УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ – КОСОВСКА МИТРОВИЦА

УЧИТЕЊСКИ ФАКУЛТЕТ У ПРИЗРЕНУ – ЛЕПОСАВИЋ

ДЕЧЈЕ САГЛЕДАВАЊЕ ПРИРОДЕ

Семинарски рад из предмета:

Одабране тематске целине из методике упознавања околине

Ментори: Студент:

Проф. др Слађана Видосављевић Наташа Рашић

ВМ 26/21

Лепосавић, 2022.
 САДРЖАЈ

УВОД..............................................................................................................................................3

1. БOРАВАК ДЕЦЕ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА У ПРИРОДИ..........................................4

2. ДЕЦА И ЊИХОВЕ АКТИВНОСТИ И ИГРЕ У ПРИРОДИ..............................................6

2.1. Шетња у природи............................................................................................................6

2.2. Излети...............................................................................................................................8

2.3. Учење у природи.............................................................................................................9

3. БОРАВАК У ПРИРОДИ КАО НАЧИН ЗДРАВОГ ЖИВОТА........................................11

ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................................12

ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................................13
 УВОД

Данашњи начин живота је човека удаљио од саме природе и утицао да се та

природа све више загађује и уништава. Самим тим човек је почео губити осећај потребе
за боравком у природи, кретањем, дружењем са другим људима што га је релаксирало и
одмарало од напорних обавеза на послу. Тај податак је забрињавајући јер највећи део ове
популације чине млади људи, који су због занемарености од стране својих родитеља у
раном детињству а касније због своје немарности доведени у то стање.

Дете које је ведро, расположено и задовољно имаће много бољи успех у школи, чак
и ако не зна ниједно слово пре него што седне у школску клупу. Са децом треба
разговарати, тврде психолози, причати им шта их очекује, шта школа значи, колико је
лепа, али и да ће морати да се труде, да ће се од њих очекивати да своје обавезе испуне на
време. Али исто тако децу одрасли не треба грдити за њихов неуспех већ их треба
подстицати да напредују. Како дете предшколског узраста највише слободног времена
проводи у игри у којој долази до изражаја његова активност, интеектуални развој, његови
мотиви, процењивање вредности, тако му се отварају природни путеви за упознавање
културе и схватање њене суштине.

Боравак на свежем ваздуху, у природи, деци нуди бесконачно много опција за игру.
Свака активност којом ће се покренути дете допринеће физичком развоју његовог тела. У
поређењу са играњем у затвореном простору, деца су напољу много активнија, па самим
тим троше више калорија и поспешују кондицију. Такође, умерена изложеност сунцу
омогућиће детету да апсорбује витамин Д, који је изузетно важан за јачање имуног
система. И не заборавимо на покрете, играње у природи укључује трчање, пењање,
скакање и безброј других покрета који су од есенцијалне важности за правилан физички
развој детета. У овом семинарском раду бавићемо се сагледавањем природе из дечје
перспективне како они доживљавају и сватају природу и њен значај за живот.

3
 1. БOРАВАК ДЕЦЕ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА У ПРИРОДИ

Многобројна истраживања су показала да је директно излагање природи битно за

здрав развој у детињству, као и за физичко и емоционално здравље најмлађих. „Позитивни
ефекти боравка у природи огледају се кроз здравствено-хигијенски, психо-социјални,
спортско-рекреативни и васпитноо-бразовни значај“ (Милетић, 2011: 47) Навешћемо
неколико примера због чега је корисно да деца што чешће бораве у природи:

