I KOLOKVIJUM

Da li je nedelatni prostor prostor lišen logike? Da li on onda samo postoji? Da li prostor

lišen čoveka (lišen jednog konteksta) dobija nove karakteristike u novom kontekstu ?

Za dve milijarde godina, buduće čovečanstvo se našlo pred izumiranjem.Skoro sve što je ostalo
na svetu su nadrealni spomenici koji šalju svoje poruke u divljinu. Ovako počinje film “Prvi i
poslednji čovek” Johana Johansona iz 2020. godine.

Uobrazilja viđenja i sveviđenja prostora u mitskom, religijskom i poetskom iskazu ima

zajedničko vizibilno polazište u stepenovanju prodora u nepoznato. Pored konkretnog
opažaja okružja i znanja tuđih iskustava o pojmu prostor, zajedničko je shvatanje i o
razlikama bližih i daljih nebeskih tela kao “,međustanicama” za upućivanje pogleda,
misli u njihovom pravcu, u svojstvu vlastitog tela. Tako se “telom” postoji iza vidljivog
domašaja čula vida, onde gde se “uočava” mir, u tišini, u nedelatnom prostoru poput
hrišćanskog raja ili islamskog dženeta. [...] Savladavanje prostora telom poima se slično
poimanju “lutanja duše” koja svojom “nematerijalnošću” dospeva gde god njen
sopstvenik zaželi. A kada se nađe onde gde zaželi, telo ponovo postaje prethodno biće,
koje opaža, shvata nepoznatu sredinu.(Bogdanović, Uvod u vizuelnu kulturu, 242-243)

Iz te tačke sebe onostranog sagledavali su pesnici poput Njegoša ili naučnika Đordana Bruna.
Dakle, ako ne možemo više da doživljavamo prostor na jedan način, da li onda promenom
perspektive mi više ne gledamo isti prostor već dolazimo do tog nedelatnog prostora ovog puta
kao posmatrač a ne kao subjekat?

Ako se vratimo na film i počnemo da posmatramo Zemlju iz ugla naratora (duše koja luta)
možemo je sagledati iz potpuno drugačije perspektive, i više nam logika kakva je nekada
postojala neće biti relevantna, ali novi odnos nadrelani spomenici – divljina hoće. Ako
posmatramo Zemlju, znamo da je nekakav odnos Nebo-Zemlja oduvek postojao i postojaće ,
ali kako mi možemo znati dok se potpuno ne odvojimo od jedne perspektive, da je taj odnos
zaista takav da je nebo “gore” a zemlja “dole”? Možda u kontekstu kada ne postoji posmatrač
ne postoje ni nebo ni zemlja kao takvi kakve ih znamo do sada.

Sve što nije opaženo, gde nema svesnog posmatrača, postoji jedino u verovatnoći,
stanju mogućnosti. Zatim, u momentu opažanja samo jedna od potencijalnih X
mogućnosti biva manifestovana, dok ostale otpadaju. Bar u našoj verziji univerzuma.
[...] Kako onda dokučiti šta se krija iza Vela horizonta? Razlog zbog čega nam je tako
teško ovo razumeti možemo nazvati fenomenom odvojene svesti. Radi se o problemu
prihvatanja stvarnosti iz različitih uglova. Kao kada prekinemo telefonski razgovor.
Onog momenta kada spustite slušalicu postojanje osobe s druge strane linije, iz vašeg
ugla, prelazi tek na nivo verovatnoće i mogućnosti. Osoba prestaje da Bude jer se više
ne može potvrditi njeno prisustvo, odnosno njena realnost.(Pekušić Dražen.
“Neverovatnoća prostora kao vid subjektivne stvarnosti.” Internet portal P.u.l.s.e.
https://pulse.rs/neverovatnoca-prostora/ )

Kada kuću izmestimo iz svog prirodnog okruženja i postavimo je na primer u izložbeni prostor,
kao što je uradio umetnik Erwin Wrum, pitamo se da li je ona onda i dalje kuća, ili je umetničko
delo, ili je i jedno i drugo. Izgleda da ne možemo percipirati kuću (prostor) u izloižbenom
prostoru,onako kako smo navikli već shvatiti da u bilo kom kontekstu se ona našla možemo
govoriti samo o verovatnoći da nove karakteristike prostora u (svom) novom svetu jesu stvarne,
odvojene od naše svesti sve dok se jedna od njih (ponovo?) ne manifestuje.

Student: Sonja Stojnić 2022_21006

Univerzitet u Beogradu – Arhitektonski fakultet
Predmet: Arhitektonska filozofija
Student: Sonja Stojnić 21006/2022
ISPITNI ZADATAK

Košmar stvaranja
„Ako ne znate o čemu biste pisali, pišite o tome“- Čehov
Ključne reči: predodređenost, delo, čin stvaranja, samorefleksija, demijurg

-Da li pravi umetnik može pobeći od svog poziva, čak i kada bi poželeo? Pojavom
umetničkog ,kreativnog u nekoj ličnosti određen je njen put . Smatram da arhitekta ne može da
pobegne od svog poziva jer deo arhitektonskog stvaralaštva je i „misliti“, „promišljati“,
„sumnjati“ , tako da čime god se bavio, radnja će biti ista, a objekat drugačiji.

-Delo- stvar nezavisna od umetnika? Delo posmatram kao projekciju sinteze kolektivno
nesvesnog i autorskog. Autor dodaje lični pečat ali je prvenstveno medijum preko koga se
prenosi neka ideja. Čak i kada priča o sebi, kao u Felinijevom filmu „8 ½“. Autor i delo se ne
mogu poistovetiti zbog upliva arhetipskog i zbog nemogućnosti autora da se ogradi od svih
uticaja što mu prethode. S tim u vezi, i razlikujemo 4 podvrste autorstva, u zavisnosti od
sposobnosti autora da postavi originalnu poziciju.

Sledstveno aurhitektonsko delo bih posmatrala kao odraz ideje, kulture, mode, prirode, ali i
večite lične borbe da se ostvari trag...U svom savršenom izdanju, delo može postojati kao
pojam za sebe.

-Čin stvaranja- Stvaranje ne vidim kao nužnost bilo kakve, pa ni umetničke egzistencije.
Stvaranje je akcija, premeštanje iz potencijalnog u stvarno. To je pre bolan proces dolaska do
istine. Kroz dileme, stranputice, odustjanja, promašaje, poraze, sukobe ideja... Kada ne bi bilo
dubokog preispitivanja, dela bi nastajala iz neznanja, slučajno.

-Samorefleksija – Moguć put do oslobađanja ideje. Prvi korak arhitekte ka istraživanju je

preispitivanje vlastitih stavova. To je suština njegovog stvaralaštva. Nezaobilazna inicijacija
ka razvoju ideje.

-Demijurg- Kosmički arhitekta. Postavlja se pitanje ko je on? Da li je ideja, medijum ili čulno
biće? Majstor koji obavlja usluge? Neko ko stvara, ko ima nešto da kaže, ko oseća potrebu da
se izrazi? Transformiše haos? Ko ima moć da donosi odluke? Neko ko ima bogato razvijen
unutrašnji svet? Arhitekta egzistira između ovih odrednica, u stalnoj nesigurnosti i
preispitivanju, ponekad do granice košmara.