СПИРИТУС

- сваки вокал или дифтонг којим реч почиње има:

а) spiritus lenis (ʾ)
b) spiritus asper ( ʿ )

Spiritus asper се изговара као српско х: ὁδός (ходос), Ἑλλάς

(Хелас)
Spiritus lenis се не изговара, али се пише: ἄγω, Ἀπόλλων

- спиритуси се код малих слова пишу изнад вокала, а код великих

слова испред вокала: ὁδός, Ἑλλάς

- код речи које почињу дифтонгом спиритус се налази изнад другог

вокала: εὑρίσκω

- ако се спиритус и акут нађу на истом вокалу, спиритус се пише са

леве, а акут са десне стране: ἄγω

- кад се спиритус и циркумфлекс нађу на истом вокалу, циркумфлекс

се пише изнад спиритуса: οἶκος

- речи које почињу словом υ имају spiritus asper: ὕπνος

- свако почетно ρ има spiritus asper које се не изговара: ῥήτωρ

(латинска транскрипција грчких речи сведочи да се аспирација некад
чула, напр. rhetor)

- кад се усред речи нађу два ρ, прво ρ носи spiritus lenis, а друго

spiritus asper: Πύῤῥος (лат. Pyrrhus). Ови спиритуси се не

изговарају, па чак понекад и не морају да се пишу: Πύρρος

 - кад се неправи дифтонзи ᾱι, ηι, ωι у иницијалском положају пишу
великим словом, спиритус (као и евентуални акценат) се поставља

испред првог вокала: Ἅιδης (Хадес)

НАГЛАСАК (АКЦЕНАТ)

- грчки акценат може да се налази само на једном од три задња слога

речи:
- први слог од краја назива се ultima
- други слог од краја назива се paenultima
- трећи слог од краја назива се antepaenultima
- постоје два основна акцента у грчком језику:

- акут ˊ

- циркумфлекс ˜

- трећи акценатски облик, гравис ˋ само је једна варијација акута

- акут може да се налази на сва три слога од краја речи, док циркумфлекс
може да стоји само на прва два слога од краја речи

- акут може да стоји и на дугим и на кратким слоговима, док циркумфлекс

може да стоји само на дугим слоговима*

*слог је дуг ако садржи дуги вокал или дифтонг, иначе је кратак

ВРСТЕ АКЦЕНТА

1. АКУТ (accentus accutus) – налази се и на дугим и на кратким

слоговима. Речи које имају акут могу бити:
 а) ОКСИТОНЕ – уколико се акценат налази на првом слогу од краја

речи: ὁδός

б) ПАРОКСИТОНЕ – су речи које носе акценат на другом слогу од

краја: λέγω

в) ПРОПАРОКСИТОНЕ – су речи које носе акценат на трећем слогу

од краја: ἄνθρωπος

Гравис (accentus gravis) је ослабљени акут сваке окситоне иза које

следи наглашена реч:

Ἡ ἀρετὴ πηγὴ εὐτυχίας. (Врлина је извор среће.)

- окситоне задржавају акут и не претварају га у гравис само пред
интерпункцијом или кад стоје саме.*
*изузетак је упитна заменица τίς τί „ко, што“, чији акут никада не
слаби у гравис:

Τί λέγετε; (Шта говорите?)

2. ЦИРКУМФЛЕКС (accentus circumflexus) може да стоји само на слогу
који је дуг по природи (тј. на слогу који има дуги вокал или
дифтонг). Циркумфлекс може да се налази само на два последња
слога.
а) ПЕРИСПОМЕНЕ су речи које имају циркумфлекс на првом слогу

од краја: ὁρῶ

б) ПРОПЕРИСПОМЕНЕ су речи које имају циркумфлекс на другом

слогу од краја: σῶμα

Све речи које немају акценат на првом слогу од краја називају се

БАРИТОНЕ.
 Место акцента и спиритуса

- кад се акут и спиритус нађу заједно на истом вокалу, спиритус се

пише са леве, а акут са десне стране, изнад вокала: ἄγω, а при

писању великих слова, налазе се испред вокала: Ἥλιος.

- кад се циркумфлекс и спиритус нађу на истом вокалу циркумфлекс

се ставља изнад спиритуса: ἆθλον. При писању великих слова

циркумфлекс и спиритус стоје испред вокала: Ἶρις.

 на дифтонзима акценат и спиритус стоје увек на другом вокалу:

φεύγω, οὗτος.

- уколико акценат и спиритус стоје на првом од два вокала који чине

дифтонг, у том случају та два вокала треба изговорити одвојено (на

то указује и знак дијерезе): ἄϋπνος

АПОСТРОФ

Апостроф се обележава знаком ᾽ и стоји између две речи да укаже да је у

једној од њих или у обе дошло до губитка крајњег или почетног вокала или
до међусобне контракције (стапања) крајњег вокала и почетног вокала
друге речи. То се дешавало зато што нису трпели тзв. ХИЈАТ (зев),
односно нагомилавање вокала. Овај се хијат увек бележи апострофом на
месту промене:

 ЕЛИЗИЈА – губи се крајњи вокал прве речи: ἐπὶ αὐτῴ > ἐπ᾽ αὐτῴ.
 АФЕРЕЗА – губи се почетни вокал друге речи: ἐγώ ἐξ > ἐγώ᾽ξ.
 КРАЗА – долази до контракције (стапања) крајњег вокала прве речи
и почетног вокала друге речи. Апостроф у овој функцији има назив
КОРОНИДА: τὸ ὄνομα > τοὔνομα (ο + ο = ου)

ДИЈЕРЕЗА

Дијереза ( ̈ )је знак који може да стоји изнад другог вокала у

дифтонгу да би показао да се не ради о дифтонгу, већ да се оба вокала
читају и изговарају одвојено, односно да сваки вокал има своју вредност
изговора: ἄϋπνος.

ЗНАЦИ ЗА ИНТЕРПУНКЦИЈУ

 као знак интерпункције грчки језик користи тачку и зарез на исти

начин као и у српском језику.
 уместо двотачке (:) или тачке и зареза (;), грчки језик користи знак
(˙), а уместо знака питања користи знак (;) .
Основна правила о наглашавању

Место неког акцента, његову промену места или његову врсту одређује
искључиво квантитет ултиме према следећим правилима:

а) Пропарокситоне могу да буду само оне речи чија је ултима кратка:

ἄνθρωπος.

б) Парокситоне могу да буду речи чија је ултима дуга: ἀνθρώπου.

в) Окситоне су речи чија је дужина ултиме првобитна и наглашена, напр.

πατήρ.

г) Пропериспомене могу бити само речи чија је ултима кратка, а

пенултима дуга: σῶμα.

д) Периспомене су речи чија дужина ултиме није првобитна већ је настала

доцније стапањем вокала контракцијом: ὁρῶ < ὁράω.

Нагласак сваке поједине речи мора да се памти у њеном основном облику

који се у речнику наводи, код именица у номинативу сингулара, а код
глагола, у првом лицу једнине индикатива активног презента.

- промена места акцента, напр. ἄνθρωπος, ἀνθρώπου

- промена врсте акцента, напр. δῶρον, δώρου.