Izvan tonalnosti

Od 1900. Do Prvog svetskog rata

Evropa je u 20. vek ušla u euforiji optimizma punoj svetlih nada u budućnost. Međunarodna tenzije,
već dugo stalna odlika života na kontinentu, bile su relatuvno niskog intenziteta, budući da je mir bio
na snazi još od završetka Francusko- pruskog rata 1871. godine.

Evropa, koja je za većinu njenih stanovnika predstavljala čitav civilizovani svet, sve je više širila svoju
kontinentalnu vlast dosežući najdalje oblasti sveta što je rezultiralo neviđenim ekonomskim rastom.
Ekspanzija i poboljšanje bili su sveprisutni. Industrijalizacija je rasla, komunikacija i saobraćaj su
stizali dalje, zdravstvena briga je napredovala, a javne službe dostigle su nove nivoe uređenosti.
Stanovništvo kontinenta je takodje dramatično poraslo što je dalje doprinelo opštem stanju
blagostanja i rasta.

Osećaj velikih dostignuća, koji je bio karakterističan za to doba, bio je najjači u naukama. Odista,
naučni progres činio je istinski temelj tog doba, a njegova postignuća obuhvatala su toliko različite
pronalaske poput telefona, električnog svetla, pokretnih slika, rentgenskih zraka, kao i takve
graditeljske poduhvate poput Sueckog kanala. Razvoji u medicini proizveli su poboljšane hirurške
tehnike i bolju kontrolu nad infektivnim bolestima. Mnogima se činilo da je čovečanstvo, ohrabreno
napretkom naučne misli, konačno bilo u poziciji da reši sve svoje materijalne probleme, pa možda
čak i one socijalne.

Kontrolna naučna ideja ovih razvoja koja je čitavom ovom periodu podarila dominantni konceptualni
okvir, bila je teorija evolucije koju je nešto nakon polovine 19.veka formulisao engleski prirodnjak
Čarls Darvin. Ova evolucija ponudila je objašnjenje evolucije biljnih i životinjskih vrsta uz pomoć
nasleđenih izbora rukovođenog principom očuvanja koji je nazvan prirodna selekcija. Prema Darvinu,
ovaj princip je vodio “poboljšanju svakog stvora u odnosu na organske i neorganske uslove njegovog
života, i samim tim, u većini slučajeva, onome što se mora smatrati napretkom u organizaciji”.
Darvinove ideje su potom njegovi sledbenici proširili na daleko širi spektar fenomena među kojima
su i evolucija društvenih klasa, uspon i pad nacija, i konačno gotovo svi aspekti ljudskog života. Oni su
stvarali osnovu za pogled na svet kao složeni organizam koji se postepeno kreće napred ka svom
savršenstvu kontrolisan uz pomoć mehanizma univerzalnog zakona.

Progres je postala ključna reč perioda!

Bečki novelista Štefan Cvajg je u svojim sećanjima na godine pre Prvog svetskog rata opisao
opštevažeće mišljenje:

“Ova vera u neprekidni i neumitni progres odista je imala moć religije za tu generaciju. Počinjali smo
da verujemo više u taj progres nego u Bibliju, a njegovo jevanđelje činilo se vrhunskim otuda što su
se svakog dana dešavala čuda nauke i tehnologije. U stvari, na kraju mirnog veka, opšti napredak
postao je izrazitiji, brži i raznovrsniji... komfor je pronašao svoj put od kuća bogatih do onih iz srednje
klase. Nije treblo više donositi vodu sa pumpe ili česme, ili se mučiti da se zpali vatra na ognjištu.
Proširila se higijna, a nestala prljvština. Ljudi su postali jači, lepši, zdraviji, robusniji... Otuda nije ni
čudno što je to stoleće opijeno sopstvenim dostignućima gledalo na svaku dovršenu dekadu kao
preludijum za jednu još bolju. Bilo je podjednako malo vere u mogućnost tako varvarskih sunovrata
poput rata između naroda Evrope koliko i u veštice i duhove. Naši očevi su bili komforno opijeni
poverenjem u nepogrešivu i povezujuću moć tolerancije i pomirenja. Iskreno su verovali da će se
razlike i granice između nasilja i sekti postepeno istopiti u zajednicu ljudskog roda i da će mir i
bezbednost, najvažnije blago, deliti čitavo čovečenstvo”.

