Персеполис је прича о детињству испричана кроз дечије очи.

Како те очи одрастају тако одраста и

поглед на свет који уз бруталне политичке доноси и наизглед тривијалне животне муке. Сатрапи је искрена,
отворена и оштра. Не штеди себе ни ближње, а најмање штеди друштво о којем пише. Једноставним цртежом
Сатрапи дочарава комплексне ситуације и односе заплетене око одрастања за време исламске револуције.
Марјане се присјећа разних аспеката иранског преврата који су утицали на њу и њену породицу. Кад се
одсели у Аустрију Сатрапи ће представити виђење своје државе из незаинтересованих очију западног света.

Персеполис је духовита књига иако се не бави смиешним стварима. То је филм пун страха и насиља.
Кад одлази на протесте против ношења вела, Марјане ће први пут сведочити насиљу, а страхоте ригорозних
примена теократских закона стално ће се провлачити кроз причу. (Једном приликом Марјани мајка
објашњава да се девојке осуђене на смрт прво силују да би егзекуција била легална, јер се законски девојчице
не смеју убити.

У некој прилици студенти уметности цртају женски акт, но због строгих исламских закона, жена која им
позира мора бити у хиџабу у којем јој се не види ниједан дио тела. Касније, кад им позира мушкарац, који су
ипак одевени нешто слободније, праведни ће и ту наћи проблем јер женино гледање у мушкарца се противи
моралу.

И без гледања у моделе Марјане Сатрапи је научила цртати. Њен редуцирани цртеж, ђетиње естетике
изразит је контрапункт озбиљним темама које слика приказује. Монокроматска игра црног и бијелог тврдом
линијом јасно дијели бијело од црног, добро од зла, па и кад Марјане у бечким студентским година забразди
у сивило, цртеж остаје вјеран њеној визија свијета. Дечији цртеж у комбинацији с дечијом перспективом
приче чини ову књигу, такође и филм који смо гледали, ремек делом, нимало сличним многим популарним и
успешним графичким новелама.

Укратко, Перзеполис је у многим аспектима врхунско умјетничко дело, едукативно, дирљиво и

импресивно.

Вељко Филиповић 4/4