БИСЕРИ

44

Уредник
Цвета Котевска
 МАЂАРСКЕ
НАРОДНЕ
БАЈКЕ

Н А Р ОД Н А К Њ И ГА
БЕОГРАД 1974.
 Изабрао и превео:
Иван Ивањи

Насловна страна
Љубиша Оџаклијевски
Илустрације
Надежда Виторовић
 СУНЧЕВИ ШУРАЦИ
Беше једном, ко зна где то беше, даље од седам пута седам држава, беше једном
један сиромашак. Тај сиромашак је имао три сина и једну кћер. Једног дана он осети
да му се приближава смрт. Позва к својој постељи три сина и овако им рече:
— Ја ћу данас умрети. Немам шта да вам оставим осим своје сиротиње. Сна­
жни сте, радити умете, можете да се бринете о себи. Али сестру своју дајте првом
просиоцу, без обзира када ће доћи дању или ноћу.
Старца сахранише са свим почастима. А трећег дана после сахране, око десет
сати у ноћи закуца на вратима.
— Ко то куца? — запита најстарији син.
— Просилац — зачу се одговор. — Хоћу вашу сестру за жену. Дајте ми је, као
што вам је отац на самрти наредио.
— Даћемо је, како је не бисмо дали — одговори најстарији момак — али уђи,
де, унутра, да видимо ко ће да води нашу сестрицу.
— Не могу да уђем — рече просилац — јер ја сам Сунце. Ако уђем, сви ћете се
у пепео претворити.
— Претворили се ми у пепео или се не претворили — одлучи најстарији момак
— ако не уђеш унутра, сестру ти нећемо дати.
— Сутра увече доћи ћу опет — рече Сунце — па ако је сутра не дате, неће се
ни удати.
Сутрадан у ноћи, у једанаест сати опет закуца на вратима.
— Спавате ли, момци? — запита Сунце.
— Сад ћу ја да му одговорим — рече средњи син.
Његова се два брата сагласише. Онда средњи син одговори овако:
— И спавамо, и не спавамо.
— Е па да ли ми дајете сестру, онако како вам је отац на самрти наредио?
— И дајемо, и не дајемо — одговори средњи момак. — Нити те је она видела,
нити си ти њу видео. Ако уђеш, даћемо ти је, ако не уђеш, нећемо ти је дати.
— Рекао сам већ да не могу да уђем. Ако је сад не дате, сутра ћу доћи још једном.
Ако се дотле не опаметите, остаће вам цура у кући.
Онда најмлађи син предложи:
— Браћо, дозволите да сутра ја говорим с њим.
Два брата се сагласише.
Када се спустио мрак, најмлађи брат је овако храбрио своју сестрицу:

5
 — Сабери, душо, све своје прње, вечерас ћеш отићи од куће.
Девојка је плакала што ће се удати и не видевши младожењу. Али је и поред
тога сакупила своје ствари, та знала је да ће узалуд чекати другог просиоца, ако се
не уда за првога.
Тачно у поноћ закуца на вратима.
— Спавате ли, момци? — запита Сунце.
Одговорио је најмлађи син:
— Уопште не спавамо, таман посла да спавамо.
— Е па кад не спавате, дајте ми своју сестру.
— Даћемо је, даћемо је. Стани ту близу врата, да бисмо лакше могли да ти је
предамо.
Сунце стаде пред сама врата. Најмлађи син отвори врата и девојка нестаде тога
трена, као да ју је сама земља прогутала. Не стигоше чак ни да се опросте од ње.
Три момка су се веома љутила што им је сестрицу неко тек тако однео, без го­
вора, без слова, не рече чак ни где му је стан. У том селу није био обичај да се тако
одводи млада. Зато одлучише да испитају куда је просилац одвео њихову сестру.
Као први, спреми се најстарији момак и крену да потражи своју сестру. Ту крај
села беше једно брдо, у том правцу пође. Кад стиже на врх брда, као да паде с неба,
пред њим се створи један чудотворни коњ, оседлан и зауздан, а две запаљене свеће
му у ушима.
— Куда ћеш, сирото момче? — запита коњ.
— Добро би било да и сам то знам — одговори момак. — Али, на жалост, ја то
чак и не знам. Знам само толико да тражим свог зета.
— Захвали богу што си мене срео — рече бели чудотворни коњ. — Ја знам где
ти станује зет. Само ме ти узјаши, па ћу те одвести код њега. Али добро затвори
очи и немој их отварати док ти ја не кажем, иначе ћеш изгубити живот.
— Ако је забрањено, ја их нећу отворити — рече момак и одмах скочи у седло.
Чудотворни коњ једанпут скочи, двапут се узвину, и већ се нађе горе у Сунче­
вом двору.
— Е па — охрабри момка — сад већ можеш да отвориш очи.
Момак их отвори, али их сместа поново затвори. Пред њим је стајало Сунце и
сијало јако, као што то захтева његова част. На срећу је препознало свог шурака и
ставило му црне наочари на нос. Онда се загрлише, пољубише и уђоше у кућу. Се­
стра је седела крај прозора, толико се заокруглила да је из ње просто певала срећа.
Брат и сестра се загрлише и пољубише. Затим уђоше три мале звезде и поставише
сто. Уђе једна дебела звезда и изнесе ручак.
Пошто су већ толико јели да више нису могли ни да се макну, рече момак свом
зету:
— Дозволи ми да сутра ја радим уместо тебе.
— Драге воље, шураче — рече Сунце. — Али поштено да урадиш све моје по­
слове и да не скренеш са прописаног пута, иначе ћеш се горко покајати.
Сутрадан се момак опреми. А сестра му стави у торбак боцу вина, две главице
лука и соли. Момак скочи на белог чудотворног коња и крену путањом сунца, све
укорак, како и јесте ред.

6
 Тако су ишли, ишли, док нису стигли пред неки велики мост. Али на мосту ни­
је било једне даске. Момак сиђе с коња. Нађе дрво, ексере и чекић. Поче да ради и
поправи мост. Таман је хтео да крене даље, кад му до уха допре весело подвриски­
вање. Под мостом су се купале мале звезде, гњурале се, прскале и зивкале момка да
дође и он да се купа. Обећавале му да ће се одмах подмладити, ако се с њима окупа.
Момак није више био најмлађи и помисли а зашто да се не подмлади. Скочио
је са чудотворног коња, збацио са себе одело и ушао у воду међу звезде које су се
купале. Када се већ довољно купао, изађе из воде, обуче се, узјаха чудотворног коња
и повуче узде. Али чудотворни коњ ни да се помакне. Момак поче да га испитује
зашто неће да крене. Он ни не одговори. Шта је могло да се ради, момак се лепо
окрену и одјаха кући.
Код куће га Сунце запита:
— Е па, шураче, је си ли завршио мој посао?
— Јесам, зете.
— Ниси, вала, шураче, ниси ми завршио посао! Ниси доспео ни до пола пута,
а већ сп скренуо са прописаног правца. Лично сам морао да завршим све уместо
тебе. Да сам се поуздао у тебе, земљорадници на њивама би мене проклињали. Ка­
жњавам те тиме да нем и глув одеш својој кући.
Зет је дигао руку до своје косе, изабрао један дебели зрак сунца, завезао га мом­
ку око струка и тако га спустио на оно брдо где се срео са чудотворним коњем.
Оданде је брзо нашао пут до своје куће.
Два брата се обрадоваше кад га видеше како се приближава. Рачунали су да им
доноси вест о њиховој сестри. Прво га је један питао, затим га је други питао, али
узалуд су га питали, он није чуо ни једно питање. А све да га је и чуо, није могао да
одговори, та био је нем. Само је нешто мрмљао и објашњавао руком.
— Е па — рече средњи момак — видим да нема друге него ја да кренем и доне­
сем вести о нашој сестри.
Обесио је торбак о врат, узео штап у руке и кренуо у бели свет. Тек је доспео на
крај села, већ се пред њим створио бели, чудотворни коњ и запитао га куда ће.
— Ја бих и сам волео да то знам — одговори средњи момак.
— Ако ти не знаш, ја знам — рече чудотворни коњ — седни ми на леђа и за­
твори очи. Кад будем рекао, можеш их отворити, онда ћемо бити тамо камо се ти
спремаш.
Момак послуша узјаха чудотворног коња и чврсто затвори очи. Чудотворни
коњ једанпут скочи, двапут се узвину, па већ стаде у Сунчевом двору. Опет је било
црних наочари, радости и весеља.
После ручка средњи момак предложи:
— Дозволи, зете, да сутра ја радим твој посао.
— Драге воље, шураче — одговори Сунце. — Али поштено да завршиш све
моје послове и да не скренеш са прописаног пута, иначе ћеш се горко покајати.
Сутрадан и он крену на пут добро опремљен, као што је већ ред. Убрзо стиже
до моста, где су се купале мале звезде, али једне даске опет није било. Он сјаха и
оправи мост. Мале звезде, које су се купале, узалуд су га зивкале, мамиле, он настави
право својим путем.

7
 Убрзо стиже до другог моста. Био је то неки лепи мост, али и овде је недостајала
једна даска. Средњи момак се брзо лати посла и за час поправи и тај мост. Кренуо
би даље, али у води су се купале звезде: Даница, Велика Кола и сви Влашићи. Сви
су се у сласт купали и љубазно га звали да дође и купа се са њима. Како је брзо радио
и сав се ознојао, реши да се умије. Скину одећу и уђе у свежу воду. Затим се обуче
и узјаха коња. Али узалуд га је молио, чудотворни коњ се није ни помакао. Питао
је коња зашто се увредио. Али није добио одговор. Шта је могао да ради, окрену се
и одјаха кући.
— Е па шураче — распитивало се Сунце — да ли поштено завршио све моје
послове?
— Јесам — одговори момак.
— Ниси, шураче, уопште ниси. Једва да си стигао до пола пута и већ си скренуо
са задатог правца. Лично сам све завршио уместо тебе. Да сам се поуздао у тебе,
жетеоци би још увек стајали на њиви и проклињали мене. Кажњавам те тиме да
нем и глув одеш својој кући.
Сунце није више ништа ни рекло, него момка на једном сјајном зраку спусти
на земљу. Чим га примети да долази, најмлађи момак изађе пред свог старијег брата
и поче да га испитује да ли је нашао сестру. Али је и средњи момак био и глув и нем,
ништа се од њега није могло сазнати. Онда најмлађи момак рече у себи:
„Кренућу и ја, ко зна, можда ћу ја имати више среће.”
Чим изађе на капију, одмах пред њега скочи бели чудотворни коњ. Рекоше један
другом што је требало, па чудотворни коњ заједно са момком одлете до Сунчевог
двора. Настаде велико грљење, велика радост. Никад у свом животу најмлађи мо­
мак није тако живео као код свог зета.
Шта ли је мислио, шта није мислио, и он је замолио зета да му дозволи да уради
његов посао. Зет је то дозволио.
Сутрадан крену као и његова два старија брата. Стиже до првог моста — по­
прави га. Звале га мале звезде, које су се купале, да се окупа са њима. Не послуша их.
Доспе до другог моста, поправи и њега. Виде како се купају звезда Даница, Велика
Кола и сви Влашићи. Звали су га љубазним речима, али звали су га узалуд, он верно
настави прописаним путем.
Не стаде све до трећег моста. И на том мосту није било једне даске. Ништа
друго није могао да учини, већ сјаха са чудотворног коња да поправи мост. Баш када
је намештао даску, поглед му кроз пукотину паде доле. Само што му дах није застао’
У потоку се купао Месец у виду лепе девојке. Када је приметила момка, насмешила
му се позивајући га да се окупа и он. Момку се јави силна воља да се и он окупа,
силна воља, али сместа скочи на чудотворног коња и одјаха што је брже могао.
Тога трена мост се претвори у пламен, горео је и праскао, замало и момка није
спржио. На обали су трчкарали златоруни јагањци, а свако је имало ведро о вра­
ту. Поливали су мост. Али то ништа није помагало, што су више воде доносили,
пламен је горео све силније.
Даље од моста ширила се зелена ливада. Њена густа трава била је висока све до
колена, па ипак су по њој пасле тако јадне краве као да су се даске кретале на четири
ноге.

