Универзитет у Крагујевцу

Факултет медицинских наука

Тропске болести

ЛАЈШМАНИЈАЗА

(семинарски рад)

Ментор : Студент : Игор Николић

Проф. др Предраг Чановић Број индекса : 35/2018

Крагујевац , Мај 2022.

Лајшманијаза Игор Николић

Садржај

1. Увод ..................................................................................................................1
1.1. Шта је лајшманијаза? .................................................................................1
2. Епидемиологија ................................................................................................1
2.1. Статистика ..................................................................................................1
2.2. Распрострањеност ......................................................................................1
3. Етиологија .........................................................................................................1
3.1. Начин преношења и вектори.....................................................................1
3.2. Животни циклус .........................................................................................3
3.3. Фактори ризика ..........................................................................................4
3.4. Имунитет .....................................................................................................5
4. Патогенеза .........................................................................................................5
5. Клиничка слика ................................................................................................6
5.1. Висцерална лајшманијаза (Кала-азар) .....................................................6
5.2. Кутана лајшманијаза ..................................................................................8
5.3. Мукозна лајшманијаза ...............................................................................9
6. Дијагноза ...........................................................................................................10
7. Лечењe ...............................................................................................................11
8. Превенција ........................................................................................................13
9. Закључак............................................................................................................14
10. Литература ........................................................................................................15
Лајшманијаза Игор Николић

1. Увод

1.1 Шта је лајшманијаза?

Лајшманијаза је паразитска зооноза која се налази у деловима тропских,

суптропских области и у јужној Европи. Класификована је као занемарена тропска болест
(neglected tropical disease - NTD). Лајшманијаза је узрокована инфекцијом паразитима
Leishmania, који се шире угризом флеботоминских пешчаних мува. Постоји неколико
различитих облика лајшманијазе код људи. Најчешћи облици су кожна лајшманијаза, која
изазива ране на кожи, висцерална лајшманијаза, позната и као кала-азар која захвата
неколико унутрашњих органа (обично слезину, јетру и коштану срж) и мукозална
лајшманијаза, која захвата слузницу горњих респираторних путева.

2. Епидемиологија
2.1 Статистика

Број нових случајева може варирати или се мењати током времена и тешко га је
проценити. За кожну лишманијазу, процене броја нових случајева годишње су се кретале
од приближно 700.000 до 1,2 милиона или више. За висцералну лишманијазу, процењени
број нових случајева годишње се можда смањио на <100.000, али претходне процене су се
кретале до 400.000 или више случајева.

2.2 Распрострањност

Лајшманијаза се налази код људи у жаришним подручјима у око 90 земаља у

тропима, суптропима и јужној Европи (Слика 1). Еколошке поставке се крећу од кишних
шума до пустиња. Лајшманијаза је обично чешћа у руралним него у урбаним срединама,
али се налази на периферији неких градова. Климатске и друге промене животне средине
имају потенцијал да прошире географски опсег вектора пешчане мушице и подручја у свету
где се налази лајшманијаза.

3. Етиологија

3.1 Начин преношења и вектори

Све у свему, инфекцију код људи изазива више од 20 врста (типова) паразита
Leishmania, које шири око 30 врста флеботоминских пешчаних мушица (лат. Phlebotomus);
одређене врсте паразита се шире одређеним пешчаним мушицама. Вектори пешчане

1
Лајшманијаза Игор Николић

мушице су углавном најактивнији током сумрака, вечерњих и ноћних сати (од сумрака до
зоре).

У многим географским областима где се лајшманијаза налази код људи, заражени

људи нису потребни за одржавање циклуса преноса паразита у природи; заражене
животиње (као што су глодари или пси), заједно са пешчаним мушицама, одржавају
циклус. Међутим, у неким деловима света, заражени људи су потребни за одржавање
циклуса; овај тип преноса (људски — пешчана мува — човек) назива се антропонотски. У
областима са преносом човек на човека, ефикасан третман појединачних пацијената може
помоћи у контроли ширења паразита.

