evo opet nista ne znam, stari demon, najstrasnii od svih ponovo se vratio u svoj

svojo velicini, tj jadosti, I rpica one price koje su me onda ubile, istim jezikom,
istom muzikom, sve isto, I podjednako efektivno. Ja ne umijem ici pravo, ja ne
umijem ostaviti I nastaviti, ja moje mrtve ne sahranjujem, nego vezem za sebe I
vucem ih za sobom. Zalim zbog svake promjene koju sam ikad napravio, jer ja sam
posten covjek, tako vaspitan, pa koliko uzmem toliko I dam. Ali ja sam I lud I
nemoguc covjek, ja zapravo nit uzmem nit dam, I tako mi I uzeto I dato stoje u
nekom limbu mogucnosti, stvarni onoliko koliko sam I ja stvaran, a to je nimalo,
jer zivim sa njima u limbu.evo skoro godina prodje od preloma, skoro godinu se
bjezalo od posledica I onih vatrenih I do kosti ljutih 49% koji su izgubili izbore
I zale sad za blagom, lakocom, I jednostavnoscu zivljenja, jure prema meni
urlajuci. Izvinjavam vam se gospodo, I meni je zao sto sam dobio izbore I sto tada
niste bili jaci od ovih bogalja. Vratili su se sad kivni, ljuti, sa milijarde
kaziprsta uperenih ka jednostavnoj istini, koju sam jednom znao, I zbog bogalja
zaboravio. Pokazuju na ono sto sam mogao, na ono vjecno kretanje koje mi bi
ponudjeno a ja ga odbih kao prokletstvo najvece. Doduse, prokletstvo I jest al ne
vece od ovoga sad. I kakvom zabunom I pogresnim proracunom, kakvom drogom hajpovan
ja onakvu gresku napravih, veliku ko crna zemlja, I vecu od svega sto cu ikad
postati. A znalo se po mirisu to, prvom onom mirisu kad stigoh, takva slutnja se
nije mogla negirati, vec samo ignosrisati. Tako veliki pad nije ni mogao da se
dozivi odjednom nego se dozivljavao vremenom, evo skoro godinu, I konacno je dosao
momenat kontakta sa dnom, konacno mi se on u svoj svojoj jacini, razblazen
mjesecima pripreme, dusi predstavio kao stvarnost. Sve ono sto naucih onomad I svu
patnju I muku sto tada prozivjeh, ona nekoliko zrna znanja sto sam iz kanalizacije
besmisla izvukao, ja sam bacio kroz prozor I cekao da izraste carobni pasulj. To
se, jbg, nije dogodilo. Zrna su strulila I postala neupotrebljiva a vrijeme je
nezainteresovano, svakako proslo. A da sam barem jedan posten rucak od njih pojeo.
I evo sad opet prekretnica, naredni stepenik nanize do kog se jedva spustim svom
mukom I trudom. Ja se zapravo kroz zivot penjem nanize, mozda jer sam laksi I
bezlicniji od vazduha. Sad opet sve prelistavam, nalazim greske od prije I sebe
sadasnjeg dozivljavam kao pogresno pozicioniranog zbog niza zabluda I pogresnih
proracuna. Posledicno, trazi se ispravka pozicije I to angazuje opoziciju. Pozicija
iznutra porazena predaje vlast bez borbe ali oni najiskreniji pratioci organizuju
tajno drustvo koje ce u momentu slabosti nove pozicije oduzeti vlast. Opozicija
uzima vlast, uspostavlja kontrolu dok ispod tepiha gura sve nejasnoce. Te nejasnoce
kasnije dobiju svoj zivot , podignu se sa sve tepihom na sebi. U mome se
kraljevrstvu to naziva tepih-cudoviste I ono se ppojavljuje jednom godisne izmedju
ilindana I nikoljdana.
Salu na stranu, raspadam se. sve moje uspostavljene konekcije, sa ljudima stvarima
I mjestima zive razdvojene zivote. Njihov suzivot se suprotstavlja zakonima
statistike a I zakonima mnogo egzaktnijih nauka. Osjecam se kao krug Pie izdijeljen
onako, kad smo vec kod statistike, a da je prava linija podloga il stvarnost, a ja
tako, polako vrtim krug u zivim njegov dio po dio, trenutno ostvareni, nikad krug
ne polegnuvsi na liniju, da dozivim koegzistenciju dijelova I svoju potpunost.
