
Spustio sam pogled i zagrizao jabuku.
„Franački bakrenjaci“, ponosno je rekao Sveri, ponudivši Svenu
srebrnjake.
Sveri ih nije uzeo. Zurio je u mene. „Ko je ovo?“, pitao je. Sveri je
pogledao u mene. „Ozbert“, odgovorio je. Odvojio je još srebrnjaka.
„Ovo su Alfredovi peniji“, rekao je pružajući ih Svenu.
„Ozbert?“, rekao je Sven. I dalje me je posmatrao. Nisam ličio na
Utreda od Bebanburga. Na licu sam imao nove ožiljke, nos mi je bio
slomljen, neočešljana kosa bila mi je umršena, brada neuredna, a koža
tamna kao nagrizeno drvo, ali on me je i dalje posmatrao. „Dođi
ovamo, Ozberte“, rekao je.
Nisam mogao da priđem mnogo blizu, jer me je lanac oko vrata
povezivao sa drugim veslačima; ipak, ustao sam, dobauljao do njega i
ponovo kleknuo, jer ja sam bio rob, a on gospodar. „Pogledaj me“,
proderao se.
Poslušao sam ga, zureći u njegovo oko; primetio sam da je odeven
u blistav oklop, da ima lep ogrtač i da jaše dobrog konja. Počeo sam da
tresem desnim obrazom i da balavim kao da sam lud; kezio sam mu se
kao da mi je drago što ga vidim i prisilno zabacivao glavu; sigurno je
pomislio da sam samo još jedan uništeni, napola ludi rob, odmahnuo
je, naredivši mi tako da se udaljim, a onda je uzeo novčiće od Sverija.
Cenkali su se, ali Sveri je na kraju prihvatio da su novčići od dobrog
srebra; naredili su veslačima da ponesu burad na brod.
Dok smo se kretali, Sveri me je jako udario po ramenima. „Sta si
ono radio?“
„Radio, gospodaru?“
„Tresao si se kao budala, balavio si.“
„Mislim da ću se razboleti, gospodaru.“
„Poznaješ li tog čoveka?“
„Ne, gospodaru.“
Sveri je bio sumnjičav prema meni, ali nije mogao ništa da sazna;
ostavio me je na miru dok smo podizali burad na Trgovca, koji je
jednom svojom polovinom i dalje bio nasukan na obalu. Ali, dok smo
smeštali namirnice, ja se nisam ni tresao, ni balavio; Sveri je znao da
nešto nije u redu, razmišljao je o tome, a kada se setio odgovora,
ponovo me je udario. „Ti si odavde, zar ne?“
„Jesam li, gospodaru?“
Ponovo me je udario još jače, a ostali robovi su posmatrali. Umeli
su da prepoznaju ranjenu zver - jedna im je bila pred očima; ali, samo
je Finan saosećao sa mnom, a on nije mogao ništa da uradi. „Ti si
odavde“, rekao je Sveri. „Kako sam mogao to da zaboravim? Ovde su
mi te predali.“ Pokazao je prstom ka Svenu, koji se nalazio s druge
strane ustajale morske vode, na brdu na čijem je vrhu bila ruševina.
„Šta je tebi Sveri Jednooki?“
„Ništa“, odgovorio sam. „Nikada ga ranije nisam video.“
„Lažljivo govno“, rekao je. Imao je osećaj za zaradu kao i svaki
trgovac, pa je naredio da me odvoje od ostalih veslača, ostavljajući mi
okove na nogama i oko vrata. Sveri je uhvatio kraj lanca, što je značilo
da će me povesti nazad u manastir; ali, nismo stigli dalje od
šljunkovite obale, jer je i Svenu nešto palo na pamet. Moje lice ga je
progonilo u noćnim morama; u budali Ozbertu, koja se trzala pred
njim, ponovo je video svoje noćne more; sada je galopom jahao ka
nama, u pratnji šestorice konjanika.
„Klekni“, naredio mi je Sveri.
Kleknuo sam.
Svenov konj je proklizavao dok se zaustavljao na šljunkovitoj
obali. „Pogledaj me“, naredio mi je po drugi put; podigao sam pogled,
a iz usta mi je visila pljuvačka do brade. Previjao sam se, a Sveri me je
žestoko udario. „Ko je on?“, pitao je Sven.
„Rekao mi je da se zove Ozbert, gospodaru“, odgovorio je Sveri.
„On ti je to rekao?“
„Ovde su mi ga predali, gospodaru, na ovom mestu“, rekao je Sveri,
„rekao mi je da se zove Ozbert.“
Sveri se nasmešio. Sjahao je i krenuo prema meni; podigao mi je
bradu tako da je mogao da mi gleda u lice. „Ovde su ti ga predali?“,
upitao je Sverija.
„Predao mi ga je kralj Gutred, gospodaru.“
Sveri me je tada prepoznao, a njegovo jednooko lice se iskrivilo
pod uticajem čudne mešavine osećanja trijumfa i mržnje. Tako jako
me je udario po glavi da mi se na trenutak pomračilo pred očima; pao
sam u stranu. „Utred!“, izderao se trijumfalno. „Ti se zoveš Utred!“
„Gospodaru!“ Sveri je stajao iznad mene, štiteći me, ali ne zato što
sam mu se sviđao, nego zato što sam predstavljao izvor neočekivano
dobre zarade.
„On je moj“, rekao je Sven, izvlačeći dugi mač iz korica obmotanih
ovčijim runom.
„Samo ga ja mogu prodati, gospodaru, a tvoje je da ga kupiš“, rekao
je Sveri ponizno ali odlučno.
„Da bih došao do njega, ubiću i tebe Sveri i sve tvoje ljude“, rekao
je Sven. „Cena za ovog čoveka je tvoj život.“
Sveri je znao da je izgubio. Naklonio se, oslobodio me lanaca sa
vrata i ustuknuo; zgrabio sam lanac koji mi je bio oko vrata i
zamahnuo njime ka Svenu; lanac je prozviždao pored njega, nateravši
ga da ustukne, a onda sam potrčao. Zbog okova na nogama sam
hramao, ali nisam imao drugog izbora nego da trčim prema reci.
Posrtao sam probijajući se kroz male talase; okrenuo sam se,
očekujući da upotrebim lanac kao oružje; znao sam da sam mrtav, jer
su za mnom jurili Svenovi konjanici; krećući se unazad, ulazio sam sve
dublje i dublje u vodu. Pomislio sam da je bolje udaviti se nego trpeti
Svenova mučenja.
A onda su konjanici zastali. Sveri se probijao kraj njih, a onda je i
on usporio; bio sam u vodi do grudi, a lanac u ruci mi je smetao;
spremao sam se da se bacim u crnu smrt reke kada je Sveri ustuknuo.
Napravio je korak unazad, okrenuo se i potrčao za svojim konjem. Na
licu mu se video strah; rizikovao sam okrećući se da vidim šta ih je to
uplašilo.
A tamo, sa mora, nošen plimom i veslima na obe svoje strane,
dolazio je crveni brod.
 VI

C rveni brod je bio blizu i brzo se približavao. Pramac mu je bio

ukrašen Crno zubom zmajskom glavom, a bio je pun naoružanih
ljudi, u oklopima i sa šlemovima na glavama. Zvuk vesala, povici
ratnika i bela pena oko velikog crvenog pramca učinili su da izgleda
kao da dolazi oluja. Morao sam da se zanesem na jednu stranu da bih
ga izbegao, jer brod nije usporavao kako se primicao obali, samo je
nadirao; vesla su još jednom dotakla vodu, a pramac je zastrugao po
obali; zmajeva glava se propela, velika brodska kobilica se zarila u
obalu, izazivajući gromoglasno rasipanje šljunka pod brodom. Tamni
trap se pojavio nada mnom, a drška vesla me je udarila po leđima,
gurnuvši me pod talase; pošto sam uspeo da se uspravim, video sam
da se brod zaustavio i da je dvanaestak ljudi u oklopima iskočilo sa
pramca, noseći koplja, mačeve, sekire i štitove. Ljudi koji su prvi
iskočili na obalu povicima su izazivali na borbu; za to vreme, veslači
su ostavili vesla, uzeli oružje i krenuli za njima. Ovo nije bio trgovački
nego vikinški brod, koji je došao ovamo s ciljem da ubija.
Sveri je pobegao. Uskočio je u sedlo, podbadajući konja
mamuzama dok je prolazio kroz ustajalu morsku vodu; šestorica
njegovih ljudi, koji su bili mnogo hrabriji, krenuli su konjima prema
vikinzima, koji su krenuli u osvajanje; ali zveri su sekirama, uz krike,
oborene iz sedala; oboreni jahači bili su posečeni na obali; njihova krv
je polako curila do malih talasa u kojima sam stajao, otvorenih usta,
ne verujući u ono što vidim. Sveri je bio na kolenima, ispruženih ruku,
kako bi pokazao da nema oružje.
Zapovednik crvenog broda, veličanstvenog izgleda, sa šlemom
ukrašenim orlovim krilima, poveo je svoje ljude prema stazi koja j e,
prolazeći kroz močvaru, vodila do manastira. Šestoricu ratni ka
ostavio je na obali; jedan od njih je bio gorostasan čovek, visok kao
drvo i širok poput bureta; nosio je veliku ratničku sekiru, koja je bila
umrljana krvlju. Jednim pokretom ruke skinuo je šlem i iscerio mi se.
Nešto je rekao, ali ga nisam čuo. Gledao sam ga s nevericom, dok je
njegov osmeh bivao sve širi.
Bio je to Stepa.
Stepa Snotor, što je značilo pametni Stepa, ali to je bila sala, jer baš
i nije bio bistar, ali je bio odličan ratnik, koji mi je nekada bio zakleti
neprijatelj, da bi mi nakon nekog vremena postao prijatelj. Sada mi se
kezio sa rečne obale; nisam shvatao zašto je zapadnosaksonski ratnik
putovao vikinškim brodom, a onda sam počeo da plačem. Plakao sam
jer sam bio Slobodan i jer je Stepino široko, zlokobno lice, puno
ožiljaka, bilo najlepša stvar koju sam video od kada sam poslednji put
bio na ovoj obali.
Izašao sam iz vode i zagrlio ga; čudno me je potapšao po leđima,
sve vreme se smešeći, jer je bio srećan. „To su ti uradili?“, rekao je,
pokazujući okove na mojim nogama.
„Nosim ih već vise od dve godine“, rekao sam.
„Razmakni noge, gospodaru“, rekao je.
„Gospodaru?“ Sveri je čuo Stepu kako izgovara tu reč, a to je bila
saksonska reč koju je razumeo. Ustao je i nesigurnim koracima krenuo
ka nama. „Tako te je nazvao?“, upitao je. „Gospodaru?“
Samo sam posmatrao Sverija, a on je ponovo kleknuo. „Ko si ti?“,
upitao je preplašeno.
„Hoćeš li da ga ubijem?“, brundao je Stepa.
„Ne još“; rekao sam.
„Ostavio sam te u životu, hranio te“, rekao je Sveri.
Pokazao sam prstom ka njemu. „Ćuti!“, rekao sam. Ućutao je.
„Razmakni noge, gospodaru“, ponovio je Stepa. „Razvuci taj lanac.“
Učinio sam kako je tražio. „Pažljivo“, rekao sam.
„Pažljivo!“, zadirkivao me je, a onda zamahnuo sekirom, a velika
oštrica je prozviždala pored mojih prepona i udarila po lancu.
Zglobovi su mi se savili u pravcu ovog jakog udarca, od kojeg sam se
zateturao. „Budi miran“, naredio mi je Stepa; ponovo je zamahnuo, ali
ovoga puta je lanac pukao. „Sada možeš da hodaš, gospodaru“, rekao
je Stepa; mogao sam da hodam, iako se prekinuti lanac vukao za
mojim zglobovima.
Krenuo sam prema dvojici mrtvih ljudi kako bih izabrao dva mača.
„Oslobodi onog čoveka“, rekao sam Stepi pokazujući na Finana; Stepa
je presekao lance, a nasmejani Finan je potrčao ka meni; posmatrali
smo se, dok su nam oči blistale od suza radosnica; tada sam mu predao
mač. Na trenutak je pogledao oštricu, kao da ne veruje u ono što vidi,
a onda je zgrabio balčak i kao vuk urliknuo prema nebu koje se
pomračilo. Zagrlio me je plačući. „Slobodan si“, rekao sam mu.
„I ponovo sam ratnik“, rekao je. „Ja sam Finan Hitri!“
„A ja sam Utred“, rekao sam, koristeći to ime prvi put od kada sam
poslednji put bio na ovoj obali. „Zovem se Utred“, ponovio sam, ali
ovoga puta glasnije, „i ja sam gospodar Bebanburga.“ Okrenuo sam se
prema Sveriju, dok je u meni bujao bes. „Ja sam gospodar Utred“,
rekao sam mu, „čovek koji je kraj mora ubio Ubu Lotbroksona, a Svena
od Belog konja poslao u dvoranu mrtvih. Ja sam Utred.“ Bio sam crven
od besa. Prikrao sam se Sveriju, dodirnuvši mu lice vrhom mača. „Ja
sam Utred“, rekao sam, „i zvaćeš me gospodaru.“
„Da, gospodaru“, rekao je.
„A on je Finan od Irske i zvaćeš ga gospodaru“, rekao sam.
Sveri je pogledao Finana; spustio je pogled, jer nije mogao da ga
pogleda u oči. „Gospodaru“, rekao je Finanu.
Želeo sam da ga ubijem, ali sam mislio da Sverijeva uloga na zemlji
nije u potpunosti završena, pa sam se zadovoljio time što sam uzeo
Stepin nož i rasekao Sverijevu tuniku, ogolivši mu ruku. Drhtao je,
očekujući da mu prerežem grkljan; umesto toga, urezao sam mu slovo
S u meso, a onda utrljao pesak u ranu. „Red mi, robe“, obratio sam mu
se, „kako ćeš mi skinuti ove zakivke?“ Nožem sam potapšao lance na
mojim zglobovima.
„Potreban mi je kovački alat, gospodaru“, rekao je Sveri.
„Ako želiš da živiš, Sveri, moli se da ga pronađemo.“
U porušenom manastiru je moralo biti alata, jer su tamo
Kjartanovi ljudi okivali robove; Stepa je poslao dvojicu ljudi da
potraže alat, kojim će nas osloboditi lanaca; Finan se zabavljao
iživljavajući se nad Hakom, jer mu nisam dozvolio da ubije Sverija.
Uplašeni škotski robovi su sve to posmatrali, dok se kraj nasukanog
Trgovca krv slivala u more. Nakon toga, Finan je poskakivao od
radosti, pevušeći jednu od onih divljih pesama, a onda je pobio ostatak
Sverijeve posade.
„Zašto si došao ovamo?“, upitao sam Stepu.
„Poslali su me, gospodaru“, ponosno je odgovorio.
„Poslali? Ko te je poslao?“
„Kralj, naravno“, rekao je.
„Gutred te je poslao?“
„Gutred?“, upitao je Stepa, zbunjen imenom, a onda odmahnuo
glavom. „Ne, gospodaru. Poslao me je kralj Alfred.“
„Alfred te je poslao?“, upitao sam, zureći u njega otvorenih usta.
„Alfred?“
„Alfred nas je poslao?“, potvrdio je.
„Ali ovo su Danci“, pokazao sam ka posadi koja je ostala sa Stepom
na obali.
„Neki jesu Danci“, odgovorio je Stepa, „ali većina su Zapadni
Saksonci. Alfred nas je poslao.“
„Alfred vas je poslao?“, ponovio sam pitanje, znajući da zvučim kao
da ne umem da povežem činjenice, ali jedva da sam mogao da
poverujem u ono što sam čuo. „Alfred je poslao Dance?“
„Njih dvanaestoricu, gospodaru“, rekao je Stepa, „a oni su ovde
samo zato što slede njega.“ Pokazao je prstom ka zapovedniku broda,
koji je imao šlem sa orlovim krilima, i koji se vraćao na obalu. „On je
talac“, rekao je Stepa, kao da je to bilo objašnjenje za sve. „A Alfred me
je poslao kako bih se uverio da će ovaj čovek održati reč. Ja ga čuvam.“
Talac? Tada sam se setio čije je obeležje bilo orlovo krilo; pojurio
sam ka zapovedniku crvenog broda, iako su me zadržavali lanci, koji
su se vukli za mojim gležnjevima; ratnik koji mi se približavao je
skinuo šlem sa orlovim krilima; jedva da sam mogao da mu vidim lice
od mojih suza. Ali ipak sam uskliknuo njegovo ime. „Ragnare!“,
povikao sam, „Ragnare!“
Smejao se kada smo se sreli. Zagrlio me je, podigao i okrenuo oko
sebe, ponovo me zagrlio, a onda odgurnuo. „Smrdiš“, rekao je, „ti si
najgadnije, najdlakavije i najsmrdljivije kopile koje sam ikada video.
Trebalo bi da te bacim rakovima, ali pitam se šta će jednom raku neko
tako odvratan kao ti“
Smejao sam se i plakao. „Alfred te je poslao?“
„Jeste, ali ne bih pošao na put da sam znao kakvo si prljavo govno
postao“, rekao je. Srdačno mi se osmehnuo, a taj osmeh me je podsetio
na njegovog oca, na njegov zdrav smisao za humor i na njegovu snagu.
Ponovo me je zagrlio. „Drago mi je što te vidim. Utrede Ragnarsone“,
rekao je.
Ragnarovi ljudi su potukli preostale Svenove trupe. Sveri je
pobegao na konju, jašući ka Danholmu. Spalili smo kolibe za robove i
oslobodili ih, a te noći, uz svetlost vatre na kojoj su gorele pletene
ograde, skinuli su mi okove; narednih nekoliko dana sam, dok sam
hodao, podizao stopala toliko visoko da je to izazivalo smeh, toliko
sam se bio navikao na težinu gvozdenih okova.
Okupao sam se. Riđokosa robinja iz Škotske me je ošišala, dok nas
je Finan posmatrao. „Zove se Etne“, rekao mi je. Govorio je njenim
jezikom, ili su bar mogli da se sporazumeju srodnim jezicima, mada,
po načinu na koji su gledali jedno drugo, pretpostavio sam da razlika
u jezicima ne bi trebalo da predstavlja prepreku. Etne je među mrtvim
Svenovim ljudima otkrila dvojicu koja su je silovala; pozajmila je
Finanov mač kako bi im unakazila leševe; Finan ju je ponosno
posmatrao. Dok me je šišala i skraćivala mi bradu, koristila je makaze
za striganje ovaca; nakon toga sam obukao kožni korporan, pantalone
koje su mi se pripijale uz noge i dobre cipele. Zatim smo jeli u srušenoj
manastirskoj crkvi; sedeo sam sa mojim prijateljem Ragnarom i
slušao njegovu priču o mom izbavljenju.
„Pratili smo vas celo leto“, rekao je.
„Primetio sam vas.“
 „Niste mogli da nas ne primetite, zar ne? Zar pored onakvog
broda? Zar ne izgleda strašno? Mrzim brodove napravljene od b
orovog drveta. Brod se zvao Zmajeva vatra, ali ja sam ga nazvao
Crvljivi dah. Trebalo mi je mesec dana da ga pripremim za plovidbu
po moru. Pripadao je čoveku koji je poginuo kod Etanduna; brod je
samo trulio na Temzi kada nam ga je Alfred ponudio.“
„Zašto je Alfred to uradio?“
„Zato što je rekao da si mu ti izvojevao presto kod Etanduna“,
rekao je Ragnar i nasmejao se. „Alfred je preterivao“, nastavio je,
„siguran sam da jeste. Pretpostavljam da si se na bojnom polju sapleo
i napravio buku oko sebe, ali si učinio dovoljno da prevariš Alfreda.“
„Učinio sam dovoljno“, rekao sam tiho, prisećajući se dugačkog
zelenog brda, „ali sam mislio da Alfred to nije primetio.“
„Primetio je“, odgovorio je Ragnar, „ali to nije pokazivao samo
zbog tebe. Izgradio je i ženski manastir „
„Šta je uradio?“
„Izgradio ženski manastir. Bog zna zašto mu je to trebalo. Ja bih
tebe rado zamenio za kurve, ali Alfred je izgradio manastir i čini se da
je zadovoljan time.“
Tek tada je priča počela da se razvija. Te noći nisam čuo celu priču,
ali kasnije sam je sklopio i sada ću je ispričati. Sve je počelo sa Hild.
Gutred je održao poslednje obećanje koje mi je dao time što joj je
ukazao sve počasti. Dao joj je moj mač i šlem, dozvolio joj da sačuva
moj oklop i moje narukvice; zamolio ju je da bude družbenica njegovoj
novoj ženi, kraljici Ozburh, Saksonki koja je bila nećaka
razbaštinjenog kralja u Eoferviku. Ali Hild je na sebe preuzela krivicu
zbog moje izdaje. Zaključila je da je uvredila svog boga time što se
opirala svom pozivu opatice, pa je zamolila Gutreda da joj dopusti da
se vrati u Veseks i ponovo pridruži svome redu. On je želeo da ona
ostane u Nortumbriji, ali ona ga je toliko molila da je pusti da ode da
mu je čak rekla da to od nje zahtevaju Bog i sveti Katbert, a Gutreda je
uvek bilo lako ubediti svetim Katbertom. Tako joj je dozvolio da se
pridruži njegovim glasnicima, koje je poslao Alfredu; tako se Hild
vratila u Veseks, a kada je tamo stigla, pronašla je Stepu, kojem se uvek
sviđala.
„Odvela me je u Fifhejden“, ispričao mi je Stepa te noći, dok su
ograde gorele pod srušenim zidinama gajrumskog manastira.
„U Fifhejden?“
„Iskopali smo tvoje blago“, rekao je Stepa. „Hild mi je pokazala gde
se nalazi, a ja sam ga iskopao. Onda smo sve to odneli Alfredu. Spustili
smo ga na pod, a on je samo zurio u novčiće.“
To blago je bilo oružje u Hildinim rukama. Ispričala je Alfredu
priču o Gutredu i o tome kako me je izdao; obećala je Alfredu da će,
ako pošalje ljude da me pronađu, upotrebiti sve zlato i srebro koje se
tog trenutka nalazilo na podu, ispred njega, da sagradi božji dom, da
će se pokajati zbog svojih grehova i ostatak svog života proživeti kao
Hristova nevesta. Nosiće crkvene okove kako bi meni skinuli
gvozdene okove.
„Ponovo je postala opatica?“, upitao sam.
„Rekla je da to želi“, odgovorio je Stepa. „Rekla je da Bog tako želi,
a i Alfred. Alfred je na to pristao.“
„Znači, Alfred te je oslobodio?“, upitao sam Ragnara.
„Nadam se da će me osloboditi kada te budem vratio kuci“, rekao
je Ragnar. „I dalje sam talac, ali Alfred mi je rekao da mogu da tragam
za tobom ako obećam da ću mu se vratiti. Sve će nas uskoro osloboditi.
Gutrum mu ne pravi probleme. Sada se zove kralj Etelstan.“
„On je u Istočnoj Angliji?“
„Jeste, tamo je“, potvrdio je Ragnar, „i gradi crkve i manastire.“
„Znači stvarno je postao hrišćanin?“
„Jadničak je postao pobožan kao i Alfred“, sumorno je rekao
Ragnar. „Gutrum je oduvek bio lakoverna budala. Ali Alfred je poslao
po mene. Rekao mi je da mogu da te tražim. Dozvolio mi je da
povedem ljude koji su me služili u izbeglištvu, a ostalo je posada koju
je Stepa pronašao. Oni su, naravno, Saksonci; ta kopilad tako dobro
vesla.“
 „Stepa mi je rekao da je sa tobom da bi te imao na oku“, rekao sam.
„Stepa!“ Ragnar je pogledao ka drugoj strani vatre, koju smo
zapalili u brodu srušene crkve. „Ti, odvratno, smrdljivo lasičino govno.
Jesi li rekao da si ovde da bi me držao na oku?“
„Ali, ja jesam tu zbog toga, gospodaru“, rekao je Stepa. „Ti si obično
govno. Ali se dobro boriš.“ Ragnar se nasmejao, ponovo me
pogledavši. „A ja treba da te odvedem Alfredu“ Zurio sam u vatru u
kojoj su trake pletenog pruća svetlucale crvenom bojom. „Tira je u
Danholmu, a Kjartan je i dalje u životu“, rekao sam.
„Ja ću krenuti na Danholm kada me Alfred oslobodi“, rekao je
Ragnar, „ali prvo moram da te odvedem u Veseks. Zakleo sam se da će
tako biti. Rekao sam da neću narušiti mir u Nortumbriji i da ću te
dovesti. A Alfred je, naravno, zadržao Bridu.“ Brida je bila njegova
žena.
„Nju je zadržao?“
„Pretpostavljam kao taoca, kao zamenu za mene. Ali, oslobodiće
je, uzeću novac, okupiću ljude, a onda ću zbrisati Danholm sa lica
zemlje.“
„Nemaš novca?“
„Nemam dovoljno.“
Ispričao sam mu o Sverijevoj kući u Jitlandu i kako tamo ima
novca, ili smo bar tako verovali; Ragnar je razmišljao o tome, a ja sam
razmišljao o Alfredu.
Alfred me nije voleo. Nikada me nije voleo. Bilo je perioda kada me
je mrzeo, ali ja sam mu učinio uslugu. učinio sam mu veliku uslugu, a
on je bio sve samo ne darežljiv kada je tu uslugu trebalo nagraditi. Dao
mi je pet odranih koža, a ja sam njemu dao kraljevstvo. Ipak, sada sam
svoju slobodu dugovao njemu i nisam razumeo zašto je to učinio. Osim
što mu je, naravno, Hild ponudila dom za molitvu, što je on želeo;
njemu je dobrodošlo njeno pokajanje, a sve to imalo je čudan smisao.
Ipak, izbavio me je. Potrudio se i izbavio me ropstva; nakon svega,
shvatio sam da je ipak bio darežljiv. Znao sam da ću morati da platim
cenu za to. Alfred će tražiti mnogo vise od Hildine duše i novog
manastira - tražiće mene. „Nadao sam se da nikada vise neću videti
Veseks“, rekao sam.
„Ipak ćeš ga videti“, rekao je Ragnar, „jer sam se zakleo da ću te
tamo vratiti. Osim toga, ne možemo ostati ovde.“
„Ne možemo“, složio sam se.
„Kjartan će dovesti ujutro stotinu ljudi“, rekao je Ragnar.
„Dve stotine“, dodao sam.
„Znači da moramo da krenemo“, rekao je; izgledao je zabrinuto. „U
Jitlandu se stvarno nalazi blago?“
„Ogromno“, rekao je Finan.
„Mislimo da je sakriveno u kolibi od trske“, dodao sam, „i da ga
čuvaju žena i troje dece.“
Ragnar je gledao kroz vrata kroz koja su dopirale iskrice vatre,
koja je gorela između nastrešnica; njih su nekada davno sagradili
Rimljani. „Ne mogu da idem u Jitland“, rekao je tiho. „Dao sam reč da
ću te vratiti čim te pronađem.“
„Znači da može da ode neko drugi“, predložio sam. „Sada imaš dva
broda. A, ako je dovoljno hrabar, Sveri će otkriti gde se nalazi blago.“
Narednog jutra, Ragnar je dvanaestorici Danaca naredio da krenu
Trgovcem preko mora. Zapovedništvo na brodu preuzeo je Rolo,
Ragnarov najbolji kormilar; Finan je molio da krene sa Rolovom
posadom; Škotlanđanka Etne je krenula sa Finanom, koji je sada nosio
oklop, šlem i veliki mač zadenut za pojasom. Sveri je lancima bio vezan
za jednu klupu za veslače na Trgovcu. Kada je brod krenuo sa obale,
video sam Finana kako ga bičuje bičem koji nam je mesecima ostavljao
ožiljke po leđima.
Trgovac je krenuo na put, a mi smo robove iz Škotske poveli preko
reke na crveni brod, oslobodivši ih na severnoj obali. Bili su uplašeni
i nisu znali šta da rade; dali smo im pregršt novčića, koje smo uzeli iz
Sverijeve kase, i rekli im da nastave da se kreću tako da im more uvek
bude sa desne strane, i da će, uz malo sreće, možda stići do svojih kuća.
Mada je bilo verovatnije da će ih uhvatiti garnizon koji je čuvao
Bebanburg i da će ih ponovo prodati u roblje; tu nismo mogli ništa da
uradimo. Pustili smo ih, odgurnuli crveni brod od obale i vratili se na
more.
Iza nas, na vrhu brda kod Gajruma, na mestu na kojem se izdizao
dim od ostataka vatre, pojavili su se konjanici u oklopima i sa
šlemovima na glavama. Poređali su se po vrhu brda, a jedna kolona je
galopom prešla slano zemljište kako bi napravili buku na šljunkovitoj
obali, ali, stigli su prekasno. Već smo klizili niz oseku, koja nas je vukla
ka otvorenom moru; Osvrnuo sam se i ugledao Kjartanove ljude; znao
sam da ću ih ponovo videti; Zmajeva vatra je skrenula kod rečne
krivine, vesla su dodirnula vodu, dok je sunce blistalo na malim
talasima poput naoštrenog vrha koplja; orao ribar je preleteo preko
naših glava, podigao sam pogled i zaplakao.
Bile su to suze radosnice.
★★★
Bile su nam potrebne tri nedelje da stignemo do Lundena, gde smo
Dancima platili naknadu za plovidbu u srebru; tu naknadu Danci su
tražili od svakog broda koji je plovio uzvodno. Bila su nam potrebna
još dva dana do Redingema, gde smo Zmajevu vatru izvukli na obalu i
Sverijevim novcem kupili konje. U Veseksu je bila jesen; bilo je to doba
magli i neobrađenih polja. Sivi sokolovi su se vratili sa svojih
putovanja, boraveći tokom letnjih meseci visoko na nebu; hrastovo
lišće je dobijalo bronzanu boju.
Jahali smo do Vitančestera, jer su nam rekli da je Alfred tamo
održavao suđenja; ali kada smo stigli, tog istog dana on je odjahao do
jednog od svojih imanja, a posluga nije očekivala da se vrati te noći;
dok se sunce spuštalo po skelama kod velike crkve koju je gradio
Alfred, ostavio sam Ragnara u taverni Dva ždrala’ i krenuo do
severnog dela grada. Morao sam da pitam kako da dođem do tamo;
uputili su me niz dugačku, široku ulicu, punu zagušenih odvoda. Dve
svinje su rile po ulici, koja se s jedne strane graničila sa visokom
gradskom palisadom, a s druge strane sa drvenim zidom, na kojem su
se nalazila niska vrata, obeležena krstom. Ispred tih vrata desetak
prosjaka u ritama čučalo je u blatu i govnima. Neki nisu imali ruke,
neki noge, većina je bila u ranama, a jedna slepa žena je u naručju
držala dete, koje je bilo u ožiljcima. Svi su se nervozno uzvrpoljili dok
sam im se približavao.
Pokucao sam i sačekao. Taman sam ponovo hteo da pokucam kada
se mali otvor na vratima razmaknuo; objasnio sam kojim povodom
dolazim, otvor se zatvorio i ponovo sam čekao. Dete u ožiljcima je
plakalo, a slepa žena mi je prinela prosjačku posudu. Duž vrha zida je
prošla mačka, a jato čvoraka odletelo je u pravcu zapada. Pored mene
su prošle dve žene sa velikim tovarom drva na leđima, a za njima je
išao čovek sa zapregom, koju je vukla krava. Spustio je glavu u znak
poštovanja prema meni, jer sam ponovo izgledao kao uvažen čovek.
Bio sam u kožnoj odeći, sa opasanim mačem, iako to nije bio ,Zmijski
dah’. Moj Crni ogrtač je oko vrata bio zakopčan teškim brošem od
srebra i ćilibara, koji sam uzeo od jednog mrtvog Sverijevog čoveka;
taj broš je bio jedina dragocenost na meni, jer nisam nosio svoje
narukvice.
Sa niskih vrata maknula se reza, vrata sa kožnim šarkama se
otvoriše, a niska žena mi pokaza da uđem unutra. Sagnuo sam se da
bih mogao da uđem, ona je zatvorila vrata i povela me preko travnate
staze, gde je zastala kako bi mc pustila da sastružem ulična govna sa
čizama pre nego što me uvede u crkvu. Uvela me je unutra, a onda
ponovo zastala kako bi se naklonila prema oltaru. Promrmljala je
molitvu, a onda mi pokretom pokazala da prođem kroz druga vrata u
praznu prostoriju, čiji su zidovi bili napravljeni od blata i pletenog
pruća. U prostoriji su jedini nameštaj bile dve stolice, žena mi je rekla
da mogu da sednem na jednu od njih, a onda je otvorila kapak na
prozoru kako bi sunce moglo da osvetli prostoriju. Jedan miš je
projurio kroz rupu na podu; niska žena se zgrozila, a onda me ostavila.
Ponovo sam čekao. Na krovu je gakala vrana. Sa nekog mesta u
blizini mogao sam da čujem ritmični zvuk mleka, koje se uliva u vedro.
Još jedna krava punog vimena strpljivo je čekala ispred otvorenog
kapka. Vrana je ponovo počela da gače; tada se otvoriše vrata, a u
prostoriju su ušle tri opatice. Dve su stale naspram udaljenog zida, dok
me je treća posmatrala, tiho plačući. „Hild“, rekao sam i ustao da je
zagrlim, ali ona je ispružila ruku kako bi me sprečila da je dodirnem. I
dalje je plakala, ali smešeći se; tada je obe ruke stavila preko lica i tako
stajala neko vreme.
„Bog mi je oprostio“, najzad je progovorila kroz prste.
„Drago mi je zbog toga“, rekao sam.
Šmrknula je, sklonila ruke sa lica i pokazala da ponovo sednem;
sela je naspram mene; neko vreme smo se samo gledali; pomislio sam
kako mi je nedostajala, ali ne kao ljubavnica, nego kao prijatelj. Želeo
sam da je zagrlim, verovatno je to i osetila, pa se ispravila i počela da
govori veoma zvanično. „Sada sam igumanija Hildegit“, rekla je.
„Zaboravio sam da je tvoje pravo ime Hildegit“, odgovorio sam.
„Mom srcu je drago što te vidim“, rekla je izveštačeno. Bila je u
gruboj sivoj mantiji, koja je bila ista kao i mantije drage dve opatice,
koje su bile starije od nje. Mantije su im bile uvezane kanapom od
konoplje, a velike kapuljače skrivale su im kosu. Sa Hildinog vrata
visio je običan drveni krst, koji je ona na silu Dođi rivala. „Molila sam
se za tebe“, nastavila je.
„Izgleda da su tvoje molitve uslišene“, čudno sam joj odgovorio.
„A ja sam ti ukrala sav novac“, rekla je šaljivo.
„Ja sam ti ga dobrovoljno dao“, rekao sam.
Pričala mi je o manastira. Sagradila ga je od novca koji sam
zakopao kod Fifhejdena; u manastira se sada nalazilo šesnaest opatica
i osam iskušenica. „Naši životi su posvećeni Hristu i svetom Hedi. Znaš
li ko je bio sveti Heda?“, upitala je.
„Nikada nisam čuo za nju“, odgovorio sam.
Dve starije opatice, iz čijih se pogleda moglo videti da ne
odobravaju moje prisustvo, odjednom su počele da se kikoću. Hild se
nasmejala. „Heda je bio muškarac“, nežno mi je rekla, „rođen je u
Nortumbriji i bio je prvi biskup Vitančestera. Pamti se kao dobar i
najsvetiji čovek. Njega sam izabrala zato što si ti iz Nortumbrije. Tvoja
nesvesna dobrota nam je pomogla da sagradimo ovaj dom, u gradu u
kojem je sveti Heda držao propovedi. Zavetovale smo se da ćemo mu
se moliti svakoga dana dok se ne vratiš, a sada ćemo mu se moliti
svakoga dana da bismo mu se zahvalile što je uslišio naše molitve.“
 Nisam ništa rekao, jer nisam znao šta da kažem. Sećam se da sam
mislio kako je Hildin glas bio napet, kao da je i sebe i mene ubeđivala
da je srećna, ali, nisam bio u pravu. Bio je napet zato Sto joj je moje
prisustvo vratilo neprijatne uspomene, a s vremenom sam saznao da
je uistinu bila srećna, da je bila od koristi. Našla je mir sa svojim
Bogom, a kada je umrla, bila je zapamćena kao svetica. Baš nedavno
mi je jedan biskup pričao o presvetoj i blagoslovenoj svetoj Hildegit, o
tome kako je postala blistavi primer hrišćanske čestitosti i dobrote;
bio sam u žestokom iskušenju da mu kažem kako sam toj istoj svetici
jednom raširio noge u polju ljutića, ali sam uspeo da se obuzdam. Bio
je sigurno u pravu što se tiče njene dobrote. Hild mi je ispričala da cilj
ženskog manastira svetog Hede nije bio samo da se mole za mene,
svog dobrotvora, nego da leče obolele. „Po ceo dan i celu noć smo
zauzete“, rekla mi je. „Primamo siromašne i vodimo računa o njima.
Ne sumnjam da ih baš sada ima pred našim vratima.“
„Ima ih“, odgovorio sam.
„Onda su ti siroti ljudi svrha našeg postojanja“, rekla je, „a mi smo
njihove sluge.“ Razdragano mi se osmehnula. „A sada, ispričaj mi ono
za šta sam se molila da čujem. Hoću da čujem tvoju priču.“
Ispričao sam joj šta se dogodilo, ali nisam ispričao sve detalje,
nego sam ublažio svoje ropstvo; jedino sam joj rekao da sam bio
zavezan lancima kako ne bih mogao da pobegnem. Pričao sam joj o
putovanjima, o čudnim mestima i ljudima koje sam video. Pričao sam
o zemlji leda i vatre, o tome kako sam video ogromne kitove, koji
narušavaju mimu površinu beskrajnog mora, pričao sam joj o
dugačkoj reci koja je krivudala kroz zemlju punu breza i zaostalog
snega; priču sam završio time što sam rekao kako mi je drago sto sam
ponovo Slobodan čovek i da sam joj zahvalan što je to učinila za mene.
Kada sam završio priču, Hild je ćutala. Napolju je u vedro i dalje
teklo mleko iz kravljeg vimena. Na prozoru se pojavio vrabac, koji se
očistio kljunom, a onda ponovo odleteo. Hild me je posmatrala, kao da
je iskušavala verodostojnost mojih reči. „Je li ti bilo teško?“, upitala me
je posle nekog vremena.
 Oklevao sam, bio u iskušenju da slažem, a onda sam slegao
ramenima. „Jeste“, kratko sam odgovorio.
„Ali sada si ponovo gospodar Utred“, rekla je, „a kod mene je ono
što ti pripada.“ Mahnula je jednoj od opatica, koja je izašla iz
prostorije. „Sve smo ti sačuvale“, rekla je ozareno Hild.
„Sve?“
„Osim tvog konja“, rekla je žalosno. „Nisam mogla da ga povedem.
Kako se ono zvao? Vitnere?“
„Vitnere“, rekao sam.
„Bojim se da su ga ukrali
„Ukrali?“
„Uzeo ga je gospodar Ivar.“
Nisam ništa rekao, jer se u prostoriju vratila opatica, noseći
nezgrapni teret oružja i oklopa. Donela je moj šlem, teški ogrtač od
kože i nitni, moje narukvice, ,Osinju žaoku’ i ,Zmijski dah’; sve to je
ispustila pred moje noge. Oči su mi se ispunile suzama dok sam se
naginjao kako bih dodirnuo balčak ,Zmijskog daha’. „Ogrtač od nitni je
bio oštećen“, rekla je Hild, „pa smo dovele jednog kraljevog oružara da
ga popravi.“
„Hvala ti“, rekao sam.
„Molila sam se da se ne osvetiš kralju Gutredu“, odgovorila je.
„Prodao me je u roblje“, grubo sam rekao. Nisam mogao da skinem
ruku sa mača. U poslednje dve godine prošao sam kroz brojne
trenutke očaja, trenutke kada sam mislio da nikada vise neću
dodirnuti mač, da nikada vise neću videti ,Zmijski dah’, a on je bio
ovde; šaka mi se polako zatvarala oko njegovog balčaka.
„Gutred je učinio ono za šta je smatrao da je najbolje za njegovo
kraljevstvo“, strogo je rekla Hild. „A on je hrišćanin.“
„Prodao me je u roblje“, ponovio sam.
„I moraš mu oprostiti“, rekla je ubedljivo, „kao što sam ja oprostila
čoveku koji me je obeščastio i kao što je Bog oprostio meni. Ja sam bila
grešnica, velika grešnica, ali Bog me je dodirnuo, izlio svoju milost po
meni i tako mi oprostio. Zato želim da mi se zakuneš da ćeš poštedeti
Gutreda.“
„Neću se ni u šta zaklinjati“, rekao sam grubo, i dalje držeći
,Zmijski dah’.
„Ti nisi zloban čovek“, rekla je Hild, „ja to znam. Bio si bolji prema
meni nego što sam zaslužila. Budi dobar i prema Gutredu. On je dobar
čovek.“
„Setiću se toga kada se budem sreo sa njim“, rekao sam
izbegavajući pravi odgovor.
„A seti se i da je zažalio zbog onoga što je uradio“, rekla je Hild, „a
to je učinio jer je verovao da će mu to sačuvati kraljevstvo. Ne zaboravi
da je u znak svoga kajanja ovom manastiru darovao novac. Potrebno
nam je srebro. Sirotinje i bolesnih nikada dosta, ali zato je uvek
potrebno još milostinje.“
Nasmešio sam joj se, a onda ustao i otkopčao mač koji sam uzeo
od jednog od Svenovih ljudi kod Gajruma; sa vrata sam otkopčao broš
i bacio ogrtač, broš i mač na gomilu. „Ovo možeš da prodaš'„, rekao
sam. A onda sam, brundajući zbog napora, navukao svoj stari ogrtač
od nitni, opasao svoje stare mačeve i podigao svoj šlem sa vučjom
njuškom. Ogrtač mi je bio strahovito težak, jer je prošlo mnogo
vremena od kada sam poslednji put nosio oklop. Bio mi je prevelik jer
sam smršao tokom godina u kojima sam veslao na Sverijevom brodu.
Navukao sam svoje narukvice na ruke, a onda pogledao u Hild. „Daću
ti samo jednu zakletvu, igumanijo Hildegit“, rekao sam. Pogledala me
je, ugledavši starog Utreda, blistavog gospodara i ratnika. „Pomoći ću
tvoj dom“, obećao sam, „dobijaćete novac od mene, napredovaćete i
imaćete moju zaštitu.“
Ona se na to nasmejala, a onda uzela torbicu koja joj je visila oko
struka i izvadila mali, srebrni krst. „A ovo je moj dar tebi“, odgovorila
je, „molim se i nadam da ćeš ga duboko poštovati kao što ga ja
poštujem i da ćeš naučiti njegovu lekciju. Naš Gospod je umro na tom
krstu da bi se iskupio za zla koja svi mi činimo, a ja ne sumnjam,
gospodaru Utrede, da je jedan od bolova koji je osetio na krstu bio i od
tvojih grehova.“ Kada mi je pružila taj krst, prsti su nam se dotakli;
pogledao sam je u oči, a ona je brzo povukla ruku. Pocrvenela je,
pogledavši me kroz napola spuštene kapke. Na trenutak sam ugledao
staru Hild, krhku, prelepu Hild, a onda je ona ponovo vratila stari izraz
na lice i pokušavala da izgleda strogo. „Sada možeš da se vratiš Gizeli“,
rekla je.
Nisam ni pomenuo Gizelu, a sada sam se pretvarao kao da mi to
ime ne znači mnogo. „Trebalo bi da se do sada udala“, rekao sam kao
da me nije bilo briga, „ako je i živa.“
„Bila je živa kada sam otišla iz Nortumbrije“, rekla je Hild, „iako je
to bilo pre osamnaest meseci. Od onda nije progovorila sa svojim
bratom, nakon onoga što ti je učinio. Satima sam je tešila. Bila je puna
besa i stalno je plakala. Jaka je ona devojka.“
„I spremna za udaju“, rekao sam grubo.
Hild se nežno nasmejala. „Zarekla se da će te čekati.“ Dodirnuo
sam balčak ,Zmijskog daha’. Bio sam pun nade, toliko mučen
strahovima. Gizela - znao sam da ona ne može ispuniti grozničave
snove jednog roba, ali nisam je mogao izbaciti iz glave.
„Možda te i čeka“, rekla je Hild, a onda koraknula unazad,
odjednom postavši gruba. „Sada moramo da se molimo, da nahranimo
ljude i lečimo bolesne.“
Tako sam završio svoju posetu; ponovo sam se sagnuo kako bih
prošao kroz vrata manastira na drvenom zidu, da bih na kraju opet
sam stajao na blatnjavoj ulici. Pustili su prosjake da udu, a ja sam ostao
naslonjen na drveni zid, sa suzama u očima. Ljudi su se poređali na
drugoj strani ulice, uplašeni mojom pojavom, jer sam sa svoja dva
mača bio odeven za rat.
Razmišljao sam o Gizeli. Možda me i jeste čekala, ali sumnjao sam
u to, jer je bila i suviše vredna, poput krave; ali, znao sam da se moram
vratiti na sever čim budem mogao. Otišao bih po Gizelu. Stezao sam
srebrni krst sve dok nisam osetio da me njegove ivice vređaju po
mestima punim žuljeva, koje sam dobio veslajući na Sverijevom
brodu. Izvukao sam ,Zmijski dah’ i video da je Hild zaista dobro vodila
računa o njegovoj oštrici. Blistao je kao da je bio namazan svinjskom
mašću ili lanolinom, koji su sprečili rđanje čelika. Prineo sam mač
usnama i poljubio njegovu dugačku oštricu. „Pred tobom je ubijanje i
osveta“, rekao sam mu.
I bilo je tako.
★★★
Narednog dana pronašao sam kovača mačeva, koji mi je rekao da
je prezauzet i da dugo neće modi da uradi ono što sam želeo; rekao
sam mu da će sve uraditi još istog dana, jer u protivnom vise nikada
neće raditi. Na kraju smo postigli dogovor. Pristao je da toga dana
završi posao koji sam mu tražio.
,Zmijski dah’ je predivan mač. Napravio ga je Eadvulf, kovač iz
Nortumbrije, a oštrica mu je čarobna, elastična i jaka; kada ga je
iskovao, želeo sam da na njemu bude običan gvozdeni balčak, ukrašen
srebrom ili pozlaćenom bronzom, ali Eadvulf je to odbio. „To je
alatka“, rekao je, „samo alatka. Nešto što treba da ti olakša rad.“
Mač je imao po ručku od jasenovog drveta sa obe strane balčaka,
koje su se s vremenom izlizale i postale glatke. Tako istrošene ručke
su opasne, jer u borbi mogu iskliznuti iz ruku, naročito kada na njih
padne krv. Zato sam rekao kovaču da želim da na balčak zakuca nove
ručke kako bih mogao dobro da uhvatim mač; rekao sam mu i da želim
da mali srebrni krst koji mi je dala Hild bude ugraviran u jabuku na
balčaku.
„Učiniću tako, gospodaru“, rekao je.
„Danas.“
„Pokušaću, gospodaru“, jedva je odgovorio.
„Uspećeš“, rekao sam, „i dobro ćeš obaviti svoj posao.“ Izvukao
sam ,Zmijski dah’; dok sam ga prinosio kovačevom ložištu, oštrica mu
se blistala u senovitoj prostoriji; na crvenoj svetlosti vatre mogao sam
da vidim njegove šare po čeliku. Bio je skovan pretapanjem tri glatke
i četiri upredene šipke u jedno metalno sečivo. Oštrica je sve vreme
zagrevana pa kovana, sve dok nije bila završena, a kada je sedam šipki
postalo jedno blistavo, divlje sečivo ukrašeno prugama, prepleteni
delovi četiri šipke ostali su kao avetinjske šare. Tako je mač i dobio
ime, po šarama koje su izgledale kao uvijeni zmajski dah.