Ø Висцералну лајшманијазу изазива комплекс L. donovani са 2 врсте (L. donovani, L.

infantum [такође познат као L. shagasi у Новом свету])
Ø Кутану лајшманијазу изазива комплекс L. tropica, L. infantum, L. major, L.
aethiopica (у старом свету-источна хемисфера)
Ø Кутану и мукозалну лaјшмaнијaзу изазивају: L. mexicana, Viannia група (L.
braziliensis, L. peruvana, L. guyanensis, L. amazonensis [у новом свету-западна
хемисфера, углавном Јужна Америка])

Различите врсте се морфолошки не разликују, али се могу разликовати анализом

изоензима, молекуларним методама или моноклонским антителима.

Слика 1- Распрострањеност лајшманијазе

2
Лајшманијаза Игор Николић

3.2 Животни циклус

Лајшманијаза се преноси убодом заражених женки флеботоминских пешчаних мува.

Пешчане мушице убризгавају инфективну фазу (тј. промастиготе) током оброка крви.
Промастиготе који стигну до убодне ране фагоцитирају макрофаги и друге врсте
мононуклеарних фагоцитних ћелија. Промастиготи се трансформишу у овим ћелијама у
стадијум ткива паразита (тј. амастиготе), који се умножавају једноставном деобом и
настављају да инфицирају друге мононуклеарне фагоцитне ћелије. Паразит, домаћин и
други фактори утичу на то да ли инфекција постане симптоматска и да ли настаје кожна
или висцерална лајшманијаза. Пешчане мушице се инфицирају гутањем заражених ћелија
током оброка крви. Код пешчаних мушица, амастиготи се трансформишу у
промастиготе, развијају се у цревима (Приказ животног циклуса паразита предсатвљен
је на Слика 2).

Слика 2 – Схематски приказ животног циклуса

3
Лајшманијаза Игор Николић

3.3 Фактори ризика

Социоекономски услови

Сиромаштво повећава ризик од лајшманијазе. Лоши услови становања и кућни

санитарни услови (као што је недостатак управљања отпадом или отворена канализација)
могу повећати места за размножавање и одмор пешчаних мушица, као и њихов приступ
људима. Пешчане мушице привлаче пренасељени смештај јер они пружају добар извор
крвног оброка. Људско понашање, као што је спавање напољу или на земљи, може повећати
ризик.

Неухрањеност

Исхране којима недостају протеини, гвожђе, витамин А и цинк повећавају ризик да

инфекција напредује у потпуну болест.

Мобилност становништва

Епидемије кожне и висцералне лајшманијазе често су повезане са миграцијом и

премештањем неимуних људи у подручја са постојећим циклусима преноса.
Професионална изложеност као и широко распрострањено крчење шума остају важни
фактори.

Промене животне средине

На појаву лајшманијазе могу утицати промене у урбанизацији и упад људи у шумска

подручја.

Климатске промене

Лајшманијаза је осетљива на климу јер утиче на епидемиологију на неколико

начина: промене температуре, падавина и влажности могу имати јаке ефекте на векторе и
домаћине резервоара тако што мењају њихову дистрибуцију и утичу на њихов опстанак и
величину популације. Мале флуктуације температуре могу имати дубок утицај на развојни
циклус промастигота код пешчаних мушица, омогућавајући преношење паразита у
областима које раније нису биле ендемичне за болест. Суша, глад и поплаве могу довести
до масовног расељавања и миграције људи у подручја са преносом лајшманије, а лоша
исхрана би могла да угрози њихов имунитет.

4
Лајшманијаза Игор Николић

3.4 Имунитет

Имунски поремећаји лајшманијазе проучавани су на мишевима. Код новорођених

мишева природа Т-ћелијског одговора одређује исход L. major инфекције. Лимфоцити Т-
хелпер тип један (Th1), који продукују интерферон гама и IL-2, учествују у ћелијском
имунитету и резистенцији на инфекцију (фенотип који доводи до излечења), док Т-хелпер
тип 2 (Th2), који продукују IL-4, IL-5 и IL-10, омогућавају пријемчивост за инфекцију
(фенотип који не доводи до излечења). Још увек није све проучено по питању имунитета
код мишева, као ни применљивост код људи. Међутим, главни принцип је да излечење и
резистенцију на ре-инфекцију обезбеђују лајшманија-специфични Th1 лимфоцити,
интерферон гама и активација макрофага, који убијају интрацелуларне амастиготе. Док
IL-12 утиче на настанак Th1 одговора, фактори као што су IL-4 и IL-10 супримирају овај
имунски одговор. У макрофагима мишева азот-моноксид посредује интрацелуларном
убијању, које се одвија неоксидативним механизмима.

