Живојин ПАВЛОВИЋ

Diarium I

Који су разлози да се „води дневник“? Да се из дана у дан записују догађаји,

доживљаји, запажања? Да се бележе осећања, сећања, мисли, неисказане речи?
И који су разлози да се, после паузе од скоро две деценије, опет из дана у дан
исписују редови што се често неће тицати никог другог до онога ко их полаже на папир?
Од 1956. до 1962. године водио сам дневник под насловом Изгнанство,
ослушкујући тектонске потресе у свом телу нагриженом болешћу и у свом духу затроване
вером од које се морало спасавати. Наредних година, све опседнутији филмом и све
посвећенији писању, прекинуо сам свакодневно бележење. Касније, у јуну 1968. године,
привучен друштвеним гибањима која је изазвао студентски бунт, поново сам се окренуо
дневнику, исцртавши синусоиду историјског тренутку, дневнику објављеном 1984. године
под насловом Испљувак пун крви, и забрањеном.
Али, са временом, сахла је и воља и за казивањем у своје име, средиште се из ега
премештало у логос, и ја, пишући романе и снимајуће филмове, своја запажања, закључке
и судове покушавао сам да забележим у „непристрасној форми“ – у сентенцама. Тако је
створена књига кратких записа Флогистон, на чијим страницама нема доказа о времену у
коме су записи настали, ни података о човеку који их је записао. То су записи од чвршће
грађе но што су дневничке прибелешке.
Тек ових дана поново ме узнемирава жеља за вођењем дневника. Није то ни
грчевито хватање за реп пролазности (свестан сам да се вилама магла не садева у пласт),
нити амбиција да се за собом остави траг (знам да је развлачење греде безнадежно). Пре ће
бити да је реч о чежњи за слободом коју јединки што пише ниједна литерарна форма не
може приуштити у оној мери у којој му је пружа вођење дневника: дневник је једини вид
литературе без унапред дате (или: задане) форме. Дневник сâм себи, у току настајања,
излучује сопствени, једини њему – јединственом књижевном производу – примерени
облик. Ниједан наредни дневник неће ни по чему личити на претходни, макар настајао из
истог пера. Дневник је литература у настајању чија се форма кристализује самим
процесом сопствене материјализације. Он је најамебоиднија књижевност, хаотична,
непредвидљива и неухватљива као и сâм живот. Његов почетак зависи од одлуке човека
који се решава да га из дана у дан исписује, а крај од одлуке да га више не пише, или
околности које писца спрече да га и даље „води“. Дневник се не може смислити
(„планирати“, „компоновати“) – нити смишљено извести.
Он је глиста што простим умножавањем живи и до осамсто година. Да је писац у
стању толико времена остати на овом свету, и дневник би трајао колико и глиста.

(…)

Јутро је млаговито, видик расплинут, дрвеће расточених обриса – суво, нестварно,

као утваре. Око 11 часова над планинским врховима синуће сунце и поново ће, као и јуче,
када сам са породицом допутовао на Дивчибаре, у дубоку јесен заблистати прави,
мирисима на снег који копни и на труло лишће натопљени пролећни дан.
Овако почињем белешку другог дана „дневничења“. Свестан сам да би песник
Младе Парке и Poésie brute, да је жив, и да је може, и жели, прочитати, остао згрожен.
Пол Валери ни под којим условима није пристајао на баналност. То ће потврдити и
следећи навод, што се, настао у истом поводу као и моја белешка, одмах подстакнут глађу
за вечношћу, преображава у поезију:

Неки млад и јак човек гледаше свој „живот“ једног јутра. Беше чисто и
топло. Сва његова снага посматраше се на сунцу; дисао је пуним плућима,
осећао је своју тежину и лакоћу, своју сирову силину и своју љупку веселост,
моћи свога спола, својих руку, свога погледа и свога бистрог расуђивања.
Посматрао је једног јутра свој живот, своје могућно као што се гледа на
сунцу предивни мач у руци.

