Edgar Alan Po

Pad kuće Ašera

(Odlomak)

Priču Pad kuće Ašera Edgar Alan Po objavio je 1839. godine u časopisu
Bartonov časopis za džentlmene. Povest o sablasnoj kući Ašera i njenim
nesrećnim stanarima sadrži tipične poovske motive koji grade atmosferu jeze,
na pragu realnog i natprirodnog, jave i sna.

„Son coeur est un luth suspendu;

Sitôt qu’ on le touche il résonne.”1
– De Beranger De Beranger – De Beranžer

[...] Kad sam ušao, Ašer se diže sa divana, na kome je ležao ispru-
žen, i pozdravi me sa živahnom toplinom koja je – pomislih u prvom
trenutku – mnogo ličila na preteranu srdačnost, na usiljeni napor svet-
skog čoveka koji pati od dosade. Ali jedan pogled na njegovo lice uveri
me o njegovoj potpunoj iskrenosti. Seli smo; i nekoliko trenutaka, dok
on nije progovorio, posmatrao sam ga sa osećanjem napola sažaljenja
napola straha. Zaista, nikad se nijedan čovek, za tako kratko vreme, nije
tako strašno promenio kao Roderik Ašer! S mukom sam naterao sebe
da priznam istovetnost čoveka koji se nalazio preda mnom sa drugom
mog ranog dečaštva. A njegovo lice je uvek bilo upadljivo izrazito. Mr-
tvačka boja kože; oko krupno, vlažno i neuporedivo sjajno; usne malo
tanke i veoma blede, ali nenadmašno lepo izvijene; nos jevrejskog tipa,
tanak, ali širokih nozdrva, neuobičajenih kod sličnog oblika; fino izvaja-
na brada koja nedostatkom ispupčenosti otkriva nedostatak moralne
snage; kosa više nego paučinaste mekote i tananosti; ove crte, uz ne-
pravilnu širinu iznad predela slepoočnica, sačinjavale su sve zajedno
jedno lice koje se ne zaboravlja lako. A sada je u samim uveličanim
bitnim crtama i u preteranosti izraza koji im je inače bio svojstven bilo
toliko promene da sam prosto bio u nedoumici s kim govorim. Sada
već avetinjsko bledilo kože i čudesni sjaj očiju zaprepastili su me, i čak avetinjski – nalik na avet
zaplašili, više od svega ostalog. Uz to je svilastu kosu pustio da raste
nesmetano, pa kako je ona, u svom neobuzdanom tkanju poput svili-
ce, više lelujala no što je padala oko njegovog lica, nisam mogao, čak
ni s naporom, da spojim njene šarolike uvojke sa predstavom običnog
ljudskog lika. U ponašanju mog prijatelja odmah mi je pala u oči neka
nepovezanost, neka nedoslednost; ubrzo sam pronašao da to potiče od
niza slabih i uzaludnih napora da savlada stalno drhtanje – prekomer-
nu živčanu razdraženost. Na nešto slično bio sam stvarno pripremljen
ne samo njegovim pismom nego i sećanjem na izvesne crte iz dečač-

1 „Srce mu je ko obešena lauta; čim ga dotakneš, ono odjekne.”