4.Патогенеза

Убодом муве лајшманије доспевају у кожу човека, а затим улазе у макрофаге у

којима се размножавају. У даљем току паразити улазе у крвоток и доспевају у слезину,
лимфне чворове и костну срж, где се даље размножавају. Због појачане активности слезине
долази до панцитопеније и спленомегалије. Малапсорпција и губитак албумина настају због
отока лимфног ткива у цревима. Познато је да сами паразити својим штетним дејством на
ретикулоендотелијални систем (РЕС) доводе до појаве диспротеинемије и појаве
абнормалних гама глобулина. У раној фази инфекције костна срж појачаном активношћу
успева да одржи своју функцију али се касније исцрпи, па може да дође и до аплазије костне
сржи.

Код кала-азара долази до слабљења имунитета због инфилтрације ћелија РЕС-а

паразитима. Због тога долази до смртног исхода уколико се благовремено не предузме
адекватно лечење.

Код кожне лајшманијазе, на месту убода муве долази до појаве инфилтрата. Касније
лајшманије улазе у дерм и стварају улцерацију, која убрзо цикатризира. Промене настају у
ретикуларним елементима коже, на месту убода комарца.

5
Лајшманијаза Игор Николић

5. Клиничка слика
Постоји неколико различитих клиничких облика лајшманијазе код људи. Неки људи
имају тиху инфекцију, без икаквих симптома или знакова. Болест се најчешће испољава у
три клиничка облика: висцерлна (кала-азар) лајшманијаза, кутана лајшманијаза и мукозна
лајшманијаза.

5.1 Висцерална лајшманијаза (Кала-азар)

Инфекција почиње у макрофагима на месту инокулације (у дермалним макрофагима

на месту убода инсекта) и шири се мононуклерано-фагоцитним системом.

Клиничке манифестације
Висцерална инфекција може да остане супклиничка или постаје симптоматска са
акутним, субакутним или хроничним током. Инапарентне инфекције значајно надмашују
клинички јасне болести. Инкубација варира од неколико недеља до неколико месеци и
година. Општи назив висцерална лајшманијаза користи се за широк спектар тежине и
манифестација болести.

Кала-азар (инд. црна грозница) подразумева фебрилне пацијенте са израженом

паразитарном инфестацијом и по живот опасном болешћу. Спленомегалија је обично
израженија од хепатомегалије. Слезина је мека, неосетљива и изразито увећана (Слика 3).
Увећање ових органа настаје због ретикулоендотелијалне хиперплазије. Лимфаденопатија
је честа у неким географским подручјима као што је Судан. Губитак телесне тежине такоже
је присутан. Код узнапредовале болести постоје пацитопенија-анемија, леукопенија и
тромбоцитопенија, као и хипергамаглобулинемија (IgG) и хипоалбуминемија. Анемију
узрокују инфилтрати у костној сржи, хиперспленизам, аутоимуна хемолиза и крварење.

Слика 3 – Изражена спленомегалија

6
Лајшманијаза Игор Николић

Код неких пацијената развија се посткала-азар дермална лајшманијаза (ПКДЛ).

Овај синдром се манифестује кожним лезијама (пигментоване или депигментоване макуле,
папуле, плакови и нодуси) које су типично најизраженије на лицу. Осип обично почиње око
уста одакле може да се шири на друге делове тела (Слика 4). Ове лезије могу настати у току
или у року од неколико месеци од терапије (нпр. Источна Африка) или неколико година
после терапије (нпр. Индија).

Слика 4 – Кожне промене код ПКДЛ на руци

Висцерална инфекција може да рецидивира. Особе са перзистентним кожним

лезијама могу да буду резервоари инфекције. Такозвану висцеротропикалну лајшманијазу
узрокује L. tropica, која је типично дермотропна. Ово обољење је доказано код америчких
маринаца који су учествовали у Пустињској олуји. Инфициране особе имале су низак
степен паразитарне инфестације. Били су без симптома или са неспецифичним симптомима
као што су замарање, повишена температура или гастроинтестиналне тегобе.

