Франц ФИМАН

ЖОНГЛЕР У КИНУ ИЛИ ОСТРВО СНОВА

Тог дана видио сам га први пут, а данас знам да је то било и посљедњи пут. У један сат
поподне се огласило звоно на вратима, што је било уобичајено за то доба дана. Налазио
сам се у библиотеци у којој сам прелиставао очеве анатомске књиге, које су за мене биле
забрањене и које је отац из предострожности држао подаље од мене. Кренуо сам према
вратима вукући ногу за ногом (прије сам то чинио журно, али сада, након што сам ту
дужност обављао већ годину дана, ишао сам према вратима тешка корака), а онда сам се
сјетио да данас не смијем никоме отварати врата. Био сам сâм у стану; мајка је са
служавком и очевом помоћницом отишла у сусједно село да купи сочне крушке, док се
отац налазио у некој од својих кућних визита, са којих се није враћао прије три сата
поподне. Ниси имао среће, стари мој, данас није твој дан!
И баш у часу кад сам намјеравао да се поново вратим до полица са књигама,
зазвонило је још неколико пута. Звоно се први пут огласило уобичајено кратко и
колебљиво, но друго оглашавање било је гласно и одлучно. Тако нешто још нисам
доживио. Досад би увијек прошло неколико минута прије него што би се неки од просјака
који су долазили да моле за остатке хране које смо остављали за њих сваког поподнева,
одважио да зазвони други пут – а кад би то и урадио, чинио је то са још више снебивања
него први пут. Одједном сам осјетио јед због ове забране. Шта се могло десити? На крају
крајева, било ми је десет година и сљедеће јесени сам требао да пођем у гимназију.
Ступио сам у ходник и тада сам испред затамњеног стакла на стубишним вратима
угледао уску сјену особе која је позвонила. Ко би то могао бити? Наједном су почеле да ме
нервирају све изречене забране: забрана да се играм са комшијском дјецом јер су им
родитељи били обични фабрички радници и, поврх тога, никада недјељом нису ишли у
цркву, забрана да се прљам и да се, као сва остала дјеца, која су, наравно, носила
закрпљену одјећу, спуштам на туру низ падину кад се топио снијег, забрана да пратим
свирача на оргуљицама у пролазу кроз наш развучени градић, забрана да прелиставам
очеве књиге, забрана да разговарам са особама које су ми биле драге, а да, с друге стране,
не смијем бити нељубазан према некоме ко ми је одвратан. Но, понајвише ме нервирала
забрана да вечерас присуствујем отварању првог кина у нашем граду. У кину је, након
поздравног говора мог оца, иначе предсједавајућег градског удружења за унапређење
образовања, требао бити приказан филм „Острво снова“. „Острво снова“ – и управо мени,
који сам снове волио подједнако као и бајке, и то тако снажно да су ме знали узнијети у
висине усред бијела дана, да, управо мени је изречена забрана да присуствујем представи.
И још да не смијем отварати врата кад неко позвони и кад сам сâм код куће. Дођавола,
смијем. Било ми је десет година и сљедеће јесени сам требао да пођем у гимназију.
Изненада (а све се то десило у секунди) осјетио сам мржњу према овој дужности да
отварам врата просјацима, да им кажем да сједну на најнижу степеницу и да им на кољена
ставим тањир са супом или кромпировом чорбом (или неколико кнедли са сосом, или
нечим другим што је преостало од ручка) и да овим особама, које би истог часа почеле да
срчу или халапљиво гутају, зажелим пријатан тек. Отац ми је, као лијеном ученику,
додијелио ову дужности ја сам га извршавао већ пола године. Намјера му је била да ми
покаже на којој степеници, и то не у пренесеном смислу(радило се о осамнаестом
степенику степеништа којим се пењало од тријема куће до ходника у нашем стану),
завршавају они који не изуче школу и не стекну никакав друштвени статус. Ходник је,
иначе, као и цијело степениште, био обложен смеђежућкастим, већ прилично похабаним
платненим тапетама са шарама љиљана. На почетку сам ову обавезу чак и волио и
марљиво је извршавао, али сада сам је мрзио из дна душе.
Зазвонило је трећи пут и пожурио сам према вратима. Док сам се приближавао,
пожелио сам да се у том часу деси нешто узбудљиво, нешто што се никада раније није
десило. Пожелио сам да се у мојој монотоној, тијесној свакодневици, опасаној
неосвојивим зидинама забрана и сталешких норми, одигра сцена из неке оријенталне
бајке; да пред вратима угледам Харуна ал Рашида са кључем за Сезам, или Синдбада
Морепловца, па да заплови са мном до острва снова. Због чега је то било немогуће? И
управо кад сам се латио кваке, сјетио сам се да ме је отац често упозоравао да на свијету
има злих људи који су се огријешили о дјецу, али мени никада није било јасно о чему је
заправо говорио. Које је значење имао израз „огријешити се о дјецу“? У том тренутку сам
одједном пожелио да преко прага ступи неки убица. Вапио сам за пустоловином. Нисам
имао трунку дилеме да бих лако изашао накрај с њим. Па, било ми је десет година и
сљедеће јесени сам требао да пођем у гимназију.
