ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА НОВИ САД

ИНВЕСТИЦИЈЕ И РАЗВОЈ
Семинарски рад из предмета Управљање инвестицијама

Ментор:
Мирела Момчиловић
Студент:
Миа Кукило 2021/000068
Тамара Лозић 2021/000050

Нови Сад 2022.

1
САДРЖАЈ

УВОД........................................................................................................................................3

1.ПОЈАМ
РАЗВОЈА.................................................................................................................................4

2.РАЗВОЈ И
РАСТ.........................................................................................................................................5

3.МЕЂУЗАВИСНОСТ ИНВЕСТИЦИЈА И ЕКОНОМСКОГ

РАЗВОЈА...................................................................................................................................6

4. ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ НА ОСНОВУ КОЈИХ СЕ ДОНОСИ ОДЛУКА О

РАЗВОЈУ...................................................................................................................................7

5. ФОРМУЛИСАЊЕ СТРАТЕГИЈЕ И РАЗВОЈ

ПРЕДУЗЕЋА............................................................................................................................8

6.РАЗЛОЗИ
ИНВЕСТИРАЊА..................................................................................................................11

ЗАКЉУЧАК...........................................................................................................................12

ЛИТЕРАТУРА

2
УВОД

Свако предузеће принуђено је да инвестира, јер инвестирање представља једини начин

и средство којим се може обезбедити реализација својих циљева развоја. Инвестиције
представљају неопходност у свим земљама и привредама. Остварење циљева
друштвено – економског развоја постиже се реализацијом правилно одабране и
усмерене инвестиционе политике. Развој предузећа везан је за правилан избор и
ефикасну реализацију инвестиција.
Битна повезаност развоја и инвестиција је очигледна. Развој није могућ без
инвестиција, јер су једно основно средство за његово остварење, а инвестиције без
правилно дефинисаног развоја и добре развојне политике су најчешће промашај, који
води у тешке губитке, а не ка жељеним развојним циљевима.
Инвестирање долази као завршни чин целокупног процеса развоја, којим се реализују
планирани развојни циљеви, а тиме и целокупан развој.

3
ПОЈАМ РАЗВОЈА

Развој се дефинише као интегралан и континуирани процес, који је својствен свим

системима који поседују способност да еволуирају током времена, и тако прелазе у
више нивое организованости и ефикасности стања.
Да би пришли мало детаљнијем разматрању и дефинисању појма развоја поћи ћемо са
становишта теорије и са становишта кибернетике. Теорија захтева да се у дефинисању
појма развоја најпре крене од појма кретања. Ако кретање дефинишемо као промену
положаја објекта у простору током времена, развој се може дефинисати као таква
промена система која доводи систем у квалитетно ново, боље стање. Међутим, иако
свако кретање представља одређени промену, свака промена не представља развој, већ
само општа квалитативна промена система доводи до преласка на виши развојни
ступањ. У кибернетском смислу, развој се може дефинисати као интегралан и
континуиран процес трансформације система из постојећег стања, у новом стању више
ефикасности. То је процес сталних промена, целовитог и непрекидног прилагођавања –
активне адаптације система у променљивој околини у којој он остварује своју
егзистенцију и у склопу које настоји остварити свој развој.
Развијати се мора, јер је неопходност властитог опстанка. Развој је, значи борба за
опстанак, природни закон који се штити и на све привредне организације. Дефинисан
на претходни начин, развој представља управљачки процес, процес којим се мора
управљати да би текао у жељеном смеру. Управљање развојем је неопходно, да би се
постигли жељени циљеви и резултати, да би се процес развоја уопште и могао
одвијати.
Развој је карактеристичан како за биолошке, тако и за пословне системе.
Када у фокусу истраживања ставимо предузеће, развој се дефинише као процес
преласка из постојећег стања у ново, ефикасније стање, кроз непрекидно
прилагођавање у променљивој околини, које се манифестује кроз многобројне промене
које се врше на подручју производа и производног програма, технике и технологије,
организације и кадрова, промене које обезбеђују континуитет садашњег и будућег
функционисања, уз неопходно повећање ефикасности.
Основне карактеристике развоја су:
-Развој представља општи напредак, систем прогреса
-Развој обухвата квантитативне и квалитативне промене система
-Развој је динамичан и континуиран процес
-Развој је веома сложен процес који се састоји од великог броја фаза и активности
-Развој обавезно прати неизвесност, јер се протеже у будућност
-Развој је неопходан код свих друштвених система
-Развој је управљачки процес, процес којим се мора управљати да би се ефикасно
одвијао.