Висцерална лајшманијаза код ХИВ инфициралих особа

Висцерална лајшманијаза постаје значајна опортунистичка инфекција межу особама

инфицираним ХИВ-1 у географским областима где су ове инфекције ендемске. Код ХИВ
инфицираних особа чак и релативно авирулентни сојеви лајшманија могу да се дисеминију
у висцералне органе. Клиничка лајшманијаза код ХИВ позитивних особа може да
представља новостечену или реактивирану инфекцију. Већина оинфицираних пацијената
који имају клинички евидентну лајшманијазу има мање од 200 CD4 лимфоцита/мл.
Потребна су додатна испитивања и боље разумевање интереакције межу овим инфекцијама.
На висцералну лајшманијазу код ХИВ позитивних особа треба помислити када су пацијенти
7
Лајшманијаза Игор Николић

боравили у ендемским крајевима за лајшманијазу, а имају манифестације као што су

необјашњена фебрилност, органомегалија, анемија или панцитопенија. Коинфицирани
пацијенти могу да развију неуобичајене манифстације висцералне лајшманијазе, вероватно
и због атипичне локализације пааразита (нпр. гастроинтестинални тракт).

5.2 Кутана лајшманијаза

Предстваља обољење које се пријављује у 61 земљи на свету. Традиционално се

класификује на лјашманијазу Новог Света (од јужног Тексаса до северне Аргентине) Старог
Света. Болест се обично јавља код особа које су професионално изложене јер бораве у
шумама.

Клиничке манифестације

Иако инкубациони период за клинички евидентно обољење варира од неколико

недеља до неколико месеци, локална траума може да активира латентну инфекцију.

Прва клиничка манифестација је обично папула на месту убода муве, али некад
постоји регионална лимфаденопатија када је узрочник L. braziliensis. Већина кожних лезија
пролази од папуле до нодуларне или улцерозне промене (Слика 5). Неке лезије перзистирају
као нодулуси или плакови. У различитом броју случаја могу постојати мултипле примарне
лезије, сателитске лезије, регионална аденопатија, супкутани нодулуси као код
споротрихозе, болна осетљивост или пруритус у пределу где постоји промена и секундарна
бактеријска инфекција.

Главне детерминнанте клиничких манифестација и хроницитета нелечених лезија

су врста која је узроковала инфекцију, локализација лезије и имунски одговор домаћина.

Слика 5 - Улцерозна лезија коже, са подигнутом спољном границом

8
Лајшманијаза Игор Николић

Дифузна кожна лајшманијаза (ДКЛ) веома је компликована за лечење. Узрокује

је L. aethiopica или L. mexicana. Јавља се у контексту лајшманија-специфичне анергије и
манифестује се хроничним неулцерозним лезијама (Слика 6). Хистопатолошким прегледом
кожних лезија уочава се велики број паразита, а врло мали број лимфоцита.

Слика 6 – Неулцерозне лезије код ДКЛ

Leishmaniasis recidivans је хиперергична варијанта где су у кожним лезијама ретки паразити.

Обично је узрокује L. tropica и манифестује се солитарном хроничном лезијом на образу
која се постепено шири иако централно долази до зацељивања.

5.3 Мукозна лајшманијаза

Мукозна лајшманијаза је пример једног од мање честих облика лајшманијазе.

Инфекција назофарингеалне мускулатуре је релативно ретка, али потенцијално мутилантна
метастатска компликација кожне лајшманијазе. Јавља се упркос антилајшманијалном
ћелијском имунитету. Најчешћи узрочници су Viannia група (L. braziliensis, L. panamensis,
L. guyanensis). Мукозна болест обично постаје клинички евидентна неколико година од
зацељивања оригиналне кожне лезије, мада кожна и мукозна лезија могу да егзистирају
истовремено или да се појаве у размаку од неколико деценија. Обично се ради о нелеченим
или неадекватно леченим кожним лезијама. Мукозна захваћеност се обично манифестује
перзистентним неуобичајеним назалним симптомима као што је епистакса, еритем и едем
слузнице носа, затим прогресивна улцерозна назофарингеална деструкција (Слика 7). Могу
бити захваћене и слузница усне дупље и ларинкса.

