Висока школа социјалног рада

Студијски програм: Окупациони терапеут

Семинарски рад

Предмет: Окупациона терапија са старим лицима

Тема: Окупациона терапија и очување менталног здравља код старијих

особа

Професор: Студент:

Доц. др Миленко Чуровић Спасић Татјана

Бр. индекса: 120/2020

Београд, новембар 2022.

 Садржај:

1. Увод.......................................................................................................................................1

2. Поремећаји менталног здравља код старијих особа.........................................................2

2.1. Депресија........................................................................................................................2

2.2. Анксиозност...................................................................................................................3

3. Окупациона терапија и очување менталног здравља код старијих особа......................4

3.1. Радно - терапијски интервју са особама старије животне доби................................5

3.2. Радно - терапијско посматрање пацијената старије животне доби..........................5

3.3. Активности у окупационој терапији...........................................................................6

3.4. Однос окупационог терапеута и клијента - пацијента...............................................8

3.5. Циљеви окупационе терапије.....................................................................................10

3.5.1. Реконструкција функције.....................................................................................10

3.5.2. Одржавање функције............................................................................................10

3.5.3. Развој функције.....................................................................................................11

3.5.4. Спречавање дисфункције.....................................................................................11

3.6. Контраиндикације у окупационој терапији код старијих особа.............................12

4. Закључак.............................................................................................................................12

5. Литература..........................................................................................................................13
 1. Увод

Окупациона терапија је здравствена професија која се бави промоцијом здравља

и благостања кроз окупације. Примарни циљ окупационе терапије је да омогући
људима да учествују у активностима свакодневног живота. Окупациони терапеути
постижу овај циљ омогућавајући људима да обављају активности које ће појачати
њихову способност учешћа или мењају окружење да побољшају подршку учешћа.
Окупациона терапија обезбјеђује услуге људима чија је способност функционисања у
свакодневном животу поремећена физичком болешћу или повредом, проблемима у
развоју, процесом старења, менталном болешћу или емоционалним проблемима.
Окупације су смислене активности које произилазе из задатака и улога које имамо у
породици и друштву и укључују вођење бриге о себи, слободне активности и
продуктивност односно радне активности.

Укључивање у разне превентивне програме, курсеве, радионице, слободне

активности, спортске активности, хобије (нпр. певање, плес, читање, решавање
укрштеница, друштвене игре) или једноставно само дружење са другим људима
омогућава старијим појединцима да доживе позитивне емоције, осећају се кориснима,
одржавају друштвене односе. Уједно, учествовање у разним друштвеним активностима
може помоћи у одржавању и побољшању когнитивних способности и вештина код
појединаца старије животне доби и тако побољшати њихово функционирање на
когнитивном, емоционалном и социјалном нивоу, смањити утицај стреса и
подстакнути развијање стратегија за суочавање са стресним ситуацијама, смањити
осећај усамљеност и тескобе, позитивно утицати на телесно здравље и њихов осјећај
благостања односно њихово ментално здравље.

Процена менталног здравља код старих обухвата неколико области које би

требало да дају битне одговоре као што је адекватно стање спознајних функција,
присуство симптоматологије индикативне за постојање психијатријских поремећаја,
установљена психијатријска дијагноза, сопствена процена емоционалног благостања и
др. Процена когнитивних функција требало би да обухвати процену поремећаја
перцепције, расуђивања, рачунања и др. Најчешћи поремећаји менталног здравља код
старијих људи, о којима ће се говорити у овом раду, јесу депресија и анксиозност.

