Koga i šta ugrožavaju istopolne zajednice?

Otkada je oktobra prošle godine formirana Vlada, na čijem predstavljanju je ministarka

Čomić najavila Zakon o istopolnim zajednicama, javnost se relativno pasionirano bavi
ovom temom. Pripadnici LGBT+ zajednice su sa radošću dočekali to, a mnogi sa druge
strane počeli su otvoreno da se protive. I znalo se odmah da neće lako doći do
donošenja tog zakona. Prvo su se ljudi pitali, ko će glasati za to? Taj predlog mora da
prođe Skupštinu, a u njoj, makar možemo da nagađamo, nema mnogo, pogotovo ne
većina, onih koji će glasati za taj zakon. Zašto je to tako?

Živimo u društvu koje je većinski konzervativno, nije naviklo da medijsku

eksponiranost manjina i ne zna za ono što te manjine muči. Zato što ljudi ne znaju
činjenice i ne razmišljaju solidarno, štaviše razmišljaju diskriminatorno, na sam pomen
Zakona o istopolnim zajednicama, reaguju gađenjem. Teško je i očekivati da narod koji
je u većini homofobičan, lepo razmotri sve u vezi sa ovim zakonom, pre nego što ga
podrži ili to ne učini. Ljudi su uvereni da on pokriva i brak i usvajanje dece, što nije
tačno. Čak je i predsednik države izjavio da neće potpisati taj zakon, zato što je
protivustavan. Ukoliko predsednik jedne države ne poznaje ustav, čemu narod može da
se nada? To nije primenjivo samo na ovom slučaju, već je ovo samo jedan od primera.
Vrlo je verovatno da predsednik zna o čemu priča i izjavljuje to što izjavljuje iz taktičkih
razloga, ali zato što on iznosi neistine, dovodi u rizik pravni status jedne brojne manjine.
Predsednik ima podršku velikog broja građana, a pošto oni ne poznaju ovu materiju,
osloniće se na njegove reči i čemu može da se nada LGBT+ zajednica ako je većina ljudi
nepravedno protiv njihovih prava?

Opet, ima i onih koji su se malo više udubili u predlog nacrta Zakona o istopolnim
zajednicama i nakon čitanja jednog dela njega, ostaju pri stavu da su protiv donošenja
istog. Protiv čega su tačno? Zakon bi, između ostalog, trebalo da pokriva posetu
partnera u bolnici, što supružnici u Srbiji mogu. Protivnici Zakona reći će da i sad
partneri mogu jedni druge da posete, bez ikakvog posebnog zakona. Ono što tu pravi
problem je činjenica da je potrebna određena doza birokratije da bi do toga došlo.
Zakon pokriva i izdržavanje deteta jednog od partnera, kao i zajedničku imovinu i
nasledstvo. Tu je još nekoliko stavki koje su sasvim normalne u životu zajednica
različitog pola, a sve to ljudi ne mogu jedno po jedno rešavati birokratski kako bi
omogućili sebi život kakav imaju ostali građani. Zakon je potreban kako bi se ljudima
olakšala svakodnevica. Kako bi jednim dokumentom došli do svega što čak čini i rutinu
mnogim ljudima.

A to su sve stvari koje nemaju ništa sa pravima onih koji se ne identifikuju kao članovi
LGBT+ zajednice. Oni ništa ne gube. Brane se argumentima da je institucija braka pod
napadom, kao i da se radi protiv hrišćanskih vrednosti. Potrebno im je samo ponoviti da
brak ostaje zajednica muškarca i žene, kao i to da je Srbija sekularna država, te su
ljudska prava iznad religioznih. A ti ljudi se osećaju pogođeno samo jer je fokus na
nekome ko prosto nema jednaka prava. A prava nema zbog diskriminacije koju
godinama trpi i očigledno nije dosta, nego čisto zbog sopstvene neinformisanosti, drugi
nastavljaju da obespravljuju jednu manjinu. Manjinu koja nikog ne ugrožava.