Тамара Сенић ИС18/60

СТЕФАН ДУШАН, КРАЉ И ЦАР

Божидар Ферјанчић и Сима Ћирковић

*ОД 1282. ДО ДУШАНОВОГ ЦАРСКОГ КРУНИСАЊА

Цар Стефан Душан, манастир Лесново, 1349.

Мали осврт на Немањиће пре Душана:

1282. краљ Драгутин је пао са коња и сломио ногу. Сам је говорио да је то

казна због тога како је поступао према оцу а великаши су се уплашили да би
могли пасти под руку туђинаца јер краљ није способан да води војску.
Данило II пише да је Драгутин позвао Милутина и предао му круну и престо,
коња и оружје (сабор у Дежеву).

Драгутин је тврдио да је (а ток догађаја потврдио) престо препустио под

условом да краљевска власт припадне његовим наследницима (предвиђен
старији син Урошиц). И непознати француски фрањевац је 1308. навео Неки
пак кажу да му је просто предао краљевство и одрекао га се предајући у
његове руке, неки други кажу, а то и сам Стефан вели, да није просто
предао и одрекао се, већ под условом да му се краљевство врати ако
преживи, ако би, пак, умро, да онда има краљевство. Драгутин је у време

1
Тамара Сенић ИС18/60

сукоба са братом претендовао и на угарски престо за млађег сина Владислава

који је био у истом степену сродства са изумрлом династијом Арпадовића
као и јужноиталијански Анжујац Карло Роберт1 (1309-1342) кога су
подржавали папа, црква и део угарског племства.

Што се тиче Милутина, он је био у савезу са Византијом која је морала да се

бори против побуњених најамника Каталанаца који су 1305-10. пустошили
његове провинције. Метеж је хтео да искористи Карло од Валоа, брат
француског краља, наследник титуларног латинског цара и у савез против
цара Андроника II 1308. увукао и Милутина, уговор је ипак остао без
последица. Био је то само део замашнијег плана српског краља да обезбеди
подршку католичке цркве и владара. Обећавао је да ће прихватити папску
црквену власт и трудио се да осигура свог наследика (појављује се Стефан
(касније Дечански) који је провео неколико година као талац код Татара у
Златној хорди и ослобођен 1299. Био је ожењен Теодором, ћерком бугарској
цара Смилца). Пошто се Милутин женио више пута него што то канонски
прописи дозвољавају, нису сви бракови могли бити законити. Споран је за
неке био и онај из којег је рођен Стефан јер је жена била распуштеница, па се
отац трудио да сина легализује. Укључио је то у преговоре са папом, папски
легати је требало да то испитају а Милутину је допуштено да сину повери
неки део државе. 1308. Стефан је добио Зету и приморске градове којима је
од 1276. господарила краљица-мајка Јелена, не зна се да ли је ово прихватила
без силе, последње године је провела у задужбини Градац на Ибру. Стефан
је тада постао млади краљ и наследник Милутина. У попису владара са
којима је саобраћала Венеција 1310. помиње се Стефан, син краља
Уроша, краљ Дукље, Албаније, Хума и Приморја. Отприлике 1308. Стефану
се родио син Душан.

Мир са Драгутином склопљен 1311/12. Гаранти мира су били византијски цар

и цариградски патријарх али услови нису познати. Питање наследства је
остало отворено; сваки од браће се бринуо о наследнику у својој држави.
Пре 1310. умро је Урошиц па је Владислав остао једини Драгутинов
1
Карло Роберт је био син Карла Мартела из династије Анжујаца. Баба Карла Роберта је била Марија Угарска, сестра
Ладислава IV Куманца и Драгутинове супруге Каталине. У време Андрије III Млечића Марија Угарска је истицала да је
једина законита наследница угарске круне па је своја права пренела на сина Карла Мартела (6. јануар 1292). Папа је то
озаконио па је легат крунисао њеног сина за краља. Када је Карло Мартел умро 1295. његова права су пренета на Карла
Роберта.

2
Тамара Сенић ИС18/60

наследник.

Византијска царица Ирина је унела раздор у династију: одвојена од мужа, од

1303. живела у Солуну и одржавала везе са ћерком Симонидом и зетом
Милутином. Пропао јој је план поделе Царства међу синовима; Симонида
није рађала наследника, па је Ирина тражила од Милутина да једног од
њених синова одреди за наследника. Димитрије Палеолог је долазио у Србију
негде 1312-13. али му се није допала средина и неповољна клима. Ирина ће
послати и другог али већ први покушај је изазвао реакцију краљевог сина.
Данило II сву кривицу баца на Стефана и властелу у његовом окружењу; по
наговору поче се узносити мишљу да му узме престо његов а привукао је на
своју страну и велможе старог краља. Милутин се са војском упутио у Зету,
приволео сина на помирење али га онда ухватио, наредио да се ослепи и
послао у Цариград. Предаја Палеолозима показује да су били заинтересовани
за то да буде одстрањен из земље. Породица је тамо живела 7 година, у
Цариграду му је умро млађи син Душица. Живели су у манастиру Св. Јована
Претече (Продрома) где се налазила висока медицинска школа. Цар
Андроник је чувао тајну да Стефан није потпуно ослепљен.

Поново је дошло до кризе између Драгутина и Милутина; криза је била у

току када је умрла краљица Јелена у марту 1314. 1316. је умро Драгутин а
наследио га Владислав пошто су у међувремену сређени односи са Карлом
Робертом. Стриц га је убрзо заробио и загосподарио његовом територијом
што је изазвало угарску реакцију.

Још једном је царица Ирина (сада другом сину Теодору) 1316. покушала да
обезбеди српски престо; ни њему се није допала средина, Ирина умрла 1317.
Милутин је за наследника одредио Константина (вероватно он поменут
на натпису олтара који је Милутин 1319. даровао цркви Светог Николе у
Барију).

За Стефанов повратак су се залагали Светогорци и српска црква. Стефан је

сам молио Данила (био у Хиландару) а братство је интервенисало код краља
и архиепископа Никодима (после 1317) = Стефан се враћа (у току 1320.) и
добија град и жупу Будимљу (берански крај) на име издржавања. То је
раније припадало потомцима Тихомира. Није јасно шта је Цамблак мислио

3
Тамара Сенић ИС18/60

када је написао за Стефана а он сина, који је дошао са њим из

Константинова Града, предаде га његову деду.

Милутин се изненада разболео у Неродимљи и изгубио моћ говора. Епископ

Данило је био сведок, избијали су немири, наследник није уведен у власт а
можда ни довољно одлучно одређен.

По смрти краља Милутина (1321) настаје метеж; нападана је већ његова

погребна поворка на путу од двора у Неродимљу на југу Косова до краљевог
гроба у Бањској северно од Косова = војници жељни пљачке.

Постојала су 3 претендента, сваки од њих је полагао неко право, сваки је био

једном у животу одређен за наследника престола. Драгутинов син Владислав
се ослободио затвора и везао за некадашњу наслеђену област на северу,
остали су сачувани његови акти и новац, господарио облашћу неколико
година. Формални наследник би ваљда био Константин, Милутинов син са
Аном Тертер (?). Можда је заменио брата Стефана у Зети, али о његовој
управи нема трага. Стефан је показао да није слеп и тако је оно што је
требало да га онемогући помогло јер је међу савременицима схваћено као
чудо и знак божје милости. Настављач Данилов каже да није било неке
озбиљне борбе после овога, а Цамблак који пише знатно касније каже да је
Стефан понудио Константину кад је крунисан да поделе власт и да добије
друго достојанство у држави; Константин наводно каже Када се кадгод чуло
да слепу човеку приличи царство (борбе у којима гине). Појединости о
ратовању нису познате, може се само закључити да је трајало током 6 недеља
између Милутинове смрти (29. октобар 1321.) и Божића (25. децембар те
године) када је Стефан постао толико сигуран на престолу да су вечито
опрезни Дубровчани у њему видели законитог очевог наследника и од њега
добили потврду повеља свих ранијих краљева. Могуће је и да су борбе
трајале до крунисања.