4
РАЗВОЈ И РАСТ

У пракси се често, не прави већа разлика између развоја и раста, већ се своде на исто и
најчешће изражавају повећањем вредности остварене производње. Међутим, сасвим је
очигледно да је то приказан раст. Развој је комплекснији од раста и он би то обухватио,
поред одговарајућег повећања вредности производње, побољшање производне технике,
технологије и организације; побољшање метода рада у другим областима пословања,
побољшање укупне организације... У покушају дефинисања развоја и раста предузећа
морамо поћи од тога да су то два квалитативно различита, али ипак неодвојива појма.
Оба су окренута будућности предузећа и теже променама које би омогућиле успешно
пословање у будућности. И док раст обухвата квантитативно повећање обима
пословања, квантитативне промене које не предвиђају битније измене постојећих
пословних активности, дотле развој подразумева, поред квантитативног повећања
обима пословања, и квалитативно проширивање, побољшање и иновирање постојеће
производње и пословања уопште, дакле квалитативне промене које се обезбеђују
увођењем нових пословних активности.
Према томе, код раста је акценат на квантитативним, а код развоја на квалитативним
променама.

5
МЕЂУЗАВИСНОСТ ИНВЕСТИЦИЈА И ЕКОНОМСКОГ РАЗВОЈА

Инвестиције представљају опредељујући фактор економског развоја.

Међузависност инвестиције и економског развоја јавља се као:
 међусобна зависност акумулације и инвестиције,
 међузависност која се остварује у промени структуре производних фондова,
 међузависност која се остварује кроз повећање техничке опремљености рада и
примену савременије технике и
 међузависност која се остварује повећањем укупног друштвеног производа.
Коефицијент ефективности инвестиција (𝐾) говори о постојању функционалне
међузависности између инвестиција и економског развоја, при чему се утврђује на
основу формуле:
𝐾 = 𝑃/𝐼 (1)
где су P – друштвени производ, а I – инвестиције.
Маргинални или гранични коефицијент ефективности (𝐾𝑚) утврђује се као однос
између пораста друштвеног производа и инвестиција:
𝐾𝑚 = ∆𝑃/𝐼 (2)
где је ∆𝑃 – пораст друштвеног производа.
Капитални коефицијент (𝐾𝑘) представља реципрочну вредност коефицијента
ефективности инвестиција и добија се као однос вредности инвестиционог улагања и
њиме остварене производње:
𝐾𝑘 = 𝐼/𝑃 (3)
Маргинални или гранични капитални коефицијент (𝐾𝑘𝑚) представља однос
инвестиција и пораста друштвеног производа:
𝐾𝑘𝑚 = 𝐼/∆𝑃 (4)
Изражен је као реципрочан облик маргиналног коефицијента ефективности. Може се
утврдити и помоћу стопе инвестиција (𝑆) и стопе привредног раста ( 𝑟):
𝐾𝑘𝑚 = 𝑆/𝑟 (5)
Овако дефинисан маргинални капитални коефицијент омогућује утврђивање висине
стопе инвестиција коју је потребно остварити како би се досегла одређена стопа
привредног раста, односно утврђивање стопе привредног раста коју је могуће постићи
при датој стопи инвестиција.

