Professional Documents
Culture Documents
ЦРВЕНА НОВА ГОДИНА
ЦРВЕНА НОВА ГОДИНА
Откуд то да Срби данас славе Нову годину овако обесно и мрсно и то у сред Божићног
поста? Како нам се то догодило да је Нова година главни зимски празник, бар ако је
судећи по нашим псеудоелитама, медијима и трговачким ланцима?
Овакав вид прославе Нове године су нам донели Титови комунисти када су запосели
власт иза совјетских тенкова и каћуша 1944. године. Све је то чињено како би се у
народу потиснуло слављење Божића, Богојављења и Крсних Слава у јануару тј. како би
се Срби одвојили од Српске православне цркве.
Никада Срби пре комуниста нису на овакав начин славили Нове године. Комунисти су
то форсирали у школама, медијима и уопште у популарној култури. Генерације стасале
у Титовом комунизму уопште нису ни знале да постоји Божић.
Шта се заправо догодило?
Најпре, доласком Титових комуниста на власт Нова година је проглашена за државни
празник. Већ 1945. године одређују се три нерадна дана за Нову годину, медијски се то
промовише и отпочиње избацивање Божића из културног и народног живота. Убрзо
српски Божић Бата (тј. Свети Никола) постаје комунистички и совјетски Деда Мраз,
организују се новогодишње приредбе по школама, иде се у школу за Божић итд.
Све до 1919. године јулијански календар је био званичан у држави и тада је искључиво
Божић био државни празник, па се затим као Слава славио Свети архиђакон Стефан,
Свети Василије, Свети Јован Крститељ, Свети Сава итд.
Када је 10. јануара 1919. године држава званично усвојила грегоријански календар и
када је дошло до размимоилажења између државног и црквеног календара, световна тј.
државна Нова година се практично није посебно прослављала, нарочито зато што пада
у сред Божићног поста, а већина Срба је до 1945. године постило свих 40 дана.
У Југославији је прослава Нове године посебан значај почела да добија тек после
Другог светског рата. Иако је Закон о изједначавању старог и новог календара на овим
просторима (у Краљевини СХС) донесен 1919. године.
„Мали Божић“, како се називала Нова година, славио се ретко, само у градовима, као
обележје европеизације. У првим послератним годинама уведен је обичај свечаног
дочека Нове године, у штампи се појављују први огласи за прославе у хотелима и
ресторанима, организују се масовни дочеци у јавним просторима по узору на СССР
(тргови, домови културе, домови војске, фабрике и радне организације).
Јавне светковине бришу границе између личног и друштвеног и једна од примарних
функција им је интеграција. О томе се водило рачуна и када су организовани дочеци
председника СФРЈ - Јосипа Броза Тита. До појаве телевизије Тито је Нове године
дочекивао у ужем кругу пријатеља, а сваког 1. јануара на радију је преношена порука
којом је грађанима честитао наступајућу годину. Дешавало се и да се за Нову годину
буде ван граница земље, па би му био организован интиман дочек на броду Галеб или у
неком од локалних хотела. На пример, за дочек 1956. године у Египту требало је
пронаћи адекватно место, што није било тако једноставно јер је хотел у коме је Јосип
Броз са пратњом био смештен доста стар и претила је опасност да се соба сруши ако се
у њој покреће тридесетак људи. Алтернативно решење је био бар у приземљу хотела,
незгодан због великог броја редовних туриста.
Шездесетих година прошлог века, када ТВ преноси постају интегрални део
свакодневног живота, уз помоћ телевизијске слике Титови дочеци постају ‘приватни’,
’кућни’, скоро ‘породични’ догађаји које прати цела Југославија. Протокол Кабинета
председника од тада брижљиво води рачуна да се председник сваке године нађе у
другој републици СФРЈ и да поред свог приватног дочека са супругом и пријатељима,
посети и неку од масовних прослава, прошета улицама, провоза се градским превозом и
буде близу народа.
(Ана Панић кустоскиња, историчарка уметности)