Након што сам отворио врата, најприје сам био безгранично разочаран, јер човјек је
изгледао готово у длаку исто као и сви други који су обичавали да позвоне у подне: лоше
избријан, али чист (то сам закључио чим сам га видио), у одијелу у којe је уложио труд да
га доведе у што пристојније стање, премда је на рукавима, кољену, џеповима и засигурно
на стражњици било покрпано, главе погнуте, очију управљених на прљавосиве ципеле
напуклих врхова. У овој понизној пози изустио је срамежљиво тихо: „Хтио сам само да
упитам да ли је случајно остало нешто од ручка, млади господине?“
Устукнуо сам за корак.
„Да ли бих могао, молим лијепо, да причам са вашим господином оцем, млади
господине?“, рекао је и ставио, као нико дотад, ногу на праг врата.
„Морали бисте доћи у току радног времена“, одговорио сам, „ординација је у
приземљу и радно вријеме је од три сата, али данас долазе само пацијенти са заказаним
термином!“
„Морао бих приватно разговарати са вашим милостивим господином оцем, млади
господине“, рекао је човјек и ступио у предсобље.
У том часу ме је обузео страх.
„Отац се неће вратити прије три“, рекао сам и у истом часу ми је постало јасно да
сам направио огромну глупост што сам то рекао. Обузео ме дотад недоживљен страх -
страх дјечака залуталог у шуми. Вук се појавио, а ловац је био далеко. Човјек је за собом
затворио врата; шарке су једвa чујно зашкрипале и то шкрипање ми је препилило желудац
и слезину напола. Осјетио сам мучнину у стомаку. Брава је шкљоцнула као у соби
људождера. Били смо сами – он и ја и око нас глуви зидови. У часу ми је постало јасно
због чега нисам смио да отварам врата непознатим гостима кад одраслих нема код куће.
Незнанац је почео да ми се приближава. Зашто тако кезиш зубе, незнанче; како су ти
велике очи, незнанче; какве су ти то канџе на рукама, незнанче? Незнанац ми се
приближавао и слиједио ме у стопу док сам узмицао. Сада је стајао пред вратима једине
собе из које сам могао да повичем кроз прозор на улицу и зовем упомоћ, а поред које сам,
глупан један, већ био прошао. Прозори на свим другим собама гледали су на двориште
или на врт, гдје није било ни живе душе. Одједном сам зачуо бјесомучно добовање
властитог срца — осјећај који ми је дотад био непознат. Узмицао сам једва помјерајући
ногу за ногом према кухињским вратима на крају предсобља. Незнанац ме je пратио у
стопу. Предсобље се одједном скратило; почео сам да губим дах.
Чудио сам се зашто се између нас не подиже дијамантски зид? Зашто ниоткуд не
долазе херувими са пламтећим мачевима да ми прискоче у помоћ? Из стомачне дупље уз
ждријело нешто гломазно и тешко се пропињало све више и више, док ми није испунило
грло и почело да ме гуши.
С муком сам прогутао пљувачку и почео да хватам ваздух.
„Могу вам дати свињског печења са купусом и неколико кнедли“, промуцао сам
промуклим гласом, „заиста велики комад печења, нисмо све појели, очекивали смо госте“.
Чим сам то рекао, неко друго биће у мени у часу је спознало моју трећу изречену глупост.
Гости само што нису дошли, већ их чујем на степеницама, то си требао рећи, подучавао ме
унутрашњи глас праћен грохотним смијехом, али ја сам рекао управо супротно и човјек се
приближавао не проговарајући ни ријечи, незаустављиво, све ближе и ближе, не скидајући
свој укочени поглед са мог лица.
Убица је већ био надомак мене. Врата предсобља су била ван мог домашаја. Једина
врата која су водила у собу са прозором, са којег сам могао позвати помоћ са улице,
налазила су се иза незнанчевих леђа. Постојала је још само једна могућност: да нагло
тргнем кваку на вратима и хитро шмугнем у кухињу, да затворим врата за собом, скочим
кроз кухињски прозор у двориште и, ако ми кости још остану читаве, продужим даље на
улицу. Да, то је могао бити спас. Хитро сам погледао према кухињским вратима и са
ужасом спазио кључ који је вирио из браве; прије него што бих и помислио да га извучем,
убичина рука би ме зацијело стигла. Јер, у том тренутку више није било сумње да се
радило о убици, и сада, када је већ било касно, схватио сам у часу, опхрван силним
страхом, смисао свих изречених забрана. Прекасно, прекасно...
