Борислав ПЕКИЋ

Тамо где лозе плачу

Дневник водим, с више или мање свесности, од детињства. Умели су проћи дани
без иједне белешке: потом сам га, без очигледног разлога, писао самосатирућом
упорношћу, из дана у дан, понекад из сата у сат, (као да је тај Дневник сав мој живот, и да
сам ван њега мртав), експериментишући самопосматрањем што га препоручује
психологија, заљубљена у душевну хигијену, а практикују мистичне школе, заљубљене у
дубља сазнања.
Од 1948. до данас, године 1982, водим га с нешто више економичности и
избирљивости, како у односу на догађаје које описујем, тако и спрам властитих
размишљања о њима. И ту постоје периоди, у којима као да се стално нешто збива, о чему
једва мислим, и оних, у којима као да непрестано мислим о нечему што се уопште не
збива.
Ако постоји нешто што мој Дневник од 1948. разликује од неких других, онда је то,
у првом реду, његова незаситост у гутању и онога што у Дневник у ужем смислу не улази
(исечци из новина, коресподенција, акта и остала документација из сваковрсних извора), а
затим, схватање да Дневник потенцијалног или актуелног писца нису тек белешке о
животу литературе, већ и сами литература о животу.
(…)
Ако сам овим Дневником икоме нанео неправду, учинио сам је bona fide, учинио
сам је не као човек који памти да би мрзео или мрзи да би памтио, него као писац коме је
посао да пише, а писање начин да – не заборавља.

(…)

Дневник је свесна, полусвесна или несвесна, али безусловна мистификација. Према

чињеницама односи се он као опис победничког војсковође према току битке. (Они који
би други опис предложили мртви су.) То је прва чињеница са којом морам да се помирим.
(То да не смем веровати свему што пишем.) Од безазлених лажи у дневницима из
детињства до големих заблуда, па и вероватних фалсификата овог, Дневника што га
тренутно водим, интелигенција је прешла дуг пут од ситних практичних преимућстава, до
програмског неговања сопствене важности. (Наравно, ја то не осећам, али тако мора бити,
иначе би Дневник био неприродан.) Ако сам некада обмањивао мајку, која је, кришом га
читајући, веровала да надзирава мој живот, у ономе што је била тек његова езоповска
верзија, сад обмањујем себе...
Осећање с којим пишем Дневник подудара се са горким задовољством човека који
се часно бори за изгубљену ствар...
Дневници се пишу да их нико не чита, али као да ће их свако читати. То је друга
чињеница са којом морам да се помирим. Несвесним деформацијама истине, придружују
се и извесна полусвесна. Дневник, разуме се, не мора лагати, он само може не говорити
сву истину...
Дневник је неизбежно преправљање себе. У безмерним пространствима душевног
живота довољно је безначајно померање курса да се стигне у самообману, као што нас
инфинитезимално померање космичке трајекторије води безмерно светлосних година
далеко од циља...
Осредња драма која нас је при првом гледању оставила равнодушним, може нас, ко
зна зашто, у другом – занети. Безначајна ситница може неку неузбудљиву реалност
узвисити до трагедије. Дневник је понекад поновно уживљавање у одигране драме,
трагање за занемареним безначајностима минулог времена, нада да смо живели и када нам
се то није чинило. Дневник је тако друго слушање. (Дело, разуме се, може и даље остати
ништавно у поређењу с накнадним ефектом.)...
Дистанца између онога што ми се десило и Дневнике, у коме описујем шта ми се
десило, није историографска, није раздаљина с које се предмет настоји видети истинитије,
већ психолошка, у коме се он види, и мора видети, друкчије. Предмет је друкчији, није
такав какав се чини другим посматрачима, већ и због тога што се ја интересујем само за
оне његове стране које се тичу мене, Истина овде има значаја само ако је моја...

(…)

Дневник је често слика једног живота какав би требало да буде, а не какав јесте.
(…)

С Дневником би требало започети тек у поодмаклим годинама. Кад смо коначно

начисто с тим шта заправо о овом или ономе мислимо и какав желимо да нам буде живот.
А тада га, наравно, можемо почети од – детињства.

(…)

Дневник је бесконачан монолог у лифту живота који се спушта према свом дну.
Између свих непотребних ствари којима се у том животу бавимо, он је можда –
најнепотребнији. Поступци о којима он сања, и речи што их он налази, не могу користити
тамо где одлазимо.

(…)

Мој Дневник изгледа, нема сумње, искидан, конфузан, нечитак, недоследан и

противуречан. Понекад плитак, често лажан. Укратко – непотребан. Али, зар нам и живот
није, мање више такав?

(…)

Дневник није ништа мање лажна историја од других. Разлика је једино у томе што у
дневнику себе лажемо о себи, а у историјама друге лажемо о другима. Вероватноћа да ће
један дневник бити аутентична историја мишљења ипак је неупоредиво већа, него да ће он
доспети да се приближи историји осећања. Код професионалних писаца он је увек на
опасној ивици литературе, дакле и извештачености.

(…)
 Дневник је контролисани облик самозаваравања. Мемоари политичара често су
неумеснији од њихове политике. Политика има бар неко оправдање у стварности, у
мемоарима оно је најчешће у имагинацији.

(…)

Мој дневник садржи суспендован живот, живот на леду. Суспендован живот је

свестан само властитих снова и кошмара. Спољни кошмари улазе у њега само као грађа за
те снове. Између њега и реалности подигнут је стаклени зид који онемогућује међудејства.
Примају се бешумне слике чије се значење не схвата. О томе стању може се писати само
са највећом опрезношћу, јер ту је несумњиво дата само свест која посматра, а све изван ње
подложно је сумњи.

(…)

Човек који чита свој дневник личи на занесењака што би да оповргне Хераклита и у
исту воду два пута уђе, али док га пише он је у води, ма како брзо текла, увек у истој. Тек
када време прође, те се човек од старих токова живота одмакне, може их видети као реку
што је само по имену једна, а у свему другоме, изгледу, ширини, дубини, брзини, а
нарочито интензитету живота у њој, увек – нека друга вода.