Тражим помиловање

Људи су најсавршенија жива бића на Земљи, али и поред тога и они

греше. Неке грешке се могу исправити, неке не не могу, али за сваку
грешку неко мора да сноси кривицу. Нажалост, постоје људи који се
просто роде са неким проблемом, и са њим морају живети иако нису
бирали или су криви за то.
Та деца су рођена са неком од инвалидности. Када кажем инвалид обично
помислим на особу која не може да се креће. Напротив, у инвалидности
спадају све ствари које те спречавају нормално да функционишеш. Ту
спадају људи у колицима, особе оштећеног слуха, вида и људи са
аутизмом. То су људи који нису грешили али су ипак сурово кажњени. Они
се из дана у дан боре за оно што највише желе, за свој недостатак. Сви
знамо колико се лоше осећамо када не успемо у ономе што смо хтели,
онда можемо само да замислимо колико је тешко тим људима који се
боре са ветрењачама. Сигурно није лако схватити да никада нећеш
проходати, прогледати или проговорити. Када се помириш са тим и
гледаш другу децу како трче и играју се преостаје ти само да се запиташ:
Зашто баш ја? На то питање нико ти неће дати одговор. Никако не смем
заборавити родитеље, који чине све како би њиховом детету било што
пријатније у својој кожи. Који се још увек надају да ће се баш у њиховој
породици десити чудо и ипак чути како их своје дете дозива или видети
његове прве кораке. Они су осуђени да до краја живота брину “велику
бебу”. Спас и утеху траже у молитвама које им делују као једина преостала
нада.
За ово стање, нажалост, нема лека и због тога тражим помиловање од
Бога, лекара, научника за све људе који пате од овог проблема.