9
Лајшманијаза Игор Николић

Слика 7 – Улцерозна назофарингеална дестукција

6. Дијагноза
Дијагноза се поставља на основу клиничке слике, епидемолошких података и
лабораторијских анализа. Од лабораторијских анализа присутна је панцитопенија,
хипоалбуминемија, хипергамаглобулинемија и повишена концентрација трансаминаза
(AST,ALT), као и идентификација паразита у ткиву путем крви и биоптата костне сржи,
PCR методом, ELISA методом…

Специфичности дијагнозе висцералне лајшманијазе

Паразитолошка дијагноза висцералне лајшманијазе подразумева доказивање

паразита или културом узорака добијеним аспиратом или биопсијом костне сржи, слезине,
јетре или лимфне жлезде. Пацијенти који имају кала-азар имају велики број паразита,
развијају висок титар антитела на лјашманије (дијагностички су корисна, али нису
заштитна) и имају недектибилни лајшманија-специфични ћелијски имуни одговор.
Пацијенти са висцеротропикалном лајшманијазом имају мали број лимфоцита и низак титар
антитела.
Диференцијално-дијагностички долазе у обзир друге тропске инфекције које
узрокују фебрилност или органомегалију (трбушни тифус, милијарна туберкулоза,
бруцелоза, маларија и шистозомијаза), као и хематолошки малигнитети (леукемија,
лимфом). Посткала-азар дермалну лајшманијазу треба разликовати од сифилиса,
фрамбезије и лепре.

Специфичности дијагнозе висцералне лајшманијазе код ХИВ инфициралих особа

Серолошка дијагностика је мање сензитивна код коинфицираних него код

имунокомпетентних пацијената. С друге стране, паразитолошка дијагностика
неинвазивним начином лакша је код коинфицираних. Паразити се чешће нађу у
моноцитима циркулишуће крви код коинфицираних и сензитивност је 50%. Паразитолошка
дијагностика инвазивним методама (микроскопски преглед аспирата костне сржи) високо

10
Лајшманијаза Игор Николић

је сензитивна, нарочито код претходно нелечених пацијената, који обично имају масивну
паразитемију.

Специфичности дијагнозе кутане лајшманијазе

Узорак за хистопатолошко испитивање и културу узима се брисом или биопсијом

кожне лезије или лимфне жлезде. Како време пролази и лезије старе све је мањи број
амастигмота у узорку, тако да је паразитолошка потврда тежа. Серолошки тестови нису
сензитивни за дијагнозу кожне лајшманијазе. Титар антитела је минимално повећан, осим
у случајевима ДКЛ. Кожни тест је обично позитиван или се развија код особа које имају
кожну или рецидивантну лајшманијазу, али не и код оних са ДКЛ.
Диференцијално-дијагностички у обзир долазе тропски трауматски улкуси или
улкуси на терену компромитоване венске циркулације, суперинфекција после убода
инсекта, импетиго, гљивична инфекција-споротрихоза, микобактеријска инфекција или
саркоидоза, неоплазме и друге болести. ДКЛ и рецидивантна лајшманијазу треба
разликовати од лепроматозне лепре и лупус вулгариса.

Специфичности дијагнозе мукозне лајшманијазе

Од користи може бити серолошка дијагностика, док је паразитолошка потврда тешка

с обзиром на мали број амастигмота.
Диференцијално-дијагностички у обзир долазе саркоидоза, неоплазме, риносклера,
паракокцидиоидомикоза, хистоплазмоза, сифилис и терцијарна фрамбезија.

7. Лечење

Приступ лечењу делимично зависи од фактора домаћина и паразита. Неки режими

су ефикасни само против одређених врста/сојева Leishmania и само у одређеним
географским регионима. Чак и подаци из добро спроведених клиничких испитивања не
могу се нужно генерализовати на друга окружења.
Посебним групама (као што су мала деца, старије особе, труднице/дојиље и особе
са ослабљеним имунитетом или које имају друге коморбидитете) могу бити потребни
различити лекови или режими дозирања.