СТЕФАН ДУШАН МЛАДИ КРАЉ

На Богојављење, 6. јануара 1322. се обавило крунисање (Државни сабор,

архиепископ Никодим) = у уводу повеље за свој манастир Дечане Стефан

4
Тамара Сенић ИС18/60

каже И богомдарованим венцем краљевства српског венчан бих на

краљевство истога дана са богодарованим сином краљевства ми Стефаном
= краљ добио очево и дедино име Урош (Стефан Урош III (Дечански)) и син
добио име Стефан (млади краљ Стефан Душан). Бугарски цар Михаило је
раскинуо са Аном, сестром српског краља.

Владислав је владао као краљ, имао двор са достојанственицима, издавао

повеље, ковао новац. Босански бан се већ 1323. назива господарем Усоре и
Соли. Трговци су несметано пролазили кроз обе области 1322. и 1323. Спор
Стефана и Владислава је избио око Рудника када су у јесен 1323. трговци
одатле давали поклоне Владиславу (можда Владислав тек тад освојио град), а
пред крај године освојио га Дечански. Владислављеве присталице и
дубровачки трговац Менче Менчетић су се затворили у рудничку тврђаву
Островицу. Менче је 1326. стигао у Дубровник где му је у јулу било
забрањено да се уплиће против краља. Владислав је потиснут из Рудника а у
једном сведочењу у Дубровнику априла 1325. је титулисан као dominus rex
Vladislauus. Његов дуг је забележен у тестаменту Вите Бобаљевића сеп. 1326.
Данилов настављач изгледа да наговештава да је Владислав напао Стефана.

Душан је у време очевог крунисања имао око 14 година, а као млади краљ је
на управу добио Дукљу, Албанију, Хум и Приморје + саветници јер је био
млад. Двор младог краља се налазио на обали реке Дримца. Одвојен од
краља, млади краљ и његови саветници су се постепено осамостаљивали.
Централно место у краљевој области је имала Зета са градовима, били на
његовој територији али он није имао власт над обалским градовима (ваљда
постављао градске кнезове, одређивао обавезе градске општине и степен
аутономије). Имао посредну власт и над сточарским катунима Влаха и
Арбанаса (северно од Скадарског језера, унутрашње спорове решавале
њихове старешине). Владао и Конавлем (обала Травуније) на чијој обали је
био Стари Дубровник (Цавтат).

Прилике у Хуму: из Стона и Пељешца Бранивојевићи, шире се и према

Попову и према Неретви и преко реке (Бранивој и 4 сина: Михајло,
Добривоје, Браноје и Бранко) - Бранивој је вероватно у Милутиново време
био некакав локални функционер и 1318. је учестовао у борбама против
Младена II. Његови синови су били пријатељи Венеције (Дубровник тада

5
Тамара Сенић ИС18/60

венецијански, 1322. у Имотском опседали Бајамонта Тијепола, вен.

Одметника, кога су подржавали Младен и Стјепан II). Сукоби са Црепом
(Гацко и Рудине), Дубровчани непосредно са њима преговарали без младог
краља. Код Неретве Бранивојевићи су се сукобили са босанским баном
Стјепаном II (1322. учествовао у акцији Карла Роберта против брибирских
кнезова, постао најјачи српски сусед на Западу). Два брата су погинула, а
догађаји се назиру тек од 1326. када је бан настојао да придобије Дубровчане
за савезнике против Бранивојевића и до априла исте године се удружили
(Дубровчани тражили да савез не буде против српског краља). Душан је тада
тражио од Дубровчана да не шаљу бродове против његовог човека Брајка
(Бранко) Бранивојевића, па је после недељу дана (имао око 18 година) дошао
код Дубровника са војводама Младеном и Војином и тражио да ослободе бар
Брајкову жену, ћерку војводе Војина. И Млечани су интервенисали али
Брајко је у новембру убијен у дубр. затвору, Браноје у јулу потражио
уточиште на српском двору али је затворен, премештен у Котор где је на
дубровачки захтев убијен (дали новац великашима). Босански бан је продро
до Јадрана (долина Неретве, Босни увек циљ да ту изађе на море) а
Дубровчани претендовали на Стон и полуострво. Упустили су се у преговоре
са српским краљем што је оптеретило њихове односе јер нису пристајали на
цену за откуп права и територије. Затрвена је породица Бранивојевића.

Односи Стефана Дечанског и Дубровника: на почетку владавине Стефан је

повељом потврдио уговоре које је град имао са његовим оцем и прецима,
Дубровчани су њему исплаћивали Светодмитарски (Српски) доходак,
посредовали приликом преговора о женидби са невестом из јужне Италије.
Прве тешкоће настају када је Менче Менчетић (дубровачки трговац) држао за
краља Владислава рудничку тврђаву Островицу. Стефан је крајем 1323.
загосподарио градом а Дубровчани су покушавали да оправдају свог
грађанина (нема везе са њима, он је ту јер се боји за своју имовину) али краљ
је 1324. затворио дубровачке трговце и секвестровао њихову имовину =
обустављена трговина у Србији (Дубровчани се жале на пљачке и нападе од
1321. када су са Стефаном били у добрим односима, преговори од априла до
јуна 1324), укључила се Венеција као господар Дубровника па је краљ
попустио и ослободио их. У пролеће 1326. њихово посланство га посетило у
Дању и опет добило потврду привилегија.

6
Тамара Сенић ИС18/60

О рату Дубровника и Србије 1327-1328.

Победивши Бранивојевиће, босански бан и Дубровчани су поделили њихову

територију (1326); Стјепан је заузео долину доње Неретве, Крајину а
Дубровчани Стон и Пељешац. Краљ Стефан им је понудио год. данак од 1000
златника, што им је било много. Преговори су обновљени почетком 1327., а
фебруара 1327. Дубровчани су тајно забранили да се извози роба у Србију (и
припремали ново посланство) а краљ је опет био оштар према трговцима, па
су позвани да за месец дана напусте краљеву тер. Посланици су били тамо од
маја до августа, али ништа, чак ни стављање општинског лекара на
располагање краљу нису успели да спрече рат. Дубровчани су позвали
Венецију, преговори нису успели, у септембру 1327. рат је почео =
учествовали Которани (у октобру изабрали ратне заповеднике), краљева
војска вратила делић изгубљене земље, са Пељешца одведена дубровачка
стока која је враћена по склапању мира у лето 1328. Которани због штете
Дубровнику дуговали 2500 перпера, краљ платио за неку штету коју су
направили још Бранивојевићи. Пељешац је дошао под власт српског краља,
Дубровчнима враћена стока.

Неколико месеци после крунисања умрла је Душанова мајка Теодора

(сахрањена у Бањској). Већ 1323. је за краља тражена невеста у јужној
Италији = у априлу требало да буде свадба у Скадру са Бланком, ћерком
Филипа Тарентског. Папа је у јуну послао краљу писмо и одредио легате који
би сјединили српску црквену организацију са римском црквом. У августу је
послато још једно посланство у Италију и са једном Дубровчанином али
ништа од брака (постало јасно да краљ неће прихватити католичанство).

1324. склопљен је брак са Маријом Палеолог, царевом рођаком (ћерка

панхиперсеваста Јована (синовац цара Андроника II) и Ирине, ћерке Теодора
Метохита (велики логотет и десна рука старог цара) = увукло га у
византијске међусобице = прво подржавао таста Јована Палеолога
(намесник у Солуну, хтео део као што је Михаило VIII дао његовом оцу
деспоту Константину). Јован Палеолог је са женом прешао на српски двор, са
краљем пустошио византијске области, стари цар му доделио титулу ћесара и
онда је Јован пристао да се врати у Солун али је умро на српском двору.
Његову удовицу и српског краља је посетило посланство старог цара 1326.

7
Тамара Сенић ИС18/60

Обнављање борби између Андроника II и његовог унука после смрти Јована

Палеолога. Андроник III се повезао са бугарским царем Михаилом знајући да
стари цар има српску подршку (из Солуна и Македоније требало да се
уједине са Србима и крену на младог цара) = у новембру 1327. Хреља је
предводио српску савезничку војску која се налазила између Сера и Солуна =
присталице старог цара (деспот Димитрије, протовестијар Андроник
Палеолог и Михаило Асан су губили време у међусобним сукобима). Млади
цар је у децембру успео да уђе у Солун, предали му се и Воден, Костур и
Охрид. Српска војска са присталицама старог цара је била опкољена у Серу,
присталице беже код српског краља (и 150 угледних Византинаца).