Prvi svetski rat okončao je taj optimizam.

Za većinu je takav sukob između modernih civilizovanih nacija izgledao nemoguć. Ipak, mada se o
složenim političkim i strategijskim uzrocima rata još uvek raspravlja, u retrospektivi čini se očitim da
je seme konflikta posejano mnogo pre neprijateljstva 1914. godine. Dalje, znakovi ličnog nemira i
društvenog raspadanja bili su jasno vidljivi čak i tokom dana blagostanja kasnog 19. veka. Jedan od
glavnih uslova nužnih za blagostnje tog doba bila je, na primer, apsolutna politička i socijalna
stabilnost koje su oni koji su ili na vlasti svim silama pokušavali da održe. Svakoj osobi pripadalo je
fiksirano i unapred zacrtano mesto u nepromenljivom društvenom uređenju, što je oštro
ograničavalo mogućnosti individualnog napretka.

Kreativna misao bila je teško ugrožena. Što je bila radikalnija, to je aktivnije bila potiskivana. Za
najprogresivnij umetnike i mislioce tog vremena, život se činio odviše predvidljivim i neverovatno
dosadnim; znalo se ne samo kako je svet bio trenutno ustrojen, već da će takav ostati i u budućnosti.
Reakcija društva bila je neizbežna. Ekstremni individualizam i revolt prema preovlađujućim
sistemima vrednosti postali su program male ali glasne grupe slobodnih mislilaca, odlučnih da
razotkriju laži koje su se krile ispod površine blagostanja i zadovoljstva.

Paradoksalno, i sama nauka je doprinela slomu dovodeći u pitanje staru i prihvaćenu veru u
predvidljiv i mehanički univerzum. Nalazi kvantne mehanike koji su se pojavili na prelasku vekova
nagoveštavali su da su suštinske odlike fizičkog sveta bile nepredvidljive i haotične, a Ajnšajnova
teorija relativiteta, objavljena 1905, sugerisala je da čitava ideja o stabilnom i mehanički uređenom
univerzumu više nije pouzdana. U isto vreme, Frojdove nove psihoanalitičke teorije naglašavale su
iracionalnu stranu ljudskog ponašanja i iznova potvrdile primat seksualnog impulsa. Zamisao da je
ljudska psiha podeljena na dva odvojena dela, jedan svestan a drugi nesvestan, i da nesvesna,
instiktivna strana u značajnom stepenu kontroliše svesnu, uzdrmala je iz temelja tada važeće
pretpostavke u vezi sa ljudskom prirodom (i da je i sam Frojd, kako tvrdi njegov biograf Ernst
Džouns, smatrao svoja otkrića “protivna prirodi” indikacija je izuzetnih unutrašnjih tenzija i
kontradikcija koje su karakterisale čitav period).

No, možda upravo umetnost na prelasku vekova najvažnije prikazuje gubitak iluzija i nezadovoljstvo
koji su se krili iza civilizovanih maski, kao i odlučnost da se raskine sa izlizanim konvencijama starog i
umirućeg načina života. Period između 1900. i 1914. jedan je od najturbulentnijih u čitavoj istoriji
umetnosti.

Ove godine svedočile su o kraju realističke tradicije koja je dominirala evropskom umetnošću još od
renesanse. Kako su se slikari 19. Veka okretali sve više i više ka unutra, njihova dela su se neumitno
kretala ka stanju čiste apstrakcije. Konačni prodor dogodio se u delima Vasilija Kandinskog, prvog
umetnika koji je naslikao u potpunosti neprikazivačke slike u Minhenu u godinama neposredno pre I
svetskog rata.