„Ovo je dobar mač, gospodaru“, rekao je kovač.
„To je oštrica koja je posekla Ubu kraj mora“, rekao sam milujući
čelik.
„Da, gospodaru“, odgovorio je. Sada je bio prestravljen.
„Svoj posao ćeš završiti danas“, naglasio sam spuštajući mač i
korice na klupu oprljenu vatrom. Na balčak sam položio krstić, koji mi
je dala Hild, a onda dodao srebrnjak. Vise nisam bio bogat, ali ni
siromašan, a znao sam da se uz pomoć ,Zmijskog daha’ i ,Osinje žaoke’
mogu ponovo obogatiti.
Bio je predivan jesenji dan. Sunce je sijalo, a novo drvo na crkvi
koju je gradio Alfred blistalo je kao zlato. Dok smo čekali kralja,
Ragnar i ja smo sedeli na tek pokošenoj travi u dvorištu; Ragnar je
posmatrao monaha, koji je kralju nosio gomilu pergamenata na
potpis. „Sve je zapisano ovde, sve!“, rekao je. „Umeš li da čitaš?“
„Umem i da čitam i da pišem.“
Bio je zadivljen. „Je li od koristi?“
„Meni nikada nije koristilo“, priznao sam.
„Zašto onda to rade?“, čudio se.
„Ova vera je sve zapisala, a naša nije“, rekao sam.
„Pisana vera?“, to ga je zbunilo.
„Imaju jednu knjigu u kojoj je sve zapisano“, nastavio sam.
„Zašto imaju potrebu da sve zapišu?“
„Ne znam. Jednostavno tako rade. Naravno da zapisuju i zakone.
Alfred obožava da donosi nove zakone, koje zapisuju po knjigama.“
„Ako čovek ne može da se seti zakona, onda ih ima previse“, rekao
je Ragnar.
Prekinuli su nas povici dece, bolje rečeno dreka malog dečaka i
zajedljivi smeh jedne devojčice; narednog trenutka, iza ugla se
pojavila devojčica koja je trcala. Izgledala je kao da ima devet ili deset
godina, a kosa joj je bila zlatna poput sunca; nosila je izrezbarenog
drvenog konja, koji je očigledno pripadao dečaku, jer je trčao za njom.
Devojčica je, mlatarajući konjem kao trofejom, potrčala preko trave.
Bila je razdragana, mršava i vesela, dok je dečak, tri do četiri godine
mlađi od nje, bio čvršće grade, a izgledao je potpuno jadno. Nikako nije
mogao da uhvati devojčicu, jer je bila i suviše brza; kada me je
ugledala, stala je ispred nas, posmatrajući nas razrogačenim očima.
Dečak ju je stigao, ali je bio i suviše preplašen Ragnarovom i mojom
pojavom d a bi posegao za svojim drvenim konjem. Iza ugla se pojavila
dadilja, crvena u licu i zadihana, koja je pozvala decu po imenu.
„Edvarde! Etelfled!“
„To si ti!“, rekla je Etelfled, zureći u mene ozarenih očiju.
„Ja sam“, rekao sam i ustao, jer je Etelfled bila kraljeva ćerka, a
Edvard je bio eteling, princ koji bi mogao vladati Veseksom kada
njegov otac, Alfred, umre.
„Gde si bio?“, pitala je Etelfled, kao da sam bio odsutan nedelju ili
dve.
„Bio sam u zemlji divova“, rekao sam, „i na mestima gde vatra teče
kao reka, gde su planine od leda i gde sestre nikada, ali baš nikada,
nisu nestašne prema svojoj mlađoj braci.“
„Nikada?“, upitala je cereći se.
„Hoću mog konja!“, uporno je tražio Edvard, pokušavajući da ga
otme od nje, ali je Etelfled držala konja podalje od brata.
„Nikada ne koristi silu kako bi uzeo nešto od devojčice ako to
možeš da uzmeš na prevaru“, rekao je Ragnar Edvardu.
„Na prevaru?', Edvard se namrštio, jer mu je reč očigledno bila
nepoznata.
Mršteći se, Ragnar je pogledao Etelfled. „Je li konj gladan?“
„Nije.“ Znala je da se Ragnar igra sa njom i želela je da vidi može li
iz te igre da izađe kao pobednik.
„Ali, pretpostavimo da se služim magijom i da mogu da ga nateram
da pase travu?“, predložio je Ragnar.
„Ne možeš se baviti magijom.“
 „Otkud znaš?“, upitao je. „Bio sam na mestima na kojima drveni
konji idu na pašu svakog jutra, a svake noći trava naraste do neba; iako
je drveni konji jedu svakoga dana, ne mogu je pojesti
„Ne, ne jedu je“, rekla je cerekajući se.
„A ako izgovorim magične reči, tvoj konj će jesti travu“, rekao je
Ragnar.
„To je moj konj“, ponavljao je Edvard.
„Magične reči?“, zanteresovala se Etelfled.
„Moraš konja spustiti na travu“, rekao je Ragnar.
Pogledala me je, kao da želi da se uveri da je to istina, ali ja sam
slegao ramenima; zato je ponovo pogledala Ragnara, koji je bio veoma
ozbiljan; odlučila je da vidi magiju, pa je pažljivo spustila drvenog
konja pored otkosa trave. „Sada?“, upitala je u iščekivanju.
„Moraš da zatvoriš oči“, rekao je Ragnar, „da se okreneš tri puta
veoma brzo, a onda da veoma brzo izgovoriš reč ,Havakar’.“
„Havakar?“
„Budi pažljiva!“, upozorio ju je Ragnar; izgledao je kao da je
uznemiren. „Ne smeš tek tako da izgovaraš magične reči.“
Sklopila je oči i tri puta se okrenula; dok je to činila, Ragnar je,
pokazujući prema konju, klimnuo glavom Edvardu, koji ga je zgrabio i
potrčao ka dadilji; dok je Etelfled izgovarala čarobne reči i polako
dolazila sebi od vrtoglavice, konja više nije bilo.
„Prevario si me!“, optužila je Ragnara.
„Ali si ti naučila lekciju“, rekao sam, čučnuvši kraj nje kao da ću da
joj saopštim tajnu. Nagnuo sam se i šapnuo joj na uvo: „Nikada ne
veruj Dancu
Nasmejala se. Dobro me je upoznala tokom duge, vlažne zime,
kada je njena porodica izbegla u močvare Sumorsete; tokom tih
tmurnih meseci, svideo sam joj se, a i ona se svidela meni. Dodirnula
mi je nos. „Kako se ovo dogodilo?“
„Jedan čovek mi je slomio nos“, rekao sam. To je bio Haka, koji me
je udario na Trgovcu, jer je mislio da izbegavam da veslam.
 „Iskrivljen je“, rekla je.
„Zato mogu da osetim iskrivljene mirise.“
„Šta se dogodilo sa čovekom koji ti je slomio nos?“
„Mrtav je“, odgovorio sam.
„Odlično“, rekla je. „Udajem se.“
„Stvarno?“, upitao sam.
„Za Etelreda od Mersije“, rekla je ponosno, a onda se namrštila, jer
je na mom licu bio izraz gađenja.
„Za mog rođaka?“, upitao sam, pokušavajući da izgledam
zadovoljno.
„Je li Etelred tvoj rođak?“, upitala je.
„Jeste.“
„Biću njegova žena“, rekla je, „i živeću u Mersiji. Jesi li bio u
Mersiji?“
„Jesam.“
„Je li tamo lepo?“
„Svideće ti se“, rekao sam, iako sam sumnjao da će bid tako, čak i
da se ne uda za mog slinavog, razmetljivog rođaka; ali teško da bih
tako nešto mogao da kažem.
Namrštila se. „Da li Etelred čačka nos?“
„Mislim da ne čačka“, rekao sam.
„Edvard ga čačka“, rekla je, „a onda to pojede. Fuj!“ Nagnula se
napred, iznenada me poljubila u slomljeni nos, a onda otrcala do
dadilje.
„Lepa devojčica“, rekao je Ragnar.
„Koju će upropastiti tako što će je dati mom rođaku“, rekao s am.
„Upropastiti?“
„On je nadmeno malo govno po imenu Etelred“, odgovorio sam.
Nekolicinu ljudi doveo je do Etanduna, što je dovoljno da mu kod
Alfreda izgrade ugled. „Kada mu umre otac, trebalo bi da postane
erldorman od Mersije, a Alfredova ćerka će biti njegova žena, što će
Mersiju vezati za Veseks“, nastavio sam.
Ragnar je odmahnuo glavom. „U Mersiji ima previse Danaca.
Saksonci tamo vise nikada neće vladati.“
„Da bi nešto postigao, moraš biti neustrašiv“, rekao je Ragnar. „Ne
možeš stvari zapisivati i pobeđivati, moraš na sebe preuzeti rizike.
Alfred je i suviše oprezan.“
Napola sam se nasmešio. „Zaista misliš da je oprezan?“
„Naravno da jeste“, rekao je Ragnar podrugljivo.
„Nije uvek“, rekao sam, pa sam zastao, pitajući se da li da kažem
ono što mislim.
Moje oklevanje je izazvalo Ragnara. Znao je da nešto krijem. „Šta
je?“, pitao je.
I dalje sam oklevao, a onda shvatio da iz stare pride ne može
proizaći nikakva šteta. „Sedaš li se one zimske noći u Sipenhamu?“,
upitao sam ga. „Kada je Gutrum bio u gradu, kada ste svi verovali da
će Veseks pasti i kada smo ti i ja pili u crkvi?“
„Naravno da se sedam.“
Bila je to zima kada je Gutrum napao Veseks i kada se činilo da je
dobio rat, jer je vojska Zapadnih Saksonaca bila razbijena. Neki
lordovi su pobegli izvan zemlje, mnogi su sklopili mir sa Gutrumom,
dok je Alfred bio primoran da se krije po močvarama Sumorsete. Ipak,
iako poražen, Alfred nije bio slomljen; insistirao je da se preruši u
harfistu i tajno ode u Sipenham kako bi uhodio Dance. To se umalo
nije pretvorilo u propast, jer Alfred nije bio lukav kao uhoda. Te noći
sam ga izbavio, a iste te noći našao sam Ragnara u kraljevskoj crkvi.
„A sećaš li se“, nastavio sam, „da sam imao kraj sebe slugu koji je sedeo
u dnu crkve, sa kapuljačom preko glave, i da sam mu naređivao da
ćuti?“
Ragnar se namrštio, pokušavajući da se seti te zimske noći, a onda
je klimnuo glavom. „Imao si slugu, tako je.“
„To nije bio sluga“, rekao sam, „nego Alfred.“ Ragnar je zurio u
mene. Pokušavao je da razume šta se tu zapravo dogodilo, shvatajući
da sam ga te daleke noći slagao; shvatio je, takođe, da je te iste noći
mogao osvojiti ceo Veseks da je samo znao da je sluga sa kapuljačom
bio Alfred. Na trenutak sam zažalio što sam mu to rekao, jer sam mislio
da će se naljutiti na mene, ali on se nasmejao. „To je bio Alfred?
Stvarno?“
„On vas je uhodio“, rekao je, „a ja sam došao da ga izbavim.“
„To je bio Alfred? U Gutrumovom logoru?“
„On preuzima rizike“, rekao sam, vraćajući se na razgovor o
Mersiji.
Ali Ragnar je i dalje razmišljao o toj dalekoj, hladnoj noći. „Zašto
mi nisi rekao?“, upitao je.
„Zato što sam mu se zakleo na vernost.“
„Učinili bismo te bogatijim od bilo kojeg kralja“, rekao je Ragnar.
„Dali bismo ti brodove, ljude, konje, srebro, žene, sve! Samo je trebalo
da progovoriš.“
„Zakleo sam mu se na vernost“, ponovio sam i prisetio se koliko
sam bio blizu da izdam Alfreda. Bio sam u takvom iskušenju da kažem
istinu. Te noći sam se, sa malo reci, mogao postarati da nijedan
Saksonac više nikada ne zavlada Engleskom. Mogao sam pretvoriti
Veseks u kraljevstvo Danaca. To sam mogao učiniti tako što bih
čoveku, koga sam voleo kao brata, izdao čoveka kojeg nisam voleo; a
opet, ćutao sam. Zakleo s am se na vernost, a čast nas vezuje za puteve
koje možda ne bismo izabrali. „Wyrd bið ful aræd“, rekao sam.
Sudbina je neumoljiva. Upreže nas u svoje amove. Mislio sam da
sam napustio Veseks i umakao Alfredu, a opet, evo me ponovo u
njegovoj palati; Toga popodneva Alfred se vratio, praćen udaranjem
kopita i glasnim trkom sluga, monaha i sveštenika. Dva čoveka su
nosila kraljevu prostirku u kraljevske odaje, dok je jedan monah gurao
kolica puna dokumenata, koja su Alfredu očigledno bila potrebna
tokom jednodnevnog odsustva. Jedan sveštenik je žurio noseći čoju za
oltar i krst, dok su druga dvojica nosila mošti koje su Alfreda pratile
na svim njegovim putovanjima. Onda je naišla grupa kraljeve lične
straže; jedino je njima bilo dozvoljeno da nose oružje u kraljevom
prisustvu; za njima su ponovo naišli sveštenici, koji su pričali među
sobom; među njima je bio i Alfred. Nimalo se nije izmenio. I dalje je
imao izgled duhovnika i učenjaka, bio je poguren i bled. Jedan
sveštenik mu je uporno nešto govorio, a on je klimao glavom i slušao.
Bio je jednostavno odeven, a zahvaljujući crnom ogrtaču, izgledao je
kao sveštenik. Nije nosio krunu, samo vunenu kapu. Držao je Etelfled
za ruku, a primetio sam da se ponovo dočepala drvenog konja svoga
brata. Vise je volela da poskakuje na jednoj nozi nego da hoda, što je
značilo da pokušava da odvoji oca od sveštenika; Alfred joj je
povlađivao, jer je oduvek voleo svoju decu. Onda ga je namerno
povukla, pokušavajući da ga dovuče do trave, gde smo Ragnar i ja
stajali, čekajući da ga pozdravimo; Alfred joj je dopustio da ga dovede
do nas.
Ragnar i ja smo kleknuli. Sagnuo sam glavu.
„Utredu je slomljen nos“, rekla je Etelfled ocu, „a čovek koji je to
uradio sada je mrtav.“
Dodirnula me je kraljeva ruka i ja sam podigao glavu; posmatrao
sam te pametne oči na uskom, bledom licu. Izgledao je odsutno.
Pretpostavljao sam da trpi novi napad stomačnih grčeva, koji su mu
život pretvorili u neprekidnu agoniju. Gledao me je svojom
uobičajenom strogošću, a onda se nasmešio krajičkom usana. „Mislio
sam da te vise nikada neću videti, lorde Utrede.“
„Dugujem ti zahvalnost, gospodaru“, rekao sam ponizno. „Stoga,
hvala ti.“
„Ustanite“, rekao je. Obojica smo ustali, a Alfred je pogledao
Ragnara. „Uskoro ću te osloboditi, lorde Ragnare.“
„Hvala ti, gospodaru.“
„Ali, za nedelju dana ovde ćemo imati proslavu. Radovaćemo se
završetku gradnje naše nove crkve i zvanično ćemo objaviti veridbu
ove mlade dame sa lordom Etelredom. Sazvao sam Kraljevsko veće i
zamolio bih vas obojicu da ostanete dok veće ne donese odluke.“
 „Da, gospodaru“, rekao sam. U stvari, želeo sam da odem u
Nortumbriju, ali bio sam dužan Alfredu i mogao sam da čekam nedelju
ili dve.
„A za to vreme“, nastavio je, „možda ću imati neka pitanja.“ Zastao
je, kao da se uplašio da je previše rekao. „Možete mi biti od pomoći
kod pojedinih pitanja“, rekao je neodređeno.
„Da, gospodaru“, ponovio sam, klimnuo glavom i otišao.
Tako smo čekali. U iščekivanju slavlja, grad se ispunjavao
narodom. Došlo je vreme okupljanja. Svi ljudi koji su kod Etanduna
bili u Alfredovoj vojsci bili su tu; pozdravili su me sa zadovoljstvom.
Viglaf od Sumorsete, Harald od Defnašira, Ozrik od Viltunšira i Amulf
od Sat Sekse došli su u Vintančester. Oni su sada bili moćni ljudi u
kraljevstvu, veliki gospodari, ljudi koji su bili uz svog kralja kada se
činilo da je kralj osuđen na propast. Ali Alfred nije kaznio one koji su
pobegli iz Veseksa. Vilfrit je i dalje bio erldorman od Hamptonšira,
iako je pobegao u Franačku da bi izbegao Gutrumov napad; Alfred se
obraćao Vilfritu preterano ljubazno; ipak, postojala je nevidljiva
podela između onih koji su ostali da se bore i onih koji su pobegli.
Grad je bio pun i zabavljača. Kao i obično, tu su bili žongleri i šetači
na štulama, pripovedači i svirači; najuspešniji je bio strogi Mersijanac
po imenu Ofa, koji je putovao sa dva psa, koji su izvodili tačke. To su
bili samo terijeri, vrsta pasa koju većina ljudi koristi da love pacove,
ali ih je Ofa naučio da igraju, da hodaju na zadnjim nogama i da skaču
kroz obruče. Jedan od njih je čak jahao ponija, držeći uzde u zubima;
pratili su ih drugi psi, koji su imali male kožne torbice za sakupljanje
novca od prisutnih. Na moje iznenađenje, Ofu su pozvali u dvor. Bio
sam iznenađen, jer
Alfred nije voleo površnost. Njegova vizija dobrog provođenja
vremena bila je razgovor o teologiji, ali je ipak naredio da dovedu pse
u dvor; prctpostavio sam da je mislio da će psi zabaviti decu. Ragnar i
ja smo otišli na predstavu, a tamo me je pronašao otac Beoka.
Jadni Beoka. Zaplakao je kada je video da sam živ. Njegova kosa,
koja je oduvek bila riđa, sada je već uveliko bila seda. Imao je preko
četrdeset godina, bio je star čovek, a ono zrikavo oko bilo mu je boje
mleka. Hramao je, a leva ruka bila mu je paralizovana; zbog njenih
trzaja ljudi su mu se rugali, mada to niko nije činio u mom prisustvu.
Beoka me je poznavao od detinjstva, jer je on bio sveštenik moga oca
i moj prvi učitelj; čas me je voleo, čas ne, ali uvek mi je bio prijatelj. Bio
je dobar sveštenik, pametan čovek i jedan od Alfredovih kapelana. Bio
je srećan u kraljevoj službi. Sada je bio presrećan; sa suzama u očima,
blistao je od zadovoljstva. „Živ si“, rekao je, nespretno me grleći.
„Mene je teško ubiti, oče.“
„Jeste, jeste“, rekao je, „ali bio si slabašno dete.“
„Ja?“
„Žgoljavac, tako te je otac uvek zvao. Onda si počeo da rasteš.“
„I nisam prestao, je’l da?“
„Zar to nije pametno!“, rekao je Beoka, posmatrajući dva psa koja
su hodala na zadnjim nogama. „Zaista volim pse“, nastavio je, „a ti bi
trebalo da popričaš sa Ofom.“
„Sa Ofom?“, upitao sam, gledajući Mersijanca, koji je kontrolisao
svoja dva psa pucketanjem prstiju i zviždanjem.
„Ovog leta je bio u Bebanburgu“, rekao je Beoka. „Rekao mi je da
je tvoj stric dogradio dvor. Veći je nego što je bio. A Gita je umrla.
Sirota Gita“, prekrstio se, „bila je dobra žena.“
Gita je bila moja maćeha; nakon pogibije moga oca kod Eofervika,
ona se udala za moga strica i tako bila saučesnik u njegovom otimanju
Bebanburga. Ništa nisam rekao povodom njene smrti, ali nakon tačke,
kada su Ofa i dve žene koje su mu pomagale pakovali obruče i vezivali
pse, potražio sam Mersijanca, rekavši mu da želim da razgovaram s
njim.
Bio je to čudan čovek, moje visine, tužan, sve je znao, a što je bilo
najčudnije, bio je hrišćanski sveštenik. Zaista je bio pravi otac Ofa. „Ali
dosadila mi je crkva“, rekao mi je u taverni ,Dva ždrala’, gde sam mu
kupio vrč piva, „i dosadila mi je moja žena. Zaista mi je dosadila.“
„I samo si otišao?“
„Otplesao sam“, rekao je, „odskakutao sam. Da mi je bog dao krila,
odleteo bih.“
 Već dvanaestak godina putovao je kroz zemlje u Britaniji u kojima
su živeli Saksonci i Danci; svuda su ga lepo dočekali jer je nudio smeh,
iako je tokom razgovora bio sumoran. Ali Beoka je bio u pravu. Ofa je
bio u Nortumbriji i bilo je jasno da je dobro zapamtio sve što je video,
toliko dobro da mi je postalo jasno zašto je Alfred pozvao njegove pse
na dvor. Ofa je očigledno bio jedna od uhoda koje su donosile vesti iz
Britanije na zapadnosaksonski dvor. „Pričaj mi šta se dešava u
Nortumbriji“, ponukao sam ga.
Napravio je grimasu i pogledao u grede na tavanu. Bilo je pravo
zadovoljstvo na gredi u ,Dva ždrala’ napraviti zarez kad god bi se
unajmila neka kurva iz taverne; činilo se da Ofa broji zareze, što bi
moglo da traje ceo život, a onda me je ogorčeno pogledao. „Vesti su
roba, gospodaru“, rekao je, „bas kao pivo i koža, ili usluga od kurve.
Kupuju se i prodaju.“ Čekao je dok nisam stavio novčić na sto između
nas, a onda je samo pogledao u novčić i zevnuo, pa sam pored prvog
dodao još jedan šiling. „Odakle želiš da počnem?“, upitao je.
„Od severa.“
Rekao je da je Škotska mima. Kralj Ed je imao gnojni čir i to ga je
udaljilo, iako su bile učestale pljačke stoke po Nortumbriji, u kojoj se
moj stric, Elfrik Uzurpator, sada nazivao lordom od Bernisije.
„Želi li on da postane kralj Bernisije?“, upitao sam.
„Želi da ga ostave na miru“, rekao je Ofa. „Nikoga ne vređa, skuplja
novac, priznaje Gutreda za kralja, a mač mu je uvek oštar. Nije on lud.
Drago mu je što ima danskih naseljenika, jer ga oni štite od Škota, ali
nijednom Dancu ne dozvoljava da ude u Bebanburg, osim ako mu ne
veruje. Zahvaljujući njemu, ta tvrđava je bezbedna.“
„Ali, on želi da bude kralj?“, i dalje sam ga ispitivao.
„Znam ja šta on želi“, rekao je Ofa strogo, „ali ono što on želi jeste
između Elfrika i njegovog boga.“
„Da li mu je živ sin?“
„Sada ima dva sina, obojica su mlada; žena mu je umrla
„Čuo sam.“
 „Njegov najstariji sin voli moje pse i želeo je da mu ih otac kupi.
Nisam pristao.“
Nije imao mnogo vesti iz Bebanburga, osim one da je dvor
dograđen, a ono što nije slutilo na dobro bilo je da je spoljna kapija još
vise podignuta i utvrđena. Upitao sam ga da li su on i njegovi psi bili
dobrodošli u Danholmu; oštro me je pogledao i prekrstio se. „Niko ne
odlazi u Danholm po svojoj volji“, rekao je Ofa. „Tvoj stric mi je dao
pratnju kroz Kjartanovu zemlju i bilo mi je drago što je tako učinio.“
„Znači, Kjartan je napredovao?“, upitao sam ogorčeno.
„Širi se kao zeleno lovorovo drvo“, rekao je Ofa, a kada je primetio
zbunjenost na mome licu, dao mi je opširniji odgovor. „Uzima, krade,
siluje, ubija i šunja se po Danholmu. Ali uticaj mu je veći, mnogo veći.
Ima novca i koristi ga da sebi kupi prijatelje. Ako se neki Danac žali na
Gutreda, budi siguran da je dobio novac od Kjartana.“
„Mislio sam da je Kjartan pristao da plaća namet Gutredu?“
„Plaćao ga je godinu dana, a onda je dobri kralj Gutred morao da
nauči da živi bez njega.“
„Dobri kralj Gutred?“, upitao sam.
„Pod tim imenom je poznat u Eoferviku“, rekao je Ofa, „ali samo
hrišćanima. Danci ga smatraju lakovernom budalom.“
„Jer je hrišćanin?“
„Da li je on hrišćanin?“, upitao se Ofa. „Tvrdi da jeste, odlazi u
crkvu, ali sumnjam da on još uvek veruje u stare bogove. Ne, Danci ga
ne vole jer pomaže hrišćanima. Pokušao je da sakuplja crkveni porez
od Danaca. To mu baš i nije bila pametna ideja.“
„Koliko je onda još ostalo dobrom kralju Gutredu?“, upitao s am.
„Više naplaćujem kada je u pitanju proročanstvo“, rekao je Ofa, „na
temelju toga da ono što ne vredi ništa, mora biti skupo.“
Zadržao sam novac u torbici. „Šta je sa Ivarom?“, upitao sam.
„Šta sa njim?“
„Priznaje li i dalje Gutreda za kralja?“
 „Trenutno da“, pažljivo je rekao Ofa, „ali erl Ivar je ponovo najjači
čovek u Nortumbriji. Čuo sam da je uzeo novac od Kjartana i iskoristio
ga da ponovo okupi ljude.“
„Zašto je okupio ljude?“
„Šta misliš?“, zajedljivo je upitao Ofa.
„Da bi postavio svoje ljude na presto?“
„Čini se da je tako, ali i Gutred ima svoju vojsku“, rekao je Ofa.
„Saksonsku vojsku?“
„Hrišćansku vojsku, koju uglavnom čine Saksonci.“
„Znači, sprema se građanski rat?“
„U Nortumbriji se uvek sprema građanski rat“, odgovorio je Ofa.
„A Ivar će pobediti, jer je nemilosrdan“, rekao sam.
„Sada je oprezniji nego ranije“, rekao je Ofa. „Tome ga je naučio Ed
pre tri godine. Ali kada dođe vreme, napašće, kada bude bio siguran
da će pobediti.“
„Znači, Gutred mora ubiti Ivara i Kjartana“, rekao sam.
„Ono što kralj mora uraditi, gospodaru, izvan je moje ponizne
nadležnosti. Ne učim ljude da vladaju, nego pse da igraju. Želiš li vesti
iz Mersije?“
„Zanima me Gutredova sestra.“
Ofa se napola nasmešio. „Ona! Ona je opatica.“
„Gizela!“ Bio sam potresen. „Opatica? Postala je hrišćanka?“
„Sumnjam da je hrišćanka, ali zaštitila se time što je otišla u
opatice“, rekao je Ofa.
„Od koga se zaštitila?“
„Od Kjartana. Hteo je da oženi sina njome.“
To me je iznenadilo. „Ali Kjartan mrzi Gutreda“, rekao sam. „Ali
čak je i Kjartan zaključio da bi Gutredova sestra bila pravi izbor za
njegovog jednookog sina“, odgovorio je Ofa. „Pretpostavljam da želi da
mu sin jednoga dana bude kralj Eofervika, a brak sa Gutredovom
sestrom bi mu pomogao da ostvari tu nameru. Štaviše, poslao je ljude
u Eofervik, ponudivši Gutredu novac i mir, uz obećanje da će prestati
da zlostavlja hrišćane; mislim da je Gutred bio u iskušenju.“
„Kako može da bude u iskušenju?“
„Pa, očajnom čoveku potrebni su saveznici. Možda je dan-dva
Gutred razmišljao o tome kako da razdvoji Ivara i Kjartana. Sigurno
mu je potreban novac, a Gutred ima koban um čoveka koji uvek veruje
u najbolje u drugim ljudima. Njegova sestra nije toliko opterećena
idejama o dobročinstvu i nikada ih nije ni imala. Zbog toga je pobegla
u manastir.“
„Kada se to dogodilo?“
„Prošle godine. Kjartan je njeno odbijanje shvatio kao još jednu
uvredu, zapretivši joj da će je njegovi ljudi silovati jedan po jedan.“
„Ona je i dalje u manastiru?“
„Bila je kada sam otišao iz Eofervika. Dok je tamo, sigurna je da se
neće udati, zar ne? Možda ne voli muškarce. Mnoge opatice ih ne vole.
Ali sumnjam da će joj brat dozvoliti da još dugo ostane tamo. I suviše
je dragocena, kao krava koja donosi mir.“
„Da se uda za Kjartanovog sina?“, upitao sam prezrivo. „To se neće
dogoditi“, rekao je Ofa. Dosuo je sebi još piva. „Znaš li ko je otac
Hrotverd?“
„Odvratan čovek“, rekao sam, setivši se kako je Hrotverd podigao
ljude u Eoferviku kako bi ubijao Dance.
„Hrotverd je veoma neprijatno stvorenje“, složio se Ofa, sa blagim
oduševljenjem u glasu. „On je predložio da Danci crkvi plaćaju porez.
Takođe je predložio da Gutredova sestra postane nova žena tvome
stricu, a ta pomisao je izgleda imala uticaja na Gutreda. Elfriku je
potrebna žena, a kada bi bio voljan da pošalje svoje kopljanike na jug,
to bi u velikoj meri ojačalo Gutreda.“
„Tada bi Bebanburg bio nezaštićen“, rekao sam.
„Šezdeset ljudi može da čuva Bebanburg do sudnjeg dana“, rekao
je Ofa, odbacivši moju pomisao. „Gutredu je potrebna veća vojska, a
dve stotine ljudi iz Bebanburga bilo bi božji dar i svakako vredno
davanja sestre. Da te podsetim, Ivar bi učinio sve samo da spreči taj
brak. On ne želi da se Saksonci iz severne Nortumbrije ujedine sa
hrišćanima iz Eofervika. Zato je, gospodaru“, odgurnuo je klupu kao
da je na taj način davao znak da je njegov izveštaj završen, „Britanija
u mini, izuzev Nortumbrije, gde je Gutred u nevolji.“
„U Mersiji nema nevolja?“, upitao sam.
Odmahnuo je glavom. „Ništa neobično.“
„Istočna Anglija?“
Zastao je. „Tamo nema problema“, rekao je oklevajući, ali znao
sam da je namerno zastao kako bi sačekao da se upecam; zato sam
čekao. Ofa me je nevino gledao; uzdahnuo sam, izvadio još jedan
novčić iz svoje torbice i stavio ga na sto. Isprobao ga je kako bi se
uverio da je srebro dobro. „Kralj Etelstan, ili Gutrum, kako se zvao“,
nastavio je, „pregovara sa Alfredom. Alfred misli da ja to ne znam, ali
znam. Podeliće Englesku među sobom.“
„Njih dvojica?“, upitao sam. „Da podele Englesku? Nije na njima da
je dele!“
„Danci će dobiti Nortumbriju, Istočnu Angliju i severoistočne
delove Mersije. Veseks će dobiti jugozapadni deo Mersije.“
Zurio sam u njega. „Alfred na to neće pristati“, rekao sam.
„Hode.“
„On želi celu Englesku“, usprotivio sam se.
„On želi da Veseks bude siguran“, rekao je Ofa dok je okretao
novčić po stolu.
„Znadi pristade da se odrekne polovine Engleske?“, upitao sam u
neverici.
Ofa se nasmejao. „Misli o tome na ovaj način, gospodaru. U
Veseksu nema Danaca, ali tamo gde vladaju Danci ima mnogo
Saksonaca. Ako se Danci slože da ne napadnu Alfreda, onda se on
može smatrati bezbednim. Ali kako će se Danci osećati bezbedno? Cak
i ako Alfred pristane da ih ne napadne, i dalje imaju na hiljade
Saksonaca na svojoj zemlji, a ti Saksonci se u svako doba mogu podići
protiv njih, naročito ako ih na to ohrabri Veseks. Kralj Etelstan će
postidi sporazum sa Alfredom, ali on neće biti vredan ni pergamenta
na kojem će biti ispisan „
„Misliš li da će Alfred prekršiti sporazum?“
„Otvoreno ne, ali će hrabriti pobunu Saksonaca, podržaće
hrišćane, podsticaće probleme, a sve vreme će se moliti i zaklinjati na
večno prijateljstvo sa neprijateljima. Svi mislite da je Alfred pobožni
učenjak, a njegova žudnja za slavom obuhvata sve zemlje do Škotske.
Videćeš ga kako se moli i kako sanja. On će Dancima slati misionare i
mislićeš da je to sve što on može da uradi, ali kad god Saksonac ubije
Danca, Alfred će biti taj koji će poslati oštricu.“
„Ne“, rekao sam, „ne Alfred. Njegov bog mu neće dozvoliti da bude
izdajnik.“
„Šta ti znaš o Alfredovom bogu?“, upitao je Ofa prezrivo, a onda
sklopio oči. „I onda Gospod Bog posla neprijatelja na nas“, zapevao je,
„i mi ga napadosmo, i njegove sinove, i celo njegovo pleme. Zauzesmo
sve njegove gradove i potpuno uništismo njegove ljude, žene i decu.“
Otvorio je oci. „To su dela Alfredovog boga, gospodaru Utrede. Hoćeš
li ih još iz svetih spisa? Gospod Bog će ti predati sve neprijatelje, a ti
ćeš udariti po njima i potpuno ih uništiti.“ Ofa je napravio grimasu.
„Alfred veruje u božja obećanja, sanja o zemlji bez pagana, zemlji gde
će neprijatelje u potpunosti uništiti i gde će živeti samo hrišćani po
meri boga. Ako postoji čovek na celome ostrvu kojeg se treba bojati,
gospodaru Utrede, onda je to kralj Alfred.“ Ustao je. „Moram da vidim
da li su one glupače nahranile moje pse.“
Posmatrao sam ga dok je odlazio, misleći o njemu kao o
pametnom čoveku, koji nije shvatao Alfreda.
Što je, naravno, Alfred želeo da ja mislim.
 VII

K raljevski savet, koji se zvao Vitan, činili su vodeći ljudi u

kraljevstvu, a ovoga puta se okupljao radi ''posvećenja nove
crkve koju je gradio Albert i radi proslave veridbe Etelfled i moga
rođaka. Ragnar i ja nismo imali šta da tražimo u njihovim
razgovorima, pa smo u gradskoj taverni pili dok su oni razgovarali.
Dozvolili su Bridi da nam se pridruži, a Ragnar je zbog toga bio srećan.
Ona je bila Saksonka iz Istočne Anglije i nekada mi je bila ljubavnica,
ali to je bilo u godinama kada smo bili deca. Sada je bila odrasla žena i
vise je bila Dankinja od samih Danaca. Ona i Ragnar se nikada nisu
zvanično venčali, ali ona mu je bila prijateljica, ljubavnica, savetnica i
čarobnica. On je bio plavokos, ona crnokosa, on je jeo kao vepar, dok
je ona birala hranu, on je bio grub, a ona mudra, ali su oboje zajedno
bili srećni. Brida je pažljivo slušala dok sam joj satima pričao o Gizeli.
„Zaista misliš da te je čekala?“, upitala me je.
„Nadam se“, odgovorio sam i dodirnuo Torov čekić.
„Jadnica“, rekla je Brida, smejući se. „Znači, zaljubljen si?“
„Jesam.“
„Opet“, rekla je.
Nas troje smo sedeli u ,Dva ždrala’ dan pre Etelfledine zvanične
veridbe; tamo nas je našao otac Beoka. Ruke su mu bile prljave od
mastila. „Ponovo si pisao“, optuživao sam ga.
„Pravimo listu firdova po okruzima“, objašnjavao je. „Svaki
muškarac između dvanaest i šezdeset godina mora prihvatiti da sada
služi kralja. Upravo sastavljamo spisak, ali nam je ponestalo mastila.“
„I ne čudi me“, rekao sam, „sve mastilo je na tebi.“
„Upravo prave mastilo u novoj posudi“, rekao je, ne obazirući se
na mene, „i trebaće im vremena, pa sam pomislio da bi možda želeo
da vidiš novu crkvu.“
„Sanjao sam nešto drugo“, rekao sam.
 Bio je uporan u svojoj želji da nas odvede do crkve, koja je zaista
bila velelepna. Bila je veća od bilo kojeg dvorca kojeg sam do tada
video i prilično visoka; krov su joj pridržavali ogromni stubovi od
hrastovine, po kojima su bili izrezbareni sveci i kraljevi. Rezbareni
delovi su bili obojeni, a kraljevske krune, oreoli i krila svetaca blistali
su od zlatnih listova, za koje nam je Beoka rekao da ih je radio majstor,
kojeg su doveli iz Franačke. Pod je bio ukrašen raznobojnim
kamenjem, tako da nije bilo potrebno postavljati pesak, a i psi su bili
zbunjeni gde da pišaju. Alfred je uveo pravilo da je zabranjeno uvoditi
pse u crkvu, ali oni su ulazili; zato je Alfred unajmio čuvara koji je imao
bič i zadatak da tera životinje od crkve; ali čuvaru je u bici kod
Etanduna Danac odsekao nogu, pa je mogao samo sporo da se kreće;
zato su psi uspevali da ga izbegnu bez problema. Niži deo crkvenih
zidova bio je izgrađen od uglačanog kamena, dok su gornji delovi i
krov bili od drveta; ispod samog krova nalazili su se visoki prozori,
koji su bili ispunjeni struganim rogovima kako kiša ne bi prodirala.
Svaki delić zida bio je prekriven komadima razvučene kože, na kojima
su bile prikazane slike raja i pakla. Raj je bio ispunjen Saksoncima, a
činilo se da je pakao mesto na kojem su obitavali Danci; bio sam
iznenađen primetivši na crtežima kako nekoliko sveštenika pada u
đavolji plamen. „Ima i loših sveštenika“, uveravao me je revnosno
Beoka. „Naravno, nema ih mnogo.“
„A ima i dobrih sveštenika“, rekao sam, ugađajući Beoki. „Kad
govorimo o njima, čuješ li išta o ocu Pirligu?“ Pirlig je bio Britanac, koji
se borio sa mnom u Etandunu, i o kojem sam imao dobro mišljenje.
Govorio je danski, pa su ga poslali da bude jedan od Gutrumovih
sveštenika u Istočnoj Angliji.
„Čini dela gospodnja“, oduševljeno je rekao Beoka. „Kaže da se
Danci u velikoj meri pokrštavaju! Zaista verujem da prisustvujemo
preobraćenju pagana.“
„Ne i ovog paganina“, rekao je Ragnar.
Beoka je odmahnuo glavom. „Jednoga dana će i tebi Dođi Hrist,
gospodaru Rangare, i zapanjiće te njegova slava.“
 Ragnar nije ništa rekao. Mogao sam da primetim da je i on, kao i
ja, bio zadivljen novom crkvom koju je sagradio Alfred. Grob svetog
Svituna je bio ukrašen srebrom i nalazio se ispred visokog oltara, koji
je bio prekriven crvenom tkaninom, velikom kao jedro ratničkog
broda. Na oltaru se nalazilo dvanaest finih voštanih sveća u srebrnim
svećnjacima, koji su zaklanjali veliki, srebrni krst optočen zlatom;
Ragnar je promrmljao da bi bilo vredno putovati mesec dana da bi se
ovakav krst ukrao. Sa obe strane krsta nalazile su se relikvije: sanduci
i boce sa zlatom i srebrom, ukrašene draguljima, na nekima su se
nalazili mali, kristalni otvori, kroz koje su se mogle videti mošti. Tamo
se nalazio prsten Marije Magdalene i ostaci pera od golubice koju je
Noje pustio sa barke. Tu je bila i kašika svetog Kenelma, načinjena od
rogova, boca praha sa groba svetog Hede i kopito magarca na kojem
je Isus ujahao u Jerusalim. Tkanina kojom je Marija Magdalena
obrisala Hristove noge nalazila se u velikom pozlaćenom sanduku, a
pokraj njega, sa mnogo manje zlata po sebi, nalazili su se zubi svetog
Osvalda, koji su bili dar od Gutreda. Ta dva zuba su i dalje bila u
srebrnoj kutijici, koja je, u poređenju sa ostalima, izgledala prilično
otrcano. Beoka nam je pokazao sve svete stvari, ali je najponosniji bio
na delić kosti, smeštene iza komada kristala mlečne boje. „Ovo sam
pronašao i to mi je najuzbudljivije!“ Sa sanduka je podigao poklopac i
izvadio kost, koja je ličila na otpadak iz lošeg paprikaša. „Ovo je
obeleživač svetog Seda!“ Beoka je to izgovorio sa strahopoštovanjem
u glasu. Prekrstio se, gledajući svojim zdravim okom u požutelu kost,
ukrašenu srebrom, kao da je relikvija nalik na strelu upravo pala sa
neba.
„Šta od svetog Seda?“, upitao sam.
„Njegov obeleživač.“
„Šta je obeleživač?“, upitao je Ragnar. Nakon godina provedenih
kao talac, dobro je govorio engleski, ali neke redi su ga i dalje
zbunjivale.
„Obeleživač je nešto što pomaže u čitanju“, rekao je Beoka.
„Pomoću njega se prate linije. To je pokazivač.“
„A šta fali prstu?“, bio je radoznao Ragnar.
 „Može zamrljati mastilo. Obeleživač je čist.“
„A ovaj je sigurno pripadao svetom Sedu?“, upitao sam,
pretvarajući se da sam zadivljen.
„Jeste, jeste“, rekao je Beoka pomahnitalo, „lični obeleživač svetog
Seda. Pronašao sam ga u maloj crkvi u Domvaračesteru, a tamošnji
sveštenik je bio neznalica i nije imao pojma šta je to. Nalazio se u kutiji
od rogova, na kojoj je bilo ugravirano ime svetog Seda; sveštenik čak
nije mogao ni da pročita šta piše! Sveštenik! Nepismen! Zato sam mu
ga oduzeo.“
„Misliš, ukrao si ga?“
„Uzeo sam ga kako bih ga sačuvao“, rekao je uvređeno.
„A kada ti postaneš svetac“, rekao sam, „neko će uzeti jednu od tih
tvojih smrdljivih cipela, staviti je u pozlaćenu kutiju i obožavati je.“
Beoka je pocrveneo. „Zadirkuješ me, Utrede, zadirkuješ me.“
Nasmejao se, ali sam iz njegovog crvenjenja zaključio da sam dotakao
njegovu tajnu želju. Želeo je da ga proglase za sveca, a zašto i ne bi?
Bio je dobar čovek, mnogo bolji od onih koje sam znao, a koji su sada
proglašeni za sveca.
Tog popodneva Brida i ja smo posetili Hild; tada sam njenom
manastiru dao trideset šilinga, odnosno, skoro sav novac koji sam
imao; Ragnar je bio veseo jer je bio siguran da će Sverijevo bogatstvo
stići sa Jitlanda i da će ga podeliti sa mnom; s tim uverenjem sam i dao
sav novac Hild, koja je bila oduševljena kada je ugledala srebrni krst
na balčaku ,Zmijskog daha’. „Od sada moraš koristiti mač mudrije“,
rekla mi je strogo.
„Uvek ga mudro koristim.“
„U oštricu si uneo božju silu“, rekla je, „i zato njome ne smeš činiti
zlo.“
Sumnjao sam da ću se povinovati toj zapovesti, ali bilo mi je drago
što vidim Hild. Alfred joj je poklonio malo prašine sa groba svetog
Hede; ona mi je rekla da kada pomeša ovu prašinu sa usirenim
mlekom dobije čudesni lek, koji je izlečio bar dvanaest bolesnih
opatica. „Ako ikada budeš bolestan“, rekla je, „moraš doći ovamo,
pomešaćemo prašinu sa sveže usirenim mlekom i namazaćemo te
Narednog dana, kada su nas pozvali u crkvu koju su osveštali kako
bismo bili svedoci Etelfledine veridbe, ponovo sam video Hild. Stajala
je na drugom kraju crkve sa ostalim opaticama iz Vintančestera, dok
smo Ragnar, Brida i ja, pošto smo stigli kasno, morali da stojimo u
samom dnu crkve. Iako sam bio viši od ostalih ljudi, video sam veoma
malo od ceremonije, za koju mi se činilo da traje čitavu večnost.
Dvojica biskupa su se molila, sveštenici su posipali svetu vodicu, a hor
monaha je pojao. Onda je arhibiskup od Kontvaraburga služio dugu
službu, koja, začudo, nije govorila niti o novoj crkvi, niti o veridbi, nego
je kritikovala sveštenstvo Veseksa zbog kratkih tunika, koje su nosili
umesto dugačkih mantija. Ova sramna navika, grmeo je arhibiskup,
uvredila je svetog oca u Rimu i mora prestati, uz pretnju isključenjem
iz crkve. Sveštenik koji je stajao blizu nas nosio je kratku tuniku i
pokušavao je da čučne kako bi izgledao kao patuljak u dugačkoj
mantiji. Monasi su ponovo pojali, a onda se moj riđokosi i
samouvereni rođak isprsio pred oltarom, dok je malu Etelfled doveo
njen otac, ostavivši je kraj moga rođaka. Arhibiskup je mumlao nad
njima, posipali su ih svetom vodicom, a onda je tek vereni par
predstavljen pastvi da bismo ih svi mi oduševljeno pozdravili.
Etelfled je požurila da izađe iz crkve, jer su muškarci uglavnom
čestitali Etelredu. On je imao dvadeset godina, jedanaest vise od
Etelfled; bio je nizak, riđokos, uobražen mladić, koji je bio uveren u
sopstvenu važnost. Ta važnost se ogledala u tome što je bio sin svoga
oca, a njegov otac je bio glavni erldorman u južnoj Mersiji, koja je bila
deo zemlje najmanje naseljen Dancima; jednoga dana Etelred će
postati voda slobodnih mersijskih Saksonaca. Ukratko, Etelred je
veliki deo Mersije mogao dati vlasti Veseksa, zbog čega su mu obećali
za ženu Alfredovu ćerku. Sam je krenuo iz crkve, pozdravljajući
lordove Veseksa, a onda je ugledao mene; činilo se kao da je
iznenađen. „Čuo sam da su te zarobili na severu“, rekao je.
„Bio sam zarobljen.“
 „I evo te. Ti si baš čovek kakav mi treba.“ Nasmešio se, ubeđen da
mi se dopada, mada je tu napravio veliku grešku; Etelred je
pretpostavljao da su svi na svetu ljubomorni na njega i da ne žele ništa
drugo nego da mu budu prijatelji. „Kralj me je počastvovao
komandom nad njegovom ličnom gardom“, rekao je. „Je li?“, upitao
sam iznenađeno.
„Bar dok ne preuzmem dužnosti moga oca.“
„Verujem da ti je otac dobro?“, upitao sam nezainteresovano.
„Bolestan je“, rekao je Etelred; zvučao je zadovoljno. „Ko zna koliko
dugo ću zapovedati Alfredovim trupama. Ali bićeš mi od velike koristi
ako budeš služio u njegovim ličnim trupama.“
„Radije bih lopatom bacao govna“, rekao sam, a onda ispružio
ruku prema Bridi. „Sećaš li se Bride?“, upitao sam. „Pre deset godina
pokušao si da je siluješ.“
Pocrveneo je, ništa ne rekavši, samo je žurno otišao. Brida se
nasmejala dok je odlazio, a onda se lako naklonila, jer je Alfredova
žena, Elsvit, prolazila pored nas. Elsvit se nije obazirala na nas, jer
nikada nije volela ni Bridu ni mene, ali se Ianfled nasmejala. Ianfled joj
je bila najbliža družbenica; poljubio sam dlan i poslao joj poljubac. „U
taverni je bila kurva rekao sam Bridi, „a sada upravlja kraljevim
dvorom.“
„Lepo“, rekla je Brida.