Угледни Византинци наговарају Дечанског да почетком 1328. дође у

граничну област. Стефан је очекивао Хрељу да му се придружи и подсетио
да је већ пружио помоћ од 12 одреда и да неће напасти младог цара осим ако
он то учини први (великаши говорили да ниједан неће пођи за краљем ако он
започне, вероватно због снага супротне стране које су биле мале али
увежбане). Дечански је предложио неколико опција: да он преко
посланства замоли младог цара да им опрости, да их пошаље рођаку
бугарском цару Михаилу да би уз његову помоћ стигли до Цариграда, или да
их отпреми у Венецију одакле би бродовима могли у Цариград. Предложио је
и да се распореде по Прилепу, Просеку и Струмици и сачекају крај рата.
Одлучили су се за последње. Протовестијар Андроник је изабрао Прилеп али
је брзо умро па су његови људи град предали младом цару. Михаило Асан је
предао Просек српском краљу. Код престонице је побеђен стари цар али му је
у помоћ стигао бугарски цар Михаило, променивши стране. Упутио је прво
3000 војника а онда у рано пролеће 1328. и сам дошао на византијску
територију, а Андроник III га је некако приволео да се повуче и у мају је
завладао престоницом! Андроник II је касније, за време болести унука,
морао да се замонаши. Већ за месец дана бугарски цар је напао Византију и
трачке градове, следио је царев напад на Бугарску, мир склопљен 1328.

Први податак о Душановом ратовању: у повељи Стјепана II из 1329/30.

спомињу се заслуге његовог властелина који му је за време битке у Раси
(Рашкој) препустио коња и тако га спасао. Босански одреди су се залетали у
пограничне српске области (страдао св. Никола у Бањи?). На другој страни је
исто тако забележено пре 1329. да је Стефан послао младог краља на
8
Тамара Сенић ИС18/60

безбожне погане бабуне и да их је Душан победио (имао око 20 година).

Битка код Велбужда: После збацивања Андроника II (1328) кога је Стефан

помагао остао је у непријатељским односима са његовим унуком
Андроником III. Током цареве болести 1330. је опседао Охрид, безуспешно,
када је цар оздравио и сузбио Турке помогао је Охриду. Византијски и
бугарски цар су обновили раније уговорен савез у пролеће 1330. против
српског краља (из 1327, Срби веровали да Михаило хоће да потпуно
загосподари њиховом државом) и договорен је истовремени напад са југа (из
Византије, Андроник од почетка јула у Македонији) и са истока (из
Бугарске). Дечански је са главнином војске чекао на Добрич-пољу, на ушћу
Топлице у Мораву, и био обавештен да је Михаило кренуо према Земену на
Струми, други део српске војске се прикључио на време. Бугарска војска је 5
дана пљачкала док није дошла до српског табора поред реке Каменче
(Соволштица), северно од Велбужда. Вођени су преговори а можда је било и
примирја али су Срби напали изненада у подне = српска и бугарска војска
су се сукобиле 28. јула 1330. недалеко од Велбужда (данас Ћустендил),
Михаило Шишман имао одреде Влаха и Татара (укупно око 15 хиљада) а
српски краљ најамнике из Шпаније. Бугарска војска је била изненађена, део
је почео да бежи а пао је и цар. Победа је оставила велики траг. Настављач
Данилов наводи да је Стефан хтео да избегне битку, Григора главну улогу
приписује краљу који је кренуо на непријатељску заставу и отео је. Један
одред је поверен Душану и настављач Данилов каже да се веома
прославио. У својој каснијој речи уз Законик (као аутобиографски осврт)
Душан ову битку представља као своју и каже Михаилу... мачем главу његову
откинух (односи се на саму победу а не чин убиства бугарског цара, и у
дечанским повељама Стефан каже цара Михаила убих). Данилов настављач,
пише да је Михаило пао са коња па су га убили војници српског краља.
Византијски цар се после вести о овоме повукао из Македоније, Дечански је
о победи обавестио краљицу и архиепископа, прешао у Бугарску и послао
сестри вест о погибији бившег мужа. У Бугарској за цара постављен син
погинулог Шишмана и ћерке краља Милутина Ане Неде - Јован Стефан.

Како је дошло до промене на бугарском престолу: већ 1. августа 1330.

Стефан Дечански је дошао у село Извор где су му дошли поклисари Белаура,
брата погинулог цара, како би убудуће српско краљевство и бугарско
9
Тамара Сенић ИС18/60

царство били уједињени (по Настављачу нудили му да преузме власт над

Бугарском). Дечански је тада писао својој сестри Ани и бившој жени
Михаила Шишмана (протерана из Трнова пошто се он оженио Теодором,
сестром Андроника III 1324.) и довео њеног сина Јована Стефана на престо,
одред српске војске га пратио у Трново, бугарским племићима потврђена
звања и поседи. Али већ почетком пролећа 1331. протерали су га бољари који
су на престо довели деспота Јована Александра, господара области око
Ловеча.

*Краљ Стефан се онда вратио на зидање манастира Пантократора код села

Дечана у затрнавској жупи (заветовао се да ће ако победи повећати дарове и
јесте у првој повељи лета 1330.)

После вести о Велбужду Андроник је кренуо на поход у крајеве Бугарске

(Анхијал, Месемврија...). Тада је и у Србији почела борба оца и сина тако да
се Јован Стефан није могао надати српској помоћи.

Дечански је заузео Велес, Просек, Штип, Чрешће, Добрун (Штип био

Милутинов, а Просек Дечанском предао Михаило Асан, изгледа да су до лета
1330. били изгубљени).

Душанова побуна

У јесен 1330. Стефан је био у Зети и Дубровник му честитао због победе.

Узроци синовљеве побуне: извори понављају општа литератна места; Душан
(у речи уз Законик) …родитеља мога, и тако га раздражише на мене, као да
не буде уопште имена мога ни живота (ђаво подстакао људе), Данилов
настављач - Дечански као креће на послушног сина и стиже до Скадра,
спомиње властелу на крају борби и зна да су ратовали 2 пута - сина ... омрзну
савршеном мржњом. Григорије Цамблак је узрок видео у жељи за влашћу
младог краља. Византијски писац Нићифор Григора пишући о Велбужду
осврће се и на то = каже да је српски краљ имао сина од 22 године кога је
брижљиво одгајао за наследника престола; али пошто се краљ у међувремену
оженио и почео да добија децу код Душана се родио страх па су га и
вршњаци подбунили; одлучио је да се одметне а великаши, војводе и војни

10
Тамара Сенић ИС18/60

заповедници су га подстицали у томе и прогласили за самодржавног краља.

Реконструкција догађаја из дубровачких неповезаних али добро датованих
вести: сукоб се осећао на почетку 1331. = петог фебруара Дубровчани пишу
обојици да им је жао због неслоге међу њима, стари краљ од Дубровчана
тражио 6 галија а они му нису дали (значи био у синовљевој области), десет
дана касније Душан од њих тражи савет и помоћ. Тада је вероватно било у
току оно о чему приповеда Данилов настављач = Дечански долази са
војском у синовљеву земљу, синовљев двор под Скадром на обали
Дримца је заповедио да сруше, Душан са војском и властелом бежи на
другу обалу Бојане и ту почињу да размењују посланства (једно из
Дубровника априла 1331. да их помири) и мир је склопљен до краја
априла (Душан наметнуо своју вољу према Настављачу). Следећих
месеци дубровачки трговци из Брскова морали су да откупе своју безбедност.
У мају Душан је дошао у Требиње, одатле у Дубровник јер су га позвали да
му укажу част кнез и властела, овај пут је прихватио позив (није у априлу
1326.). Од 10. маја 1331. Душан је боравио у Дубровнику, говорили да није
предат депозит породици Пурћића, млади краљ дуговао за тканине одузете
прошле године код Св. Срђа а затим касније током борби са оцем (дугови
нису плаћани све до 1349). У августу су се Дубровчани жалили и претили да
ће за дугове рећи његовом оцу = последњи знак да је Душан био под влашћу
оца. Следећих недеља сукоб је поново букнуо (мир трајао три месеца).
Данилов Настављач пише да је Стефан затражио од Душана да се појави пред
њим да о нечему положи рачуне; Душан је очекивао опасност и позвао је
своје људе да крену са њим у стране народе да не погинемо превременом
смрћу, они су одбијали (боље имати гроб у својој земљи него бити роб у
туђини) и претили да ће отићи његовом оцу тако да је Душан невољно
пристао да устане на оца са наводно малом војском. Она је 21. августа 1331.
тајно из Скадра кренула ка Неродимљи, кад је напад почео Стефан је побегао
у оближњу тврђаву Петрич, а Душан је заробио остатак породице и отео
ризницу. После тога нападнут је Петрич па се краљ предао. Душан је
крунисан у храму двора у Сврчину 8. септембра 1331. Даље се приписује
властели да је наговорила Душана да бившег краља и његову жену одведу у
тврђаву Звечан на северу Косова док се не помире. Аноним каже да је тамо
краља задесила смрт (11. новембар 1331) и да је сахрањен у Дечанима.
Цамблак кривицу за смрт Стефана баца на Душана осуди га најгрчу смрт
11
Тамара Сенић ИС18/60

