БУНАР ПОПА МИЛУТИНА

Некад давно у прошле земане

Међ планине пјесмом опјеване

Досели се часна породица

На Дуљану а мјесту Главица.

А на челу ове фамилије

Бјеше човјек што носи мантије,

Мудар,честит,сиједијех власи

Зор делија што овај крај краси.

То бијаше попе Милутине

А свештеник од паса Шћекина

Сиви соко са ове планине

А велика људска величина.

Он досели међу ове горе

Ђе се људи са јунаштвом зоре

Са лијепог мјеста Залоквице

Ка и многе што су породице.

Породицу имаше велику

Честитима честито се враћа

И овога племенскога дику

Поштоваху комшије и браћа.

Поријекло племена Шћекића

Јес Завала сред кршних Пипера

Од честита братства Ђурковића

Оних што су роду тврда вјера.

Од којих се Шћека изњедрио

Па велики пород изродио

Онда крену с њима из Пипера.

Иде тамо да би срећу наша,

Собом води и брата Банаша.

Те од Шћеке Шћекићи посташе

Ка засебно али бројно племе

И тако је и у дане наше

Међ највеће Шћекића је племе.

Имало је оно племеника,

Што бијаху и понос и дика

Па говоре за сердара Јола

Што бијаше соко од сокола

Да је своје браћи Шћекићима

И да се је зорио са њима.

Па је узор Милутину било

Што потиче од таквога братства

Милије му поријекло било

Од читавог његовог богатства.

Које није било ни малено

Јер велика имања је има

Које шћеде кад вријеме дође

Да остави својим синовима.

Тако једног дана што наступи

Поп Милутин бројну мобу скупи

Да му ору њиве оранице

Дођоше му братске узданице

И ораше овај дан до подне

И сједоше да мало одморе

Јер је данас попадија била

За све добар ручак припремила.

А син попов похитао

Да волове он напоји

Нико тада није знао

да зла судба конце кроји

јер када је захватао

битру воду из бунара

поклиза се и у њег упаде

пуче њему срце из њедара

не би нико да му руке даде

плаче мајка попадија стара

зове сина а ниђе га нема

а све мисли да се неђе скрио

па не чује,уморан дријема

докле неко од народа

Милутину попу рече

Спустите ме ви у бунар

Јер скоро ће бити вече

Да и тамо погледамо
Да дијете пало није

Нико није ни слутио

Да баш бунар нјега крије

Па када га спуштат сташе

Том бунару у дубине

Глас се његов тада зачу

Ево сина твога Милутине.

Проломи се кукањ тада

овог тужног родитеља

јер сина му тада узе

тај бунар и хладна земља

па од туге за ђететом

он сабљу и пушку лати

па бунару свом крвнику

овако се он обрати

ОЈ БУНАРЕ МОЈ КРВНИЧЕ

ШТО МИ СИНА МОГА УЗЕ

ПОСЛУШАЈ ТИ РОДИТЕЉА

ШТО ТИ ЗБОРИМ ЈА КРОЗ СУЗЕ

НИСИ ЧОВЈЕК ПА ЈА НЕ УМИЈЕМ

ДА ТЕ САБЉОМ ИЛ ПУШКОМ УБИЈЕМ

А КРВНИЧЕ ТО ЗАХВАЛИ БОГУ

НИ ВАКО ТЕ ГЛЕДАТИ НЕ МОГУ!

То изрече мртвог сина узе

Па када им престадоше сузе

Не могоше тамо наћи мира

Поред ране што у срце дира

И одоше из овога мјеста

А рана их бољети не преста

А остаде прича до вијека

И легенда што у срце дира

Па од тада до овијех дана

Због судбине тешке ове

То је мјесто недоступно

За Шћекиће соколове

Завјет попа Милутина,

Судба нека ту имаде

Па не даде Шћекићима

Да домове тамо граде.