Džon Lok 

(engl. John Locke; Rington, 29. avgust 1632 — Eseks, 28. oktobar 1704) bio

je engleski filozof i lekar, koji se smatrao jednim od najuticajnijih prosvetljenih mislioca obično
poznatog kao „otac liberalizma”.[1][2][3] Smatra se jednim od prvih britanskih empirističara, prateći
tradiciju Fransisa Bejkona, on je jednako važan i za teoriju društvenog ugovora. Njegov rad značajno
je uticao na razvoj epistemologije i političke filozofije. Njegovi tekstovi uticali su na Voltera i Žana
Žaka Rusa, mnoge škotske prosvetljenje mislioce, kao i na američke revolucionare. Njegov doprinos
klasičnom republikanstvu i liberalnoj teoriji odrazio se deklaracijom nezavisnosti SAD.[4][5]
Džonova teorija duha često se citira kao poreklo savremenih koncepcija identiteta i sebe, koje se
značajno shvataju u radu kasnijih filozofa kao što su Dejvid Hjum, Ruso i Imanuel Kant. Džon je bio
prvi koji je sebe definisao kroz kontinuitet svesti. Zamišljao je da je um, pri rođenju, bio neispisana
tabla ili tabula rasa. Suprotno Dekartovoj filozofiji zasnovanoj na postojećim konceptima, on je tvrdio
da smo rođeni bez urođenih ideja, a to znanje je umesto toga određeno samo iskustvom koje
proizilazi iz opažanja čula.[6]To je sada poznato kao empirizam. Primer Džonove vere u empirizu
može se videti u njegovom citatu: „šta god da napišem, čim otkrijem da to ne može da bude istina,
moja ruka će biti prva koja će da ga baci u vatru.” Ovo pokazuje ideologiju nauke u njegovim
zapažanjima u tome što nešto mora biti u stanju da se testira više puta i da ništa ne bude
oslobođeno od proverivanja. Osvrćući se na rad drugih, Džon je rekao da je uspostavio
metod samoposmatranja ili posmatrajući emocije i ponašanja sebe.[7]
Njegova politička filozofija, zasnovana na prirodnopravnoj doktrini, sadrži klasične formulacije
temeljnih načela liberalizma (Dve rasprave o vladi). Zalagao se za versku toleranciju (Pisma o
toleranciji I—IV, 1689 — 1706). Bavio se i pedagoškim problemima (Misli o vaspitanju, 1693).[8]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Lokov portret slikara Gadfrija Nelera, Nacionalna galerija portreta, London

Džon Lok rodio se iste godine kao i Spinoza, a gotovo pola veka posle Hobsa (1632. godine).
Revolucionarna zbivanja u Engleskoj sredinom XVII veka doživljavao je kao dečak i mladić. Dok je
njegov otac, pravnik i vatreni puritanac, kao oficir revolucionarne armije aktivno učestvovao u
građanskom ratu, dotle je sin učio, najpre na Školi u Vestminsteru (1646—1653) a zatim
u Oksfordu (1653—1657), gde je po završetku studija ostao kao neka vrsta asistenta za grčki jezik i
retoriku, a kasnije za moralnu filozofiju. Sholastička filozofija, koja je u to vreme još uvek dominirala
u Oksfordu, nije uspela da zarazi Loka. Osjećajući antipatiju prema njoj, on je svoj boravak u
Oksfordu koristio pre svega za samostalno studiranje novijih filozofskih dela (u prvom
redu Dekartovih, a takođe i Bejkonovih, Hobsovih, Gasendijevih), kao i za proučavanje prirodnih
nauka (hemije, eksperimentalne fizike i naročito medicine), te se upoznao i sprijateljio sa slavnim
hemičarom Robertom Bojlom i lekarom Sidenhamom, koji su se na području svojih struka borili za
primenu empirijskih metoda.[9]
U vrijeme Lokovog rada na oksfordskom univerzitetu došlo je do restauracije Stjuarta. Buržoazija i
novo plemstvo ponudili su (dve godine posle Kromvelove smrti) krunu sinu pogubljenog kralja Čarlsu
II (vladao 1660 — 1685). S obnovom kraljevstva obnovljena je i suprotnost između kralja i
parlamenta, te je došlo do obrazovanja dveju stranaka: torijevaca (sveštenstvo, dvorska aristokratija
i zaostalo plemstvo - pristalice kraljevskog apsolutizma) i vigovaca (predstavnici buržoazije i novog
plemstva - pristalice ograničenja kraljevske vlasti i vladavine parlamenta). Lok, koji je u prvo vreme
posle restauracije bio donekle sklon Stjuartima, našao se uskoro u taboru vigovaca. Na takvu
njegovu političku orijentaciju mnogo je delovalo njegovo poznanstvo (sklopljeno 1666. god.) s
baronom Ešlijem, kasnijim lordom Šaftsburijem, jednim od vođa vigovske opozicije. U toku niza
godina on je bio kućni lekar Ešlijeve porodice, vaspitač njegovog najstarijeg sina, a takođe sekretar i
savetnik samog barona. Kad je Ešli 1672. godine postao lord-kancelar Lok je dobio visoku državnu
funkciju, a kad je on uskoro posle toga pao, morao je malo kasnije i Lok napustiti svoj položaj
(1675), te je otišao u Francusku, odakle se vratio posle četiri godine. Pred naletom reakcije morao je
lord Šaftsburi 1682. godine pobeći u Holandiju, gdje je iduće godine umro, a nekoliko meseci posle
njegove smrti i Lok se sklonio u Holandiju, gde je proveo pet godina. To su za njega bile godine
plodnog rada, u kojima je pored ostalog dovršio i svoje glavno delo „Ogled o ljudskom razumu“.