- Природа подржава различите аспекте дечјег развоја – другим речима она се

позитивно одражава на њихов интелектуални, емоционални, социјални,
ментални и физички развој.
- Природа покреће креативност, машту и способност решевања проблема.
Студије показују да ће деца много брже и креативније да смисле своје игре у
зеленим просторима него на равним игралиштима, као и да ће иновативније
решавати изазове и проблеме и постизати бољи академски успех у школама које
користе учионице на отвореном и друге облике у природи заснованог
искуственог образовања. И друштвена инклузија, без обзира на пол, расу, класу
или интелектуалне способности, лакше се одвија у природним окружењима.
- „Природно окружење доноси прегршт физичких бенефита, укључујући
здравије навике у исхрани и смањење стопе кратковидости међу децом.
Осим тога, интеракција са природом и игре напољу подразумевају много више
кретања у односу на лежање на каучу. То доприноси развоју кичме, мишића и
повећању циркулације крви, што је повољно за развој целокупног тела
најмлађих.
- Природа помаже унапређењу друштвених односа“ (Каменов, 2004: 75). Деца
ће бити срећнија и боље ће се слагати са својим другарима уколико редовно
имају прилику за слободну и неструктурирану игру на отвореном.
- Зелене биљке, зелени видиковци и природна игралишта показали су изузетне
резултате код смањења стреса и умора. Боравак у природи утиче и на

4
 повећање концентрације, што је изузетно корисно за децу која пате од
поремећаја хиперактивности и дефицита пажње.
Очигледно је да је за децу добро да што више времена проведу у природном
окружењу. Ипак, поставља се питање шта родитељи могу да учине када њихови малишани
не показују никакво интересовање за природу нити уживају да буду напољу? У том
случају кључно је да употребе много различитих метода и ресурса како би активности на
отвореном учинили интересантним за најмлађе. „Деца која су од раног узраста
свакодневно у контакту са природом генерално настављају да цене сваки тренутак који
проведу окружени зеленилом и када одрасту. Међутим, старијој деци без таквог раног
искуства боравак у природи може да буде досадан и „бљак“. Док васпитачи лако могу да
науче децу о значају природе кроз „Го Греен“ иницијативе у предшколској установи
(укључујући шеме за рециклажу, пројекте конзервације и оснивање тима „Го Греен“
помоћника), родитељи не треба да се ослањају само на предшколске активности уколико
желе да њихова деца стекну већа знања о природи“ (Станковић, 2012: 98). Ангажованост
родитеља у том смислу може да се огледа у читању књига, певању песмица, учењу деце да
угасе светло када изађу из собе или организовању породичне прославе Дана планете
Земље код куће. Осим тога, има ли нешто лепше од тога да проведу мало више времена
напољу заједно са децом, скачу по блатњавим барицама, засаде цвет у дворишту или
парку, или пронађу птичје гнездо на дрвету. Могућности су безграничне, а љубав и брига
о природи које ће деца на тај начин развити – непроцењиве.

5
 2. ДЕЦА И ЊИХОВЕ АКТИВНОСТИ И ИГРЕ У ПРИРОДИ

Дечја игра је креативнија у природном окружењу у поређењу са унутрашњим

просторима. Деца опажају функције и карактеристике природе и интуитивно их користе за
физичке изазове и смишљање нових игара. На пример, дрво са ниско постављеним
гранама доживљаваће као погодно за пењање. Ако су неке од грана, такође, довољно
велике да се на њима може седети, дрво се може перципирати и као објекат који се може
освојити пењањем и као основа за друштвену игру. Или пак, стрма ливада – дете постаје
свесно колико заправо стрма она мора бити како би се откотрљало доле, и на основу
процене својих могућности и страха, истражује различите начине спуштања. „Деца
интуитивно испитују шта им природа пружа, и имају урођен инстинкт да престану са
игром када евентуално постане опасна за њих. Поред тога, игра у природи најбоље утиче
на физичку спремност и здравље малишана, а природа сама по себи представља
непресушан извор позорница за најразличитије игре претварања“ (Поповић-Трбушковић,
2016: 55). Из тог разлога важно је деци дати подстицај на пример, читајући им причу са
радњом у природи, али и пустити да њихова машта чини чуда када се нађу у сличном
окружењу.