8
 Момак одјаха даље. Убрзо стиже у густу шуму. На једном пропланку виде по­
стављени сто. Око њега их је седело шесторо, шесторо ловаца. У ваздуху је лебдела
боца вина као лептир, чим би се нека чаша испразнила, боца би долетела и сместа
је напунила. Ловци га позваше да седне поред њих. Момак се пристојно захвали,
али не седе међу њих, рече да није гладан.
Прошавши шуму, стиже до расцветане ливаде. Чим га цвеће угледа, поче да ра­
сте, а кад је нарасло тако високо да је могло да се дохвати, поче га људским гласом
молити да га откине. Најлепши цвет заиста и откиде и задену га за шешир. На крају
ливаде наиђе на један бунар. Сјаха да пије, а и коња да напоји. Тек што је кап једну
попио, пред њега скочи неки ружан старац.
— Откинуо си ми цвет — рече — сад ћу ја тебе да откинем.
Али приђе и један лепи старац и поче да моли оног ружног да не дира мом­
ка. Док су се два старца погађала, момак скочи у седло и за трен ока се створи у
Сунчевом двору.
— Добро ми дошао, драги мој шураче — прими га Сунце. — Да ли си ми за­
вршио посао?
— Јесам, како га не бих завршио.
— Е па онда ми испричај како је све било.
И најмлађи момак све потанко исприча.
Затим га Сунце запита:
— А знаш ли какви су то јагањци трчкарали око моста који је горео?
Момак одмахну главом да не зна.
— То су поклоњени јагањци, поклони кумова. Нису их дали чиста срца, зато
толико трчкарају, зато не могу да угасе ватру.
— А оне јадне краве, зашто оне не могу да се угоје на онаквој доброј ливади?
— И то су поклони. Али они који су их поклонили, покајали су се, па зато се
сад краве не могу да угоје на лепој, доброј ливади. А ружни старац, који је хтео да те
откине, он је био краљ цвећа. А онај други старац био сам ја. Спасао сам ти живот
зато што си ме поштено служио. До постављеног стола си могао да приђеш, то сам
ја хтео да те угостим. Ништа зато, угостићу те сад.
Седоше за трпезу да једу и пију. Сунце му даде један хлеб и рече да га код куће
пресече напола, једну половину нека да једном брату, а другу другоме.
Момак седе на белог чудотворног коња. Коњ једанпут скочи, двапут се узвину
и већ се нађе пред њиховом капијом. Хтеде да га уведе у шталу, али чудотворни
коњ је нестао као да га је земља прогутала. Момак уђе у кућу. Пресече хлеб на две
половине, онако како му је зет објаснио. Једну половину даде једном брату, а другу
другоме. Пошто су браћа појела и последњи залогај, обадвојица проговорише.
Ако нису умрли, и отада непрекидно причају.

10
 НЕБЕСКА ГОЗБА
Била једном два кума. Један се звао Лепикум, а други Полуглави. Та своја имена
нису заслужили, јер је Лепикум био ружан, а Полуглавом није недостајало ниједно
парче из главе.
Једном су оба кума огладнела, па су кренула да пецају. Пецали су цели божји
дан, али, баш зечји реп није дугачак, па ни рибу дужине зечјег репа нису упецали.
На крају се чак и вече спустило али они нису престали са пецањем не би ли упецали
нешто макар да само окусе.
Сав им је труд пропао, рибе нису чак ни видели а камоли да су неку упецали. А
од глади само што се нису избечили.
Тек су престали да пецају, када се толико смркло да више нису видели ни воду
нити један другога. Село је било далеко, кући више нису могли да стигну. А ни
иначе нису имали много воље да крену кући, та глад их је довела овамо, на обалу
потока. И они се осврнуше где би да отпочину.
Од куће су кренули у кошуљи и гаћама. Сада су се немилосрдно смрзавали. Гре­
бали су земљу око жбуња да би нашли суве траве па да на њој спавају.
Како траже и копају, изненада се нешто зачу у жбуну. Ухвате га, погледају, кад
оно — малено, малено прасенце. Много су се обрадовали, та већ тако давно ништа
нису јели да су већ помислили да уста ваљају само за разговор и ни за шта друго.
Заклали су прасенце, заложили ватру и лепо га пекли на ражњу све док није
постало сасвим румено. Али како се прасенце пекло тако се и скупљало, па је било
више ражња него печења.
Лепикум гледао, гледуцкао прасенце. На крају проговори:
— Чуј ме, куме. Ја бих нешто реко.
— Слушам те — одговори Полуглави.
— Ово се прасенце толико смањило да то више и није прасенце.
— Малено је, малецно — сложи се Полуглави.
Лепикум овако настави:
— Та вечера се толико смањила да то више и није вечера. Ако обадвојица буде­
мо јели, не само да сити нећемо бити него ћемо се чак још и љутити.
— То је тачно — рече Полуглави — али шта да радимо, кад друге вечере нема­
мо?
Лепикум је једно време ћутао, размишљао, кидао се. Затим опет проговори:
— Ја бих нешто реко, куме.

11
 — Слушам те — одговори Полуглави.
— Хајде да одспавамо, куме — рече Лепикум.
— Можемо да спавамо — пристаде Полуглави — само од тога нећемо бити
сити.
— Али не само да спавамо, куме — настави Лепикум — него и да сањамо. А
прасе ће појести онај ко лепше буде сањао.
Полуглави се озбиљно замисли. Што је дуже размишљао, то му се више свиђала
понуда. Или нешто сањао, или не сањао, али ће свом куму слагати такав сан да ће
само зинути. Па ако он исприча лепши сан од кума, припашће му цело прасенце.
Појешће му чак и оне слатке кости.
Како је то смислио, сместа је заспао.
А Лепикум је само на то чекао. Извадио је свој нож, узео прасе и у сласт га
појео. Није се много ни журио, јер јело заиста прија само ако се сваки залогај дуго
преврће у устима. Када је нестало меса, посисао је кости и исисао и срж из њих.
„Е па баш је пријало” — рекао је у себи. Затим се и сам прућио и мирно спавао.
Пред зору Полуглави се пробудио. Глад га је пробудила. Видео је да му кум још
хрче. Гурнуо га је да се пробуди.
Лепикум је прво трљао очи, а затим је упитао.
— Шта си сањао, куме?
— Дивно сам сањао — хвалио се Полуглави. — Откад је света и века, смртни
човек ништа лепше није сањао.
— Само ти причај! — храбрио га је Лепикум.
— Е па сањао сам — причао је Полуглави — да су са небеса спустили једне
дугачке мердевине. Крај им је дошао баш овамо где ми сада нога стоји. Мало сам их
чак и гурнуо ногом, да видим да неће пасти. Али нису се ни помакле, иако је низ
њих, степен по степен, силазило дванаест као снег белих анђела. Долазили су лепо,
лагано. Када су стигли до мене, главни анђео ме је питао да ли се нећу наљутити
ако ме позове на вечеру. А зашто бих се љутио? одговорио сам. Уто сам већ корачао
заједно са анђелима горе, уз мердевине. Горе ме је сачекала постављена трпеза. Сео
сам, а анђели су ме хранили и појили, доносили су све што су ми очи и уста само
зажелела.
Затим је Лепикум запитао:
— Па јеси ли добро вечерао, тамо горе на небесима?
— Јесам ја — рече Полуглави.
— Баш сам и мислио да ће то тако бити — продужи Лепикум. — Зато, чим сам
те видео тамо горе за небеском трпезом, одмах сам устао и појео оно наше прасенце
све до последњег залогаја. Ако си се ти заситио горе на небесима, а зашто ја не бих
могао да се сит наједем овде доле, на земљи?
Полуглави се веома растужио кад је то чуо. Али стидео се да призна да га је кум
насамарио.

12
 КРОЈАЧ И ДВА ДИВА
Беше једном, где ли то беше, негде даље од седам пута седам држава, беше јед­
ном један кројач. Био је то сиромашан кројач, најсиромашнији у целом селу. Није
могао тако да поживи, па је кренуо у једно друго село, где га нико жив није позна­
вао.
Ушао је у крчму и наручио литар вина. Није попио још ни половину, а већ је
говорио:
— Нема ниједног тако снажног човека на свету као што сам ја.
А кад је попио и другу половину вина, он је рекао:
— Јер ја сам толико снажан да седморицу могу да оборим једним јединим удар­
цем.
У то село долазила су два дива. Били су разбојници. Долазили су сваке ноћи, а
никад се нису враћали празних руку.
Кмет је чуо да је у село стигао неки страховито снажан човек. Толико снажан
да може седморицу да обори једним ударцем.
И тако је кмет дошао до кројача:
— Јеси ли ти тај човек који може да обори седморицу једним ударцем? — за­
питао га је.
— А ко би други могао да буде? — одговори кројач.
— Ми не тражимо да обориш седморицу — рече кмет. — Биће довољно да
обориш двојицу. Али они су дивови.
— Ништа за то — одговори кројач. — Докрајчићу ја њих.
— Ако их докрајчиш — обећавао му је кмет — добићеш шест товара злата.
Кројач се дубоко замислио. Затим заврте главом:
— То неће ваљати.
— Зар ти није довољно шест товара злата?
— Довољно је, довољно — рече кројач. — Али толико злата сам не могу да
понесем кући, без обзира колико сам снажан. Дај ми уз сваки товар још по шест
волова.
И споразумеше се. Кмет се вратио кући, а кројач се сакрио да вреба на дивове.
Усред ноћи дођоше дивови. Нису то били мали дивови, него, заиста, огромни.
Кројач није видео ни дрво које би било тако високо као што су то били ти дивови.
Сваки од њих је носио по врећу на леђима. Вреће напунише, па кренуше кући.

13
 Кројач је пошао њиховим трагом и отпратио их је дубоко у прашуму. Тамо су
дивови јели, пили, па су легли и тако захркали да се чуло све до десетог села.
Кројач је нешто смислио и вешто се попео на један велики храст. Потражио је
један жир и вешто њим циљао у нос већег дива. Оштри жир је куцнуо дива по носу,
он је обрисао нос и гурнуо свога друга.
— Остави ме да спавам на миру! — рече.
— Нисам те ни дотакао — одврати други.
Кројач је опет откинуо један жир и поново га бацио на нос већег дива. Тај је
опет гурнуо свог друга.
— Смири се већ једном, иначе ћу те треснути.
— Не лудуј — рече други.
Кројач је опет узео један жир и бацио га на нос већег дива.
Сад овај више није рекао ни речи, само је скочио и ухватио свог друга за гуњ
на грудима. Повукао га је нагло горе, па га тако ошамарио да је опет пао.
— Е па, псето једно, сад ћу те убити! — запретио је мањи див. Истргао је храст
са корењем. Други је дохватио други храст. Али случајно баш онај на коме се сакрио
кројач. И како је замахнуо њиме, кројач је прелетео преко пола прашуме и тако
треснуо на земљу да је под собом ископао јаму.
Онда се зачуо страховити урлик и ужасан тресак. Кројач се врати да види шта
је свршио. Два дива су испружена лежала на земљи. Тако су се тукли да су један
другога истовремено убили.
Кројач је погледао да ли су заиста мртви. Кад је видео да се више не мичу, оти­
шао је до кмета.
— Е па, господине кмете — рече — било је тешко, али на крају сам их ипак
убио.
Кмет није хтео да поверује док није властитим очима видео да кројач говори
истину. Онда му је дао шест товара злата и уз сваки товар по шест волова. А кројач
се вратио у своје село. Није више имао никаквих брига, јер је постао најбогатији
човек у селу.
 СВИЊАР И КРМАЧА
Поп је изашао на трем и видео свињара.
— Ху-ху! Свињару, дођи, де, на час! — викну.
Свињар приђе и запита:
— Шта желите, велечасни?
— Зечјег меса, сине. Горим за њим, толико га желим. Потрчи у шуму, па ми
ухвати једног зеца.
— Време је послу, не могу ја сад да идем у шуму — рече свињар.
— Не тражим ти ја то забадава — одговори поп. — Ако ми до вечери донесеш
зеца, даћу ти за награду крмачу.
Свињар више није рекао ни речи, само је потрчао у шуму. Видео је зечеве, и то
не једног, али залуд их је звао, ниједан није хтео да стане.
У селу је био и један ловокрадица, који је дивљач хватао помоћу клопке. Али
не у шуми, него међу жбуњем. Свињар се неко време тужно врзмао међу дрвећем,
али пошто зеца није могао да ухвати, тужан је кренуо кући. На рубу шуме, између
жбуња, други свињар је чувао прасад.
— Еј, шта ти тражиш овде код нас? — запита онај други свињар.
— Тражим зеца, куме — гласио је одговор.
Још није ни изговорио реченицу до краја а већ је угледао зеца који се ухватио у
клопку. Био је леп, био је велик, био је дебео. Таман за печење.
Свињар се сагао, отворио клопку и зеца подигао за уши. Није се чак ни испра­
вио, него је сео, јер му је нешто пало на памет. Ништа друго него баш то да је сад
већ зарадио крмачу. Е, па кад ју је зарадио, одвешће је кући, утераће је у обор. А
тамо ће крмача да опраси деветоро прасића, као што то приличи ваљаној крмачи.
Прасићи ће порасти, па ће се и сами опрасити. Свако по деветоро. Имаће деведе­
сет и девет свиња. Али онда неће више он бити свињар, него ће онако господски да
викне свињару: — Хуху! Свињару, дођи, де, начас!
Међутим, како викну тако и руку подиже, а зец хитро побеже.