„Zna li Alfred da je bila kurva?“, upitao je Ragnar. „Pretvara se da
ne zna“, odgovorio sam.
Alfred je prošao poslednji. Izgledao je bolesno, ali to nije bilo ništa
neobično. Lako je klimnuo glavom u mom pravcu, ali ništa nije rekao;
Beoka je dotrčao do mene dok smo čekali da izađemo, jer su vrata bila
premala da bi svi ljudi izašli. „Nakon popodnevnih molitvi videćeš se
sa kraljem“, rekao mi je, „i ti gospodaru Ragnare. Pozvaću vas.“
„Bićemo u ,Dva zdrala’“, rekao sam.
„Ne znam zašto vam se sviđa ta taverna.“
„Zato što je i javna kuća, naravno“, rekao sam. „A ako odeš tamo,
oče, postaraj se da napraviš recku na jednom od stubova kako bi
pokazao da si naguzio neku gospođicu. Preporučujem ti Etel. Ima
samo jednu ruku, ali je čudo šta njome može da uradi.“
„O dragi bože. Utrede, dragi bože. Kakvu gadnu pomisao imaš na
umu. Ako se ikada budem oženio, a molim se Bogu za tu dragu sredu,
otidi ću neokaljan svojoj nevesti.“
„I ja ću se moliti da tako bude, oče“, rekao sam i zaista tako mislio.
Siroti Beoka. Bio je toliko ružan, a sanjao je o ženi; nikada nije našao
ženu, a sumnjam da će je ikada i nadi. Bilo je mnogo žena koje su bile
spremne da se udaju za njega, tako razrokog, jer je, ipak, bio
privilegovani sveštenik, kojeg je Alfred veoma cenio; ali Beoka je
čekao da ga ljubav pogodi kao munja. Zurio bi u lepe žene, sanjao svoje
beznadežne snove, molio se. Možda će ga nebo i nagraditi
veličanstvenom ženom, ali ništa od onoga što sam čuo o hrišćanskom
nebu nije navodilo na pomisao da su takve radosti moguće.
Tog poslepodneva, Beoka nas je pokupio iz ,Dva ždrala’. Primetio
sam da je pogledao u stubove i bio zaprepašćen brojem recki, ali ništa
nije rekao o njima; umesto toga, poveo nas je u dvor, gde smo na ulazu
ostavili svoje mačeve. Ragnaru su naredili da deka u dvorištu, dok je
Beoka poveo mene do Alfreda, koji je bio u svojoj radnoj sobi; bila je
to mala soba, koja je bila deo rimske zgrade i srce vintandesterskog
dvora. Već sam ranije bio u ovoj sobi, pa me nije iznenadio oskudan
nameštaj, niti gomile pergamenata, koje su se rasipale sa široke ivice
prozora. Zidovi su bili okrečeni i napravljeni od kamena; soba je bila
dobro osvetljena, iako je, iz nekog razloga, Alfred imao dvadesetak
sveća koje su gorele u jednom uglu. Svaka sveća je bila izbrazdana
dubokim, vodoravnim linijama; urezi u svećama bili su razmaknuti u
širini palca. Svede nisu bile tu zbog osvetljenja, jer je jesenje sunce
prodiralo kroz veliki prozor; nisam želeo da pitam koja je svrha sveća,
osim ako mi on sam ne bude to rekao. Jedva sam shvatio da svaka
sveća gori za po jednog sveca, kojima se molio tokom proteklih
nekoliko dana; svaka brazda u svedi predstavljala je greh, koji je
trebalo da izgori. Alfred je imao veoma izoštrenu svest o grehovima,
naročito mojim.
 Bio je u braon mantiji, pa je ličio na monaha. Ruke su mu, isto kao
i Beokine, bile umrljane mastilom. Bio je bled i bolestan. Čuo sam da
su mu stomačne tegobe ponovo zadavale mnogo muka, pa b i se svaki
čas trznuo kada bi ga bol prostrelio. Ali ipak me je toplo pozdravio.
„Gospodaru Utrede. Verujem da ste dobroga zdravlja?“
„Jesam, gospodaru“, rekao sam, i dalje klečeći. „Nadam se da si i ti
dobrog zdravlja.“
„Bog me muči. Za to postoji razlog, pa bi trebalo da mi bude drago
zbog toga. Ustani, molim te. Je li erl Ragnar sa tobom?“
„Napolju je, gospodaru.“
„Dobro“, rekao je. Stajao sam na jedinom slobodnom mestu u
maloj prostoriji. Tajanstvene sveće su zauzimale dosta mesta, a Beoka
je stajao naspram zida, pored Stepe, koji je zauzeo još vise mesta. Bio
sam iznenađen što vidim Stepu. Alfred je cenio pametne ljude, a Stepa
teško da je bio pametan. Bio je rođen kao rob, a sada je bio ratnik;
uistinu, nije ni bio ni za šta drugo, ako izuzmemo ispijanje piva i
ubijanje kraljevih neprijatelja, a to su bili zadaci koje je izvršavao sa
surovom preciznošću. Sada je stajao odmah iza velikog kraljevog
pisaćeg stola, sa čudnim izrazom na licu, kao da nije bio siguran zašto
su ga pozvali.
Mislio sam da će se Alfred raspitivati o mom iskušenju, jer je voleo
da sluša priče o udaljenim mestima i čudnim ljudima, ali to je u
potpunosti potisnuo; umesto toga, pitao me je za mišljenje o Gutredu;
odgovorio sam da mi se Gutred dopao, što je, čini mi se, kralja
iznenadilo. „Sviđa ti se“, upitao je Alfred, „uprkos onome što ti je
učinio?“
„Nije imao mnogo izbora, gospodaru“, odgovorio sam. „Rekao sam
mu da kralj mora biti nemilosrdan u odbrani svoga kraljevstva.“
„Cak i ako je tako“, Alfred me je sumnjičavo posmatrao.
„Ako bismo mi, obični ljudi, gospodaru, želeli da dobijemo
zahvalnost od kraljeva“, rekao sam sa najiskrenijim izrazom na licu,
„onda bismo zauvek bili razočarani.“
 Gledao me je strogo, a onda je prasnuo u smeh. „Nedostajao si mi,
Utrede“, rekao je. „Ti si jedini čovek koji je nepristojan u mom
prisustvu.“
„On nije tako mislio, gospodaru“, brižno je rekao Beoka.
„Naravno da je mislio“, rekao je Alfred. Sa ivice prozora gurnuo je
neke pergamente na pod i seo na njih. „Šta misliš o mojim svećama?“,
upitao me je.
„Mislim, gospodaru“, odgovorio sam smišljeno, „da su delotvornije
noću.“
„Pokušavam da napravim sat“, rekao je.
„Sat?“
„Da obeležim sate koji prolaze.“
„Pogledaj u sunce, gospodaru“, rekao sam, „a noću u zvezde.“
„Ne možemo svi da vidimo kroz oblake“, ljutito je odgovorio.
„Svaki urez bi trebalo da predstavlja jedan sat. Nastojim da otkrijem
koji urezi su najprecizniji. Ako pronađem sveću kod koje će dvadeset
četiri odeljka izgoreti između dva podneva, onda ću znati koliko je sati,
zar ne?“
„Tako je, gospodaru“, odgovorio sam.
„Moramo provesti svoje vreme na pravi način“, rekao je, „a da
bismo to uradili, prvo moramo znati koliko nam je vremena
preostalo.“
„Tako je, gospodaru“, ponovio sam, a moje dosađivanje je bilo
očigledno.
Alfred je uzdahnuo, pogledao po pergamentima i našao jedan
ispupčeni, sa velikim pečatom od voska koji je imao bolesno zelenu
boju. „Ovo je poruka od kralja Gutreda“, rekao je. „Tražio je moj savet
i voljan sam da mu ga dam. Na kraju svega, poslaću izaslanstvo u
Eofervik. Otac Beoka je pristao da govori u moje ime.“
„Učinio si mi čast, gospodaru“, rekao je veselo Beoka, „veliku čast.“
„A otac Beoka će nositi skupocene darove kralju Gutredu“,
nastavio je Alfred. „Te darove je potrebno zaštiti, što znači da će
izaslanstvo imati pratnju ratnika. Razmišljao sam, da li bi, možda, ti
pružio takvu zaštitu, lorde Utrede? Ti i Stepa?“
„Da, gospodaru“, rekao sam, ovoga puta oduševljeno, jer sam
sanjao o Gizeli, a ona se nalazila u Eoferviku.
„Ali, moraš razumeti da je otac Beoka glavni“, rekao je Alfred. „On
je moj poslanik i slušaćeš njegova naređenja. Jesi li to razumeo?“
„Jesam, gospodaru“, rekao sam, iako nije bilo potrebno da
prihvatam Alfredova naređenja. Vise me prema njemu nije
obavezivala zakletva, jer nisam bio Zapadni Saksonac, a od mene je
tražio da idem tamo gde sam hteo da idem, pa ga nisam ni podsećao
da mu za to nedostaje moja zakletva.
Nije mu ni bilo potrebno da ga podsećam. „Sva trojica ćete se
vratiti pre Božića kako biste podneli izveštaj o ovom poslanstvu“,
rekao je, „a ako se ne zakunete na to i da ćete biti moji ljudi, neću vas
pustiti da odete.“ Ovoga puta je gledao u mene.
„Želiš li moju zakletvu, gospodaru?“, upitao sam ga.
„Zahtevam je, lorde Utrede“, rekao je.
Oklevao sam. Nisam želeo da ponovo postanem Alfredov čovek, ali
sam osećao da se iza ovog, nazovi poslanstva, krije nešto veće od
davanja saveta. Ako je Alfred želeo da savetuje Gutreda, zašto to ne bi
učinio pismom? Ili tako što će poslati šestoricu sveštenika da ugnjave
Gutreda? Ali Alfred je slao Stepu i mene, a nas dvojica smo odgovarali
samo za jednu stvar - za borbu. A Beoka je, iako, bez sumnje, dobar
čovek, bio ne baš impresivan poslanik. Mislio sam da je Alfred hteo da
Stepa i ja odemo na sever, što je značilo da želi da se dogodi nasilje; to
je bilo ohrabrujuće, ali ja sam i dalje oklevao, što je kralja razljutilo.
„Moram li te podsećati“, oštro je upitao Alfred, „da sam imao
mnogo neprilika da te oslobodim ropstva?“
„Zašto si to učinio, gospodaru?“, upitao sam.
Beoka je pokušao da me ućutka, ljut jer nisam odmah odgovorio
na kraljeve želje; Alfred je izgledao uvređeno, a onda se činilo da je
shvatio da moje pitanje zaslužuje i odgovor. Pokazao je Beoki da bude
tih, a onda je nervozno mahnuo Gutredovim pismom, razbivši delove
zelenog voska na komade. „Igumanija Hildegit me je ubedila“, rekao je
na kraju. Čekao sam. Alfred me je pogledao; primetio sam da tu ima da
se kaže mnogo vise od toga da je to Hildina molba. Slegao je ramenima.
„A meni se činilo“, rekao je čudno, „da ti dugujem mnogo vise od onoga
što sam ti dao za usluge u Etelingegu.“
Teško da je ovo bilo izvinjenje, ali bilo je priznanje da pet oderanih
koža nije odgovarajuća nagrada za kraljevstvo. Sagnuo sam glavu.
„Hvala ti, gospodaru“, rekao sam, „zaklinjem ti se na vernost.“ Nisam
želeo da mu se zakunem, ali nisam imao izbora. Tako se odlučuje o
sudbini naših života. Godinama sam se kolebao između ljubavi prema
Dancima i odanosti prema Saksoncima, a pri tome sam, pored
izrezbarenih sveća-satova, služio kralju kojeg nisam voleo. „Smem li
da pitam, gospodaru“, nastavio sam, „zašto je Gutredu potreban
savet?“
„Jer se Ivar Ivarson umorio od njega“, rekao je Alfred, „a Ivar bi
imao drugog, popustljivijeg čoveka na prestolu Nortumbrije.“
„Ili bi uzeo presto za sebe?“, ukazao sam mu i na to.
„Pretpostavljam da Ivar ne želi teške dužnosti jednog kralja“,
rekao je Alfred. „On želi moć, novac, ratnike i drugog čoveka, koji će
obavljati težak posao sprovođenja zakona nad Saksoncima, od kojih
će i porez uzimati. Za obavljanje tog posla izabraće Saksonca.“ To je
imalo smisla. Tako su Danci vladali osvojenim saksonskim zemljama.
„A Ivar vise ne želi Gutreda“, nastavio je Alfred.
„Zašto, gospodaru?“
„Jer kralj Gutred namerava da svoje zakone podjednako sprovede
i prema Saksoncima i prema Dancima“, odgovorio je Alfred.
Setio sam se Gutredovih nadanja da će biti samo kralj. „Zar je
toliko lose?“, upitao sam.
„U pitanju je glupost“, rekao je Alfred, „doneti ukaz prema kojem
svaki čovek, bez obzira na to da li je paganin ili hrišćanin, mora svoj
desetak dati crkvi.“
Ofa je pomenuo crkveni porez, a to je zaista bila glupost. Desetak
je predstavljao deseti deo svega onoga što je čovek uzgajio, gradio ili
pravio, a Danci, pagani, nikada neće prihvatiti takav zakon. „Mislio
sam da ćeš tako nešto odobriti, gospodaru“, rekao sam zlonamerno.
„Naravno, odobravam uzimanje desetka“, rekao je umorno Alfred,
„ali desetak bi trebalo dati od srca.“
„Hilarem datorem diligit Deus“, dodao je Beoka, što je bilo potpuno
beskorisno. „Tako piše u jevanđelju.“
„Gospod pozdravlja onoga koji sa radošću daje“, preveo mi je
Alfred. „Ali kada je zemlja pola paganska, a pola hrišćanska, ne
podstičeš jedinstvo tako što ćeš uvrediti moćniju polovinu.
Gutred mora biti Danac prema Dancima, a hrišćanin prema
hrišćanima. To je moj savet za njega.“
„Ima li Gutred snage da porazi Dance ako se pobune?“, upitao sam.
„Ima fird koji cine Saksonci, ili bar ono što je ostalo od njega, i
nekoliko Danaca hrišćana, ali je, nažalost, i njih premalo. Moja procena
je da može da okupi šest stotina kopljanika, ali u bici se može pouzdati
na manje od polovine toga broja.“
„A Ivar?“, upitao sam.
„Skoro hiljadu. A ako mu se pridruži i Kjartan, onda će ih imati
mnogo vise. A Kjartan podržava Ivara.“
„Kjartan ne izlazi iz Danholma“, rekao sam.
„Nema potrebe da napušta Danholm“, odgovorio je Alfred,
„potrebno je samo da dve stotine ljudi pošalje kao pomoć Ivaru. A
kako su mi rekli, Kjartan ima razlog što mrzi Gutreda.“
„Zato što se Gutred popišao po njegovom sinu“, rekao sam.
„Šta je uradio?“, kralj je zurio u mene.
„Popišao mu se po kosi“, odgovorio sam. „Bio sam tamo.“
„Blagi bože“, rekao je Alfred, verovatno misleći da je svaki čovek
severno od reke Hamber varvarin.
„Znači, ono što Gutred sada mora da uradi“, nastavio sam, „jeste
da uništi Ivara i Kjartana
„To je na Gutredu“, rekao je Alfred uzdržano.
„Mora da sklopi mir sa njima“, rekao je Beoka, mršteći se na mene.
 „Mir je uvek poželjan“, rekao je Alfred, ali bez prevelikog
oduševljenja.
„Ako već šaljemo poslanstvo Dancima u Nortumbriju, gospodaru“,
insistirao je Beoka, „onda moramo imati mir.“
„Kao što sam rekao“, uzvratio je Alfred, „mir je poželjan.“ Ponovo
mu je glas bio hladan, a to je, mislio sam, bila prava poruka. Znao je da
mira ne može biti.
Setio sam se šta mi je rekao Ofa, čovek koji je učio pse da igraju, o
Gizelinoj udaji za moga strica. „Gutred bi mogao da ubedi moga strica
da ga podrži‘‘, rekao sam.
Alfred me je sumnjičavo pogledao. „Da li bi to mogao da odobriš,
lorde Utrede?“
„Elfrik je kradljivac“, rekao sam. „Zakleo se da će me priznati za
naslednika Bebanburga, ali tu zakletvu je prekršio. Ne, gospodaru, to
ne bih mogao da odobrim „
Alfred je žmirkajući posmatrao sveće koje su se gasile, mrljajući
okrečeni zid svojim dimom. „Ova gori prebrzo“, rekao je. Liznuo je
prste, ugasio plamen i stavio ugašenu sveću u korpu sa desetinama
drugih koje je odbacio. „Uzvišeno je želeti“, rekao je, još uvek
posmatrajući sveće, „da Nortumbrijom vlada kralj hrišćanin. Čak je
poželjno da to bude Gutred. On je Danac, a ako želimo da privolimo
Dance znanju i Hristovoj ljubavi, onda nam je potreban kralj danskog
porekla, koji je i hrišćanin. Ono što nam ne treba jesu Ivar i Kjartan u
ratu sa hrišćanima. Da mogu, oni bi uništili crkvu.“
„Kjartan bi to sigurno uradio“, rekao sam.
„A ja sumnjam da tvoj stric ima snage da porazi Kjartana i Ivara“,
rekao je Alfred, „čak i kada bi bio spreman da se udruži sa Gutredom.“
Zastao je, razmišljajući. „Ne“, nastavio je, „jedino rešenje je da Gutred
sklopi mir sa paganima. To je moj savet njemu.“ Poslednjim rečima
obraćao se direktno Beoki.
Beoka je bio zadovoljan. „Mudar savet, gospodaru“, rekao je,
„slava Gospodu.“
 „A kada govorimo o paganima“, Alfred je pogledao u mene, „šta će
erl Ragnar učiniti ako ga oslobodim?“
„Neće se boriti za Ivara“, odlučno sam rekao.
„Jesi li siguran u to?“
„Ragnar mrzi Kjartana“, rekao sam, „a ako se Kjartan udružio sa
Ivarom, Ragnar će ih mrzeti obojicu. Da, gospodaru, siguran sam u to.“
„Znači, ako oslobodim Ragnara“, upitao je Alfred, „i dozvolim mu
da krene sa tobom na sever, on se neće okrenuti protiv Gutreda?“
„On će se boriti protiv Kjartana“, rekao sam, „ali ne znam šta će
misliti o Gutredu.“
Alfred je razmišljao o tom odgovoru, a onda klimnuo glavom. „Biće
dovoljno ako se suprotstavi Kjartanu“, rekao je. Okrenuo se, smešeći
se Beoki. „Oce, tvoje poslanstvo je da propovedaš Gutredu mir.
Savetovaćeš ga da bude Danac među Dancima, a hrišćanin među
hrišćanima.“
„Naravno, gospodaru“, rekao je Beoka, ali bilo je jasno da je
potpuno zbunjen. Alfred je govorio o miru, a slao je ratnike, jer je znao
da neće biti mira dok god su Kjartan i Ivar živi. Nije se usuđivao da
tako nešto javno objavi, jer bi Danci sa severa optužili Veseks za
uplitanje u nortumbrijska posla. Danci bi to lose shvatili, što bi
dodatno ojačalo Ivara. Alfred je želeo da Gutred ostane na
nortumbrijskom prestolu, jer je Gutred bio hrišćanin, a hrišćanska
Nortumbrija će lakše dočekati saksonsku vojsku kada bude došla i ako
bude došla. Ivar i Kjartan bi, kada bi to mogli, pretvorili Nortumbriju
u pagansko utvrđenje, a Alfred je to želeo da spreči. Zato je Beoka
trebalo da priča o miru i pomirenju, ali bi Stepa, Ragnar i ja nosili
mačeve. Bili smo njegovi psi rata; Alfred je jako dobro znao da Beoka
neće modi da nas drži na oku.
Alfred je sanjao, a njegovi snovi su obuhvatali celokupno
britansko ostrvo.
Još jednom sam postao njegov podanik i to ne po svojoj volji, ali,
slao me je na sever - Gizeli; pošto sam to želeo, kleknuo sam pred njim,
spustio svoje ruke među njegove, zakleo mu se na vernost i tako
izgubio svoju slobodu. Tada su pozvali Ragnara; i on je kleknuo i tako
zadobio svoju slobodu.
Narednog dana smo na konjima krenuli na sever.
Gizela je već bila udata.
To mi je saopštio Vulfer, arhibiskup iz Eofervika; on je to znao, jer
je lično izveo ritual venčanja, u velikoj crkvi koju je sagradio. Izgleda
da sam zakasnio pet dana; kada sam saznao vesti, osetio sam isti onaj
očaj zbog kojeg sam plakao na Haitabuu. Gizela je bila udata.
Kada smo stigli u Nortumbriju, već je bila jesen. Sivi sokolovi su
leteli nebom, silovito se ustremljujući na tek pristigle šljuke ili
galebove, koji su u jatima leteli po ivicama oblaka, punih kiše. Do tada,
jesen je bila prijatna, ali su, dok smo se kretali prema severu, kroz
Mersiju, sa zapada dolazile kiše. Bilo nas je desetoro; Ragnar i Brida,
Stepa, ja i otac Beoka, koji je zapovedao trojici sluga, koji su vukli
natovarene konje; na konjima su bili naši štitovi, oružje, odeća i darovi
koje je Alfred slao Gutredu. Ragnar je vodio dvojicu ljudi koji su, kao i
on, bili prognani. Svi smo jahali dobre konje, koje nam je dao Alfred;
trebalo je da dobro prođemo na putu, ali nas je Beoka usporavao. Nije
voleo da jaše i, uprkos tome što smo sedlo na njegovoj kobili postavili
sa dva debela ovčija runa, on se i dalje žalio. Tokom celog puta
ponavljao je govor kojim će pozdraviti Gutreda, svaki put iznova
uvežbavajući reči, sve dok nam nije dosadio. U Mersiji nismo naišli ni
na kakve nevolje, jer nam je Ragnarovo prisustvo obezbedilo da
budemo dobro primljeni u danskim domovima. Saksonski kralj, koji
se zvao Siolvulf, i sa kojim se nismo sreli, i dalje se nalazio u severnoj
Mersiji; bilo nam je jasno da se prava moć nalazi u rukama velikih
danskih lordova. Prešli smo granicu sa Nortumbrijom po strahovitom
pljusku; kada smo ujahali u Eofervik, kiša je i dalje padala.
Tamo sam saznao da se Gizela udala. Ne samo da se udala, nego je
sa svojim bratom otišla iz Eofervika. „Ja sam svečano proglasio taj
brak“, rekao nam je arhibiskup Vulfer. Kašikom je jeo supu od ječma,
a duge kapi su, poput lepljivih traka, visile na njegovoj sedoj bradi.
„Luda devojka je plakala tokom cele ceremonije i nije htela da
prisustvuje misi, ali to nije ni bitno. Ipak je udata.“
 Bio sam prestravljen. Pet dana, samo toliko je nedostajalo.
Sudbina je neumoljiva. „Mislio sam da je otišla u opatice“, rekao sam
kao da je to moglo nešto da promeni.
„Živela je u manastiru“, rekao je Vulfer, „ali mačka ne postaje konj
ako uđe u štalu, je ’l da? Ona se tamo krila! Bila bi šteta da ne iskoristi
tako dobru matericu! Bila je razmažena, u tome je njen problem.
Dozvolili su joj da živi u manastiru u kojem nikada nije izgovorila ni
jednu jedinu molitvu. Treba njoj dobar kožni kaiš. Ja bih je dobro
izmlatio. Ipak, ona vise nije u manastiru. Gutred ju je izvukao odande
i udao.“
„Za koga?“, upitao je Beoka.
„Za lorda Elfrika, naravno.“
„Elfrik je došao u Eofervik?“, upitao sam zapanjeno, jer je moj stric
odbijao da izađe iz Bebanburga, kao što je i Kjartan sigurnost tražio u
Danholmu.
„Nije došao“, odgovorio je Vulfer. „Poslao je dvadesetoricu ljudi, a
jedan od njih je nastupio u ime lorda Elfrika. Bilo je to venčanje sa
opunomoćenim glasnikom. Potpuno ispravno.“
„Jeste“, rekao je Beoka.
„I gde je ona sada?“, upitao sam.
„Otišla je na sever“, mahnuo je Vulfer kašikom napravljenom od
roga. „Svi su otišli. Brat ju je odveo u Bebanburg. Sa njima je i starešina
Idred, a on je, naravno, poneo sa sobom i telo svetog Katberta. I onaj
grozni čovek, Hrotverd, otišao je takođe. Ne mogu da podnesem
Hrotverda. On je bio budala koja je ubedila Gutreda da Dancima
nametne crkveni porez. Rekao sam Gutredu da je to budalaština, ali
Hrotverd je tvrdio da je dobio naređenje od samog svetog Katberta,
tako da ništa što bih ja rekao nije moglo osujetiti nameru. Danci sada,
verovatno, okupljaju svoje snage, što znači da će biti rata.“
„Rata?“, upitao sam. „Je li Gutred Dancima objavio rat?“ Izgledalo
mi je neverovatno.
„Naravno da nije! Moraju ga zaustaviti.“ Vulfer je koristio rukav
svoje mantije da obriše bradu.
 „Moraju ga sprečiti, šta da uradi?“, upitao je Ragnar.
„Da dođe do Bebanburga, šta drugo? Onoga dana kada Gutred
bude predao Bebanburgu svoju sestru i svetog Katberta, tada će mu
Elfrik dati dve stotine kopljanika. Ali Danci to neće podržati! Oni trpe
Gutreda, manje ili vise, ali samo zato što je on i suviše slab da im nešto
naredi, ali ako dobije od Elfrika nekoliko stotina najboljih kopljanika,
Danci će ga zgnječiti kao vašku. Mislim da Ivar već okuplja trupe kako
bi prekinuo ovu glupost.“
„Poneli su sa sobom i blagoslovenog svetog Katberta?“, upitao je
Beoka.
Arhibiskup je namršteno pogledao Beoku. „Čudan si ti poslanik“,
rekao je.
„Čudan, gospodaru?“
„Ne možeš da gledaš pravo, zar ne? Alfred mora da ima manjak
ljudi čim šalje tako ružnog čoveka kao što si ti. U Bebanburgu je
postojao razroki sveštenik. To je bilo pre nekoliko godina, još dok je
stari lord Utred bio živ.“
„To sam bio ja“, rekao je Beoka ljutito.
„Ne budi lud, naravno da to nisi bio ti. Momak o kojem govorim
bio je mlad i riđokos.“ Onda se okrenuo slugi. „Nosi sve stolice, budalo!
Svih šest! I donesi mi još hleba.“ Vulfer je planirao da pobegne pre
nego što izbije rat između Gutreda i Danaca; dvorište mu je bilo
ispunjeno zapregama, volovima i tovarnim konjima, jer su pakovali
blago iz velike crkve kako bi ga preneli na neko sigurnije mesto. „Kralj
Gutred je poneo svetog Katberta“, rekao je arhibiskup, „jer je to bila
cena koju je tražio Elfrik. Želi i mošti i matericu. Samo se nadam da
pamti gde treba da ugura.“
Shvatio sam da je moj stric tvrdio pazar kada je moć u pitanju.
Gutred je bio slab, ali posedovao je veliko blago, koje se ogledalo u
moštima svetog Katberta; ako bi se Elfrik domogao sveca, postao bi
čuvar svih hrišćana u Nortumbriji. Takođe bi, zahvaljujući novcu od
hodočasnika, stekao i malo bogatstvo. „Ono što on radi ponovno je
stvaranje Bernisije“, rekao sam. „Uskoro će se proglasiti kraljem.“
 Vulfer me je pogledao kao da još uvek nisam sasvim sišao sa uma.
„U pravu si“, rekao je, „a njegovih dve stotine kopljanika ostaće uz
Gutreda mesec dana, i to je sve. Onda će se vratiti kući, a Danci će
ispeći Gutreda. Upozorio sam ga! Rekao sam mu da mrtav svetac vredi
vise od dve stotine kopljanika; bio je očajan. A ako hoćete da ga vidite,
najbolje je da krenete na sever.“ Vulfer nas je primio zato što smo bili
Alfredovi poslanici, ali nam nije ponudio ni hranu, ni smeštaj, jer je
hteo da nam vidi leđa što je pre moguće. „Idite na sever“, neprestano
je ponavljao, „možda ludaka i živog nađete „
Vratili smo se u tavernu, gde su nas čekali Stepa i Brida; prokleo
sam tri prelje, koje su me pustile da priđem tako blizu, a onda me
zaustavile. Gizele nije bilo već četiri dana, što je bilo dovoljno da dođe
do Bebanburga; Gutredova očajnička molba za Elfrikovom podrškom
verovatno je navela Dance na pobunu. Nije meni stalo do gneva
Danaca. Samo sam mislio na Gizelu.
„Moramo da krenemo na sever“, rekao je Beoka, „i da nađemo
kralja.“
„Uđeš li u Bebanburg“, rekao sam mu. „Elfrik će te ubiti.“ Kada je
pobegao iz Bebanburga. Beoka je poneo sa sobom sve pergamente koji
dokazuju da sam ja pravi gospodar; Elfrik mu je zamerio jer je to znao.
„Elfrik neće ubiti svestenika“, rekao je Beoka, „neće ako mari za
svoju dušu. A ja sam poslanik! Ne može ubiti poslanika.“
„Dok god je bezbedan unutar Bebanburga, može da radi šta god
hoće“, ubacio se Ragnar.
„Možda Gutred još nije stigao do Bebanburga“, rekao je Stepa;
iznenadio sam se što je uopšte i progovorio, jer na njega nisam
obraćao pažnju. Činilo se da niko od nas nije obraćao pažnju na njega,
jer mu niko nije odgovorio. „Ako oni ne žele da se devojka uda,
sprečiće ga u tome“, nastavio je Stepa.
„Oni?“, upitao je Ragnar.
„Danci, gospodaru“, odgovorio je Stepa.
„A Gutred će se kretati polako“, dodala je Brida.
„Hoće li?“, upitao sam.
 „Rekao si da je sa sobom poneo telo svetog Katberta.“
U meni se budila nada. Stepa i Brida su bili u pravu. Gutred je
možda želeo da stigne do Bebanburga, ali nije mogao da putuje brže
zbog načina na koji se nosilo telo sveca, a Danci su imali želju da ga
zaustave. „Do sad bi mogao biti i mrtav“, rekao sam.
„Postoji samo jedan način da to saznamo“, odgovorio je Ragnar.
Narednog dana krenuli smo u zoru; sledili smo stazu Rimskog
puta, koja je vodila ka severu; jahali smo što smo brže mogli. Do sada
smo vodili računa o Alfredovim konjima, ali sada smo ih terali u žestok
galop, iako nas je Beoka i dalje usporavao. Čim je svanulo, ponovo je
počela da pada kiša. Prvo je bila slaba, ali ubrzo se pretvorila u pljusak,
usled kojeg je tlo postalo nesigurno. Vetar se pojačavao i duvao nam u
lice. U daljini je grmelo, a kiša je padala sve jače; bili smo blatnjavi i
natopljeni kišom, bilo nam je hladno. Vetar je savijao drveće, čupajući
sa njega poslednje lišće. Bio je to dan koji je trebalo provesti u kući,
kraj ogromne vatre.
Naišli smo na prve leševe, koji su ležali kraj puta. Bila su to dva
naga čoveka, čije je rane isprala kiša. Jedan od ubijenih imao je kraj
sebe slomljeni srp. Naredna tri leša nalazila su se na pola milje prema
severu; dvojica su imala drvene krstove oko svojih vratova, što je
značilo da su bili Saksonci. Beoka je načinio krst nad njihovim telima.
Munje su ošinule brda na zapadu, a Ragnar je prstom pokazao ispred
nas; kroz teški pljusak ugledao sam naselje, koje se nalazilo blizu puta.
Činilo ga je nekoliko niskih kuća, nešto što je nekada moglo biti crkva
i visoki dvor oivičen drvenom palisadom.
Dok smo izlazili iz kiše, primetili smo dvadesetak konja, vezanih
za dvorsku palisadu; dvanaestak ljudi sa mačevima i kopljima istrcalo
je sa kapija. Uzjahali su i putem krenuli prema nama, ali su usporili
kada su primetili narukvice koje smo Ragnar i ja imali na rukama.
„Jeste li vi Danci?“, povikao je Ragnar.
„Jesmo, Danci smo!“ Spustili su mačeve i okrenuli konje tako da su
nam sada bili pratnja. „Jeste li videli Saksonce?“, upitao je Ragnara
jedan od njih.
 „Samo mrtve.“
Smestili smo konje u štalu jedne od kuća, povukavši nadole deo
krova kako bismo povećali vrata i uveli sve konje. Unutra se nalazila
jedna saksonska porodica, koja je pred nama ustuknula. Žena je jecala
sa ispruženim rukama prema nama, kao u nemoj molitvi. „Ćerka mi je
bolesna“, rekla je.
U zamračenom uglu ležala je devojčica, koja je drhtala od groznice.
Ona je vise bila prestravljena nego bolesna. „Koliko ima godina?“,
upitao sam.
„Jedanaest godina, gospodaru, mislim da ima toliko“, odgovorila je
devojčicina majka.
„Silovali su je?“, upitao sam.
„Četvorica, gospodaru“, odgovorila je.
„Sada je na sigurnom“, rekao sam, dajući joj novčiće da plati štetu
koju smo načinili krovu; Alfredove sluge i dvojicu Ragnarovih ljudi
ostavili smo da čuvaju konje, a onda se pridružili Dancima u velikom
dvoru, gde je, u središtu ognjišta, gorela velika vatra. Ljudi koji su
sedeli pored plamena napravili su nam mesta, iako ih je zbunjivalo to
što smo putovali sa hrišćanskim sveštenikom. Sumnjičavo su
posmatrali prljavog Beoku; ali bilo je očigledno da je Ragnar Danac, pa
nisu ništa rekli; njegove narukvice su, kao i moje, pokazivale da je bio
Danac najvišeg ranga. Vođa ovih ljudi je verovatno bio impresioniran
Ragnarovom pojavom, jer se blago naklonio. „Ja sam Hakon od
Onhripuma“, rekao je.
„Ragnar Ragnarson“, predstavio se Ragnar. Nije predstavio ni
Stepu ni mene, iako je klimnuo glavom ka Bridi. „A ovo je moja zena.“
Hakon je već čuo za Ragnara, što nije bilo iznenađujuće, jer je
Ragnarovo ime bilo poznato u brdima, zapadno od Onhripuma. „Bio si
talac u Veseksu, gospodaru?“, upitao je.
„Vise nisam“, kratko je odgovorio Ragnar.
„Dobro došao kući, gospodaru“, rekao je Hakon.
Doneli su nam pivo, hleb, sir i jabuke. „Ubijeni ljudi koje smo videli
na putu - to je vaše delo?“, upitao je Ragnar.
 „Saksonci, gospodaru. Imamo zadatak da ih sprečimo da se
okupljaju.“
„Te ljude ste sasvim sigurno sprečili da se okupljaju“, rekao je
Ragnar, što je kod Hakona izmamilo osmeh. „Po čijem naređenju to
radite?“, upitao je.
„Po naređenju erla Ivara, gospodaru. On nas okuplja. Ako naiđemo
na Saksonce sa oružjem, treba da ih ubijemo.“
Ragnar je šaljivo klimnuo glavom ka Stepi. „On je Saksonac i
naoružan je.“
Hakon i njegovi ljudi su pogledali ogromnog Stepu, zastrašujućeg
izgleda. „On je sa tobom, gospodaru.“
„Zašto vas je Ivar okupio?“, raspitivao se Ragnar.
Tako je krenula priča, ili bar ono što je Hakon znao. Gutred je istim
ovim putem krenuo na sever, ali je Kjartan poslao ljude da mu
prepreče put. „Gutred nema vise od sto pedeset kopljanika“, rekao
nam je Hakon, „a Kjartan mu se suprotstavio sa vise od dve stotine.
Gutred nije ni pokušao da se bori.“
„I gde je Gutred?“
„Pobegao je, gospodaru.“
„Gde?“, oštro je upitao Ragnar.
„Mislimo da je pobegao na zapad, ka Kumbralendu.“
„Kjartan nije krenuo za njim?“
„Kjartan, gospodaru, ne odlazi daleko od Danholma. Plaši se da će,
ako ode, Elfrik od Bebanburga napasti Danholm. Zato uvek ostaje u
blizini.“
„A gde su vas pozvali da se okupite?“, pitao je Ragnar. „Treba da se
sretnemo sa lordom Ivarom kod Treska“, odgovorio je Hakon.
„Kod Treska?“, Ragnar je bio zbunjen. Tresk je bilo naselje u blizini
jezera, smešteno na nekoliko milja prema istoku. Gutred je, kako se
činilo, pobegao na zapad, ali Ivar je svoju zastavu podizao na istoku.
Tada je Ragnar shvatio. „Ivar će napasti Eofervik“
 Hakon je klimnuo glavom. „Uzeće Gutredov dom, gospodaru“,
rekao je, „i gde će onda moći da ode?“
„U Bebanburg“, dobacio sam.
„Gutredu su na tragu konjanici“, rekao je Hakon, „a ako on pokuša
da krene na sever, Kjartan će ponovo krenuti na njega.“ Dotakao je
balčak svoga mača. „Zauvek ćemo dokrajčiti Saksonce, gospodaru.
Lordu Ivaru će biti drago što si se vratio.“
„Moja porodica se ne bori za Kjartana“, oštro je rekao Ragnar.
„Čak ni zbog pljačke?“, upitao je Hakon. „Čuo sam da je Eofervik
pun stvari koje se mogu opljačkati.“
„Već su ga opljačkali“, rekao sam, „koliko je onda još moglo ostati?“
„Dovoljno“, hladno je rekao Hakon.
Razmišljao sam o tome kako je Ivar razvio pametnu strategiju.
Gutred je, sa premalo kopljanika i opterećen sveštenicima, monasima
i mrtvim svecem, lutao Nortumbrijom po surovom vremenu; u
međuvremenu, neprijatelji su mu zauzeli dvorac i grad; sa gradom je
pao i gradski garnizon, koji je činio središte Gutredovih snaga. Za to
vreme, Kjartan je sprečio Gutreda da se dočepa sigurnosti
Bebanburga.
„Čija je ovo kuća?“, upitao je Ragnar.
„Pripadala je Saksoncu, gospodaru“, rekao je Hakon.
„Pripadala?“
„Isukao je mač“, objašnjavao je Hakon, „pa smo pobili i njega i
njegove sluge. Osim dve ćerke.“ Klimnuo je glavom ka zadnjem delu
kuce. „Ako ih želiš, u štali su.“
Dok se spuštalo veče, došlo je još Danaca. Svi su išli u Tresk, a ova
kuća je bila mesto na kojem su mogli pronaći zaklon od vremena, koje
se pretvorilo u pravu oluju. U kući je bilo piva, a ono što se nije moglo
izbeći bili su pijani ljudi, ali veseli u tom stanju, jer je Gutred napravio
užasnu grešku. Krenuo je na sever sa premalo ljudi, uveren da ga
Danci neće dirati; ti isti Danci sada su imali pred sobom jednostavan
rat i veliku pljačku
 Spavali smo u kući, na jednoj bočnoj platformi. „Ono što moramo
da uradimo jeste da odemo u Siningtvajt“, rekao je Ragnar.
„U zoru“, složio sam se.
„Zašto Siningtvajt?“, raspitivao se Beoka.
„Zato što se tamo nalaze moji ljudi“, odgovorio je Ragnar, „a to je
ono što nam je sada potrebno - ljudi.“
„Moramo da pronađemo Gutreda!“, uporan je bio Beoka.
„Da bismo ga pronašli, potrebni su nam ljudi“, rekao sam. „a
potrebni su nam i mačevi.“ Nortumbrija je tonula u haos, a najbolji
način da se izdrži taj haos bio je okružiti se mačevima i kopljima.
Dok smo razgovarali, posmatrala su nas tri pijana Danca;
verovatno su bili uvređeni, jer je u naš razgovor bio uključen i
hrišćanski sveštenik. Došli su do naše platforme, tražeći da im kažemo
ko je Beoka i zašto je u našem društvu.
„Držimo ga za slučaj da ogladnimo“, rekao sam im. Taj odgovor ih
je zadovoljio, a šala se vrlo brzo pročula po celoj kući, izazivajući smeh.
Oluja je prošla tokom noći. Grmljavina je bi vala sve udaljenija, a
po krovu koji je rastresao vetar, padala je kiša, koja je polako jenjavala,
tako da je pred zoru samo sipila, a voda je kapala sa krova, pokrivenog
mahovinom. Obukli smo oklope i stavili šlemove na glavu; dok su
Hakon i ostali Danci krenuli na istok, ka Tresku, mi smo jahali prema
brdima na zapadu.
Razmišljao sam o Gizeli, žrtvi bratovljevog očaja, izgubljenoj
negde u brdima. Gutred je sigurno mislio da je i su vise kasno da se u
to doba godine okupljaju vojske, i da će na putu do Bebanburga modi
da se provuče pored Danholma, a da mu se Danci ne usprotive. Sada
je bio na granici da sve izgubi. „Ako ga nađemo, možemo li ga povesti
na jug, do Alfreda?“, upitao me je Beoka.
„Da ga vodimo na jug, Alfredu?“, pitao sam. „Zašto bismo to radili?“
„Da bismo ga ostavili u životu. Ako je hrišćanin, biće dobrodošao
u Veseksu.“
„Alfred želi da Gutred ovde vlada“, odgovorio sam.
 „Prekasno je“, sumorno je rekao Beoka.
„Ne“, rekao sam, „nije prekasno.“ Beoka je zurio u mene kao da
sam lud; možda i jesam bio lud, ali u haosu koji se nadvio nad
Nortumbrijom, postojala je jedna stvar o kojoj Ivar nije razmišljao. Već
je sigurno mislio da je pobedio. Njegove snage su se okupljale, a
Kjartan je saterivao Gutreda prema divljem središtu zemlje, gde
nijedna vojska ne može dugo opstati na hladnoći, vetru i kiši. Ali, Ivar
je zaboravio na Ragnara. Ragnar je dugo bio odsutan, ali je, uprkos
tome, uspeo da proširi svoje zemlje po brdima; tu zemlju su održavali
ljudi koji su služili Ragnara.
Jahali smo prema Siningtvajtu; dok smo laganim galopom ulazili u
dolinu, u grlu mi je stajala knedla, jer se dolina nalazila blizu
Siningtvajta, u kojem sam živeo kao dete, gde me je odgajio Ragnarov
otac, gde sam naudio da se borim, gde sam upoznao ljubav, gde sam
bio srećan, i gde sam gledao Kjartana kako spaljuje Ragnarovu kuću i
ubija one koji su stanovali u njoj. Od te grozne noći, ovo je bio prvi put
da sam se tamo vraćao.
Ragnarovi ljudi su živeli u naselju ili po obližnjim brdima; ipak,
prva osoba koju sam ugledao bila je Etne, robinja iz Škotske, koju smo
oslobodili kod Gajruma. Nosila je dva vrca sa vodom; nije me
prepoznala, sve dok je nisam pozvao po imenu. Spustila je vrčeve i
vičući potrčala ka kućama; na niskim vratima pojavio se Finan.
Povikao je od radosti, pojavilo se još ljudi; odjednom, okupljena masa
je klicala, jer se Ragnar vratio svome narodu.
Finan nije mogao da sačeka da sjašem s konja. Hodao je kraj moga
konja, cerekajući se. „’Oćeš da čuješ kako je Sveri umro?“, upitao me
je.
„Polako?“, pretpostavljao sam.
„I glasno.“ Iscerio se. „Uzeli smo mu novac.“
„Mnogo novca?“
„Više nego što bi mogao i da sanjaš!“, veselo je odgovorio. „Spalili
smo mu kuću, a ženu i decu ostavili da cvile.“
„Poštedeli ste ih?“
 Činilo mi se da se postideo. „Etne se sažalila na njih. Ali, bilo mi je
dovoljno što sam njega ubio.“ Ponovo me je pogledao, smejući se.
„Znači, krećemo u rat?“
„Idemo u rat.“
„Borićemo se protiv onog kopilana Gutreda, a?“, upitao je Finan.
„Želiš li to?“
„Poslao je sveštenika da kaže da moramo da dajemo crkvi novac!
Oterali smo ga.“‘
„Mislio sam da si hrišćanin“, rekao sam.
„Jesam“, rekao je Finan, braneći se, „ali ću radije biti proklet nego
da svešteniku dam sav svoj novac.“
Ljudi u Siningtvajtu očekivali su da će se boriti na Ivarovoj strani.
Oni su bili Danci, videli su pred sobom neizbežan rat između Danaca i
Saksonaca, iako se niko nije baš mnogo radovao ratovanju, jer nisu
voleli Ivara. Ivarov poziv za rat stigao je u Siningtvajt pre pet dana, a
Rolo, koji je zapovedao u Ragnarovom odsustvu, oprezno je odgodio
da odgovori. Sada je na Ragnaru bilo da odluči; te noći, pred
Ragnarovom kućom, gde je pod vedrim nebom gorela ogromna vatra,
Ragnar je pozvao ljude da se izjasne. Ragnar je mogao da im naredi da
urade sve što je on hteo, ali većinu ljudi nije video vise od tri godine i
želeo je da čuje šta misle. „Pustiću ih da govore“, rekao mi je, „a onda
ću im reći šta ćemo da uradimo.“
„Šta ćemo da uradimo?“, upitao sam.
Ragnar se nasmejao. „Još uvek ne znam.“
Rolo je prvi govorio. Rekao je da on nije od onih koji ne vole
Gutreda, ali pitao se je li Gutred bio najbolji kralj u Nortumbriji.
„Zemlji je potreban kralj“, rekao je, „a taj kralj bi trebalo da bude
pravedan i podjednako darežljiv i snažan. Gutred je sve samo ne
snažan. On pomaže hrišćanima.“ Ljudi su gunđali, podržavajući ga.
Beoka je sedeo pored mene; razumeo je dovoljno da bi se
uznemirio. „Alfred podržava Gutreda!“, šapnuo mi je.
„Čuti“, upozorio sam ga.
 „Gutred je tražio da plaćamo porez hrišćanskim sveštenicima“,
nastavio je Rolo.
„Jeste li platili?“, upitao je Ragnar.
„Nismo.“
„Ako Gutred nije kralj, ko bi trebalo da bude?“, ispitivao ih je
Ragnar. Niko se nije oglašavao. „Ivar?“, predlagao je Ragnar; masa je
samo slegla ramenima. Ivara niko nije voleo; niko nije progovarao,
osim Beoke; uspeo je da progovori samo jednu reč pre nego što sam
ugušio njegov protest snažnim udarcem u rebra. „A šta je sa erlom
Ulfom?“, upitao je Ragnar.
„Sada je prestar“, rekao je Rolo. „Osim toga, vratio se u Ker Ligvalid
i želi da ostane tamo.“
„Ima li bar jedan Saksonac koji bi nas, Dance, ostavio na miru?“,
upitao je Ragnar i ponovo mu niko nije odgovarao. „Neki Danac?“,
predlagao je Ragnar.
„To mora biti Gutred!“, prekinuo ga je Beoka, kao pas.
Rolo je iskoraknuo, kao da je ono što je želeo da kaže bilo od velike
važnosti. „Mi bismo želeli da te sledimo, gospodaru“, rekao je Ragnaru,
„jer si pošten, darežljiv i snažan.“ Izazvao je buran aplauz gomile,
okupljene oko vatre.