1
 2. Поремећаји менталног здравља код старијих особа

Старење није само телесни процес већ зависи и од бројних социјалних и личних
фактора. Појединци старије животне доби се, осим са нарушеним здравственим стањем
и смањеном физичком способношћу за нормално функционисање, сусрећу и са многим
другим ограничењима и тешкоћама попут слабљења когнитивних функција и осећаја,
социјалних губитака и промена социјалних улога и односа. Губитком радне улоге
јављају се и осећај бескорисности и одбачености, усамљеност и социјална изолација,
незадовољавајући финанцијски услови због смањења прихода и др. Такође, старије
особе често процењују животне успехе и неуспехе што понекад може довести до
сниженог самопоштовања, а губитци и стрес могу довести и до појаве старосне
депресије. Депресија и анксиозност представљају најчешће потешкоће менталног
здравља у старијој животној доби.

2.1. Депресија

Депресија се може дефинисати као емоционално стање које карактерише осећај

туге, нерасположења а манифестује се кроз губитак интересовања и анхедонију -
немогућност уживања у животу, умор и слабљење животне енергије, осећања
безвредности и кривице, потешкоћа у концентрацији и доношењу одлука. На физичком
плану ове психичке промене су често праћене поремећајима апетита, сна и
психомоторне организације.

Истраживања су показала да 2% до 5% старијих особа пати од депресије, а

додатних 8% до 16% показује клинички значајне симптоме депресије. Такође, показало
се да су старије особе које живе у установама у већем ризику од развоја клиничке
депресије, а приближно 40% показује значајне симптоме депресије. На развој депресије
у старости утиче низ здравствених, психичких и социјалних фактора, од којих су
најзначајнији: физичка болест, лекови, ожалошћеност, рат, одлазак у пензију,
размишљање о животу и суочавање са смрћу.

2
 Депресија утиче на способност старије особе да одржи задовољавајуће физичко
здравље, да остане активна и одржи оптимално функционисање у сопственом дому и
заједници, па из тог разлога рано препознавање и превенција депресије може значајно
допринети квалитету живота старије особе.

2.2. Анксиозност

У старости, анксиозност се често јавља са депресијом. Анксиозност се може

описати као реакција на неспецифичан стимулус, предвиђање будуће опасности која се
манифестује као сложен и непријатан осећај анксиозности, страха, напетости и
несигурности. Анксиозност је нормална појава у свакодневном животу. Има
мотивациону и адаптивну функцију, подстиче на размишљање, планирање и опрез и
спречава поновно излагање непријатним и болним ситуацијама. Међутим, патолошка
анксиозност је много интензивнија и појединац нема контролу над њом, због чега се
често јавља независно од опасне или претеће ситуације, траје дуго након стреса или
опасности, утиче на размишљање и понашање особе и омета њено свакодневно
функционисање.

Код старијих особа се симптоми анксиозности често преклапају са

здравственим стањима, на пример хипертиреозом, односно стањем повећане функције
штитне жлезде, што може резултирати сличним симптомима као што су нервоза,
убрзан рад срца, осећај нелагодности при боравку у топлим просторијама, прекомерно
знојење, дрхтање руку, умор и губитак тежине. Геријатријски пацијенти због тога
чешће испољавају симптоме анксиозности као соматске проблеме, а не као психичке,
због чега ређе траже стручну помоћ. Анксиозност се јавља и као последица суочавања
са опадањем когнитивних и физичких функција и других психичких стресова, односно
као секундарни симптом погоршања општег здравственог стања. Узнемирени старији
људи више зависе од туђе помоћи и веће су оптерећење за своје породице, мање су
дисциплиновани у узимању лекова, смањено је задовољство животом, веће су
потешкоће са памћењем и размишљањем, чешће пријављују осећај усамљености.

3
 3. Окупациона терапија и очување менталног здравља код старијих
особа

У старијој животној доби, када се појединац сусреће са телесним ограничењима

и када је телесно здравље често нарушено као последица старења организма, посебно
је важно одржати добро ментално здравље. Ментално здрава особа се лакше носи са
телесним ограничењима и стресовима који су чести у старијој доби као последица
суочавања са низом промена. Неки аутори наводе како не можемо говорити о
менталном здрављу уколико оно није праћено осећајем среће, добрим расположењем и
задовољством животом, односно ако нема психичког благостања, иако субјективно
благостање и срећа нису једини критеријуми менталног здравља. Када говоримо о
особама старије животне доби, управо задовољство животом представља меру
прилагођавања на процес старења. Благостање особа старије животне доби не зависи
само од повећања стандарда и квалитета живота, већ је важна свест у друштву да
старија особа има потребе и да јој је потребна помоћ других како би их задовољила.
Због тога је присутност других људи у животу старијих и немоћних особа веома важна,
а уједно је важна сигурност коју пружа друштво које брине о својим старијим
члановима.