15
 ДВА ЗМАЈА И ДВА МОМКА
Беше једном један сиромашак, а тај сиромашак је имао два сина. Један се звао
Иштван, а други се звао Јанош. Та два сина су по лику и облику много личили један
на другога, али су по природи били веома различити. Иштван је увек ходао намр­
гођен, без обзира шта радио, радије је ленствовао, никада се није много трудио.
Осим тога, мучила га је и завист. Јанош никад није био уморан ни од рада, ни од
радости, а ако је имао макар само корицу хлеба, већ је радо даривао онога ко би
имао још мање од тога.
Сваки пут када би сиромашак видео свог сина Иштвана како ленствује, гово­
рио би да ће Иштван све до смрти остати просјак, а да ће се Јанош обогатити.
— То је немогуће, драги мој оче — говорио би Јанош — јер ако ја ишта будем
имао, даћу и њему. Ја волим свог брата.
Једног дана, краљ је преко добошара обзнанио да ће дати своју кћер и пола кра­
љевине ономе ко ту његову кћер ослободи. Бедна принцеза је пала у страховиту
невољу. Прво се свиђала седмоглавом змају од бакра, а затим је дошао седмоглави
змај од гвожђа, па се допала и њему. Змај од бакра је сео насупрот принцезе и рекао:
— Ја се више ни помаћи нећу одавде док ми не даш своју руку.
И змај од гвожђа је сео наспрам принцезе и заклео се на сличан начин.
— Нека се не зовем Змај од гвожђа, ако се покренем ма и за педаљ док ми не
даш своју руку.
Принцеза никако није желела да постане госпођа змајевица, није дала своју
руку ниједном од змајева. Али било шта да је рекла, два змаја остајала су тамо поред
ње — пазили су један на другог и пазили и на принцезу. А да је неко не би могао да
уграби, и њу су претворили у змаја. И тако, кад би неко ушао у престону дворану,
тамо би видео краља како тугује. А наспрам њега, тесно један до другога, седела
су три змаја, толико су личила један на другога као да су змајеви близанци, а то је
заиста веома велика реткост. И та три змаја такође су туговала.
Када је сиромашак чуо за ту вест, рекао је свом сину Иштвану:
— Од тебе иначе немам никакве користи толико си лењ, хајде иди да окушаш
своју срећу, можда ћеш стећи пола краљевине.
Иштван се тешком муком припремио за пут и кренуо је да ослободи принцезу.
Прошао је кроз мрклу шуму, па је, прошавши кроз мрклу шуму, стигао до свилене
ливаде. Дотле се већ заморио, отворио је своју торбу и почео да једе погачу, коју је
понео од куће. Јео је помало, јео, па се наљутио. Видео је, наиме, да се око мрва у

16
чопорима окупљају мрави. Због своје пакости, покупио је мрве, згазио мравињак
и наставио својим путем.
Тако се љутио, гунђао, а изненада је опазио језеро са плавом водом. У том се је­
зеру купало дванаест златножутих патака. Због тога се момак толико наљутио да је
дохватио гомилу камења и почео да се баца на патке. Оне су се уплашено разбежале
и одлетело им је добро расположење.
То је Иштвана донекле смирило и пружио је кораке. Сутрадан ујутро је стигао
пред краљев град. Закуцао је на капији. На његово куцање отворио се мали прозор
на капији, кроз који је нека ружна старица бацила поглед.
— Шта ти хоћеш, момче? — питала је.
— Дошао сам да ослободим принцезу — рекао је Иштван.
Старица је отворила капију и просула џак проса на земљу.
— Покупи, сине — храбрила га је. — То је прва проба.
Иштван би покупио просо, али како се растурило на све стране, одасвуд су се
појавиле чете мрава и тако очистиле земљу да није остало ни једно једино зрно.
Тога дана је момак узалуд куцао, нико му више није отварао. Али ујутро је она
ружна вештица поново погледала кроз прозорче. Кад је видела да је момак још ту,
узела је дванаест златних кључева и бацила их у језеро.
— Потражи кључеве, сине — храбрила га је. — То је друга проба.
Момак је скинуо одећу, ушао у језеро, све до вечери је претраживао блато, али
узалуд.
Трећег дана је ногом бесно ударао у капију, тако да је читав град одјекивао.
— Је ли, ти, шта ти ту хоћеш? — напала га је она ружна стара жена. — Ниси
успео са оне две пробе, па сад лепо иди кући док можеш.
Али момак се узјогунио, кад је већ дошао довде, неће да оде а да не сврши по­
сао. Све дотле је викао док старица није отворила капију и одвела га у престону
дворану. Иштван је на једној страни видео краља, коме су сузе текле потоцима, а с
друге стране три змаја. Сва три змаја су била тужна, сва три змаја су плакала.
— Који од њих је принцеза? — питала је ружна старица.
Било је тешко да се од три пљунуто једнака змаја каже који од њих није прави
змај. Момак је насумце показао на једног и рекао да је то принцеза. Наравно да
није погодио.
Још честито није ни изговорио до краја, а два права змаја већ су рикнула. У салу
је упао један див, зграбио је момка, изнео га пред град и треснуо о земљу. Земља се
отворила и прогутала га.
Сиромашак је чекао, чекао да му се син врати. Када је изгубио сваку наду, рекао
је свом млађем сину:
— Иди, Јаноше, покушај и ти.
Јанош је узео торбу и кренуо кроз мрклу шуму. Кад је, прошавши је, стигао до
свилене ливаде, и он је огладнео. Сео је на један кртичњак и загризао погачу. Мрве
су пале на траву и мрави су почели да се окупљају. Када је видео колико су, сироти,
гладни, смрвио је целу једну погачу и бацио им да се и они сити наједу.
Понеки мрав је толико ждерао да је двоструко нарастао. Момак се због тога
тако орасположио да је звиждећи наставио својим путем. И баш кад је најлепше

17
звиждао, пред очима му је блеснуо неки сјај. Било је то језеро са плавом водом, у
коме се и сада купало дванаест малих патака. Чим су угледале момка, све су му се
окренуле.
„Шта ли желе?” — размишљао је момак. Али затим му паде на памет да су свака­
ко и патке гладне. Праведно им је поделио шест погача. Патке су захвално махале
крилима, као да их је спасао.
Сутрадан ујутро Јанош је угледао краљеву палату, па да не губи време, одмах је
закуцао на капији. После куцања се отворио мали прозор на капији и кроз њега је
бацила поглед она надасве ружна старица.
— Шта хоћеш, момче? — питала је.
— Дошао сам да ослободим принцезу — одговорио је Јанош.
Старица је просула врећу проса пред капију и рекла:
— Покупи, сине. То је прва проба.
Јанош би почео да купи просо, како не би. Или се није још ни покренуо, већ су
се појавиле чете мрава и оно грдно просо вратиле у врећу. Јанош је вешто завезао
врећу и викнуо старици кроз капију да је просо спремно.
Старица није рекла ни речи, само је бацила дванаест златних кључева у језеро
до града. Главом је махнула да Јанош потражи кључеве.
Момак је почео да скида одело, али још ни кошуљу није свукао преко главе, већ
је видео како му прилазе дванаест малих патака. Свака патка је у кљуну држала по
један златни кључ.
Поново је момак викнуо старицу, рекавши јој да су ту и кључеви.
— Знам, душо — чула се старица с оне стране капије.
— Како ви то знате? — распитивао се Јанош.
— Ја то знам, отуда, сине, што сам се баш сада претворила из гадне старице
у прелепу вилу. Три стотине година већ служим у овом граду. Ти си ме спасао зле
мађије тиме што си имао добро срце и нахранио мраве и патке. Ти си мени помагао,
а сад ћу ја теби да помогнем.
Вила је отворила капију. Њен лик се променио, али њен гуњ није.
Али без обзира на то колико је прљав и ружан био на њој гуњ, њена је лепота
била тако блистава да су Јаношу очи засузиле као да је погледао у сунце.
— Унутра су три змаја — објашњавала му је вила. — Принцеза је она која је
седму главу савила у крило. Узми овај мач, њиме ћеш посећи два змаја. Кад будеш
готов с њима, обуци овај хаљетак од игала, па овде, где сад стојиш, три пута лупи
ногом о земљу. Онда ће се појавити див, који је заробио твог старијег брата. Остало
ћеш већ и сам видети.
Вила ништа друго није рекла, одмах је полетела.
Журила се да се врати у далеку земљу вила, где су њен отац вилењак и њена мајка
вила већ три стотине година били без вести о њој а то је, богами, и међу вилама
много времена.
Јанош је узео мач и ушао у престону дворану. Краљ се савијао на свом престолу
и сузе су му текле потоцима. Наспрам њега три змаја су такође плакала.
— Је ли, момче, која је моја кћи? — питао је краљ све кроз плач.

18
 — Која би била — слегнуо је Јанош раменима — но она која је седму главу са­
вила у своје крило.
Али тога часа је извукао мач и почео да удара час на једног змаја, час на другог.
Колико год пута би замахнуо мачем, толико пута би одлетела по једна змајева глава.
Прво је змај од бакра испустио душу. Чим се испружио, принцеза је од темена до
појаса поново постала човек. Змај од гвожђа је пао на колена и молио момка за ми­
лост, да му остави бар последњу главу на рамену, да не ражалости његове родитеље,
та имају они и иначе довољно брига. Али Јанош није имао милости, него је спретно
одсекао гвозденом змају и последњу главу. Тога часа се принцеза и од појаса до пете
поново претворила у људско биће.
Јанош је оставио кћер и оца да се радују једно другом, па је отишао пред ка­
пију. Тамо је трипут лупио ногом о земљу, земља се растворила и кроз пукотину
се појавио див. Био је толики да су му уста била као пекарска пећ, а сваки зуб као
наковањ.
— Шта тражиш, ти безобразни црве! — грмео је страховитим гласом. — Сад
ћу те прождрати.
Заиста је хтео да га прогута, али је на Јаношу био хаљетак од игала, па је оно
мноштво игала боло диву уста и језик. Није могао да га прогута, није могао ни да
га испљуне, није могао ни да га прегризе, јер је Јанош чучнуо испод његовог језика.
На крају је див почео да га мољака.
— Бићу ти слуга до смрти, до смрти ћу се молити за тебе, само сад изађи из
мојих уста.
— Изаћи ћу — одговорио је Јанош — ако ми испуниш три жеље. Прво, врати
ми мог старијег брата.
— Враћам га — стењао је див. Испружио је руку и иза себе, из пукотине, изва­
дио Иштвана и читавог га ставио на земљу.
— Закуни се светом заклетвом — наставио је Јанош — да ћеш се одселити одав­
де и настанити па неком другом месту.
— Заклињем се! — стењао је див.
— А као треће, желим — наставио је Јанош — да ми даш две велике греде.
Див је потражио две дебеле греде. Јанош је греде поставио у устима дива тако
да зликовцу не успе да га прегризе. Затим је вешто скочио на земљу.
— Порасти ми што више, куме! — опростио се Јанош од дива и хитрим кора­
ком ушао у палату. Оданде више никад није ни изашао, јер је тамо у слаткој срећи
живео са својом прелепом принцезом све до смрти. А див је од страха побегао и
више нико није ни чуо за њега.

19
 КРАЉ МАТИЈА И ЧИЗМАР
Живео је једном у Будиму граду један сиромашан чизмар. Одлучио је да сашије
лепе, парадне чизме и да их однесе краљу као свој поклон. Када су чизме биле го­
тове, узео их је у руке и кренуо у палату. Али на самом улазу у палату зауставио га
је један стражар:
— Куд си пошао, бедни чизмару?
— Пошао сам пред лице краља Матије. Носим му на поклон овај пар чизама.
— Ја ћу те пустити, али само под једним условом — рече стражар.
— Шта желиш?
— Само толико да ми после даш половину од онога што ће ти краљ дати за
чизме.
Шта је чизмар, сиромах, могао да ради, обећао је и пошао даље. Али пред кра­
љевом собом опет се нашао са једним стражарем. И тај га је зауставио, баш као и
први стражар, и затражио од њега половину од онога што ће му краљ дати.
Чизмар је то и њему чврсто обећао.
На крају је чизмар доспео пред лице краља и предао му чизме. Краљ Матија се
толико обрадовао да их је сместа и обуо. И чизме су му тако пристајале као да су
му их насликали на ноге.
— Шта да ти поклоним за те лепе чизме? — запитао је краљ Матија чизмара.
— Ако вас не увредим тиме, краљевско величанство, поклоните ми за чизме
сто батина.
Краљ није хтео да поверује својим ушима.
— Тражиш сто батина за те дивне чизме?
— Тражим — рекао је чизмар.
Краљ се чудио, јер је, додуше, наређивао да се понеко избатина, и то не баш
ретко, али никад га нису молили за то. На крају је слегао својим краљевским раме­
нима.
— Па — рекао је — ако ти имаш тако чудан укус, нека ти буде, ја немам ништа
против тога.
Одмах је позвао свог управника двора, а управник двора слуге. Слуге су донеле
клупу на коју су се поваљивали кривци. Затим су ушла четири весела пандура, да
сад одсвирају чизмареву песму.
— Е па хајде, стари, лези! — храбрили су га.