1
kog doba i zaključcima koje sam izveo iz njegovog naročitog telesnog
sastava i njegove naravi. Ponašanje mu je bilo naizmenično živahno i
ravnodušno. Glas mu se brzo menjao od drhtave nerešivosti (kada su
životni duhovi izgledali sasvim odsutni) do one snažne odlučnosti, onog
odsečnog, značajnog, odmerenog izražavanja koje zvuči šuplje – onog
olovnog, uravnoteženog i savršeno modulisanog grlenog glasa koji se
moze zapaziti kod nepopravljivog pijanca ili kod neizlečivog pušača opi-
juma u trenucima najžešćeg uzbuđenja.
Tako je on govorio o cilju moje posete, o svojoj žarkoj želji da me
vidi i o utehi koju je očekivao od mene. Govorio je nadugačko o onome
što je smatrao prirodom svoje bolesti. To je, reče, urođena, porodična
boljka, za koju nema nade da će naći leka – prosto živčano oboljenje,
dodade smesta, koje će bez sumnje brzo proći. Ono se ispoljavalo u
mnoštvu neprirodnih uzbuđenja. Neka od njih, dok ih je podrobno izla-
gao, zanimala su me i zbunjivala; mada su, možda, izrazi i opšti način
kazivanja imali u tom značajnog udela. Patio je mnogo od bolesne izoš-
trenosti čula; samo najbezukusnija hrana bila mu je podnošljiva; mogao
je da nosi odelo samo od izvesne tkanine; mirisi cveća gušili su ga; oči
su ga bolele i od slabe svetlosti i samo izvesni zvuci, i to sa instrumena-
ta sa žicama, nisu ga ispunjavali užasom.
Video sam da je on okovani rob jedne nenormalne vrste straha. „Ja
ću propasti”, govorio je, „ja moram propasti u ovom žalosnom ludilu.
Tako, tako, i nikako drukčije ću završiti. Strahujem od događaja koje
nosi budućnost, ne zbog njih samih, nego zbog njihovih posledica. Za-
drhtim pri pomisli na svaku, makar i najbeznačajniju nezgodu koja bi
mogla da deluje na ovo moje nepodnošljivo duševno uzbuđenje. Ja se
zaista ne grozim opasnosti, nego samo njenog stvarnog dejstva – stra-
ha. U ovom stanju rastrojstva – u ovom bednom stanju – osećam da će
pre ili posle nastupiti trenutak kada ću neminovno izgubiti i život i razum
hvatajući se ukoštac sa tom groznom utvarom, sa strahom.”
Na mahove, i kroz iskidane i nejasne nagoveštaje, sagledao sam još
jednu čudnu crtu njegovog duševnog stanja. On je bio okovan izvesnim
sujevernim utiscima u vezi s kućom u kojoj je stanovao, a iz koje se već
godinama nikad nije usudio da iziđe – u vezi s nekim uticajem čiju je
tobožnju moć objašnjavao tako maglovitim izrazima da ih ne mogu po-
noviti, nekim uticajem koji su izvesne osobenosti u samom obliku i građi
njegovog porodičnog doma, usled duge patnje (reče on), zadobile u od-
nosu na njegov duh, dejstvo koje je spoljašnji izgled sivih zidova i tornjeva
i mračnog ribnjaka, u kojem su se svi oni ogledali, vremenom izvršio na
celo njegovo biće.
Priznavao je, doduše, mada s ustezanjem, da se postanak te čudne
sumornosti od koje je patio velikim delom može svesti na jedan mnogo
prirodniji i daleko opipljiviji uzrok – na tešku i dugotrajnu bolest, upravo,
na očevidno blisku smrt nežno voljene sestre, njegovog jedinog druga u
toku dugih godina, njegovog poslednjeg i jedinog srodnika na zemlji. „Nje-
nom smrću”, rekao je s gorčinom koju nikad neću zaboraviti, „ostaću ja
(ovako očajan i nemoćan) poslednji izdanak drevne loze Ašera.” Dok je on
2
 govorio, ledi Madelin (jer tako se zvala) prošla je polako udaljenim delom
sobe i iščezla, i ne primetivši moje prisustvo. Gledao sam je s krajnjim ču-
đenjem pomešanim sa strahom, ali mi se činilo nemoguće da objasnim
takva osećanja. Obuzela me je neka ukočenost dok sam očima pratio
njene korake koji su se udaljavali. Kada se vrata najzad zatvoriše za njom,
moj pogled nagonski i radoznalo potraži lice njenog brata; ali on ga je bio
zario u šake, i ja sam mogao da zapazim samo kako se neko bledilo da-
leko jače nego obično raširilo po omršavelim prstima kroz koje su obilno
kapale strasne suze.
Bolest ledi Madeline dugo je zavaravala veštinu njenih lekara. Po-
stojana apatija, postepeno iscrpljivanje snage i česti, mada prolazni, apatija – bezvoljnost,
napadi gotovo kataleptične prirode, to je bila neobična dijagnoza. Sve ravnodušnost
dotada ona je istrajno odolevala pritisku svoje bolesti i nije pristajala da katalepsija –ukočenost
konačno legne u postelju; ali na izmaku dana mog dolaska u kuću ona mišića kao nuspojava nekih
podleže – (kako mi njen brat te noći reče s neizrecivim uzbuđenjem) duševnih oboljenja
rušilačkoj sili razoritelja; i ja sam shvatio da je onaj kratki pogled koji
sam bacio na nju verovatno i poslednji – da ja nju, bar za njena života,
više neću videti.
U toku sledećih nekoliko dana njeno ime nismo spominjali ni Ašer
ni ja: za to vreme trudio sam se svim silama da ublažim setu svog pri-
jatelja. Slikali smo i čitali zajedno; ili sam ja, kao u nekom snu, slušao
čudne improvizacije koje je on izvodio na svojoj rečitoj gitari. I tako, uko-
liko mi je sve veća i veća prisnost dozvoljavala slobodnije poniranje u • Izvor: Edgar Alan Po, Sabrane
dubine njegove duše, utoliko sam s većom gorčinom uviđao jalovost priče, Drugo dopunjeno i
svakog pokušaja da razvedrim duh iz kojeg se tama, kao neka stvarna i izmenjeno izdanje, Beograd:
TANESI, 2018.
urođena osobina, izlivala na sve predmete duhovnog i telesnog sveta u
neprekidnom zračenju tmine.