Лекови

За лечење лајшманијазе користе се органска једињења петовалентног антимона:

натријум стибоглуконат и меглумин антимоат. Она се везују за сулфхидрилне групе
макромолекула паразита, ометајући његову функцију. Једињења антимона се због

11
Лајшманијаза Игор Николић

иритабилног дејства на желудачну и цревну слузокожу примењују само парентерално. Не

метаболишу се у организму , већ се неизмењена излучују урином.
Натријум стибоглуконат и меглумин антимоат се користе за лечење свих
клиничких облика лајшманијазе. За лечење висцералног облика болести користи се као
лек првог избора антигљивични препарат амфотерицин Б (липозомални препарат), који
је мање токсичан од једињења антимона. Амфотерицин Б је полиенски антибиотик који
се везује за стеролни остатак у мембранама ћелија гљивица и паразита повећавајући
њихову пропустљивост за јоне и мале молекуле. У ћелију гљивице/паразита продире вода
неконтролисано, она бубри и на крају прска. Алтернатива амфотерицина Б је пентамидин
који се може применити интрамускуларним путем. Његово дејство је да омета
функционисање DNK, RNK и синтезу протеина паразита.
Нови лек за бисцералну лајшманијазу који је ефикасан, јефтин и са мало
нежељених дејстава је милтефосин. Милтефосин је аналог фосфохолина који омета
фунционисање мембране паразита и преношење сигнала преко ње. Излечење уз помоћ
оралне примене милтефосина током 4-6 недеља се постиже код 97% пацијаната.

Нежељена дејства
• Соли антимона: оспа са сврабом, панкреатитис, оштећење јетре, анафилактоидна
реакција
• Амфотерицин Б: пирексија, азотемија услед токсичног ефекта на тубуле бубрега,
анемија због инхибиције синтезе еритропоетина у бубрегу
• Пентамидин: оштећење тубула бубрега и хепатоцита, цитопенија периферне крви
• Милтефосин: гастроинтестиналне тегобе, пролазан пораст креатинина у серуму

Специфичности лечења висцералне лајшманијазе

Употреба високо ефикасне системске терапије за лајшманијазу је важна, као и

помоћна нега—на пример, терапија за потхрањеност, анемију/крварење и интеркурентне
инфекције. За ХИВ коинфициране пацијенте, антиретровирусну терапију (АРТ) треба
започети или оптимизирати у складу са стандардном праксом. Одговарајућа употреба АРТ-
а може одложити релапсе и побољшати преживљавање.
Прву линију терапије чине петовалентне соли антимона (20 мг/кг и.в. или и.м. једном
дневно, укупно 28 дана, свакодневно). У типичним случајевима пацијент се боље осећа и
постаје афебрилан у току прве недеље. Поремећај лабораторијских налаза и спленомегалија
побољшавају се у току терапије али је за њихову нормализацију некада потребно више
недеља или месеци. Симптоматски се могу дати трансфузија крви, гвожђе, вит. Б12, 20%
албумини, висококалоријска исхрана. Поновна појава еозинофилије у леукоцитарној
формули је добар знак. Најбољи индикатор да је дошло до коначног излечења је изостанак
клиничких рецидива у току 6 месеци праћења.
Ако пацијент не одговори на терапију или му се понављају рецидиви треба
размотрити могућност ХИВ инфекције. У Индији, где је све већи проблем резистенције на
препарате антимона, веома ефикасна, потенцијално токсична је примена амфотерицина Б
(у дози од 0,5-1 мг/кг/дан или на 2. дан и.в. до укупне дозе 7-20 мг/кг). Ефикасна је и
примена пентамидина (2-4 мг/кг дневно или на 2. дан и.в. или и.м. најмање 15 дана). Некада

12
Лајшманијаза Игор Николић

је потребна дужа примена што је удружено саповећаном токсичношћу. Препарати

липозомалног амфотерицина Б су ефикаснији и мање токсични. Липозоми пасивно
преусмеравају амфотерицин Б од бубрега на органе богате макрофагима.
Као додатна терапија, која убрзава и побољшава дејство антимонских препарата,
препоручује се аминогликозид аминосидин (12-15 мг/кг дневно и.м. или и.в), што је
хемијски еквивалент паромомицину. Додатна терапија која обећава је цитокинска
имунотерапија, супкутана примена рекомбинантног интерферона гама или гранулоцитно-
макрофагног стимулишућег фактора који активира макрофаге.
Уз препарате антимона и амфотерицин Б и његове деривате у употреби је и новији
лек милтефосин, који има предност оралног давања.

