Nijaz MUJDANOVIĆ

PRIČA O GENGI

Gengo je bio veselo dijete. Radost mu je davala toliku snagu da je cijelu mladost samo trčao,
skakao i igrao se. No, njegovo trčkaranje i djetinjstvo završili su se u trenu kada je Gengo završio
bravarski zanat i ušao u fabriku kao radnik...
Još samo tri dana Gengo je trčao, skakao i igrao se alatom kao nedorastao dječak pun ljubavi
i života, a onda, četvrti dan se sa njim desilo nešto čudno...
Odjednom, umjesto baletanskog skoka, koraka od sedam milja, Gengo je počeo da vuče
desnu nogu po bravariji, metući njome špenu i rđu... U početku su svi mislili da je Gengo obični
folirant i simulant, da je neradnik. No, Gengo je bio marljiv i radan mladić, pa su svi pomislili da je
Gengo, možda, stvarno bolestan i zbog toga pomalo "usporen". Čitava čaršija se počela da brine za
njegovo zdravlje, i počeli su ga nagovarati da ide doktoru. Međutim on nije želio da ide doktoru jer
je smatrao da nije bolestan. Na kraju ga je socijalni radnik, koji se brinuo o radnicima kao o maloj
djeci, odvukao silom doktorima na preglede. Doktori nisu mogli ništa ustanoviti kakva je to bolest
napala Gengu, ali nisu bili ni sigurni da je simulant jer je bio dobar i odgovoran radnik. Pošto su
doktori bili pametni ljudi, jer da nisu pametni ne bi bili doktori, oni nađoše rešenje i za Gengu i za
socijalnog radnika, i za bravariju, a Boga mi, pomalo i za sebe. Na latinskom napisaše dijagnozu
koju ni Gengo, ni socijalni radnik, ni bravarija, a Boga mi, ni oni nisu mogli pročitati i odgonetnuti,
i preporučiše lakši invaliditet za Gengu. I Gengo dobi lakši posao.
Međutim, Gengi to nije pomoglo da prestane šepati na desnu nogu, nego je i dalje “šantao”,
kako su voljeli da kažu radnici u svojoj bezazlenoj šali. I tako je Gengo godinama vukao desnu
nogu za sobom, ali pošto je imao lakše radno mjesto, šantavu nogu i malo klikera, on, upisa faks, I
nekoliko mjeseci prije nego će rat buknuti, završi za "indžinjera", kako reče njegova baba
Peršuna… Odmah, u bravariji, dadoše Gengi drugo radno mjesto koje kao inžinjer i zaslužuje. I,
gle čuda, Gengo prestade šantati. Radnici u bravariji se začudiše i skontaše da ih je Gengo
godinama naguzivao i folirao, i bijaše im ponos dobro poljuljan. Ali posle tri dana Gengo opet poče
šantati i radnici ga počeše tapšati po leđima, izvinjavati mu s i za ono što mu kao inžinjeru smijahu
reći i za ono što su mu mislili.
I tako je Gengo šantao po kancelariji bravarije sve dok ne buknu rat. Kakav rat? Kurčev…
Zar je to bitno na Balkanu, na kojem svako par decenija izbija neki rat, revolucija, seljačka buna???
Čim izbi rat bravarija prestade sa radom jer su je preko noći "tamo neki lopovi opljačkali". Svi
radnici bravarije ostadoše bez posla. Viljuškarist Bukvan, dugogodišnji udarnik bravarije, utrpa
Gengi pušku u ruku i Gengo odšepa svoje ratovanje po bosanskim planinama. Kad rat minu i dođe
ono što se zove sloboda…
Gengo, pošto nije imao vremena da se bavi “poslovima” u ratu, jer je šepao po planinama,
bijaše go ko crkveni miš. Sjeti se svoje bravarije i svog viljuškarista Bukvana koji je sada bio
pukovnik po činu i vlasnik “virme”, i ponada se da će se tu za njega, kao starog radnika, naći neki
poslić. Ali, avaj, sva mjesta zauzeli neki što se "roćkaju i rolaju" sa gazda Bukvanom, čak i ona koja
još nisu ni otvorena. Vidje Gengo da se tu neće ohljebiti pa emigrira u Ameriku idući kao i svi
njegovi pošteni i vrijedni preci trbuhom za kruhom.