20
 — Нисам ја заслужио тих стотину батина, ваше краљевско величанство — ре­
као је чизмар — него она два стражара, која су ме пустила унутра. Јер они су ми
затражили по половину од оног, што ћу добити као поклон за чизме. Ја сам им то
обећао, па не бих могао да им то сад ускратим.
Пандури су брзо повалили на клупу два стражара. И једном и другом су тачно
измерили по педесет батина.
А чизмар је добио од краља саћуру злата.
 ТРИ МУДРА САВЕТА
Беше једном један војник. Служио је свог краља једну годину, две године, али
га ниједанпут нису пустили кући, иако је, јадник много чезнуо за њом. Одвели су
га у војнике право са његовог венчања. Није знао за своју драгу жену ни да ли је
жива ни да ли је мртва. Али треће године је дошло до рата.
Долазио је љути непријатељ. И то право на његовог капетана. Да није било оног
војника, капетан би свакако погинуо, јер су га напала три непријатеља. Али војник
је сасекао сву тројицу.
Када се рат завршио, капетан рече војнику:
— Синко, ти си ми спасао живот. Да тебе нема, ја бих већ лежао испод земље.
Можеш да молиш што год желиш, ја ћу ти молбу испунити, само ако је у мојој моћи.
— Не тражим ништа друго, само вас молим за одсуство.
Капетан је био ваљан човек, одржао је реч. Војник је добио писмено да је на
одсуству и крене друмом. Ишао је, ишао, све док се није уморио. Онда је почео да
се осврће да види где би могао да се одмори те ноћи. Крај друма је видео једну кућу.
Закуцао је.
Још је горела светлост, још нису легли. Укућани су вечерали и разговарали. По­
нудили су војника хлебом и сланином. Док је јео, војник је отворио и очи и уши.
Видео је ту и једног старца, сви су разговарали, али он није рекао ни речи. Војник
је помислио да није можда болестан. Па је упитао:
— Шта је старом?
— Ништа му није — одговорио је газда.
— Питам зато што нит збори, нит ромори.
— Џабе никад не говори. Дај му златник, па ће сместа да проговори.
Војник није могао ни да замисли каква је то мудрост која вреди читав златник.
Чуо је већ брдо речи у свом животу, али још никада такву која би вредела злата.
Спопала га је радозналост да чује шта ли све зна тај старац, кад тако скупо продаје
своје речи.
Имао је три златника. Помисли да покуша.
— Слушај, старче — рече — кажи нешто, даћу ти златник.
И већ му га пружи.
Старац је ставио златник у џеп, а рекао је само оволико:
— Ко шта воли, то му је и лепо. Војник је почео да размишља да ли вреди злат­
ник то што је чуо. Али како год да је окретао, превртао, речено је било паметно.

23
 Извадио је, дакле, и други златник и дао га старцу да би казао још нешто.
Старац је за други златник рекао:
— Ко шта има, нека не порекне. Та се изрека војнику свиђала још и више. „До­
ћи ћу ја до новца”, помислио је — и даде старцу и трећи златник.
Онда је старац рекао:
— Вечерњи бес одложи за јутро! Та му се изрека свићала још више од прве две.
Војник јој се много радовао. Али више није имао новца.
— Хеј — уздахнуо је — да сам знао да ћу се срести са тако паметним човеком,
запленио бих од непријатеља и десет златника.
Али старац се сада огласио чак и забадава:
— Нека те не буде жао, синко, што немаш више новца. Јер ни ја више немам
мудрости. Све понављам ово исто. Истина, и то је довољно да се поживи.
Сутрадан ујутро војник се захвали на преноћишту и вечери, и крену путем.
Убрзо стиже до једног потока крај кога се пружила лепа, шарена ливада. На тој ша­
реној ливади видео је нешто да је од чуђења стао као укопан. По ливади се шетала
дивна, предивна девојка са једним старим магарцем коме су висиле уши. И не само
да се шетала него је чак и грлила магарца, миловала га и љубила.
Већ је узео свој штап да се нашали, да одалами по магарцу. Девојка би то заслу­
жила, кад као таква лепотица иде са тако ружним магарцем. Али тада се сети изреке
старца:
Ко шта воли, то му је и лепо! „Е па ако јој је лепо, што бих је дирао, ни она мени
ништа није наудила. Нека се радује магарцу, ако не уме нечем другом да се радује.”
То је војник помислио и хтео да настави својим путем. Али магарац повика за њим:
— Стани, де! Стани, војниче!
Када је стао, магарац му је испричао да он није прави магарац, него зачарани
краљевић. Онда му је поклонио торбу пуну злата што му се није наругао, као што
то чине остали путници кад га виде са дивном, предивном девојком.
Магарац нестаде, а војник крену даље. Торба са златом му беше тешка. Стиже
у једну тамну шуму. Изненада га опколи чета разбојника.
— Шта носиш у торби? — упиташе га.
А војник се сети изреке старца:
Ко шта има, нека не порекне! Па кад се већ сети изреке, рече истину:
— Злато!
Сви се разбојници почеше грохотом да смеју. Читава је шума одјекивала.
— Баш си луд — рекоше. — А како би сироти војник могао да дође до торбе
злата?
После тога разбојници кренуше даље, а војник се обрадова што је сачувао зла­
то. Није више марио ни што му је била тешка.
Вукао је своје злато, вукао га, све док једне вечери не стиже у своје село. Срце
му отежа, толико се обрадова што ће ускоро моћи да привуче на груди своју драгу
жену. Сети се такође и своје дивне пушке, да се није негде затурила.
Уто већ стиже у своје двориште.
„Е‘‘, рече у себи, „пре него што уђем, ја ћу да погледам кроз прозор.”

24
 Унутра је горела светлост. Све је могао добро да види. Али он ништа друго
није видео, него само то како његова жена даје његову лепу пушку једном момку. А
момак је пољубио и скочио кроз прозор те отишао.
Војника обузе такав бес, такав страховити бес да само што не скиде своју пушку
са рамена да убије жену. Већ му прст би на орозу, када се сети треће изреке:
Вечерњи бес одложи за јутро! И тако је свој бес одложио до јутра. Узе опет своју
војничку пушку на раме и закуца на врата. Жена му се обрадова, загрли га, пољуби,
а што га је више гледала, све је мање била уморна.
Војник рече да је уморан. Хтео је да заспи. Али узалуд је желео да се смири,
сан му није долазио. Стално је мислио на то да је његова жена другом дала његову
вољену пушку. И на то да се пољубила са момком.
Уставши ујутро, запита је:
— А где је моја пушка, драга жено?
— Дала сам је свом млађем брату да је сакрије. У шуми има разбојника. Гово­
рили су да ће је украсти. Сад ћу ја да отрчим по њу.
Војник се томе обрадовао. Сад је већ и пољубио своју жену. Још је и сада љуби,
ако није умро.
 ЗВЕЗДООКИ ЧОБАНИН
Беше једном, где не беше, с оне стране Оперенцијскога мора, беше једном један
краљ. Тај краљ много је волео да кија. Чим би се ујутро пробудио, одмах би кинуо.
Али кинуо би и после ручка и после вечере, чак би му се догађало и у сну да кија.
И кад год би кинуо, увек би му ваљало рећи:
„На здравље, ваше величанство, оче краљу.”
И свако би то послушно, заиста, и говорио, јер је краљ био веома моћан и људи
су га се плашили.
У држави тога моћнога краља живео је и један чобанин. Очи тог чобанина то­
лико су сијале као да су живе звезде. Због тога су га звали звездооки чобанин.
Једном је звездооки чобанин дотерао своје стадо у двориште краљеве палате,
јер је краљ желео да једе паприкаш од овчетине. Кад је краљ угледао чобанина, баш
је кинуо. Али звездооки чобанин му није пожелео „на здравље”. Узалуд му је краљ
претио, чобанин је одговорио да он џабе неће пожелети да кијање краљу буде на
здравље.
— Па шта би желео? — упита га краљ.
— Желим за жену кћер његовог величанства, оца краља — одговори чобанин.
— Дај да пођем за њега! — огласи се принцеза, јер њој се чобанин очију као
звезде много свиђао.
Али краљ није послушао своју кћер, него је наредио да чобанина баце у тамницу
где је боравио бели медвед. Тако и учинише. Али чим је медвед видео очи звездо­
оког чобанина, одмах је легао до његових ногу и почео да му лиже руку. А чобанин
је извукао своју фрулу и свирао на њој, па је медвед играо уз свирку. Чувши музику,
краљ дотрча и виде да се чобанину није догодило никакво зло.
— Хоћеш ли ми рећи: на здравље? — упита краљ.
— Боме нећу, све док ми ваше величанство не да своју кћер — одговори чоба­
нин.
Краљ се разбесне и нареди да чобанина баце у кавез са дивљим јежевима. Тако и
би. Само што су се и дивљи јежеви зачас припитомили, чим их је чобанин погледао
звездама својих очију. Чобанин је опет узео своју фрулу, а јежеви су играли све до
зоре.
Опет краљ дође до затвора. Опет виде да се чобанину ништа није догодило.
— Хоћеш ли ми рећи: на здравље? — упита га.

26
 — Боме нећу, све док ми ваше величанство не да своју кћер — одговори чоба­
нин.
— Онда га баците у јаму са косама! — нареди краљ.
Војници зграбише чобанина и бацише га у једну јаму, међу стотину оштрих ко­
са. Али ни сада му се ништа није догодило, јер су му очи светлеле, тако да је сам
успео да избегне косе. Следећег јутра већ је седео на рубу јаме и весело свирао на
фрули.
Краљ схвати да не може да изађе на крај са чобанином, па смисли нешто дру­
го. Нареди да се коњи упрегну у његове кочије и постави чобанина до себе. Када
стигоше у сребрну шуму, краљ се огласи:
— Даћу ти сребрну шуму, ако ми кажеш: на здравље!
— Нећу то рећи — одговори чобанин — све док ми не дате своју кћер.
Краљ потера коње. Убрзо стигоше пред златни град. Ту се краљ огласи:
— Реци ми на здравље, па ће златни град бити твој.
— Нећу то рећи — одговори чобанин — све док ми не дате кћер.
Краљ поче да удара коње. Стигоше до језера од дијаманата:
— Видиш ли ово језеро од дијаманата? — упита краљ.
Чобанин потврди главом да види.
— Биће твоје, само ако ми кажеш: на здравље!
— Нећу то рећи — одговори чобанин — све док ми не дате кћер.
Шта је краљ могао да ради, дао је своју кћер звездооком чобанину. Било је то
венчање да се о њему говорило у седам држава. Као прво јело послужише месо са
реном. Због тога је краљ тако снажно кинуо да му је круна склизнула са главе.
— На здравље, оче краљу! — викну чобанин, и од тог времена само је то по­
нављао. На крају је већ краљ почео да га моли да престане, радије ће му дати пола
краљевства.
Звездооки чобанин је примио пола краљевства. Одмах су крунисали и њега и
његову жену. Отада стално владају, ако у међувремену нису умрли.
 ТРИ ЛУЦКАСТА МЕСАРА И СИРОМАХ
Беше једном, где не беше, с оне стране Оперенцијског мора, тамо где ваши и
буве бакром поткивају да се не оклизну на јами леда, тамо беше једна велика капи­
ја. Поред капије беше једна велика топола, на тополи деведесет и девет грана, а на
деведесет и девет грана деведесет и девет сукања, а у борама деведесет и девет сука­
ња беше деведесет и девет бува. Нека тих деведесет и девет бува падну за врат оном
ко до краја не саслуша ову моју причу. А ко је до краја саслуша и не исприча друго­
ме, нека му на врат падну оних деведесет и девет сукања. Само оном нека ништа не
падне за врат ко лепо саслуша ову моју причу, па је после и другоме исприча.
Беше, дакле, још за један корак ваши и за један скок буве даље од деведесет и
девет сукања и деведесет и девет бува, један сиромах. Тај сиромах ништа друго није
имао на белом свету, само једно теленце.
Једног дана је сиромах видео да у кући нема више ни залогаја хлеба. Он одлучи
да потера своје теле на вашар, па да за новац што буде добио за њега купи себи
хлеба.
Нудио је своје теле у оном мноштву. Али узалуд га је нудио, нико није хтео да
га купи. Како се вртео тамо-амо, изненада се пред њим створе три луцкаста месара.
Ти месари су били браћа, били су луцкасти, али пре свега богати.
— Хоћеш ли да продаш своје теле? — питали су сиромаха.
— Зато сам га и дотерао.
— Купићемо га — рекоше месари — али само ако га будеш јевтино дао.
Шта је сиромах друго могао, јевтино је продао своје теле. Али се одмах сам себи
заклео да ће месари скупо морати да му плате за јевтино месо.
— Хоћеш ли да частиш што си продао теле? — упиташе га месари.
— Како да не частим — одговори сиромах. — Само ме сачекајте тренутак, да
свршим још неки посао.
Затим је сиромах отишао у крчму и упитао:
— Пошто ведро ракије?
Рекоше му, сиромах је одмах платио и отишао у другу крчму.
И тамо је платио ведро ракије.
Кад је завршио с тим, потражио је три луцкаста месара да дођу па да их почасти.
Сели су у крчму и крчмар је ставио пред њих ведро ракије. Пили су и забављали
се све док није нестало ракије.
— Плати, па да идемо — рекоше три месара.