удављења. Григора такође каже да су краља удавили у тамници и за то криви

великаше и да је и затварање било против Душанове воље. У успоменама
Константина из Островице (Јањичар, крај 15. века) преноси се усмено
предање по којем је ово чин због којег је пропала династија и српска држава.
Душан је издавао повеље где је наглашавао је син Стефана Уроша III као и
оне где наглашава себе као унука светог и страшног краља Стефана Уроша и
праунука Стефана Немање, заобилазећи оца. Можда тих где наглашава чији
је син има због установљења култа Дечанског (11. новембар, Свети Мрата), а
Јањичар наводи да је то било 1340. (свакако пре 1343. где у једној повељи
Душан каже да је видео нову благодет на родитељу моме светом краљу
Урошу). Преузео је и довршавање Пантократоровог манастира у Дечанима
(фра Вита из Котора завршио 1335., Душан приказан са оцем као ктитор).
Дечански је вероватно био сахрањен негде другде док се Дечани нису
завршили (вађење тела, пренос и поновно сахрањивање од Немање повезано
са установљењем култа).

ПРВЕ ГОДИНЕ КРАЉЕВАЊА И РАТОВИ СА ВИЗАНТИЈОМ

Краљ Душан је одмах писао архиепископу Данилу II и позвао га да га

благослови и крунише за краља и заповедио да се у Сврчину окупи сабор
отачаства његова = крунисан на Малу Госпојину 8. септембра 1331.
Дубровачко посланство није стигло на време са даровима. Тим крунисањем је
легализована промена на престолу. Сада је Душан морао да удовољи
властели која се тако лако побунила против старог краља јер није подузео
неке шире освајачке походе после победе код Велбужда а властела је у
освајању видела начин за увећавање имовине. Властела се бунила и током
Милутиновог склапања мира са Византијом 1299. Природно да је онда
властела сада очекивала да ће краљ кога је сама довела кренути природним
путевима освајања, долином Вардара и Струмом где није било похода још од
1282/3. Душан је онда већ у јесен 1331. (вести код Н. Григоре) и освојио
све до Струме и Амфипоља са Струмицом и осталим местима.

Кефалије управљају у Зети (нема младог краља), 1332. од Душана се у Зети

одметнуо војвода Богоје па је била угрожена безбедност дубр. трговаца те је

12
Тамара Сенић ИС18/60

за њих послат брод у Св. Срђ, убрзо смирено и великаш Сума се 1334.
помиње као Душанов поданик.

Већ крајем 1331. Дубровчани су почели преговоре са Душаном о Стону и

Пељешцу после стандардних обнављања повластица и пребацивања плаћања
дохотка (олакшава им то што је то после освајања босанског бана одсечено и
што Душану требају паре). Душан је тада и ратовао са Византијом и био
заузет Бугарском где му је свргнут рођак. Они су га на почетку тражили било
као феуд било куповином. У јануару 1333. Душан издаје повељу којом
Стон, полуострво, острво Посредњицу на ушћу Неретве (остало баново)
и земљу (исто баново) од Превлаке до Дубровника препушта Дубровику
као дар на њихов дар од 8 000 перпера. Трочланом посланству је повеља
издата у Пологу. Уговор је укључивао и годишњи данак од 500 перпера
који се плаћа на Ускрс; ако се не плати на време има да се плати дупло.
Али, требало је све ово откупити и од босанског бана (он од 1326. носи
титулу хумског господара и тако има право на те територије): месец
дана после повеља којом им препушта Рат, Стон, Превлаку и острва
около, могу да зидају и прокопају превлаку, узимају намете, исто
годишње 500 перпера, не смеју да примају његове непријатеље и ако
треба њему и потомству гостопримство. Већ у марту Дубровчани су
делили земљу како су хтели. У мају 1334. Душану долази посланство јер
је био љут, код Призрена = повеља да не смеју примити никога са
краљеве територије осим оних који су се затекли у време предаје, краљ
је то могао да провери својим човеком или приставом ду. општине, а ако
краљ и даље сумња да се од властеле 4-5 закуну у катедрали да није
усељен или скривен краљев човек. И одредба о заклетви да ће бити
православних свештеника у Стону. Душан је трибут стонски уступио
српском манастиру Св. арханђела Михаила у Јерусалиму а касније пренет на
монахе Хиландара и Св. Павла на Светој Гори, исплаћиван некима до краја
18. века.

Вероватно је и бан учествовао у походу са Карлом Робертом 1334. на

Душана. Пре јула 1336. Душан је повратио Невесиње и Загорје, Милтен и
Ружир Драживојевић и Познан Пурћић се наводе као српски поданици а од
борби са Бранивојевићима они су били са баном.

13
Тамара Сенић ИС18/60

Грађански рат у Византији (1321-1328) = сукоб унука Андроника III (постао

цар 1328-1341.) и деде Андроника II = Сиргијан Палеолог (син куманског
поглавара и сестричине цара Михаила VIII Палеолога) је са доместиком
Јованом Кантакузином представљао главни део табора који је био подршка
Андронику III. Сиргијан је вероватно због ривалства са Кантакузином
прешао на страну Андроника II а када су се деда и унук привремено
измирили (1322) Сиргијан је осуђен на доживотну тамницу из које га је
1328/9. ослободио баш Кантакузин. 1329. Сиргијан је на Кантакузинов
предлог постављен за намесника западних крајева са седиштем у Солуну. Ту
се зближио са царицом Ритом Ксенијом, мајком Андроника III која га је због
мржње према Кантакузину усинила и одредила за свог наследника (град
Солун). Она је умрла 1333., а Кантакузин га је оптужио да је ковао заверу
против цара још 1330. када је Андроник био болестан. Сиргијан је онда
побегао у ђеновљанску Галату, па на млетачку Еубеју, затим код Албанаца у
Тесалију јер цар није хтео да му опрости и да земљу у Македонији па је тако
стигао краљу Стефану Душану крајем 1333., што је краљу пружило
сјајну прилику да крене у освајања ромејских градова по Македонији у
лето 1334. Сиргијан је са српским одредима освојио више градића, међу
њима и Касторију (Костур). Сиргијан је слао писма градовима
обећавајући новац и поседе па су му многи прилазили. Стефан Душан је
освојио Прилеп и Охрид, а онда су кренули на Солун који је био спреман
да Сиргијану отвори градске капије. Андроник је отишао у Солун где му
је дошао Сфранцес Палеолог и понудио му да убије Сиргијана. Сковали
су план по којем ће и сам Сфранцес бити наводни пребег: постављен
прво за управника неких тврђава (Соск, Деври, Старидол и Хлерин) па
је по договору отказао послушност цару и пришао Стефану Душану
(имовина му заплењена, супруги се ругали на тргу); ипак рођаци из
Солуна и Верије су писали Сиргијану да га се чува. Сфранцес се онда
заклео пред свештеницима који су држали богослужење и тада је
Сиргијан престао да сумња. Када су били пред Солуном, наводни пребег
је страховао да ли ће успети да ухвати Сиргијана који је увек имао
велику пратњу па је писао Андронику да на капије постави стражаре
који ће га прихватити. Када су њих двојица напустили логор и отишли
до реке Галик Сфранцес је променио план јер је мислио да цару неће
моћи да га преда живог. Смртно рањен Сиргијан је преминуо у

14
Тамара Сенић ИС18/60

Душановом логору неки дан касније (23. август). Сфранцес је од цара

добио титулу великог стратопедарха и приходе од земље а Душан је
тражио мир. Душан и цар су се срели на реци Галик код Солуна =
Кантакузин пише да је тада српски краљ вратио градове које је освојио
Сиргијан а Григора пише само да је закључен мир и да се Душан вратио
у земљу. Сусрет 26. августа, даривали се па почело весеље = Костур,
Хлерин и Воден је освојио са Сиргијаном и вратио, тако да је задржао
Охрид и Прилеп (у близини манастир Трескавац, издао повељу и
потврдио старе и дао нове поседе 1334. и баш увод те повеље показује да
је недавно освојио Прилеп).