„Ovo je izdaja!“, prošaptao je Beoka.
„Ćuti“, rekao sam mu.
„Ali Alfred nam je rekao.
„Alfred nije ovde, a mi jesmo, zato ćuti“, rekao sam.
Ragnar je gledao u vatru. Bio je veoma lep čovek, snažnog lica,
vedar i pun života, ali, u tom trenutku, bio je u nevolji. Pogledao me je.
„Ti bi mogao biti kralj“, rekao je.
„Mogao bih“, složio sam se.
„Ovde smo da bismo podržali Gutreda!“, siktao je Beoka.
„Finane“, rekao sam, „pored mene je razroki, ćopavi, paralizovani
sveštenik, koji me nervira. Ako ponovo progovori, zakolji ga.“
„Utrede!“, skiknuo je Beoka.
 „Dozvoliću mu da govori još ovoga puta“, rekao sam Finanu, „ali
kada sledeći put progovori, poslaćeš ga njegovim precima.“
Finan se iscerio i izvukao mač. Beoka je ućutao.
„Mogao bi biti kralj“, ponovo mi je rekao Ragnar; bio sam svestan
Bridinih crnih očiju, koje su me gledale.
„Moji preci su bili kraljevi“, rekao sam, „i njihova krv teče mojim
venama. To je Odinova krv.“ Iako je bio hrišćanin, moj otac je bio
ponosan što naša porodica potiče od boga Odina.
„Ti bi bio dobar kralj“, rekao je Ragnar. „Bolje je da vlada Saksonac,
a ti si Saksonac koji voli Dance. Ti bi bio kralj Utred od Nortumbrije, a
zašto i ne bi bio?“ Brida me je i dalje posmatrala. Znao sam da se setila
noći kada je Ragnarov otac umro i kada su Kjartan i razularena gomila
koja ga je sledila pobili ljude koji su, teturajući se, izlazili iz zapaljene
kuće. „Pa?“, požurivao me je Ragnar.
Bio sam u iskušenju. Priznajem da sam bio u velikom iskušenju.
Tokom svoje vladavine, moji preci su bili kraljevi Bernisije; presto
Nortumbrije je sada bio tu, nadohvat ruke. Sa Ragnarom kraj sebe
mogao sam biti siguran u podršku Danaca, a Saksonci bi uradili ono
što im se kaže. Ivar bi, naravno, pružao otpor, baš kao i Kjartan i moj
stric, ali to nije bilo ništa novo; bio sam siguran da sam bolji ratnik od
Gutreda.
A opet, znao sam da moja sudbina nije da budem kralj. Poznavao
sam mnogo kraljeva, a njihove živote nisu činili srebro, gozbe i žene.
Alfred je izgledao premoreno od svojih dužnosti, iako je deo svega
toga bila njegova bolest, a drugi deo bila je nesposobnost da olako
prihvati svoje dužnosti. Ipak, Alfred je bio u pravu što se posvetio
svojoj dužnosti. Kralj mora da vlada, mora da održava ravnotežu
između velikih lordova svoga kraljevstva, mora da se odbrani od
protivnika, mora da ima punu blagajnu, mora da održava puteve,
šume i vojsku. O svemu tome sam razmišljao, dok su me Ragnar i Brida
posmatrali, i dok je Beoka stajao kraj mene, uzdržanog daha; znao sam
da ne želim tu odgovornost. Želeo sam srebro, gozbe i žene, ali to sam
mogao imati i bez prestola. „To nije moja sudbina“, rekao sam.
 „Možda ne znaš svoju sudbinu“, rekao je Ragnar.
Kovitlac dima uzdizao se u hladno nebo, osvetljeno iskricama.
„Moja sudbina je da budem vladar Bebanburga“, odgovorio sam. „To
znam. Znam da se Nortumbrijom ne može vladati iz Bebanburga. Ali,
možda je to tvoja sudbina“, rekao sam Ragnaru.
Odmahnuo je glavom. „Moj otac, njegov otac i otac njegovog oca
bili su vikinzi“, rekao je. „Plovili smo tamo gde smo mogli da uzmemo
blago. Bogatili smo se. Smejali smo se, pili pivo, imali srebro i borili se.
Ako bih postao kralj, morao bih sve što imam da zaštitim od ljudi koji
bi to mogli uzeti od mene. Umesto da budem viking, bio bih pastir.
Želim da budem Slobodan. Predugo sam bio talac i zato želim svoju
slobodu. Želim da vidim moja jedra na vetru i moje mačeve na suncu.
Ne želim da budem zatrpan obavezama.“ Razmišljao je isto kao i ja,
iako je on to rekao daleko uverljivije. Iznenada se nasmejao, kao da se
oslobodio tereta. „Želim da budem bogatiji od bilo kojeg kralja“,
objavio je svojim ljudima, „i vas ću učiniti bogatima.“
„Ko će onda biti kralj?“, pitao je Rolo.
„Gutred“, odgovorio je Ragnar.
„Slava bogu“, izgovorio je Beoka.
„Tišina“, prosiktao sam.
Ragnarovi ljudi nisu bili oduševljeni izborom. Rolo, mršav,
zarastao u bradu i odan Ragnaru, govorio je u ime ljudi. „Gutred je
naklonjen hrišćanima“, rekao je. „On je vise Saksonac nego Danac.
Naterao bi sve nas da obožavamo njegovog zakovanog boga.“
„On će raditi ono što mu se kaže“, odgovorio sam strogo, „a prvo
što ćemo mu reci jeste da nijedan Danac neće plaćati porez njihovoj
crkvi. Biće kralj kao i Egbert i povinovaće se željama Danaca.“ Beoka
je govorio nerazumljivo, ali nisam obraćao pažnju na njega. „Ono što
je važno jeste od kojeg Danca dobija naređenja. Hoće li to biti Ivar?
Kjartan? Ili Ragnar?“
„Ragnar!“, povikali su ljudi.
„A moja je želja“, Ragnar se toliko primakao vatri da ga je
osvetljavala, a izgledao je vise i jade, zatim je ponovio „moja je želja da
vidim Kjartana poraženog. Ako Ivar pobedi Gutreda, Kjartan će
ojačati, a Kjartan je moj neprijatelj. On je naš neprijatelj. Između
njegove porodice i mene postoji krvna osveta i tu osvetu ću sada
okončati. Idemo da pomognemo Gutredu, ali ako nam Gutred ne
pomogne u zauzimanju Danholma, zaklinjem vam se da ću ubiti
Gutreda i ceo njegov narod, i preuzeću presto. Ali radije bih stajao u
Kjartanovoj krvi nego bio kralj svih Danaca. Radije bih bio Kjartanov
ubica nego kralj cele zemlje. Ja nisam u svađi sa Gutredom. Nisam u
svađi ni sa Saksoncima. Nisam u svađi ni sa hrišćanima. U zavadi sam
sa Kjartanom Okrutnim.“
„A u Danholmu se nalazi toliko srebra da je vredno bogova“, rekao
sam.
„Nadi ćemo Gutreda i borićemo se za njega!“, objavio je Ragnar.
Samo trenutak ranije, masa je želela da ih Ragnar predvodi protiv
Gutreda, ali sada su pozdravili objavu da će se boriti za kralja. Bilo je
ne baš mnogo ratnika, njih sedamdeset, ali oni su bili među najboljima
u Nortumbriji; udarali su mačevima o štitove i uzvikivali Ragnarovo
ime.
„Sada možeš da govoriš“, rekao sam Beoki.
Ali nije imao šta da kaže.
Čim je svanulo, jahali smo pod vedrim nebom da pronađemo
Gutreda.
I Gizelu.
 TREĆI DEO

Onaj koji hoda među

senima
 VIII

BiloSvi nas je sedamdeset šestoro ratnika, uključujući Stepu i mene.

smo bili na konjima, naoružani, u oklopima ili dobroj odeći od
kože, i sa šlemovima na glavama. Četrdeset sluga nosilo je na malim
konjima štitove i predvodilo rezervne pastuve; te sluge nisu bile borci
i njih nisam ubrajao među nas sedamdeset šestoro. Nekada je Ragnar
mogao da pozove preko dve stotine ratnika, ali mnogi su poginuli u
Etandunu, drugi su pronašli nove gospodare tokom dugih meseci kada
je Ragnar bio talac; ipak, broj od sedamdeset šest bio je dobar broj.
„To su sve opasni ljudi“, ponosno mi je rekao.
Jahao je pod svojim obeležjem - orlovim krilom. Bilo je to krilo
pravog orla, zakucano za vrh visokog koca, a i šlem mu je bio ukrašen
sa dva takva krila. „Sanjao sam o ovome“, rekao mi je dok smo jahali
na istok. „sanjao sam kako jašem u rat. Dok sam bio talac, sve vreme
sam želeo samo da odjašem u rat. Ništa se ne može porediti sa time,
Utrede, ništa!“
„A žene?“, upitao sam.
„Žene i rat!“, rekao je, „žene i rat!“ Povikao je od sreće, a pastuv
kojeg je jahao načuljio je uši, praveći nekoliko kratkih koraka i visoko
podižući noge, kao da je želeo da podeli radost svoga gospodara. Jahali
smo ispred kolone, iako je dvanaestak Ragnarovih ljudi, koji su jahali
ponije, bilo daleko ispred nas. Njih dvanaest je bilo u međusobnom
kontaktu i u kontaktu sa Ragnarom; razgovarali su sa pastirima,
osluškivali glasine i njušili vetar. Bili su kao psi tragači u potrazi za
mirisom; tražili su Gutredov trag, koji smo očekivali da nađemo u
pravcu severa, prema Kumbralandu; ali, dok je jutro odmicalo,
izviđači su nastavili da se kreću ka istoku. Sporo smo napredovali, što
je nerviralo oca Beoku, ali pre nego što smo ubrzali kretanje, morali
smo znati kuda idemo. Najzad, izvidnici su bili sigurni da trag vodi
prema istoku, podboli su mamuzama svoje ponije preko brda, a mi
smo ih sledili. „Gutred pokušava da se vrati u Eofervik“, pretpostavljao
je Ragnar.
 „Za to je prekasno“, rekao sam.
„Ili je uplašen“, radosno je pretpostavljao Ragnar, „i ne zna šta
čini.“
„Izgleda da je tako“, odgovorio sam.
Sa nama su jahale Brida i dvadesetak drugih žena. Brida je bila u
kožnom korporanu, sa crnim ogrtačem, koji je zakopčala oko vrata
finim brošem od srebra i ahata. Kosa joj je bila visoko upletena i
pričvršćena crnom trakom, a niz pojas joj je visio dugi mač. Izrasla je
u elegantnu ženu, koja je pokazivala sopstvenu nadmoć, što je, po
mom mišljenju, vredelo oca Beoku, koji ju je znao od malih nogu.
Odgajana je kao hrišćanka, ali je toj sudbini umakla; to je Beoku
uznemiravalo, iako mislim da ga je vise uznemiravala njena lepota.
„Ona je čarobnica“, došapnuo mi je Beoka.
„Ako je čarobnica, dobro je da je imaš uz sebe“, odgovorio sam mu.
„Bog će nas kazniti“, upozorio me je.
„Ovo nije zemlja tvoga boga“, rekao sam mu. „Ovo je Torova
zemlja.“
Prekrstio se kako bi se zaštitio od zla mojih reči. „A šta si ti sinoć
radio?“, upitao je ozlojeđeno. „Kako si mogao i da pomisliš da ovde
budeš kralj?“
„Lako“, rekao sam. „Potičem od kraljeva, za razliku od tebe, oče. Ti
potičeš od svinjskih krda, zar ne?“
Nije odgovorio. „Kralj je božji pomazanik“, bio je uporan. „Kralja
bira Bog sa svim svetima. Sveti Katbert je doveo Nortumbriju do
Gutreda; kako si mogao i da pomisliš da ga smeniš? Kako si mogao ?“
„Onda možemo da se okrenemo i vratimo kući“, rekao sam.
„Da se okrenemo i vratimo kući?“, Beoka je bio zapanjen. „Zašto?“
„Jer ako ga Katbert bira, onda Katbert može i da ga odbrani.
Gutredu nismo potrebni. Može da krene u borbu sa svojim mrtvim
svecem. A možda je već i krenuo?“, rekao sam. „Jesi li možda
razmišljao o tome?“
„O čemu?“
 „Da je Gutred možda već poražen? Mogao bi biti mrtav. Ili na sebi
već ima Kjartanove okove.“
„Bože, sačuvaj nas“, rekao je Beoka, ponovo se krsteći.
„To se nije dogodilo“, uveravao sam ga.
„Kako znaš?“
„Jer smo do sada sreli one koji su pobegli od njega“, rekao sam,
iako nisam bio siguran u to. Možda se Gutred borio baš u trenutku dok
smo pričali, ali osećao sam da je živ i da nije daleko. Teško je opisati
taj osećaj. To je instinkt koji je teško razumeti, baš kao i poruku od
boga u jesen, u kraljićevom peru, a ja sam navikao da verujem svojim
instinktima.
Instinkt me nije prevario, jer je rano popodne jedan izvidnik
projurio preko močvare, dok je griva njegovog ponija lepršala na
vetru. Jahao je oko nas, podižući mahovinu i paprat sa tla, govoreći
Ragnaru da je u dolini reke Sveil video veliku grupu ljudi i konja. „Kod
Setrehta su, gospodaru“, rekao je.
„Na istoj strani reke kao i mi?“, upitao je Ragnar.
„Na istoj strani, kod stare tvrđave. Tamo su u klopci“, odgovorio je
izvidnik.
„U klopci?“
„Izvan tvrđave se nalazi još jedna grupa ratnika, gospodaru“,
rekao je izvidnik. Nije bio dovoljno blizu da bi mogao da vidi zastave,
ali su druga dvojica izvidnika sjahala u dolinu, dok je on, kao prvi,
odjahao nazad kako bi nam doneo vesti da je Gutred, verovatno,
veoma blizu.
Ubrzali smo kretanje. Oblaci su jurili nebom, a u podne je,
nakratko, pao jak pljusak; kada je pljusak prestao, sreli smo se sa
dvojicom izvidnika koji su odjahali do polja, izvan tvrđave, i
razgovarali sa ratnicima. „Gutred je u tvrđavi“, rekao je jedan od njih.
„Ko je onda izvan tvrđave?“
„Kjartanovi ljudi, gospodaru“, odgovorio je čovek. Nasmešio se, jer
je znao da će doći do bitke ako je bilo koji od Kjartanovih ljudi blizu.
„Ima ih šezdeset, gospodaru. Samo šezdeset.“
 „Je li Kjartan tamo? Ili Sven?“
„Nisu, gospodaru. Predvodi ih čovek po imenu Rolf.“
„Razgovarao si sa njim?“
„Razgovarao sam sa njim i pio njegovo pivo. Posmatraju Gutreda.
Žele da se postaraju da ne pobegne. Držaće ga tamo dok Ivar ide na
sever.“
„Dok ne dođe Ivar, a ne Kjartan?“, upitao je Ragnar.
„Kjartan ostaje u Danholmu, gospodaru“, odgovorio je čovek,
„tako su mi rekli, a Ivar će doći na sever kada se ustoliči u Eoferviku.“
„U dolini je šezdeset Kjartanovih ljudi“, doviknuo je Ragnar svojim
ratnicima, a ruka mu je instinktivno krenula ka balčaku Rasporitelja.
To je bio njegov mač, koji je dobio ime po oštrici njegovog oca, kao
podsetnik da treba da osveti smrt Ragnara Starijeg. „Šezdesetoricu
treba ubiti!“, dodao je, a onda pozvao slugu da mu donese štit. Ponovo
se okrenuo ka izvidnicima. „Šta su mislili, ko ste vi?“
„Rekli smo da služimo Hakona, gospodaru. Rekli smo da ga
tražimo.“
Ragnar je izvidnicima dao srebrnjake. „Dobro ste učinili“, rekao je.
„Koliko ljudi ima Gutred u utvrđenju?“
„Rolf kaže da ih ima bar stotinak, gospodaru.“
„Stotinak? I nije pokušao da se suprotstavi šezdesetorici?“
„Nije, gospodaru.“
„Jak kralj“, rekao je podsmešljivo Ragnar.
„Ako im se suprotstavi“, rekao sam, „do kraja dana će imati manje
od pedeset ljudi.“
„Šta onda radi?“, bio je radoznao Ragnar.
„Verovatno se moli.“
Kako smo kasnije saznali, Gutred je bio u panici. Sprečen u nameri
da stigne do Bebanburga, skrenuo je na zapad, ka Kumbralendu,
misleći da je to poznata zemlja, u kojoj će naići na prijatelje; ali,
vremenski uslovi su ga usporili, na vidiku su mu stalno bili
neprijateljski jahači, a on se uplašio zasede u strmim brdima, koja su
se pružala pred njim. Predomislio se i odlučio da se vrati u Eofervik,
ali nije stigao dalje od rimskog utvrđenja, koje je nekada čuvalo prelaz
reke Sveil ka Setrehtu. Dok je došao do tamo, već je bio očajan. Neki
njegovi kopljanici su ga napustili, sluteći da ih čeka samo smrt ako
ostanu sa kraljem; Gutred je poslao glasnike da pozovu u pomoć
hrišćanske lordove Nortumbrije; mi smo već videli neke leševe i znali
da mu pomoć neće Dođi . Sada je bio u zamci. Šezdesetoro ljudi će ga
u Setrehtu držati zarobljenog dok ne dođe Ivar da ga ubije.
„Ako se Gutred moli, te molitve su uslišene“, smemo je rekao
Beoka.
„Misliš da nas je poslao hrišćanski bog?“, upitao sam.
„Ko drugi?“, rekao je ljutito, otresajući svoju mantiju. „Kada se
sretnemo sa Gutredom, pustićeš da ja prvi govorim“, rekao je.
„Misliš da je ovo vreme za ceremonije?“
„Ja sam poslanik!“, bunio se, „ne zaboravi to!“ Njegova ljutnja je
izbila iznenada kao potok, koji je, nadošao od kiše, preplavio svoje
obale. „Nemaš pojma o ponosu! Ja sam poslanik! O čemu si razmišljao
si noć, Utrede, kada si onom irskom divljaku rekao da mi prereže
grlo?“
„Razmišljao sam kako da te ućutkam, oče.“
„Ispričaću Alfredu o tvojoj neposlušnosti. Budi siguran u to. Redi
ću mu!“
Nastavio je da se žali, ali ga nisam slušao, jer smo jahali niz brdo,
dok se pod nama pružao Setreht i krivudava reka Sveil. Rimsko
utvrđenje je bilo smešteno nedaleko od južne obale Sveila; stari
zemljani zidovi činili su široki kvadrat, koji je okruživao selo sa
crkvom u središtu. Malo dalje od tvrđave nalazio se kameni most, koji
su izgradili Rimljani kako bi preko njega prešao put koji je vodio od
Eofervika prema divljem severu; na tom mostu, polovina starog luka i
dalje se držala.
Dok smo se približavali, video sam da je utvrđenje puno konja i
ljudi. Sa crkvenog zabata vijorila se zastava; pretpostavio sam da je to
Gutredova zastava, na kojoj je bio sveti Katbert.
 Nekolicina konjanika se nalazila severno od reke, sprečavajući
Gutreda da pobegne preko prelaza na reci, dok je šezdesetoro ljudi,
koje je predvodio Rolf, bilo u poljima, južno od tvrđave. Ličili su na pse
koji su okružili lisičiju jazbinu.
Ragnar je proverio svoga konja. Njegovi ljudi su se pripremali za
borbu. Stavljali su ruke u držače na štitovima, vadili mačeve iz korica
i čekali Ragnarova naređenja. Posmatrao sam dolinu. Tvrđava je bila
beznadežno mesto za beg. Zidovi su velikim delom bili srušeni u jarak,
nije bilo palisada, tako da su ljudi mogli i da se probiju kroz bedeme,
a da pri tome ne moraju da prave velike korake. Da su hteli, šezdeset
konjanika je moglo da ujaše u selo, ali zadovoljili su se time da jašu
blizu starog zida i dovikuju psovke. Gutredovi ljudi su ih posmatrali sa
zidina tvrđave. Većina ljudi je bila okupljena oko crkve. Ugledali su nas
dok smo bili na brdu i sigurno su pomislili da smo neprijateljsko
pojačanje, jer su pojurili ka ostacima južnog bedema. Gledao sam
prema selu. Je li Gizela bila tamo? Prisećao sam se kako je odmahivala
glavom, dok su joj oči bile u senci crne kose; nesvesno sam podbo
konja mamuzom, načinivši nekoliko koraka napred. Za Sverijevim
veslima proveo sam dve godine pakla, ali ovo je bio trenutak o kojem
sam sve vreme maštao i nisam želeo da čekam Ragnara. Ponovo sam
podbo konja mamuzom i sam krenuo u dolinu reke Sveil.
★★★
Beoka je, naravno, krenuo za mnom, krešteći kako on, kao
Alfredov poslanik, mora biti glavni u Gutredovom prisustvu; nisam se
obazirao na njega, a na pola puta do doline pao je sa konja. Jadikovao
je od očaja; ostavio sam ga u travi, dok je hramajući pokušavao da
ponovo uhvati svoju kobilu.
Kasno jesenje sunce obasjavalo je zemlju, koja je još uvek bila
mokra od kiše. Nosio sam štit sa uglačanim ispupčenjima; bio sam u
oklopu i sa šlemom na glavi, moje narukvice su se presijavale, a ja sam
blistao kao da sam gospodar rata. Okrenuo sam se, sedeći u sedlu,
kako bih se uverio da je Ragnar krenuo niz brdo, ali video sam da je
okrenut prema istoku, jer je očigledno planirao da preseče odstupnicu
Kjartanovim ljudima, koji bi, u najboljem slučaju, mogli pobeći preko
livada, koje su se protezale kraj reke na istoku.
Došao sam do podnožja brda, udario konja mamuzom i galopom
prešao zaravan kraj reke, i tako izašao na Rimski put. Prošao sam
pored hrišćanskog groblja, čije je zemljište bilo puno humki sa malim,
drvenim krstovima, koji su bili okrenuti prema većem krstu; jednoga
dana, taj krst će uskrslim dušama pokazati pravac ka Jerusalimu; to će
se dogoditi onoga dana za koji hrišćani veruju da će mrtvi ustati iz
grobova. Put je vodio pored grobova, sve do južnog ulaza u tvrđavu,
odakle me je posmatrala gomila Gutredovih ljudi. Kjartanovi ljudi su
uzjahali da bi me presreli, preprečujući mi put, ali strah nisu
pokazivali. A i zašto bi? Ličio sam na Danca, bio sam såm, njih je bilo
vise, a i mač mi je i dalje bio u koricama. „Ko je od vas Rolf?“, povikao
sam dok sam im se približavao.
„Ja sam“, čovek crne brade je poterao konja prema meni. „Ko si ti?“
„Tvoja smrt, Rolfe“, rekao sam, izvukao ,Zmijski dah’ i njime
dotakao svoje pete, koje su počivale na bokovima konja; konj je
pojurio punim galopom; Rolf je još uvek izvlačio svoj mač kada sam
projurio pored njega i zamahnuo ,Zmijskim dahom'; oštrica mu je
presekla vrat tako da su mu glava i šlem na njoj odletele daleko iza
tela; glava je pala na put, dokotrljavši se do kopita moga konja.
Nasmejao sam se, jer počela je radost koju donosi bitka. Ispred mene
su stajala trojica ljudi; nijedan nije isukao mač. Samo su prestravljeno
zurili u mene i u Rolfovo obezglavljeno telo, koje se ljuljalo u sedlu.
Napao sam čoveka koji je bio u sredini; pustio sam svog konja da krene
na njegovog, snažno ga udarivši ,Zmijskim dahom’; tada sam se probio
kroz Kjartanove konjanike, a ispred mene se nalazila tvrđava.
Na ulazu u tvrđavu bilo je pedeset do šezdeset ljudi. Samo je šačica
njih bila u sedlu, ali skoro svi su imali mačeve ili koplja. Medu njima
sam mogao da vidim i Gutreda; njegova plava, kovrdžava kosa
presijavala se na suncu, a kraj njega je stajala Gizela. Često sam
pokušavao da se prisetim njenog lica, tokom dugih meseci za
Sverijevim veslom, ali nisam uspevao; ipak, odjednom, ta široka usta i
prkosni pogled učinili su mi se tako poznatim. Bila je u beloj lanenoj
haljini, sa srebrnim lancem oko struka; na upletenoj kosi imala je
platnenu kapicu, pošto je sada bila udata. Držala je brata za ruku, a
Gutred je samo posmatrao čudne događaje koji su se odvijali pred
njegovim utočištem.
Dvojica Kjartanovih ljudi su me pratila, dok su se ostali muvali
okolo, zaprepašćeni Rolfovom smrću i iznenadnom pojavom
Ragnarove grupe ratnika. Okrenuo sam se prema dvojici koja su me
sledila, okrenuvši konja tako oštro da su mu kopita zastrugala po
mokroj zemlji; moj iznenadni okret naterao je moje progonitelje na
povlačenje. Jurnuo sam za njima. Jedan je jahao prebrzo, dok je drugi
bio na tromom konju; on je čuo topot kopita moga konja i zamahnuo
mačem iza sebe, očajnički pokušavajući da me odbije od sebe. Njegov
mač je udario o moj štit, a ja sam mu zario ,Zmijski dah’ u kičmu tako
da su mu se leđa izvila a on jauknuo. Izvukao sam ,Zmijski dah’ i
ponovo ga zario čoveku u lice. Pao je sa sedla; jahao sam oko njega sa
okrvavljenim mačem, skinuo šlem i ponovo jurnuo prema tvrđavi.
Pokazao sam svoje lice. Naravno da sam pokazao svoje lice. Jedan
protiv šezdeset? Ali Gizela me je posmatrala. Realno, nisam vise bio u
opasnosti. Njih šezdesetorica nisu bila spremna za borbu, a ako bi me
pojurili, mogao sam potražiti utočište među Gutredovim ljudima. Ali
Kjartanovi ljudi me nisu jurili. Bili su nervozni jer se Ragnar
približavao, pa nisam obraćao pažnju na njih; umesto toga, jahao sam
blizu Gutreda i njegovih ljudi.
„Jeste li zaboravili kako se bori?“, povikao sam na njih. Nisam
obraćao pažnju na Gutreda. Nisam obraćao pažnju čak ni na Gizelu,
iako sam skinuo svoj šlem, tako da me je mogla prepoznati. Znao sam
da me posmatra. Mogao sam da osetim te tamne oči, to zaprepašćenje;
nadao sam se da je u pitanju bilo radosno zaprepašćenje. „Svi oni
moraju umreti!“, povikao sam, pokazujući mačem prema Kjartanovim
ljudima. „Prokletnici moraju umreti, svi do poslednjeg, zato izlazite i
ubijte ih!“
Tada je usledio Ragnarov napad; začuo se udar štitova o štitove,
zveket mačeva i jauci ljudi i konja. Kjartanovi ljudi su bili razbijeni, a
neki od njih su u očaju bežali na zapad, umesto da pokušaju da beže
na istok. Gledao sam ljude na kapiji. „Rajpere! Klapa! Hoću da
zaustavite one ljude!“
Klapa i Rajpere su zurili u mene kao da sam duh, što i jesam bio na
neki način. Bilo mi je drago što je Klapa i dalje u Gutredovoj službi, jer
je Klapa bio Danac; to mi je govorilo da je Gutred još uvek mogao da
naređuje Dancima koji su mu bili odani. „Klapa! Prdavče jedan!“,
povikao sam. „Prestani da dangubiš kao skuvano jaje. Penji se na konja
i bori se!“
„Razumem, gospodaru!“
Dojahao sam još bliže kako bih mogao da gledam dole, prema
Gutredu. Iza mene se odvijala borba, a Gutredovi ljudi su, budeći se iz
obamrlosti, jurili da se priključe borbi; Gutred nije posmatrao bitku,
samo je zurio u mene. Iza njega, su stajali sveštenici, a pored njega
Gizela. Gledao sam ga pravo u oči i u njima video samo strah. „Sećaš li
me se?“, hladno sam ga upitao.
Nije progovarao.
„Učinićeš dobro ako kao kralj izađeš i odmah ubiješ nekoliko ljudi.
Imaš li konja?“, upitao sam ga.
Klimnuo je glavom, ali i dalje nije mogao da govori.
„Onda se penji na njega i bori se“, rekao sam odsečno.
Gutred je klimnuo glavom i koraknuo unazad, ali, iako mu je sluga
doveo konja, Gutred ga nije uzjahao. Pogledao sam u Gizelu i ona je
pogledala u mene; pomislio sam kako njene oči mogu zapaliti vatru.
Želeo sam da govorim, ali sada je bio red na mene da ćutim. Sveštenik
ju je potapšao po ramenu, kao da je želeo da joj kaže da se skloni od
bitke, ali potegao sam na njega krvavu oštricu ,Zmijskog daha' i on se
umirio. Nalet vetra podigao je pramen njene crne kose, otkrivajući sve
što se nalazilo ispod kapice. Pogledao sam je; činilo mi se kao da
nemam daha, kao da je svet stao. Sklonila je pramen sa lica, a onda se
nasmešila. „Utrede“, rekla je, kao da je prvi put izgovarala to ime.
„Gizela“, uspeo sam da odgovorim.
„Znala sam da ćeš se vratiti“, rekla je.
 „Mislio sam da ćeš da se boriš“, izderao sam se na Gutreda; odjurio
je kao pretučen pas.
„Imaš li konja?“, upitao sam Gizelu.
„Nemara.“
„Ti!“, viknuo sam dečaku, koji je buljio u mene otvorenih usta.
„Dovedi mi tog konja!“, pokazao sam na pastuva koji je pripadao
čoveku ranjenog lica. Taj čovek je sada bio mrtav; ubili su ga Gutredovi
ljudi, koji su uživali u borbi.
Dečak mi je doveo pastuva, a Gizela se popela u sedlo, podižući
svoju suknju oko bedara, ne baš elegantno. Ugurala je svoje blatnjave
cipele u uzengije, a onda rukom dodirnula moj obraz. „Smršao si“,
rekla je.
„I ti si
„Nisam bila srećna kada si otišao“, rekla je. Na trenutak je zadržala
svoju ruku na mom obrazu, a onda ju je naglo povukla kako bi
pocepala platnenu kapicu i raspustila svoju crnu kosu, koja joj je pala
po ramenima poput kose neudate devojke. „Ja sam neudata“, rekla je,
„nisam se udala na pravi način.“
„Još nisi“, rekao sam, dok mi je srce bilo ispunjeno radošću. Nisam
mogao da skinem pogled sa nje. Ponovo sam bio sa njom; meseci
robovanja su izbledeli, kao da se nikada nisu ni dogodili.
„Jesi li ubio dovoljno ljudi?“, upitala je šaljivo.
„Nisam.“
Odjahali smo u pravcu gde se odvijala bitka.
★★★
Ne može se svako ubiti u neprijateljskoj vojsci. Hi se to retko kada
dogodi. Kad god pesnici pevaju pesmu o borbi, uvek insistiraju na
tome da nijedan neprijatelj nije utekao, osim u slučaju da je pesnik bio
na licu mesta, tada bi on bio jedini koji je utekao. To je čudno. Pesnici
uvek ostaju živi dok ostali umiru - a šta znaju pesnici? Nikada nisam
video pesnika u živom zidu. Međutim, izvan Setrehta, sigurno smo
pobili preko pedeset Kjartanovih ljudi, a onda se sve pretvorilo u haos,
jer Gutredovi ljudi nisu mogli da razlikuju Kjartanove sledbenike od
Ragnarovih ljudi, tako da je nekoliko neprijatelja pobeglo dok smo
razdvajali naše ratnike. Finana su napala dvojica ratnika iz
Gutredovog ličnog obezbeđenja; ubio ih je obojicu, a kada sam ga
pronašao, spremao se da napadne i trećeg. „On je na našoj strani“,
doviknuo sam Finanu.
„Izgleda kao pacov“, zaurlao je Finan.
„Zove se Sihtrik, a jednom davno zakleo mi se na vernost“, rekao
sam.
„I pored toga, izgleda kao pacov.“
„Jesi li ti na našoj strani?“, doviknuo sam Sihtriku. „Ili si se ponovo
pridružio očevim trupama?“
„Gospodaru, gospodaru!“, Sihtrik mi je prišao trčeći; pao je na
kolena, u izgaženo blato kraj moga konja. „Jos uvek sam tvoj sluga,
gospodaru.“
„Nisi se Gutredu zakleo na vernost?“
„On to nije tražio od mene, gospodaru.“
„Ali si mu služio? Nisi otrčao u Danholm?“
„Nisam, gospodaru. Ostao sam uz kralja.“
„Jeste“, potvrdila je Gizela.
Dao sam Gizeli ,Zmijski dah’ a onda se sagnuo i uzeo Sihtrikovu
ruku. „Znači, i dalje si moj sluga?“
„Naravno, gospodaru.“ Uhvatio me je za ruku, gledajući me u
neverici.
„Nisi od velike koristi ako ne možeš da pobediš žgoljavog Irca kao
što je on“, rekao sam.
„Brz je, gospodaru“, odgovorio je Sihtrik.
„Nauči ga svojim trikovima“, rekao sam Finanu, a onda potapšao
Sihtrika po obrazu. „Drago mi je što te vidim, Sihtriče.“
Ragnar je zarobio dvojicu, a Sihtrik je prepoznao višeg. „Zove se
Hoga“, rekao mi je.
„Hoga je sada mrtav“, rekao sam. Znao sam da Ragnar neće
dozvoliti da i jedan Kjartanov čovek preživi dok je sam Kjartan živ.
Ovo je bila krvna osveta. Ovo je bila mržnja. Ovo je bio početak
Ragnarove osvete za očevu smrt; na trenutak, Hoga i njegov niži
sadrug očigledno su mislili da će ostati u životu. Govorili su lakomo,
opisujući kako je Kjartan imao skoro dve stotine ljudi u Danholmu.
Rekli su da je veliku grupu ratnika poslao kao podršku Ivaru, dok su
ostali sledili Rolfa do polja kod Setrehta.
„Zašto Kjartan nije doveo ovamo sve svoje ljude?“, bio je radoznao
Ragnar.
„On ne želi da napušta Danholm, gospodaru, u slučaju da Elfrik od
Bebanburga napadne dok ga nema.“
„Je li Elfrik upućivao takve pretnje?“, upitao sam.
„Ne znam, gospodaru“, rekao je Hoga.
Za razliku od moga strica, ja bih rizikovao i napao Danholm, iako
bi on, možda, poveo ljude da izbavi Gutreda kada bi znao gde je on.
Moj stric je želeo svečevo telo i Gizelu, ali pretpostavljam da ne bi
mnogo rizikovao kako bi ih se domogao. Sigurno ne bi rizikovao da
izgubi Bebanburg, ne više nego što bi Kjartan rizikovao da izgubi
Danholm.
„A Tira Ragnarsdotir?“, Ragnar je ponovo počeo sa ispitivanjem.
„Je li živa?“
„Jeste, gospodaru.“
„Je li srećna?“, oštro je upitao Ragnar.
Oklevali su, a onda je Hoga napravio grimasu. „Luda je,
gospodaru.“ Tiho je govorio. „Potpuno je luda.“
Ragnar je zurio u njih dvojicu. Bilo im je neprijatno od njegovog
pogleda, a onda je Ragnar podigao pogled ka nebu, gde je sa zapadnih
vrhova leteo jastreb mišar. „Recite mi“, rekao je Ragnar, a glas mu je
odjednom bio tih, skoro opušten, „koliko dugo služite Kjartanu?“
„Osam godina, gospodaru“, rekao je Hoga.
„Sedam godina, gospodaru“, odgovorio je drugi čovek.
„Znači, obojica ste mu služili pre nego što se utvrdio u Danholmu“,
rekao je Ragnar tihim glasom.
 „Tako je, gospodaru.“
„I obojica ste mu služila“, nastavio je, ovoga puta oštrim glasom
„kada je poveo ljude u Siningtvajt i spalio kuću moga oca. Kada je
poveo moju sestru kao kurvu za svoga sina. Kada mi je ubio majku i
oca.“
Nijedan od njih dvojice nije odgovarao. Niži je drhtao. Hoga je
gledao okolo, kao da traži način da pobegne, ali bio je okružen
danskim ratnicima na konjima; trgao se kada je Ragnar isukao
Rasporitelja.
„Nemoj, gospodaru“, rekao je Hoga.
„Hoću“, rekao je Ragnar; lice mu se iskrivilo od besa dok ga je
posecao. Morao je da sjaše kako bi dokrajčio svoj posao. Ubio ih je
obojicu i u gnevu kasapio njihova tela. Posmatrao sam to, a onda se
okrenuo da vidim Gizelu. Na njenom licu nije bilo nikakvog izraza;
primetila je da je posmatram, okrenula se prema meni sa malim
izrazom pobede, kao da je znala da sam, na neki način, očekivao da
bude zgrožena nad prizorom dva rasporena čoveka. „Jesu li to
zaslužili?“, upitala je.
„Zaslužili su“, rekao sam.
„Odlično.“
Primetio sam da njen brat nije posmatrao. Moje prisustvo ga je
činilo nervoznim, za to ga i ne krivim; bio je, bez sumnje, prestravljen
Ragnarom, koji je, poput kasapina, bio umrljan krvlju; Gutred se vratio
u selo, ostavljajući nas sa mrtvacima. Otac Beoka je uspeo da pronađe
neke Gutredove sveštenike, a kada je porazgovarao sa njima, došepao
je do nas. „Dogovorili smo se da se predstavimo kralju u crkvi“, rekao
je. Odjednom je primetio dve odsečene glave i tela posečenih mačem.
„Blagi bože, ko je to učinio?“
„Ragnar.“
Beoka se prekrstio. „Crkva“, govorio je, „moramo se sresti u crkvi.
Pokušaj da izbrišeš tu krv sa svoga oklopa. Utrede. Mi smo poslanici!“
Okrenuo sam se i video grupicu begunaca kako beže preko brda
na zapadu. Bez sumnje, malo dalje preći će reku i pridružiće se
konjanicima na drugoj obali; ti konjanici će sada biti spremni. Javiće
Danholmu da je neprijatelj stigao, a Kjartan će čuti vesti o zastavi sa
orlovim krilom; znaće da se Ragnar vratio iz Veseksa.
I verovatno će na onom grebenu, iza visokih zidina, biti uplašen.
★★★
Odjahao sam do crkve, vodeći Gizelu sa sobom. Beoka je jurio
pešice za nama, ali bio je i suviše spor. „Čekajte me!“, vikao je. „Čekajte
me!“
Nisam čekao. Umesto toga, poterao sam konja i krenuo još brže,
ostavljajući Beoku daleko iza sebe.
U crkvi je bilo mračno. Jedino osvetljene dopiralo je sa malog
prozora iznad vrata i od nekih slabašnih plamičaka sa oltara; oltar je
bio običan sto sa nogarima, pokriven crnom tkaninom. Kovčeg sa
svetim Katbertom, i još dva sanduka, u kojima su se nalazile relikvije,
nalazilo se pred oltarom; tu je, na stolici za mužu krava, sedeo Gutred,
a bočno od njega nalazila su se dva muškarca i jedna žena. Jedan od
tih ljudi bio je starešina Idred, a drugi je bio otac Hrotverd. Žena je bila
mlada, imala je jedro i lepo lice, i bila je trudna. Kasnije sam saznao da
je to bila Ozburh, Gutredova kraljica, saksonskog porekla. Pogledom
je prelazila sa mene na svog muža, očigledno očekujući da Gutred
progovori, ali on je ćutao. Na levoj strani crkve stajalo je dvadesetak
ratnika, a još veći broj monaha i sveštenika stajalo je na desnoj.
Raspravljali su se, ali svi su ućutali kada sam ušao.
Gizela me je držala za levu ruku. Zajedno smo prošli kroz crkvu
kako bismo stigli pred Gutreda; činilo se da on ne može niti da me
pogleda, niti da mi se obrati. Jednom je otvorio usta, ali nije izustio
nijednu reč; gledao je pored mene, kao da se nadao da će neko manje
zloban ući na crkvena vrata. „Oženiću se tvojom sestrom“, rekao sam
mu.
Otvorio je usta i ponovo ih zatvorio.
Jedan monah je istupio, kao da je želeo da se pobuni protiv mojih
reči, ali ga je monah do njega povukao nazad; primetio sam da su toga
dana bogovi bili naročito dobri prema meni, jer su ta dvojica bila
Jenberht i Ajda, monasi koji su vodili pregovore o mom ropstvu. Onda
se, sa druge strane crkve, pobunio drugi čovek. „Ledi Gizela je već
udata“, rekao je.
Primetio sam da je u pitanju sedokos i krupan stariji čovek. Bio je
u kratkoj, braon tunici, sa srebrnim lancem oko vrata; ponosno je
podigao glavu dok sam mu prilazio. „Ti si Ejdan“, rekao sam. Četrnaest
godina je prošlo od kada sam poslednji put bio u Bebanburgu, ali sam
prepoznao Ejdana. Bio je jedan od onih koji su čuvali vrata moga oca,
bio je zadužen da iz dvora uklanja nepoželjne ljude; srebro oko vrata
svedočilo je da je od tada napredovao. Potapšao sam taj lanac. „Šta si
sada Ejdane?“, pitao sam ga.
„Upravitelj doma lorda od Bebanburga“, rekao je osorno. Nije me
prepoznao. Kako je i mogao? Imao sam devet godina kada me je
poslednji put video.
„Znači, ti si upravitelj moga doma“, rekao sam.
„Tvoj upravitelj?“, upitao je, a onda shvatio ko sam; vratio se i stao
pored dva mlada ratnika. Nevoljno je napravio taj korak, jer Ejdan nije
bio kukavica. Bio je dobar ratnik u svoje vreme, ali ga je susret sa
mnom iznenadio. Brzo se vratio i prkosno mi se suprotstavio. „Ledi
Gizela je udata“, rekao je.
„Jesi li udata?“, upitao sam Gizelu.
„Nisam“, odgovorila je.
„Nije udata“, rekao sam Ejdanu.
Gutred je pročistio grlo, kao da će progovoriti, ali je ućutao kada
su Ragnar i njegovi ljudi ispunili crkvu.
„Dama je udata“, oglasio se neko među sveštenicima i monasima.
Okrenuo sam se i video brata Jenberhta, koji mi se obraćao. „Udata je
za lorda Elfrika”, bio je uporan Jenberht.
„Udata za Elfrika?“, upitao sam, kao da to već nisam čuo, „udata je
za to kurvinsko govno?“
Ejdan je snažno gurnuo jednog ratnika kraj sebe i on je isukao
mač. Još jedan je učinio isto; nasmešio sam im se, a onda polako
izvukao ,Zmijski dah’.
 „Ovo je božja kuća!“, pobunio se starešina Idred. „Sklonite svoje
mačeve!”
Dvojica mladića su oklevala, ali kada su videli da ja i dalje držim
,Zmijski dah’, zadržali su svoje mačeve u pripravnosti, iako nijedan
nije krenuo u napad. Čuli su za mene, a osim toga, ,Zmijski dah’ je bio
ulepljen krvlju Kjartanovih ljudi.
„Utrede!” Ovoga puta me je Beoka prekinuo. Uleteo je u crkvu i
progurao se između Ragnarovih ljudi. „Utrede!”, ponovo me je pozvao.
Okrenuo sam se prema njemu. „Ovo su moja posla, oče“, rekao
sam, „i ostavićeš me da ih dovršim. Sećaš li se Ejdana?” Beoka je
izgledao zbunjeno; prepoznao je upravitelja, koji je bio u Bebanburgu
u periodu kada je Beoka bio sveštenik moga oca. „Ejdan želi da me ova
dva momka ubiju, ali pre nego što ga poslušaju“, rekao sam, ponovo
gledajući upravitelja, „reci mi, kako Gizela može biti udata za čoveka
kojeg nikada nije videla?“
Ejdan je pogledao ka Gutredu, kao da je očekivao pomoć od kralja,
ali Gutred se i dalje nije pomerao; Ejdan je morao sam da mi se
suprotstavi. „Stajao sam kraj nje umesto lorda Elfrika“, rekao je, „u
očima crkve, ona je udata.“
„Jesi li je i naguzio?“, upitao sam, a sveštenici su zasiktali u znak
neodobravanja.
„Naravno da nisam“, rekao je uvređeno Ejdan.
„Ako je niko nije jahao, onda nije udata“, rekao sam. „Kobila nije
ničija dok se na nju ne stavi sedlo i ne bude zajahana. Jesu li te
zajahali?“, upitao sam Gizelu.
„Nisu još“, odgovorila je.
„Stajao si pred oltarom umesto moga strica, to nazivaš brakom?“,
upitao sam Ejdana.
„To jeste brak“, tiho je rekao Beoka.
„Znači, ako te ubijem“, predlagao sam Ejdanu, ne obazirući se na
Beoku, „ona će biti udovica?“
Ejdan je gurnuo jednog ratnika ka meni, a on je krenuo kao budala;
zamahnuo sam Zmijskim dahom’ veoma jako, izbio sam mu mač, a
moja oštrica se našla na njegovom stomaku. „Hoćeš li da ti prospem
creva po podu?“, ljubazno sam ga upitao. „Ja sam Utred“, rekao sam, a
glas mi je bio hladan i ohol, „ja sam gospodar Bebanburga i čovek koji
je kraj mora ubio Ubu Lotbroksona.“ Bocnuo sam ga oštricom,
nateravši ga da ustukne. „Ubio sam vise ljudi nego što bih mogao da ih
nabrojim, ali nemoj da te to spreči da se boriš sa mnom“, rekao sam
mu. „Hoćeš li da se pohvališ time da si me ubio? Ono govno, Elfrik, biće
zadovoljno ako to učiniš. Nagradiće te.“ Ponovo sam ga bocnuo.
„Hajde“, rekao sam, dok je u meni rastao bes, „pokušaj.“ Nije učinio
ništa. Umesto toga, načinio je još jedan nesiguran korak unazad, a isto
je učinio i drugi ratnik. Ovo me nije iznenadilo, jer su mi se pridružili
Ragnar i Stepa, a iza njih je stajala grupa danskih ratnika u oklopima,
naoružana sekirama i mačevima. Pogledao sam u Ejdana. „Možeš da
otpuziš do moga strica i da mu kažeš da je izgubio nevestu!“, rekao
sam.
„Utrede!“, Gutred je najzad uspeo da progovori.
Nisam obraćao pažnju na njega. Prošao sam kroz crkvu, do mesta
na kojem su se komešali sveštenici i monasi. Gizela je išla sa mnom, i
dalje me držeći za ruku; dao sam joj da mi pridrži ,Zmijski dah’, a onda
sam stao ispred Jenberhta. „Misliš li da je Gizela udata?“, upitao sam
ga.
„Mislim“, rekao je prkosno. „Za nju je plaćena cena, a brak je
blagosloven.“
„Plaćena cena?“, pogledao sam u Gizelu. „Šta su ti platili?“
„Platili smo mi njima“, rekla je. „Dobili su hiljadu šilinga i ruku
svetog Osvalda.“
„Ruku svetog Osvalda?“, skoro sam se nasmejao.
„Starešina Idred ju je pronašao“, rekla je Gizela bez emocija u
glasu.
„Pre će biti da ju je iskopao iz sirotinjskog groba“, rekao sam.
Jenberht se naljutio. „Sve je učinjeno prema ljudskim zakonima i
zakonima svete crkve“, rekao je. „Žena je udata“, pogledao je
podsmešljivo ka Gizeli.