Зној ми је надирао кроз поре, моћ расуђивања копнила. Пролазило ми је кроз главу
да би један ударац ногом могао преокренути ситуацију у моју корист, јер знао сам гдје да
га упутим и како да онеспособим убицу. Његово тијело, међутим, било је већ надомак
мојих прса, тако да више нисам могао подићи ногу и извести замишљени напад, а кад сам
узмакaо још један корак, на леђима сам осјетио хладно, округло гвожђе цијеви пиштоља:
саучесник је, дакле, већ стајао на кухињском прагу! Кољена су ми клецнула и почео сам
да падам унатраг, али у том часу леђима сам дотакао дрвени рам и, прије него што сам се
скљокао, схватио сам да се радило о кухињском кључу који ми се зарио у леђа. Покушао
сам,не окрећући се,да га дохватим дрхтавим прстима, али сам тада на рамену осјетио
убичину смртоносну десницу, након чега сам се унередио. Покушавао сам да смогнем
снаге да га одгурнем од себе, али, авај – све је било узалуд - морао сам да се борим да
повратим дах. Помислио сам да ми не преостаје ништа друго него да паднем на кољена и
почнем преклињати убицу да поштеди мој млади живот. Убичине контуре се више нису
разазнавале у мрачном ходнику. Све је замукло и чуо сам још само добовања властитог
срца и брујање које је одзвањало читавим ходником. Од тог звука се и тама прориједила и
постала сивом. Кад сам дошао себи, видио сам испред себе убицу како клечи на
кољенима.
Читава ова сцена није трајала дуже од три удисаја и издисаја, но мени се то гушеће,
полусвјесно стање између живота и смрти учинило као читава вјечност, коју је само с
времена на вријеме просијавала танка нада за спас. И то није био крај: још увијек сам као
кроз маглу видио убицу како лежи испод мојих ногу као какав безоблични брежуљак.
Непролазност моје муке стигла је на крају до крајње тачке до које се може доспјети са
дјететом у наручју, да би потом упловила у садашњи тренутак уз готово нечујан шум.
Учинило ми се да је у једном тренутку убица изустио нешто једва чујно; као да сам чуо
ријечи „млади господине“ и, пошто сам их чуо, онда их је једино он могао изговорити.
Слух је прихватио овај шапат без опирања, као што је воштана плоча у пријашњој тонској
техници допуштала да перо у њу уреже тонски запис.
„Млади господине“, чуо сам шапат клечећег човјека, након чега сам погледао
надоље и сусрео његов поглед. Овај поглед је још малочас био смртоносно непомичан, а
сада је подрхтавао од страха. И чуо сам глас онога који преклиње: „Молим вас, млади
госпoдине, не идите, немојте ме отјерати, молим вас најпонизније - саслушајте ме!“
Тако звучи глас избавитеља из грозоморног сна. Још малочас сам се,
полуонесвијешћен, ослањао на кухињска врата и био без тежине и дводимензионалан
попут сјене. Чинило ми се такође да предсобље са клечећим човјеком и са мном лебди и
љуља се кроз чудесно зелене облаке, а онда сам поново почео да осјећам своје тијело. Још
неко вријеме једрили смо високо кроз ваздух, да бих затим осјетио, али овога пута без језе,
кључ од кухињских врата на леђима — и ту се лет зауставио, а облаци су се скаменили и
претворили у зелене зидове. Све ми се чинило као сан из којег сам се пробудио. Испод
ногу ми је клечао човјек. Чим сам га погледао, сагнуо је главу, као што су и сви други
чинили преда мном, и погледао на врхове мојих улаштених свјетложутих ципела
прављених по наруџби. Затим је бојажљиво, трзајући вратом, подигао главу и управио
поглед некуд покрај мојих очију. „Млади господине“. Чуо сам га поново. Човјек је
говорио све брже и брже „млади господине“, падајући у ватру. „Ви сте добротвор читаве
заједнице, ви сте хранитељ сиромашних и заштитник напаћених, продужена рука нашег
избавитеља, драги, милостиви, млади господине, имајте милости и саслушајте ме!“
„Хоћете ли да једете“, чуо сам глас који је могао бити само мој. Звучао је као
далеки јењавајући одјек мојих мисли, тако да и даље нисам знао да ли сањам или сам
будан. Властито тијело ми се још увијек чинило као да нема тежине; имао сам осјећај да
сам спљоштен, а и човјек испред мене и читав ходник су били спљоштени, без треће
димензије.