Окупациона терапија је од изузетне важности за одржавање менталних и

физичких способности старих особа. Окупациона активност, прописана и вођена од
стране стручњака за циљ има превазилажење и опоравак од болести или других
емоционалних потешкоћа са којима се старија особа сусреће.

Радну способност треба посматрати и процењивати и на основу пацијентових

максималних могућности да се одупре стресу и да се избори са неочекиваним
ситуацијама. Активности у окупационој терапији треба да заинтересују пацијента
односно клијента. Веома је важно задобити поверење пацијента (клијента), заузети
охрабрујући али одлучан став, избегавати ситуације које могу да провоцирају или
потенцирају психопатолошке симптоме, уколико нису намерно изазване терапијом, не
захтевати на почетку рада од пацијента да сам доноси одлуке, стално га охрабривати.

4
 Поред активности у оквиру окупационе терапије, рад са пацијентом обухвата и
радно - терапијски интервју са пацијентом и посматрање пацијента уз неговање
правилног односа који терапеут има са пацијентом и вођење рачуна о могућим
контраиндикацијама окупационе терапије.

3.1. Радно - терапијски интервју са особама старије животне доби

Радно - терапијски интервју чини основу у планирању окупационе терапије код

особа старије животне доби. Окупациони терапеут даје важност следећим
информацијама унутар спровођења радно - терапијског интервјуа:

 Вербалне и невербалне комуникационе вештине,

 Сензорни дефицити,

 Спољашњи изглед,

 Манири,

 Држање,

 Фацијална експресија.

Током постављања питања окупациони терапеут усмерава пажњу на когнитивне

функције, ставове, осећаје, расположење и уважавање терапеута. Кроз све наведено
окупациони терапеут може добити иницијалне информације, увид у историју окупације
(активности), што уједно чини потенцијал за даље планирање радно - терапијског
процеса.

3.2. Радно - терапијско посматрање пацијената старије животне доби

Радни терапеут као члан здравственог тима треба посматрати активности особа
старије доби, врсту и учесталост обављања активности.

5
 Радно - терапијско посматрање радном терапеуту служи као предиктор за избор
радно - терапијског модела, што уједно дефинише даљи приступ у радно - терапијској
интервенцији. Посматрање окупационог терапеута и његова интерпретација
активности, изнета члановима здравственог тима, засигурно може дефинисати даље
кораке у процесу лечења, рехабилитације и ресоцијализације.

У сврху процењивања радни терапеут код особа старије доби користи различите
методе, зависно од тога да ли жели проценити особу, активности (окупације) или
окружење.

Опсежна радно - терапијска скала процене - Брајмен и Кирби (Brayman i Kirby

1982.) користи се у сврху процене општег понашања пацијента (клијента), његовог
владања у друштву и односа према задатим активностима током институционалне
неге.

Код особа старије доби често има потешкоћа у проналажењу адекватне

активности која би побуђивала интерес. У сврху наведеног радни терапеут може
користити листу провере интереса према Ј. С. Матсутсују (J. S. Matsutsuyu 1969.),
помоћу које се врши селекција активности и уједно добија увид у потенцијалне
активности које се могу користити у окупационој активности.

Према Г. Килхофнеру (G. Kielhofner 1988.) окупациони упитник се веже уз

модел хумане окупације кроз који радни терапеут добија увид у дневне активности
пацијента (клијента), а уједно се користити током процеса ван - институционалне неге
особа старије животне доби.