Мир је Србији био потребан и јер је угарски краљ Карло Роберт (између
новембра 1334. и јануара 1335.) напао Србију због Мачве (Кантакузин
каже да је ромејски цар Душану дао одреде па се угарски краљ повукао), а
Данилов Настављач: Карло Роберт кренуо на Србију када је чуо да Србију
нико не чува јер је краљ на југу, а када је прешао Дунав Душан је похитао на
север, а угарска војска кренула преко Саве и многи се подавили. Срби су
привремено запосели Београд.

Освајачка политика према југу је зависила и од односа са Бугарском. Јован

Александар (1331-1371) је био чукунунук Јована Асенa II (1218-1241), а ујак
му је био Михаило Шишман (у Раковачком препису Законика се наводи да је
и он учестововао у бици код Велбужда). Јован Александар и српски краљ
Душан су увек били отворени за добре односе; Душан због освајања на југу а
Александар због освајања северне Тракије. Добри односи су установљени
још 1331., а сестра бугарског цара Јелена се удала за Душана негде јула
1332. Кантакузин хвали политичку мудрост краљице Јелене (М. Орбин каже
да је мрзела католике па је Душан одузео богатство црквама у обе Зете). Ана
и њен син Јован Стефан су морали да се склоне у Дубровник (наводно Душан
хтео да их преда цару али Дубровчани не).

Априла 1336. у Дубровник у пратњи витеза Палмана стижу посланици

аустријског војводе Отона који са дубровачким одлазе у Србију = опат Јован
Виктриншки каже да је Душан желео да се ожени Јелисаветом,
братаницом тог војводе Отона (она пресвисла од туге кад је чула да треба
да се уда за шизматика октобра 1336.), = можда је због Карла Роберта Душан

15
Тамара Сенић ИС18/60

желео да се приближи некој католичкој сили а вероватније јер за 4 године

брака Душан и Јелена нису имали порода = између септембра 1336. и 31.
августа 1337. (6845) рођен Урош. Папа који пише Јовану Александру због
примања католичке вере 1337. каже да је он освајао до Мораве (област
Мрака) - и то може бити разлог за раскидање брака.

Још један сусрет цара Андроника III Палеолога и Душана (говори

Кантакузин): током 1336. (Душанов лекар Антоније де Монтефлор на
почетку 1337. пише да је Николи Бући позајмио новац кад су били на
састанку са царем) = Душаново посланство уговорило ради пријатељства и
разговора док је цар био у Солуну, прво требало да буде у Боимији у
Македонији али је цар изненадио Душана јер је пожурио и срео га код
Радовишта = Кантакузин се тада упознао са Душаном и спријатељио са
Јованом Оливером. Радовиштем управљао Хреља (и Штипом, Струмицом).

Архиепископ Данило умире па на почетку 1338. Јоаникије постаје

архиепископ (пре тога био логотет, а четворица пре њега светогорски
монаси и хиландарски игумани). Можда због својих далекосежних планова
Душан довео особу ширих и прагматичнијих погледа од хиландарских оца.

Карло Роберт је изгледа 1338. опет продро у Србију (22. септембра издао
повељу код реке Обнице у ваљевском крају), а у писму папе Бенедикта XII од
26. фебруара те године се наводи да је угарски краљ присвојио нека имања
католичке епископије да би државу одбранио од српског краља. Следеће
године исти папа наводи у писму угарском краљу да се он налази у сталном
ратном стању са паганима и шизматицима.

Целог живота лошег здравља, цар Андроник је преминуо током сабора у

Цариграду који је расправљао о ваљаности исихастичког учења Григорија
Паламе (1341. године). Деветогодишњем сину Јовану (мајка Ана Савојска) је
био потребан регент = природно да то буде Јован Кантакузин који је
фактички али не и формално био савладар преминулог цара (сам каже да
му је цар нудио савладарство (у Дидимотици) 1329. када је био рањен од
Османлија и 1330. када је био болестан да буде регент Ане Савојске и детета
које се очекује ако овај умре, Кантакузин оба пута одбио). Кантакузин је
готово одмах почео са слањем писама управницима области и сакупљачима

16
Тамара Сенић ИС18/60

пореза да се постарају да смена протекне мирно. Ана Савојска је страховала

од утицаја који би Кантакузин могао имати на њеног сина па је одлучила да
бригу о сину повери васељенском патријарху Јовану Калекасу, коме је и
Андроник 1334. и 1340. наменио то. Уз царицу је стао и Алексије Апокавк
који је од почетка био са Андроником и за чији је успон био одговоран и
Кантакузин.

Кантакузин је крајем јула 1341. кренуо у Тракију (тамо његова породица

имала највеће поседе и највише присталица), а на почетку септембра у
Дидимотику су стигли латински барони из Мореје који су незадовољни
намесником титуларне царице Катарине од Валоа били спремни да се
потчине Цариграду. Када се Кантакузин вратио у Цариград опозиција против
њега је ојачала (царица, патријарх, Апокавк), убрзо поново отишао па је у
октобру почео прогон његових присталица, пре свих отерана његова мајка
Теодора = 26. октобра на св. Димитрија 1341. Кантакузин се прогласио за
цара у Дидимотици. Навео да се у акламацијама прво наводе имена Ане
Савојске и Јована V па тек његово и супруге Ирине јер се он сматра братом
преминулог цара и има обавезу да му штити породицу. Тада се од Татара у
Цариград вратио најмлађи син погинулог Шишмана и Ане, Шишман, а Јован
Александар је под претњом ратом захтевао да га изруче, а нису.

Душан је почео да купује оружје у Венецији 1341. и она му је дозволила да

преко њене територије прође ка њему 300 најамника. Раскинуо је уговор и
стигао до села Крићани у Македонији, Кантакузинови посланици су
обновили мир.

Душанове финансије: велику улогу играли дубровачки трговци у улози

закупника царина = велики приходи од рудника, ковница новца, царина и
дажбина од трговине (највише од продаје соли) али држава нема персонел и
организацију да би се то прикупило тако да су се приходи давали у закуп =
трговац или трговачко друштво слапа уговор са владарем о исплати неког
износа за годину и сами организују убирање а за свој рачун убирају више од
тог износа а као цариници имали су и одређене управне и судске
надлежности. Градови од својих трговаца захтевају да издају повељу као
доказ да је са владарем све измирено (забележене царине Новог Брда,
Рудника, Брскова, Призрена...). Краљ је имао део и од соли која се продавала

17
Тамара Сенић ИС18/60

у Дубровнику становницима залеђа. Док су Дубровчани полако завладали

трговином, Которани су краљу давали протовестијара (од Милутина, Никола
Бућа код Душана, заслужан за добијање Стона па постао дубровачки
грађанин).

Душанови дугови: одузео дубровачким трговцима робу код Светог Срђа још
као млади краљ, запленио нешто и током борби са оцем, тканине и вино у
време женидбе, робу на панађурима у Грачаници, Дечанима, Пологу. Отезао
са плаћањем, а Бућа се сналазио и некад исплаћивао новцем, сребром а некад
и чаурама свилене бубе (око Призрена производња свиле). Тек 1349. Душан
је сабрао своја дуговања, царичина и властеоска (укупно око 9200 перпера) и
дуг је требало да се исплати за 3 године од царина у Зети, Св. Срђу и
Призрену. Српски краљ је са Венецијом склопио уговор о Котору који се
тицао утеривања дугова јер су се Которани презадужили (1335., 1345., 1348).