2.1. Шетња у природи

Уколико у вртићима постоје адекватни просторни услови за организовање

различитих форми телесних активности (усмерене телесне активности, јутарње телесно
вежбање и сл.), препоручује се упражњавање шетње најмање једном недељно, што опет
зависи од временских прилика. У оним вртићима где не постоје просторни услови за
организовање телесних активности, шетња би требало да се упражњава што чешће.
„Главни циљеви се односе на повећање издржљивости у пешачењу, стимулацију
кардиоваскуларног и респираторног система, локомоторног апарата итд. Шетња се може
спроводити у урбаним срединама (пешачке стазе, шеталишта итд.) или у природи

6
(паркови и шуме), па се један од циљева ове форме активности односи на упознавање или
навикавање деце на средину која их окружује“ (Митић, 2008: 78). Такође се може повезати
са неким другим активностима, чиме се продубљује едукативни карактер шетње. Деца
веома воле шетње по природи, било да је реч о шетњи до и у парку или шуми деца се увек
обрадују када су такве активности спроводе у њиховом окружењу.

Слика 4 - Шетња

За сваку шетњу се мора одредити време поласка и повратка, путања кретања,

трајање, циљеви који се желе испунити, садржај итд. У неким случајевима, може се
ужинати током шетње, односно током паузе. Нарочито је веома битно да деца користе
адекватну обућу и да се обуку у складу с временским приликама. Васпитач током шетње
мора водити рачуна о безбедности, нарочито уколико се спроводи у урбаним срединама.
У случају да се шетња спроводи на безбедном месту (без саобраћаја у близини), тада се
деци допушта слободна шетња у групи. „Шетња не мора бити једнолична, јер се могу
примењивати разни облици кретања (ходање на прстима, петама, с високим подизањем
ногу, брзо ходање, лагано трчање итд.) и просте игре (за развој равнотеже, координације,
гипкости итд.). Дужина пешачења зависи од узраста, физичке кондиције деце,
конфигурације терена (нагиб, подлога и сл.) и временских прилика (температура,
влажност ваздуха, падавине и сл.). Уз уважавање наведених фактора, оријентациона
дужина би требало да износи од 1.000 m до 3.000 m, односно трајање од 15 до 40 минута“
(Станковић, 2012: 88). При томе се мора водити рачуна о паузи, која може бити пасивна
(одмор на неком месту) и активна (уколико се успори кретање). Ходање је најбоља
7
алтернатива за постизање форме, а деца профитирају у томе као и одрасли. Ако су
редовно активна, деца могу да развију различите телесне и моторичке капацитете, међу
којима се истичу издржљивост и снага. Осим тога, могуће је побољшати агилност и
флексибилност, али те вештине захтевају комбиновани рад између ходања и других
вежби.

2.2. Излети

Једна од форми физичког васпитања у васпитно-образовном систему јесте излет,

који се спроводи у природи ван места становања „Излети повољно утичу на органске
функције и доприносе развоју организма. Посебан је утицај излета на развојање васпитно-
образовних задатака, развијање навика, проширивање знања као и јачање отпорности
деце.“ (Међедовић, 2005: 195) . За предшколски узраст не препоручује се велика
удаљеност одредишта излета, јер деца нису навикла на дуга путовања. Излети се
најчешће организују за децу старије и припремне групе и то полудневни излети (изводе се
између два главна оброка) и целодневни (трају око десет часова), када је потребно
обезбедити оброк.

Слика 5 - Излет

С обзиром на начин кретања разликујемо пешачке и комбиноване излете. „За

разлику од пешачког излета, који се изводи искључиво пешачењем, комбиновани излет
подразумева да се део пута прелази неким превозним средством. Комбиновани излети су
карактеристични за веће градове, јер је опасно групно кретање где је промет велики, па се

8
користи превоз док се изађе из града, а после те вожње наставља се пешачењем.“
(Међедовић, 2005:196) Један од приоритета савременог друштва јесте едукација деце и
младих о очувању животне средине. Поред личног примера, који је веома битан, потребно
је што чешће спроводити активности на отвореном (у парку, у шуми, у дворишту итд.).
Подстицање еколошке свести врши се на различите начине, али је најбоље то спроводити
кроз игру у природи. У овом случају, излет је идеална прилика да се спроводе садржаји
везани за очување животне средине. Излети за децу представљају кратак предах од
рутине, који је увек добродошао. На излету ће провести дан у другачијем окружењу за
учење, док утиске са излета и све оно што су сазнали о одређеној теми могу да сумирају
када се врате у учионицу. Осим тога, излет ће омогућити свим малишанима да лако усвоје
нове информације, јер подржава различите стилове учења (визуелно, аудитивно или
кинестетичко учење).