Специфичности лечења кутане и мукозалне лајшманијазе

Терапија кутане лајшманијазе зависи од мукозне дисеминације, од локализације,

броја, величине, еволуције и хроницитета лезије. Када је потребна оптимална ефикасност
препоручују се антимонски препарати (20 мг/кг и.м. или и.в., једном дневно, 20 дана).
Терапија мукозне лајшманијазе траје 28 дана у истом дозирању као кутана. Зависно од
клиничких манифестација терапија може да траје краће, уз мање дозе. Клинички одговор
почиње кад лезије постају равније и наставља се после завршетка терапије, док се рецидив
манифестује клиничком реактивацијом на ивицама лезије.
Ефикасна алтернатива парентералној антимонској терапији, која је доказана на
студији рађеној у Колумбији, јесте пентамидин (3 мг/кг и.м. на 2. дан , укупно 4 дозе). Од
оралних препарата успеха имају кетоконазол (код одраслих 600 мг, 2 пута дневно, 28 дана)
и итраконазол (200 мг, 2 пута дневно, 28 дана). Такође примењују се алопуринол и дапсон,
уз напомену да дапсон делује само против неких сојева лајшманија. Адјувантна
имунотерапија је у фази испитивања. Могуће је да је корисна само ко ДКЛ.

Локално лечење кутане лајшманијазе

Осим ако се не користи као додатна терапија, локалну терапију треба примењивати
само за лечење инфекција које немају потенцијал да се дисеминују (релативно бенигна
лезија коју узрокују L. mexicana или L. mајоr). У локалној терапији се могу користити
масти које садрже паромомицин, интралезионо антимонски препарати. Такође могу се
користи и физикалне методе у виду термотерпије (употребу топлоте локализованог струјног
поља радиофреквенције) и криотерапије (са течним азотом).

8 . Превенција и контрола

Личне заштитне мере подразумевају избегавање боравка у природи када су

флеботомуси најактивнији (од сумрака до зоре), коришћење механичких баријера као што
су мреже, ношење заштитне одеће и коришћење репелената. Вакцине су још у фази
истраживања. Лечење људи је значајно у превенцији ако су они главни извор инфекције.
Значајна је контрола вектора и елиминација резервоара (у употреби је и вакцина за псе).

13
Лајшманијаза Игор Николић

9. Закључак
Обзиром да је ова болест широко распрострањена у тропским и суптропским
крајевима, потребно је едуковати становништво и подићи свест о овом стању, као и
информисаност путника из високо развијених земаља који посећују високоризична
подручја.
Адекватна едукација може допринети нижој стопи заражених, јер она условљава
већу пажњу усмерену ка превенцији, што обухвата личну заштиту, ношење одеће која би
спречила ујед инсеката, постављање заштитних мрежа у кућним просторијама и друге мере.
У циљу смањења стопе заражених такође треба усмерити истраживања ка смањењу
популације преносиоца, обучености здравствених радника да препознају клиничку слику
болести и рано приступе адекватној терапији, како би исход био што повољнији и како би
стопа смртности била нижа.
Тренутно не постоји доступност превенцији у виду вакцинације или медикамената,
што отежава спречавање инфекције и самим тим оставља отворено питање новим
генерацијама и омогућава успостављање нових истраживања која ће у будућности болести
попут ове редуковати на глобалном нивоу.

14
Лајшманијаза Игор Николић

10. Литература

1. Проф. др Предраг Чановић: ,,Лајшманијаза и Трипанозомијаза”, предавање.

2. Инфективне болести - М. Божић и сарадници, Медицински факултет у Београду.
3. Приручник из Фармакологије и токсикологије – Слободан М. Јанковић,
Медицински факултет у Крагујевцу
4. Микробиологија – Б.Савић, С. Митровић, Т. Јовановић
5. https://www.cdc.gov/parasites/leishmaniasis
6. https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/33771555/

15