Дворски достојанственици: казнац, војвода, жупан (Вратко, потомак

Вукана, са Ј. Оливером се 1342. борио код Сера, појављује се у родослову
кнегиње Милице) кнез, ставилац, а Јован Оливер био велики начелник,
велики слуга, велики војвода, велики севастократор (натпис на портрету).
Код Душана од времена када је био млади краљ војни заповедник (заставник)
је био војвода Младен, касније се не помиње, али он је отац Бранка
Младеновића (Бранковићи). Војин управљао делом тер. младог краља,
синови кнез Војислав (посланик у Дубровику), Милош ставилац и Алтоман
који је управљао даљим залеђем Дубровника (Алтоман ожењен Младеновом
ћерком). Јован Оливер = успон од Душановог оца, имао земље у источној
Македонији (рудник у Кратову), 1342. хтео да се родбински повеже са
Кантакузином. Витез Палман се помиње од 1333., заповедник одреда
немачких најамника а било је и Латина. Од Милутиновог времена се узимају
најамници (он Туркопуле, христијанизоване Турке), Дечански Каталанце. И
краљица Јелена имала свој одред. Од Душан купује Венеције оклопе,
штитове = добро наоружани оклопни коњаници добили у овом делу Европе
већи значај откако се падом слободних људи у зависност сужавала основа
масовне слабо наоружане војске. Иначе се одред од 500 најамника плаћао око
3000 перпера.

18
Тамара Сенић ИС18/60

ПРИЈАТЕЉСТВО И САВЕЗ СА ЈОВАНОМ КАНТАКУЗИНОМ

Кантакузин је као један од најбогатијих људи у Византији имао да чува

интересе крупног племства. Већ новембра 1341. он је послао писма Душану и
Јовану (Ивану) Александру али су их заплениле присталице Ане Савојске. У
пролеће 1342. у Дидимотику су дошли изасланици Хреље (седиште у
Струмици, а поседи дуж Струме до Христопоља (Амфипоља), Хреља негде
1340. уз Кантакузинову помоћ пришао и Андронику). На путу према Солуну
Кантакузину је подршку пружио Хреља (али Јован му преотео Мелник).
Хреља је онда на лето у Солуну преговарао са великим дуксом Алексијем
Апокавком али је ипак пришао опет Кантакузину. Јован није успео да уђе у
Солун јер је тамо превагу однела странка зилота (шири слојеви
становништва), па је Кантакузинов присталица и намесник Солуна Теодор
Синадин побегао а зилоти су ту власт држали до јесени 1350.

Губећи присталице овако Кантакузин је одлучио да помоћ потражи код

Стефана Душана. На скупу присталица у тврђави Гинекокастрон код Солуна
донео је одлуку позивајући се на пријатељски став још од сусрета са
Андроником (1336. у Радовишту) а и рекао је да му је српски краљ послао
изасланике у Тракију за савез који подразумева да он неће напасти ниједан
ромејски град. Било је и речи да се помогне Едеси (Водену) који су нападали
српски одреди (то спасио Апокавк). Јуна 1342. Кантакузин је упутио у
Србију 2 посланика да подсете Душана да се придржава уговора о миру,
али су они заробљени код Просека и предати Апокавку у Солун.
Кантакузин се онда са присталицама упутио у Србију долином Вардара
па се зауставио код Просека (ту заповедник пребег Михајло Асен који га
је богато примио и снабдео). Код Велеса је онда на другој страни Вардара
угледао војску Јована Оливера једног од најмоћнијих Срба (Трибала) . Ј.
Оливер га је богато гостио и како сам Кантакузин пише није хтео само
да му буде пријатељ него и да му верно служи. Јован Оливер је онда
кренуо да о свему обавести Душана а Кантакузин је отишао у Скопље.
Душан је био у Морави пратећи Јелену у госте брату. Они су се наравно
вратили и послали Оливеровог брата Богдана да обавести Кантакузина да
стижу. Кантакузин је онда дошао до Пауна (једна од резиденција) код

19
Тамара Сенић ИС18/60

неутврђеног села Приштине.

Преговори (1342): Цар-писац детаљно обавештава: Душан му је уступао

првенство у многим приликама, на гозбама боље и више седиште, великаши
га поздрављали по ромејским обичајима (млађи на капији, старији у
дворишту а краљ на вратима), такође и краљица Јелена. Душан од
Кантакузина тражио области западно од Христопоља или макар од Солуна,
Кантакузин то није могао да прихвати већ му је нудио да му призна оно што
је освојио за живота цара Андроника III, па су преговори запали у кризу.
Онда је Јелена на скупу од 24 најугледнија великаша а без краља
образложила зашто не треба пропустити прилику чак и без посебних услова.
Ту идеју је гурао и Јован Оливер па је Душан прихватио = савез где он
пружа војску у борби за царски престо а као награду добија признавање
поседа градова које је већ освојио (хаха). Повела се реч и о Хрељи па је
Јован показао текст Хрељине заклетве што је Душан прихватио. Почела је
припрема за потписивање уговора са заклетвама па је дошао и архиепископ
Јоаникије који се према ромејским обичајима са царем срео у дворани. Сутра
су се појавили и Хрељини изасланици који је сад нудио да поново ступи у
Душанову службу. Онда је у уговор о савезу унет и Хреља као и Мелник који
је поново освојио, на шта је Кантакузин невољно пристао. Душан је наводно
хтео да са Кантакузином у Дидимотику пошаље 20 великаша али су се они
побунили јер се Јован може опет вратити пријатељству са Аном Савојском =
зато је од Кантакузина захтевано да млађег сина Манојла остави као таоца и
ту је био и предлог Јована Оливера који је Душан пренео = да се његова
ћерка уда за Манојла = Кантакузин све прихватио а Јован Оливер пао ничице
и целивао му ногу. Тешко је поверовати у цареву причу да је Душан
пристао да му помогне само ради пријатељства и части, додуше
добијајући раније освојене градове. Кантакузин му је предочавао да ће
када он постане цар овај владати не само градовима од Христопоља и
Солуна, па све до својих граница, него и острвима и Византом и Тракијом.
Јер пријатељима је, кажу мудраци, све заједничко. Григора опет о
састанку наводи да су говорили о тешким условима у Србији.
Најверодостојније: Григора у опису догађаја из пролећа 1343. и раскида
савеза подсећа да је споразумом о пријатељству било предвиђено да
градови Ромеја могу увек да приђу коме би хтели, било споразумом, било

20
Тамара Сенић ИС18/60

опсадом једног или другог, и да један другом не буде на сметњи. = значи

свако да задржи оне градове и крајеве које освоји у борби против
регентства Ане Савојске.

Кантакузин је онда идући према Дидимотици стао да освоји Сер у долини

доњег тока Струме (1342). Прво је покушао да преговара са становницима
али они су посланике засули стрелама и камењем, а и раније су били
непријатељски расположени према њему. Војска је онда почела да пустоши
околину па је избила епидемија од које се разболео војвода Вратко па Јован
Оливер. Када су се они опоравили разболела се скоро читава војска. Није се
разболео нико од Кантакузинових пратилаца Ромеја. Доста њих је умрло
(неке старешине и око 1500 војника) па је српска војска морала да се врати у
Србију. За то време Апокавк је у Христопољу запречио пролаз према
Дидимотици = Кантакузин је морао да крене према Водену који је већ
заузео Душан поткупивши посаду и невољно га препустио док сам не
буде у стању да га освоји. Онда су отишли у Србију.