На излетима се деца сусрећу са људима различитих професија и занимања. „Излети

тако могу код малишана да пробуде жељу да се опробају у нечем новом, испитају и
покажу своје умеће и таленат или почну да маштају да једног дана постану лекари,
научници или градитељи“ (Кићановић и сар. 2008: 63). Излети су добри за децу јер могу
да осете, виде, додирну и искусе стварни свет који их окружује. Коначно, поред прилике
да уче на другачији начин, малишани током излета стичу важне социјалне вештине и
усвајају правила лепог понашања. Учење како да се понашају у музеју, како да постављају
питања водичу у зоолошком врту или да деле простор у аутобусу са другарима
представљају драгоцене секундарне користи излета.

2.3. Учење у природи

Дете посматрамо као целовиту личност са афинитетима, мотивацијом,

интересовањима, потребама, способностима и могућностима, и сходно томе, улога
одраслих је да омогуће активно партиципативно учење у којем је дете активни и
конструктивни слушалац. „Деца уче из свега што раде односно путем разних активности у
одређеном узрасту. Уче угледајући се на то како други функционишу, како се други људи
9
односе према њима, уче из онога што виде, чују, пробају и доживе“ (Радојковић и сар.
2009: 95). Деца уче посматрајући, слушајући, питајући, пробајући, а највише самосталним
деловањем. Зато је за децу и њихово учење најбоља она средина која им омогућава
слободу истраживања, која је интересантна у којој се осећа безбедно и вољено.

Слика 6 – Учење у природи

Подстицајна средина схвата се као трећи васпитач и она укључује не само простор
и опрему него и прилагодљиву временску организацију и висок квалитет односа што
подразумева партнерство и сарадњу. „У адекватним програмским документима у нашој
земљи не придаје се довољно значаја отвореном простору као значајном месту за учење
као ни принципима према коме се тај простор планира и организује. Циљ оваквог учења
јесте да се укаже на значај контакта са природом , учење у природном амбијенту учење од
природе и у природи као услов за здрав живот савременог детета“ (Крњаја, 2008:45). У
разновсним играма и активностима у природи деца експериментишу природним
феноменима и материјалима, прате природне појаве и промене тогом различитих
годишњеих доба, брину о животињама, откривају одакле долази здрава храна. Користе сва
своја чула у активном непосредном контакту са природом.

10
 3. БОРАВАК У ПРИРОДИ КАО НАЧИН ЗДРАВОГ ЖИВОТА

Деца која проводе више времена играјући се напољу ментално су здравија кад
одрасту. Велики је значај природе у формирању ментално здравих одраслих личности.
„Ментално здравље подложно је негативном утицају урбане средине захваљујући буци,
гужви, недостатку зелених површина и слично. Деца која живе урбаним стилом живота
потенцијално имају лошији квалитет живота, мањак самопоуздања, крхкије ментално
здравље и већу телесну тежину“ (Митановић, 2003: 90). Деца која имају срећу да одрастају
у природном окружењу имају веће предиспозиције да када одрасту буду ментално
здравије особе, објављено је у оквиру Међународног дневника о еколошком утицају на
здравље.

Слика 7 – Игре у природи као начин здравог живота

Повезаност деце и природе има посебну вредност, како за њихово здравље и развој,
тако и за околину. „Окруженост зеленилом позитивно утиче на когнитивни и социјални
развој деце, али и на развој моторике и концентрације. Осим тога, биће креативнији. Игра
у природи подстиче физичку активност, а то смањује могућност каснијег обољевања од
разних болести и поремећаја, као што су кратковидост, склоност стресу и недостатак
витамина Д - тврде професори“ (Митић, 2008: 93). Ако се деца не повежу с природом
током одрастања, за њих ће бити веома тешко да касније створе осећај одговорности
према околини. Одгајање које не укључује учење о важности чисте и незагађене средине у
будућности ће довести до горег стања од тренутног.