 Na njegovom uskom, gordom licu bilo je nešto što me je nerviralo;
pružio sam se prema njemu i zgrabio ga za postriženu kosu. Pokušao
je da pruži otpor, ali bio je slab; tresao sam mu glavu gore-dole, a onda
sam snažno podigao desno koleno i udario ga po licu svojim bedrom.
Podigao sam ga kako bih ga pogledao u okrvavljeno lice. „Je li
udata?“
„Udata je“, rekao je, a glas mu je bio dublji zbog krvi u ustima;
ponovo sam mu povukao glavu nadole; osetio sam kako mu se zubi
lome na mom kolenu.
„Je li udata?“, pitao sam. Ovoga puta nije ništa rekao, pa sam mu
ponovo povukao glavu nadole, osetivši kako mu se nos lomi na delu
oklopa koji mi je pokrivao koleno. „Pitao sam te nešto“, rekao sam.
„Udata je“, Jenberht je bio uporan. Tresao se od besa i cvileo od
bola; sveštenici su se bunili zbog onoga što sam činio; potpuno sam se
izgubio u naletu svoga besa. Ovo je bio krotki monah moga strica,
čovek koji je pregovarao sa Gutredom kako da me učine robom.
Učestvovao je u zaveri protiv mene. Pokušao je da me uništi, a zbog
tog saznanja, nisam mogao da kontrolišem svoj bes. Bio je to
iznenadni nalet besa, pothranjen mojim sećanjima na poniženja koja
sam pretrpeo na Sverijevom Trgovcu; još jednom sam povukao
Jenberhtovu glavu ka sebi, ali ovoga puta, umesto da ga udarim
kolenom u lice, isukao sam ,Osinju žaoku’, moj kratki mač, i jednim
potezom prerezao mu grlo. Bio je potreban samo trenutak da isučem
mač, a u tom trenutku video sam kako se monahove oči šire, ne
verujući u ono što vide; priznajem da i sam nisam verovao da to činim.
Ali sam to svakako učinio. Prerezao sam mu grlo; čelik ,Osinje žaoke’
zagrebao je po tetivi i hrskavici, a onda ih presekao; krv je prsnula po
mom ogrtaču od nitni. Jenberht je, tresući se u ropcu, pao na mokri
rogoz.
Monasi i sveštenici počeli su da vrište kao žene. Bili su preplašeni
kada sam udarao Jenberhta po licu, ali niko nije očekivao pravo
ubistvo. Čak sam i ja bio iznenađen onim što je učinio moj gnev, ali
nisam osećao žaljenje, niti sam to doživeo kao ubistvo. Za mene je to
bila osveta i u svemu tome bilo je pravog zadovoljstva. Svako
povlačenje Sverijevog vesla i svaki udarac koji sam dobio od Sverijeve
posade nalazio se u tom zamahu mača. Pogledao sam u Jenberhta, koji
je, trzajući se, umirao, a onda u njegovog prijatelja, brata Ajdu. „Je li
Gizela udata?“, upitao sam ga.
„Po crkvenom zakonu“, počeo je Ajda, ali je zamucao; zastao je i
pogledao u oštricu ,Osinje žaoke’. „Nije udata, gospodaru“, nastavio je
žurno, „dok brak nije isproban.“
„Jesi li udata?“, upitao sam Gizelu.
„Naravno da nisam“, rekla je.
Odstupio sam i obrisao oštricu ,Osinje žaoke’ o Jenberhtovu
mantiju. Sada je bio mrtav, a u očima mu se i dalje videlo
zaprepašćenje. Jedan sveštenik, hrabriji od ostalih, kleknuo je da se
pomoli nad monahovim lešom, dok su ostali izgledali kao ovce pred
vukom. Zurili su u mene otvorenih usta, i suviše prestrašeni da bi se
bunili. Beoka je otvarao i zatvarao usta, ništa ne govoreći. Vratio sam
,Osinju žaoku’ u korice i uzeo ,Zmijski dah’ od Gizele; zajedno smo se
vratili do njenog brata. On je gledao u Jenberhtovo telo i krv koja se
prolila po podu i po suknji njegove sestre; verovatno je pomislio da ću
isto učiniti i njemu, jer je spustio ruku na svoj mač, a onda sam ja
uperio ,Zmijski dah’ prema Ragnaru. „Ovo je erl Ragnar“, rekao sam
Gutredu, „i ovde je da se bori za tebe, iako ne zaslužuješ njegovu
pomoć. Da se ja pitam, ponovo bi nosio okove i praznio kante sa
govnima kralja Jokajda.“
„On je božji pomazanik!“, bunio se otac Hrotverd. „Pokaži
poštovanje!“
Dohvatio sam ,Osinju žaoku’. „Ni ti mi se nikada nisi sviđao“, rekao
sam.
Beoka, kojeg je uplašilo moje ponašanje, odgurnuo me je u stranu
kako bi se naklonio Gutredu. Bio je bled, što me i ne čudi, jer upravo je
video ubistvo monaha, ali ni to ga nije moglo sprečiti u obavljanju
slavnog zadatka poslanika Zapadnih Saksonaca. „Donosim ti
pozdrave“, rekao je, „od Alfreda od Veseksa, koji...“
„Kasnije, oče“, rekao sam.
 „Donosim ti hrišćanske pozdrave od...“ ponovo je pokušao Beoka,
a onda skiknuo, jer sam ga povukao unazad. Sveštenici i monasi su,
očigledno, mislili da ću ga ubiti, jer su neki od njih pokrili oči.
„Kasnije, oce“, rekao sam mu, puštajući ga, a onda sam pogledao u
Gutreda. „Šta ćeš ti sada da uradiš?“, pitao sam ga.
„Da uradim?'
„Šta ćeš da uradiš? Uklonili smo ljude koji su te ovde držali, pa
možeš da ideš. Šta ćeš uraditi?“
„Ono što ćemo uraditi jeste da ćemo da te kaznimo“, odgovorio je
Hrotverd. Prstom je pokazivao na mene, a iz njega je izbijao bes.
Uzvikivao je da sam ubica, paganin, grešnik i da će se Bog osvetiti
Gutredu ako dozvoli da ostanem nekažnjen. Kraljica Ozburh je
izgledala prestrašeno dok je Hrotverd uzvikivao svoje pretnje. Bio je
vrlo pokretan, zarastao u kosu, nerazumljivo je brbljao dok je
uzvikivao da sam ubio svetog brata. „Jedina nada za Haliverfolklend
jeste naše udruživanje sa Elfrikom od Bebanburga“, govorio je
teatralno. „Pošaljite ledi Gizelu lordu Elfriku i ubijte paganina!“
Pokazivao je na mene. Gizela je i dalje stajala kraj mene, držeći me za
ruku. Ništa nisam govorio.
Starešina Idred, koji je sada izgledao staro kao i sveti Katbert,
pokušao je da smiri crkvu. Držao je podignute ruke dok u crkvi nije
zavladala tišina, a onda je zahvalio Ragnaru što je pobio Kjartanove
ljude. „Ono što moramo učiniti, gospodaru“, Idred se okrenuo ka
Gutredu, „jeste da ponesemo sveca na sever - u Bebanburg.“
„Moramo kazniti ubicu!“, umešao se Hrotverd.
„Našoj zemlji ništa nije preče od tela svetog Katberta“, rekao je
Idred, ne obazirući se na Hrotverdov gnev, „i moramo ga poneti do
mesta gde će biti bezbedno. Trebalo bi da krenemo sutra, da jašemo
na sever, do svetilišta u Bebanburgu.“
Ejdan, Elfrikov upravitelj, tražio je dozvolu da govori. Govorio je
da je krenuo na jug, uz rizik i uz dobru volju; ja sam uvredio njega,
njegovog gospodara i mir u Nortumbriji, ali on se neće obazirati na
uvrede ako Gutred ponese svetog Katberta i povede Gizelu na sever, u
Bebanburg. „Samo će u Bebanburgu svetac biti bezbedan“, rekao je
Ejdan.
„On mora umreti“, bio je uporan Hrotverd, pružajući drveni krst
ka meni.
Gutred je bio nervozan. „Ako krenemo na sever, Kjartan će nas
napasti“, rekao je.
Idred je bio spreman za ovakav odgovor. „Ako erl Ragnar bude
jahao sa nama, gospodaru, preživećemo. Crkva će tu uslugu platiti erlu
Ragnaru.“
„Ali niko od nas neće biti bezbedan“, vikao je Hrotverd, „ako ubici
dozvolite da ostane u životu.“ Ponovo je okrenuo drveni krst prema
meni. „On je ubica! Ubica! Brat Jenberht je mučenik!“ Monasi i
sveštenici su uzviknuli u znak odobravanja, a Gutred je prekinuo
njihovu galamu, podsećajući ih da je otac Beoka bio poslanik. Gutred
je zahtevao tišinu i pozvao Beoku da govori.
Siroti Beoka. Danima je uvežbavao, ulepšavao svoje reči, govorio
ih naglas, menjao ih. Tražio je savet za svoj govor, odbijao ga, svečano
ponavljajući reči do beskonačnosti, a sada je formalno prenosio
pozdrav od Alfreda; sumnjam da je Gutred čuo i jednu reč, jer je
neprekidno gledao u mene i Gizelu, dok mu je Hrotverd i dalje govorio
na uvo otrovne reči. Ali Beoka je nastavio da govori jednolično, slaveći
Gutreda, govoreći kraljici Ozburh kako su oni božja svetlost na severu;
bio je dosadan svima koji su slušali. Neki Gutredovi ratnici sprdali su
se sa Beokinim govorom, praveći grimase i pretvarajući se da su
razroki, sve dok Stepa, umoran od njihove okrutnosti, nije stao kraj
Beoke i stavio ruku na balčak svoga mača. Stepa je bio dobar čovek, ali
izgledao je nasilno. Bio je ogroman, činilo se da mu je koža zategnuta
preko lobanje, što mu je onemogućavalo da pokaže bilo koje osećanje,
osim čiste mržnje i vučije gladi. Gledao je po prostoriji, izazivajući
ljude da omalovažavaju Beoku; svi su stajali u tišini, sa
strahopoštovanjem.
Beoka je, naravno, poverovao da ih je snaga njegovog izražavanja
utišala. Završio je svoj govor, lako se naklonivši Gutredu, a onda je
predao poklone koje je poslao Alfred. To je bila knjiga za koju je Alfred
tvrdio da ju je preveo sa latinskog na engleski, a možda i jeste. Bila je
puna hrišćanskih propovedi, govorio je Beoka, zatim se naklonio i
predao tešku knjigu, koja je bila ukrašena draguljima. Gutred je
okretao knjigu tamo-ovamo, pokušavao da je otvori, pogledao
stranicu koja je bila okrenuta naopačke i rekao kako je to najvredniji
dar koji je ikada primio. Isto je rekao i za drugi dar, a to je bio mač.
Imao je franačku oštricu, balčak od srebra, dok je jabuka na balčaku
bila komad čistog kristala. Poslednji dar je, bez sumnje, bio
najdragoceniji, jer je u pitanju bio relikvijar od čistoga zlata, ukrašen
blistavim granatom; unutar relikvijara nalazile su se dlake iz brade
svetog Avgustina od Kontvaraburga. Cak je i starešina Idred, čuvar
najsvetijeg tela Nortumbrije, bio oduševljen; nagnuo se napred da
dotakne blistavo zlato. „Kraljeva poruka je u ovim darovima“, rekao je
Beoka.
„Skrati“, promrmljao sam, a Gizela mi je stisnula ruku.
„Biće mi drago da čujem njegovu poruku“, ljubazno je rekao
Gutred.
„Knjiga predstavlja učenje“, rekao je Beoka, „jer bez učenja,
kraljevstvo je tek ljuska neznanja. Mač je predmet kojim branimo
učenje i štitimo božje kraljevstvo na zemlji, a kristal predstavlja
njegovo unutrašnje oko, koje nam omogućava da otkrijemo volju
našeg Spasitelja. Dlake iz brade svetog Avgustina, gospodaru,
podsecaju nas da smo ništa bez Boga i da smo bez svete crkve samo
trice na vetru. A Alfred od Veseksa ti želi dug život, pun saznanja,
božju vlast i bezbedno kraljevstvo.“ Naklonio se.
Gutred je održao govor, kojim se zahvalio, ali ga je završio plačnim
glasom. Hoće li Alfred od Veseksa poslati pomoć Nortumbriji?
„Pomoć?“, upitao je Beoka, jer nije znao kako drugačije da
odgovori.
„Potrebna su mi koplja“, rekao je Gutred, ali nije bilo jasno kako je
mislio da izdrži dok prve trupe Zapadnih Saksonaca ne budu došle do
njega.
„Poslao je mene“, rekao sam, umesto odgovora.
 „Ubico!“, pljunuo je Hrotverd. Nije odustajao.
„Poslao je mene“, ponovio sam; pustio sam Gizelinu ruku i
pridružio se Beoki i Stepi na sredini crkve. Beoka je pravio male
zamahe, kao da je želeo da mi kaže da se udaljim i da ćutim, ali Gutred
je hteo da me čuje. „Pre dve godine“, podsećao sam Gutreda, „Elfrik ti
je postao saveznik, a cena tog savezništva bila je moja sloboda. Obećao
ti je da će uništiti Danholm, a opet, čuo sam da Danholm i dalje postoji,
i da je Kjartan još uvek živ. Toliko o Elfrikovom obećanju. A ti bi mu
opet poverovao? Misliš li da će se Elfrik boriti za tebe ako mu daš svoju
sestru i mrtvog sveca?“
„Ubico“, prosiktao je Hrotverd.
„Bebanburg je na dva dana hoda odavde“, rekao sam, „a da bi
došao do tamo, potrebna ti je pomoć erla Ragnara. Ali erl Ragnar je
moj prijatelj, a ne tvoj. Nikada me nije izdao.“
Gutredovo lice se trznulo na pominjanje izdaje.
„Nisu nam potrebni danski pagani“, siktao je Hrotverd Gutredu.
„Moramo se iznova posvetiti Bogu, gospodaru, ovde, na reci Jordan, a
Bog će nas bezbedno provesti kroz Kjartanovu zemlju!“
„Jordan?“, upitao je Ragnar, koji je bio iza mene. „Gde je to?“
Mislio sam da je reka Jordan u hrišćanskoj svetoj zemlji, ali se
činilo da je ovde, u Nortumbriji. „Reka Sveil je mesto na kojem je
blagosloveni sveti Paulinus krstio Edvina, prvog hrišćanskog kralja
naše zemlje“, vikao je Hrotverd, kao da se obraćao skupu od stotinu
ljudi. „Ovde je kršteno na hiljadu ljudi. Ovo je naša sveta reka! Naš
Jordan! Ako potopimo naše mačeve i koplja u reku Sveil, Bog će ih
blagosloviti. Ne možemo izgubiti!“
„Bez erla Ragnara, Kjartan će vas razbiti na komadiće“, rekao sam
prezrivo Hrotverdu. „A erl Ragnar je moj prijatelj, a ne tvoj“, ponovo
sam se obraćao Gutredu.
Gutred je uzeo svoju ženu za ruku, a onda skupio hrabrost da me
pogleda u oči. „Šta bi ti uradio, lorde Utrede?“
Moji neprijatelji, a u toj crkvi ih je bilo mnogo, primetili su da me
je nazvao lordom Utredom; čulo se kako se ostali zgražavaju. Istupio
sam. „Lako je, gospodaru“, rekao sam; nisam znao šta da kažem, ali
govor mi je iznenada pao na pamet. Tri prelje su se ili šalile, ili su mi
dale zlatnu sudbinu, poput Gutredove, jer mi je odjednom sve
izgledalo lako.
„Lako?“, upitao je Gutred.
„Ivar je otišao u Eofervik, gospodaru“, rekao sam, „a Kjartan je
poslao ljude da te spreče da dođeš do Bebanburga. Pokušavaju,
gospodaru, da od tebe naprave begunca. Zauzeće tvoja utvrđenja, tvoj
dvorac, uništiće Saksonce koji te podržavaju, a kada više ne budeš
imao gde da se kriješ, uhvatiće te i ubiće te.“
„Pa?“, suznim glasom je pitao Gutred. „Šta da radimo?“
„Smestimo se, gospodaru, u tvrđavu. Na bezbedno mesto.“
„Gde?“, upitao je.
„U Danholm, gde drugo?“, odgovorio sam.
Samo je zurio u mene. Niko nije progovarao. Ćutali su čak i
sveštenici, koji su samo trenutak ranije urlali, tražeći moju smit.
Razmišljao sam o Alfredu, i kako one očajne zime, kada se činilo da je
Veseks osuđen na propast, nije razmišljao o pukom preživljavanju,
nego o pobedi.
„Ako krenemo u zoru“, rekao sam, „i brzo se budemo kretali,
zauzećemo Danholm za dva dana.“‘
„Možeš li to da učiniš?“, upitao je Gutred.
„Ne, gospodaru“, rekao sam, „mi to možemo.“ A kako, nisam imao
pojma. Znao sam da nas ima nekolicina, a da je neprijatelj brojan, da
je Gutred do sada bio kao miš u kandžama neprijatelja, i da je bilo
vreme da uzvratimo. A Danholm je bio oslabljen vise nego ikada, jer je
Kjartan poslao i suviše ljudi da čuvaju prilaze Bebanburga.
„Mi to možemo“, rekao je Ragnar. Prišao je i stao pored mene.
„Onda ćemo tako uraditi“, rekao je Gutred; to je bila moja odluka.
Sveštenicima se nije svidelo to što ću nastaviti da živim bez kazne,
a još im se manje svidelo kada je Gutred odbacio sve njihove žalbe i
zamolio me da krenem sa njim do male kuće, gde su bile njegove
prostorije. I Gizela je pošla sa nama; sela je, naslonila se na zid i
posmatrala nas. Gorela je mala vatra. Tog popodneva je bilo hladno;
bio je to prvi hladan dan dolazeće zime.
Gutredu je bilo neprijatno što je sa mnom. Na usnama mu je bio
jedva primetan osmeh. „Žao mi je“, rekao je oklevajući.
„Ti si kopile“, odgovorio sam.
„Utrede“, počeo je, ali nije znao šta drugo da kaže.
„Ti si obično lasičino govno“, rekao sam, „ti si prdavac.“
„Ja sam kralj“, rekao je, pokušavajući da povrati svoje
dostojanstvo.
„Ti si kraljevsko lasičino govno. Prdavac na prestolu.“
„Ja“, izgovorio je, ponovo ne znajući šta da kaže; umesto da govori,
seo je na jedinu stolicu u prostoriji i slegao ramenima.
„Ali si učinio pravu stvar“, rekao sam mu.
„Jesam li?“, ozario se.
„Ali nije uspelo, zar ne? Trebalo je da me žrtvuješ da bi se Elfrikove
trupe našle na tvojoj strani. Trebalo je da razbiješ Kjartana kao vašku,
ali on je i dalje prisutan, Elfrik sebe naziva kraljem Bernisije, a ti se
boriš sa Dancima koji su se pobunili. I zbog toga sam robovao za
veslom dve godine?“ Ništa mi nije rekao. Otkopčao sam svoj opasač,
skinuo preko glave svoj teški ogrtač od nitni i bacio ga na pod. Gutred
me je zbunjeno posmatrao kako skidam tuniku sa svog levog ramena,
a onda sam mu pokazao ožiljak koji mi je Haka urezao u nadlakticu.
„Znaš li šta je to?“, upitao sam. Odmahnuo je glavom. „Znak da sam
rob, gospodaru. Ti ga nemaš?“
„Nemam“, rekao je.
„Ja sam ga dobio umesto tebe“, rekao sam. „Ja sam ga dobio da bi
ti ovde mogao da budeš kralj, ali umesto toga, ti si begunac kojeg vode
popovi. Davno sam ti rekao da ubiješ Ivara.“
„Trebalo je tako da uradim“, priznao je.
„I dozvolio si onoj jadnoj dlakavoj hrskavici, Hrotverdu, da
Dancima uvede crkveni porez?“
 „To je bilo za hram“, odgovorio je. „Hrotverd je sanjao. Rekao je da
mu se obratio sveti Katbert.“
„Za mrtvog čoveka, Katbert je veoma pričljiv, je T da? Zašto ti ne
padne na pamet da ti vladaš ovom zemljom, a ne sveti Katbert ?“
Izgledao je jadno. „Hrišćanska magija je u mom slučaju uvek
uspevala“, rekao je.
„Nije uspevala“, prezrivo sam mu odgovorio. „Kjartan je živ, Ivar
je živ, a ti se suočavaš sa pobunom Danaca. Zaboravi na hrišćansku
magiju. Dobio si mene i erla Ragnara. On je najbolji čovek u tvom
kraljevstvu. Čuvaj ga.“
„I tebe“, rekao je. „Čuvaću i tebe. Obećavam.“
„Ja ću“, rekla je Gizela.
„Zato što ćeš mi biti šurak“, rekao sam Gutredu.
Klimnuo je glavom, a onda mi se jedva osmehnuo. „Uvek je
govorila da ćeš se vratiti.“
„A ti si mislio da sam mrtav?“
„Nadao sam se da nisi“, rekao je. Onda je ustao i nasmejao se.
„Hoćeš li mi verovati ako ti kažem da si mi nedostajao?“
„Hoću, gospodaru, jer si i ti nedostajao meni.“
„Jesam li?“, pitao je, nadajući se.
„Jesi, gospodaru“, rekao sam. Sto je najčudnije, to je bilo tačno.
Mislio sam da ću ga mrzeti kada ga ponovo ugledam, ali zaboravio sam
na njegov zarazni šarm. I dalje ga volim. Zagrlili smo se. Gutred je
podigao svoj šlem i otišao do vrata, koja su bila samo parče tkanine,
okačene na eksere. „Večeras ću vas ostaviti u mome domu“, rekao je
smešeći se. „Vas dvoje.“
I jeste.
★★★
Gizela. Ovih dana, od kako sam ostario, ponekad vidim devojku
koja me podseća na Gizelu; u grlu mi zastane knedla. Vidim devojku
dugog koraka, vidim crnu kosu, uzak struk, graciozne pokrete i
ponosno podignutu glavu. Kada ugledam takvu devojku, pomislim
kako ponovo vidim Gizelu, i često mi zasuze oči, jer sam u starosti
postao osećajna budala.
„Već imam ženu“, rekao sam joj te noći.
„Oženjen si?“, upitala me je Gizela.
„Zove se Mildrit“, rekao sam, „oženio sam je davno, jer je Alfred
tako naredio; ona me mrzi i zato je otišla u manastir.“
„To čine sve tvoje žene“, rekla je Gizela. „Mildrit, Hild i ja.“
„To je tačno“, rekao sam zbunjeno. Nisam ranije o tome razmišljao.
„Hild mi je rekla da odem u manastir ako mi bude pretila
opasnost“, priznala mi je Gizela.
„Stvarno?“
„Rekla mi je da ću tamo biti bezbedna. Tako sam, kada je Kjartan
rekao da želi da me uda za njegovog sina, otišla u manastir.“
„Gutred te nikada ne bi dao Svenu“, rekao sam.
„Moj brat je razmišljao o tome“, nastavila je. „Bio mu je potreban
novac. Bila mu je potrebna pomoć, a ja sam bila sve što je mogao da
ponudi.“
„Mirotvorna krava.“
„To sam ja“, rekla je.
„Je T ti se dopalo u manastiru?“
„Mrzela sam svaki trenutak dok si bio odsutan. Hoćeš li ubiti
Kjartana?“
„Hoću.“
„Kako?“
„Ne znam“, rekao sam. „Možda će ga ubiti Ragnar. Ragnar ima više
razloga od mene.“
„Kada sam odbila da se udam za Svena, Kjartan je rekao da će me
zarobiti i da će pustiti svoje ljude da me siluju“, rekla mi je. „Rekao je
da će me vezati za stub i pustiti ljudima da me iskoriste, a kada oni
završe, pustiće pse da me dokrajče. Jeste li ti i Mildrit imali dece?“
„Jedno, sina. Umro je“, rekao sam.
 „Moja deca neće umreti. Moji sinovi će biti ratnici, a moja ćerka će
biti majka ratnicima.“
Nasmejao sam se, a onda rukom prešao preko njene duge kičme;
zadrhtala je dok je ležala na meni. Pokrili smo se sa tri ogrtača; kosa
joj je bila mokra, jer je slama na krovu prokišnjavala. Ispod mene, na
podu, rogozina je bila trula i mokra, ali bili smo srećni. „Jesi li postala
hrišćanka u manastiru?“, upitao sam je.
„Naravno da nisam“, prezrivo je odgovorila.
„Nije im bilo važno?“
„Dala sam im srebro.“
„Onda im nije bilo važno“, rekao sam.
„Mislim da nijedan Danac nije iskren hrišćanin“, rekla mi je.
„Čak ni tvoj brat?“
„Mi imamo mnogo bogova, a hrišćanski bog je samo još jedan u
nizu. Mislim da Gutred tako misli. Kako se zove hrišćanski bog?
Opatica mi je rekla, ali sam zaboravila.“
„Jehova.“
„Eto ga. Odin, Tor i Jehova. Ima li ženu?“
„Nema.“
„Siroti Jehova“, rekla je.
Siroti Jehova - pomislio sam; i dalje sam tako mislio kada smo, po
kiši koja je neprekidno padala po kamenim ostacima Rimskog puta,
pretvarajući njive u blato, prešli reku Sveil i krenuli na sever kako
bismo zauzeli tvrđavu koju niko nije mogao zauzeti. Krenuli smo da
zauzmemo Danholm.
 IX

Č inilo se jednostavnim kada sam predložio. Trebalo je da odjašemo

do Danholma, iznenada napadnemo i tako obezbedimo Gutredu
bezbedno utočište, a Ragnaru osvetu; ali Hrotverd je bio odlučan da
nam se suprotstavi, tako da je, pre nego što smo odjahali, izbila još
jedna žestoka svađa. „Šta će se dogoditi sa blagoslovenim svecem?“,
ispitivao je Hrotverd Gutreda. „Ako odjašete, ko će čuvati Katberta?“
Hrotverd je imao žara u sebi. Pretpostavljam da je bes hranio taj
žar. Poznavao sam i druge ljude kao što je on, ljude koji su sebe mogli
dovesti u stanje najvećeg besa zbog najmanje uvrede upućene nečemu
ili nekome koga su smatrali najdražim. Za Hrotverda je to bila crkva,
a svako ko nije bio hrišćanin bio je neprijatelj njegove crkve. Postao je
glavni Gutredov savetnik, a taj položaj je dobio zahvaljujući svojoj
prirodi. Gutred je i dalje smatrao da je hrišćanstvo najmoćnija vrsta
čarobnjaštva; mislio je da je u Hrotverdu pronašao čoveka koji je
sposoban da izvede tu magiju. Hrotverd je, uistinu, ličio na čarobnjaka.
Kosa mu je bila raščupana, brada mu je štrčala, imao je izražajne oči,
a razmetao se najjačim glasom, jačim od glasa bilo kojeg čoveka kojeg
sam ikada sreo. Bio je neoženjen, posvećen samo svojoj voljenoj
religiji; ljudi su pretpostavljali da će postati arhibiskup u Eoferviku
kada Vulfer bude umro.
Gutred nije imao žara. Bio je razuman, uglavnom nežan, želeo je
da ljudi oko njega budu srećni; Hrotverd ga je maltretirao. U
Eoferviku, u kojem su većinu činili hrišćani, Hrotverd je imao moć da
izmami rulju na ulice, a Gutred se, da bi sačuvao grad od nemira,
priklanjao Hrotverdu. Hrotverd je naučio da preti Gutredu nemilošću
svetog Katberta; bilo je to oružje koje je koristio uoči našeg pokreta
na Danholm. Naša jedina šansa da zauzmemo utvrđenje bilo je
iznenađenje, što je značilo brz pokret, a to je, opet, značilo da
Katbertovo telo, Osvaldova glava i dragoceno jevanđelje moraju ostati
u Setrehtu, zajedno sa ostalim sveštenicima, monasima i ženama. Otac
Hrotverd je uporno zahtevao da naša prva dužnost bude da zaštitimo
svetog Katberta. „Ako svetac dospe u ruke pagana, biće oskrnavljen!“,
vikao je na Gutreda. Naravno da je bio u pravu. Skinuli bi krst sa svetog
Katberta, baš kao i fini prsten, a onda bi njime nahranili svinje; iz
dragocenog jevanđelja iz Lindisfarene povadili bi dragulje, a stranice
bi iskoristili da nalože vatru ili da obrišu svoje danske guzice. „Tvoja
prva dužnost je da zaštitiš sveca“, urlao je Hrotverd na Gutreda.
„Naša prva dužnost je da zaštitimo kralja“, uzvratio sam.
Sveštenici su, naravno, podržali Hrotverda, a dim sam se umešao,
svoj bes usmerio je protiv mene. Bio sam ubica, paganin, jeretik,
grešnik, oskrnavitelj, a sve što je Gutred trebalo da uradi da bi sačuvao
svoj presto bilo je da me privede pravdi. Beoka je jedini među
sveštenicima pokušavao da umiri raščupanog sveštenika, ali su ga
ućutkali. Sveštenici i monasi su obznanili da će Gutreda prokleti Bog
ako ostavi Katberta; Gutred je izgledao zbunjeno, a na kraju je celu
budalaštinu prekinuo Ragnar. „Sakrijte sveca“, predložio je. Morao je
sve to da ponovi tri puta pre nego što ga je bilo ko duo.
„Da ga sakrijemo?“, upitao je starešina Idred.
„Gde?“, podrugljivo je upitao Hrotverd.
„Ovde postoji groblje“, rekao je Ragnar. „Zakopajte ga. Ko će tražiti
leš na groblju?“ Sveštenici su samo zurili u njega. Starešina Idred je
zinuo da protestuje, ali predlog je bio toliko smislen da su mu reci
zamrle na usnama. „Zakopajte ga“, nastavio je Ragnar, „a onda idite
prema brdima na zapadu i čekajte nas.“
Hrotverd je pokušao da se pobuni, ali Gutred je podržao Ragnara.
Odredio je deset ratnika koji će ostati da štite sveštenike; ujutro, dok
smo jahali, ta desetorica su kopala privremeni grab na groblju, gde će
sakriti svečevo telo i druge relikvije. Ljudi iz Bebanburga su takođe
ostali u Setrehtu. To sam ja zahtevao.
Ejdan je želeo da jaše sa nama, ali mu nisam verovao. Lako je
mogao da dovede do moje smrti ako bi odjahao ispred nas i odao
Kjartanu da se približavamo; zato smo mu uzeli sve konje, što je
nateralo Ejdana i njegove ljude da ostanu sa sveštenicima. Ostala je i
Ozburh, Gutredova žena, koja je bila trudna. U očima starešine Idreda
ona je bila talac za Gutredov povratak; iako je Gutred bio uznemiren
jer je ostavlja, osetio sam da, u stvari, i ne žali mnogo zbog toga.
Ozburh je bila brižna žena, lako bi briznula u plač kao i moja žena
Mildrit, a mnogo je volela sveštenike, baš kao i Mildrit. Hrotverd je bio
njen ispovednik, pa pretpostavljam da je Gutredu u krevetu prenosila
poruke ovog divljaka. Gutred je uveravao da se, kada odemo, Setrehtu
neće približiti Danci, iako nije mogao biti siguran u to. Uvek je
postojala mogućnost da se vratimo i da ih sve zateknemo pobijene ili
odvedene u roblje, ali ako smo se nadali da ćemo zauzeti Danholm,
morali smo brzo da krenemo.
Da li je postojala bilo kakva nada? Danholm je bio mesto u kojem
je čovek mogao ostariti i bezbedno se odbraniti od svojih neprijatelja.
Brojali smo manje od dve stotine ljudi, zajedno sa dvadeset žena, koje
su zahtevale da krenu sa nama. Jedna od njih je bila Gizela; ona je, kao
i ostale žene, nosila pantalone i kožni korporan. Pridružio nam se i
otac Beoka. Rekao sam mu da neće moći dovoljno brzo da jaše i da
ćemo ga, ako padne iza nas, ostaviti, ali on nije hteo ni da čuje da
ostane u Setrehtu. „Kao poslaniku“, svečano je objavio, „moje mesto je
uz Gutreda.“
„Tebi je mesto sa ostalim sveštenicima“, rekao sam.
„Poći ću“, tvrdoglavo je uzvratio; nismo ga mogli odvratiti od te
namere. Naterao nas je da mu vežemo noge za kolan od sedla kako ne
bi pao sa njega; izdržao je naš način kretanja. Bolelo ga je, ali se
nijednom nije požalio. Pretpostavljam da je zaista želeo da oseti šta je
uzbuđenje. Možda jeste bio razroki bogalj i šepavi sveštenik, mastilom
umrljani službenik i uredni učenjak, ali Beoka je imao srce ratnika.
Napustili smo Setreht u zoru, te maglovite, kasne jeseni; jutro je
krasila kiša; preostali Kjartanovi konjanici, koji su se vratili do
severne obale reke, sada su bili iza nas i pratili su nas.
Bilo ih je osamnaestoro; dopustili smo im da nas slede, a da bismo
ih zbunili, nismo se držali Rimskog puta, koji je pravo preko ravnice
vodio ka Danholmu; umesto toga, nakon nekoliko milja skrenuli smo
na sever, pa na zapad, na manji put, koji je vodio naviše, prema
valovitim brdima. Sunce se probilo kroz oblake pre podneva, ali je bilo
nisko na nebu, tako da su senke bile izdužene. Crveni drozdovi su
leteli ispod oblaka, gde su vrebali sokolovi. Ovo je bilo doba kada su
ljudi probirali stoku. Goveda su klali sekirama, a svinje, tovljene
bogatim jesenjim žirom, klali su sada kako bi njihovo meso usolili po
buradima, ili ga okačili da se suši iznad vatre. Jame za štavljenje kože
smrdele su na govna i pišaću. Ovce su silazile sa visokih pašnjaka kako
bi bile bliže svojim prebivalištima, dok su po dolinama odzvanjala
stabla od udaraca sekira, dime su ljudi obezbeđivali svoje zalihe drva
za zimu.
Nekolicina sela koja smo prošli bila su napuštena. Neko je,
verovatno, upozorio narod da dolaze konjanici, pa su pobegli pre
našeg dolaska. Krili su se po šumama dok nismo prošli, moleći se da
se ne zadržimo da bismo krali. Nastavili smo da jašemo, i dalje se
penjući uz brdo; nisam sumnjao da će ljudi koji su nas sledili poslati
kurire Rimskim putem kako bi javili Kjartanu da se spuštamo prema
zapadu, u nameri da zaobiđemo Danholm. Kjartan je morao da
poveruje da Gutred očajnički pokušava da se domogne Bebanburga;
ako bismo ga ubedili u to, morao bi da pošalje još ljudi izvan tvrđave,
koji bi preprečili prelaz reke Vire, u brdima na zapadu.
U tim brdima proveli smo noć. Ponovo je padala kiša. Imali smo
mali zaklon od drveta koje je raslo na padini, okrenutoj prema jugu;
tu se nalazila pastirska koliba, gde su žene mogle da spavaju; većina
nas je čučala kraj vatre. Znao sam da nas Kjartanovi izvidnici
posmatraju sa druge strane doline, ali nadao sam se da su se uverili da
se krećemo ka zapadu. Kiša je cvrčala u vatri, dok smo Ragnar, Gutred
i ja razgovarali sa Sihtrikom, terajući ga da se priseti svega o mestu u
kojem je odrastao. Sumnjam da sam saznao bilo šta novo. Sihtrik mi je
ranije rekao sve što je znao i često sam o tome mislio dok sam veslao
na Sverijevom brodu, ali sam, ipak, ponovo sve saslušao, dok je
objašnjavao kako palisada oko Danholma ide oko grebena i prekida se
samo na južnom kraju, na kojem je stena i suviše strma da bi se uz nju
popeo čovek. Voda je dopirala iz bunara na istočnoj strani. „Bunar je
izvan palisade“, rekao nam je, „malo ispod padine.“
„Ali bunar ima sopstveni zid?“
 „Da, gospodaru.“
„Koliko je strma padina?“, upitao je Ragnar.
„Veoma je strma, gospodaru“, odgovarao je Sihtrik. „Sećam se da
je tamo pao dečak, udario je glavom o drvo i postao glup. Na zapadu
se nalazi i drugi bunar“, dodao je, „ali ga ne koriste mnogo, jer je voda
tamna.“
„Znači, ima hranu i vodu“, ogorčeno je govorio Gutred.
„Ne možemo da krenemo u opsadu“, rekao sam, „jer nemamo
dovoljno ljudi za to. Istočni bunar je među drvećem. Koliko ima
drveća?“, upitao sam Sihtrika.
„Drveće je gusto, gospodaru“, odgovorio je. „Grab i sikamora.“
„U palisadi mora da postoji kapija kroz koju ljudi prolaze da bi
došli do bunara?“
„Da, gospodaru, puštaju žene da odu do bunara.“
„Može li se preći preko reke?“
„Ne baš, gospodaru“, Sihtrik je pokušavao da bude od pomoći, ali
bio je snužđen dok je objašnjavao kako reka Vire brzo protiče,
obavijajući se oko grebena, na kojem se nalazio Danholm. Reka je bila
dovoljno plitka da bi je čovek pregazio, rekao je, ali je imala opasna
mesta na kojima je bila duboka, puna virova i zamki za ribe od
ispletene vrbe. „Pažljiv čovek je može pregaziti tokom dana,
gospodaru“, rekao je, „ali ne i noću.“
Pokušavao sam da se prisetim svega što sam video kada sam,
obučen kao mrtvi jahač, stajao poprilično daleko od tvrđave. Setio sam
se da se zemljište strmo spuštalo ka istoku; bilo je neravno, puno
debala i velikih stena, ali, čak bi se i noću moglo sići niz padinu, do
reke. Takođe sam se prisetio strmog dela stene koji je zaklanjao
pogled nadole, prema reci; nadao sam se da taj deo nije i suviše strm,
jer mi je ta slika ostala u mislima.
„Ono što moramo da uradimo“, rekao sam, „jeste da sutra uveče
dođemo do Danholma, pre samog mraka, a onda da ih napadnemo u
zoru.“
 „Ako stignemo pre mraka, primetiće nas i spremiće se“, naglasio
je Ragnar.
„Ne možemo tamo stici posle mraka“, odgovorio sam, „jer nikada
nećemo pronaći put. Osim toga, hodu da ih vidim kako se spremaju za
nas.“
„Stvarno?“, Gutred je bio iznenađen.
„Ako ugledaju ljude na severu, skoncentrisaće se na bedeme. Post
a vide ceo garnizon da duva kapiju. A to nije mesto na kojem ćemo
napasti.“ Pogledao sam na drugu stranu vatre, prema Stepi. „Ti se bojiš
mraka, je ’l tako?“
Njegovo veliko lice je zurilo u mene. Nije želeo da prizna da se
plaši bilo čega, ali iskrenost je nadvladala njegovo oklevanje. „Da,
gospodaru.“
„Ali sutra uveče ćeš mi verovati kada te povedem kroz mrak?“,
upitao sam.
„Verovaću ti, gospodaru“, rekao je.
„Ti i još desetorica drugih“, rekao sam; mislio sam da znam kako
ćemo osvojiti neprobojni Danholm. Sudbina mora biti na našoj strani;
dok smo sedeli u vlažnoj, hladnoj tami, verovao sam da su tri prelje
podele da upliću novu, zlatnu nit u moju sudbinu. I uvek sam verovao
da je Gutredova sudbina zlatna.
„Samo desetinu ljudi?“, upitao je Ragnar.
„Desetina sceadugengana“, rekao sam, jer bi, u stvari, oni koji
hodaju među senima trebalo da zauzmu Danholm. Bilo je vreme da
nam čudna bića koja naseljavaju noć i menjaju obličja, i strašila iz
tame, priteknu u pomoć.
A kada zauzmemo Danholm, ako budemo mogli, preostaje nam da
ubijemo Ivara.
★★★
Znali smo da će Kjartan poslati ljude da nadgledaju uzvodne
prelaze reke Vire. On je znao da će prelaz biti lakši što budemo dalje
odmicali na zapad; nadao sam se da će ga to uverenje ubediti da
pošalje svoje trupe daleko, uzvodno. Da je planirao da se bori i
zaustavi nas, morao bi da pošalje svoje ratnike odmah, pre nego što
dođemo do reke Vire; da bismo ostavili utisak da se krećemo duboko
ka brdima, narednog jutra nismo odmah krenuli ka reci, nego na
sever, pa na zapad, prema močvarama. Ragnar i ja smo, odmarajući se
na grebenu šibanom vetrovima, ugledali šestoricu Kjartanovih
izvidnika kako se odvajaju od grupe koja nas je pratila i jure na
konjima prema istoku. „Otišli su da mu kažu kuda idemo“, rekao je
Ragnar.
„Vreme je da krenemo u drugom pravcu“, predložio sam.
„Uskoro ćemo“, rekao je Ragnar.
Sihtrikov konj je uganuo nogu, pa smo sačekali da osedla jednog
od rezervnih konja, a onda se još jedan sat kretali u pravcu severa.
Kretali smo se polako, dok smo silazili u dolinu, a gde je trava bila
gušća, pratili smo tragove koje su ostavile ovce. Kada smo sišli,
Gutreda i većinu jahača poslali smo napred; i dalje su se kretali ka
zapadu, dok smo se nas dvadesetorica sakrila u šumi. Kjartanovi
izvidnici kretali su se oprezno kada su videli da se Gutred i ostali kreću
još dublje, prema močvarama. Sada ih je bilo samo devetoro, jer su
ostali odneli poruku u Danholm; devetorica koja su nas sledila jahali
su manje konje, koji su bili idealni za bežanje, ukoliko bismo se
okrenuli protiv njih; ne sumnjajući ni u šta, stigli su do šume. Skoro su
prešli pola puta kroz šumu kada su ispred sebe ugledali Ragnara;
okrenuli su se u nadi da će pobeći, ali mi smo se podelili u četiri grupe
i čekali ih u zasedama. Ragnar je bio ispred njih, ja sam krenuo da im
presečem odstupnicu. Stepa im je bio sa leve, a Rolo sa desne strane;
devetorica izvidnika su shvatila da su opkoljeni. Napali su moju grupu
u nameri da pobegnu kroz gustu šumu, ali nas petorica smo im
preprečila put, jer su nam konji bili jači; dva izvidnika su brzo ubijena;
jednom od njih prosuo sam utrobu Zmijskim dahom’; preostalih
sedam je pokušalo da se raštrka, ali sprečili su ih u tome trnje i stabla;
naši ljudi su im se približavali. Stepa je sjahao kako bi poslednjeg
neprijatelja doterao do trnovitog grma kupine. Video sam kako podiže
sekiru, a zatim je snažno spušta; začuo sam krik, koji se ponavljao.
Pomislio sam da će morati da prestane, ali čovek je i dalje jaukao;
Stepa je zastao kako bi kinuo, a onda je ponovo podigao sekiru i
silovito je spuštao; krici su odjednom prestali.
„Jesi li se ti to prehladio?“, upitao sam ga.
„Nisam, gospodaru“, rekao je, probijajući se kroz trnje i vukući leš
za sobom. „Njegov smrad mi je zagolicao nos.“
Kjartan je sada bio slep. On nije ni znao da je izgubio izvidnike; dm
smo pobili ovu devetoricu, dunuli smo u rog kako bismo pozvali
Gutreda da se vrati; dok smo ga čekali, sa ubijenih smo skinuli sve
dragocenosti. Uzeli smo im konje, narukvice, oružje, nekoliko novčića,
malo vlažnog hleba i dve boce piva od breze. Jedan od ubijenih je nosio
fini ogrtač od nitni, toliko fin da sam pomislio da je napravljen u
Franačkoj; čovek je bio toliko mršav da njegov ogrtač nije odgovarao
nikome od nas, sve dok ga Gizela nije uzela za sebe. „Nije ti potreban
oklop“, podrugljivo joj je rekao brat.
Gizela ga nije slušala. Činilo se da je bila zapanjena što jedan tako
fin ogrtač može biti toliko težak; ipak, navukla ga je preko glave,
razmrsila kosu iz nitni na vratu i zadenula za pojas mač jednog od
ubijenih. Preko njega je navukla svoj Crni ogrtač i prkosno pogledala
Gutreda. „Pa?“
„Plašiš me“, rekao je, smešeći se.
„Odlično“, odgovorila je, a onda poterala svoju kobilu na moga
konja kako bi kobila bila mirna dok se penje na nju nije predvidela da
je ogrtač toliko težak, pa se borila da uskoči u sedlo.
„Dobro ti stoji“, rekao sam joj, što je bila istina. Izgledala je kao
Valkire, Odinove devojke-ratnice, koje jašu nebom u sjajnim
oklopima.
Tada smo skrenuli ka istoku, ali ovoga puta smo se brže kretali.
Jahali smo između drveća, neprekidno se saginjući kako nas grane ne
bi udarale po očima; sišli smo niz brdo, prateći potok nadošao od kiše,
koji je morao voditi prema reci Vire. Do ranog poslepodneva, približili
smo se Danholmu; verovatno smo bili udaljeni od njega pet do šest
milja; sada nas je predvodio Sihtrik, jer se prisetio mesta na kojem se
reka mogla pred.
 Kako nam je rekao, kada prođe kraj Danholma, reka Vire na
jednom mestu skreće ka jugu, šireći se dok protiče kroz pašnjake; i u
tim blagim dolinama se mogla pregaziti. Dobro je poznavao teren, jer
su roditelji njegove majke nekada tamo živeli, pa je kao dete često
prevodio stoku preko reke. Naravno, bilo hi bolje da su se ti plićaci
nalazili sa istočne strane Danholma, jer je to bilo krilo koje Kjartan nije
duvao; postojao je i rizik da kiša, koja je popodne ponovo počela da
pada, toliko napuni korito Vire da bi plićaci bili nepremostivi.
Kiša nas je bar prikrila dok smo napuštali brda i ulazili u recnu
dolinu. Sada smo bili veoma blizu Danholma, koji se pružao severno
od nas; prikrivao nas je pošumljeni deo uzvišenja, u čijem se podnožju
nalazilo nekoliko koliba. „Hokhejl“, rekao mi je Sihtrik, pokazujući
glavom ka naselju, „tu mi je rođena majka.“
„Deda i baba ti i dalje žive ovde?“, upitao sam.
„Kjartan je naredio da ih ubiju, gospodaru, kada je moju majku
bacio psima.“
„Koliko pasa ima?“
„Bilo ih je četrdeset-pedeset kada sam poslednji put bio tamo,
gospodaru. Ogromni su. Slušaju samo Kjartana i njegove lovce. I ledi
Tiru.“
„Slušaju nju?“, upitao sam.
„Moj otac je jednom hteo da je kazni“, počeo je Sihtrik, „i naterao
je pse na nju. Mislim da nije hteo da je pojedu, mislim da je samo hteo
da je zaplaši; ona je počela da im peva.“
„Pevala im je?“, upitao je Ragnar. Jedva da je pomenuo Tiru
poslednjih nedelja. Činilo se kao da oseća krivicu što ju je toliko dugo
ostavio u Kjartanovoj vlasti. Znam da je pokušavao da je pronađe kada
smo otkrili da je nestala, čak se i sreo jednom sa Kjartanom, kada je
jedan Danac dogovorio primirje među njima, ali Kjartan je uverljivo
negirao da je Tira u Danholmu; nakon toga, Ragnar se priključio
velikoj armiji, koja je napala Veseks, postao je talac, a za sve to vreme,
Tira je bila pod Kjartanovom vlašću. Ragnar je pogledao Sihtrika.
„Pevala im je?“, ponovo je upitao.
