1.

Primena računara u arhitektonskom projektovanju

Današnji životni stil i napredak nauke i tehnike na svim poljima nameće veliku količinu
informacija i mogućnosti što dovodi do složenosti arhitektonskih projekata. Rešenje ovog problema
nalazi se u korišćenju računara i softvera koji služe kao alati za optimizaciju i kao alati za
generisanje oblika. Osim toga pružaju širok spektar mogućih rešenja.

Primena računarskih programa u arhitektonskom projektovanju tokom poslednjih decenija dovela je

do znatnih promena u arhitekturi, na prvom mestu u mogućnostima oblikovanja, ali i u
samom procesu projektovanja. Računari su postali osnovno sredstvo rada u arhitektonskom
projektovanju i oblikovanju, ali konstantan napredak i razvoj računarskih tehnologija stvara nove
mogućnosti za istraživanje njihove primene u arhitekturi. Razvoj računarske tehnologije, grafike i
korisničkog interfejsa uticala je na arhitektonsko projektovanje tako da ono postaje sve
jednostavnije, pristupačnije i brže, jer menja dugotrajan analogni proces projektovanja na papiru.
Primena računarskih tehnologija u arhitektonskom projektovanju, u opštem slučaju, može se podeliti u
dva osnovna pristupa. Prvi i rasprostranjeniji od njih je primena računara samo kao alata za crtanje
koji zamenjuje papir i olovku. Na ovaj način, projektantima je omogućeno kreiranje sofisticiranih formi
i bolja kontrola njihove realizacije (Picon, 2006). Najveći broj arhitekata danas koristi operativni
pristup projektovanja što podrazumeva korišćenje predefinisanih softverskih alata za crtanje u toku
projektantskog procesa. Ovo se odnosi na primenu programa poput CAD ili BIM sistema kod kojih je
moguće manipulisati geometrijskim oblikom u dvodimenzionalnom ili trodimenzionalnom prostoru.
Međutim, sam proces projektovanja suštinski je isti kao pri izradi ručnog crteža i odvija se uglavnom
prema manje ili više uobičajenim pravilima, pri čemu se dobijaju unapred očekivana rešenja. Nasuprot
tome, drugi pristup primeni računara odnosi se prvenstveno na porces projektovanja i funkcionalni
aspekt arhitekture, a ne na produkciju već osmišljenih formi. Takvo projektovanje je moguće uz
korišćenje određenih softverskih alata. On podrazumeva primenu algoritma, koji se može definisati
kao „set instrukcija datih od strane čoveka, da budu izvršene od strane računara“ (Terzidis, 2006,
p.16). U zavisnosti od toga kako je algoritam kreiran, on može predstavljati put do očekivanog rešenja
jasno definisanog probelma, što je u kontekstu arhitektonskog projektovanja slično navedenoj
upotrebi račnunara isključivo kao alata. S druge strane, određeni problem se može postaviti tako da
njegovo rešenje nije unapred određeno ili predvidljivo. U tom slučaju, „algoritam postaje sredstvo za
istraživanje mogućih puteva koji mogu dovesti do potencijalnih rešenja“ (Terzidis, 2006, p.15).
Ukoliko bi se algoritam na ovakav način primenio na arhitektonsko projektovanje, računar bi, umesto
sredstva za oblikovanje jednog već definisanog rešenja, poslužio kao sredstvo za dobijanje većeg
broja potencijalnih rešenja, što bi njegovu ulogu u procesu projektovanja učinilo mnogo kreativnijom i
suštinski značajnijom od one koju ima kao sredstvo za crtanje, modelovanje i prezentaciju.

1.1. Projektovanje i primena softverskih alata

Već je pomenuta činjenica da se proces projektovanja kroz crtež i model odvija u okviru
ograničenja definisanih usvojenim pravilima i logikom kojima se rukovodi projektant, a koji se formiraju
pod različitim uticajima. S druge strane, upotrebom određenog algoritma kroz pisanje programskog
koda, omogućava se autonomna upotreba računara u projektovanju, oslobođena pasivnog
korišćenja alatki raspoloživih u okviru programa za crtanje i modelovanje, kao i vizuelnih uticaja koji
preovlađuju u digitalnoj arhitektonskoj produkciji (Garamazio and Kohler, 2008). To navodi na
pretpostavku da bi ovakav pristup mogao dovesti do većeg broja rešenja do kojih projektant kroz
crtež i model ne bi mogao doći zbog različitih faktora i ograničenja koja utiču na njegov proces
donošenja odluka pri projektovanju.

2. Remodelovanje stambene jedinice

Primenom savremenih, sofisticiranih sistema, otvaraju se mnoge mogućnosti artikulacije u

arhitektonskom projektovanju. Objekti imaju fleksibilitet, te je tako moguće da stara železnička
stanica postane muzej, koncertna ili pozorišna dvorana. Isto tako i u stanovanju možemo
manipulisati jedinicom i dati joj određeni „moderni identitet“ zadržavanjem forme i transformacijom
istrošenih dekomponovanih prostora.

3. Zaključak

4. Literatura

Terzidis, K., 2006. Algorithmic Architecture. [e-book] Oxford: Elsevier

2
Konstantinović, D., 2009. Programske osnove održive arhitekture – slučaj savremenih poslovnih
zgrada. Nauka + Praksa, 12(2). p.p.8-11

Leach, N, 2005, Rethinking architecture: a reader in cultural theory. London and New York:
Routledge

Miškeljin, I., 2013. Pluralizam arhitektonskih identiteta na prelazu iz XX u XXI vek. PhD diss.,
Fakultet tehničkih nauka.

Gramazio, F., Kohler, M., 2008. Digital materiality in architecture. [e-book] Baden: Lars Müller
Publishers.