„Могу вам дати свињског печења и купуса и неколико кнедли“, чуо сам свој глас и
рукама сам механички отворио кухињска врата тако да је мирис печења испунио
предсобље.
На кухињском шпорету се шепурило зачињено свињско печење. Тињајући пламен
га је одржавао топлим. Учинило ми се да је клечећи незнанац омирисао ваздух и незнатно
се повио према напријед, но на шпорет са печењем није ни обратио пажњу. „Молим вас да
се заложите за мене код вашег милосрдног господина оца, млади господине“, рекао је, „и
опростите моју безобразну насртљивост, млади господине, али ви сте моја једина нада!“
Ипак је ово био сан.
„Смијем ли вам нешто показати, милостиви млади господине?“, човјек ме је и
даље молио.
Климнуо сам главом. Човјек је наставио да клечи, а ја још увијек нисам осјећао
своје тијело.
„Да ли бисте били тако добри и накратко упалили свјетло, добри млади господине,
овдје је мрачно?“, човјек је замолио. Прекидач се налазио покрај степеништа. Леђа су ми
се одлијепила од кухињских врата и поново сам имао осјећај да летим. Нисам осјећао ни
тло под ногама, које су, лако као у сну, клизиле према прекидачу, а нисам осјетио нити
тијело човјека којег сам у пролазу окрзнуо. Али, кад сам прошао покрај њега и кад сам
испред себе угледао врата која су водила у собу са прозором према улици, па још и друга
спасоносна врата која су водила на степениште, и након што сам додирнуо прекидач и
кроз млијечно стакло на вратима степеништа видио благо разливене обрисе отворене
кућне капије – тек тада сам се пробудио из омамљености, осјетио и зној на челу, и тежину
удова, и добовање у артеријама, и подрхтавање чашица на кољенима, и тупи бол у
стомачној дупљи, који је лагано попуштао, и чуо сам поднице у предворју како шкрипе и
осјетио хладноћу порцелана прекидача између прстију; да, осјетио сам све то и ослобођен
схватио да сам био спасен. Истовремено сам слутио да сам доживио једну луду авантуру и
осјетио сам понос и радост што сам прекршио очеву забрану.
Упалио сам свјетло и, пошто је предсобље било обасјано јарком свјетлошћу, онај
што је још малочас клечао осовио се једним скоком на ноге и преобразио се од убице у
чаробњака. Овога пута нисам имао дилеме да је ово била јава. Испред мене је стајао
чаробњак. Наједном,као ни из чега, између прстију му је изронила лоптица и он ју је
једним трзајем избацио у ваздух; истовремено је из невидљивог прегратка у висини десног
рамена извукао и другу и избацио је у ваздух; и, док је тако пребацивао лоптице из руке у
руку, и то тако вјешто да је постојала опасност да ће се сударити на највишој тачки
њихових полукружних лукова, из уста је изненада избацио и трећу лоптицу и пустио да и
она ускочи у коло оних које су се већ ротирале, да би им ускоро придружио и четврту,
извађену из другог невидљивог прегратка који се налазио у висини лијевог рамена. Четири
лоптице, као ослобођене теже, кружиле су бешумно кроз ваздух; четири блажено нијеме
птичице грациозно су лепршале кроз ваздух и путање њиховог лета су се међусобно
укрштале; чаробни пилићи, летећи објекти без крила, лебдећи објекти без теже. Плес је
постајао све бржи и помамнији. Не четири него шест лоптица се вртјело укруг, јер су се и
обје руке ухватиле у ово распојасано коло и кружиле су једна за другом у равномјерним
путањама образујући неку врста ореола око мађионичареве главе. Пред мојим очима се
дешавало чудо – невиђено чудо. Познато је да су се на вашарима могли такође видјети
наступи чаробњака и гутача пламена и мачева, припадника једне мађионичарске касте која
засигурно није била овоземаљска, али све што сам досад видио од њиховог умијећа било
је тричаво у поређењу са овом чаролијом ослобођеном стега. Чаролија се завршила
подједнако лијепо као што је и почела: наиме, као што ријечи на крају бајке тихо пређу у
безгласје, тако су и сада уз звук, који је подсјећао на ситно звецкање чекића о наковањ,
лоптице све једна за другом завршиле у отвореној чаробњаковој шаци. Чаробњак је
подигао десну руку и показао између свака два прста по једну лоптицу, да би у сљедећем
часу лежерним покретом само махнуо десницом испред ње након чега су лоптице
напросто нестале, ишчезле. Десна шака је била отворена и празна, исто као и лијева.