RAD NA TEKSTU

1. Pažljivo pročitaj Pad kuće Ašera. Kako si doživeo/-la priču o propasti

porodice Ašer i kuće Ašera? Šta te je posebno zainteresovalo tokom
čitanja, a šta te je navelo na dalje razmišljanje?
2. Obrati posebnu istraživačku pažnju na opis krajolika kojim narator pu-
tuje do kuće Ašera. Priseti se uloge pejzaža u delima epohe romantiz-
ma. U kojoj se meri naratorove emocije saobražavaju pejzažu? Zašto
narator naglašava da pesnička osećanja mogu nastati i u dodiru sa
strašnim i ružnim? Poveži ovu izjavu sa pobunom umetnika romanti-
čara protiv klasicističkih normi u pogledu tema koje su smatrane kao
umetničke. Razmisli kojim pripovednim postupcima Po uvodi čitaoce
u umetnički svet priče i stvara atmosferu nelagode.
3. Naratorovo kretanje najpre ga suočava sa spoljašnjošću kuće i nje-
nom okolinom. Uoči u kakvom se odnosu nalaze opisi spoljašnjosti i
unutrašnjosti kuće. Izdvoj iz teksta elemente opisa koji potvrđuju tvoj
stav.

3
 4. Prati kako se menja naratorovo raspoloženje dok se približava kući.
Kako se ta promena u tekstu motiviše? Šta sve zapaža pripovedač?
Razmisli kakav je značenjski potencijal napetosti koja se ostvaruje iz-
među drevnosti i propadanja u opisu kuće.
5. Šta o Roderiku Ašeru i lozi Ašera otkriva narator? Koji se aspekt Aše-
rovog psihološkog portreta posebno naglašava? Protumači kakva je
uloga muzičkih dela koje Ašer sluša, njegovih slika i knjiga koje čita u
složenijoj karakterizaciji ovog lika. Razmisli kako se sve u priči motivi-
še Ašerova živčana osetljivost.
6. Kako si razumeo/-la Ašerovu teoriju o osetljivosti materijala od kog je
kuća izgrađena? Pronađi u tekstu i druge iskaze koji problematizuju
tezu o posebnom uticaju kuće na fizičko i psihičko stanje Ašerovih.
7. Motiv prevremene sahrane  javlja se u nekoliko Poovih priča (Crna
mačka, Sahrana, pre vremena, Bure amontiljada). Zapazi koji oblik kao
slikarska fiksacija Roderika Ašera nagoveštava stravičnu sahranu još
uvek žive ledi Madelin. Razmisli o povezanosti motiva sahranjivanja u
podrumima kuće i teorije sudbinskog dejstva kuće Ašera na porodič-
nu lozu. Kako se nakon sestrine sahrane menja Ašerovo ponašanje i
na koji način ono odražava njegovo sve lošije psihičko stanje?
8. Obrazloži kojim se sve pripovedačkim postupcima postiže gradativno
narastanje atmosfere jeze, nesigurnosti i straha u priči. Šta bi, kom-
poziciono gledano, predstavljalo kulminaciju predstavljenih događaja?
9. Svestranije sagledaj ulogu neimenovanog pripovedača u priči. Šta sa-
znaješ o njemu? Razmisli u kakvoj se poziciji pripovedač nađe kada
dođe u kuću Ašerovih. Uporedi kakav je naratorov odnos prema nat-
prirodnom na početku, a kakav u daljem toku priče. Pod čijim uticajem
dolazi do te promene?
10. Priča Pad kuće Ašera sadrži jednu umetnutu pesmu – Ukleti dvorac
– i odlomke romana Med Trist. I pesmu i fragmente romana napisao
je Po, a pesma je pre uključivanja u Pad kuće Ašera bila i objavljivana.
Razmisli kako se ova dela uklapaju u priču. Kakav paralelizam uoča-
vaš između sudbine kuće Ašera i zamka iz pesme? Obrazloži kakva se
auditivna iluzija postiže pripovedačevim čitanjem odlomaka romana
Med Trist.
11. Iz aspekta priče kao celine, izdvoj motive koji se „dozivaju”, odnosno
ponavljaju, variraju i značenjski dopunjuju u različitim delovima tek-
sta. Protumači simbolički smisao pukotine koju pripovedač zapaža na
početku. Kako se taj smisao ostvaruje do kraja priče?