Још у јесен 1342. Ана Савојска је послала посланство код Душана нудећи
(Георгије Лука и солунски митрополит Макарије) све градове о којима се
буду договорили само да пошаље везаног Кантакузина. Одбијено, ови се опет
враћају нудећи све градове западно од Христопоља осим Солуна али да
Катнакузина заточи у тамницу. Опет су одбили јер су наводно много волели
цара Кантакузина. Највише одбијао неки великаш Ковач. Григора помиње
само једно посланство које је захтевало да пошаље или убије Кантакузина а
заузврат ће добити градове до Христопоља као и царичину ћерку за Уроша.
Чак је и млетачки сенат септембра 1343. донео одлуку да честита на тој
веридби. Али невеста Марија је 1353. удата за господара Лезбоса, Франческа
Гатилузија. Апокавк је на крају 1342. хтео да се са Душаном састане код
Христопоља. Кантакузин је препоручио Душану да то уради и заједно су
стигли до тзв. Сланих језера, али до сусрета није дошло јер је умро Хреља
који је био посредник = Душан осваја нешто његових поседа, пре свега
Струмицу и Мелник. У то време је чак и Јован Александар саветовао
Душана (био често на страни царице) да задржи или убије Кантакузина јер ће
онда њих двојица без муке моћи да освоје царство Ромеја, што је Душан
одбио.

21
Тамара Сенић ИС18/60

Тада, крајем 1342., код Кантакузина стиже посланство великаша из Тесалије

(штитио њихове интересе као крупних поседника) и изјавили да су спремни
да га признају за цара, а он им као намесника послао нећака Јована Анђела.

У рано пролеће 1343. Кантакузинови и Душанови одреди су се поново

нашли под Сером. Српски краљ је житељима обећавао да ће се повући ако
предају град цару, у супротном ће пустошити (предводници опозиције
Константин Палеолог и серски митрополит Макарије). Они наравно одбијају,
а онда Кантакузин позива становнике да никога не пуштају у град него да
славе име Ане Савојске и чекају исход сукоба а Срби им неће ништа. Његов
гласник је исечен на 4 дела и окачен на 4 градске куле. Григора наводи да је
напао Сер и тврђаве до Филипа. Јован је хтео да се врати у Србију на шта су
његове присталице бурно реаговале. Морао је да настави према Дидимотици
али код Христопоља примио је писмо супруге Ирине која му је писала да се
не приближава ако нема довољно војске јер протостатор Андроник Палеолог
чека код Перитеориона, а са бродовима ће доћи и Апокавк. Морали су да се
врате у Србију. Касније му је Душан опет понудио малу и слабу војску,
Кантакузина захватила и несташица новца.

Прилике око града Верије: Арбен из Лерина (град на југу Пелагоније, значи
Душан дошао дотле), човек који је требало да као гласник Душана оде у
Верију и преговара о предаји града, дошао је у табор пролећа 1343. и кришом
саветовао Кантакузина да пише житељима Верије јер су они сигурно више за
његову власт. Јован је обавестио Душана који је рекао да не прави разлику
приђу ли житељи једном или другом. Краљево писмо је предато да се чита
јавно а царево тајно дато присталицама у граду. Великаши су обавестили
цара да су од почетка за њега али их је било страх Душана, а када је Јован о
томе обавестио краља овај је рекао да то треба привести крају, а Јелена му је
чак понудила своје најамнике Латине а и Душан неке. Уз Верију пришле му у
тврђаве Сервија, Платамон, Петра, Соск, Старидол. У причи Григоре нема
помена о неком пристанку Стефана Душана и Јелене, а камоли о давању
најамника; Кантакузин тајно преговара са житељима, Душан је хтео да их
потчини тако што ће у Верији населити Србе, а Кантакузин је кришом, као
због лова, напустио заједнички табор. Кратка хроника бележи да је
Кантакузин априла 1343. напустио табор српског краља и отишао и освојио
Верију.
22
Тамара Сенић ИС18/60

Други извори који говоре о Душановим освајањима: запис светогорског

манастира Дионисијата (1342/3. севастократор Србије кир Нићифор Исак
ушао у Берат у Албанији). Освојена и Кроја. Запис Јована Богослова на
псалтиру за Бранка Младеновића (6854. (1345/6.) 3. индикта освојио Костур,
Берат и Канину (индикт не одговара години)).

Значи у години 6851. (између 1. септембра 1342. и 31. августа 1343.)

освојио Воден, Лерин, Костур, Берат, Канину, Кроју и Валону (Воден,
Лерин и Кроја за време савеза). У акту од 28. марта 1343. Душан је
потписан као краљ, и самодржац свих српских и поморских земаља и честник
грчких страна. Слично и у повељи манастиру Св. Петра и Павла на Лиму из
октобра исте године самодржавни господар свих српских земаља и
поморских и грчких. У потврди Дечанске хрисовуље (између 1343. и
децембра 1345) У Христу Богу верни краљ свих српских и поморских земаља
и предела грчких и бугарских.

Претходни догађаји су били увод у раскид пријатељства Душана и

Кантакузина (прилазак великаша из Тесалије, освајање Верије и околних
тврђава), а истине ради цар није имао ни много користи од српских помоћних
одреда. Крај савеза је свакако био одлазак у Верију. Али ниједан од њих није
хтео да јавно откаже савез и обавезе.

После Јовановог одласка у Верију, Душан се враћа у Србију где се припремао

за градњу задужбине - Св. Арханђела код Призрена. (мај 1343.)

Кантакузин је добио коњицу из Тесалије (предводио нећак Јован Анђео) и

дошао до реке Галик код Солуна, а намесник града Михаило Мономах је
организовао жесток отпор. Душан је тражио натраг од Кантакузина оне
немачке најамнике који нису хтели да се повинују српском краљу већ су
Јована саветовали да се повуче у Верију. У Солун је требало да стигне и
Апокавк са Ромејима и Селџуцима, а Душан је писао и Мономаху и
наговарао га да нападне Кантакузина. Идући према Верији, Кантакузин је
застао на Вардару слутећи да се са друге стране налази српска војска = био у
праву, предводили је Стефан и Божикић и лагали су да су ту да му помогну
против војске из Солуна али овај је знао да ће га напасти истовремено са
Апокавковом војском. Током саветовања у царевом табору ту се појавио неки

23
Тамара Сенић ИС18/60

човек из оближњег села Гаврова који је у име неког давног добричинства

хтео да их преведе преко Вардара. Када су стигли до газа, Срби су их засули
стрелама али се цар докопао друге обале претварајући се да није схватио о
чему се ради па је наредио да се Срби не гоне. Солунска војска је касно
стигла. Кад је стигао у Верију даровао је и отпослао Душану немачке
најамнике и објавио да су на Вардару војници поступили противно
уговорима. Душан му је послао заповеднике Стефана и Божикића због
казне :) а овај их је само прекорио и опростио им = ниједан од владара није
био спреман да се јавно огласи као непријатељ.

Апокавк после овога шаље посланике и Душану и самом Кантакузину.

Душан је од Кантакузина као таоце тражио децу угледних житеља Верије да
они против цара не би ковали заверу:). Пошто ово није успело Душан је
Кантакузина позвао да дође у Србију и посаветује га око неких планова за
Угарску, али овај шаље сина Манојла и нећака па Душан није успео да га
зароби. Негде јуна 1343. Млечани су постали посредници у преговорима
између Цариграда и Душана = у Србију у јуну стиже Марино Винијер, а у
августу шаље Млецима обавештење да је обавио посао, а тада је донета она
одлука да се честита због веридбе Уроша и сестре цара Јована V Палеолога.
Тако је после неуспешног намамљивања послао посланике у Верију и
прекинуо мир и заклетве и објавио рат.

Кантакузин је одлучио да се обрати господару Смирне, емиру Умуру за

помоћ у опседању Солуна (нудио мир Ани Савојској у јесен 1342.), а
Апокавк и Мономах су због тога на вардарском ушћу поставили бродове да
га спрече да посланство оде у Смирну, али посланик Принкип је успео да оде.
Из Смирне је испловила турска флота са 200-300 бродова и стигла до
Солунског залива. Неколико бродова је отишло у Пидну да Кантакузина
поведе на Солун (пљачкали српску Македонију) а овај је Душану послао
посланство (Турци) да му каже да упркос свему није допустио да му Турци
пустоше територије :) и позвао га да са Јеленом и посланством крене у
Дидимотику. У јесен 1343. Кантакузин и Турци нису успели да освоје Солун.
Они су се (6000 Умурових људи) онда запутили према Тракији, и тамо
запосео тврђаве Св. Ирина и Повизд на јужним падинама Родопа. Обласни
господар крајева на јужним падинама Родопа је био Момчило, једно време и
у Душановој служби, у чијој војсци су били и Срби и Бугари. Он је прешао
24
Тамара Сенић ИС18/60

код Кантакузина, а онда су се за њега отимали Цариград и он и давали му

титуле (титула деспота из Цариграда, титула севастократора од Јована), а
када је постао самосталан погинуо 1345. У пролеће 1344. Умур је одлучио
да напусти Тракију због хришћанске лиге која је кренула на Смирну
(Млеци, родски и кипарски витезови, папа Климент VI), па је Душан стигао
до Зихне у југоисточној Македонији (јула 1344. хрисовуља у Филотеју којом
Душан дарује баштинске поседе великашима (архонтопулима) из Зихне,
можда јер су му отворили градске капије) јер је хтео да га нападне, а
бугарски цар до Стилвне. Тада је Душан вероватно освојио још неке градове
(Драма?, Трилис и Вронт (простагма кефалији ова два града Рајку наређује да
епископ Ферем прима 50 перпера које је даривала Јелена)).

