Марко Пејковић

1 ч  · 
Да сам био политичар 1912. подржао бих рат за ослобођење Старе Србије у правцу југа.
Циљ је био јасан (проширење Србије и ослобођење искључиво српског народа), а
трошкови постизања тог циља релативно предвидљиви, сразмерни циљу и подношљиви
од нације као целине (активна војна, економска и дипломатска подршка већине
суседних земаља и Русије + прећутна подршка Немачке која је закочила Аустро-
Угарску у намери да нас због Балканских ратова нападне + индиферентност или
немогућност Британије и Француске да нам покваре планове издалека и посредно).
По тој логици, никако не бих подржао након тих ратова нови сукоб са германским
државама. Иако бих свакако бранио своју земљу ко год да је нападне и из било ког
разлога - када је Србија нападнута нема човек дргугог избора него да је брани по цену
живота.
Србија није имала јасан циљ 1914. Ослобођење није само тражила за Србе, већ и Хрвате
и Словенце. Трошкови рата нису били предвидљиви, јер није исто ратовати против
слабије Турске са осталим балканским државама уз прећутну сагласност Германа и
ратовати против драстично јачих Германа. И лаик је могао да зна да ће рат са
германским силама бити драстично скупљи како у новцу, тако и у људским жртвама и
трајању рата. Трошкови су дакле били у старту несразмерно виши од бенефита
остваривањем циља.
Било је врло мало оних у елити који су то знали. Јаша Томић је критиковао наше
југословенство још 1909. као врло опасну тенденцију која ће нас папрено коштати. То
је знао и Живојин Перић који је видео исту последицу антигерманског југословенства у
смислу људских жртава и економске катастрофе (само је он причао из позиције човека
који је Бечу био више одан него што то налаже елементарни српски патриотизам).
Дакле, није било немогуће скапирати куда Србе води рат са Бечом и Берлином у том
моменту (тј. скапирати да је тад атребало мирно радити на кулутрно-духовним везама
са Србима пречанима, помагању демографске експлозије тамо и чекати боље време за
евентуалн ират са Берлином и Бечом) - само су емоције, патетика, мегаломанија и
таштина интелектуалаца који су први развили југословенско учење миц по миц
захватале све више слојева српског друштва (укључујући ту и епископат и монаштво
које је у првим деценијама ХХ века, а нарочито након 1918. тако брзо и драстично
загазило у екуменизам и глобализам да се у неким аспектима ни данашњи екуменисти
можда не могу мерити са њима).
Свети владика Николај Велимировић (тада јеромонах) је по својим списима и
проповедима био јаросни екумениста који се кретао и у отвореним окултним круговима
(Митриновићев кружок у Лондону). Међутим, није светац због тога постао, већ зато
што је са екуменизмом нагло прекинуо након што је постао Охридски епископ, и од
Савла постао Павле. Гаврило Дожић, Варнава и други су имали заиста језиве ставове
који само Божијом промишљу нису реализовани. Осим што су прихватили нови
календар (само су одложили његову примену док се све Помесне Цркве око календара
не сложе), такође су се сложили и да прихвате фиксирани датум прославе Васкрса како
би се ''ишло у корак са светом ка општем светском миру'', итд....
У том смислу, радио бих све да Принципова и Аписова прича не успе. Пашић и влада
су (иако безусловно или условно југословенски настројени, али са зрном здравог
разума да можда ипак још није време за рат са Германима) то и радили и активно
покушали да спрече упаде младобосанаца преко Дрине, али нису успели, јер је Црна
рука била нека врста ''државе у држави'' и имала своје људе на граници.
Да је све остало на убиству Фердинанда и Софије, можда би Берлин опет утицао на Беч
да мало олади у својој србофобији. Но, колико сам давно читао докторат једног Немца
Клауса Торнера на тему савремене немачке политике ка Балкану, Берлин је овога пута
одлучио да подржи Беч у првој наредној кризи против Србије, јер су Немци негде
почетком јуна 1914. из Београда добили сигнал да је дефинитивно готово са њиховом
надом да ће немачка Багдадска железница ићи преко Србије (вероватно полусвесна
грешка српске владе као последица њене франкофилије и англофилије - ако је то
тачно).
Тако смо ушли у рат, у којем је народ херојски поднео све жртве, такорећи без
роптања! Официри и генерали маестрално тукли кога су стигли!
Но, политичари, епископи и интелектуалци 1918. (па и већина народа већ тада), уместо
да се не понесу еуфоријом војне победе, већ да се сете по коју српску цену су поражени
Беч и Берлин и из рата извуку дебеле лекције - управо кренули да срљају још више у
својој идентитетској издаји, чиме су посејали нове духовне претпоставке за комунизам
који је брзо уследио за коју деценију.