kritiku nekih svojih stavova iz međuratnog perioda, iz takozvane “staljinističke faze” problemima odnosa pojedinačnog i opšteg.

problemima odnosa pojedinačnog i opšteg. Pokazalo se da se na taj teorijski zahvat

Đ e r đ L u k ač

figure u pokretu
i anticipirao mogućnost izvođenja različitih lica marksizma. S druge strane, Lukač opravdano može staviti primedba o uopštavanju, slično kao što je to Džejmson izre-
se uvek držao filozofskih stanovišta koje je oblikovala, pored marksizma, klasična kao u odnosu na Lukačevu tipologiju romana. Ne postoji dakle samo jedna paradigma
evropska filozofija osamnaestog, devetnaestog i ranog dvadesetog veka. Pod tim se koja bi važila u svim slučajevima, već se ubrzo javlja mogućnost za postojanje više
razume, pre svega, sistemska filozofija, zasnovana na ontologiji, koja već šezdesetih njih. Tako se na “put u komunizam” prikačila nejasna i maglovita predstava o “kraj-
godina uglav­nom više nije mogla doživeti onakav odjek kao u doba velikih sistema njem cilju”, dakle o “komunizmu samom”.
devetnaestog i početka dvadesetog veka. Otuda proističe i odgovor na pitanje što ga Lukačeva Teorija romana i Istorija klasne svesti su suštinski pomogle pre-
je sebi postavio Nikola Tertulian (Nicolae Tertulian, 1929–): vrednovanju tadašnjeg ortodoksnog marksizma.17 Lukač je, suprotno Blohu, u svom
Lukačeva estetika – dva velika toma objavljena na nemačkom daljem radu zadržao manju distancu prema političkim događajima i zahtevima prakse
pod naslovom Die Eigenart des Ästhetischen dvadesetih godina, od teorije. Lukač i Bloh su razvijali različite imanentne kritike marksizma što ih je
kada je izišla u konačnom obliku, nije naišla na kritički prijem koji vodilo ka drugačijim koncepcijama, zapravo, koncepcijama koje su se neposrednije
je trebalo očekivati i koji je zaslužila.14 zasnivale na tekovinama građanskih revolucija osamnaestog i devetnaestog veka, te
162 163
Ovo Lukačevo delo nije doživelo očekivani odjek zato što, u vremenu u ko- na razrađenom i razvijenom hegelijanstvu. Lukač prelazi u politički dogmatizam tek
jem se pojavilo, nije više imalo direktne reference sa umetničkim i kulturalnim prak- krajem dvadesetih godina. Njegova politička ortodoksnost je sadržavala neke speci-
sama razvijenog kapitalizma i nastajućeg masovnog potrošačkog modernizma. Ono fičnosti. Reč je o njegovim spisima o realizmu, dakle o Lukaču tridesetih, četrdesetih
je i bilo duboko fascinirano devetnaestovekovnim sistemskim mišljenjem i težnjom i delimično pedesetih godina. Reč je o autoru studija o Balzaku (Honoré de Balzac,
ka razvijenom prosvetiteljskom klasifikovanju znanja. Na primer, Fredrik Džejmson 1799–1850), Geteu (Johann Wolfgang von Goethe, 1749–1832), ruskom realizmu i
(Fredrick Jameson, 1934–) je u knjizi Marksizam i forma kritički primetio granice i romanu, o nemačkoj književnosti i misli devetnaestog i dvadesetog veka itd. Nakon
horizonte Lukačevog mišljenja: tog Lukačevog perioda sledi svojevrstan raskid sa staljinizmom, svojevrstan utoliko
Međutim, čak i u hegelovskom okviru knjige (Teorija romana), što se Lukač udaljio od sopstvenih stavova. On nije pristupio potpunom odbacivanju
postoje slabosti koje će Lukač u kasnijim delima nastojati da po- ili negiranju sovjetskog marksizma, tj. teorije pod Staljinom (Joseph Stalin /Ioseb
pravi: cilj dela je stvaranje tipologije, karakteristično hegelovske Besarionis dze Jughashvili, იოსებ ჯუღაშვილი/, 1879–1953). Nije, takođe, pristao
razrade formalnih mogućnosti u hronološkom razvijanju same na građanske teorije. Ostao je do kraja veran stanovištu o istovrsnom razvitku u so-
istorije. Očigledna slabost takvog tipološkog gledišta može se cijalizam i komunizam. Zadržao je stavove o “pravom” marksizmu koji se suštinski
videti u pasusima kao što je onaj u kome Lukač, pošto je utvrdio razlikuje od svih drugih pogleda na svet, ali je svom mišljenju dozvolio mogućnost
roman romantičnog razočaranja kao opštu kategoriju, kao rod, teorijske, filozofske i estetičke “autonomije”. Ponovo je počeo da piše “apstraktne”
priznaje da on ima, možda, samo jednog pravog predstavnika ili estetičke studije tokom šezdesetih godina, pošto mu društvena stvarnost nije više
člana, Floberovo Sentimentalno vaspitanje. I baš kao što je Mar- nudila osnovu za onu kritičku i projektivnu viziju društvenog razvoja koju je podrža-
ks, potavljajući Hegelovu dijalektiku na noge, rastvorio Hegelov vao i pribavljao joj važnost u spisima do druge po­lovine pedesetih godina. Različite
niz idealnih formi u empirijsku realnost same istorije, tako od tog oblasti teorije, politike i ideologije tog vremena ne bi se smele shvatati kao nešto je-