Чаробњак ми је показао унутрашњу и вањску страну једне шаке, па је поново исту радњу
и са другом, а онда су шаке почеле да се смјешкају. Шаке су се смјешкале због чуда, и
човјек се дубоко поклонио. Пљескао сам као очаран. „Хвала вам најљепша, млади
господине, што сте ми позајмили птичице“, рекао је, примичући ми се брзим кораком. „Да
ли бисте били љубазни да ставите руке у џепове сакоа?“ Ставио сам руке у џепове. И гле
чуда: у сваком од њих биле су по двије лоптице. У једном часу ме обузела језа, али све је
трајало само трен: чаробни плес било је тако усрећујуће лијеп да овај човјек није могао
бити никакав опаки чаробњак. Да је затражио од мене да ми ставе окове на руке или ноге
или да повежем очи, препустио бих му се мирно и с пуним повјерењем. Али он тако шта
није затражио; он, који је могао од мене захтијевати шта је хтио, почео је поново да моли
и на крају сам почео да схватам шта тражи. Мој отац, тако ме је молио, требало би да му
омогући да публици у кину вечерас прије представе покаже своје умијеће, а мене је молио
да се код оца заложим за њега. „Ах, милостиви млади господине“, тако је зборио у заносу,
„када бих добио мало милостиње, млади господине, мало капитала, износ није битан, за
какав-такав почетак. Требају ми два обруча, кошуља и кравата. Не можете ни
претпоставити, млади господине, како је важно да човјек пристојно изгледа. Кад би свако
дао по хелер, сакупило би се већ нешто; отварање кина се не дешава сваки дан, била би то
моја шанса, млади господине, моја шанса, моја шанса, преклињем вас!“
Одвео сам га, иако је то било строго забрањено, у кухињу и одрезао му свој комад
свињског печења преко којег сам додао још пуно кнедли и купуса; двапут сам му досипао
и он је халапљиво јео ослобођен свих стега. Оца, који је дошао добро расположен из
визите једном од својих пацијената, који се мимо очекивања брзо опорављао, није требало
дуго молити. У одређеним тренуцима, кад је био добро расположен, знао је показати
саосјећање за умјетнике, па чак и обичан народ; он се и сам сматрао неком врстом
сликара-поете (недјељом је сликао брда и ливаде и написао је либрето за оперу „Лабуд-
дјевица“), a мој сусрет с чаробњаком, који сам описао са усхићењем, до те мјере га је
гануо да ми је чак, иако је он оличење деспотске строгости и неко ко неумољиво кажњава,
опростио грубе прекршаје (прешутио сам да сам незнанца увео и у кухињу) и чак ми је
дозволио да вечерас присуствујем представи жонглера и првом чину филма. „Додуше,
учинио си нешто крајње недопустиво, што те могло коштати главе и, заправо, требало би
да те казним са четрнаест дана кућног притвора“, тако је рекао, „али пошто је све испало
добро, нећемо кварити срећу данашњег дана!“ Потом је рекао да сваки човјек, па тако и
овај жонглер, има право на праведну шансу у животу, након чега сам га упитао, а што сам
пропустио да учиним са чаробњаком, шта је то заправо шанса, јер дотад никад нисам чуо
ту ријеч. „Слична ствар је и са шансом у животу“, објаснио ми је отац, „то је могућност
пружена човјеку да покаже које висине може да досегне. И ову шансу ћемо му дати!“ Био
сам неизрециво поносан на свог оца.
„Даћемо му шансу“, рекао је. Ми – то смо били он и ја. Сједили смо у господској
соби у тешким кожним фотељама око бронзаног столића за пушење. Отац је пућкао своју
хавану, а ја сам ширећи ноздрве удисао њен мирис и осјећао се одраслим, јер сам дао
чаробњаку шансу па се унутрашњост наше собе преобразила у острво снова. Лежећи
дубоко заваљен у фотељи, чуо сам још као кроз маглу очеву опомену да не лежим тако као
сељачина, након чега сам, савладан умором, накратко утонуо у сан.