29
 Сиромах је имао једну капу. Узе ту кану, тресну је о земљу и стави је поново на
главу.
— Можемо да идемо јер сам платио — рече.
— Како си платио — приметише три месара — та крчмар није ни био овде.
— Платила је моја капа — рече сиромах.
Три месара у то нису хтела да поверују, никако нису хтела да поверују. Али по­
звали су крчмара и запитали га шта су дужни за ракију.
— Ништа — одговори крчмар. — Плаћено је.
— Видим да ми не верујете — рече сиромах. — Дођите у другу крчму, да и тамо
попијемо ведро ракије.
Па ни у другој крчми се другачије није збило него у првој. Сиромах је треснуо
капу о земљу, а крчмар је потврдио да је ракија већ плаћена.
Три месара су се погледала и одмах се споразумела погледом.
— Да ли би нам продао ову своју капу? — упитали су га.
— Радо — одговори сиромах. — Даћу вам је за теле.
И сиромах је отерао своје теле. А три луцкаста месара села су у трећу крчму.
Наручили они ведро ракије. Од тога су се тако орасположили да су позвали на
част све које су затекли у крчми. Пило је на њихов рачун толико људи да би могли
да испуне пола цркве.
Крчмар је источио све своје вино, сву своју ракију. Помислио је да сад затражи
своје паре.
— Платиће капа — одговорише три месара.
Узели су капу и треснули је о земљу — није платила. Треснули су је и други пут
— никако није плаћала. Треснули су је и трећи пут — опет ништа.
— Немојте да се шалите — рече крчмар — јер ако не будете платили, горко
ћете се покајати.
Шта су могла три луцкаста месара да ураде — платише.
Тужно су кренули кући. Пут их је водио преко пијаце. Ту су се срели са сиро­
махом. Помислили су да ће побећи чим их буде видео. Али он није побегао, него
их љубазно упита:
— Е па плаћа ли капа?
— И још смеш да нам се ругаш, безобразниче? — љутила су се три месара. —
Па није то никаква нарочита капа, него као и све друге капе. Преварио си нас.
— И сами сте видели да плаћа — бранио се сиромах. — Сигурно сте лоше
поступали с њом, па се зато узјогунила.
Три месара су признала да су, боме, три пута треснули капу о земљу. И то ни­
мало благо, него баш из све снаге.
— У томе је била грешка — рече сиромах. — Ставите је у орман. Кад се буде
охладила, поново ће плаћати.
Три месара видеше да сиромах продаје једног зеца. Радознало упиташе чему
служи тај зец.
— Није то обичан зец, него разносач телеграма — рече сиромах. — Јури десет
пута брже од поште. А на њега не треба лепити ни марке.
— Пошто би га продао? — упиташе месари.

30
 — За три стотине форинти.
Тако су три месара купила зеца-разносача телеграма и однела га кући. Баш су
хтели да телеграфишу једном трговцу да пожури са свињама. Помислише да иску­
шају зеца. Залепили му на леђа писмо намењено трговцу. Онда је најстарији месар
једним црним ћебетом заплашио зеца да би потрчао што брже и пустили га. Али
нити је трговац долазио, нити се зец враћао.
Три месара се наљутише. Како се не би наљутили, када их је сиромах тако на­
магарчио. Отишли су му до куће, да му узму три стотине форинти и теле. Али нису
га нашли тамо.
Помислили су — сигурно је пошао на вашар. Тамо су га заиста и нашли. Про­
давао је једног курјака.
— Преварио си нас — напала су га три месара. — Зец-разносач телеграма је
побегао. Нити се вратио, нити је писмо однео тамо где је требало.
— Сигурно сте га нечим преплашили — одговорио је сиромах. — Јер иначе
није био такав.
— Па то је истина — признадоше три месара. — Плашили смо га ћебетом, јер
је то писмо било веома хитно.
— А на то нисте помислили — питао је сиромах — да би се само лудак вратио
на место где су га на смрт преплашили?
Шта су месари друго могли да учине — схватили су да су они погрешили, а не
зец. Затим су се распитивали:
— Курјака продајеш?
— Курјака. Али не било каквог. Него умноживача стада.
— Па како тај твој курјак умножава стада? — упиташе три месара.
— Треба га преко ноћи пустити међу овце и до јутра не дирати. Ујутро ће тор
бити толико пун оваца да нећете моћи чак ни да уђете.
Три месара купише курјака.
Погодише се да га прво испроба најстарији. Тако је први месар узео курјака
и пустио га међу овце. Врата је закључао и мало прислушкивао. Чуо је како овце
очајно блеје. Али се није много освртао на то. „Сигурно блеје због умножавања”,
помислио је.
Ујутро је отворио тор. У једном углу је лежао курјак. Од једног до другог да­
на уседмостручио се. Једна преко друге лежале су и овце. Али ниједна није била у
животу. Курјак их је све заклао.
Најстарији месар се растужио. Али ништа није рекао, па кад је дошао средњи
брат да га пита како иде са умножавањем оваца, одговорио је:
— Имам већ толико оваца да више не могу да ми стану у тор.
— Онда можеш да ми даш умножитеља стада.
— Носи га, брате, само га носи — храбрио га је најстарији месар.
Средњи брат је понео курјака и пустио га међу овце. Ујутро је угледао исту сли­
ку коју и његов брат. Овце су све искрвариле, а курјак се угојио као теле.
Дошао је најмлађи брат да га пита да ли су се довољно намножиле овце.
— Сад имам толико оваца да не знам шта ћу са њима — слага средњи брат. И
умножитеља оваца предао је свом млађем брату.

31
 Ни овом није преостала ни једна једина овца. А курјак се толико угојио да је
могао да се потури већ и као крава. Али да је порастао и сто пута више, није му било
спаса. Најмлађи месар га је умлатио, одерао, бацио његово крзно преко рамена и
отишао до средњег брата.
Тамо је баш био и најстарији месар.
— Удавио је све моје овце — рече најмлађи месар.
— И моје! — рекоше друга двојица.
— Ако их је подавио, зашто сте га дали мени? — упита најмлађи.
— Сва тројица смо га купили, ред је да нам и штета буде заједничка — одгово­
рише два старија брата.
Онда су се три луцкаста месара претворила у три страховито бесна месара. До­
говорили су се да убију сиромаха.
Умлатили би га, али он се опет није налазио код своје куће. Узели су вучје крзно,
иначе им ништа друго није остало, па су пошли на пијацу да га продају.
А на пијаци су угледали сиромаха. Баш је продавао једну батину.
— Твој умножитељ оваца нам је подавио све овце. Сад ћемо те убити.
— Сигурно сте опет били неспретни — рече сиромах човек.
— Све смо урадили као што си ти рекао — одговорила су три бесна месара. —
Преко ноћи смо га ставили у тор, закључали смо врата, а до јутра је подавио све
овце.
На то је сиромах почео да врти главом:
— Па ко вам је рекао да закључате врата? Ја то нисам рекао. Да врата нисте
закључали, он би овце умножио. Сами сте криви што се тако збило.
— Е па — рекоше три месара — још ћемо ти једанпут опростити. Шта сада
продајеш?
— Подмлађивача жена.
— Зар ово није батина?
— Батина, дабоме — одговори сиромах. — Али таква батина од чијег се додира
подмлади свака стара жена.
— А како се то ради? — упиташе три месара. Много им се прохтело да купе ту
батину, јер су сва тројица имали већ постарије жене.
— Али сад добро пазите — припрети им сиромах — да после не будем опет ја
крив ако са мађијом нешто пође наопако.
Сва три месара зинуше. Јер лакше је слушати са отвореним устима. А сиромах
им рече:
— Прво ћете узети жарач…
— Жарач… — поновише три месара.
— Па ћете га дати жени у руке…
— Жени…
— Онда ћете замолити жену да се увуче у пећку.
— У пећку… — поновише три месара као одјек.
— Кад се буде извлачила, ударићете је батином по глави.
— По глави.
Сиромах је наставио овако:

32
 — Не треба ударити ни мало, ни много. Ударити треба баш толико да је заболи,
али да јој се не догоди никакво зло.
— Добро је — рекоше месари. — Схватили смо.
Платили су три стотине форинти за батину и кренули кући.
Опет се погодише да ће најстарији брат први да подмлади своју жену. И иначе
је његова најстарија.
Најстарији месар је учинио све онако, ама баш онако као што му је посаветовао
сиромах. Када је жена изашла из пећке, лупио ју је по глави. Не толико да би јој
нанео неко зло, али толико да је поштено заболи.
И заиста ју је болело. Старица је страшно викнула. И иначе је имала жарач у
рукама, па је добро измлатила свога супруга. Месар је то дозвољавао, а само је кри­
шом посматрао да ли се већ подмлађује. Али она се уопште није подмлађивала,
само је викала, грдила, псовала, и то из све снаге.
— Утроје смо купили, нека утроје делимо и штету — помислио је најстарији
месар.
После тога посла свога слугу да однесе батину његовом средњем брату. Сам није
смео да крене. Жена га је много нагрдила.
Ни средњи месар није боље прошао од свог старијег брата. И њега је жена не­
милосрдно излемала, а он је послао батину даље, најмлађем брату. Тако је и овај
извукао батине од своје жене.
На крају су се три луцкаста месара поново нашла. Чим су се погледали, одмах
су схватили да им се сиромах наругао. Кренули су да га сместа умлате.
Али сиромах је чуо за њихову намеру. Дао је да се направи један мртвачки ков­
чег, али је на поклопцу оставио једну рупу. Узео је једну трулу тикву и с њом легао
у ковчег.
Три луцкаста месара поново су постала три страховито бесна месара. Веома
љути, стигли су до куће сиромаха. Видели су ковчег, а поред ковчега свећу.
— Закаснили смо — пожали се најстарији.
Али затим примети рупу на поклопцу ковчега. Реши да последњи пут погледа
сиромаха. Када се сагао, сиромах му трулу тикву наслони на лице. Од тога се месар
толико уплашио да је појурио као луд. Друга двојица су појурила за њим. Можда
још и дан данас трче, ако их ноге нису заболеле.
А сиромах је изашао из ковчега и срећно живи још и данас.
 ЗЛАТНА ЖЕРАВИЦА
Живела једном два брата, један је био много богат, а други много сиромах. Бо­
гати је имао много земље, много коња, стоке, а сиромах само једну мршаву козу,
али утолико више деце, док богати није имао ни сина ни кћер.
Тако једном сиромах пошље једно своје дете да замоли богатога за мало бра­
шна и масти, да би нешто појели. Али богати брат није дао ништа и дете сиромаха
вратило се плачући.
Сиромах је био веома озлојеђен што га његов богати брат ама баш ништа не
помаже. И деца су плакала да су гладна, па се сиромах дигао и отишао у суседно
село да ради. Увече, враћајући се кући, видео је да у шуми гори ватра. Помисли да
се мало огреје, јер је било веома хладно. Кад је пришао ближе ватри, видео је да ту
седи један старац.
— Добро вече, деда — поздравио је сиромах.
— И теби, синко. А камо си ти кренуо?
Сиромах се изјадао о својој муци, затим се поздравио и отишао кући.
Код куће су деца још више плакала, јер су целога дана једва појела нешто мало
кромпира, а, осим тога, страшно им је било хладно.
Онда је сиромах рекао својој жени:
— Иди код мог брата, нека ти да барем мало жеравице, иначе ће се ова деца
смрзнути.
Сиромахова жена је отишла, али убрзо се вратила плачући, јер богати брат није
хтео да јој да чак ни жеравице.
— Е па онда ћу ја донети — рекао је сиромах — само што је то подалеко.
Вратио се натраг у шуму.
Онај старац је и даље седео крај ватре. Сиромах је њега замолио за жеравицу.
— Само носи, синко, носи жеравице колико може да ти стане у повелики ше­
шир. А што не може да стане у твоје огњиште, ти разбацај по свом дворишту.
Сиромах се захвалио, па је кренуо кући са жеравицом. Соба се тако лепо загре­
јала да је половину однео у двориште.
Сутрадан ујутро, кад су се пробудили, видели су да је огњиште пуно злата. А
такође и двориште, где су бацили вишак жеравице. Кад су покупили све то силно
злато, хтели су да га измере, али у кући нису имали мерицу.
Сиромах је отишао код свог богатог брата да позајми мерицу.
— Даћу ти — рекао је богати — али само под условом да ми то сутра одрадиш.

34
 Сиромах је пристао.
Код куће су измерили оно силно злато и видели да га има седам мерица.
Кад су по једном детету мерицу послали натраг, богати га је упитао шта су ме­
рили. А дете је одговорило да не зна. Али је богати на дну мерице приметио како
се сија један златник. У великој брзини, сиромах није приметио да је један златник
остао у мерици.
Ехај, сада је богати потрчао код сиромаха, као да га је пас ујео, и само је зинуо
и очи разрогачио видећи онолико злата.
— Па одакле ти све то? — запитао је завидљиво.
Сиромах је испричао да је од једног старца у шуми добио жеравицу, да ју је
ставио у огњиште, а вишак у двориште, и да се претворила у злато.
Богати човек се томе обрадовао, одмах је пошао у шуму, али није узео жеравице
колико може да стане у шешир, него је са собом понео читави казан. Носио га је
кући сав радостан, чак је и трчао, толико се орасположио.
„Баш је луд тај мој брат” — помислио је — „истина, увек је такав и био. Е баш
ћу му показати да ћу ја имати више злата од њега.”
Код куће није распростро вишак жеравице само по дворишту, него је однео и
у шупу и на таван.
Није ни јутро могао да сачека, устао је пред зору да покупи злато.
То је била његова срећа, јер да је остао у кревету, и он би изгорео заједно са
кућом. Јер, боме, сва је кућа изгорела а богаташ је спао на просјачки штап.
 МЛИНАРЕВ КОЊ
Беше једном један сиромашан млинар. Тај сиромашан млинар имао је само јед­
ног малог, сивог коња. Коња који му је носио брашно. Јадна животиња се уморила
од силног рада. Зато је рекла своме газди:
— Доведите ми другара, газда. Дајте да удвоје вучемо таљиге, ја сам више не
могу.
— Слатки мој коњу, драги мој пријатељу — одговорио је млинар, — набавио
бих ја теби другара и без молбе. Видим ја колико се ломиш, колико се замараш. Али
шта да радим, кад уопште немам новаца.
Мали коњ је размишљао неко време, па је рекао:
— Пустите ме да одем, газда. Ја ћу пронаћи начина да ми купите другара.
Млинар је пустио коња. Коњ је откасао до шуме, вртео се, освртао на све стране,
њушкао. На крају је пронашао оно што је тражио. То је била велика вучја шпиља.
У њу се завукло пет вукова.
Мали коњ је легао пред сам улаз у шпиљу. Али тако да је пет вукова затворио у
рупу. Најмањем вуку је првом пало на памет да би добро било мало се прошетати
шумом, разгледати шта има новога. Али узалуд се трудио да изађе, није могао, јер
је тамо лежао коњ. Онда се вук окренуо и однео вест своме оцу:
— Толико је снега нападало да нећемо моћи да изађемо из свог брлога све док
се не отопи.
Стари вук је одговорио овако:
— Говориш глупости, сине. Та сад је лето. Сад ћу ја да погледам шта се то ис­
пречило пред улазом у наш стан.
После тога се довукао до излаза из шпиље. Сместа је видео да то није пао снег,
него да отвор затвара леш сивог коња. Јер није ни помислио да би се живи коњ
усудио до курјачке пећине. Стари вук се обрадовао што ће без много муке бити
финог коњског печења. И остали вукови су се обрадовали.
Једно време су се саветовали, а затим су паметно одлучили како да поступе.
Колико год их је било, сви су завезали своје репове за коњски реп, затим су почели
да га вуку унутра, у пећину.
Али тек што су два-три пута повукли, а мали је сиви коњ већ скочио и почео да
галопира из све снаге, колико год су га ноге носиле. А галопирајући, тако је снажно
ударао вукове копитом да више ниједан није био жив кад је стигао до свог газде.