6
ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ НА ОСНОВУ КОЈИХ СЕ ДОНОСИ ОДЛУКА О
РАЗВОЈУ

Одлуке о развоју доносе се полазећи од одређених основних принципа, као што су:
 рационална алокација ограничених ресурса,
 одређивање временске преференције и
 алтернативна употреба производних фактора.
Циљ доносиоца одлуке је да донесе одлуку која ће довести до рационалног развоја,
односно до улагања чије ће користи бити веће од трошкова. Рационална алокација
ресурса, дакле, подразумева минимизирање утрошака ресурса (производних фактора).
Принцип одређивања временске преференције подразумева да доносилац одлуке има за
циљ да оствари што већу корист у што краћем временском периоду, пре свега због тога
што је реализација развојних одлука повезана са неизвесношћу и ризиком. Доносилац
одлуке, стога, преферира будуће користи које су ближе садашњем тренутку од оних
који су у даљој будућности. Да би доносилац одлуке могао упоредити новчане
вредности улагања (трошкова) и ефеката (користи, чисти новчани токови) конкретног
улагања потребно је све будуће вредности свести на садашњу вредност.
Доношење развојне одлуке подразумева прво реализацију оних потреба које је
потребно прве задовољити, јер су производни фактори ограничени. Услед тога,
потребно је сагледати алтернативне могућности употребе производних фактора и
изабрати ону опцију која се може реализовати уз минималне опортунитетне трошкове
(губитке).

7
ФОРМУЛИСАЊЕ СТРАТЕГИЈЕ И РАЗВОЈ ПРЕДУЗЕЋА

Формулисање стратегије подразумева међусобно усаглашавање шанси и претњи у

екстерном окружењу, интерних могућности (снага и слабости) и намера. Формулисање
стратегије укључује: утврђивање мисије и дугорочних циљева, анализу шанси и претњи
које генерише опште окружење, утврђивање атрактивности гране анализе
конкурентских сила, идентификовање извора конкурентске предности на бази анализе
интерног окружења (сагледавање ресурса и способности предузећа) и одређивање
изводљивих опција. Намере и извори предности представљају два основна елемента
који опредељују изводљиве стратегијске опције. Намере треба везати само за области у
којима се могу искористити предности.
Пословна стратегија фокусира се на побољшање конкурентске позиције предузећа или
пословне јединице у оквиру одређене индустрије или тржишног сегмента.
Стратегија развоја предузећа, као један од елемената пословне стратегије, представља
правац или начин кретања предузећа у будућност ради достизања постављених циљева
развоја предузећа.
Формулација стратегије или стратешко планирање предузећа повезано је са развојем
мисије, циљева, стратегија и политика предузећа. Мисија говори о фундаменталној,
уникатној сврси или разлогу постојања организације. Цињеви предузећа указују на то
које циљеве предузеће жели да оствари у одређеном временском периоду. Након
дефинисања циљева предузеће одређује стратегију, односно план игре који им
омогућује да остваре мисију и циљеве. На крају, предузеће формулише политике,
односно широке смернице за доношење одлука.
Постоје различите методе и модели који омогућавају сагледавање, анализу и оцену
перформанси предузећа, као и његовог односа са окружењем, а који претходе
формулисању стратегије и који могу значајно допринети утврђивању правца развоја и
доношењу инвестиционих одлука.
Једна од тих метода је „SWOT“ анализа. Назив „SWOT“ анализе настао је као акроним
енглеских речи „strenghts“ (снаге), „weaknesses“ (слабости), „opportunities“ (шансе) и
„threats“ (претње, опасности). „SWOT“ анализа омогућава спровођење квалитативне
анализе којом се утврђују и оцењују основне интерне снаге и слабости предузећа, као и
кључне екстерне шансе и опасности из окружења у коме предузеће послује. Смисао
„SWOT“ анализе је да омогући избор стратегије којом би се максимизирале предности
предузећа и искористиле шансе из окружења, као и минимизирале слабости предузећа
и избегле претње.
Предузећа настоје да што боље планирају стратешки развој, те за ту сврху користе и
портфолио анализу. Портфолио анализом топ менаџмент предузећа сагледава
производе, групе производа или стратегијске пословне јединице као серију инвестиција
од којих очекују профит. Портфолио концепт омогућава утврђивање најбоље
комбинације послова како би се остварила дугорочна рентабилност. Успешно
управљање сложеним портфолијом пословања предузећа заснива се на истраживању
различитих могућности комбиновања производа и тржишта који представљају основни
потенцијал извора раста предузећа. Једна од најчешће коришћених портфолио техника
је Бостон Консталтинг Груп (Boston Consulting Group – BCG) матрица, која је развијена