U Americi, za čudo živo, odmah mu dadoše posao, doduše ne posao “indžinjera” jer oni nisu
znali da pročitaju niti prevedu njegovu diploma. Dadoše mu posao bravara pošto su vidjeli da su mu
ti poslovi poznati. Ono što ga najviše začudi bijaše da su ga primili onako šantavog i šepavog, ali
posle desetak dana vidje da to nije ništa jer u demokratskoj i humanoj Americi rade i "gipsonje",
bezruki, i beznogi, da bi platili zdravstveno osiguranje i imali dovoljno zelenih novčanica za
alkoholisanje i drogiranje. I bijaše lijepo Gengi dok je šepao i šantao po američkoj bravariji jer mu
se niko nije rugao što šepa, "šanta i štampa". Bilo je važno da dobro radi pravi gazdi pare…
I bi Gengi lijepo nekoliko godina u bravariji, a Boga mi i gazdi. A onda, jednoga dana,
Gengo ne dođe na posao. Svi se zapitaše o Genginom zdravlju, o njegovoj nozi, da mu nije možda
otpala te sad američki stručnjaci prišivaju drugu, da bi za par dana mogao opet "šantati" po
bravariji… Prođe nekoliko dana a Gengo se ne pojavi u bravariji, a onda jednoga dana utrča u
bravariju veselo skakućući, cupkajući, trčkarajući. Ni traga od šepanja ili vučenja noge po
bravariji. Radnici odmah pomisliše da su mu doktori "prihektali novu nogu" i da će sada da pravi
još više para sebi, bravariji, a Boga mi, naročito, gazdi… Ali Gengo optrča tri kruga oko bravarije i
odmah razbi njihove zablude i iluzije rekavši im da mu je sa nogom sve u redu, da doktori tu nisu
ništa čačkali, nego da je on dobio pet miliona dolara na Lotu i da je zbog toga sretan. Svi se
začudiše, ne zbog toga što Gengo dobi toliko novaca, nego što naglo prestade da vuče desnu nogu
za sobom.
Priča o ovom čudu proširi se širom Amerike. Na Gengu počeše atakovati dosadni reporteri i
voditelji iz osamdeset tri i po hiljade američkih TV-kuća, novinari iz osamdeset tri i po hiljade
američkih novinarskih kuća, doktori i advokati iz osamdeset i tri i po hiljade američkih kućnih
bolnica i isto toliko advokatskih kancelarija, Reporteri, voditelji, novinari mu nudiše velike pare da
im proda svoju priču o čudnom izlječenju već videći zaluđene američke mase kako svršavaju
(poslove) gutajući Gengovu fantastičnu priču. Nekoliko miliona popova, rabina, hodža iz osamdeset
tri i po hiljade američkih religijskih ustanova tražiše od Genge da kaže kako su oni i njihove
religijske ustanove zaslužne za iscjeljenje koje bi primijenjeno na Gengi.
Gengo je mjesecima bježao od ove kamarile, skrivao se, i na kraju mu dojadi, kupi kartu u
jednom pravcu za Havaje. Od stvari spakova samo svoj laptop i kasetu sa onom pjesmom koju je
Bebek pjevao davno prije rata a govori nešto kao: "Sve u finu materinu, vaš san je ukakan, vaš dan
je dosadan…", te pod terorom gore navedenih dođe na aerodrom. Ovi gore navedeni su ga molili,
kumili, plakali, klečali na koljenima pred njim, preklinjali da ne odlazi, da ih siromaške ne ostavlja
bez hljeba, nudili mu milione da kaže istinu koju su oni već bili napisali. još samo da je razglase, ali
sve uzalud. Gengo je čvrsto bio odlučio da se povuče iz javnosti u havajsku izolaciju. Niko od njih
nekoliko miliona uglednih građana USA ne sjeti se da postavi pravo pitanje Gengi i da se i ova
ovozemaljska tajna razotkrije…
I Gengo bi svoju tajnu odnio sa sobom da ga na aerodromu ne zaustavi rođak sa Balkana
koji je znao da Gengo vuče desnu nogu od kada je kročio nogom u bravariju, a sada videći ga da
hoda normalno, postavi pravo pitanje:
- Pa što bolan, Gengo, zajebavaš narod oko sebe vukući nazdravo desnu nogu decenijama, a nisi
bolestan?
Gengo mu kratko odgovori:
- Svi bi vi vukli desnu ili lijevu nogu za sobom kada bi samo poželjeli da iskreno progledate i
vidjeli bi da na lancu vučete robijašku kuglu, i da zbog toga šepate. Kad dobih pet miliona na Lotu
ja je zbacih... Sve u finu materinu, vaš san je ukakan, vaš dan je dosadan - otpjeva Gengo i razguli u
avion za Havaje...
Dobri rođak se počeša po glavi ništa ne shvatajući, a kamarila Amerikanaca pomisli da ovo za
lanac i kuglu važi samo za Bosance i bi im lakše...