 „Pevala im je, gospodaru“, potvrdio je Sihtrik, „a oni su samo
polegali. Moj otac se razbesneo na njih“ Ragnar je namršteno
posmatrao Sihtrika, kao da nije verovao u ono što je čuo. Sihtrik je
slegao ramenima. „Kažu da je čarobnica, gospodaru“, objasnio je
ponizno.
„Tira nije čarobnica“, ljutito je rekao Ragnar. „Sve što je htela u
životu bilo je da se uda i rodi decu.“
„Ali, ona peva psima, gospodaru, i oni legnu“, uporno je ponavljao
Sihtrik.
„Neće ležati kada nas ugledaju“, rekao sam. „Kjartan će ih pustiti
na nas čim nas vidi.“
„Hoće, gospodaru“, rekao je Sihtrik; mogao sam da primetim da je
nervozan.
„Znači, samo ćemo morati da im pevamo“, rekao sam razdragano.
Pratili smo blatnjavu stazu pored poplavljenog jarka i shvatili da
je reka Vire puna brzih i jakih virova. Činilo se da se plićak ne može
preći. Kiša je sve jače padala, od nje je reka nadolazila, nagrizajući
vrhove svojih strmih obala. Na obali, koja je bila daleko od nas,
uzdizalo se visoko brdo; oblaci su bili toliko nisko na nebu da se činilo
da kidaju crne, ogoljene grane na njegovom vrhu. „Ovde nikada
nećemo preći“, rekao je Ragnar. Otac Beoka je drhtao, zavezan za
sedlo, u mantiji natopljenoj kišom. Konjanici su se probijali kroz blato,
posmatrajući reku, koja je pretila da preplavi svoje obale; tada je
Stepa, koji je jahao velikog, Crno g pastuva, počeo glasno da negoduje,
nateravši konja sa staze u vodu. Njegov konj je ustuknuo pred jakom
rečnom strujom, ali Stepa ga je poterao dalje, sve dok mu voda nije išla
preko uzengija; tada se zaustavio i pokazao mi da bi trebalo da ga
sledim.
Njegova namera je bila da najveći konji načine pregradu, koja bi
razbila snagu vode. Poterao sam svoga konja ka Stepinom, a onda je
za mnom krenulo još ljudi; držali smo se jedni za druge, stvarajući zid
od konjskog mesa, koji se polako raspoređivao duž Vire, koja je bila
samo trideset do četrdeset koraka široka. Bilo je potrebno da
napravimo malu branu u središtu reke, gde je struja bila najjača; dok
se stotinak ljudi borilo da održi konje mirnima u središtu reke, Ragnar
je poterao ostale da predu mirniju vodu, koja je tekla iza brane,
napravljene od konjskih tela. Beoka je bio prestravljen, ali Gizela je
dohvatila uzde njegovog konja, a svoju kobilu poterala u vodu. Jedva
da sam se usudio da pogledam: ukoliko bi struja ponela njenog konja,
ogrtač od nitni bi je povukao na dno, ali ona i Beoka su bezbedno prešli
na drugu obalu; i ostali su prešli reku, dvoje po dvoje. Jednu ženu i
jednog ratnika ponela je voda, ali su oboje bezbedno izašli iz nje; konje
smo im pronašli nizvodno, na obali. Kada su prešli manji konji, polako
smo rastvorili naš zid i, korak po korak, prešli reku koja je nadolazila.
Smrkavalo se, a bilo je tek podne. Oblaci su bili gusti. Dan je bio
taman, vlažan i očajan; sada je trebalo da se popnemo uz strmi nagib,
kroz drveće sa kojeg je kapala voda; na nekim mestima uspon je bio
toliko strm da smo morali da sjašemo i povedemo konje. Kada smo
stigli do vrha, krenuli smo ka severu; mogao sam da vidim Danholm
kada bi niski oblak to dozvolio. Tvrđava se ukazivala kao tamni trag
na visokoj steni, a nad njom sam mogao da vidim dim od vatri koje su
zapalili stražari, koji se mešao sa kišnim oblacima. Bilo je moguće da
su nas ljudi sa južnih bedema mogli videti; ipak, mi smo jahali između
stabala, a oklopi su nam bili umrljani blatom; čak i da su mogli da nas
vide, sigurno ne bi posumnjali da smo neprijatelji. Poslednje što su
čuli o Gutredu bilo je da su on i njegovi očajni ljudi jahali ka zapadu,
tražeći mesto na kojem će preći reku Vire; mi smo bili na istočnom
boku tvrđave i nedavno smo prešli reku.
Sihtrik nas je i dalje predvodio. Sa vrha brda spuštali smo se
prema istoku, skrivajući se od tvrđave, a onda smo ujahali u dolinu u
kojoj je penušao potok, koji je tekao ka zapadu. Lako smo ga prešli i
ponovo krenuli uz brdo; sve vreme smo prolazili kraj bednih kućica,
iz kojih nas je, sa niskih okućnica, posmatrao preplašeni narod. To su
bili lični Kjartanovi robovi, rekao mi je Sihtrik, a njihov je zadatak bio
da gaje svinje, seku drva za loženje i prikupljaju letinu za Danholm.
Naši konji su se zamarali. Teško su prelazili preko mekog tla,
noseći ljude u oklopima i sa teškim štitovima; ali put se primicao
kraju. Sada vise i nije bilo važno da li su nas stražari primetili, jer smo
došli do brda na kojem se nalazilo utvrđenje; niko nije mogao da
napusti Danholm, a da se pre toga ne sukobi sa nama. Ako je Kjartan
poslao ratnike na zapad, u potragu za nama, sada vise nije mogao da
pošalje glasnika da ih pozove, jer smo mi kontrolisali glavni put koji je
vodio u sigurnost.
Tako smo došli do prevlake, odakle se greben postepeno spuštao,
a put skretao ka jugu, pre nego što je ponovo krenuo uspon ka
ogromnoj stražarnici; tu smo stali, a naši konji su se raširili duž
uzvišenja; ljudima sa zidina Danholma sigurno smo izgledali kao neka
crna vojska. Svi smo bili blatnjavi, konji su nam bili prljavi, ali su, i
pored toga, Kjartanovi ljudi mogli da uoče naša koplja, štitove, mačeve
i sekire. Do sada bi trebalo da znaju da smo neprijatelji, da smo
preprečili jedini put, i verovatno su nam se smejali. Nas je bilo tek
nekolicina, a njihova tvrđava je bila toliko velika, sa ogromnim
zidinama; kiša je i dalje padala po nama, a vlažna ,tama spuštala se po
dolinama, bočno od nas, dok je, u isto vreme, munja oštro i zlokobno
sevnula preko neba na severu.
Vezali smo konje u polju punom vode. Dali smo sve od sebe da
očistimo životinje od blata i da im očistimo kopita; upalili smo
dvadesetak vatri od živice glogovca, na mestu zaštićenom od vetra.
Bila nam je potrebna čitava večnost da upalimo prvu vatru. Mnogi naši
ljudi nosili su suvo kresivo u kožnim torbicama, ali čim bi se kresivo
pomokrilo na kiši, postajalo bi gnjecavo. Na kraju su dva čoveka
načinila jednostavan zaklon od svojih ogrtača, čuo sam kako je čelik
kvrcnuo o kresivo i ugledao prve tragove dima. Štitili su taj mali
plamen kao da je načinjen od zlata; na kraju, plamen se učvrstio, pa
smo mogli da postavimo mokre cepanice na njega. Cepanice su
cvrčale, šištale i pucketale, ali nas je vatra malo ugrejala; vatre su
govorile Kjartanu da su mu neprijatelji i dalje na brdu. Sumnjam da je
mislio da Gutred ima toliko hrabrosti da izvede takav napad, ali morao
je čuti da se Ragnar vratio iz Veseksa; znao je da sam se vratio iz
mrtvih, i sigurno je te duge, vlažne, kišne noći, dok je grmelo, zadrhtao
od straha.
 Dok je drhtao, sceadugengan se prikradao u tami.
Kada je pala noć, posmatrao sam put kojim je trebalo da krcnem
kroz tamu; nije mi se dopao. Morao bih da siđem do reke, zatim da
skrenem ka jugu duž ivice obale, a ispod samog zida tvrđave, gde je
reka nestajala, negde oko danholmskog grebena, ogroman kamen je
preprečavao put. Bio je to ogroman kamen, veći od nove crkve koju je
sagradio Alfred u Vintančesteru; ako ne budem mogao da pronađem
put oko njega, moraću da se penjem preko njegovog širokog, ravnog
vrha, koji se od Kjartanovih bedema nalazio na udaljenosti manjoj od
dometa koplja. Zaštitio sam oči od kiše; zurio sam, misleći da postoji
put pored ogromnog kamena, na rečnoj obali.
„Možeš li to obaviti?“, upitao je Ragnar.
„Moram to da obavim“, odgovorio sam.
Hteo sam da sa mnom krene Stepa, a izabrao sam još desetoricu,
koja su nam se pridružila. I Gutred i Ragnar su hteli da krenu sa mnom,
ali sam ih odbio. Ragnar je trebalo da predvodi napad na velikoj kapiji,
a Gutred uopšte nije bio ratnik u dovoljnoj meri. Osim toga, on je bio
jedan od razloga zbog kojeg smo krenuli u ovu bitku, a ako bismo ga
ostavili mrtvog na padinama Danholma, učinili bismo najveću glupost.
Povukao sam Beoku u stranu. „Sećaš li se kako te je moj otac naterao
da ostaneš uz mene tokom napada na Eofervik?“, upitao sam ga.
„Naravno da se secam!“, odgovorio je ljutito. „A ti nisi ostao uz
mene. Pokušavao si da se priključiš borbi! Uhvatili su te tvojom
krivicom!“ Imao sam deset godina i očajnički sam želeo da vidim bitku.
„Da nisi pobegao od mene“, i dalje mi je govorio ljutitim glasom, „Danci
te nikada ne bi uhvatili! Sada bi bio hrišćanin. Sebe krivim. Trebalo je
da uzde tvoga konja vežem za svoje.“
„Onda bi i tebe uhvatili“, rekao sam, „a sada hoću da isto uradiš sa
Gutredom. Budi uz njega i ne dopusti mu da rizikuje svoj život.“
Beoka je izgledao uplašeno. „On je kralj! Odrastao je čovek. Ne
mogu da mu govorim šta da radi.“
„Reci mu da mu Alfred želi da preživi.“
 „Alfred možda želi da on preživi“, rekao je sumorno, „ali daj
čoveku mač i izgubiće razum. To stalno vidam!“
„Onda mu reci da si sanjao i da mu je sveti Katbert rekao da se
kloni nevolja.“
„Nede mi poverovati!“
„Hoće“, obećao sam mu.
„Pokušaću“, rekao je Beoka, a onda me pogledao svojim zdravim
okom. „Možeš li ovo da obaviš, Utrede?“
„Ne znam“, iskreno sam mu odgovorio.
„Moliću se za tebe.“
„Hvala ti, ode“, rekao sam. Molio bih se svakom bogu na kojeg bih
pomislio, a još jedan bog vise neće biti na odmet. Shvatio sam da je na
kraju sve zavisilo od sudbine. Prelje su već znale šta nameravamo i
znale su kako će se ti planovi završiti; jedino sam se mogao nadati da
nisu pripremale makaze da preseku niti moga života. Možda je, iznad
svega, ludost moje ideje mogla dati krila ovom poduhvatu i dovesti ga
do uspeha. Od mog prvog povratka, u vazduhu Nortumbrije osećalo se
ludilo. U Eoferviku je vladalo koljačko ludilo, versko ludilo u Ker
Ligvalidu, a sada i ova očajnička ideja.
Izabrao sam Stepu, jer je on vredeo kao trojica-četvorica drugih.
Poveo sam i Sihtrika, jer, ako bismo ušli u Danholm, on je bio taj koji
je poznavao teren. Poveo sam i Finana, jer je Irac imao vatru u duši,
koja se, pretpostavljao sam, razuzdavala u borbi. Poveo sam Klapu, jer
je bio snažan i neustrašiv, Rajperea, jer je bio sposoban i prilagodljiv.
Ostala šestorica bila su Ragnarovi ljudi; svi su bili snažni, mladi i dobro
su baratali oružjem; rekao sam im šta ćemo uraditi, a zatim se
postarao da svaki od njih dobije Crni ogrtač, koji ih je pokrivao od
glave do pete. Naneli smo mešavinu blata i pepela na ruke, lica i
šlemove. „Bez štitova“, rekao sam im. Tu odluku sam teško doneo, jer
je štit predstavljao veliku zaštitu u borbi; ali, štitovi su teški, a ako
budu udarali po kamenju i stablima, stvaraće buku poput zvuka
bubnjeva. „Ja idem prvi“, rekao sam im. „i kretaćemo se polako, veoma
polako. Cela noć je pred nama.“
 Među sobom smo se povezali kožnim remenovima. Znao sam kako
se ljudi lako mogu izgubiti u mraku, a te noći vladala je potpuna tama.
Ako je i bilo mesečine, zaklonili su je gusti oblaci, iz kojih je neprestano
padala kiša; nas su štitile tri stvari - prva je bila sama padina. Dok god
mi je uspon bio sa desne strane, znao sam da nam se Danholm nalazi
sa istočne strane; druga je bila žubor reke, koja je zamicala za greben,
a treća stvar bile su vatre koje su gorele u Danholmu. Kjartan se plašio
napada noću, pa je zato naređivao svojim ljudima da duž bedema, kod
velike kapije, zapale manje cepanice. Te cepanice su osvetljavale put,
a da bi mogao da ga osvetli, morao je da napravi veliku vatru u
dvorištu; odsjaj te vatre iscrtavao je vrhove bedema i obasjavao niske
oblake crvenom bojom. Ta sirova svetlost nije obasjavala padinu, ali
bila je tu, iza tamnih senki, živi vodič kroz vlažnu tamu.
Oko struka sam opasao ,Zmijski dah’ i ,Osinju žaoku’, a nosio sam
i koplje, kao i svi ostali; oštrice kopalja smo umotali u parče tkanine
kako se svetlost ne bi odbijala o metal. Koplja će nam poslužiti kao
štapovi na neravnom tlu, ali i kao štapovi kojima ćemo opipavati tlo
pred nama. Nismo krenuli dok se potpuno nije smračilo, jer nisam
želeo da neki stražar oštrog oka primeti kako se krećemo ka reci; čak
i u tami, naše putovanje je u početku bilo lako, jer su nam vatre koje
smo zapalili pokazivale put niz padinu. Krenuli smo leđima okrenuti
prema tvrđavi, tako da niko sa bedema nije mogao da primeti kako
napuštamo logor, obasjan vatrom, a onda smo počeli da se spuštamo
prema reci; kada smo stigli do nje, krenuli smo ka jugu. Naš put je
vodio pored podnožja padine, gde se nalazilo oboreno drveće; morao
sam da opipavam put dok smo se kretali među stablima. Tlo je bilo
puno trnja i otpalih delova sa drveta. Bilo je nekoliko trulih grana, a
mi smo napravili buku dok smo gazili preko njih; kiša je, ipak, bila
glasnija, a sa naše leve strane, reka je penušala i hučala. Ogrtač mi se
sve vreme kačio za grančice i debla; otcepio sam mu porub,
oslobodivši ga. Na svakih nekoliko minuta iznenada bi sevnulo; svaki
put bismo se prepali, a u tom plavobelom bljesku ugledao bih obrise
tvrđave visoko iznad mene. Čak sam mogao da vidim i stražarska
koplja, koja su, naspram neba, bila poput iskri; pomislio sam kako je
tim stražarima hladno, kako su mokri i jadni. Malo kasnije je zagrmelo;
grmljavina se uvek čula u blizini, tutnjala je iznad nas kao da je Tor
udarao svojim ratničkim čekićem po ogromnom, gvozdenom štitu.
Bogovi su nas posmatrali, znao sam to. To bogovi stalno rade dok su u
svojim božanskim odajama. Posmatraju nas i nagrađuju kada se
usudimo da učinimo nešto, ili nas kažnjavaju zbog neposlušnosti;
uhvatio sam amajliju sa Torovim čekićem kako bih mu rekao da mi je
potrebna njegova pomoć; Tor je prodrmao nebo grmljavinom i to sam
razumeo kao znak njegovog odobravanja.
Kosina je bivala sve strmija. Po zemlji su tekli potoci kiše; na
pojedinim mestima zemlja je bila samo klizavo blato. Neprekidno smo
padali dok smo se kretali ka jugu. Sve smo rede nailazili na debla, ali
na kosini je bilo drveća koje je tu raslo, mokre stene su bile toliko
klizave da smo na nekim mestima morali da puzimo. Bivalo je sve
mračnije; iznad nas se izdizala kosina, sakrivajući bedeme iza kojih je
gorela vatra; klizali smo se, spoticali i psovali put koji je bio toliko
mračan da bi ga se svaka duša prepala. Činilo se da je reka veoma
blizu; plašio sam se da se ne okliznem na stenu i ne padnem u brzu
reku.
Onda je moje koplje udarilo o kamen; shvatio sam da smo došli do
ogromne stene, koja je u mraku izgledala kao čudovišna litica.
Pomislio sam da sam kraj rečne obale ugledao put koji vodi oko stene;
ispitao sam taj put, polako se krećući, uvek ispipavajući tlo drškom
koplja, ali, čak i ako sam za vreme sumraka ugledao put, sada ga nisam
mogao naći. Izgledalo je kao da stena visi nad vodom i nije bilo drugog
izbora nego da se popnemo uz kosinu, pokraj velike stene, a onda da
se spustimo niz njen kupolasti vrh; zato smo polako krenuli uz kosinu,
čvrsto se držeći za mlada stabla i ostavljajući tragove u natopljenoj
zemlji; svakim korakom smo bivali sve bliže bedemima. Kožni
remenovi, kojima smo bili povezani, i dalje su se kačili za grančice;
činilo nam se da je potrebna večnost da dosegnemo do mesta na
kojem je vatra, koja je ocrtavala palisade i osvetljavala put prema
podnožju stene.
Podnožje je bilo razvučena, široka stena, koja se uzdizala kao
omanji krov; bila je široka oko petnaest koraka. Njen zapadni deo se
uzdizao do bedema, a istočni kraj joj se završavao oštrim padom u
reku; sve sam to video u trenutku kada je u daljini sevnulo,
osvetljavajući oblake koji su dolazili sa severa. Središnji deo vrha
stene, koji je trebalo da predemo, bio je udaljen manje od dvadeset
koraka od Kjartanovih zidina, na kojima su se nalazili stražari: videli
smo njihova koplja kada bi se od njih odbila svetlost munja, kao
odblesak bele vatre. Prošli smo kraj stene; rekao sam ljudima da
odvežu kožni remen sa svojih kaiša. Hteli smo da od remena načinimo
konopac; ja bih prvi prešao preko stene, a onda bi za mnom krenuli
ostali ljudi. „Jedan po jedan“, rekao sam, „i sačekajte dok ne povučem
kanap. Povući ću ga tri puta. To će sledećem čoveku biti znak za
prelaz.“ Zbog kiše i jakog vetra napola sam morao da vičem kako bi
me ljudi čuli. „Puzite na stomacima“, rekao sam im. Ako bi blesnula
munja, čovek koji leži na stomaku, prekriven blatnjavim ogrtačem, bio
bi manje uočljiv nego čovek koji čuči. „Rajpere će ići poslednji“, rekao
sam, „i poneće kanap sa sobom.“
Činilo mi se da je bilo potrebno pola noći da pređemo taj kratki
deo otvorene stene. Išao sam prvi, puzeći, kao da sam slep u tami;
kopljem sam morao da ispipavam teren, gde bih mogao da se spustim
sa druge strane stene. Onda sam povukao kanap i nakon beskonačnog
čekanja, čuo sam čoveka kako puzi sa druge strane stene. Bio je to
jedan od Ragnarovih ljudi. Onda su prešli i drugi, jedan po jedan.
Brojao sam ih. Pomagali smo svakom čoveku da se spusti sa stene,
molio sam se da ne počne da seva; ali, baš kada je Stepa bio na pola
puta, nebom je prešla razgranata munja i nestala na vrhu brda;
osvetlela nas je kao crve, zarobljene u vatri bogova. U trenutku svetla,
mogao sam da vidim Stepu kako se trese; zatim se nad nama prolomila
grmljavina, a činilo se da kiša počinje sve jače da pada. „Stepa!“,
pozvao sam ga, „hajde!“ On se toliko tresao da se nije mogao pomeriti;
morao sam da se vratim na uzvišenje, uhvatim ga za ruku i nagovorim
ga da krene. Dok sam to činio, nekako sam izgubio iz glave broj ljudi
koji su već prešli, tako da sam, kada sam pomislio da je i poslednji
čovek prešao, primetio da je Rajpere i dalje na drugoj strani. Brzo je
prešao, skupljajući kanap za sobom; potom smo razvezali remene i
ponovo se međusobno povezali kaiševima. Svima nam je bilo hladno i
bili smo mokri, ali sudbina je bila uz nas, jer se sa bedema nije čuo
nijedan povik.
Klizali smo se i napola pali niz kosinu dok smo tražili rečnu obalu.
Kosina je bila mnogo strmija, ali sikamore i grabovi su gusto rasli, pa
su nam olakšali put. Nastavili smo ka jugu, visoki bedemi su se uzdizali
sa naše desne strane, a reka je zloslutno hučala sa naše leve strane. Tu
je bilo još stena, ali nijedna nije bila onoliko velika kao ona koju smo
maločas prešli; sve je bilo teško zaobići i bilo nam je potrebno mnogo
vremena za to; dok smo se kretali uz jednu veliku stenu, Klapi je ispalo
koplje. Zazvečalo je po steni i udarilo o drvo.
Činilo se da nije moguće da je bilo ko na bedemima mogao čuti taj
zvuk. Kiša je padala po drveću, vetar je žestoko duvao po palisadi, ali
neko je na palisadi nešto čuo i posumnjao, jer je iznenada preko zida
poletela zapaljena cepanica, koja je pala između mokrih grana. Pala je
na dvadeset koraka od nas; mi smo u to vreme stajali, jer sam tražio
put da zaobiđemo još jednu stenu; svetlost koju su bacali plamenovi
bila je slaba. Bili smo samo tamne senke među senkama drveća.
Treperava svetlost vatre lagano se gasila na kiši; došapnuo sam
ljudima da čučnu. Očekivao sam da bace još zapaljenih cepanica;
ovoga puta su bacili veliku, uvijenu buktinju od slame, natopljenu
uljem, koja je gorela mnogo jače od cepanice. Ponovo su je bacili na
pogrešno mesto, ali nas je svetlost buktinje osvetlala; molio sam se
Surturu, bogu vatre, da ugasi plamenove. Uskomešali smo se iznad
same reke, tihi kao smrt, a onda sam začuo ono čega sam se plašio.
Psi.
Kjartan, ili onaj koji je čuvao ovaj deo zida, poslao je pse kroz malu
kapiju, koja je vodila do bunara. Mogao sam da čujem kerovođu kako
ih zove zapevajućim glasom; psi su došli do živice, čuo sam njihov
lavež; znao sam da nema izlaza sa ove strme, klizave kosine. Nismo
imali šanse da se vratimo uz brdo i pređemo veliku stenu, pre nego što
psi dođu do nas. Skinuo sam tkaninu sa vrha koplja, razmišljajući da
ću moći da zarijem oštricu u bar jednu životinju pre nego što nas ostali
stignu, izujedaju i rastrgaju; u tom trenutku, munja je ponovo obasjala
nebo, i odmah zatim je zagrmelo kao da je kraj sveta. Grmljavina nas
je uplašila; odjekivala je kroz rečnu dolinu kao bubnjevi.
Psi mrze grmljavinu, a grmljavina je bila Torov dar. Sa neba je
ponovo zatutnjalo i psi su počeli da cvile. Kiša je postajala sve jača,
kapi su poput strelica padale po kosini; u jednom trenutku, zvuk kiše
je prigušio cviljenje pasa. „Neće krenuti na nas“, doviknuo mi je Finan
na uvo.
„Neće?“
„Neće po ovakvoj kiši
Kerovođa im je ponovo naredio da krenu, požurujući ih; dok je
kiša lagano slabila, čuo sam pse kako silaze niz kosinu. Nisu trčali, vise
su se odupirali da se ne okliznu. Plašila ih je grmljavina, sevanje ih je
zaslepljivalo i bili su zbunjeni žestinom kojom je kiša padala. Nisu
imali želju da krenu u napad. Jedan pas nam je prišao blizu i učinilo mi
se da sam video sjaj njegovih očiju; kako je to moguće u mraku kada
je pas samo tamna, vlažna senka - ne znam. Pas se vratio na vrh brda,
a kiša je i dalje padala. Vise se nije čuo ni kerovođa. Nijedan pas se nije
oglasio, pa je kerovođa, verovatno, pomislio kako nisu ništa pronašli;
mi smo i dalje čekali; čučali smo na žestokom pljusku, čekali smo i
čekali, sve dok nisam rekao da su psi u utvrđenju; tada smo nastavili
dalje.
Sada je trebalo da pronađemo bunar, što se pokazalo kao najteži
zadatak. Prvo smo morali ponovo da napravimo kanap od remena;
Finan je držao jedan kraj dok sam se ja penjao uz brdo. Opipavao sam
oko sebe dok sam se kretao između stabala; okliznuo sam se na blato,
neprekidno mešajući stabla drveća sa palisadom na zidu. Kanap se
kačio na opale grane; dva puta sam morao da se vraćam, da sve
pomeram nekoliko jardi ka jugu i da ponovo krenem iz početka. Bio
sam blizu očaja kada sam se spotakao, a leva ruka mi skliznula niz
stablo, pokriveno lišajevima. Parče drveta mi se zarilo u dlan. Snažno
sam se oslonio na stablo, otkrivši da je u pitanju zid, a ne tek tako
bačena grana; tada sam shvatio da sam pronašao palisadu koja je
štitila bunar. Potegao sam kanap tako da su ostali mogli da se popnu
za mnom.
 Sada smo ponovo morali da čekamo. Grmljavina je odlazila dalje
prema severu, kiša je pljuštala, ali nije vise bila onako jaka. Čučali smo
i drhtali, čekajući prve sive naznake zore; brinuo sam da Kjartan
možda neće imati potrebu da pošalje nekoga do bunara, nego da će se
osloniti na vodu prikupljenu iz kišnice. Ipak, pretpostavljao sam da
svuda u svetu ljudi zahvataju vodu u zoru. Na taj način pozdravljamo
dan. Potrebna nam je voda da bismo kuvali, brijali se, prali se i varili
pivo; tokom svih onih bolnih sati za Sverijevim veslom, često sam se
prisećao Sihtrikovih reči da se bunari Danholma nalaze izvan
palisade, što je značilo da Kjartan svakoga jutra mora otvoriti kapije.
A ako otvori kapije, modi ćemo da uđemo u neprobojnu tvrđavu. To je
bio moj plan, jedini koji sam imao; ako bi taj plan propao, bili bismo
osuđeni na smrt. „Koliko žena dolazi po vodu?“, upitao sam tiho
Sihtrika.
„Deset, gospodaru“, nagađao je.
Provirivao sam preko ivice palisade. Mogao sam da vidim preko
bedema samo svetlost vatre; pretpostavljao sam da je bunar bio na
dvadesetak koraka od visokog zida. Nije bio daleko, ali to je bilo
dvadeset koraka strmog uspinjanja. „Ima li duvara na kapiji?“, upitao
sam, iako sam znao odgovor, jer sam to pitanje i ranije postavljao; ali
u tami i sa ubijanjem koje je sledilo, razgovor je predstavljao utehu.
„Kada sam ja bio tamo bila su dva-tri stražara, gospodaru.“
A ti stražari su pospani, razmišljao sam, zevaće nakon besane noći.
Otvoriće kapije, gledaće žene kako prolaze kroz nju, onda će se
nasloniti na zid i razmišljati o drugim ženama. Ipak, samo jedan od
stražara mora biti na oprezu; čak i ako čuvari na kapiji budu spavali,
biće dovoljan taj jedan stražar na zidu da nas opazi. Znao sam da zid
na istočnoj strani nema platformu na kojoj bi se moglo boriti, ali imao
je manja ispupčenja, na koja se moglo stati i osmatrati. I tako sam
nastavio da brinem, razmišljajući šta sve može krenuti naopako; u
trenutku kada je uspeo da zaspi, Klapa je zahrkao pored mene;
zadivilo me je to što uopšte može da spava, iako je bio iscrpljen i
smrznut; ponovo je zahrkao, a onda sam ga gurnuo, probudivši ga.
 Činilo mi se da nikada neće svanuti, a i kada bude svanulo, biće
nam toliko hladno i bićemo toliko mokri da nećemo modi da se
pomerimo; na kraju, na visinama iznad reke ukazala se siva pruga,
koja je prkosila noći. Siva pruga se širila poput mrlje. Stisnuli smo se
jedan uz drugoga kako bi nas palisada zaštitila od pogleda stražara na
zidu. Sivilo je postajalo svetlije, a u tvrđavi su zakukurikali petlovi.
Kiša je i dalje padala. Na mestima gde se reka razbijala o stenje, mogao
sam da vidim belinu. Drveće ispod nas sada se moglo videti, iako je i
dalje bilo u senci. Na desetak koraka od nas prošao je jazavac, a onda
se okrenuo i nespretno pojurio niz brdo. Kroz oblake na istoku
promolilo se crveno nebo; odjednom je svanulo, iako se sivo dnevno
svetlo probijalo kroz srebrnaste niti kiše. Ragnar bi trebalo da formira
živi zid, da poređa ljude po stazi kako bi privukao pažnju odbrane iz
tvrđave. Ako žene budu dolazile po vodu, razmišljao sam, a to mora
biti uskoro; spustio sam se malo niz kosinu kako bih mogao da vidim
sve svoje ljude. „Kada krenemo“, prošaputao sam, „krenućemo brzo,
do kapije, ubijemo stražare, a onda budite blizu mene! Kada jednom
uđemo, kretaćemo se polako. Samo hodajte, pretvarajte se kao da ste
odande.“
Nas dvanaestorica se nismo mogli nadati napadu na sve
Kjartanove ljude. Ako smo želeli da pobedimo na kraju ovoga dana,
morali smo da se ušunjamo u tvrđavu. Sihtrik mi je rekao da se iza
kapije, kod bunara, nalazi nekoliko zgrada. Ako bismo brzo ubili
stražare i ako niko ne bi primetio da su ubijeni, nadao sam se da
možemo ući u te zgrade; kada budemo bili sigurni da nas niko nije
otkrio, možemo jednostavno odšetati do severnog zida. Svi smo bili u
oklopima ili kožnim korporanima i sa šlemovima na glavama; ako su
stražari posmatrali Ragnarovo približavanje, onda nas neće ni
primetiti; ako nas i primete, misliće da smo tu da pomognemo u
odbrani. Kada se dočepam zida, hteo sam da zauzmem jednu od
platformi za borbu. Ako bismo došli do te platforme i ubili doveka koji
je duva, mogli bismo da proširimo prilaz zidu u tolikoj meri da bi
Ragnar mogao da nam se pridruži. Njegovi brzi ljudi bi se uz pomoć
sekira uspeli na palisadu, ili bi utisnuli neko drugo oružje u debla kako
bi ga iskoristili za penjanje; Rajpere je nosio naš kožni kanap da bi im
pomogao. Dok bude pristizalo pojačanje, mi bismo se probili do visoke
kapije i otvorili je ostatku Ragnarovih snaga.
Činilo se kao dobra ideja kada sam je opisao Ragnaru i Gutredu, ali
na ovoj hladnoj, vlažnoj zori ideja je delovala nesrećno i očajnički;
iznenada me je obuzeo osećaj beznadežnosti. Dodirnuo sam amajliju
sa čekićem. „Molite se svojim bogovima“, rekao sam, „molite se da nas
niko ne vidi. Molite se da dođemo do zida.“ To nije trebalo da im
kažem. Trebalo je da zvučim samouvereno, a umesto toga, pokazao
sam im da se plašim, jer ovo nije bilo vreme da se molimo bogovima.
Već smo bili u njihovim rukama, i oni bi nam ili pomogli ili bi nas
povredili, u zavisnosti od toga da li im se svidelo ili ne ono što smo
radili. Setio sam se slepog Ravna. Ragnarovog dede, koji mi je rekao
da bogovi vole hrabrost, odbranu, ali mrze kukavičluk i gnušaju se
nesigurnosti. „Ovde smo da ih zabavimo“, govorio je Ravn, „to je sve, a
ako to uradimo na pravi način, onda ćemo se gostiti sa njima do kraja
vremena.“ Ravn je bio ratnik pre nego što je izgubio vid, a nakon toga
je postao skald, pesnik; pesme koje je pevao slavile su borbu i
hrabrost. Ako ovo obavimo kako treba, razmišljao sam, preko deset
skaldova će pevati o nama.
Negde pri vrhu kosine začuo se glas; podigao sam ruku,
signalizirajući ostalima da treba da budemo tihi. Onda sam čuo ženske
glasove i udar drvenog vedra po stablu. Glasovi su se približavali.
Mogao sam da čujem žene kako se žale, ali su reči bile nerazgovetne;
druga žena je odgovorila, ali ovoga puta čuo sam jasnije. „Ne mogu ući,
to je to. Ne mogu.“ Razgovarale su na engleskom, što znači da su bile
ili robinje, ili su bile udate za Kjartanove ljude. Čuo sam kako je voda
pljusnula kada je vedro palo u bunar. I dalje sam držao podignutu
ruku, upozoravajući preostalu jedanaestoricu da budu mirni. Biće im
potrebno vreme da napune vedrice, a što vise vremena, to bolje, jer će
zbog toga č uvarima postali dosadno. Gledao sam prljava lica, tražeći
bilo koji znak nesigurnosti koji bi uvredio bogove; odjednom sam
shvatio da nas nema dvanaest nego trinaest. Trinaesti čovek je spustio
glavu, tako da mu nisam mogao videti lice; drškom koplja sam ga
potapšao po čizmi i on je podigao glavu.
 Pogledala me je. Bila je to Gizela.
Izgledala je prkosno i kao da moli; bio sam prestravljen. Nema
nesrećnijeg broja od broja trinaest. Nekada je u Valhali bila gozba
dvanaest bogova, ali je Loki, bog varalica, došao nepozvan i počeo sa
svojim zlobnim igrama, ubedivši Hoda Slepog da baci mladicu bele
imele na svoga brata Baldura. Baldur je bio omiljeni, dobri bog; smrt
mu je pretila jedino od bele imele; tako je njegov slepi brat bacio
mladicu, Baldur je umro, a Loki je počeo da se smeje; od tada znamo
da je trinaest nesrećan broj. Trinaest ptica na nebu znak su propasti,
trinaest kamenčića u posudi za kuvanje zatrovaće hranu koja se nade
u posudi, dok poziv trinaestoj osobi za sto da jede predstavlja poziv
smrti. Trinaest kopalja u pohodu na tvrđavu moglo je samo da znači
poraz. Čak su i hrišćani znali da je broj trinaest nesrećan. Otac Beoka
mi je ispričao da je to zbog toga što je na poslednjem Hristovom
obroku bilo trinaest ljudi, a trinaesti je bio Juda. Zato sam prestrašeno
gledao Gizelu, pa sam, da bih joj pokazao šta je učinila, spustio koplje,
podigao deset prstiju, zatim dva, a onda sam prstom pokazao na nju i
podigao još jedan. Odmahnula je glavom, kao da je želela da porekne
ono što sam joj govorio, ali ja sam po drugi put pokazao ka njoj, a onda
u zemlju, govoreći joj da mora da ostane tu gde je. U Danholm će ići
dvanaestorica, a ne trinaestoro.
„Ako beba neće da sisa, samo joj istrljaj usne sokom od
jagorčevine. To uvek uspeva“, rekla je jedna žena sa druge strane
sveta.
„Istrljaj njime i sise“, dodao je drugi glas.
„I stavi bebi mešavinu čađi i meda na leđa“, savetovala je treća
žena.
„Još dva vedra i možemo da se sklanjamo sa kise“, rekla je ponovo
prva žena.
Bilo je vreme da krenemo. Ponovo sam uperio prst ka Gizeli, ljutito
joj pokazujući da mora ostati tu gde je; onda sam podigao svoje koplje,
uzeo ga u levu ruku i isukao ,Zmijski dah'. Poljubio sam njegovu
oštricu i ustao. Bilo mi je skoro neprirodno da ustanem i ponovo se
krećem, da budem na dnevnoj svetlosti, da krenem oko palisade koja
je okruživala bunar. Osećao sam se kao da sam go pred bedemima,
očekivao sam da će neko povikati sa stražarnice, ali niko se nije ni
pojavio. Ispred sebe sam mogao da vidim kapiju; na njenom
otvorenom ulazu nije bilo duvara. Sihtrik mi je bio sa leve strane, žurio
je. Staza je bila napravljena od velikog kamenja, bila je klizava i mokra.
Čuo sam kako iza nas stenje žena; sa bedema još uvek niko nije dao
znak za uzbunu; prošao sam kroz kapiju, ugledao čoveka sa svoje
desne strane, zamahnuo ,Zmijskim dahom’ i zario mu ga u grlo;
izvukao sam oštricu, a krv je zasijala na sivoj jutarnjoj svetlosti. Pao je
leđima na palisadu; u već rasečeno grlo zario sam mu koplje. Stražar
sa druge kapije posmatrao je ovu scenu sa samo desetak koraka
udaljenosti. Bio je u dugačkoj, kožnoj, kovačkoj kecelju, a oružje mu je
bila sekira za drva; činilo se kao da nema snage da je podigne. Stajao
je sa izrazom zapanjenosti na licu; kada mu je prišao Finan, nije se ni
pomerio. Iskolačio je oči, a onda shvatio da je u opasnosti; počeo je da
beži, ali Finan ga je spotakao kopljem; Irac je stao iznad njega, zarivši
mu koplje u leđa. Podigao sam ruku kako bih ostalima dao do znanja
da treba da budu tihi. Čekali smo. Niko od naših neprijatelja nije
povikao. Sa krovova je kapala kiša. Prebrojao sam svoje ljude i
izbrojao samo deset, a onda je Stepa prošao kroz kapiju, zatvarajući je
za sobom. Bilo nas je dvanaest, a ne trinaest.
„Žene će ostati kraj bunara“, rekao mi je Stepa.
„Jesi li siguran?“
„Sve će ostati kraj bunara“, režeći mi je došapnuo. Rekao sam Stepi
da porazgovara sa ženama koje su izvlačile vodu iz bunara; bez
sumnje da je samo njegova grada u njima ugasila bilo kakvu ideju da
bi mogle dati znak za uzbunu.
„A Gizela?“
„I ona će ostati kraj bunara“, rekao je.
Tako smo ušli u Danholm. Došli smo do senovitog ugla tvrđave,
mesta gde su dve velike gomile đubreta ležale kraj duge, niske zgrade.
„Štale“, prošaptao je Sihtrik, iako nikoga nije bilo na vidiku. Kiša je
neprekidno pljuštala. Skrenuo sam iza ugla i video samo drvene
zidove, velike gomile drveta za loženje i krovove od slame, pune
mahovine. Između dve kuće ugledao sam ženu, koja je vukla kozu,
udarajući je kako bi životinju naterala da se kreće brže zbog kiše.
Obrisao sam ,Zmijski dah’ ogrtačem čoveka kojeg sam ubio, dao
Klapi svoje koplje i podigao štit ubijenog čoveka. „Podignite štitove“,
rekao sam svima. Kada bismo hodali tvrđavom sa isukanim
mačevima, privukli bismo pažnju. Morali smo izgledati kao tek
probuđeni ljudi, koji su mrzovoljno išli na dužnost, gde je bilo hladno
i mokro. „Kuda?“, upitao sam Sihtrika.
Poveo nas je duž palisade. Kada smo prošli stale, ugledao sam tri
velike kuće, koje su nam zaklonile pogled na severni bedem.
„Kjartanova kuća“, prošaptao je Sihtrik, pokazujući na zgradu sa naše
desne strane.
„Pričaj normalnim glasom“, rekao sam mu.
Pokazao je na najveću kuću, sa čijeg se krova uzdizao dim. Bila je
izgrađena tako da su joj istočni i zapadni zid bili dugački, a jedan zabat
je bio oslonjen na bedeme; to bi nas primoralo da odemo duboko u
središnji deo tvrđave kako bismo prošli kraj velike kuće. Već sam
mogao da vidim ljude i oni nas, ali niko nas nije smatrao čudnima. Bili
smo samo naoružani ljudi, koji su se kretali kroz blato; i ljudima je bilo
hladno, bili su mokri i žurno su se kretali između zgrada, ne bi li što
pre stigli do suvih mesta, na kojima će im biti toplo i gde će se osušiti;
to im je bilo preče, nego da brinu o dvanaestak prljavih ratnika. Ispred
Kjartanove kuće raslo je jasikovo drvo; ispod grana ovog drveta, na
kojem nije bilo lišća, čučao je jedan stražar, kao da se nadao da će se
zaštiti od vetra i kiše. Već sam mogao da čujem povike. Bili su slabi, ali
dok smo se približavali prostoru između kuća, ugledao sam ljude na
bedemima. Gledali su ka severu, a neki od njih su mahali iskrivljenim
kopljima. Znači, Ragnar je kretao. Mogli su ga videti u ovom
polumraku, jer su njegovi ljudi nosili upaljene baklje. Ragnar je
naredio svojim ljudima da ponesu baklje kako bi stražarima skrenuli
pažnju na njih, a ne na zadnji deo Danholma. Vatra i čelik su se
približavali Danholmu; čuvari su zadirkivali Ragnarove ljude, dok su
se oni s mukom uspinjali klizavom stazom. Zadirkivali su ih jer su znali
da su zidine visoke, a da je svega nekoliko napadača; sceadugengan je
već bio iza njih, niko nas nije primetio, a moji strahovi o hladnoj zori
lagano su se gasili. Dotakao sam amajliju sa čekićem i tiho se zahvalio
Toru.
Bili smo udaljeni nekoliko jardi od jasikovog drveta, koje je raslo
na svega nekoliko koraka od Kjartanove kuce. Mladicu ovog drveta
posadili su u znak sećanja na drvo igdrasil, drvo života, oko kojeg se
obavijala sudbina; ovo drvo je izgledalo bolesno, vise je plašilo nego
što je bilo mladica koja se borila da pusti svoje korene u slabom tlu
Danholma. Stražar nas je jednom pogledao, ništa čudno nije primetio
na nama, onda se okrenuo i pogledao prema zaravni kraj kapije. Na
bedemima iznad kapije okupili su se ljudi, dok su drugi ratnici stajali
na platformama zida, koje su služile za borbu i bile poređane sa leva
na desno. Velika grupa ljudi na konjima čekala je iza kapije; bili su
spremni, bez sumnje, da krenu u poteru za napadačima kada ih odbiju
od palisade. Pokušao sam da izbrojim broj branilaca, ali bilo ih je
previse; pogledao sam na desnu stranu i ugledao jake merdevine, koje
su se uzdizale do platforme za borbu, na zapadnom delu bedema.
Trebalo bi da ih iskoristimo. Popnemo se merdevinama, zauzmemo
zapadni zid, a onda bismo mogli da pustimo Ragnara unutra kako bi
osvetio svoga oca i Tiru, i tako zapanji celu Nortumbriju.
Nasmešio sam se, odjednom ohrabren činjenicom da smo ušli u
Danholm. Razmišljao sam o Hild, zamišljajući je kako se moli u
jednostavnoj kapeli, dok su prosjaci već bili poređani duž kapije
njenog manastira. Alfred će raditi, upropaštavaće svoje oči čitanjem
rukopisa na slaboj svetlosti zore. Ljudi će se kretati po svakom
utvrđenju u Britaniji, neki će zevati, drugi će se protezati. Volovima će
stavljati amove. Psi će biti razdragani, znajući da je pred njima dan za
lov, a mi smo bili ovde, unutar
Kjartanovog utvrđenja, a niko nije ni slutio naše prisustvo. Bili
smo mokri, bilo nam je hladno, bili smo ukočeni i bili smo nadjačani;
bar dvadeset ratnika dolazilo je na svakog od nas, ali, uz nas su bili
bogovi; znao sam da ćemo pobediti i odjednom sam osetio kako
likujem. Spremala se radost borbe i znao sam da će skaldovi imati šta
da proslave.
 Ili će, možda, skaldovi tugovati. Jer je tada, potpuno iznenada, sve
krenulo pogrešnim tokom.
 X

S tražar pored jasenovog drveta se okrenuo, obraćajući nam se.

„samo uzalud troše vreme“, rekao je, očigledno misleći na
Ragnarove ljude. Stražar nije sumnjao ni u šta, čak je i zevao dok smo
mu se približavali, ali odjednom ga je nešto uznemirilo. Možda je to
bio Stepa, jer u Danholmu sigurno nije bilo čoveka koji je bio toliko
visok kao ovaj Zapadni Saksonac. Bilo kako bilo, čovek je shvatio da
smo stranci, reagovao je brzo, povlačeći se i izvlačeći svoj mač. Taman
je hteo da uzvikne na uzbunu, kada je Stepa bacio koplje, koje se
silovito zarilo u desno stražarevo rame, odbacivši ga unazad; Rajpere
je brzo reagovao, zarivši svoje koplje stražaru u stomak takvom
silinom da ga je zakucao za slabo jasenovo drvo. Rajpere ga je
dokrajčio mačem; baš kada je krv potekla, iza ugla manje kuće, sa naše
leve strane, pojavila su se dva čoveka; odmah su počeli da uzvikuju da
se u tvrđavi nalaze neprijatelji. Jedan se okrenuo i potrčao, drugi je
isukao mač i tu je načinio grešku, jer je Finan prividno spustio svoje
koplje; čovek je spustio oštricu svoga mača kako bi parirao Finanu, ali
onda mu se koplje zarilo u meko meso ispod vilice. Krv mu je
zaklokotala u ustima, slivajući se niz bradu, dok se Finan primicao,
zarivši svoj kratki mač čoveku u stomak.
Još dva leša. Ponovo je počelo da pljušti, kapi su dobovale po blatu,
razvodnjavajući svežu krv; pitao sam se da li imamo vremena da
pretrčimo preko otvorenog prostora kako bi se dočepah merdevina
koje su vodile na bedem, ali u tom trenutku, vrata Kjartanove kuće su
se otvorila; trojica ljudi su se gurala na vratima, a ja sam Stepi
doviknuo da ih odbije. Upotrebio je sekiru, usmrtivši prvog zamahom
naviše, sa strahovitom preciznošću, odbacivši prvog čoveka na
drugog, koji je zadobio udarac sekirom pravo u lice; Stepa je tu dvojicu
odgurnuo u stranu i pojurio za trećim, koji je bio u kudi. Poslao sam
Klapu da pomogne Stepi. „I izvedi ga brzo odatle“, rekao sam Klapi, jer
su konjanici kraj kapije čuli komešanje, mogli su da vide mrtve i naše
isukane mačeve, i već su okretali konje.
 Tada sam znao da smo izgubili. Sve je zavisilo od iznenađenja, a
sada, kada su nas otkrili, nije bilo mogućnosti da se domognemo
severnog zida. Ljudi na platformama za borbu okrenuli su se,
posmatrajući nas; neki su dobili naređenja da sidu sa bedema i
naprave živi zid iza same kapije. Tridesetak konjanika galopiralo je ka
nama. Znao sam da, ne samo što smo izgubili, nego ćemo biti srećni
ako preživimo. „Nazad!“, povikao sam. „Nazad!“ Mogli smo se samo
nadati povlačenju u uske uličice kako bismo nekako odbili konjanike i
dočepali se kapije koja vodi ka bunaru. Morali smo spasti Gizelu, a
onda bismo se velikom brzinom povlačili niz brdo, pred poterom
željnom osvete. Možda bismo mogli da predemo reku, razmišljao sam.