8
почетком 70-тих година прошлог века и која се заснива на следећим факторима: стопи
раста тржишта и тржишном учешћу.
Према „BCG“ матрици, производи, односно стратегијске пословне јединице могу бити
сврстани у једну од четири позиције, а то су:
 звезде – водећи производи и послови за које је карактеристично да мају високу стопу
раста тржишта и високо релативни тржишно учешће. Они генеришу много капитала,
али захтевају и значајно улагање средстава због високог степена раста;
 пси – производи и послови који нису нарочито профитабилни, али захтевају значајна
улагања капитала. Логично би било из производног програма елиминисати производе
из ове категорије. Треба, међутим, имати на уму да би ови производи у будућности
могли постати исплативи;
 упитници – производи и послови који захтевају додатна улагања (у опрему, људе и
др.), али је неизвесно да ли ће се та улагања у будућности исплатити;
 краве музаре – производи и послови који не захтевају велика улагања, а при томе
генеришу значајан капитал. Овако генерисан капитал може се користити за развој
новог производа.
Будући да „BCG“ матрица користи само два фактора у анализи, сматра се недовољно
поузданом, што у портфолио анализи доводи до развоја мултифакторских матрица, као
што су Шелова (Shell) матрица и Спејс (SPACE) метода. Шелова матрица или матрица
политике усмеравања развијена је од стране Шел Хмијске Компаније (Shell Chemical
Company). Ова матрица користи перспективу пословног сектора и конкурентске
позиције предузећа као координате. Перспектива пословног сектора може бити
неатрактивна, просечна и атрактивна, док конкурентска позиција може бити јака,
просечна и слаба. Сваки фактор вреднује се са аспекта значаја од 0 до 5, као и са
аспекта снаге од -5 до 5. Матрица политике усмеравања за резултат има
идентификацију постојећег и жељеног (идеалног) портфолија стратегијских пословних
јединица, као и утврђивање стратегије за поједине производе.
„SPACE“ (Strategic Position and Action Evaluation Matrix) матрица омогућује
процењивање перформанси и стратегијске позиције сопственог и конкурентских
предузећа. Матрица се заснива на две интерне и две екстерне димензије:
 финансијска снага предузећа (интерна),
 конкурентски положај (интерна),
 снага гране у којој предузеће послује (екстерна) и
 стабилност окружења (екстерна).
Специфични параметри одређују се за сваку од наведене четири димензије, након чега
се анализирају, процењују и рангирају на скали од 0 до 6. Затим се утврђује сектор
правца у „SPACE“ матрици, односно дијаграму чије димензије представљају осе
координатног система. Све то омогућује детерминацију стратегијске позиције
предузећа, која може бити агресивна, конкурентска, дефанзивна и конзервативна.
Поред тога што матрица помаже менаџменту приликом доношења стратегијских
одлука, она помаже и приликом утврђивања праваца развоја и инвестирања.
Балансна карта (Balanced Scorecard) је још један од инструмената који може допринети
утврђивању правца развоја и инвестирања. Овај појам увели су Роберт Каплан и Дејвид
Нортон (Kaplan, Norton, 1992). Наиме, Каплан и Нортон установили су да је досадашњи
начин мерења перформанси предузећа једностран, јер се, пре свега, фокусира на
финансијске перформансе, и нејасан, јер користи много различитих кључних