Крајем 1344. дошло је до слања цариградског посланства у Дидимотику

јер су опазили да је ромејска држава распарчана на 1000 делова, да је
угрожавају Срби Трибали, Мизи Бугари и Персијанци Турци. Док је у
пролеће 1344. Душан боравио у Зихни, Селџуци који су се спасли са бродова
које су латински бродови уништили код полуострва Лонгос су намеравали да
копном дођу до Мале Азије. Душан је одлучио да у сусрет Турцима
пошаље најбољи део војске под Прељубом и они су се срели код
Стефанијане. Турци су се повукли у брда а Срби су оставили коње па су под
теретом оружја кренули за њима. Турци су као бежећи кренули ка њиховим
коњима и узјахали их и побили српску војску јер се она под теретом брзо
уморила у тој јурњави (друга половина маја 1344.) = први сукоб Срба и
Селџука на Балкану. Душан се вратио у Србију на кратко (Селџуци и
Момчило напустили Кантакузина).

Првог јануара 1345. Душан је био у Скопљу када је логотет Хрс писао
повељу за хиландарски пирг. У пролеће се Умур враћа и побеђују Момчила.
11. јуна 1345. заточеници Алексија Апокавка су га убили док је са једним
слугом обилазио нову затворску зграду. Сада је Кантакузин опет слао
посланство Душану упозоравајући да ће га напасти са Турцима ако не оде из
серске околине (замало да му отворе капије неки којима је обећао да ће бити
заповедници Сера), отишао пре него што су посланици стигли. Већало се да
ли да крене према Серу и избаци српске присталице или искористи прилике у
Цариграду и крене тамо. Кренуо на Цариград, али док је стигао присталице
царице су се већ организовале; Умур је отишао у Малу Азију а Душан је
25
Тамара Сенић ИС18/60

освојио Сер = белешка у кодексу Св. Јована Продрома бележи да је то

било 24. септембра 1345. (то је Душанова простагма коју је убрзо на грчком
издао) = дозволио монасима да на поседима насељавају елевтере (слободне
људе) и доделио им порески имунитет. Онда је у октобру издао и грчку
хрисовуљу са потврдом поседа и права (што се у средњем веку радило када
се промени власт). Ту је Дуброчанима 26. октобра издао повељу о укидању
царине у Требињу.

Душан је тада освојио и крајеве између Струме и Месте, као и Свету

гору атонску. У писму млетачком дужду у октобру Душан је титулисан као
господар скоро целог царства Византије. У новембру 1345. је као резултат
преговора Хрса са светогорским протом и сабором у Кареји настала општа
хрисовуља Стефана Душана издата свим светогорским манастирима =
монаси су пристали да се моле за краљеву душу и спомињу га (значи
признали му власт) али захтевали да прво помињу име василевса Ромеја,
задржали аутономију посебно при потврди прота, да им се потврде сви и
врате неки поседи, да војници напусте метохе и да их краљ више ту не
смешта, да не поставља кефалију у Јерисосу већ да њиме управља епископ
Свете горе, да чамци Горе, Комитисе и Јерисоса слободно плове Струмом без
намета, да се на њиховим имањима не врши катастарски попис, ослободио их
од пореза = први пут Света гора признала владара који није цар Ромеја.
Српска власт им је донела сигурност и још неким манастирима Душан
даривао више због последица грађанског рата него српских освајања. Тада је
освојена и Верија (Кантакузинов син Манојло ту заповедник). Краљ платио
да протерају Манојла.

Југоисточна граница српске државе до теснаца источно од Христопоља.

ЦАРСТВО У СРБИЈИ

Проглашење царства несумњиво је представљало важан и по последицама

далекосежан корак у политици државе Немањића, па је сасвим природно да
је идеја о томе постепено сазревала у плановима Стефана Душана.

26
Тамара Сенић ИС18/60

Преговори лета 1342. између Душана и Јована Кантакузина су показали

амбиције српског владара који је тражио византијске територије западно од
Христопоља. После освајања 1342/3. у његовим потписима се спомињу грчке
земље, односно титула честник Грком. Одлучујућа етапа у освајању
територија царства Ромеја, која је убрзала одлуку Стефана Душана о
проглашењу царства, уследила је у лето и јесен 1345. када је српски краљ
запосео крајеве југоисточне Македоније са полуострвом Халкидиком и
славним градом Сером.

На путу према царској круни Стефан Душан је потпуно следио византијске

узоре, према којима је уздизање једног василевса пролазило кроз одређене
етапе церемонијала. По старим римским обичајима, кандидат је најпре
требало да буде изабран за цара, да би се после тога обавио чин његовог
проглашења који није имао црквени карактер. Завршна церемонија
крунисања одвијала се у цариградској цркви Свете Софије. Том приликом би
васељенски патријарх кандидату ставио на главу царску стему и предао му
остале знаке царске власти. Избор за цара убрзо је нестао из византијске
праксе, али су се одржале церемоније проглашења и црквеног крунисања.
Некада су оне обављане у истом дану, а некада би између њих протекло
неколико дана, месеци, па и година.

Стефан Душан се најпре прогласио за цара, што је посведочено подацима

савремених извора. Свечана церемонија Душановог царског крунисања је
обављена у Скопљу, на празник Васкрса Господњег (16. априла 1346), али се
из повеља разабира да је он и раније имао титулу василевса. Јануара 1346.
даровао је прву грчку хрисовуљу светогорском манастиру Ивирону са
потписом Стефан у Христу Богу верни цар и самодржац Србије и Романије.
Дакле јануар 1346. сигуран је terminus ante quem проглашења Стефана
Душана за цара, међутим, поставља се питање друге временске границе тог
значајног чина на његовом путу према царској круни. Ту нам донекле може
помоћи општа хрисовуља Стефана Душана издата свим светогорским
манастирима новембра 1345. године, документ који је он потписао на
српском језику Стефан у Христу Богу верни краљ и самодржац Србије и
Романије. Све ово показује да је Стефан Душан проглашен за цара између
27
Тамара Сенић ИС18/60

новембра 1345. и јануара 1346.

Месеци до Ускрса 1346. обележени су занимљивим феноменом

истовременог постојања краљевства и царства у Србији, што се може видети
на новцу са натписом Rex Rascie-Imperator Romaniae.

У јануару 1346. Душаново посланство је стигло у Млетке носећи вести о

плановима за крунисање и понуду савеза за борбу против Византије. Велико
веће у Дубровнику је 23. марта 1346. одлучило да пошаље посланство
господину цару како би присуствовали чину крунисања.

О крунисању говоре пре свега савремени византијски историчари - Јован

Кантакузин и Нићифор Григора. У описивању догађаја после априла 1346.
ниједан од њих не придаје Стефану Душану титулу василевса већ га називају
краљем, пишући ту реч великим словом - Kralis - као да је у питању лично
име.

Опис царског крунисања је сачуван у тексту придодатом уз Раковачки препис

Душановог законика.

Пре крунисања Душан је морао да обави један важан посао: да српског

црквеног поглавара и свог поверљивог човека архиепископа Јоаникија
уздигне у ранг патријарха. Према правилима византијског церемонијала
само патријарх има право да крунише кандидата за цара. Проглашење
Јоаникија за патријарха обављено је у сарадњи са трновским патријархом
Симеоном. У изворима нема јасних података о времену Јоаникијевог
рукоположења, сигурно између јануара и априла 1346.

28