37
 Млинар је узео нож, одрао пет вукова и однео њихово крзно на вашар. Тамо
га је продао. За добијени новац је купио још једног коња, да помогне малом сивом
коњу у раду. Отада утроје возе брашно и још и сада срећно живе, ако у међувремену
нису умрли.
 ЛУКАВИ ЈАНКО
Имао један човек три сина и њиву посејану просом. То просо би сваке ноћи
неко изгазио. Човек је узалуд тражио начина да сазна које то биће чини — није
успео.
Послао је најстаријег сина да чува просо. Пред вече је момак кренуо и понео
хлеба и сланине. Сео је на крај њиве и почео полако да једе хлеб.
Како је јео хлеб, из једне мале рупе се извуче малени-малецни миш. Каже миш
момку:
— Три дана већ нисам презалогајио! Свиснућу од глади! Дај ми бар залогај!
— Не дам, треба мени! Бежи одавде, док си читав, сад ћу те умлатити овом
торбом.
И подиже торбу да њоме умлати маленог-малецног миша.
Али миш је клиснуо! И док му је још само главица вирила из рупе, викнуо је
момку:
— Хеј, ти, момче, сад си проћердао своју срећу! Иначе би добио од мене такав
оглав да би њиме ухватио сва три пастува.
Уто је нестао. Момак је убрзо затим осетио поспаност, глава му се све више
спуштала, а када се пробудио, видео је да је просо било изгажено као да је по њему
играло хиљаду ђавола.
Другог дана човек је послао свог другог сина. И тај је спремио торбу и сео на
крај њиве.
И њему се појавио малени-малецни миш:
— Три дана већ нисам ни презалогајио! Свиснућу од глади! Дај ми бар залогај!
Али није добио ништа ни од тог момка! Једва је стигао да побегне у своју мишју
рупу. А до јутра три пастува су изгазила просо, тако да ни зрно није остало читаво.
Старац се чешао по глави: а шта сад да ради? Само му још најмање дете није
било чувар, али није имао много поверења ни у њега. Сматрао га је невештим као
дводневно пиле.
Али дечак — звали су га лукави Јанко — све је обећавао:
— Поверите мени просо, оче! Боље ћу га ја сачувати него тридесет царских
стражара.
Шта је човек могао да ради, послао је и тог сина.
— Баш ме брига, иди и ти! Боље не можеш ни ти да ми сачуваш њиву него твоја
два старија брата.

39
 — Није то тако! — рекао је син. — Сачуваћу ја ту њиву боље, али дајте ми
погачу испечену у пепелу.
Отац је наредио да му се испече погача. А дечак је ставио погачу у торбу, па се
одшетао на њиву.
Чим је преломио погачу, појавио се малени-малецни миш:
— Три дана већ нисам презалогајио! Свиснућу од глади! Дај ми бар залогај!
Дечак је имао добро срце, па наравно да му је дао.
— На једи, јадниче. Има доста, још ће и остати.
— За добра дела добром се надај! Не бој се, Јанко, ухватићеш чудотворне па­
стуве који газе просо!
После тога миш се увукао у своју рупу и извукао један оглав. Спустио га је пред
Јанка.
— Кад у поноћ дођу пастуви, ти пребаци оглав првом преко врата! — рече и
нестаде.
Тако се и зби. Око поноћи Јанко је легао на земљу, таман је једно око већ био
затворио, када се пренуо од силне буке. И видео је како су три пастува ускочила у
њиву.
Скочио је и Јанко, као да га је змија ујела, зграбио оглав и пребацио га првом
пастуву на врат. Истога трена сва три пастува су се смирила, укротила. Лепо их је
свезао и одвео кући.
Ехеј, што су то биле дивне животиње! Један је пастув био од злата, други од
сребра, трећи од бакра. Длака им је просто светлела чак и у оном мраку.
Јанко их је одвео кући и везао поред капије. После тога је ушао у кућу да се
испава.
Отац се јави са свог кревета:
— Је ли, бре, па зар си већ дошао кући! Зар ниси имао стрпљења ни јутро да
сачекаш!
— Није било потребно, оче! Ено три пастува крај капије!
Колико год их је било, сви су истрчали пред кућу. Само што им очи нису пои­
спадале од силног чуђења.
Тако је Јанко стекао велико поштовање. Све су сеоске девојке хтеле баш за њега
да се удају. Али он је непрестано бирао међу њима и никако није могао да се одлучи.
Убрзо затим кмет је преко сеоског добошара објавио:
— Даје се на знање свима да је краљ везао златан венац на дрво пред својом ку­
ћом! Ко седећи на коњу успе да скине тај венац, краљ ће га наименовати за војводу.
Сјатило се тушта и тма света. Грофови, барони, официри и пробрани цигански
момци. Коњи су им били све један лепши од другог. Али узалуд све! Нису успели
да дохвате венац од злата.
Свечаност се скоро већ и завршила, када се Јанко појавио на златном пастуву.
Само је мало повукао узде, а златни пастув полетео је као да је ластавица. Јанко је
лако скинуо златан венац и чекао да га краљ постави за војводу.
Али је у залуд чекао! Краљу то није падало ни на памет! Зар таквог никоговића
да постави за војводу!
Сутрадан је кмет поново јавио:

40
 — Његово величанство краљ наредио је да се на дрво завеже златна сабља. Ко
год успе, седећи на коњу, да дохвати златну сабљу, биће именован за генерала!
— Е па ако је само то потребно, одох ја у генерале! — рече Јанко.
Извео је из штале сребрног пастува и пред грофовима, баронима и војводама,
који су сви зинули, тако је узео златну сабљу да нису стигли честито ни да га виде.
Затим је чекао да га краљ наименује за генерала.
Могао је да чека колико је волео! Ако јуче није хтео да направи од њега војводу,
данас поготову није хтео да га постави за генерала.
Јанко се сав бесан вратио кући. Неће он више дозволити да га праве лудим. Ле­
гао је у баштицу, баш под шљиву, и рекао да више неће помаћи ни свој мали прст.
Али кмет је и трећи пут јављао:
— На земљу је навалио пруски краљ! Сваки човек који је здрав и читав, нека
сместа крене у бој!
— Нека иду војводе и генерали! — рече Јанко, а он је остао да по читав дан
греје трбух на сунцу.
Топови су се већ чули под самом баштом, када је Јанку досадило лешкарење.
Узјахао је пастува од бакра и кренуо право пред свог краља. V то време су краља
већ поштено стегли. Два генерала му је погинуло, само што и њега самог нису за­
робили.
Али тада је стигао Јанко. Секао је непријатеља, тукао га, пробадао га, рука му
је радила као мотовило, а варнице су одскакале са његове сабље. Додуше, и њега
су тако посекли да му је било доста свега. Сам краљ му је додао марамицу да би
повезао рану!
Захваљујући Јанку, рат се убрзо свршио. Пруски краљ је горко проклео и час
када је објавио тај рат, јер му је погинуло више од половине војника.
И Јанко је спустио сабљу и затражио да га пусте пред краља. Али краљ опет није
хтео да га прими. Рат је завршен, Јанко више није био потребан.
Али сада се Јанко није више мирио са тим! Послао је краљу марамицу коју је од
њега добио за време битке. То више није могао да не призна!
После тога се више ни краљ није пренемагао. Поставио је Јанка за војводу и
генерала, чак му је дао и своју кћер за жену! А као мираз му је дао пола краљевине.
Била је то таква свадба да је седамнаест циганских музика свирало што су могли
више.
Ако нису умрли, живе још и данас.
 ФАЦИКА ШТО ГУТА МОТИКЕ
Беше једном, где ли то беше, ближе од стаклене планине, а даље од камаре сена.
Беху три брата и три сестре. А беше и лето, браћа су жњела, а сестре им носиле
храну.
Прво је дошла на ред најстарија девојка. Ставила је корпу са храном на главу и
кренула на пут, Није, додуше, знала куда да иде, али је упитала мајку.
— Иди, кћери, само право. Тамо где видиш сламу, тамо крени, па ћеш их наћи.
Девојка је кренула путем по коме је било сламе, али тај пут је није довео до њене
браће, него до једне рупе.
Тек што је завирила у рупу, већ се тамо створио деветоглави змај и увукао је
унутра.
Увече су се момци вратили кући. Били су много љути, јер читав дан нити су
појели залогаја, нити су коју кап попили. Већ су издалека викали:
— Па зар ми џабе морамо да радимо?! Нисте нам послали ни пића, ни ића!
Када су сазнали да им је најстарија сестра понела храну, помислили су да је не­
где залутала и да ће се већ појавити.
Сутрадан на пут је кренула средња сестра.
Ни она није знала пут. Њој је мајка рекла да крене путем по коме се види сено,
па ће стићи до своје браће.
Тако је и учинила. Кренула је за сеном, али је и сама прошла као најстарија
девојка. Змај је и њу однео под земљу.
Увече су момци дошли кући поново гунђајући, али су узалуд тражили средњу
сестру, и њу је земља прогутала.
Трећег дана пошла је најмлађа сестра. Њу је мајка послала путем по коме се
видео пепео, али је и сна нестала исто тако као и њене две сестре.
Тројица младића су се много растужили. Нису могли ни да замисле шта ли се
догодило са њиховим сестрама. И дотле су туговали док нису кренули на пут. Они
ће, боме, пронаћи три девојке, па макар и испод земље!
Ишли су тако, ишли, све док нису стигли на крај села. Ту се пут рачвао на две
стране. Саветовали су се у ком правцу да крену. Никако нису успели да се споразу­
меју. Два старија брата кренуше на десну страну, а најмлађи на леву.
Тај најмлађи брат убрзо је стигао у једну тамну шуму. Насред шуме нашао је на
једну кућу. Он сврати. Узалуд је пролазио из собе у собу, нигде никог није било. А

42
пошто је био много гладан, тражио је нешто да презалогаји. У једном углу наишао
је на врећу брашна од проса. Он је наложио ватру да спреми добар ручак.
Тек што је скувао, тек што је хтео да једе, појавио се старац који је сав дрхтао.
Имао је дугачку белу браду и дрхтао је као на ветру лист. Рекао је момку:
— Ту кашу ћу ја појести!
— Вала нећеш, деда! — одвратио је дечак.
— Ја да нећу!? Просућу је на твој трбух, па ћу је тако појести! — претио је ста­
рац.
Е на то се момак наљутио. Ни речи није рекао, само је зграбио старца. Ставио
га је на своја колена, скинуо са ватре лонац каше, просуо је на старчев трбух и тако
је појео.
Старац је страховито псовао кад се ослободио. Чак је и прстом претио:
— Чувај се, псето! Спомињаћеш ти Фацику што гута мотике!
После тога је нестао, као да га није ни било.
А момак је кренуо кроз шуму да је разгледа. Како се окретао, открио је велику
рупу. До ње су водили трагови сена, сламе и пепела. Помислио је да ли да уђе у
рупу, јер се сетио да су овде могле да нестану и његове сестре.
Док је још размишљао, стигоше и његова два брата. Саветовали су се шта да
раде. Ниједан није имао много воље да уђе. На крају је најмлађи скупио храброст.
— Е па ако ви нећете, ја ћу да кренем!
После тога су му завезали конопац око струка и спустили га доле. Да није било
конопца, свакако би сломио врат. А кад је стигао на дно, кренуо је оним доњим
путем.
Дуго је тако ишао, више ни сам није знао колико, када је угледао једну кућу која
се вртела само на петама.
— Стани, кућо! Долази ти господар! — рече. И, чудна ли чуда! Тога трена кућа
је стала. Чим је ушао, угледао је своју најстарију сестру. Она је баш прала прозоре.
Чим је видела свога брата, ускликнула је:
— Авај, брате, бежи! Вратиће се мој супруг, деветоглави змај, сместа ће те рас­
тргнути.
— Неће ме он растргнути. Порваћемо се.
Момак више ништа није рекао, само је сео и чекао. Узалуд га је његова сестра
молила, није хтео да се покрене ни за педаљ. Изненада страшно закуца на вратима.
Девојка је рекла:
— Е па сад би већ узалуд бежао, драги брате, мој супруг се вратио кући.
Веома бесан, упао је деветоглави змај:
— Жено! Осећам људско месо! Ко је ту?
— Мој брат.
— Зашто је ту?
— Дошао је по мене — рекла је жена.
— По тебе? Е па видећемо да ли ће те одвести! — с тим речима се окренуо
према момку и зграбио га око струка.

