znanja, više ne može da pokaže nikakvo sigurno polje svoje kompetencije.
Na kraju Kroče je odbacio svaku ideju o građenju bilo kakve hijerarhije ljudskih mogućnosti i
Benedeto Kroče
figure u pokretu
devetnaestog veka je izgledalo da nema drugog znanja osim onog koje je istraženo,
razvijeno, objavljeno i pretvoreno u korisne izume – naučnog znanja. Stoga, kada
znanje i nauku predstavlja kao dva odvojena koncepta, Kroče kritikuje ovo religiozno
uverenje da je nauka jedino epistemološki sigurno i praktično korisno područje ljud-
skog stremljenja.
Ovo otvara bolje mogućnosti za filozofiju, ali Kročea okreće prema drugoj
70
filozofskoj tradiciji devetnaestog veka: metafizičkoj filozofiji. Ova nalepnica karakte-
riše nemačku filozofiju i estetiku od Kanta (Immanuel Kant, 1724–1804) pa nadalje
– preko Šilera (Johann Christoph Friedrich von Schiller, 1759–1805), Šelinga (Frie-
drich Wilhelm Joseph von Schelling, 1775–1854), Solgera (Karl Wilhelm Ferdinand
Solger, 1780–1819), Hegela i naročito romantičarsku filozofiju koja je išla njihovim
putem.9 Kako je Kročeova filozofija često označavana od strane kritičara kao metafi-
zička, idealistička i (neo)romantičarska, vredno je istražiti šta je Kroče imao na umu
sa svojim anti-metafizičkim stavom.
Njegov filozofski sistem je sistem Duha, a takav je i sistem Hegela, koga
je Kroče kritikovao već u Estetici iz 1902. godine i kome je posvetio dobro poznatu
studiju iz 1906. godine Šta je živo a šta mrtvo u Hegelovoj filozofiji. Kad se Benedeto
Kroče klasifikuje kao zastupnik metafizičke filozofije, to najčešće znači da je njegova
filozofija samo još jedna filozofija Duha. Kad Kroče sam objavi da je protiv metafizi-
ke, nemačkog idealizma i romantičarske filozofije, očigledno je da on “metafizičko”
mora uzimati u drugačijem smislu.
Prvi nagoveštaj pravca njegove kritike metafizike je njegovo odbacivanje
hijerarhije različitih duhovnih potencijala ljudskog bića i svakog preterivanja u kva-
lifikovanju kreativnih umetničkih i estetskih moći kao nečeg posebnog, jer bi im to
dalo mistični sjaj i odvojilo ih od običnog ljudskog bića. Nemački idealisti i kasnije
romantičari su umetnost digli u nebesa i verovali da su joj dali za pravo, ali je rezultat
bio da se umetnost pojavila kao nešto bez važnosti što “non serviva piú a nulla”10.
9  Benedeto Kroče, “Estetika idealizma: Šiler – Šeling – Solger – Hegel”, iz Estetika kao nauka
o izrazu i opšta lingvistika, Kosmos, Beograd, 1934, str. 371: “Poznata je činjenica da je Šeling
Kritiku moći suđenja držao za najvažniju od sve tri Kantove Kritike, i da je Hegel, kao i uopšte
svi sledbenici metafizičkog idealizma, imao naročitu simpatiju za ovo delo. U spisu “Čista in-
k o n t r a d i k c i j e m o d e r n i zma
tuicija i lirski karakter umjetnosti” (1908) promenio je izraz “metafizička estetika” u “mistična
estetika”: “Postoji, na koncu, jedna estetika za koju sam drugom prilikom predložio naziv mi-
stička, a koja, vukući korist iz ovih negativnih determinacija, definira umjetnost kao duhovnu
formu koja nema praktički karakter, jer je teorijska i koja nema logički ili intelektualni karakter,
jer je teorijska forma različita od teorijske forme znanosti ili filozofije, a više od obe.” Benedeto
Kroče, “Čista intuicija i lirski karakter umjetnosti “, iz Književna kritika kao filozofija, Kultura,
Beograd, 1969, str. 7. O metafizičkom kod Kročea i o kritici Kročeove filozofije kao metafizičke
filozofije, videti: Paolo D’Angelo, “Metafisica o metodologia? Note sulla ricezione dell’estetica
crociana in Italia”, iz Paolo Bonetti (ed.), Per conoscere Croce, Edizioni Scientifiche Italiane,
lev kreft
Napoli, 1998, str. 137–152.