Информације добијене радно - терапијском проценом дефинишу даљи план и

извођење окупационе терапије и уједно служе као неизоставна метода у процесу
рехабилитације у институцији и ван - институционално.

3.3. Активности у окупационој терапији

Активности у оквиру окупационе терапије деле се на радне активности, радно -

окупационе активности, културно - забавне активности, рекреативне и едукативне
активности.
6
 Радне активности: Кроз ове активности корисници побољшавају покретљивост
руку, ногу, прстију, координацију покрета. У том циљу са корисницима се организује:
сецење маказама, цепкање сунђера, парање старог предива, штрикање, хеклање, вез и
израда разлицитих ликовних радова са пластелином и рад са боцкалицама, као и игре
лоптом. У ангажовању корисника за ову врсту третмана консултује се физиотерапеут
установе.

Радно - окупационе активности: Ове активности су усмерене ка активирању

постојећих знања и способности корисника да би се њиховим ангажовањем успорио
процес старења и побољшало опште психо - физицко стање корисника. У зависности
од жеља и интересовања корисника рад се организује појединачно или групно на
активностима као сто су: одржавање зелених површина ван зграде, одржавање цвећа у
дому, дворишту, на терасама, саксијама, брање и сакупљање воћа у дворишту установе,
израда украсних предмета, шивење, хеклање, штрикање, вез.

Културно - забавне активности: Циљ ових активности је структурирање

слободног времена, подизање општег расположења и стварање позитивног
расположења у домској средини. Организују се рођенданске прославе, рецитали,
пројекције филмова и изложбе ручних радова. Заступљене су и посете изложбама
ликовних и ручних радова ван установе, позоришту, музејима, манастирима и другим
културним манифестацијама.

Рекреативне активности: Ове активности окупљају кориснике заинтересоване за

излете у природи, посете и обилазак туристичких и бањских места, посете културно-
историјским споменицима, посете другим установама за стара лица. Са корисницима
се организују и разлицита такмичења спортско - рекреативних садржаја.

Едукативне активности: У установи најчешће се организују образовни садржаји

у зависности од заједницких потреба корисника и њиховог интересовања, као што су
предавања и разговори са појединцима, најчешће лекарима.

Све активности и технике окупационо - радне терапије сврставају се у шест

великих група: седативне, стимулативне, слободне, инвентивне, дириговане и
механичке. Индивидуалне разлике међу пацијентима, као и немогућност
поистовјећивања са дијагнозом, у старту компромитују сваку шематизовану и детаљну
примену било које технике.

7
 Чињеница је, такође, да активности и технике окупационо - радне терапије могу
деловати терапијски само ако их пацијент схвати као обавезни и саставни део
превенције, лечења и рехабилитације, ако их прихвата својевољно и приступа им
свакодневно.

Под условом да су терапијске активности и технике правилно изабране,

адекватно примењене и дозиране окупационо - радном терапијом, може се деловати на:

 Буђење, усмеравање и задржавање пажње,

 Побољшање расположења,

 Побољшање вољне активности,

 Побољшање психомоторне активности,

 Постизање релаксације,

 Помоћ пацијенту у ослобађању, спречавању и контроли негативних импулса

или стања,

 Одржање или побољшавање радне способности.

3.4. Однос окупационог терапеута и клијента - пацијента

У терапијском односу између клијента и окупациног терапеута потребно је

развијати приступ усмерен на особу - пацијента (клијента) или клијент - центрични
приступ који је утемељио Карл Роџерс (Karl Rogers 1902. – 1987.), главни заговорник
хуманистичког приступа у психологији и зачетник психотерапије усмерене на особу -
пацијента (клијента).

Осим у образовању психотерапеута, приступ усмерен на особу је широко

примењив у тренингу различитих стручњака из других професија, који и без напредних
психолошких знања могу имати користи од кључних вештина из овог приступа у раду
са људима у различитим окружењима.