9
индикатора перформанси. Балансна карта ствара оквир за трансформацију визије и
стратегије предузећа у систем мерљивих циљева, као и утврђивање мерила преко којих
ће се непрекидно пратити и контролисати остваривање тих циљева. Заснива се на
мерењу перформанси предузећа полазећи од 4 перспективе, а то су:
 перспектива купца/потрошача (сагледава перформансе предузећа са аспекта купца и
говори о томе како купци виде предузеће);
 интерна перспектива (сагледава ефикасност и квалитет перформанси предузећа
везаних за производ, услугу или пословни процес, како би се унутрашње процедуре
предузећа унапредиле);
 перспектива учења и развоја (сагледава људски капитал, технологију, културу и друге
кључне капацитете предузећа, како би предузеће даље напредовало/учило и стварало
вредност);
 финансијска перспектива (сагледава финансијске перформансе предузећа и употребу
финансијских ресурса и говори о томе како предузеће изгледа улагачима и другим
интересним странама).
Балансна карта, поред финансијских индикатора учинака, користи и оперативне мере
везане за задовољство купаца, интерне процесе и активности везане за иновације и
развој. Карта, дакле, користи финансијске и нефинансијске индикаторе, који се
примењује у циљу унапређења перформанси предузећа, али и трансформације
стратегије у процесе и пројекте предузећа.

10
РАЗЛОЗИ ИНВЕСТИРАЊА

Инвестициона стратегија предузећа изводи се из стратегије развоја предузећа. Постоје

три групе разлога за инвестирање, а то су:
 друштвено економски који обухватају o потребе за сировинама, репроматеријалом,
енергијом, o инфраструктурне услове, o структуру и класификацију запослених, o
квалитет и ниво организације и руковођења, o односе са окружењем, o утицај
институционалних фактора, као што су пореска политика, кредитна политика, царине и
друго, o утицај инвестиција на окружење (еколошки фактори, допринос развоју), o
стечене компаративне предности предузећа у поређењу са конкурентима,
 техничко-технолошки који обухватају o техничку опремљеност, o технолошке
процесе, o структуру и количину производног асортимана, o иновативне могућности, o
квалитет производа – технички параметри, o особине производа за освајање тржишта
(дизајн, амбалажа и сл.),
 тржишни који обухватају o величину тржишног потенцијала, o величину домаћег
тржишта, o тржишну коњуктуру, o могућност супституције производа, o осетљивост
конкурената, o куповну снагу, o кретање цене, o утицај рекламе, o продор на страно
тржиште, o тржишни ризик и др.
Доношење инвестиционих одлука захтева анализу и вредносну оцену све три групе
разлога за инвестирање, како би се детерминисале преференције и циљеви развоја
предузећа, и на бази тога донеле одлуке о конкретним инвестицијама.

11
ЗАКЉУЧАК

Инвестиције, односно инвестирање, представља део глобалног проблема развоја као

континуираног процеса којим свако друштво и свако предузеће осигурава своје будуће
ефикасно пословање. Инвестирање долази као завршни чин целокупног процеса, којим
се реализују планирани развојни циљеви, а тиме и целокупан развој. Непрекидан
процес реализације својих циљева развоја приморава свако предузеће да инвестира, да
улаже сопствену или позајмљену акумулацију и одлаже могућу потрошњу данас, да би
обезбедила себи нову потрошњу и нова улагања сутра. Тиме је свака организација
принуђена да инвестира, јер инвестирање представља једини начин реализације циљева
развоја.
Инвестиције су, значи, неопходност јер је даљи развој сваког предузећа везан за добро
планирање и ефикасну реализацију инвестиција.

12
ЛИТЕРАТУРА

Момчиловић М. (2020.) Управљање инвестицијама. Нови Сад: Висока пословна школа

струковних студија.
Јовановић, П. (2013). Управљање инвестицијама. Београд: Висока школа за пројектни
менаџмент.
Малешевић, Е., & Малешевић, Ђ. (2011). Управљање инвестицијама. Бечеј: Пролетер.
Вукадиновић, П., & Јовић, З. (2012). Инвестиције. Београд: Универзитет Сингидунум.
https://www.puskice.org/download/upravljanje_investicijama/Upravljanje
%20investicijama.pdf

13