43
 Момку више није ни било потребно. Стиснуо је свих девет глава змајевих под
мишку и тако им стегао вратове да нису стигли ни да писну, а змај је већ био готов.
А своју сестру је затим узео за руку и повео са собом.
Недалеко видеше другу кућу која се врти на петама. И њој је момак викнуо:
— Стани, кућо! Иде ти господар!
Кућа је стала, момак је ушао.
— Добар дан желим! — поздравио је учтиво.
— Добар дан! А шта ти овде тражиш, брате? — радосно је питала средња се­
стра.
— Ја дођох по тебе.
— Бежи, брате, јер мој супруг, дванаестоглави змај, сваки час треба да дође. Ако
те види, растргнуће те!
— Нека само трга. Бићу ту и ја!
После тога је сео и чекао. Није дуго морао да чека. Већ се чуло како се треском
затвара капија. Чим је видео момка, змај је одмах знао зашто је дошао.
— Дођи, де, да се порвемо! Видећемо да ли ћеш одвести своју сестрицу! —
повикао је змај.
Момак није говорио ништа, само су се обухватили рукама. Час је змај био одо­
здо а час момак одозго. Ни даха није остало у дванаестоглавом змају, истиснуо би
га момак свег па да га је било још толико. Прућио се на крају змај као жаба, још се
два пута тргнуо, и био је готов. Девојка је била ослобођена. И момак ју је одвео до
њене сестре.
Још је преостала најмлађа сестра. Она се налазила у трећој тврђави која се вр­
тела на петама, и то код седамнаестоглавог змаја. Момак је отишао и тамо:
— Стани, кућо! Господар ти иде!
И кућа је стала. Момак је ушао. Најмлађа сестра баш је мела трем. И она се
уплашила, упозоравала брата, али узалуд. Он је остао. Сео је у наслоњачу, чак је и
на лулу запушио.
Убрзо је са великим ветром и хуком стигао и сам змај. Чим је видео момка, без
иједне речи га је напао. Али ни момак није одрастао на буњишту, ставио је лулу на
страну и тако јако стао змају на жуљ да му је од тога зуб испао. Скинуо му је све
главе редом и тако их разбацао да их ни змај не би нашао, чак да је васкрснуо.
Онда је и своју најмлађу сестрицу извео код друге две.
— Е па, цуре, хајдемо кући! Сада сте слободне!
Онда је најмлађа рекла:
— Ми сад можемо да идемо, али ти не! Ти још мораш да останеш и да завршиш
са Фациком што гута мотике.
— А који је тај? — подиже момак обрве увис.
— Отац змајева. Док је тај у животу, нећемо имати мира чак ни тамо горе.
— Аха, знам већ! — рече момак. Сетио се да то мора бити онај старац који се
пренемагао око оне каше.
— Е па у реду, онда ћу ја још остати овде!
Одвео је девојке до рупе и два старија брата су их зачас извукла. А он је остао
доле.

45
 Ишао је тако, ишао, све док није наишао на једну кућу. Тек што је стигао на
трем, већ је угледао три вреће са брашном од проса. Одмах је знао да је на правом
месту.
Није се ни преварио. Чим је ушао, одмах је видео да Фацика што гута мотике
баш кува кашу од проса. Изгледа да је то највише волео да једе.
— Е па, деда, само сте ви још на реду! Послаћу вас за вашим синовима!
Старац се окренуо и много обрадовао:
— Хеј ти, момче! Баш си на добро место дошао! Сад ћу кожу да ти одерем!
Затим су скочили један на другога. Већ ни са седамнаестоглавим змајем није
имао лака посла, али оно није било ништа у упоређењу са Фациком што гута моти­
ке. Момак је мислио да ће лако с њим да изађе на крај, као ономад горе на земљи.
Али није то тако ишло! Овде, код куће, под земљом, старац је био сто пута јачи.
Момак је већ мислио да му је куцнуо последњи час. На крају је ипак успео да удави
Фацику што гута мотике. Истина, стари отац змајева му је толико стегао руку да се
смежурала као увела јабука.
Сад би кренуо кући, али куда? Није више знао из ког је правца дошао, а његова
два брата сигурно су већ одавно стигла кући. Тако не би много помогло ни да је
пронашао рупу. Сада ће заувек морати да остане овде.
Веома тужно је ишао даље. Већ је помислио да је стигао до краја света, када
се умало није спотакао о једну оронулу, малу кућу. Тамо је становала нека слепа
старица.
— Шта тражиш овде, мили мој сине, већ стотину година овуда није прошла
ниједна жива душа?
Момак је испричао своју невољу.
— Слушај, мили мој сине! Овде у кући, на полици, наћи ћеш два лончића. У
једном су моје очи, у другом једна маст. Ако би ми очи вратио на њихово место и
намазао их машћу, ја бих ти дала један добар савет.
Момак је учинио баш како га је старица замолила. Она је одмах прогледала и
погледала момка.
— Гле, како си ти згодан човек, мили мој сине. За добро дело, добром се надај!
Видиш ли оно црно дрво тамо? На његовом врху се налази гнездо птице гриф. V
њему се налазе његови птићи. А седам година их редом поубија град. Сад баш опет
има мале. Ако их некако будеш сачувао од града, њихова ће те мајка можда однети
горе на светлост сунца. Ако не, остаћеш овде довека. Нико други те одавде изнети
не може.
Момак је отишао под црно дрво. Већ је и подне прошло, када је видео да су се на
небо навукли облаци. Били су то густи, црни облаци. Он се попео на дрво и птиће
покрио својом кабаницом. Таман је стигао, а већ је почео град велик као песница.
Да није своју кабаницу бацио преко птића, ниједно не би остало у животу.
Кад се невреме стишало, појавила се и стара птица. Превртала се од среће кад
је видела да су јој синови остали у животу.
Тек је после приметила да испод дрвета чучи неки човек.
— Јеси ли ти спасао моје синове?! Онда ти заиста дугујем захвалност.

46
 Момак јој је одговорио да је заиста он спасао птиће. Замолио је птицу да га
однесе горе, јер је он већ одавно морао да буде код куће.
— Па, момче, седни ми на лећа. Само се добро држи, да те ветар не би оборио!
Чим је момак сео, птица га је однела право горе, и то тако брзо да му умало дах
није застао.
Онда су се још једанпут једно другом захвалили на добром делу, па су се опро­
стили. Момак је отишао на једну страну, а птица на другу.
Код куће је све било у највећем реду. Девојке су се ускоро поудавале, момци
поженили, тако да још и данас живе срећно, ако у међувремену нису умрли.
 КРАЉЕВИЋ ЗРНО ГРОЖЋА
Беше једном, где ли то беше, беше једном један стари краљ,који се увек осе­
ћао веома усамљен, јер није имао ни жене ни детета. Једина му је забава била да се
прошета својим виноградом и да гледа каква ли се берба може очекивати. Једно по­
подне видео је једну лозу на којој је био један грозд, а на том грозду једно једино
зрно грожђа, али оно је било од чистога злата. Гледао је краљ то зрно грожђа, гле­
дао, а док га је тако гледао, изненада је почело да расте, да расте и да се заобљује, па
како је расло, израсле му руке, глава, ноге и на крају се претворило у згодног, малог
дечака. Краљ се веома обрадовао што више неће бити усамљен. Ухватио је дечака
за руку и одвео га у своју краљевску палату.
Али радост није дуго трајала. Дете је за три дана порасло као човек, умело је да
узјаше коња без седла, а праћком је камен бацало тако далеко да су се сви чудили.
Звездознанци су говорили старом краљу да води дете куда зна, јер ће иначе навући
беду на земљу. Све су дотле долазили краљу док није пристао да уклони дечака.
И тако су га ставили у буре и бацили у једну реку. Вода је понела буре и однела
га у море. Изненада се зачуо тресак: дечак је лупио ногом и буре се распало, а он
је лепо испливао на обалу. Недалеко од обале била је једна шума. Ушао је у шуму и
саградио себи малу колибу.
Једног дана онуда је пролазио један старац. Уморио се и замолио је дечака да
нешто презалогаји.
— Немам ништа друго, само погачу од трица — рече дечак — а и њу сам испе­
као само у пепелу.
— За мене ће бити добро и то — одврати старац.
Чим је старац додирнуо погачу, постала је тако лепа и бела као да је испечена од
најбољег брашна. Поред тога, никако се није трошила, напротив, нарасла би увек
за онолико колико би појели од ње.
Пошто се заситио, старац је запитао:
— А како се зовеш, синко?
— Ја сам толико сиромашан да чак ни имена немам — одговорио је дечак. За­
тим је испричао цели свој досадашњи живот.
— Е па — одговорио је старац — ако си настао од зрна грожђа у краљевом
винограду, онда нека ти име буде краљевић Зрно Грожђа.
Затим му је старац поклонио сабљу и пушку и опростио се с њим.

48
 Сутрадан је краљевић Зрно Грожђа опасао сабљу, узео пушку на раме, па кренуо
у лов да поред добре погаче набави и меса. Али није имао добар дан, пред пушку
му није изишла чак ни нека бедна врана, иако је зашао заиста дубоко у шуму. Већ је
помислио да ће, на своју срамоту, морати да се врати празних руку, када је на једној
чистини угледао згодну, малу кућу.
„Их, што би било добро за мене кад у њој нико не би становао!” — помислио
је и већ кренуо према кући, да бар сазна ко у њој пребива.
Нису га примили баш много пријатељски, јер је та лепа кућа припадала разбој­
ницима. Управо су у јеку славили, јер су украли неко грдно благо.
— Како си смео да дођеш овамо, камо ни птица не слеће? — викнули су кад су
приметили краљевића Зрно Грожђе, који је улазио.
А старешина разбојника је ускликнуо:
— Сад ћемо те убити!
— То ћемо још видети — одговорио је краљевић Зрно Грожђа — јер лако може
да се догоди да ви сви будете побијени, ако госта примате на тако непријатељски
начин.
Затим је узео своју сабљу и после битке, која није дуго ни трајала, погинуло је је­
данаест разбојника. Дванаести, старешина разбојника, почео је да моли за милост.
Краљевић Зрно Грожђа му се смиловао, али само због тога што је имао веома лепу
кћер, која му се одмах много допала.
У кући је било дванаест соба. У дванаесту су ставили велико буре од гвожђа и
у њега затворили старешину разбојника. Краљевић Зрно Грожђа је добро закљу­
чао ту собу и кључеве поверио девојци, али је морала чврсто да му обећа да врата
никако неће отварати, па да јој је разбојнички старешина сто пута отац. Девојка
се искрено заклела да је неће откључати, та радовала се што се најзад ослободила
разбојника, а, осим тога, много јој се свиђао краљевић Зрно Грожђа.
Сутрадан је краљевић отишао у лов, а девојка остала да спрема кућу. Већ је уре­
дила свих једанаест соба, а краљевић још никако није стизао кући. Шта да ради од
досаде па помисли да погледа шта се догађа у дванаестој соби. Тако рећи још није
честито ни ушла, а већ се јавио њен отац из бурета:
— Драга моја једина кћери, проспи на мене ведро воде!
Девојка се сажалила на њега и прелила је буре ведром воде.
Старешина разбојника је дотле мољакао док девојка преко бурета није прелила
и друго, треће, па и дванаесто ведро. Онда је нешто праснуло у бурету, распало се,
и из њега је изашао старешина разбојника.
— Брзо се врати натраг — рекла је девојка. — Управо се сада враћа кући кра­
љевић Зрно Грожђа, па тешко теби ако те буде нашао овде.
Сутрадан је већ носила своме оцу и храну, али краљевићу Зрно Грожђе није
рекла ни речи. Трећег дана је поглавар разбојника већ говорио о томе да ће смак­
нути краљевића. С тим се девојка никако није хтела да сложи, јер је много волела
краљевића, али отац јој је запретио. Онда је девојка оставила оца, три дана га није
ни погледала.
Али даље није могла да издржи да му не доноси хране и пића, зато што јој је
ипак био отац, иако је био разбојник. А разбојник је дотле говорио да ће радије