Увече је кино сала, иначе некадашње складиште, била испуњена жамором,
мирисом парфема и пуцкетањем. На плаво окреченим зидовима, у овалним рамовима
висили су портрети жена и мушкараца са широким осмијехом на лицу, док се дуж цијелог
чеоног зида пружала свјетлуцава завјеса у свим бојама дуге. Представа је била
распродана; међу присутнима су се налазили сви представници вишег сталежа и међу
њима ја - једино дијете, једино дијете од стотине других, јер чак ни градоначелников син,
иначе мој вршњак, није био ту. У том часу бих за оца скочио у ватру. Тражио сам
погледом свог штићеника, чаробњака, коме смо пружили шансу, али га нигдје нисам
угледао. Пијаниста је одсвирао марш, након чега је на сцену ступио мој отац. Једва
примјетно се ослањајући на поклопац клавира, одржао је, држећи лијеву руку у џепу
капута, кратки говор. То што се још неко у овој тешкој привредној кризи сјетио муза,
рекао је, и њиховој најмлађој сапутници – кинематографији . Подигао овако красан храм
за радост, забаву и културно уздизање свих грађана, свједочи о томе да наши грађани
посједују истанчани осјећај за умјетност. Пијаниста је потом одсвирао громогласни туш, а
мој отац је додао да се један надарени артиста налази на пропутовању кроз наш крај и,
пошто претпоставља да би за то добио сагласност свих присутних, пружио му је шансу да
за мали прилог (нека свако да колико може) покаже своје умијеће. Након тога се раскошни
застор размакнуо и мој штићеник је иступио напријед и поклонио се, но не тако дубоко
као преда мном данас у подне. Сједио сам покрај оца у првом реду;први ред се у оно доба
још сматрао привилегованим у кино сали. Мој штићеник је стајао једва један метар
удаљен од мене и ја сам му климнуо главом у знак подстрека. Публика је великодушно
запљескала и мој штићеник се и други пут поклонио. Изгледало је као да се напреже;
његово лице ми се учинило чудесно измијењеним - било је у грчу. Затим је размакнуо
руке, али овога пута није посегнуо, као што сам очекивао, у магични преградак покрај
рамена са невидљивим поклопцем, него је завукао руку у лијеви џеп капута и извадио
прву лоптицу, па онда из десног џепа другу, а трећу је избацио у ваздух, али, на моје
изненађење, не из уста него из кошуље са широким оковратником. Док је прве двије
пребацивао из руке у руку (изгледало је да ће и остати само на три лоптице), десило се да
је једну промашио и ова је, споро попут птице тромих крила пала на патос и почела да се
котрља кроз салу; након ње на патос су попадале и друге двије. Жонглерово лице је био
блиједо као крпа, а мене је нешто проболо кроз срце. „Де, де, де, не узбуђујте се, то се
може свакоме десити“, рекао је мој отац умирујућим гласом. Рекао је то наглас, па се моја
љубав према оцу, зачета прије пет сати, преобразила у жарко обожавање. Једна од лоптица
ми се докотрљала до ногу; човјек се сагнуо за њом; готово да је клечао испред мене, и тада
сам спазио да су му на челу стајали велики грашци зноја и да су му руке дрхтале, и да је, а
то сам примијетио скоро са гађењем, с муком суздржавао снажно подригивање. Публика
је остала, ако занемаримо неколико појединачних кикотања, добронамјерно мирна, а
остала је пристојна и након што је и други жонглеров покушај прошао неславно као и
први. И ја сам остао миран, јер сам чврсто вјеровао у свог чаробњака; био сам убијеђен да
све то ради намјерно да би изненада опчинио публику дотад невиђеном нумером. Вјеровао
сам у њега и он се сада поново поклонио преда мном да би подигао лоптицу која му је већ
неколико пута испала и откотрљала се. Да, вјеровао сам и даље у њега и погледао сам га
одлучно у очи: хтио сам да ухвати мој поглед и осјети моју непоколебљиву вјеру у њега и
његово умијеће, а након што је и он, држећи једну лоптицу у руци, погледао у мом правцу
и покушао да ми узврати смијешак, са ужасом сам схватио да је овај смијешак био само
беспомоћна гримаса - маска којом је покушавао да прикрије свој огромни страх. И премда
сам био збуњен и потпуно беспомоћан, све више ми је постајало јасно да овај човјек
заправо и није прави чаробњак и да ће се сада десити нешто страшно – израз мучно ми је у
то доба био непознат. Преплавила ме кључајућа бујица срџбе и обузео језиви срам јер
човјек на бини био је мој штићеник; ја сам га лично препоручио оцу, а он га је, поуздавши
се у моје увјеравање, препоручио овој публици, тако да је брука овог човјека, која се
публици морала учинити као очева брука, у ствари била моја брука и било ме је ужасно
стид. Стидио сам се што сам свог величанственог оца довео у овако неугодну ситуацију.