Kada bismo mogli da pregazimo nabujalu reku Vire, umakli bismo
poteri, ali to je, u najboljem slučaju, bila nesigurna nada. „Stepa!“,
povikao sam. „Stepa! Klapa!“ Njih dvojica su izašla iz kude; Stepina
sekira je bila natopljena krvlju. „Ostanite zajedno!“, povikao sam.
Konjanici su se brzo približavali; mi smo potrčali ka štalama; činilo se
da se konjanici plaše mračnih, senovitih mesta između zgrada, jer su
zauzdali konje pored jasenovog drveta, za čije je stablo i dalje bio
prikovan njihov čovek; pomislio sam da će nam njihova opreznost
omogućiti da preživimo dovoljno dugo da možemo da pobegnemo iz
tvrđave. Nada je ponovo oživela, ali ne nada za pobedom, nego nada
za životom; tada sam začuo buku.
Bio je to lavež pasa. Konjanici nisu zastali zato što su se plašili da
nas napadnu, nego zato što je Kjartan pustio svoje pse; zurio sam
uplašeno, dok su psi projurili pored manje kude, približavajući nam
se. Koliko ih je? Pedeset? Najmanje pedeset. Bilo je nemoguće izbrojati
ih. Kerovođa ih je terao povicima nalik na lavež; psi su ličili vise na
vukove nego na pse. Jurili su, bili su ogromni, zavijali su; nevoljno sam
načinio korak unazad. Prema nama su se kretali divlji psi, koji kao da
su izašli iz samog pakla; ukleti psi koji haraju tamom i progone svoj
plen u svetu senki kada padne mrak. Nismo imali vremena da
stignemo do kapije. Psi bi nas okružili, oborili i rastrgli; razmišljao
sam kako ovo mora biti kazna, jer sam ubio nezaštićenog brata
Jenberhta u Setrehtu; osetio sam nalet hladnoće, neljudski nalet
užasnog straha. Umri na lep način, govorio sam sebi, umri na lep
način; ali, kako neko može lepo umreti dok ga kidaju pseći zubi? Naši
ogrtači od nitni usporili bi ih na čas kada budu počeli da nas trgaju, ali
ni to ne bi dugo trajalo. A psi mogu da nanjuše naš strah. Želeli su krv
i jurili su urlajući, podižući šapama blato; spustio sam ,Zmijski dah' da
bih njime po licu udario prvo režeće čudovište; u tom trenutku pozvao
ih je drugi glas.
Bio je to glas ženskog kerovođe. Pozvala ih je jasno i glasno, bez
reči; samo je ispustila čudan, gotovo vrišteći poziv, koji je presekao
jutro kao zvuk roga; psi su iznenada stali, muvajući se; počeli su da
cvile kao da su u nevolji. Najbliži pas je bio samo na tri-četiri koraka
od mene, bila je to kuja sa krznom ulepljenim od blata; počela je da se
uvija i cvili kada ju je nevidljiva žena ponovo pozvala. U tom pozivu
bez reči bilo je nečega tužnog, što je nalikovalo na treperavi, umirući
krik; kuja je zacvilela u znak sažaljenja. Kerovođa koji je pustio pse
pokušavao je da ih bičem natera na nas, ali se taj čudni glas, nalik
leleku, ponovo jasno probio kroz kišu, ovoga puta oštrije, kao da je
ženski kerovođa jadikovala u naletu iznenadnog besa; tri psa su
skočila na kerovođu. Kriknuo je, a onda ga je prekrila gomila pasa.
Jahači su krenuli ka psima kako bi ih oterali od čoveka koji je umirao,
ali je ženski glas ovoga puta kriknuo divlje, što je sve pse nateralo da
jurnu ka konjima; jutro je bilo ispunjeno kišom, nezemaljskim
kricima, zavijanjem pasa i kricima konjanika, koji su se u strahu
okrenuli, jašući ka izlazu. Žena je ponovo pozvala pse, ovoga puta
nežnije, a psi su se poslušno uskomešali oko slabog jasenovog drveta,
pustivši konjanike da pobegnu.
Samo sam zurio. Mimo sam posmatrao sve to. Psi su seli, iskeženih
zuba, posmatrajući vrata Kjartanove kuće, na kojima se pojavila žena
koja ih je zvala. Prekoračila je preko čoveka čija je utroba bila prosuta,
kojeg je Stepa ostavio na pragu; tiho je pevušila psima, a oni su
polegali; posmatrala nas je.
Bila je to Tira.
Nisam je odmah prepoznao. Prošle su godine od kada sam
poslednji put video Ragnarovu sestru; pamtim je kao srećnu i zdravu
plavokosu devojčicu, koja je imala želju da se uda za danskog ratnika.
Onda su spalili kuću njenog oca, danskog ratnika su ubili, a Kjartan ju
je odveo i dao Svenu. Sada sam je ponovo video; ličila je na stvorenje
iz noćne more.
Nosila je dugački ogrtač od jelenske kože, pričvršćen oko vrata
brošom od kosti; ispod ogrtača je bila naga. Dok je hodala između
pasa, ogrtač se sve vreme smicao sa njenog tela, koje je bilo
zastrašujuće mršavo i sramno prljavo. Noge i ruke bile su joj
prekrivene ožiljcima, kao da ju je neko neprekidno seckao nožem, a
tamo gde nije bilo ožiljaka, nalazile su se žive rane. Njena kosa, nekada
zlatne boje, sada je bila proređena, zamršena i masna; po njoj su bili
zamršeni strukovi uvelog bršljana. Bršljan joj je visio po ramenima.
Videvši je, Finan se prekrstio. Stepa je učinio isto, a ja sam dohvatio
svoju amajliju sa čekićem. Uvijeni nokti na njenim rukama bili su kao
noževi za štrojenje; zamahnula je veštičijim rukama po vazduhu i
iznenada vrisnula na pse, koji su podeli da cvile i jauču kao da im je
nanesen bol. Pogledala je u našem pravcu; video sam njen poludeli
pogled; osetio sam strah, jer je iznenada čučnula i pokazala prstom ka
meni; njene oči, ispunjene mržnjom, zasvetlele su. „Ragnar!“, povikala
je, „Ragnar!“ Ime je zvučalo kao kletva; psi su se izvijali kako bi videli
u kojem pravcu pokazuje; znao sam da će pojuriti na mene dim Tira
bude ponovo progovorila.
„Ja sam Utred!“, doviknuo sam joj. „Utred!“ Skinuo sam šlem kako
bi mogla da mi vidi lice. „Ja sam Utred!“
„Utred?“, upitala je, i dalje me posmatrajući; u tom trenutku je
izgledala normalno, čak i zbunjeno. „Utred”, ponovila je, ovoga puta
kao da je pokušavala da se seti imena; nadin na koji je to izgovorila
skrenuo je pažnju pasa sa nas, a onda je Tira vrisnula. To nije bio
vrisak upućen psima, bilo je to cviljenje, urlik upućen oblacima;
iznenada je svoj gnev usmerila na pse. Sagnula se i napunila ruke
blatom, koje je počela da baca po njima.
I dalje nije koristila reči, govorila je nekim čudnim jezikom, koji su
psi razumeli i slušali; pojurili su preko stenovitog grebena Danholma
kako bi napali tek formirani živi zid iza kapije. Tira je krenula za njima,
pozivajući ih, pljuvala je i tresla se, ispunjavajući ludilom ova
stvorenja iz pakla; strah koji me je prikovao za hladno tlo, iščileo je;
doviknuo sam mojim ljudima da krenu za njom.
Ti psi su bili užasni. Bile su to zveri iz vremena kada je svetom
vladao haos, obučene samo da ubijaju; Tira ih je vodila svojim visokim,
cvilećim kricima; živi zid se razbio pre nego što su psi do njega stigli.
Ljudi su se razbežali preko širokog grebena Danholma; psi su krenuli
za njima. Šačica ljudi koja je bila hrabrija od ostalih, ostala je na kapiji;
tamo sam želeo da krenem. „Kapija!“, doviknuo sam Tiri. „Tira! Vodi
ih na kapiju!“ Počela je piskutavo i brzo da laje; psi su je poslušali,
pojurivši ka kućici koja se nalazila kod kapije. Vidao sam kako druge
kerovođe navode pse, kao što i konjovođa vodi pastuva kolenima i
uzdama; ali ovo je bila veština koju nikada nisam naučio. Tira ju je
poznavala.
Kjartanovi ljudi, koji su čuvali kapiju, umrli su strašnom smrću. Psi
su se penjali po njima, zarivajući svoje zube u njih; čuli su se krici. Još
uvek nisam video ni Kjartana ni Svena, ali ih nisam ni tražio. Samo sam
želeo da se domognem velike kapije i otvorim je Ragnaru; krenuli smo
za psima, ali se onda jcdan konjanik pribrao i doviknuo uplašenim
ljudima da nas opkole s leđa. Konjanik je bio krupan, oklop mu je
napola bio pokriven prljavim, belim ogrtačem. Na šlemu je imao
zlatnobronzane otvore za oči, koji su mu skrivali lice; bio sam siguran
da je to Kjartan. Udario je svog konja mamuzama, a za njim je krenulo
dvadesetak ljudi; Tira je ispustila nekoliko kratkih, niskih tonova i
dvadeset pasa se okrenulo da odbije napad konjičkog predvodnika.
Jedan jahač je, očajnički želeći da izbegne zveri, okrenuo prebrzo svog
konja, koji je pao; konj se batrgao po blatu, a šest pasa je skočilo
životinji na stomak, dok su ostali projurili pored konja kako bi
rastrgali oborenog jahača. Čuo sam čoveka kako jauče i ugledao psa
kako beži sa nogom, sa koje je visilo kopito. Konj je njištao. Nastavio
sam da trčim po kiši, ugledavši kako sa bedema leti koplje. Ljudi su
pokušavali da nas zaustave kopljima, gađajući sa krova stražarske
kućice. Bacali su ih na gomilu ratnika, koji su se nalazili na mestu
ostataka živog zida, ali tamo je bilo previše pasa. Sada smo već bili
blizu kapije, samo dvadeset-trideset koraka delilo nas je od nje. Tira i
njeni psi bezbedno su nas preveli preko danholmskog grebena;
neprijatelj je bio potpuno zbunjen, a onda je konjanik u belom ogrtaču,
sa bradom ispod šlema, koji mu je sakrivao oči, sjahao i doviknuo
svojim ljudima da pobiju pse.
Napravili su živi zid i napali pse. Spustili su štitove kako bi se
odbranili od pasa; koristili su koplja i mačeve za ubijanje. „Stepa!“,
povikao sam; shvatio je šta želim i doviknuo ljudima da krenu sa njim.
On i Klapa su bili u prvom redu, sa psima; video sam Stepinu sekiru
kako pada na lice zaklonjeno šlemom, dok je Tira svojim režanjem
terala pse da napadnu novi živi zid. Ljudi su strčavali sa platformi za
borbu kako bi se priključili divljoj bici; znao sam da moramo krenuti
pre nego što Kjartanovi ljudi pobiju pse, a onda počnu da ubijaju nas.
Video sam psa kako visoko skače i zariva zube čoveku u lice; čovek je
kriknuo, a pas zacvileo kada mu se u stomak zario mač; Tira je
piskavim glasom naređivala psima. Stepa je zadržavao središnji deo
neprijateljskog živog zida, koji se produžavao, jer je sve vise ljudi bilo
na njegovim krilima; za tren ili dva krila živog zida bi se obavila oko
mojih ljudi i pasa, nadvladavši ih. Zato sam potrčao ka kapiji. Na zemlji
niko nije branio ovu kapiju, ali ratnici sa bedema iznad nas još uvek su
imali koplja u rukama. Sve što sam imao u rukama bio je štit mrtvog
ratnika; molio sam se da štit bude čvrst. Podigao sam ga iznad šlema,
stavio ,Zmijski dah’ u korice i potrčao.
Teška koplja su počela da padaju. Udarala su po štitu i padala u
blato; bar dva su probila štit napravljen od lipovog drveta. Osetio sam
udarac u levu podlakticu; štit je pod teretom kopalja postajao sve teži;
tada sam došao do luka nad kapijom; bio sam na sigurnom. Psi su
zavijali i borili se. Stepa je pozivao neprijatelje da priđu i da se bore sa
njim, ali ljudi su ga izbegavali. Mogao sam da vidim kako se krila
Kjartanovog živog zida zatvaraju i znao sam da ćemo umreti ako ne
budem mogao da otvorim kapiju. Primetio sam da će mi biti potrebne
obe ruke da podignem veliku gredu, kojom je kapija bila zaključana;
jedno koplje, koje je visilo sa štita, probilo je oklop na mojoj podlaktici
i nisam mogao da ga se oslobodim. Morao sam da upotrebim ,Osinju
žaoku' kako bih isekao kožne trake koje su vezivale štit. Morao sam da
istrgnem vrh koplja iz svog oklopa i iz ruke. Na rukavu je bilo krvi, ali
mi ruka nije bila slomljena; podigao sam veliku gredu i odvukao je od
kapije.
Onda sam otvorio kapiju; Ragnar i njegovi ljudi bili su udaljeni
pedeset koraka; kada su me ugledali, povikali su i potrčali sa
podignutim štitovima kako bi se zaštitili od kopalja i sekira, koje su na
njih bacali sa bedema; pridružili su nam se u živom zidu,
produžavajući ga i zarivajući svoje oštrice u Kjartanove zapanjene
ljude.
Tako je zauzet Danholm, utvrđenje na steni koja se nalazila na
prevoju reke. Godinama kasnije, čast mi je ukazao gospodar Mersije,
čiji skald je spevao pesmu o tome kako se Utred od Bebanburga sam
popeo uz stenu, koja vodi ka tvrđavi, i probio se kroz dve stotine ljudi
kako bi otvorio kapiju koju je duvao zmaj. Bila je to lepa pesma, koja
je opisivala bitku i hrabrost, ali je u celosti bila glupost. Bilo nas je
dvanaestorica, a ne jedan; psi su obavili najveći deo posla, a Stepa
najveći deo onoga što je preostalo; da Tira nije izašla iz kude,
Danholmom bi vladali Kjartanovi potomci do današnjeg dana. Bitka se
nije završila kada sam otvorio kapiju, jer nas je i dalje bilo manje, ali
imali smo uz sebe preživele pse; Ragnar je uveo svoje ljude u tvrđavu
i tako smo pobedili njene branioce.
Bila je to borba jednog živog zida protiv drugog. Bio je to užas koji
je nosila takva borba. Čula se grmljavina štitova, koji su udarali jedan
o drugi, huka ljudi koji su zarivali svoje kratke mačeve ili koplja u
stomake svojih neprijatelja. Po blatu su bili prosuti krv, creva i govna.
Živi zid je mesto na kojem ratnik umire, i gde zaslužuje nagradu u
pesmama skaldova. Zajedno sa Stepom, pridružio sam se Ragnarovom
živom zidu, koji je uzeo štit konjanika kojeg su rastrgli psi; Stepa se
probio pored mene uz pomoć velike ratničke sekire. Dok smo
napredovali, koračali smo preko mrtvih pasa. Štit postaje oružje kada
njegovi gvozdeni delovi počnu da udaraju po ljudima i odbijaju ih;
kada neprijatelj pogreši, brzo mu se približiš i u njega zariješ oštricu,
zatim pređeš preko ranjenika i pustiš da ga ubiju ljudi koji idu iza tebe.
Tako ide dok se jedan zid ne probije; Kjartanov živi zid je prvi
popustio. Pokušao je da nam pride sa boka i da pošalje ljude iza nas,
ali su nas na krilima čuvali preživeli psi; Stepa je mlatarao svojom
sekirom kao ludak; bio je tako ogroman i snažan da je sam probio
neprijateljsku liniju i učinio da cela borba bude veoma laka. „Veseks!“,
neprekidno je vikao, kao da se borio za Alfreda. Bio sam mu sa desne
strane, a Ragnar sa leve; kiša je padala po nama, dok smo sledili Stepu
u probijanju Kjartanovog živog zida. Probili smo se bez problema i
pred nama nije bilo neprijatelja; probijeni živi zid se rasturio kada su
preživeli ljudi potrčali ka zgradama.
Kjartan je bio čovek u prljavom, belom ogrtaču. Bio je krupan,
visok i snažan, skoro kao Stepa; video je da gubi tvrđavu, pa je
doviknuo svojim ljudima da nadine novi živi zid; ipak, neki njegovi
ratnici su se već predavali. Danci nisu bili spremni da se predaju, ali
su otkrili da se bore protiv Danaca, pa nisu osećali krivicu u
predavanju takvom neprijatelju. Ostali su se razbežali, pobegavši kroz
kapiju koja vodi ka bunaru; plašio sam se da će otkriti Gizelu i da će je
odvesti, ali zaštitile su je žene koje su tamo otišle po vodu. Sve su
utrčale u malu palisadu kraj bunara, a uspaničeni ljudi su protrčali
kraj njih, bežeći ka reci.
Nisu svi bili uspaničeni, niti su se svi predali. Nekolicina se okupila
oko Kjartana, sklopila štitove i čekala smrt. Kjartan je možda bio
okrutan, ali bio je hrabar. Njegov sin, Sven, nije bio hrabar. Zapovedao
je ljudima na bedemima kod kapije; skoro svi ti ljudi su pobegli na
sever, ostavljajući Svena sa samo dvojicom ratnika. Gutred, Finan i
Rolo popeli su se na bedem kako bi se obračunali sa njima, ali tamo je
bio dovoljan samo Finan.
Irac je mrzeo borbu u živom zidu. Smatrao je da je i suviše lako biti
deo borbe u kojoj odlučuje težina, ali u otvorenoj borbi bio je prava
zver. Finan Hitri, kako su ga zvali, a ja ga zapanjeno posmatrao, skočio
je ispred Gutreda i Roloa i počeo sam da se bori sa sve trojicom;
baratao je svojim mačevima brzo kao kad guja napada. Nije nosio štit.
Zbunio je Svenove branjenike svojim pretvaranjem, izvijanjem kako
bi izbegao njihove napade; obojicu ih je ubio sa osmehom na licu, a
onda se okrenuo prema Svenu; ali Sveri je bio kukavica. Šćućurio se u
uglu bedema, držeći mač i štit podalje od sebe, kao da je time mislio
da ga zavara. Finan je čučnuo, i dalje sa osmehom na licu, spremajući
se da zarije mač u Svenov stomak.
„On je moj!“, zacvilela je Tira. „On je moj!“
Finan je pogledao prema njoj, a Sveri zamahnuo rukom u kojoj je
držao mač, kao da će ga napasti; Finan je zamahnuo svojim mačem ka
njemu, a Sveri se oduzeo. Jaukao je, moleći za milost.
„On je moj!“, vikala je Tira. Uvijala je svoje užasavajuće nokte ka
Svenu i jecala od mržnje. „On je moj!“, plakala je.
„Pripadaš njoj“, rekao je Finan, pretvarajući se da napada Svena, a
kada je Sveri podigao štit da se zaštiti. Finan se zaleteo i telom zakucao
štit na Svena, koristeći lakoću štita da ga preturi preko ivice bedema.
Sveri je kriknuo dok je padao. Nije to bio veliki pad, otprilike visina je
bila kao kada bi dva čoveka stala jedan drugom na ramena; pao je u
blato kao džak zrnevlja. Koprcao se na leđima i pokušavao da ustane,
ali iznad njega je stajala Tira; ispustila je dug, cvileći zov i svi preživeli
psi krenuli su prema njoj. Čak i oni psi koji su bili ranjeni, puzali su
kroz blato i krv kako bi došli do nje.
„Nemoj“, rekao je Sven. Zurio je u nju svojim jednim okom. „Ne!“
„Hoću!“, prosiktala je; sagnula se i uzela mu mač iz ruke, a onda je
ispustila samo jedan krik, nalik na lavež, i psi su prekrili Svena.
Batrgao se i vrištao dok su ga psi kidali. Neki, koji su bili uvežbani da
brzo ubijaju, krenuli su ka njegovom grlu, ali ih je Tira odbila
Svenovim mačem; psi su ubili Svena tako što su ga komadali od
prepona prema trupu. Njegovi krici probijali su kišu kao oštrice.
Njegov otac je sve to slušao, a Tira je posmatrala i samo se smejala.
Kjartan je i dalje bio živ. Kraj njega su stajala trideset četiri čoveka;
znali su da će poginuti, bili su spremni da umru kao Danci, ali onda je
Ragnar krenuo ka njima; orlova krila na njegovom šlemu bila su
slomljena i vlažna; bez reči je podigao mač i uperio ga prema Kjartanu;
Kjartan je klimnuo glavom i izašao iz živog zida. Psi su jeli utrobu
njegovog sina, a Tira je igrala u Svenovoj krvi i pevušila pobedničku
pesmu.
 „Ubio sam ti oca“, rugao se Kjartan Ragnaru, „a ubiću i tebe.“
Ragnar ništa nije govorio. Procenjivali su jedan drugog sa
razdaljine od šest koraka.
„Sestra ti je bila dobra kurva“, rekao je Kjartan, „pre nego što je
poludela.“ Krenuo je napred, podignutog štita; Ragnar je koraknuo
udesno i pustio Kjartana da prođe pored njega; Kjartan je predvideo
da će se Ragnar tako kretati, pa je spustio mač kako bi posekao
Ragnarove članke na nogama, ali je Ragnar odskočio unazad. Ponovo
su gledali jedan u drugoga.
„Bila je dobra kurva čak i kada je poludela“, rekao je Kjartan,
„samo što smo morali da je vezujemo kako se ne bi batrgala. Morali
smo da olakšamo sami sebi.“
Ragnar ga je napao. Podigao je štit, spustio mač; štitovi su se
sudarili, a Kjartanov mač je odbio niski udarac; obojica su teško disala,
pokušavajući da obore jedan drugog, a onda je Ragnar ponovo
odskočio unazad. Znao je da je Kjartan brz i vest.
„Ipak, sada nije dobra kurva“, rekao je Kjartan. „Istrošena je.
Previše je prljava. Čak je ni prosjak sada ne bi naguzio. Znam ja to.
Prošle nedelje ponudio sam je jednom prosjaku, a on ju je odbio.
Rekao je da je i suviše prljava za njega.“ Iznenada je brzo krenuo
napred i napao Ragnara. U tom napadu nije bilo veštine, samo puka
snaga i brzina; Ragnar se povukao, pustivši da se napad završi na
njegovom štitu; strepeo sam za njega, krenuo sam napred, ali me je
Stepa povukao unazad.
„Ovo je njegova borba“, rekao je Stepa.
„Ubio sam ti oca“, govorio je Kjartan, a njegov mač je izbio komad
drveta iz Ragnarovog štita. „Spalio sam ti majku“, hvalio se, a onda je
još jedan udarac mača završio na gvozdenom okovu Ragnarovog štita.
„Napravio sam kurvu od tvoje sestre“, rekao je; naredni udarac odbio
je Ragnara dva koraka unazad. „Popišaću se na tebe kada ti prospem
creva“, vikao je Kjartan i napao iz okreta; spustio je oštricu i ponovo
napao Ragnarove noge. Ovoga puta je pogodio, a Ragnar se zateturao.
Ranjenom rukom je instinktivno spustio svoj štit, a Kjartan je
iskoristio svoj štit kako bi oborio neprijatelja; Ragnar, koji tokom
borbe nije izgovorio ni reč, iznenada je kriknuo. Na trenutak sam
pomislio da je to krik čoveka koji je izgubio bitku, ali to je bio krik
gneva. Podvukao se pod Kjartanov štit i snagom svoga tela ga
odgurnuo, a onda hitro skočio u stranu. Mislio sam da će biti hrom
zbog napada na noge, ali na čizmama je imao gvozdene trake; iako je
jedna od traka bila skoro prepolovljena, i iako je bio u modricama, nije
bio povređen; odjednom se pokrenuo. Činilo se kao da se tek
probudio. Počeo je da igra oko Kjartana i u tome je bila tajna ovog
dvoboja - samo nastavi da se krećeš. Ragnar se kretao, bio je pun besa,
a brzina kojom se kretao skoro da je parirala Finanovoj hitrini;
Kjartan, koji je mislio da je pronašao način kako da se oslobodi
neprijatelja, odjednom je bio očajan. Vise nije imao vazduha za
izgovaranje uvreda, imao ga je tek toliko da se brani, a Ragnar se brzo
kretao oko njega. Napao je Kjartana, okrenuo ga, pa ga ponovo naglo
napao vrhom mača, izvijao se, napadao nisko, koristeći svoj štit da
odbije napad, a zatim zamahnuo svojim mačem, Rasporiteljem, kako
bi udario po Kjartanovom šlemu. Gvozdeni šlem je ulubio, ali ga nije
probio; Kjartan je otresao glavom, a Ragnar je svojim štitom udario o
Kjartanov štit kako bi ga odbio od sebe. Naredni udarac je usmerio
prema ivicama Kjartanovog štita, a narednim je odbio kraj štita,
pokidavši gvozdenu ivicu oko njega; Kjartan je ustuknuo, a Ragnar je
naricao; bio je to toliko užasavajući zvuk da su psi, koji su stajali oko
Tire, počeli da zavijaju u znak saosećanja.
Sve ovo posmatralo je vise od dve stotine ljudi. Svi smo znali šta
će se sada dogoditi, kada je Ragnara obuzela ratnička groznica. U
pitanju je bio bes danskog ratnika. Nijedan čovek nije se mogao
odupreti takvom gnevu; Kjartan je davao sve od sebe da preživi što je
duže moguće, ali Ragnar ga je na kraju odgurnuo, Kjartan se sapleo na
leš jednog psa i pao na leđa; Ragnar je, izbezumljen od bola, stao na
teški mač svoga neprijatelja, a zatim snažno zamahnuo Rasporiteljem.
Njegov udarac je probio rukav na Kjartanovom oklopu i presekao
tetive na ruci u kojoj je Kjartan držao mač. Kjartan je pokušavao da
ustane, ali Ragnar ga je udario po licu, a onda snažno stao petom
Kjartanu na grlo. Kjartan je počeo da se guši. Ragnar je sklonio nogu,
a onda pustio da mu ulubljeni štit spadne sa leve ruke. Zatim je
ranjenom levom rukom uzeo Kjartanov mač. Sa svoja dva
nepovređena prsta uzeo je mač iz Kjartanove nepomične ruke, koji je
zatim bacio u blato, a potom ubio svog neprijatelja.
Kjartan je sporo umirao, ali nijednom nije jauknuo. Prvo je
pokušavao da se odupre, koristeći štit da se odbrani od Ragnarovog
mača, ali Ragnar ga je malo po malo sekao i tako je Kjartan iskrvario.
Dok je umirao, Kjartan je zatražio samo jedno, da mu se vrati mač kako
bi mogao da uđe u dvoranu mrtvih častan, ali Ragnar je odmahnuo
glavom. „Ne može“, rekao je; nije progovorio ni reč dok mu nije zadao
i poslednji udarac. Taj udarac je zadao sa obe ruke, zarivši snažno mač
Kjartanu u stomak; bio je to udarac koji je raskinuo sve vezice na
oklopu i probio Kjartanovo telo, a zatim prošao kroz zadnju stranu
oklopa, pored Kjartanove kičme, zakucavši ga za tlo; Ragnar je tako
ostavio Rasporitelja, a zatim odstupio za korak, dok se Kjartan
previjao u samrtničkim bolovima. U tom trenutku, Ragnar je podigao
pogled prema kiši, dok mu se mač njihao u telu njegovog neprijatelja.
Tada je viknuo ka oblacima: „Oče! Oče!“ Govorio je Ragnaru Starijem
da je osvetio njegovu smrt.
I Tira je želela da se osveti. Čučala je kraj svojih pasa dok je Kjartan
umirao, a zatim je ustala i pozvala pse, koji su potrčali prema Ragnaru.
Moja prva pomisao bila je da je poslala pse da izjedu Kjartanovo telo,
ali oni su opkolili Ragnara. Ostalo je još oko dvadesetak zveri nalik na
vukove; režali su na Ragnara, okruživši ga. Tira je vikala na njega:
„Trebalo je ranije da dođeš! Zašto nisi došao ranije?“
Zurio je u nju, zapanjen njenim besom. „Došao sam čim sam...“,
počeo je.
„Postao si viking!“, vikala je. „Ostavio si me ovde!“ Psi su tugovali
zbog njenog bola i cvileli oko Ragnara; krzno im je bilo natopljeno
krvlju, a jezici su im visili preko zuba, sa kojih se cedila krv; čekali su
samo da Tira kaže jednu reč i da ga raskomadaju. „Ostavio si me
ovde!“, jecala je Tira, a onda prošla između pasa kako bi brata
pogledala u lice. Tada je pala na kolena i počela da plače. Pokušao sam
da je dodirnem, ali psi su se okrenuli ka meni; oči su im bile divlje, zubi
iskeženi, pa sam brzo odstupio. Tira je nastavila da place; bes joj je bio
veliki poput oluje koja se spustila na Danholm. „Ubiću te!“, vikala je na
Ragnara.
„Tira!“, rekao je.
„Ostavio si me ovde!“, optuživala ga je. „Ostavio si me ovde!“
Ponovo je ustala; iznenada, lice joj je dobilo izraz kao da je ponovo
zdrava; primetio sam da je ispod prljavštine i ožiljaka i dalje bila lepa.
„Cena moga života tvoja je smrt“, mimo je rekla bratu.
„Ne“, čuo se nečiji glas. „Ne, nije.“
Bio je to otac Beoka. Čekao je pod lukom velike kapije; sada je
šepao između leševa i govorio ozbiljnim glasom. Tira je urliknula na
njega. „Mrtav si, pope!“, rekla je, a zatim ispustila jedan krik bez reči;
psi su pojurili na Beoku, a Tira je ponovo počela da se uvija kao da je
poludela. „Ubijte popa!“, vikala je psima. „Ubijte ga! Ubijte ga! Ubijte
ga!“
Potrčao sam, a onda video da ništa ne moram da uradim.
Hrišćani često govore o čudima; oduvek sam želeo da
prisustvujem jednom čudu. Govorili su da slepi mogu progledati, da
bogalji mogu prohodati, a gubavci ozdraviti. Čuo sam ih kako pričaju
priče o ljudima koji su hodali po vodi, čak i o mrtvima koji su
oživljavali i ustajali iz svojih grobova, ali nikada nisam prisustvovao
takvim stvarima. Da sam video takva čuda, danas bih bio hrišćanin, ali
sveštenici su mi rekli da moram imati veru. Ali toga dana, na kiši koja
je nemilosrdno padala, video sam nešto što je ličilo na najveće čudo
kojem sam ikada prisustvovao.
Otac Beoka, čija je mantija bila prljava od blata, šepajući je krenuo
ka zlohudim psima. Tira ih je poslala da ga napadnu, vikala je da ga
ubiju, ali on se nije obazirao na zveri, koje su se sakupili podalje od
njega. Psi su cvileli kao da su se plašili ovog razrokog bogalja, koji je
mimo hramao između njihovih iskeženih zuba i nije skidao oči sa Tire,
čije je vrištanje preraslo u jecaj, a onda u plač. Ogrtač, koji je bio
raširen, pokazivao je njeno nago telo, puno ožiljaka; Beoka je skinuo
svoj ogrtač, natopljen kišom, i prebacio ga preko njenih ramena. Tira
je prekrila lice rukama. I dalje je plakala, a psi su cvileli u znak
saosećanja; Ragnar je samo posmatrao. Mislio sam da će Beoka
odvesti Tiru, međutim, sa obe svoje ruke uzeo je njenu glavu i
iznenada prodrmao. Snažno ju je protresao, a dok je to činio, vikao je
ka oblacima. „Gospode“, vikao je, „isteraj demona iz nje! Isteraj
zlokobnoga! Ne dozvoli Avadonu da je se dočepa!“ Tira je vrisnula, a
psi su zabacili glave i podeli da zavijaju na kišu. Ragnar se nije mogao
pomeriti. Beoka je ponovo prodrmao Tirinu glavu tako jako da sam
pomislio da će joj slomiti vrat. „Isteraj zloduha iz nje, Gospode!“,
zazivao je. „Pusti je u svoju ljubav i svoju veliku milost!“ Gledao je u
nebo. Obogaljenom rukom držao je Tirinu kosu, u kojoj se nalazio
uveli bršljan; drmao joj je glavu napred-nazad dok je zazivao glasom,
koji je bio snažan kao glas ratnog zapovednika na bojnom polju. „U
ime Oca“, povikao je, „i Sina i Svetoga Duha, zapovedam ti nečastivi
demone da ostaviš ovu devojku. Bacam te u bezdan! Proterujem te!
Proterujem te u pakao na večnost i jedan dan, i to činim u ime Oca i
Sina i Svetoga Duha! Nestani!“
Tira je odjednom podela da place. Nije to bio ni krik, ni jecaj, niti
se borila za vazduh, bio je to običan plač; naslonila je glavu na Beokino
rame, on ju je zagrlio, uljuljkivajući je; pogledao nas je ozlojeđeno, kao
da smo mi, onako umrljani krvlju i naoružani, bili saveznici demona
koje je isterao. „Ona je sada dobro“, rekao je čudnim glasom, „ona je
sada dobro. O, odlazite!“ Ova zlovoljna naredba odnosila se na pse, koji
su ga, što je bilo zapanjujuće, poslušali; raštrkali su se i tako odagnali
pretnju oko Ragnara. „Moramo je ugrejati“, rekao je Beoka, „i moramo
je propisno obući.“
„Da, moramo“, rekao sam.
„Ako ti to nećeš, onda ću ja“, rekao je prezrivo Beoka, jer se nisam
pomerao. Poveo je Tiru ka Kjartanovoj kudi, iz koje je i dalje izbijao
dim. Ragnar je uspeo da krene za njima, ali mahnuo sam mu glavom i
on se zaustavio. Stao sam desnom nogom na Kjartanov stomak i
izvukao Rasporitelja iz njega. Pružio sam mač Ragnaru, koji me je
zagrlio; obojica smo još uvek bili ushićeni. Učinili smo nemoguće -
zauzeli smo Danholm; ali Ivar je i dalje bio živ, a on je bio veći
neprijatelj.
„Šta da kažem Tiri?“, upitao me je Ragnar.
„Reci joj istinu“, odgovorio sam, jer nisam znao šta drugo da
kažem; onda sam otišao da potražim Gizelu.
★★★
Gizela i Brida su okupale Tiru. Oprale su joj telo i kosu, izvadile
uveli bršljan, iščešljale joj zlatnu kosu, a onda je osušile na velikoj
vatri, koja je gorela u Kjartanovoj kući; nakon toga, obukle su joj
prostu haljinu od vune i ogrtač od vidrinog krzna. Zatim je sa njom,
kraj vatre, razgovarao Ragnar. Razgovarali su nasamo, a ja sam
napolju šetao sa ocem Beokom. Kiša je prestala da pada. „Ko je
Avadon?“, upitao sam ga.
„Bio sam zadužen za tvoje obrazovanje, stidim se sebe. Kako to ne
znaš?“, rekao je.
„Ne znam, dakle, ko je on?“, upitao sam.
„Crni anđeo najcrnjeg ponora. Siguran sam da sam ti to rekao. On
je prvi demon koji će te mučiti ako se ne pokaješ i ne postaneš
hrišćanin.“
„Ti si hrabar čovek, oče“, rekao sam mu.
„Gluposti.“
„Pokušao sam da je dodirnem, ali prepali su me psi“, rekao sam.
„Danas su ubili vise od trideset ljudi, a ti si jednostavno ušetao među
njih.“
„To su samo psi“, rekao je beznačajno. „Ako me Bog i sveti Katbert
ne mogu zaštititi od pasa, šta onda mogu?“
Zastali smo, spustio sam obe ruke na njegova ramena i stegao ih.
„Ti si veoma hrabar, oče, i ja ti se klanjam“, bio sam uporan.
Beoka je bio veoma zadovoljan ovim komplimentom, ali
pokušavao je da izgleda skromno. „Samo sam se molio, a ostalo je
učinio Bog“, odgovorio je. Krenuli smo dalje, a on je svojom
obogaljenom nogom šutnuo oboreno koplje. „Nisam ni pomislio da me
psi mogu povrediti, jer sam uvek voleo pse. Imao sam jedno kao dete.“
„Trebalo bi da nabaviš jednog“, rekao sam. „Pas bi ti bio dobar
saputnik.“
„Nisam mogao da radim kao mali dečak“, nastavio je, kao da mu
ništa nisam rekao. „Mogao sam da sakupljam kamenje i teram ptice od
tek posejanog polja, ali nisam mogao da obavljam pravi posao. Pas mi
je bio prijatelj, ali je uginuo. Ubio ga je drugi dečak.“ Nekoliko puta je
trepnuo. „Tira je lepa žena, zar ne?“, rekao je zamišljeno.
„Sada jeste“, složio sam se.
„Prvo sam mislio da su one ožiljke na njenim rukama i nogama
najverovatnije napravili Kjartan ili Sven“, rekao je, „ali nisu. Sama se
isekla.“
„Sama se isekla?“, upitao sam.
„Sekla se noževima, rekla mi je. Zašto bi to činila?“
„Da bi sebe načinila ružnom?“, rekao sam.
„Ali nije ružna“, zbunjeno je rekao Beoka. „Lepa je.“
„Jeste“, rekao sam, „lepa je.“ Ponovo mi je bilo žao Beoke. Stario je,
oduvek je bio bogalj i ružan, oduvek je želeo da se oženi, ali nikada mu
nije prišla nijedna žena. Trebalo je da postane monah, jer bi mu tako
bilo zabranjeno da se ženi. Umesto toga, postao je sveštenik; imao je
razmišljanje sveštenika, jer me je strogo pogledao.
„Alfred me je poslao da propovedam mir“, rekao je, „a ja sam te
gledao kako ubijaš svetog brata, a onda si napravio i ovo.“ Pogledao je
mrtve, sa grimasom na licu.
„Alfred nas je poslao da se pobrinemo da Gutred bude bezbedan“,
podsetio sam ga.
„A moramo da se postaramo i da sveti Katbert bude bezbedan“ bio
je uporan.
„Hoćemo.“
 „Ne možemo ostati ovde, Utrede, moramo se vratiti u Setreht.“
Pogledao me je, a u onom zdravom oku video mu se strah. „Moramo
da porazimo Ivara!“
„Hoćemo, oče“, rekao sam.
„On ima najveću vojsku u Nortumbriji!“
„Ali će umreti sam, oče“, rekao sam, a nisam bio siguran zašto sam
to rekao. Reči su mi samo skliznule sa jezika, pa sam pomislio da je
Bog govorio kroz mene. „Umreće sam, obećavam“, ponovio sam.
Ali prvo je trebalo uraditi neke stvari. Trebalo je pronaći
Kjartanovo blago, u kući u kojoj su bili psi; zato smo naterali
Kjartanove robove da kopaju po podu, koji je smrdeo na govna; ispod
poda su se nalazila burad sa srebrom i ogromnim količinama zlata, i
krstovima iz crkava, narukvice i kožne torbe pune ćilibara i granata;
čak i namotaji dragocene, uvezene svile, koja je skoro istrulila na
mokroj zemlji. Kjartanovi poraženi ratnici napravili su lomaču za
svoje mrtve, iako je Ragnar zahtevao da ni Kjartan, ni ono što je ostalo
od Svena ne budu tako sahranjeni. Umesto toga, skinuli su im oružje,
a odeća i njihova naga tela bačeni su svinjama koje su tovili za jesen, a
koje su se nalazile u severozapadnom delu utvrđenja.
Rolo je dobio zadatak zapovednika u tvrđavi. Oduševljen
pobedom, Gutred je objavio da je tvrđava sada njegovo vlasništvo i da
će postati kraljevsko utvrđenje u Nortumbriji; ja sam ga odveo u
stranu i rekao mu da tvrđavu prepusti Ragnaru. „Ragnar će ti biti
prijatelj i možeš mu poveriti Danholm“, rekao sam mu. I ja sam mogao
da verujem Ragnaru, da će pljačkati zemlje oko Bebanburga i da će
mog strica, izdajnika, držati u strahu.
Tako je Gutred predao Danholm Ragnaru, a Ragnar je poverio
upravljanje tvrđavom Rolou, kojeg je ostavio sa trideset ljudi, dok smo
mi krenuli ka jugu. Preko pedeset pobeđenih Kjartanovih ljudi zaklelo
se Ragnaru na vernost, ali tek pošto je on utvrdio da niko od njih nije
učestvovao u ubistvu njegovih roditelja. Svako ko je pomagao u
spaljivanju njegove kuće bio je ubijen. Ostali su krenuli sa nama, prvo
u Setreht, a onda u sukob sa Ivarom.
 Polovina našeg posla bila je obavljena. Kjartan Okrutni i Sveri
Jednooki bili su mrtvi, ali je Ivar bio živ, a Alfred od Veseksa je, iako to
nikada nije govorio, želeo da i Ivar bude mrtav.
Zato smo krenuli na jug.
 XI

K renuli smo narednog jutra. Kiša je otišla prema jugu, ostavljajući

isprano nebo, izderano malim, brzim oblacima, pod kojima smo
izjahali kroz veliku kapiju Danholma. Ostavili smo Roloa da Suva
blago. Svi smo postali bogati, jer smo se domogli Kjartanovog blaga, a
ako budemo preživeli susret sa Ivarom, onda ćemo to blago i podeliti.
Dobio sam vise blaga nego što sam ga ostavio u Fifhejdenu; Alfredu bi
trebalo da se vratim kao bogat čovek, jedan od najbogatijih u
njegovom kraljevstvu; bila je to radosna pomisao dok smo se, pod
Ragnarovom zastavom sa orlovim krilom, kretali ka najbližem prelazu
preko reke Vire.
Brida je jahala uz Ragnara, Gizela je bila kraj mene, a Tira nije
želela da napušta Beoku. Nikada nisam saznao šta joj je Ragnar rekao
u Kjartanovoj kući, ali sa njim je sada bila u dobrim odnosima. Ludilo
je prestalo. Odsekli su joj nokte na rukama, a pod belom kapicom bila
joj je uredno počešljana kosa; toga jutra pozdravila je brata
poljupcem. Još uvek je izgledala nesrećno, ali Beoka je imao reči
kojima ju je tešio; ona se držala tih reči kao da su bile voda, a ona
umirala od žeđi. Oboje su jahali na kobilama, a Beoka je, dok je pričao
sa Tirom, bar na trenutak zaboravio na neprijatnost sedenja u sedlu.
Video sam kako, dok govori, gestikulira zdravom rukom. Iza njega se
nalazio sluga, koji je vodio natovarenog konja, na kojem su se nalazila
četiri velika krsta za oltar, koja smo uzeli iz Kjartanovog blaga. Beoka
je zahtevao da ih vratimo crkvi i niko mu se nije protivio, jer je
dokazao da je veliki junak kao bilo ko od nas; nagnuo se ka Tiri,
ubrzano pričajući; slušala ga je.
„Za nedelju dana će postati hrišćanka“, rekla mi je Gizela.
„I pre“, odgovorio sam.
„Šta se s njom dešava?“, upitala je.
Slegao sam ramenima. „Pretpostavljam da će je nagovoriti da ode
u manastir.“
 „Sirotica.“
„Tamo će se bar naučiti poslušnosti“, rekao sam. „Nede biti
trinaesta u grupi.“
Gizela me je udarila po ruci, ali, umesto da povredi mene, sama se
povredila. „Zarekla sam se“, rekla je, trljajući prste na mestima gde ih
je ogrebala na moj oklop, „kada te pronađem, nikada te vise neću
napuštati, nikada.“
„Ali trinaest ljudi?“, upitao sam. „Kako si mogla to da učiniš?“
„Zato što sam znala da su bogovi uz nas“, jednostavno je
odgovorila. „Bacala sam rune.“
„A šta rune kažu za Ivara?“, upitao sam.
„Da će umreti kao zmija ispod brežuljka“, rekla je smrknuto, a
zatim se trznula, jer ju je grudva blata, koju je kopitama bacio Stepin
konj, udarila po licu. Obrisala se, a zatim me namršteno pogledala.
„Moramo li da idemo u Veseks?“
„Tako sam se zarekao Alfredu.“
„Ti si se zarekao?“
„Dao sam mu svoju reč.“
„Onda moramo u Veseks“, rekla je bez oduševljenja. „Voliš li
Veseks?“
„Ne volim.“
„A Alfreda?“
„Ne volim.“
„Zašto?“
„Previše je pobožan i previse je ozbiljan“, rekao sam. „A i smrdi.“
„Svi Saksonci smrde“, rekla je.
„On smrdi vise od ostalih. U pitanju je njegova bolest. Tera ga da
sere sve vreme.“
Napravila je grimasu. „Zar se ne pere?“
„Bar jednom mesečno“, odgovorio sam, „a možda i češće. Vrlo je
osetljiv kada je pranje u pitanju, ali i dalje smrdi. Jel ja smrdim?“
 „Kao vepar“, rekla je, cerekajući se. „Hoće li mi se svideti Alfred?“
„Neće. Nećeš se ni ti njemu svideti jer nisi hrišćanka.“
Nasmejala se. „Šta će ti on uraditi?“
„Daće mi zemlju“, odgovorio sam. „Očekivaće da se borim za
njega.“
„Što znači da ćeš se boriti protiv Danaca?“
„Danci su Alfredovi neprijatelji“, rekao sam, „što znači da ću se
boriti protiv njih.“
„Ali to je moj narod“, rekla mi je.
„A ja sam se Alfredu zakleo na vernost“, rekao sam, „i zato moram
da uradim ono što on želi.“ Nagnuo sam se unazad, jer je konj krenuo
niz strmo brdo. „Volim Dance“, rekao sam, „volim ih više nego
Zapadne Saksonce, ali moja je sudbina da se borim za Veseks. Wyrd
bið ful aræd.“
„Što znači?“
„Da je sudbina - sudbina. Da vlada nama.“
Razmišljala je o tome. Ponovo je bila u oklopu, ali oko vrata je
imala zlatni lanac, koji je uzela iz Kjartanovog blaga. Bio je napravljen
od sedam niti, upletenih u jednu; ja sam imao sličan lanac, koji sam
iskopao iz grobova drevnih britanskih ratnih zapovednika. Lanac joj
je davao divlji izgled, što joj je odgovaralo. Crna kosa bila joj je
pričvršćena pod vunenom kapom, a na dugačkom licu imala je
zamišljen pogled; razmišljao sam kako bih zauvek mogao da gledam u
to lice. „Koliko moraš biti u Alfredovoj službi?“
„Dok me ne otpusti“, rekao sam, „ili dok on ili ja ne umremo.“
„Ali, kažeš da je bolestan. Koliko još može poživeti?“
„Verovatno ne dugo.“
„Ko će onda postati kralj?“
„Ne znam“, rekao sam, iako bih voleo da sam to znao. Alfredov sin,
Edvard, bio je još mali, i suviše mali da bi vladao, a njegov nećak,
Etelvold, od kojeg je Alfred oteo presto, bio je pijandura.
 Pijandura je imala vise prava na presto; tog trenutka sam se
ponadao da će Alfred još dugo poživeti. To me je iznenadilo. Rekao
sam Gizeli istinu, da mi se Alfred ne sviđa, ali priznao sam da je on bio
jedina istinska sila na britanskom ostrvu. Niko nije imao njegovu
viziju, niko nije imao istu odlučnost, a Kjartanova smrt i nije bila toliko
naše delo koliko Alfredovo. Poslao nas je na sever, jer je znao da ćemo
učiniti ono što je on želeo da učini, iako nam nikada jasno nije rekao
šta želi; pala mi je na pamet misao da mi kod njega i neće biti toliko
dosadno kao što sam mislio. Ali, ako bi on uskoro umro, pomislio sam,
onda bi to bio kraj Veseksa. Vazali bi se borili za njegovu krunu, Danci
bi osetili slabost i poput gavranova bi se ustremili da raskomadaju
zemlju.