Али ја хоћу баналности. Не стидим их се. И не либим: све квинтесенце, кад се

разложе, губе ореол узвишеног. Честице, од којих су саздане, трошне су, малог домета и
кратког трајања. Само се у међусобном односу тале у нешто ново: у легуру трајних
вредности и већег значаја.
Зато је моје бележење у току другог дана писања Дневника посвећено другом дану
онаквом какав он јесте: као што у међусобном свакидашњем комуницирању не водимо
непрекидно дубокоумне и високопарне разговоре из којих ћемо се узверати на врхове
нових философских откровења, тако и странице дневника не могу бити исписане самим
максимама. Јер, од јутра до мрака ми мислимо и размишљамо, али и једемо, идемо на
пијац, у школу или зубару, чачкамо нос, грдимо децу, осврћемо се за женама, крстимо се,
молимо богу, подригујемо, уринирамо, љубимо, плачемо, свађамо се са аутомеханичаром,
радујемо се успешном ускакању у трамвај у делићу секунде пред његов полазак, гледамо
телевизијске рекламе, читамо, паримо се, гнушамо се туђег парења, самозадовољавамо се,
живимо у успоменама, падамо у сан.
Наравно, на страницама своје литерарне творевине писац дневника не складишти
све чиниоце минулог дана (мада може и на тај начин водити дневник). Обично он из
арсенала података, из тих трофеја времена које је већ минуло, прави одабир, да би,
преплићући их на свој начин, покушао да на страницама дневника минуло време (а са
њиме и свој живот) васкрсне.
У дневнику је све могуће. Јер дневник је свемогућ.
На пример, песник Љубомир Симовић у свој дневник уписује само своје снове.
Назвао га је Сневник.

(…)

Дневник се зачиње из најразличитијих побуда. Пре три деценије, када сам први пут
почео да га водим, ја сам се тог посла прихватио надахнут Крлежиним дневницима. Овог
пута, старији за тридесет година, оклевао сам да обновим свакодневно бележење –
сеизмограм сопственог живљења. Мучен сумњом у потребу бављења овом врстом
литературе (литературе која се сматра за литературу другог реда), нисам се одважио на
поновну аутоанализу, на изнурујуће свакодневно поређење себе са светом, и на
обесхрабрујућу посвећеност животним фрагментима, о чему је Тин писао са очајем какав
се ретко где другде може срести.
Питао сам се, већ притиснут књижевничком делатношћу и свакидашњим јутарњим
окапањем над хартијом: има ли смисла опрететити се новим обавезама које ће ми
одузимати лавовски део времена, које ће ми сатирати часове предвиђене за породични
живот, за друговање с пријатељима и уживање у доколици, лишити ме вечерње слободе
коју користим за биоскоп, принудити ме да смањим ионако ретке изласке у позориште?
Смем ли се трошити на „минорне“ књижевне задатке какав је и вођење дневника, када ме
примарни програм у педесет и петој години живота препада огромном неиспуњеношћу?
Зар арчити и време и снагу на баналност, а Вашар на Светог Аранђела је написан тек до
пола, књига есеја Балкански џез треба да написима о хибридној књижевности, о мистерији
порнографије и о Марићевој Деци комунизма буде употпуњена, романи Лапот, Крилати
коњ и Gracias a la vida назиру се само из скица, кратке приче тек су зачете, а Terra
cinematographica – сећање на сопствену филмску авантуру – ко зна да ли ће икада
превалити мукотрпни пут од замисли до остварења?
У исто време убеђујем се позитивним разлозима да од жеље, која се уистину
родила, и која ми не даје мира, нипишто не дигнем руке. Зар Томас Ман, говорим сâм
себи, није читавог живота, уз огромно литерарно дело, исписивао дневник, испуњавајући
га самим баналностима (као да је њима, тим безбројним страницама од малог књижевног
значаја, успостављао некакву интимну равнотежу између узвишене и тривијалне стране
живота)? И зар Витолд Гомбрович, бриљантни дух, није врх свог литерарног
стваралаштва досегап баш у Дневницима, које је, као пољски писац емигрант, писао у
Аргентини, из дана у дан – за новац?
Уосталом, зар нисам пре шест месеци с највећим узбуђењем читао необјављени
дневник Александра Тишме (започет за време његовог гимназијског школовања у Новом
Саду, вођен на студијама у Будимпешти и завршен 1953. године, када се, напустивши
Београд и „Борбу“, у којој је био запослен као новинар, вратио у Нови Сад), и при том се
надао да ће Изгнанство, први мој, младалачки дневник, бити у стању да у будућем
читаоцу изазове исти такав немир?
Мучио сам се питањима и оклевао. И ко зна докле бих се клацкао на недоумици,
гомилајући разлоге за писање дневника и доказе да га не треба водити, да ми се пре неки
дан, пред сâм пут на Дивчибаре, није јавио Вицан Вицановић с позивом да за недељни
часопис Данас испишем седмодневне белешке. Тај телефонски разговор, сасвим обичан,
одједном ме је лишио јалових колебања. Предлог сам прихватио. Дилеме су се распршиле.
И, ево, почињем да пишем Дневник.