8
 Према приступу усмереном на особу, личност терапеута и квалитет односа
између клијента и терапеута представљају најважније факторе који доприносе исходу
терапијског процеса.

У току терапијског процеса терапеут гради равноправан однос са клијентом,

при чему не преузима одговорност нити доноси одлуке за клијента. Овај однос
карактерише терапеутово поверење у клијентов потенцијал за раст и решавање
проблема, стрпљење, разумевање, топлина и заинтересованост за пацијента.

Терапеут не посматра пацијента (клијента) у дијагностичким категоријама, већ

настоји разуети његов доживљај себе и света у којем живи. Терапеут себе користи као
инструмент промене, а његова уверења и ставови важнији су него знања и технике које
примењује. Акценат је на снагама пацијента (клијента), на ономе што је код њега
конструктивно, а не на проблему који има. Циљ је подстакнути пацијента (клијента) да
начини промене које ће омогућити испуњен и продуктиван живот.

Особине терапеута које представљају суштински важан део терапијског односа

су:

 Подударност или искреност и аутентичност, односно усклађеност понашања са

мислима и осећањима, што значи прикладно и у правом тренутку моћи изразити
сва осећања која се јављају у односу са пацијентом (клијентом),

 Безусловно позитивно прихватање пацијента (клијента) онаквог какав јесте без

вредновања његових поступака, осјећања и/или мисли као добрих или лоших,

 Емпатичко разумевање, односно терапеутово осећање пацијентових

(клијентових) осећаја и доживљаја који се јављају у терапији као да су његови
властити. Терапеутова искреност, безусловно прихватање и емпатија, омогућава
пацијенту (клијенту) да почне више прихватати сам себе, више се ослањати на
себе и уопштено боље функционисати.

Информације које пацијент (клијент) даје о ономе што осећа, проживљава, што му
ствара потешкоће у свакодневном животу, радном терапеуту су од непроцењиве
важности у мозаику информација које дефиншу даљи третман и окупационо - радну
интервенцију.

9
 3.5. Циљеви окупационе терапије

Овим појединцима је потребно повратити самопоуздање, вршити смиривање

психомоторног немира, смањивање напетости, пражњење негативне енергије, помоћи у
остваривању односа са појединцима или групом и помоћи у очувању радних навика.

Специфични циљеви окупационе терапије су:

 Реконструкција функције,

 Одржавање функције,

 Развој функције,

 Спречавање дисфункције.

3.5.1. Реконструкција функције

Процес се користи да помаже пацијентима (клијентима) да поврате, поново науче

или поново адаптирају своје функционалне перформансе што је могуће ближе
максималном нивоу компетентности. Реконструктивне технике окупационе терапије се
обично предузимају у акутном и активном рехабилитационом контексту.

3.5.2. Одржавање функције

Одржавање функције подразумева подржавање преосталих капацитета

појединца. То није лечење, већ одржавање покушаја заштите и подршке постојећих
вештина. Одржавање је намењено пацијентима (клијентима) код којих реконструкција
није могућа.

10
 3.5.3. Развој функције

Циљ је да научене новости омогуће појединцу даљи функционални напредак.

То је интервенција која се фокусира на учењу нових вештина. Пацијенти (клијенти) са
којима се ради у овим програмима најчешће уче или развијају вештине и способности
које би одговарале њиховим старосним нивоима и њиховим друштвеним улогама.

3.5.4. Спречавање дисфункције

У већини циљева окупационе терапије (реконструкција, одржавање, развој)

такође постоји елемент спречавања као једна од основних компоненти. Спречавање
захтева низ услуга, радећи директно са пацијентом (клијентом) и људским окружењем.
Принципи спречавања укључују схватање да је:

 Превенција став,

 Превенција је за свакога и од свакога,

 Превенција је једноставна и не треба бити скупа.