A l e š E r ja v e c i M i š k o Š u v a k o v i ć
logičkog nedostatka Teorije romana ima samo jedan korak do dinstveno. Na primer, to se vidi u Lukačevoj posrednoj osudi socijalističkog realizma
k r i t i č k i / k r i t i čn i m o d e r n i zam

k r i t i č k i / k r i t i čn i m o d e r n i zam
napuštanja tipova romana uopšte, do shvatanja tog Floberovog iz aprila 1957:
dela kao jedinstvenog konkretnog empirijskog istorijskog feno- U vreme vladavine ovog pojma, koja je trajala više od dve deceni-
mena, sticaja prilika koji se ne može uopštiti.15 je, ja nisam ni pismeno ni usmeno upotrebio izraz revolucionarna
U marksističkoj teoriji i filozofiji dvadesetog veka, nakon razdoblja u kome romantika, i uvek sam pokušavao da konkretno pokažem da se
je kao paradigma prevladavala dijalektika16 prirode, došlo je do bitnih razlikovanja. Te svi problemi u književnosti mogu rešiti potpuno i mnogo bolje
razlike su nastale u odnosu na usmerenje za koji bi se reklo da je eshatološko. Lu- bez upotrebe ovog termina nego pomoću njega. Neka jasnija
kač je paradigmu dijalektike prirode preneo na društvo i suočio se sa konceptualnim opozicija nije bila moguća za Staljinova života, u doba kada je
Ždanov vladao teorijom.18
14  Nicolas Tertulian, “Lukácseva estetika – njeni kritiki, njeni nsprotniki”, Vestnik Inštituta za
marksistične študije ZRC SAZU, br. 2, Ljubljana, 1985, str. 77. 17  Zinovjev je na V kongresu Komunističke internacionale 1924. optužio Lukača i Korša kao
15  Fredrik Džejmson, “U korist Đerđa Lukača”, iz Marksizam i forma, Nolit, Beograd 1974, str. jeretike i revizioniste zbog krajnjih levičarskih stavova.
190–191. 18  Đerđ Lukač, “Predgovor” (april 1957), iz Današnji značaj kritičkog realizma, Kultura, Be-
16  Karl Korsch, Marksizem in filozofija, Komunist, Ljubljana, 1970, str. 17. ograd, 1959, str. 1. Šta bi to bilo ilustruje izjava iz 1935. godine: “Engelsova borba za veliki