У Дневнику који је водио од ране младости (1942–2001), као и у аутобиографији насталој

1992. године (Sečaj se večkrat na Vali) написао је Тишма да су му, почетком Другог светског
рата, мисли биле управљене ка индивидуалном, личном а не ка општем. У току окупације
искључен је, због баналног преступа, из Српске гимназије, а Новосадска рација из јануара
1942. године, у којој су страдали припадници оба народа којима је по рођењу припадао –
када је пуким срећним случајем његова бака остала жива – утиснула је у младог Тишму
дубоки ожиљак. (Своја лична искуства из тог доба укомпоноваће писац у реалистички
написану причу, роман под насловом Књига о Бламу.) Склонивши се затим у Пешту (где
прогони Јевреја још увек нису узели маха) код своје Мајке (баке Терез), Тишма уписује
Економски факултет да би га брзо напустио заменивши га Филозофским – групом за
француски језик и књижевност. Одушевљен је предавањима о савременој књижевности – о
Прусту, Џојсу, Ману, Вирџинији Вулф, Селину… Године 1944, након немачке окупације
Мађарске, упућен је са стотинама других колега-студената у радни логор у Трансилванији, где
је провео шест месеци и где је по први пут, како је касније говорио, осетио блиску
припадност колективу и „заволео људе“. (Овај „повратак“ у заједницу такође је представљао
важан предуслов за Тишму будућег писца, који је морао да упозна људску природу, те „голи
живот”, да би о њему писао на реалистичан начин.) По повратку у родитељску кућу у Новом
Саду оболео је од жутице, па је, лечећи се на једном оближњем салашу, време проводио
искључиво у читању. При крају рата имао је, како ће касније говорити, најјачи читалачки
доживљај – када му је у руке доспела Прустова књига У Свановом крају на француском
језику. У исто време – она је за будућег писца значила и разочарање – јер је тада схватио да
су све књиге које је желео да напише „већ биле написане“.

У Штаб Треће народноослободилачке армије доспео је, по