Помислио сам да ми сада не преостаје ништа друго него да устанем и оправдам оца, да
објелоданим цијелу истину. А након што су дрхтаве човјекове руке по трећи пут
промашиле лоптицу, пожелио сам само да скочим са столице, зграбим га за крагну и
извучем из кина. Хтио сам да заурлам, да почнем да псујем и пљујем. Да наглас признам
како сам насјео на трикове једног подлаца, преваранта и варалице. Жонглер је, борећи се
са подригивањем, које је већ подсјећало на нагон за повраћањем, уморно вратио лоптице у
џеп и, тресући се од студени која је долазила из правца нијеме публике (та студен се у
међувремену претворила у ледени дах), на главу ставио стари шешир и окренуо отвор
нагоре. Донио је затим тениску лоптицу из простора иза завјесе, ставио је на распукли врх
ципеле и покушао да је једним трзајем убаци у наопачке окренути шешир. Но, након што
је и овај заиста једноставни трик завршио неславно као и претходни, моја пријашња
осрамоћеност претворила се у једну сасвим другачију врсту стида, који ме почео све јаче и
јаче гушити – био је то срам измијешан са сажаљењем. Ако сам малочас, испуњен бијесом
и разочарањем, помислио да испред мене не стоји никакав чаробњак него најобичнији
човјек, ништа другачији од мене самог, сада сам почео да схватам да је ово што се испред
мене дешава нека врста јавног мучења. Да присуствујем јавном убијању његове душе. Тај
осјећај ми је широм отворио срце и моје саосјећање са неким попут мене постало је тако
снажно да сам одједном био ја тај који ћутке стоји испред заједљиве, непријатељски
настројене публике, и изручује јој се на милост и немилост. Ја сам био тај који је дрхтећи,
без трунке достојанства, као смијешна, сажаљења вриједна олупина, стајао разголићен
пред публиком чија хладна уздржаност је остала устрајна као глечер. Да, ја сам био тај
који је сада по други пут поставио лоптицу на распукнути врх ципеле и који је знао да ће
неколико пута заредом промашити наопачке окренути шешир на глави; и док сам сједио
тако на столици у првом реду, брука и мука онога који је заказао постали су у толикој
мјери моји да сам још само пожелио да побјегнем одатле, да јурнем напоље главом без
обзира, да се завучем негдје покрај потока између главица салате са бодљикавим
листовима, или да се сјурим до џиновске стијене и скочим равно у смрт; хтио сам да ме
земља прогута, а сједио сам још увијек непомично у фотељи покошен стидом као сабљом,
потучен до ногу као ни од једног пријашњег противника. На крају је жонглер испред мене
још неколико пута заредом увис избацио лоптицу и ова је завршила покрај шешира, да би
затим уморним наклоном главе пустио да шешир падне на земљу и оставио га да тако
лежи на позорници. Након тога се, очију скоро затворених, лаганим кораком упутио
пролазом са стране који је подсјећао на ходник, нагоре према вратима. У том часу се, као
по договору, проломио пљесак и огласили узвици: „Браво!“ и „Бис!“ и „Довиђења!“, а
након пљеска и узвика усхићења ка позорници су полетјели новчићи, киша хелера,
прилог, капитал. Хелери су пљуштали са свих страна и падали му по леђима, прсима и
глави. Помислио сам да би барем могао имати неке користи од свега што је претрпио и да
ће се сагнути да покупи плодове овог каменовања хелерима. Ова помисао ме мало
умирила. Жонглер - путујућа стијена - лагано се удаљавао са позорнице не осврћући се и
стружући петама о патос. У том часу сам га у потпуности разумио. Ипак је он био
чаробњак, и малочас је све овдје присутне, који га нису ни били вриједни, био ставио на
пробу, а ја сам био једини коме је показао своје истинско умијеће. И сада ће отићи некуда
далеко и никада се више неће вратити у ово мјесто које није ни било вриједно његовог
наступа! Ах, ево, мој чаробњак одлази и ја морам са њим! Пред очима су ми бљеснуле све
моје патње – патње десетогодишњег дјечака - и то не патње због гладовања, невоља и
оскудица, него патње што сам своју глад могао управо стоструко утажити, а што сам се
морао одрицати чаролија за којим сам жудио са страхом и чежњом, и што сам живио у
комфору опасаном зидинама забрана и правила које је прописао мој отац, који је итекако
био свјестан свог сталешког положаја. Да, чамио сам унутар зидина у којима сам се,
окружен кварним, самољубивим богатством, осјећао као заточеник једног испразног и
хладног грађанског свијета, и ове зидине су ми запречивале пут до вртова жудње. И сада
се сва наталожена патња у мени побунила и наговарала ме да потрчим за овим човјеком и
паднем ничице пред њим, и да га молим за опроштај због срамоте која му је нанесена, да
га молим за опрост и у име мог оца који је сада (због чега сам добио жељу да га задавим),
довикивао својим дубоким гласом: „Не заборавите свој красни цилиндар, умјетниче!“.