„Ako si se Alfredu zakleo na vernost, zašto te je pustio da dođeš
ovamo?“, upitala me je oprezno Gizela; njeno pitanje mi je otkrilo da
su joj se po glavi sigurno motale iste misli.
„Zato što želi da tvoj brat vlada Nortumbrijom.“
Razmišljala je o tome. „Zato što je Gutred hrišćanin?“
„Alfredu je to važno“, odgovorio sam.
„Ili zato što je Gutred slab?“, dodala je.
„Je li slab?“
„Znaš da jeste“, rekla je podrugljivo. „On je dobar čovek, narod ga
je uvek voleo, ali on ne zna da bude nemilosrdan. Trebalo je da ubije
Ivara kada ga je prvi put video, trebalo je odavno da se otarasi
Hrotverda, ali nije se usuđivao. Previše se plaši svetog Katberta.“
„A zašto bi Alfred hteo slabog kralja na prestolu Nortumbrije?“,
ljupko sam je upitao.
„Da bi Nortumbrija bila slaba kada Saksonci pokušaju da vrate
svoju zemlju“, odgovorila je.
„Da li su ti rune rekle da će se to dogoditi?“, upitao sam.
„Kažu da ćemo imati dva sina i ćerku, da će ti jedan sin slomiti srce,
da ćeš se drugim ponositi, a da će tvoja ćerka biti majka kraljevima“,
odgovorila je.
 Nasmejao sam se tom proročanstvu, ne zbog podrugljivosti, nego
zbog sigurnosti u Gizelinom glasu. „Znači li to da ćeš doći u Veseks,
iako ću se ja boriti protiv Danaca?“, upitao sam.
„To znadi da te ne napuštam. To je moja zakletva“, rekla je.
Ragnar je poslao izvidnike napred, a tokom dana, neki od tih ljudi
vraćali su se na izmorenim konjima. Kako su čuli, Ivar je zauzeo
Eofervik. Nije mu bilo teško da to učini. Gutredove male straže su
predale grad da ne bi bile pobijene na ulicama. Ivar je ukrao sve što je
mogao, postavio nove stražare po zidinama i skoro da je krenuo
nazad, na sever. Još nije čuo za pad Danholma, pa se očigledno nadao
da će uhvatiti Gutreda, za kojega je pretpostavljao da je ili ostao u
Setrehtu, ili je očajnički lutao ka pustopoljinama Kumbralenda. Kako
su izvidnici čuli, Ivarova vojska je bila prava horda. Neki su govorili da
Ivar ima dve hiljade kopljanika, što je bila brojka koju smo Ragnar i ja
odmah odbacili. Ipak, bilo je sigurno da su Ivarovi ljudi bili brojniji od
naših, i sigurno se kretao ka severu, istim Rimskim putem kojim smo
mi išli na jug. „Možemo li se boriti protiv njega?“, upitao me je Gutred.
„Možemo se boriti protiv njega, ali ne možemo pobediti njegovu
vojsku“, odgovorio je Ragnar umesto mene.
„Zašto onda idemo na jug?“
„Da bismo spasili Katberta i ubili Ivara“, rekao sam.
„Ali ako ga ne možemo pobediti?“, Gutred je bio zbunjen.
„Možemo se boriti protiv njega“, rekao sam, doprinoseći njegovoj
zbunjenosti, „a ako ga ne možemo pobediti, povući ćemo se u
Danholm. Zato smo ga i zauzeli, da nam bude utočište.“
„Pustićemo bogove da odluče Sta će se dogoditi“, objašnjavao je
Ragnar. Pošto smo bili toliko uvereni. Gutred nas vise nije ispitivao.
Te večeri smo stigli u Setreht. Brzo smo putovali, jer nije bilo
potrebno da silazimo sa Rimskog puta; pregazili smo plićak reke Svejl,
dok se sunce crvenelo po zapadnim brdima. Monasi su, umesto da
izbegnu u ta brda, vise voleli da ostanu u ograničenom komforu
Setrehta; niko ih nije uznemiravao dok smo bili u Danholmu. Videli su
danske konjanike po južnim brdima, ali nijedan jahač nije se približio
utvrđenju. Konjanici su ih posmatrali, prebrojali koliko ima
muškaraca i odjahali dalje; pretpostavljao sam da su to bili Ivarovi
izvidnici.
Činilo se da otac Hrotverd i starešina Idred nisu baš oduševljeni
saznanjem da smo zauzeli Danholm. Jedino su brinuli za svečevo telo
i ostale dragocene relikvije, koje su iste večeri iskopali iz groblja i
poneli u crkvu u svečanoj povorci. U toj crkvi suprotstavio sam se
Ejdanu, upravitelju Bebanburga, i dvadesetorici njegovih ljudi, koji su
ostali u selu. „Sada je bezbedno da odete kud, jer je Kjartan mrtav“,
rekao sam im.
Mislim da mi Ejdan u početku nije poverovao. Tada je shvatio šta
smo učinili i verovatno se uplašio da će ljudi koji su zauzeli Danholm
odmah krenuti na Bebanburg. Želeo sam to da uradim, ali zakleo sam
se Alfredu da ću se vratiti pre Božića, što mi nije ostavilo vremena da
se sukobim sa svojim stricem.
„Krenućemo ujutro“, rekao je Ejdan.
„Dobro“, složio sam se, „a kada dođete u Bebanburg, reći ćete
mome stricu da mi je uvek u mislima. Red ćete mu da sam mu uzeo
nevestu. Recite mu da ću mu jednoga dana prosuti creva, a ako umre
pre nego što ispunim ovu zakletvu, recite mu da ću prosuti creva
njegovom sinu, a ako i njegovi sinovi budu imali sinove, i njih će snaći
ista sudbina. Prenesite mu to, i recite mu da je narod mislio da je
Danholm isti kao i Bebanburg, neosvojiv, a Danholm je pao pod mojim
mačem
„Ivar će te ubiti“, rekao je prkosno Ejdan.
„I tebi bi bilo bolje da se moliš da bude tako“, rekao sam.
Svi hrišćani su se te noći molili. Okupili su se u crkvi; pomislio sam
da traže od svog Boga da nam podari pobedu nad Ivarovom vojskom,
koja se približavala, ali oni su se zahvaljivali što su dragocene relikvije
ostale netaknute. Telo svetog Katberta postavili su pred oltar, na koji
su stavili glavu svetog Osvalda, jevanđelje i relikvijar, sa kosom iz
brade svetog Avgustina; onda su pojali, molili se, pa opet pojali;
pomislio sam kako nikada neće prestati da se mole, ali najzad su
ućutali kada je noć bila najtamnija.
Hodao sam kraj niskog zida tvrđave, posmatrajući Rimski put, koji
se protezao prema jugu, kroz polja obasjana mesecom, koji je bio u
opadanju. Iz toga pravca trebalo je da dođe Ivar; nisam mogao biti
siguran da će poslati grupu izabranih konjanika, koji bi napali tokom
noći, pa sam postavio stotinu ljudi, koji su ih čekali na ulicama sela. Ali
nije bilo napada, a u tami se podigla izmaglica, koja je sakrila polja;
tada je Ragnar došao da mi se pridruži. „Ujutro će biti mraza“,
pozdravio me je.
„Hoće“, složio sam se.
Skakutao je u mestu kako bi zagrejao stopala. „Sestra mi kaže da
će krenuti u Veseks. Kaže da će se pokrstiti“, rekao mi je.
„Jesi li iznenađen?“
„Nisam“, odgovorio je. Gledao je niz dugački, pravi put. „Tako je
najbolje“, govorio je turobno, „a i dopada joj se tvoj otac Beoka. Šta će
joj se dogoditi?“
„Pretpostavljam da će postati opatica“, rekao sam, jer je ništa
drugo nije moglo snaći u Alfredovom Veseksu.
„Izneverio sam je“, rekao je, a ja sam ćutao, jer je to bila istina.
„Moraš li da se vratiš u Veseks?“, upitao je.
„Moram. Zavetovao sam se.“
„Zaveti se mogu raskinuti“, tiho je rekao; i to je bilo tačno, ali u
svetu u kojem su vladali različiti bogovi, a sudbina poznata samo trima
preljama, zaveti su nam jedina sigurnost. Ako prekršim zavet, onda ne
mogu očekivati da drugi ljudi poštuju svoje zavete prema meni. To
sam odavno naučio.
„Neću raskinuti svoj zavet prema Alfredu“, rekao sam, „ali ću
učiniti jedan zavet prema tebi, a to je da se nikada neću boriti protiv
tebe, da je ono što imam i tvoje, i da ću, ukoliko mi zatreba tvoja
pomoć, učiniti sve da je dobijem.“
Ragnar neko vreme nije ništa govorio. Šutnuo je mahovinu koja se
nalazila na vrhu zida i pogledao u izmaglicu. „Ja se zavetujem na isto“,
tiho je rekao; stideo se, kao i ja, pa je opet šutnuo mahovinu. „Koliko
će ljudi dovesti Ivar?“
„Osam stotina?“
Klimnuo je glavom. „A mi jedva da imamo nešto vise od tri
stotine.“
„Neće ni biti borbe“, rekao sam.
„Neće?“
„Ivar će umreti i to će biti kraj“, rekao sam. Dodirnuo sam balčak
,Zmijskog daha’ za sreću i osetio blago ispupčene krajeve krsta, koji
mi je dala Hild. „Umreće“, rekao sam i dalje dodirujući krst, „Gutred će
vladati, a on će činiti ono što mu ti kažeš.“
„Hoćeš li da mu kažem da napadne Elfrika?“, upitao je. Razmišljao
sam o tome. „Nemoj“, rekao sam.
„Ne?“
„Bebanburg je i suviše jak“, rekao sam, „ne postoji još jedna kapija
kao što je postojala u Danholmu. Osim toga, želim lično da ubijem
Elfrika.“
„Hoće li ti Alfred dozvoliti da to učiniš?“
„Hoće“, rekao sam, iako sam sumnjao da bi mi Alfred dozvolio
takav užitak; ipak, bio sam siguran da je moja sudbina da se vratim u
Bebanburg, a verovao sam u takvu sudbinu. Okrenuo sam se,
posmatrajući selo. „Ovde je sve tiho?“
„Sve je utihnulo“, rekao je. „Prestali su da se mole i sada spavaju. I
ti bi trebalo da odeš na spavanje.“
Vratio sam se niz ulicu, ali pre nego što sam legao kraj Gizele, tiho
sam otvorio vrata crkve i ugledao sveštenike i monahe kako spavaju,
obasjani slabom svetlošću nekolicine sveća, koje su treperile na
oltaru. Jedan od njih je hrkao; zatvorio sam tiho vrata, baš kao što sam
ih i otvorio.
Sihtrik me je probudio u zoru, udarajući na dovratak. „Stigli su,
gospodaru!“, vikao je. „Stigli su!“
„Ko je stigao?“
 „Ivarovi ljudi, gospodaru!“
„Gde su?“
„Konjanici, gospodaru, eno ih preko reke!“
Bilo je oko stotinak konjanika; nisu se trudili da pregaze plićak, pa
sam pretpostavio da su ih poslali na severnu obalu reke Svejl kako bi
nam presekli odstupnicu. Ivarove glavne snage pojaviće se na jugu,
iako ta mogućnost nije predstavljala glavno uzbuđenje u maglovitoj
zori. Ljudi su vikali po selu. „Šta je ovo?“, upitao sam Sihtrika.
„Hrišćani su se uznemirili, gospodaru“, rekao je.
Otišao sam do crkve i otkrio da je zlatni relikvijar, sa bradom
svetog Avgustina, dragoceni dar koji je Alfred poslao Gutredu, bio
ukraden. Bio je na oltaru sa ostalim relikvijama, ali nestao je tokom
noći; otac Hrotverd je cvileo kraj izdubljene rupe u zidu od grana, iza
oltara. Tamo je bio i Gutred, koji je slušao starešinu Idreda kako govori
da je ova krađa znak božje osude.
„Osude za šta?“, upitao je Gutred.
„Za pagane, naravno“, pljunuo je Idred.
Otac Hrotverd se ljuljao napred-nazad, kršeći ruke i vičući bogu
da se osveti neznabošcima, koji su oskrnavili crkvu i ukrali
dragocenost. „Otkrij prestupnike, gospode!“, vikao je, a onda je
ugledao mene i očigledno shvatio da mu je stiglo otkrovenje, jer je
uperio prstom u mene. „To je on učinio!“, pljunuo je.
„Jesi li to bio ti?“, upitao je Gutred.
„Nisam, gospodaru“, rekao sam.
„Bio je to on!“, ponovio je Hrotverd.
„Moraš pretražiti sve pagane“, rekao je Idred Gutredu, „jer ako ne
nađemo relikviju, gospodaru, onda nam je poraz izvestan. Ivar cc nas
razbiti zbog ovakvog greha. To će biti božja kazna.“
Bila je to čudna kazna - dozvoliti Dancu, paganinu, da porazi
hrišćanskog kralja, jer je ukradena relikvija, ali se kao proročanstvo
činila dovoljno dobrom, jer je rano popodne, dok su pretraživali crkvu,
u očajničkom pokušaju da pronađu relikvijar, jedan od Ragnarovih
ljudi javio da se pojavila Ivarova vojska. Kretali su se sa juga i već su
formirali živi zid na pola milje od Ragnarovih snaga.
Znači, bilo je vreme da krenemo. Gutred i ja smo već bili u
oklopima, konji su nam bili osedlani, trebalo je samo da krenemo ka
jugu i pridružimo se Ragnarovom živom zidu, ali Gutred je bio veoma
obeshrabren gubitkom relikvije. Dok smo napuštali crkvu, poveo me
je u stranu. „Hoćeš li pitati Ragnara da li je on uzeo relikviju?“, molio
me je. „Ili pitaj da li je to uradio neko od njegovih ljudi?“
„Ragnar je nije uzeo“, rekao sam prezrivo. „Ako želiš da nađeš
kradljivca“, nastavio sam, „pretraži njih.“ Pokazao sam na Ejdana i
njegove konjanike, koji su sada, kada je Ivar bio blizu, bili vise nego
željni da krenu na svoj put ka severu, iako se nisu usuđivali da krenu
dok god su Ivarovi ljudi preprečavali prelazak plićaka preko reke
Svejl. Gutred ih je zamolio da se pridruže našem živom zidu, ali su
odbili; sada su čekali priliku da pobegnu.
„Nijedan hrišćanin ne bi ukrao relikviju!“, povikao je Hrotverd. „To
je delo pagana!“
Gutred je bio prestravljen. Još uvek je verovao u hrišćansku
magiju, a krađu je video kao predskazanje propasti. Očigledno nije
sumnjao na Ejdana; u tom trenutku nije znao na koga da sumnja, pa
sam mu samo olakšao.
Pozvao sam Finana i Sihtrika, koji su čekali da mi se pridruže u
živom zidu. „Ovaj čovek je hrišćanin“, govorio sam Gutredu,
pokazujući Finana. „Jesi li hrišćanin, Finane?“
„Jesam, gospodaru.“
„On je Irac“, rekao sam, „svi znaju da Irci imaju veštinu izviđanja.“
Finan, koji nije imao više veština u izviđanju od mene, pokušavao je
da izgleda tajanstveno. „On će pronaći tvoju relikviju“, obećao sam.
„Hoćeš li?“, Gutred je radoznalo upitao Finana.
„Hoću, gospodaru“, uverljivo je odgovorio Finan.
„Učini to, Finane“, rekao sam, „dok ja ubijem Ivara. I dovedi nam
kradljivca čim ga otkriješ.“
„Hoću, gospodaru“, odgovorio je.
 Sluga mi je doveo konja. „Može li tvoj Irac zaista pronaći
relikviju?“, upitao me je Gutred.
„Daću sve svoje srebro crkvi, gospodaru“, rekao sam dovoljno
glasno kako bi me čulo bar dvadeset ljudi, „daću joj moj oklop, moj
šlem, moje narukvice i moje mačeve ako ti Finan ne donese i relikviju
i kradljivca. On je Irac, a Irci imaju čudne moći.“ Pogledao sam u
Hrotverda. „Čuješ li to, pope? Obećavam sve svoje bogatstvo tvojoj
crkvi ako Finan ne otkrije lopova!“
Hrotverd nije imao šta da odgovori. Gledao je u mene; dao sam
javno obećanje, što je bilo svedočanstvo da sam nevin, pa se zadovoljio
time što je pljunuo na kopita moga konja. Gizela, koja je došla da uzme
uzde moga pastuva, morala je da odskoči u stranu kako bi izbegla
pljuvačku. Dodirnula me je po ruci dok sam zatezao uzengije. „Može li
Finan nad relikviju?“, tiho me je upitala.
„Može“, uveravao sam je.
„Zato što ima čudne moći?“
„Zato što ju je on ukrao, ljubavi“, rekao sam tiho, „po mom
naređenju. Verovatno je sakrio u gomili govana.“ Nasmešio sam joj se,
a ona se lako nasmešila.
Stavio sam nogu u uzengiju i spremao se da uzjašem, ali Gizela me
je ponovo opomenula. „Budi pažljiv“, rekla je. „Ljudi se boje da se bore
protiv Ivara“‘, upozorila me je.
„On je Lotbrok“, odgovorio sam, „a Lotbrokovi se dobro bore. Vole
borbu. Ali oni se bore kao besni psi, puni su besa i divljaštva; na kraju
i umiru kao besni psi.“ Uzjahao sam pastuva, ubacio desnu nogu u
uzengiju, a onda uzeo šlem i štit od Gizele. Dodirnuo sam joj ruku u
znak pozdrava, a onda povukao uzde i krenuo ka jugu, za Gutredom.
Krenuli smo da se pridružimo živom zidu. Bio je to mali živi zid,
koji bi sa krila lako potukle mnogo veće snage, kao što su bile Ivarove,
koje su se postrojavale na jugu. Njegov živi zid je bio vise nego
dvostruko veći od našeg, što je značilo da su njegovi ljudi mogli
opkoliti naše i pobiti nas, krenuvši od ljudi u zadnjim redovima, ka
onima u središnjem delu. Kada bi došlo do bitke, poklali bi nas; Ivarovi
ljudi su to znali. Njihov živi zid se blistao od kopalja i vrhova sekira;
čula se buka koja je nagoveštavala pobedu. Udarali su oružjem po
štitovima, stvarajući tup zvuk, koji je ispunjavao široku dolinu reke
Svejl; taj zvuk je prerastao u snažnu, odjekujući grmljavinu kada su u
središnjem delu svojih linija podigli Ivarovu zastavu sa dva gavrana.
Ispod zastave se nalazila grupa konjanika, koji su prošli kroz živi zid,
jašući ka nama. Medu njima je bio Ivar, bas kao i njegov sin, nalik na
pacova.
Gutred, Stepa, Ragnar i ja odjahali smo nekoliko koraka u susret
Ivaru, a onda smo stali i čekali. U grupi koja nam se približavala bilo je
desetoro ljudi, ali Ivar je bio taj kojeg sam držao na oku. Jahao je na
Vitnereu, bar sam se tako nadao, jer bi mi to bio razlog da se posvađam
sa njim; nagnuo sam se unazad, puštajući Gutreda da istupi nekoliko
koraka. Ivar je zurio u svakog od nas pojedinačno. Bio je potpuno
iznenađen što me vidi, ali ništa nije rekao; činilo se da ga nervira što
vidi Ragnara, bio je prilično oduševljen Stepinom visinom, ali na nas
trojicu nije obraćao pažnju, jer je Gutredu klimnuo glavom. „Govno od
crva“, pozdravio je kralja.
„Lorde Ivare“, odgovorio je Gutred.
„Sada sam u veoma milostivom raspoloženju“, rekao je Ivar. „Ako
odeš, onda ću tvojim ljudima poštedeti živote.“
„Nema svađe koju ne možemo srediti dogovorom“, rekao je
Gutred.
„Dogovor!“, pljunuo je Ivar, a onda odmahnuo glavom. „Idi van
Nortumbrije, idi daleko, govno od crva“, nastavio je. „Beži svome
prijatelju u Veseks, ali ostavi ovde svoju sestru kao taoca. Ako tako
učiniš, biću milostiv.“ On nije bio milostiv, nego praktičan. Danci su bili
svirepi ratnici, ali i mnogo oprezniji nego što bi njihov izgled to
nagoveštavao. Ivar je bio spreman da se bori, ali je bio spremniji da
dogovori predaju, jer tako ne bi izgubio ljude. Dobio bi bitku, to je
znao, ali bi u postizanju te pobede izgubio šezdeset do sedamdeset
ratnika, što je činilo celokupnu posadu jednog broda; to je za njega bila
visoka cena. Bilo je bolje ostaviti Gutreda u životu i ne platiti cenu
bitke. Ivar je pomerio Vitnerea u stranu kako bi prošao pored Gutreda
i Ragnara. „Imaš čudno društvo, lorde Ragnare.“
„Pre dva dana ubio sam Kjartana Okrutnog“, rekao je Ragnar.
„Danholm je sada moj. Mislim da ću ipak ubiti i tebe, lorde Ivare, da ne
bi pokušao da mi ga oduzmeš.“
Izgledalo je kao da se Ivar trgnuo, što je bilo moguće. Pogledao je
u Gutreda, zatim u mene, kao da je tražio potvrdu o Kjartanovoj smrti,
ali sa naših lica nije mogao ništa da pročita. Ivar je slegao ramenima.
„Sukobio si se sa Kjartanom“, rekao je Ragnaru, „a to su tvoja posla, a
ne moja. Pozdravio bih te kao prijatelja. Naši očevi su bili prijatelji, zar
ne?“
„Bili su“, rekao je Ragnar.
„Onda bi trebalo da obnovimo to prijateljstvo“, rekao je Ivar.
„Zašto bi on bio prijatelj lopovu?“, upitao sam.
Ivar je pogledao u mene; iz njegovih zmijskih očiju nije se moglo
pročitati šta misli. „Juče sam gledao kozu kako povraća“, rekao je, „a
ono što je povratila podseća me na tebe.“
„Ja sam juče gledao kozu kako sere“, uzvratio sam, „a ono što je
israla podseća me na tebe.“
Ivar se na to nasmejao, ali je odlučio da ne nastavi sa razmenom
uvreda. Njegov sin je pak isukao mač; Ivar je podigao ruku kao znak
upozorenja kako bi mladiću stavio do znanja da još nije došlo vreme
za ubijanje. „Idi“, rekao je Gutredu, „idi daleko i zaboraviću da sam te
ikada poznavao.“
„Kozji brabonjci su me podsetili na tebe“, rekao sam, „ali me njihov
smrad podsetio na tvoju majku. Bio je to užegao smrad, al’ šta da
očekuješ od kurve koja je rodila lopova?“
Jedan Ivarov ratnik je zadržao Ivarovog sina. Ivar me je samo
gledao i neko vreme nije ništa govorio. „Mogao bih da se pobrinem da
ti smrt potraje koliko i tri sunčeva zalaska“, rekao je na kraju.
„Ali ako vratiš ukradeno, lopove“, rekao sam, „prihvatiću dobru
presudu kralja Gutreda prema tebi; onda ćemo možda pokazati
milost.“
 Ivar je izgledao više zbunjeno nego uvređeno. „Šta sam ukrao?“,
upitao je.
„Jašeš moga konja“, rekao sam, „i hoću da mi ga sada vratiš.“
Potapšao je Vitnerea po vratu. „Kada umreš“, odgovorio je, „daću da ti
uštave kožu i napraviću sedlo od nje kako bih ostatak svog života
mogao da provedem prdeći po tebi.“ Pogledao je u Gutreda. „Idi“,
rekao je, „idi daleko. Ostavi sestru kao taoca. Daću ti nekoliko
trenutaka da se pribereš, a ako se to ne dogodi, ubiću te.“ Okrenuo je
konja.
„Kukavice“, dobacio sam mu. Nije se obazirao na mene, prošao je,
jašući Vitnerea kroz redove svojih ljudi, koje je proveo kroz živi zid.
„Svi Lotbrokovi su kukavice“, rekao sam. „Beže. Šta si uradio, Ivare?
Upišao si se, u strahu od moga mača? Pobegao si od Škota, a sada bežiš
od mene?“
Mislim da je pominjanje Škota upalilo. Taj veliki poraz je i dalje bio
svež u Ivarovom sećanju; ja sam skinuo krastu sa te rane, i u tom
trenutku je narav Lotbrokovih, koju je uspevao da kontroliše,
proradila. Divlje je udario Vitnerea da se okrene, što je konj i učinio
kada je Ivar isukao svoj veliki mač. Galopirao je ka meni, ali ja sam
prošao kraj njega, krećući se prema širokom prostranstvu ispred
njegove vojske. Želeo sam da Ivar tu umre, da ga vide svi njegovi ljudi;
na tom mestu sam okrenuo svog pastuva. Ivar me je sledio, ali prvo je
proverio Vitnerea, koji je udarao o meku mahovinu prednjim, desnim
kopitom.
Mislim da je Ivar želeo da tako lako ne izgubi glavu, ali bilo je
prekasno. Svaki čovek, u oba živa zida, mogao je videti da je isukao
mač i gonio me na otvorenu ledinu; nije mogao tek tako odustati od
izazova. Sada je morao da me ubije, a nije bio siguran da li može to da
uradi. Bio je dobar, ali je pretrpeo ranjavanje, zglobovi su ga boleli, a i
znao je kakav ugled uživam.
Njegova prednost bio je Vitnere. Poznavao sam tog konja, znao
sam da se borio kao i većina ratnika. Da je hteo, Vitnere je mogao ujesti
moga konja, a ritnuo bi i mene; zato je moj prvi cilj bio da izbacim Ivara
iz sedla. Ivar me je posmatrao. Mislim da je odlučio da me pusti da prvi
napadnem, jer nije pustio Vitnerea da napadne; umesto da krenem na
njega, okrenuo sam svog pastuva ka Ivarovom živom zidu. „Ivar je
lopov!“, povikao sam njegovim vojnicima. Pustio sam da mi ,Zmijski
dah' visi o pojasu. „On je običan lopov, koji je pobegao pred Škotima!“,
povikao sam. „Bežao je kao išibano kuče! Plakao je kao dete kada smo
ga našli!“ Nasmejao sam se, ali sam i dalje posmatrao Ivarov živi zid.
„Plakao je jer je bio povređen“, govorio sam, „a u Škotskoj ga zovu Ivar
Slabašni.“ Krajičkom oka sam primetio da je ovo izazivanje urodilo
plodom i da je Ivar okretao Vitnerea ka meni. „On je lopov“, povikao
sam, „i kukavica!“ Dok sam uzvikivao poslednju podrugljivu uvredu,
kolenom sam dodirnuo konja, koji se okrenuo; podigao sam štit.
Vitnere je jurio iskolačenih očiju i iskeženih zuba, njegova velika
kopita podizala su mokru mahovinu; dok se približavao, uzviknuo
sam njegovo ime. „Vitnere! Vitnere!“ Znao sam da mu Ivar, verovatno,
nije dao isto ime, ali možda je Vitnere zapamtio kako sam ga zvao, ili
me se sećao, jer je načuljio uši, podigao glavu i usporio korak; u isto
vreme, ja sam poterao svoga konja ka njemu.
Kao oružje sam upotrebio štit. Njime sam samo jako udario Ivara,
a u is tom trenutku, podigao sam desnu uzengiju; Ivar je pokušavao da
okrene Vitnerea, ali veliki pastuv je bio zbunjen i nije održao
ravnotežu. Moj štit je udario o Ivarov štit, svojom težinom sam
doprineo udaru ne bih li ga odgurnuo unazad. Postojala je mogućnost
da padnem, a on da ostane u sedlu, ali nisam se usuđivao da ispustim
ni štit ni mač kako bih uhvatio Ivara. Ostalo mi je da se nadam da će
ga moja težina oboriti na zemlju. „Vitnere!“, ponovo sam povikao;
pastuv se napola okrenuo ka meni; taj mali pokret, ujedinjen sa
mojom težinom, bio je dovoljan da oborim Ivara. Pao je na desnu
stranu, a ja sam se srušio između dva konja. Jako sam se udario
prilikom pada, a pastuv kojeg sam jahao nesmotreno me je udario,
tako da sam se našao iza Vitnereovih stražnjih nogu. Uspeo sam da se
podignem, da ,Zmijskim dahom’ udarim Vitnerea po sapima kako bih
ga oterao, a zatim sam se sakrio iza štita, jer me je Ivar napao.
Oporavio se od pada brže od mene; njegov mač je svom silinom udario
po mom štitu i verovatno je očekivao da ustuknem pred tim udarcem,
ali uspeo sam da ga zaustavim. Moja leva ruka je, ranjena kopljem u
Danholmu, zadrhtala od siline udarca njegovog mača, ali ja sam bio
viši, teži i jači od Ivara; snažno sam ga odgurnuo svojim štitom.
Znao je da će izgubiti. Bio je dovoljno star da mi bude otac,
usporavale su ga stare rane, ali je i dalje bio Lotbrok, a oni su učili da
se bore od trenutka kada ih okote. Pojurio je režeći ka meni,
pretvarajući se da će mačem napasti odozgo, ali brzo ga je spustio
dole; nastavio sam da se krećem, odbijam njegove napade, primajući
njegove udarce svojim štitom, čak nisam pokušavao ni da mu
uzvratim. Umesto toga sam ga zadirkivao. Rekao sam mu da je jadni
starac. „Ubio sam ti strica“, zajedljivo sam mu govorio, „a on je bio
mnogo bolji od tebe. A kada ti budeš mrtav, starče, prosuću creva
onom pacovu kojeg zoveš sinom. Gavrane ću nahraniti njegovim
telom. Je P to najbolje što umeš?“
Pokušavao je da me okrene, ali prejako je krenuo, okliznuo se na
mokroj travi i pao na koleno. Već tada sam mogao da ga ubijem, jer
nije imao ravnotežu, a ruka kojom je držao mač bila mu je na travi;
odmakao sam se od njega i pustio ga da ustane; s vi Danci su videli šta
sam uradio, a onda su videli i da sam odbacio svoj štit. „Daću mu
priliku“, doviknuo sam im. „On je jadni, mali lopov, ali daću mu
priliku!“
„Ti kurvinsko, saksonsko kopile“, zarežao je Ivar i ponovo jurnuo
na mene. Tako je voleo da se bori. Napad, napad, napad. Pokušavao je
da iskoristi svoj štit i da me odbaci nazad, ali odskočio sam u stranu i
jako ga udario ravnim delom ,Zmijskog daha’, po strani šlema na
potiljku. Od siline udarca se po drugi put zateturao, a ja sam se ponovo
odmakao. Želeo sam da ga ponizim.
Kada se drugi put zateturao, postao je oprezniji, pa je oprezno
kružio oko mene. „Zbog tebe sam postao rob“, rekao sam, „a ni to nisi
mogao da uradiš kako treba. Hoćeš li da mi daš svoj mač?“
„Kozije govno“, rekao je. Brzo je napao, krenuvši na moj vrat,
spuštajući mač kako bi mi u poslednjem trenutku spotakao levu nogu;
samo sam se izmakao u stranu i udario ga ,Zmijskim dahom’ po guzici;
tako sam ga udaljio.
 „Daj mi svoj mač“, rekao sam, „i ostaviću te u životu. Stavićemo te
u kavez, a ja ću te prikazivati po Veseksu. Ovo je Ivar Ivarson, Lotbrok,
govoriću narodu. Lopov koji je pobegao od Škota.“
„Kopile“, ponovo je napao, ovoga puta pokušavajući da me raspori
izuzetno snažnim zamahom mača; povukao sam se unazad, a velika
oštrica njegovog mača prozujala je pored mene; stenjao je dok je
povlačio oštricu unazad; bio je besan i očajan; zamahnuo sam
Zmijskim dahom’ tako da je mač prošao pored njegovog štita i udario
ga po grudima; snaga udarca ga je odbacila unazad. Spotakao se kada
je usledio novi udarac; bio je to brz udarac, koji je zazvečao po bočnoj
strani njegovog šlema; ponovo se sapleo, jer ga je udarac ošamutio;
moj treći udarac ustremio se na njegov mač takvom brzinom da mu je
ruka kojom je držao mač odletela unazad, a vrh ,Zmijskog daha’ mu je
bio na grlu.
„Kukavice“, rekao sam, „lopove.“
Gnevno je povikao i silovito zamahnuo mačem, ali pomerio sam se
unazad i pustio da udarac ode u prazno. Onda sam snažno zario
,Zmijski dah’ nadole, u njegov desni zglob na nozi. Tada je zaječao, jer
sam mu slomio kosti na zglobu.
„Teško je boriti se bez mača“, rekao sam mu, i ponovo ga napao,
ovoga puta zamahnuvši mačem tako da mu je mač ispao. Sada mu se
u očima video strah. Ali ne strah čoveka koji se suočava sa smrću, nego
strah ratnika koji umire bez mača u ruci.
„Načinio si roba od mene“, rekao sam i zamahnuo ,Zmijskim
dahom’ napred, pogodivši ga u jedno koleno; pokušavao je da
uzmakne, da dohvati svoj mač; ponovo sam ga udario po kolenu,
ovoga puta jače, probijajući kožni korporan i zasecajući kost; pao je na
drugo koleno. „Zmijskim dahom’ sam ga udario po šlemu, a onda stao
iza njega. „Načinio je roba od mene“, povikao sam njegovim ljudima, „i
ukrao mi konja. Ali, on je i dalje Lotbrok.“ Sagnuo sam se, podigao
njegov mač svojim i dodao mu ga. Uzeo ga je.
„Hvala ti“, rekao je.
 Tada sam ga ubio. Glavu sam mu napola skinuo sa ramena.
Zakrkljao je, zadrhtao i pao na travu, ali je i dalje držao mač. Da sam
ga pustio da umre bez mača, onda bi mnogi Danci, koji su posmatrali
našu borbu, mogli pomisliti da sam bez razloga surov. Shvatili su da
mi je bio neprijatelj i da sam imao razlog da ga ubijem, ali niko od njih
nije smatrao da mu treba uskratiti ulazak u dvoranu mrtvih. A jednoga
dana, mislio sam, Ivar i njegov stric će me tamo dočekati, jer se u
dvorani mrtvih gostimo sa svojim neprijateljima i secamo se naših
borbi, a onda se ponovo borimo.
Tada sam začuo krik i ugledao Ivara, njegovog sina, kako galopom
juri ka meni. Dolazio je baš kao i njegov otac, besan i pun neobuzdane
siline; sagnuo se kako bi me presekao napola, ali sam Zmijskim
dahom’ odbio udarac; ,Zmijski dah’ je bio mnogo bolji mač od
njegovog. Udarac mi je prostrujao rukom, ali se zato Ivarov mač
slomio. Prošao je pored mene u galopu, držeći slomljeni mač; dvojica
slugu njegovog oca su ga sustigla i odvela pre nego što bi bio ubijen.
Pozvao sam Vitnerea.
Prišao mi je. Potapšao sam ga po nosu, pridržao sedlo i zajahao ga.
Okrenuo sam ga prema Ivarovom živom zidu, koji sada nije imao
vodu, i pozvao Gutreda i Ragnara da mi se pridruže. Zaustavili smo se
na dvadeset koraka od obojenih danskih štitova. „Ivar Ivarson je
otišao u Valhalu“, povikao sam, „i nije ponižen u smrti! Ja sam Utred
Ragnarson! Ja sam čovek koji je ubio Ubu Lotbroksona, a ovo je moj
prijatelj, erl Ragnar, koji je ubio Kjartana Okrutnog! Mi služimo kralju
Gutredu!“
„Jesi li ti hrišćanin?“, povikao je jedan čovek.
Pokazao sam mu svoju amajliju sa Torovim čekićem. Ljudi su
prenosili vest o Kjartanovoj smrti duž redova sa štitovima, sekirama i
mačevima. „Ja nisam hrišćanin!“, povikao sam kada su se ponovo
utišali. „Ali sam video hrišćanske čarolije! Hrišćani su svoju magiju
pokazali kroz kralja Gutreda! Zar niko od vas nije bio žrtva
čarobnjaka? Zar nikome od vas nije crkavala stoka ili se razbolela
žena? Svi vi znate za čarolije, a hrišćanski čarobnjaci prave velike
čarolije! Imaju leševe i odsečene glave, koje koriste da prave čarolije i
ispredaju svoje čini oko našeg kralja! Ali čarobnjak je načinio grešku.
Postao je pohlepan i prošle noći je ukrao blago od kralja Gutreda! Ali,
Odin je otklonio čaroliju!“ Okrenuo sam se u sedlu i video da Finan
najzad dolazi iz tvrđave.
Zadržale su ga kavgadžije, na ulazu u tvrđavu. Neki monasi su
pokušali da spreče Finana i Sihtrika da izađu, ali umešalo se
dvadesetak Ragnarovih ratnika; Irac je dolazio jašući preko pašnjaka.
Vodio je oca Hrotverda, bolje reći, Finan je vukao sveštenika za kosu;
sveštenik nije imao šta drugo da radi osim da, spotičući se, trci kraj
Finanovog konja.
„Ovo je hrišćanski čarobnjak, Hrotverd!“, povikao sam. „Napao je
kralja Gutreda svojim čarolijama, magijom leševa, ali smo ga otkrili i
skinuli čarolije sa kralja Gutreda! Sada vas pitam - šta da radimo sa
čarobnjakom?“
Na to pitanje postojao je samo jedan odgovor. Danci, koji su dobro
znali da je Hrotverd bio Gutredov savetnik, želeli su njegovu smrt.
Hrotverd je, u međuvremenu, kleknuo na travu, sklopljenih ruku,
gledajući u Gutreda. „Nemoj, gospodaru!“, molio je.
„Ti si kradljivac?“, upitao je Gutred. Nije mogao da veruje.
„Našao sam relikviju među njegovim stvarima, gospodaru“, rekao
je Finan i pružio Gutredu zlatni relikvijar. „Bila je umotana u jednu od
njegovih košulja, gospodaru.“
„Laže!'‘, bunio se Hrotverd.
„On je tvoj kradljivac, gospodaru“, rekao je Finan s poštovanjem, a
onda se prekrstio. „Kunem se Hristovim svetim telom.“
„On je čarobnjak!“, doviknuo sam Ivarovim ratnicima. „Zbog njega
će vam se stoka teturati, on će baciti bolest na vaša tela, zbog njega će
vam žene biti jalove, a deca bolesna! Želite li ga?“
Zaurlali su, tražeći da im damo Hrotverda, koji je nekontrolisano
plakao.
„Dobićete ga“, rekao sam, „ako priznate Gutreda za svog kralja.“
Povikali su u znak odobravanja. Ponovo su udarali mačevima i
kopljima po štitovima, ali ovoga puta kao znak da prihvataju Gutreda;
sagnuo sam se i uzeo uzde njegovog konja. „Vreme je da ih pozdraviš,
gospodaru“, rekao sam mu. „Vreme je da budeš milostiv prema njima.“
„Ali...“, pogledao je ka Hrotverdu.
„On je kradljivac, gospodaru“, rekao sam, „a kradljivci moraju
umreti. Takav je zakon. Tako bi uradio Alfred.“
„Tako je“, rekao je Gutred; oca Hrotverda prepustili smo Dancima
i slušali kako umire laganom smrću. Ne znam šta su mu uradili, jer nije
mnogo ostalo od njegovog tela, iako je na mestu na kojem je umro
trava bila krvava u krugu od mnogo jardi.
Te noći napravili smo bedno slavlje. Bedno jer skoro da nismo ni
imali hrane, ali je bar bilo dovoljno piva. Danski vazali su se Gutredu
zakleli na vernost, dok su se sveštenici i monasi motali po crkvi,
očekujući ubijanje. Hrotverd je bio mrtav, Jenberht je bio ubijen, pa su
svi očekivali da i sami postanu mučenici; ipak, bilo je dovoljno ostaviti
dvanaestoricu treznih Gutredovih ljudi da ih zaštite. „Dopustiću im da
izgrade svetilište za svetog Katberta“, rekao mi je Gutred.
„Alfred će se složiti sa tim“, rekao sam.
Zurio je preko vatre, koja je gorela u jednoj od ulica Setrehta.
Ragnar se, uprkos povređenoj ruci, rvao sa jednim Dancem koji je
služio Ivara. Obojica su bila pijana, a drugi pijani ratnici su ih bodrili i
kladili se ko će pobediti. Gutred je gledao, ali nije posmatrao
nadmetanje. Razmišljao je. „Nikada ne bih poverovao da je otac
Hrotverd lopov“, rekao je na kraju zbunjeno.
Gizela se zakikotala, sklupčana ispod mog ogrtača i naslonjena na
moje rame. „Niko ne bi poverovao da smo ti i ja bili robovi,
gospodaru“, odgovorio sam, „a ipak je bilo tako.“
„Tako je“, rekao je začuđeno, „bili smo robovi“
Naše živote oblikuju tri prelje. One sede kod korena igdrasila i
tamo zbijaju sale. Bilo im je zadovoljstvo da od Gutreda-roba, stvore
Gutreda-kralja, baš kao što im je bilo zadovoljstvo da me ponovo
pošalju na jug, u Veseks.
 Dok su se u Bebanburgu, gde sivo more nikada ne prestaje da
udara po dugim, bledim obalama, a hladni vetar nad dvorom vijori
zastavu sa vučijom glavom, plašili moga povratka.
Jer sudbina se ne može prevariti, ona nas vodi, a svi mi smo njeni
robovi.
Istorijska napomena
 „Gospodari severa“ počinju mesec dana nakon zapanjujuće
Alfredove pobede nad Dancima kod Etanduna, koja je ispričana u
„Bledom konjaniku“. Gutrum, voda pobeđene vojske, povukao se u
Sipenham, gde je Alfred postavio opsadu, ali neprijateljstvo se ubrzo
okončalo, jer su Alfred i Gutrum postigli mir. Danci su se povukli iz
Veseksa, a Gutrum i njegovi vodeći erlovi postali su hrišćani. Alfred je,
za uzvrat, priznao Gutruma kao kralja Istočne Anglije.
Oni koji su pročitali prve dve knjige iz ovog serijala znaju da je
Gutrum bio poznat po tome što se slabo pridržavao mirovnih
sporazuma. Prekršio je primirje u Verhemu, baš kao i primirje koje je
dogovoreno u Egziteru, ali zato se držao poslednjeg mirovnog
dogovora. Gutrum je prihvatio Alfreda kao krštenog kuma i kršteno
ime Etelstan. Jedna priča kaže da je kršten u krstionici koja se još uvek
može videti u crkvi u Aleru, u Somersetu; izgleda da je ovo
pokrštavanje bilo istinsko, jer je, po povratku u Istočnu Angliju, vladao
kao hrišćanski monarh. Pregovori između Gutruma i Alfreda nastavili
su se, jer su 886. godine potpisali mirovni sporazum u Već moru, koji
je Englesku podelio na dve uticajne sfere. Veseks i južna Mersija
pripali su Saksoncima, dok su Istočna Anglija, severna Mersija i
Nortumbrija bile potčinjene danskim zakonima. Tako su Danci uveli
zakone u istočne delove Engleske, po kojima bi danski kraljevi trebalo
da vladaju još neko vreme; u tim delovima i dalje su primetni uticaji
ovog doba u nazivima mesta i dijalektima.
Ovim sporazumom Alfred je priznao da nema dovoljno snaga da
istera Dance iz Engleske, dime je kupio vreme da učvrsti Veseks.
Problem je bio u tome što Gutrum nije bio kralj svih
Danaca, jer su neki Nordijci ostavljeni po strani, pa nije mogao da
spreči nove napade na Veseks. Ti napadi će se izvoditi s vremena na
vreme, a njih ću opisati u narednim romanima; ali, pobeda kod
Etanduna i postizanje mira sa Gutrumom u velikoj meri su obezbedili
nezavisnost Veseksa, omogućivši Alfredu i njegovim naslednicima da
ukinu danske zakone. Jedan od prvih Alfredovih koraka u tom dugom
procesu bio je da uda svoju najstariju ćerku Etelfled za Etelreda od
Mersije, stvorivši na taj način savez koji je trebalo da poveže Saksonce
u Mersiji sa onima u Veseksu. Etelfled se s vremenom dokazala kao
velika heroina u borbi protiv Danaca.
Pomeranje sa istorije Veseksa, iz kasnog devetog veka, na istoriju
Nortumbrije, isto je što i prelaz iz svetlosti u zbunjujuću tamu. Čak se
ni liste vladara na severu, na kojima su imena kraljeva i datumi
njihovih vladavina, ne podudaraju, ali, uskoro je, posle bitke kod
Etanduna, presto u Jorku (Eofervik, Jofervik) zaista preuzeo kralj po
imenu Gutred (neki izvori ga nazivaju Gutfrit). On je došao na mesto
saksonskog kralja, koji je, bez sumnje, bio danska marioneta; vladao
je tokom devedesetih godina devetog veka. Gutred je značajan zbog
dve stvari: prvo iako je bio Danac, bio je hrišćanin, i drugo - oduvek je
postojala prida da je nekada bio rob, pa sam na osnovu tih skromnih
otkrića sastavio ovu priču. Sigurno je bio povezan sa starešinom
Idredom, koji je bio duvar tela svetog Katberta (kao i glave svetog
Osvalda i jevanđelja iz Lindisfarene), a Idred će na kraju, u Katbertovu
slavu, sagraditi veliki hram kod Kunkačestera (danas Čester-le-Strit, u
oblasti Duram). Godine 995. svečevo telo je konačno ostavljeno da
počiva u Duramu (Danholm), gde se i danas nalazi.
Kjartan, Ragnar i Gizela su izmišljeni likovi. Ivar je postojao, ali
sam sebi dao veliku slobodu u stvaranju njegove životne priče.
Uglavnom su ga spominjali njegovi naslednici, koji su na severu
stvorili mnogo problema. O tvrđavi iz devetog veka, u Duramu, nema
zapisa; čini mi se da je teško ne obratiti pažnju na mesto koje se tako
lako moglo odbraniti, a još teže da su ostaci takve tvrđave uništeni
tokom gradnje velike katedrale i zamka, koji se već hiljadu godina
nalaze na tom grebenu. Postojala je tvrđava po imenu Bebanburg, koja
je tokom vremena pretvorena u sadašnji dvorac Bamburg; u
jedanaestom veku njome je upravljala porodica po imenu Utred, koji
su bili moji preci, ali nam o aktivnostima porodice u kasnom devetom
veku ništa nije poznato.
Priča o Engleskoj iz kasnog devetog i ranog desetog veka I jeste
priča koja se seli iz Veseksa na sever. Utredova sudbina, koju upravo
počinje da prepoznaje, jeste da bude u središtu ponovnog osvajanja
zemlje od Zapadnih Saksonaca; ta zemlja će postati poznata pod
imenom Engleska, što znači da su njegova ratovanja daleko od
završetka. Zato će mu ponovo biti potreban ,Zmijski dah’.
 Bernard Kornvel
GOSPODARI SEVERA
Izdavač
OTVORENA KNJIGA
Dragiše Lapčevića 11
Beograd
Za izdavača
Petar Nikolić
Prevod
Dragan Stijelja Jovanović
Lektura i korektura
Svetlana Bogdanović
Likovna obrada korica
Mario Lampić
Slog i prelom
Svetlana Stamenić
Plasman
011/753392
065/2298113
Štampa
OTVORENA KNJIGA,
Beograd
Tiraž
1000 primeraka