(…)
 Верујем да су дневници од вредности настали оног часа када су мислиоци
пожелели да прате рађање својих идеја и развој мисли. Када су помислили да и порођајне
муке нису за потцењивање. Када су помислили да су и процеси занимљиви, а не само
резултати.
Читајући Паскалове Мисли нисам се могао отети утиску да су датуми изнад
језгровитих његових записа накнадно избрисани. За мене Рађање трагедије, и Сумрак
идола, и Воља за моћ нису ништа друго до свакодневни трагови бурне Ничеове мисаоне
турбуленције.
То исто мислим и за Розановљево Опало лишће, а и за Знакове поред пута Иве
Андрића.
Зато сам задивљен Коцбековим Дневницима: не бежећи у „опште и универзално“,
не сумњајући у истоветни значај услова и околности у којима и под којима се мисао рађа,
он је својој рефлексивној прози, пуштајући да се зачиње, настаје и кристалише кроз
еластичну форму дневника, омогућио да развије крила. И да у исто време буде не само
богата и сложена слика духовног процеса који се у пишчевој свести одигравао после
одлуке да као хришћанин крене заједно са комунистима у ослобођење своје земље, већ и
многозначни податак о суровом времену којим су индивидуални и колективни интереси
били обједињени кроз визију будућности што је требало да буде саздана од хармоније и
сна. Тако се на страницама Товаришије и Листине преплићу тривијалност свакидашњице
с епским тутњем историје у настајању, лични немири, сумње, дилеме и наде са напорима
осталих људи, са њиховом несрећом, са заједничким патњама и општом радошћу, творећи
сведочанство о Другом светском рату на тлу Словеније и Југославије, али и о животу
самог творца тог сведочанства, које, захваљујући песничком надахнућу, представља
истовремено и уметност најфинијег кова.

(…)

Diarium – тако ћу назвати ове белешке. Том латинском речју данас се обележава
дневник, а некада је означавала свакодневну храну, дневницу војника и робова.

(…)
 Немам воље да се доказујем, нити да доказујем било шта. Свеједно ми је да ли ће
свет ван мене остати исти, да ли ће се изменити, или ће престати да постоји. Равнодушан
сам према туђим патњама, глув сам за радост, спреман за смрт.
Кад се дође до тога, вођење дневника губи сваки смисао; постаје терет.

(…)

Али, ако се стекла навика, дневник се не води једино под упливом воље и хтења,
већ и аутоматски: као што се пред спавање перу зуби, а после буђења умива лице, брије
брада, седа за сто зарад доручка.
Тако се и писац, угледа ли насред писаћег стола свеску, познату свеску с којом му
почиње радни дан, неминовно маша пера, расклапа странице, уписује датум, а испод
датума речи, реченице, редове...
Зашто?
Зато да би му, не уради ли то, дух остао незадовољен. Дан би му протицао у
немиру. Савест би му била оптерећена (као и утроба, уколико је није испразнио).
„Затвор“ је непријатан – не само за тело, но и за душу.
„Затвор“ је казна!

(…)

Постоје две врсте дневника: дневници који се тичу логоса, и дневници који се тичу
ега. Прва врста је занимљива већини, јер су и догађаји, који су били узрочници бележењу,
свакоме интересантни. Самопосматрање ега побуђује пажњу једино ако је самопосматрач
већ скренуо пажњу на себе. Значи: дневници, који се тичу ега, биће углавном појединцима
од користи. Такви дневници су обично боље писани, дубљи су, а често и значајнији од
дневника логоса. Али, по правилу, имају мањи број читалаца.
Што се мене тиче, ни једној ни другој врсти не дајем предност. Ни дневник логоса,
ни дневник ега не намеће ми се као узор. Зашто? Зар се у овом животу ништа не дешава?
И зар у мени самом нема емоција? Зар мисао копни а страсти пресахњују?
 Не могу оспорити да се у животу из тренутка у тренутак дешавају чуда; нити
устврдити да сам се уморио, да ми је опала воља за самоанализом, да сам празан, инертан
и без осећања. Али, једноставно речено – фокуси мог духа усмерени су другим
садржајима, а радозналост друкчијој форми него што је има дневник. Уза све хвалоспеве
отворености и широким могућностима које су основне одлуке дневничког бележења,
мојим литерарним склоностима облици класичног романа и различити видови хибридних
есејистичко-мемоарских записа, као и „безличност“ сентенци, погоднији су од
„дневничарења“. Мене данас записи о себи и о догађајима у којима сам учествовао, записи
вођени из дана у дан, нити радују нити изазивају.
Само ме обавезују.