При том је пред оргијастичном публиком направио једну извињавајућу гесту чиме је још
више понизио онога који је малочас заказао. Пожелио сам да потрчим за жонглером, да
паднем пред њим на кољена и да почнем да га преклињем да ме поведе са собом, па да
пођемо заједно далеко, далеко, тамо гдје бих могао да будем дијете, гдје бих могао да се
прљам и играм са дјецом фабричких радника и сељака и гдје бих смио да загрлим своје
пријатеље, а своје непријатеље ошамарим. За ту слободу бих се одрекао и свакодневног
печења, воћа и чоколаде, господске собе са кожним клупским фотељама и столића
изливеног у бронзи. Да, желио сам да побјегнем што даље од очинске куће, која је упркос
обиља кулинарских специјалитета и одјеће и поклона, била само језива утврда коју сам
мрзио из дна душе. Хтио сам само да побјегнем, умакнем, да одјурим негдје у далеки
свијет, у свијет пустоловина, чуда, духова, гдје се гладовало и зебло и патило, и гдје је
комад хљеба представљао нешто величанствено, да одјездим далеко до блиског острва
мојих снова, гдје се налазило оно тајанствено другачије. Ох, завидио сам и дивио сам се
сада свим оним који су поподне чучали на степеништу очинске куће, пресвученом
смеђежућкастим, већ поприлично похабаним платненим тапетама са шаром љиљана, и
халапљиво гутали остатке хране; завидио сам им и дивио им се у исто вријеме, подједнако
као што сам се грозио самог себе - себе, једног углађеног, охолог младог уображенка, који
их је упућивао да сједну на најнижу степеницу и давао им остатке хране, а овај
уображенко, тј. ја, опет се гнушао свог оца деспота, који је свом лијеном сину прописао
ову одвратну обавезу с циљем да га преваспита. Хтио сам да умакнем и знао сам да је ово
била моја једина и посљедња шанса. Није жонглеру била дата шанса, њему шанса није
била ни потребна, била је то моја шанса и знао сам већ сада да сам је прокоцкао и да
немам снаге да скочим на ноге и пођем за њим. Свјетло се угасило, смијех је утихнуо,
клавир је одсвирао тужни валцер, застор се размакнуо и бијело ланено платно се указало у
пријатном интимном сумраку; у сали се чуо бруји фино предење апаратуре, уснопљено
свјетло је трептало и, док су чуда, све једно за другим промицала испред мојих очију, на
ланеном платну су жив човјек у фраку и жива жена у раскошно свјетлуцавој хаљини
плешући ишли у сусрет једно другом. Још једном је кроз салу просинула пруга дрхтавог
свјетла. Чаробњак је отворио врата, ступио на слободу и поново затворио врата за собом, а
ја сам знао да сам своју шансу неповратно проћердао и да га више никада нећу видјети. И
док ме због тога обузимао тешки, али истовремено већ готово слатки бол, пратио сам са
све већим усхићењем, након што су се малопређашњи играчи, који су плешући ишли
једно другом у сусрет, најприје спојили, па онда раздвојили, како испред мене на ланеном
платну промичу њишуће палме, море, сљез и стубови. И ја сам био ту – једино дијете у
публици. И за то сам требао да захвалим свом оцу; потражио сам његову руку да је из
захвалности стегнем, али у међувремену се бродна платну већ ослободио сидра…Укрцао
сам се и запловио по први пут преко Јужног мора. Запловио сам према обали од вијенаца
цвјетова и корала...

Франц ФИМАН (1922 -1984) рођен је у Рохлицу на Изару у Чехословачкој. Након

основне школе,четири године je похађао Језуитски конвикт у Калксбургу у близини Беча.
Године 1936. напушта конвикт и прелази у гимназију у Рајхенбергу (Либерец), сјеверна
Чешка. После анексије Судета од стране Немачке, придружио се њемачком јуришном
одреду. Фиман је приступио њемачкој армији1941. године, и учествовао је у борбама у
Грчкој и Совјетском Савезу. Заробљен је од стране совјетске армије 1945. године и послат
у Ногинск, близу Москве, у комунистичку школу за рехабилитацију По повратку из
совјетског заробљеништва Фиман је до краја живота живио у Источној Немачкој, у
Маркиш Бухолцу и Берлину.
Добитник је престижне награде Хеинрих Ман (1956), 1957. и 1974. године добио је
Националну награду Источне Њемачке, 1977. године добио је награду Њемачке књижевне
критике. Био је члан Академије умјетности у Берлину. Писао је кратке приче, есеје, драме
и књиге за дјецу.
Најпознатије збирке кратких прича су му: Другари, Чешка на мору, Јеврејски ауто,
Краљ Едип, Двадесет и два дана или Половина живота, Љубавница јутарњег свитања и
Дионизијево уво.

Са њемачког превео Ђорђо ВАСИЋ