11
 ЗАКЉУЧАК

Духовни и физички раст деце оплемењује се доживљајима колективног рада и

живота, остварује се комуникација путем разноврсних игара и уз то оплемењује дечја
природа, развија смисао за уочавање лепоте које природа нуди. Аудио-визуелна слика
живота у природи утицаће на квалитет сазнања на исправно формирање оних појмова који
се у радној соби, речима, не могу у потпуности формирати. И у природи дете може
посматрати истраживачки, замишљати, размишљати, домишљати, откривати, питати,
измишљти, тражити, предлагати како даље ићи. Слободна кретања, ваздух, вода и сунце
крепе младе организме, уливају им топлоту којом се они ревитализују. Они мисле и
измишљају, изграђују ставове о свету и његовим загонеткама, повезују сазнања у оквиру
предмета, сазнају више о планети којој се не поклања довољно пажње, уче како да је воле
и чувају. Учењем путем игре и игром у природи деца формирају здраве погледе на свет
који их окружује, имају жељу да сачувају драгоцене вредности као дарове природе.

Највећа вредност биће уколико дете као слободна личност дође до закључка о томе
шта треба чинити да би се природа очувала и знања о њој унапредила. Боравак деце у
новим условима утицаће, својом организацијом простора, садржаја активности, начина
организовања тих активности, на промену социјалних односа у групи. Дружење,
заједнички боравак у соби, заједничке активности, одласци у природу и слично допринеће
стварању нових пријатељстава, чвршћем и равномернијем међусобном повезивању.
Активности које се ''нуде'' деци задовољавају често дечју радозналост без принуде и
обавезивања где су веће шансе за јављање позитивне мотивције за њихово укључивање у
многобројне активности предшколске установе.

Познато је да рана искуства у додиру са својом околином остављају неизбрисиви

траг на однос бића које се развија према својој природној и социјалној, самом себи, као и
на ставове који ће се касније потпуније уобличити, али који су већ у раном детињству
толико формирани, да се може говорити нпр. о карактерним цртама, врстама мотивације
која одређује понашање личности, доминантним емоцијама и др.

12
 ЛИТЕРАТУРА

1. Каменов, Е. (2004): ЗЕЛЕНА ПЛАНЕТА- Програм васпитања и образовања за

заштиту животне средине деце предшколског и млађег школског узраста.
Нови Сад: Драгон.
2. Кићовић, Д. , Вујановић, Д. , Јакшић, П. (2008): Основе заштите и
унапређивања животне средине, Косовска Митровица и Београд: Универзитет
у Приштини са седиштем у Косовској Митровици и Висока туристичка школа
сруковних студија у Београду.
3. Крњаја, Ж. (2008): „Констектуализација процеса учења и подучавања“ –
прегледни научни рад. Педагогија, Висока школа струковних студија за
образовање васпитача Сремска Митровица.
4. Међедовић, Е. (2005): Теорија и методика физичког васпитања, Лепосавић:
Учитељски факултет у Призрену са привременим седиштем у Лепосавићу.
5. Милетић, В. (2011): ИЗЛАЗ, Иза отворених врата. Београд: СИА.
6. Митановић, В. (2003): Како да сачувамо свет око нас. Земун: Нијанса.
7. Митић, Љ. (2008): Методика еколошког васпитања. Врање: Учитељски
факултет у Врању.
8. Поповић-Трбушковић, Р. (2016): Деца уче у природи. Истраживачке игре и
активности за децу у узрасту од три године до осам година, Београд:
Креативни центар.
9. Радојковић, Д. , Цибула-Балог, К. , Панић, М. (2009): Упознавање околине-
приручник за васптаче. Нови Сад: Stylos.
10. Станковић, Г. (2012): Дете у природи. Врање: Народни универзитет.

13