10  Benedeto Kroče, “Šopenhauer i Herbert”, iz Estetika kao nauka o izrazu i opšta lingvistika,
Kosmos, Beograd, 1934, str. 400: “Romantičari i metafizički idealisti sveli su, ako ništa drugo,
a ono bar učenja o lepom i o umetnosti u jedno, porušili mehaničku i retoričku koncepciju,
istakli, mada i u preteranoj formi, neke duboke karakterne crte umetničke aktivnosti.”
sposobnosti i koliko god da se suprotstavljao Baumgartenu da je estetici dao poziciju
nižeg dela logike, nije mogao da prihvati uzdizanje estetike i umetnosti, kao njenog
objekta, na pijedestal, jer je nije video kao nešto odvojeno i što se uzdiže iznad bilo
kog ljudskog bića.
Kako je Hegelov sistem dijalektike bio najtipičnija i najrazrađenija filozofija
takvog zanosa, Kroče je načinio poentu odbacivanjem Hegelove ideje progresivne
71
sinteze, koja ukida suprotstavljene entitete kao ishod njihovog razvoja u nepomir-
ljive kontradikcije. Ovaj šematizam Duha koji napreduje, najčešće sažet u formulu
teza – antiteza – sinteza, gradi metafizičke apstrakcije. Kroče tvrdi da je dijalektič-
ko jedinstvo suprotnosti moguće samo ako, i kada, suprotstavljeni koncepti imaju
odvojenu i autonomnu egzistenciju koja nije sažeta u potčinjavajući totalitet. Ovo
je strategija koja je suštinski različita od svake negativne dijalektike koja potpuno
zabranjuje formiranje totaliteta. Kročeova pozicija ima dve značajne posledice: nje-
gov sistem Duha ne bi trebalo da postane ni na koji način sveobuhvatna sinteza
ukinutih i sada beskorisnih delova potrebnih samo za penjanje na vrh sveta; i njegove
definicije specifičnih razlika između odgovarajućih ljudskih sposobnosti nikada ne bi
trebalo da postanu toliko apstraktne da bi bilo koja veza između ovih različitih polja
ljudske aktivnosti bila potpuno nemoguća, ili dostižna samo mističnim sredstvima.
Razum ne može biti nešto što nadilazi i ukida fantaziju, intuicija ne može biti nešto
što stavlja tačku na potrebu za praktičnim rešenjima i nagon da se izgradi čvrst etički
temelj za ljudsko delovanje ne može zanemariti potrebu za preživljavanjem. Bilo koja
vrsta Hegelovog Aufhebung ne dolazi u obzir, jer Duh nije princip napredovanja prema
uzvišenom nebeskom koje bi sve zemaljsko i obično ljudsko ostavilo za sobom. To
je princip povezivanja svih mogućih sposobnosti u svakodnevnu ljudsku celinu i ako
negde postoji neka mogućnost slobode i progresa čovečanstva, ona se mora temeljiti
i dokazati na ovoj zajedničkoj osnovi. Bilo koja vrsta apstraktne diferencijacije koja bi
različite ljudske potencijale i kreativne snage postavila odvojeno, ili ih čak suprotsta-
vila, ne dolazi u obzir, jer je Duh princip povezivanja i jedinstva, a ne nemački Aus-
differenzierung. Koncept kojim izvestan broj individualnih karakteristika podvodimo
pod zajednički sadržalac samo je alat kojim neodređene beskonačnosti stavljamo u
k o n t r a d i k c i j e m o d e r n i zma
zatvoren i određen okvir ljudskog razumevanja. Tako nam Kročeov filozofski sistem
Duha daje neke osnovne koncepte koji se zasnivaju na ideji neprevladivih razlika i
mogu se pokazati šematski:
Teorijsko Praktično
estetika logika ekonomija etika
Ono što odmah možemo da primetimo je deljiv broj ove strukture. U si-
stematičnim filozofijama naviknuti smo da otkrivamo šematizam trojnih struktura,