No, tendencija da se iskrivi objektivna realnost u korist sve individualnije i sve emotivnije vizije bila je
očita u čitavom svetu umetnosti već na početku veka, kod Norvežanina Edvarda Munka, Austrijanca
Oskara Kokoške, Italijana Karla Kare, između ostalih. U Francuskoj je dobila sasvim karakterističan
obrt kada su Žorž Brak i Pablo Pikaso razvili stilizovan pristup predstavljanju, poznat kao kubizam,
koji je ignorisao sve pretpostavke o racionalno uređenom trodimenzionalnom prostoru. Pod
snažnim uticajem primitivne umetnosti, koja je počela da se prihvata ozbiljno kao osnova za moguće
alternative evropskom realizmu, kubustički slikari razbijali su objakete na njihove sastabne delove,
naglašavajući njihove osnovne geometrijske oblike kao što su , planovi, kocke itd, rearanžirajući ih u
nove apstraktne konfiguracije. Uticaj tih vizuelnih inovacija na savremenu svest teško da se može
zanemariti.

Engleska novelistkinja, Virdžinija Vulf je nakon što je videla prvu izložbu postimpresionističkog
slikarstva u Londonu, otišla tako daleko da primeti: “Dana 10. decembra ili oko tog datuma, ljudski
karakter se promenio”.

Analogne tendencije mogu se primetiti i u drugim umetnostima. Pisci poput Austrijanca Roberta
Muzila slikali su raspad starog društvenog uređenja, dok su drugi poput Belgijanca Morisa
Meterlinka pokušavali da pobegnu iz sadašnjosti u potpunosti projektujući svet istorijske fantazije i
psihološkog simbolizma. Stvranost je počela da se opisuje iz novih i izuzetno modernh perspektiva,
kao u delima francuskog romanopisca Marsela Prusta koji je koristio tehniku “toka svesti” da bi
predstavio događaje prema slučajnom redosledu sećanja i unutrašnjeg razmišljanja, ignorišući
hronologiju, logistički kontinuitet i distinkcije između konfliktnih vremenskih i prostornih nivoa.
slične dramatične transformacije dogodile su se i u arhitekturi, kao u zdanjima Bečlije Ota Vagnera
koji je odbacio zvanični eklektični, veoma ornamentisan stil u korist jednstavije, funkcionalnije
arhitekture koja je naglašavala upotrebljivost u korist monumentalnosti.

U muzici je slom tradicionalne tonalnosti svojom pojavom doneo i nove principe organizacije koji
su blisko korespondirali revolucionarnim razvojima u drugim umetnostima.
Slom tonalnosti bio je jedan od simptoma široko rasprostranjene odluke da se postave temelji za
novi način života, tako što će stari temelji biti uništeni. Pored toga, slom tonaliteta dopustio je na
trenutak jedno olakšanje, koje je učinilo dostupnim naizgled neograničen opseg ranije nezamislivih
mogućnosti. Rastrećeni od okova starog sistema, kompozitori su počeli da istražuju neistraženo
područje muzičkog mišljenja. Veći deo muzike perioda pre Prvog svetskog poseduje izraziti
‘’eksperimentalni’’ aspekt. Morali su da budu načinjeni fundamentalni izbori u slučaju svakog
kompozitora-odista, u slučaju svakog dela. U poređenju sa onima iz prethodnog veka, opseg i
raznovrsnost tih izbora činile su se zaslepljujućima.

Iznad svega, ‘’duh novine’’ definisao je razdoblje, pokrećući svoje nauticajnije ličnosti i produkujući
tako duboke kulturne promene. Kako je u to doba komentarisao francuski pesnik Šarl Pegi: ‘’ Svet se
manje promenio od vremena Isusa Hrista nego što se promenio u poslednjih trideset godina’’.