ISTRAŽIVAČKI ZADATAK
Razmisli kakav je osnovni utisak Po želeo da izazove pričom Pad kuće
Ašera. Obrazloži u kakvoj su vezi događaji u Padu kuće Ašera i izraz kojim su
ti događaji predstavljeni.

4
IZ RIZNICE REČI

Gotski roman. Pri pisanju Pada kuće Ašera na Poa je uticala i tradicija
gotskog romana. Gotski roman nastaje u drugoj polovini XVIII veka u
Engleskoj sa romanom Otrantski zamak (1765) Horasa Volpola. Kao i u Padu
kuće Ašera, tipični ambijent u kom se odvijaju događaji gotskog romana jesu
napuštene kuće, zamkovi, osamljeni delovi prirode... Gotski roman naziva
se još i romanom strave zato što najčešće sadrži fantastične i natprirodne
elemente koji doprinose atmosferi jeze i nelagode. Iako je baštinio neke
aspekte moralističkog romana XVIII veka (najpre u pogledu zapleta),
gotski roman je svojom otvorenošću za čudno, fantastično i užasno, kao i
usmerenošću na psihološku karakterizaciju likova u boljim primerima žanra
bio vesnik romantičarskog duha i pobune protiv racionalizma i klasicizma.
Značajniji pisci gotskog romana jesu: En Redklif (Misterije Udolfa, Italijan),
Vilijam Bekford (Vatek), Metju Gregori Luis (Monah), Meri Šeli (Frankenštajn),
Čarls Maturin (Melmot Lutalica)...

KLJUČNE REČI
priča, Edgar Alan Po, Pad kuće Ašera, romantizam, Filozofija kompozicije, gotskа proza

Literatura: Радојка Вукчевић, Историја америчке књижевности, Нови Сад: Академска књига; Подго-
рица: Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, 2018; Јелеазар Мелетински, Историјска пое-
тика новеле, Нови Сад: Матица српска, 1996; Брана Миладинов, „Моћ црног на савршенству белог:
Едгар Алан По (1809–1849)”, Кораци: часопис за књижевност, уметност и културу, год. 43, бр.9/10
(2009), стр. 67–77; Скот Пиплс, „Поова конструктивност и Пад куће Ашера”, превела Снежана Ка-
линић, Кораци: часопис за књижевност, уметност и културу, год. 43, бр.9/10 (2009), стр. 183–197;
Стефан Славковић, „Схватање природе и могућност језика у поетици Е. А. Поа”, Кораци: часопис за
књижевност, уметност и културу, год. 43, бр.9/10 (2009), стр.198–220; Група аутора, Речник српскога
језика, Нови Сад: Матица српска, 2011; Иван Клајн, Милан Шипка, Велики речник страних речи и
израза, Нови Сад: Прометеј, 2006; Edgar Alan Po, Sabrane priče, Drugo dopunjeno i izmenjeno izdanje,
Beograd: TANESI, 2018; Edgar Allan Poe, The Raven / Edgar Alan Po, Gavran, Beograd: Izdavačko preduzeće
RAD, 2006; Tanja Popović, Rečnik književnih termina, Beograd: Logos Art, 2007; Rečnik književnih rodova i
vrsta, redakcija Gžegož Gazda i Slovinja Tinecka Makovska, Beograd: Službeni glasnik, 2015.