Razut ko prasina zvezdana, razbacan po razlicitim dimenzijama, po prostor-masi I
vremenu I van njih razbacan, pokusavam zivjet ispunjen, a zapravo me nema. A sto je
najsmjesnije, ja zapravo ne zivim ni taj dio kruga koji dodiruje podlogu, ja
zapravo zivim jedno vjecno zaljenje za svim onim dijelovima koji trenutno nemaju
priliku biti aktuelizovani, I isto tako bice I kad onaj za kojim je zaljeno dodje
na red. Moje oci traze crno, a moja karma nije losa nego je jebeno bolesna. Koliko
jos imam vremena da se trazim, ne znam, al znam da nije puno. Koliko jos svojih
potomaka treba da prozderem I zapostavim da bih eventualno (bas male sanse) prestao
to da radim? Ja drugacije ne umijem, moja je bol vjecna I ne umije nestati a misao
o samoubistvu moja svakodnevnica. I ne, ja ne smijem biti muz I otac, jer zvuk je
obaraca kraj uva tako primamljiv. A I ond akad godinama ne bude, nista ne garantuje
da nece biti kroz jednu sekundu. Moje je nezadovoljstvo vjecno, to sam, valjda,
nasledio od majke. Bila je nizeg roda I znala da je najbolje da slusa mog oca, ali
mu nikad nije oprostila zbog toga, nikad do kraja shvatila svoju ppoziciju, uvjek
ostala nezadovoljna I osjecala moralnu odrijesenost da mu zabije noz u ledja. Da li
je on taj noz vidio, ko zna. Ja znam da ja jesam. Ta mi se njena niza priroda bez
greske preslikala na dusu I ja htio ne htio bivam ona I velika je sansa da cu
jednog dana sebi oduzeti zivot zbog njene prirode u sebi,koja ne da mira a ne
pokrece. Njeni su preci osudjeni da ostanu bez muskih naslednika, I prica koja se
iza toga krije je toliko nevjerovatna da nemoguce da ovo nije valjan zakljucak.
Kroz sebe ja nosim njih I dobro nije ono sto stoji na mom putu.
Jebeni demon je u meni, ubija I lomi, kaznjava, unistava. Boga nema, nema uopste.
Kad covjek sebe krivi I mrzi, bog izadje kroz prozor. Dosao sam do tacke od koje ne
znam kuda dalje. Zarobljen u svojim rijecima I predjasnjim praznjenjima, dugujem
licno privremeno ropstvo svijetu I ljudima. To se mora razduzit mada toliko vec I
imam. Sta dalje? Ja zaista ne znam. Mogucnost da cu ostati neaktuelizovan postala
je stvarnost preko noci, a u bajku da se vremenom nesto mijenja I postaje, da se na
preduje, ja vise ne vjerujem. Nisam se nasao niti me je iko ikad nasao, ono malo
slobodne misli u meni sto je nezaprljane ostalo, jedina je vrijednost koju imam I
jedino dostojno zivljenja. Sve ostalo samo su rusevine necega sto sam licne nekad
izgradio pa srusio. Sav moj svijet je moj, prljav I razbacan, nesredjen, sa
nekoliko sjajnih figura, ko zmajeve kugle, razbacanih maksimalno, I pritom nemam
radar da ih trazim niti kakvu druzinu sa mnom, a kamoli veselu. Jebeno prokleto
sam, najsamiji.
A kako sam samo trcao, nadrealnim naporima pokusavao stvoriti realnost. Ajj glupane
glupi, toliko si dao a ne kraju kad se bude dijelilo, o tome ce se cutati. Gledaj
sebe picka ti materina glupa!
Izdao si ideju svoju I snove klinacke, izdao svu bol I patnju, izdao milione
htijenja I vapaja za pomoc svojih, u koje si vjerovavo znaznije nego u kamen. Izdao
si sebe, bez sebe I ostani. Nek ti je vjecna patnja. Zbogom nezahvalnice, teska ti
crna zemlja bila. Zasluzujes da umres, sad.