Циљеви дефинишу вештине које треба научити, и ниво терапије који ће бити
прихватљив. Циљеви морају бити у оквиру пацијентових (клијентових) могућности.
Пацијент (клијент) и терапеут могу лако видети какав је напредак постигнут мерењем
резултата терапије насупрот циљевима који су постављени. Циљеви могу бити
краткорочни и дугорочни.

Краткорочни циљеви су мали кораци на путу остварења циљева у оквиру

окупационе терапије. Нпр. развити стратегије памћења, или поправити вештине
самопосматрања да би се омогућило учествовање у друштвеним активностима.

Дугорочни циљеви су свеукупни циљеви окупационе терапије. Нпр. повратак на

посао, придружити се групној активности у заједници.

11
 3.6. Контраиндикације у окупационој терапији код старијих особа

У раду са особама старије животне доби треба избегавати активности које

превазилазе њихове тренутне способности, без обзира на то што су их раније
упражњавали, активности за чије је довршавање потребно много времена, активности
које изолују пацијента (клијента), које доводе до претераног замора и за које пацијент
(клијент) није спреман, као и такмичарске активности.

4. Закључак

Може се закључити да је за спровођење институционалне и ван -

институционалне неге за особе старије животне доби преко потребно створити мрежу
стручњака у којој важно место заузима окупациони терапеут чији је циљ смањити
зависност старијих особа од туђе помоћи развијајући постојеће вештине, учећи и
савладавајући нове способности са крајњим циљем побољшања квалитета живота.

Окупациони терапеут је неизоставни део здравственог тима који настоји да

живот особа старије животне доби буде што мање погођен последицама старења и
психофизичких промена. У раду користи индивидуални приступ сагледавајући старију
особу холистички уз неизоставно посматрање и процену социо - културолошког
окружења. Употребом различитих метода окупационе терапије настоји да спречи
смањење функционалне способности кроз препознавање и дефинисање потешкоћа у
извођењу свакодневних активности.

Депресија и анкциозност као најчешће потешкоће менталног здравља су све

чешћи проблем са којим се сусрећу особе старије животне доби а директна су
последица савременог живота и односа у породици и друштву као и промена у
здравственом стању. Један од најефективнијих видова помоћи јесте окупациона
терапија односно рекреативне активности. Овом виду терапије треба посветити
посебну пажњу као и усавршавању терапеута који се баве овим послом. Треба
сагледати све аспекте окупационе терапије и исту применити на прави начин, у правом
облику и обиму како не би дошло дошло до негативног повратног одговора.

12
 5. Литература

1. Ајдуковић, М., Ручевић С., Мајденић, М. (2013): Однос депресивности, здравља и

функционалне способности корисника домова за старије и немоћне особе, Загреб

2. Кулић, Љ., Арсић Комљеновић, Г., Анђелски, Х. (2012): Процена стања старих особа
у геријатрији, Београд

3. Марић, И., Ловрић, Ф., Фрањић, Д. (2020): Утјецај рекреацијских активности на

ментално здравље, Сарајево

4. Петрушић, Н., Тодоровић, Н., Врачевић, М. (2015): Увод у старење и људска права
старијих, Нови Сад

5. Creek, J. (2002): Occupational therapy and mental health, London

6. Шврака, Е. (2012): Окупациона терапија, Сарајево

7. Шимуновић, Д., (2004): Радна терапија у геријатрији, Сарајево

8. https://www.zdravi-grad-porec.hr/strucna-tema/mentalno-zdravlje-u-starijoj-zivotnoj-dobi
(време приступа: 22.11.2022.)

9. https://domzastarelug.com/usluge/radna-terapija (време приступа: 22.11.2022.)

10. http://www.gcknjazevac.com/p02cd_radno_okupaciona_terapija (време приступа:

22.11.2022.)

11. https://www.gerontoloskileskovac.com (време приступа: 23.11.2022.)

12. https://medicalcg.me/okupaciono-radna-terapija (време приступа: 24.11.2022.)

13