49
умрети него да овако стално седи у гвозденом бурету док се девојка најзад није
сложила да ће помоћи свом оцу да убију краљевића. Али се потајно ипак надала да
краљевић неће погинути.
— Е па — рекао је отац — да га не бисмо убили, а ипак га се ослободили, кад
се буде вратио из лова ти се претварај да си много болесна. Реци да ћеш оздравити
само ако будеш пила воде са снежног бунара.
Тако се и зби. Када се краљевић вратио кући из лова, затекао је девојку на смрт
болесну, а баш је размишљао о томе када да одрже своју свадбу. Краљевић се много
растужио што ће му умрети девојка. А девојка је рекла од чега би се излечила.
Краљевић Зрно Грожђа је пошао до снежног бунара. Пошао он и на крај света
за љубав девојке.
Пред кућом су стајале две тополе, које су одмах почеле да се суше, чим је кра­
љевић кренуо. Како је ишао, ишао, изненада се срео са Понедеоником.
— Куда, куда, краљевићу Зрно Грожђа?
— Идем до снежног бунара. Вереница ми је болесна, само од његове воде може
да оздрави.
— Тамо немој да идеш, јер тај бунар чувају ђаволи. Никад се жив нећеш вратити
кући, ако свој крчаг напуниш водом из тог бунара.
— Нека буде што буде, ја ћу отићи до снежног бунара.
— Ако заиста идеш — рече Понедеоник — узми ову пиштаљку. Док будеш
узимао воду, звижди њоме, а кад ти крчаг буде пун, бежи од бунара као да те гоне.
Краљевић Зрно Грожђа је заиста без муке набавио воду и већ се враћао кући,
кад се срео са Уторком.
— Одакле носиш ту воду, краљевићу Зрно Грожђа?
— Са снежног бунара. Ова вода ће ми излечити вереницу.
— Понеси уместо ње ову воду — рекао је Уторак — она ће ти још више вредети.
Тако су заменили воде, па се краљевић још више пожурио да стигне кући. Како
се приближавао, две тополе су поново почеле да листају. Разбојник је на основу тога
знао да краљевић Зрно Грожђа није пропао, па је рекао девојци:
— Кад се буде вратио кући, немој да ти буде боље од те воде! Кукај и даље, и ка­
жи да ћеш оздравити само онда ако поједеш погачу попечену од брашна из снежног
млина!
Девојка заиста није оздравила од воде, иако ју је краљевић и три пута натерао
да пије. Већ је зажалио што је заменио воду, извесно због тога лек не помаже. Су­
традан је кренуо да донесе бар малу врећу брашна из снажног млина. Тек што је
изашао из куће, две тополе су поново почеле да се суше. Како је ишао, ишао, кра­
љевић се срео са Средом:
— Куда толико журиш, краљевићу Зрно Грожђа?
— Хоћу да донесем брашна из снежног млина.
— Авај, тамо немој да идеш, јер оданде човек не може да се врати жив! Тај млин
чувају три змаја.
— Ништа за то! Ја ћу ипак отићи тамо.
— Ако већ нећеш да попустиш, ево ти ова труба, па снажно труби док будеш
узимао брашно, а после одмах бежи као да те прогоне.

51
 Без муке је набавио брашно, а, враћајући се, срео се са Четвртком. Овај га је
дотле наговарао док није заменио брашно с њим.
Старешина разбојника је у то време погледао кроз прозор и видео да су тополе
опет озеленеле.
— Е па та се вуцибатина опет спасла, али не тугујмо због тога, наћи ће се још
неки начин! Ти остани и надаље болесна, па када те буде питао шта да ради да би
се излечила, реци да ћеш оздравити само ако будеш јела снежне прасетине. Ако од
ње не оздравиш, нећеш ни од чега.
Када је краљевић кренуо и трећи пут, тополе су још више почеле да вену. А
краљевић није мислио ни на шта друго, само да се што пре врати како би девојка
оздравила. Пожурио је, али чим је изашао из куће, одмах се срео са Петком.
— А куда ти журиш, краљевићу Зрно Грожђа?
— Идем по снежно прасе, потребно ми је као лек.
— Живо не можеш да донесеш то прасе, а што би га донео мртво?
— Ја ћу ипак отићи по њега.
— Ако си већ на сваки начин навалио да идеш, ево ти мог коња, узјаши га, мо­
жда ћеш с њим успети да побегнеш од дивљег вепра. Ако нећеш тако, а ти нећеш
никако.
Краљевић се обрадовао коњу, та на њему је много брже могао да превали пут.
Није ни стао све док на снегу није опазио прасад. Сачекао је док се једно није уда­
љило од своје мајке, па га је брзо зграбио и ставио у врећу. Кад га је дивљи вепар
чуо како цичи, краљевић је већ галопирао према својој кући.
Сада се срео са Суботом.
— Остави то прасе код мене — рекла је. — Даћу ти друго уместо њега, оно ће
ти више вредети.
„А зашто да се не мењам”, помислио је краљевић, „кад знам да жели моје добро!”
И тако је заменио снежно прасе.
У међувремену се старешина разбојника много обрадовао, јер су се обе тополе
осушиле. А то је значило да краљевић више није жив. Само што радост није ду­
го трајала, јер кад је пред сумрак поново погледао кроз прозор, видео је да су две
тополе пред кућом поново почеле да листају.
„Нема друге него да га сам убијем”, помислио је разбојник, али то, ипак, није
рекао гласно, јер је видео да његова кћи само што није почела да плаче, толико је
волела краљевића. Рекао је девојци:
— Сад оздрави од меса тог прасета, па му спреми купатило, сигурно се уморио
од напорног путовања.
Девојка је тај савет прихватила веома радо, помислила је да јој се отац у срцу
помирио са краљевићем.
Али кад је краљевић вечерао и оставио своје оружје да би се окупао, старешина
разбојника је искочио, узео сабљу и сасекао краљевића. Девојка је толико плакала
да јој срце замало није препукло што има тако подмуклог оца. А краљевић је ра­
збојника само замолио да делове његовог тела завеже у неку врећу и да је стави
коњу на леђа, а коња да ошине, па нека га носи куда га је воља.
Старешина разбојника испунио му је ту жељу.

52
 Једно време је коњ са деловима краљевићевог тела касао, а затим је стао да пасе.
Док је пасао, однекуд прође Недеља. Погледала је шта се налази у врећи. Одмах је
препознала краљевића Зрно Грожђе. Повела је коња кући, скувала туткало од воде
из снежног бунара и од брашна из снежног млина, па је све делове залепила и на­
мазала их машћу снежног прасета. После тога се краљевић Зрно Грожђа стресао и
изненада скочио на ноге, као да му се ништа није ни догодило. Захвалио се Недељи
на љубазности, узјахао свога коња и није више ни стао све до шумске кућице. Ушао
је у трећу собу, а тамо су на једном ексеру висили његова сабља и пушка. Сада се
више ничега није бојао. Ишао је од собе до собе. У седмој соби затекао је девојку
која је плакала као пљусак.
— А где је онај твој славни отац? — упитао је краљевић Зрно Грожђа.
Али девојка је толико плакала да није могла ни да проговори, само је главом
показала да јој се отац налази у дванаестој соби. Краљевић Зрно Грожђа га је заиста
затекао тамо, али старешина разбојника није имао снаге ни да коракне, толико се
напио; очигледно од велике радости што је успео да се ослободи краљевића Зрно
Грожђе. Додуше, зачас се отрезнио када је угледао краљевића. Узалуд је молио за
милост, узалуд је плакао. Краљевић Зрно Грожђа му се сада није смиловао.
Разбојник је помислио да ће и он да васкрсне баш као и краљевић, па је и он
замолио да му тело ставе у врећу и да је завежу коњу на леђа.
Краљевић му је то обећао, само што је слабо завезао отвор вреће, па се уже од­
решило при првом потресу, а комади разбојниковог тела поиспадали су по друму.
Вране и гавранови су их покупили и све појели.
Девојка се уплашила да ће сад да дође ред на њу, јер се није покорила наређењи­
ма краљевића и јер је отворила врата дванаесте собе. Али краљевић се није љутио
на девојку, јер оно што је чинила, чинила је за свог оца. Оженио се њоме, па тако
још и сада срећно живе, ако у међувремену нису умрли.
 ЛИСИЦА И ВУК
Једном су лисица и вук пошли да жању. Ишли су, ишли кроз шуму — јер их је
пут баш водио онуда — када изненада нађоше ћуп меда. Вук је одмах хтео да поједе
мед, али је лисица рекла:
— Не дирај мед, брате, баш ће нам пријати после жетве!
Вук се сложио, па су кренули да жању. Међутим, лисици се много прохтело да
једе меда. Спустила је главу и лице јој је постало толико тужно Да се вук сместа
сажалио на њу:
— Зашто тугујеш, другарице драга?
— Како да не тугујем, кад су ме позвали на крштење, а ја морам да жањем.
— Па иди ти, иди, ја ћу дотле да жањем сам! — понудио јој је доброћудни вук.
Лисица је заиста отишла, и то право у шуму, тамо где су оставили мед.
Полако се вратила. Вук је упитао:
— Добар дан, кума лијо! А како се дете зове?
— Начеха! — одговорила је лисица.
Касније се лисица опет растужила. Вук је запита:
— А шта ти је сад?
— Опет су ме позвали за куму, кум вујо. А ја, уместо тога, морам овде да жањем.
— Ништа се ти за то не брини. Ту сам ја. Ако мораш да идеш, ти крени брзо.
Лисица је одмах послушала вука. Давно није јела меда. Кренула је право ка ћупу
са медом. Пошто се вратила, вук је опет упитао:
— А које сте име дали том детету?
— Наполаизлизах! — одговорила је лисица.
— Ух, што је то дете добило глупо име — рекао је вук.
Е, али тек трећи пут се лисица заиста растужила. Вук се опет сажалио на њу,
тако да је кума поново могла да оде на крштење. А сада је до краја излизала ћуп, и
то без грешке.
Кад се вратила, вук је упитао:
— А како се зове ово дете?
— Начистосвеизлизах! — одвратила је лисица.
А није ни слагала.
Али на крају се и жетва завршила. Кренули су у шуму и вук је видео да је меда
било, али га сад нема. Сад се тек сетио имена троје деце: Начехга, Наполаизлизах
и Начистосвеизлизах! Рече он лисици:

54
 — Ти си лопужа, кума лијо, због тога ћемо се потући! Сутра да се нађемо под
овим дрветом! Показаћу ја теби!
Лисица је потрчала, позвала је у помоћ петла, патку, ћурку и мачку.
Све је те животиње сакрила у крошњи дрвета, а патку испод дрвета, у маховину.
Ни вук није дошао сам. Повео је са собом медведа, лава и слона. Стали су испод
дрвета, али нису видели никог.
Тада вук рече:
— Е па није ни дошла, кукавица једна
Али чим то рече, нагази на патку сакривену тамо у маховини. Патка уплашено
поче:
— Шап, шап, шап!
Више није ни било потребно! Читаво се друштво горе на дрвету уплаши.
Ћурка је почела: руд, руд, руд! Мачка је мијаукала, а петао је кукурикао.
На то се медвед толико уплашио да га ни лав није стигао. А тај је баш јурио за
слоном.
Отада се вук не усуђује да дира лисицу.
 ЧУДЕСНА ПТИЦА
Беше једном, где ли беше, тамо где копа прасе с кратким репом, беше једном
један човек. Био ]е толико сиромашан да је свој свакодневни залогај могао да при­
бави само на тај начин што би покупио све што би нашао по њивама и у шумама.
Једном, кад је баш хватао птице, уловио је једну лепу врану. То је била црна
птица, црна као ноћ, па ипак јој се перје сијало као звезде. Човек је ту птицу однео
кући и деца су јој се много обрадовала. Ставила су је у кавез и почела да је обучавају.
А врана је расла и расла, касније се већ толико припитомила да је јела деци из
руке и слободно скакутала по соби.
Једном до њих долута неки путник. Гледао је птицу, гледао, узео је у руке и слу­
чајно јој погледао под крило. Испод левог крила јој је било написано да ће постати
краљ онај ко поједе њену џигерицу. А испод другог крила јој је било написано да
ће онај ко поједе њено срце, свакога јутра испод свог јастука наћи три златника.
Е, а ко не би волео да постане римски краљ? Путник је одлучио да се све дотле
не смири, док не поједе џигерицу те птице.
И онај сиромашни човек је приметио напис под крилом. Али није умео да чита,
па је упитао путника шта је тамо записано.
— Ништа добро! — одговорио је путник. — За два дана ће птица угинути.
Најбоље би било да је закољеш. Ја баш волим да једем вране, ако ми је испечеш,
даћу ти хиљаду форинти.
Путник је одмах ставио паре на сто. Онај сиромах веома је жалио за птицом,
али новац му је био много потребан. Није дуго размишљао, ухватио је врану, заклао
је и испекао.
Док се онако пекла, часком је изашао из кухиње. Деца су се баш мотала тамо,
била су гладна, украла су срце и џигерицу из шерпе и појела их.
Када су ставили месо пред путника, он је узалуд тражио џигерицу и срце. Није
могао да их нађе.
Само што није пукао од беса!
— Хеј, ти, сиромаху? Где су срце и џигерица?
Узалуд су их тражили. Па кад их нису нашли, путник је схватио да никад неће
постати римски краљ. Скочио је, није појео ни залогаја, све је оставио и кренуо.
Сиромах се због тога много растужио. Било му је жао што му је пропао толики
новац. Зато је наредио синовима да му не излазе на очи док не створе тај новац.

56
 И двојица дечака су се растужила, али шта се могло. Кренули су на пут, да нађу
хиљаду златника.
Ишли су тако, ишли тужни, а пред вече стигну у једну велику шуму. Тамо су и
преноћили. Кад су се ујутро пробудили, случајно је наишао један војник. Он им је
објаснио како могу да дођу до града. И кренули су, дакле, у град. Тамо је баш тада
умро краљ. Када су преморени стигли до града, видели су једну веома лепу, златну
клупу, па је старији сео на клупу, а млађи легао испод.
Када су се пробудили, око њих је стајала велика гомила људи. Сви су викали
„живео”! Одвели су их до палате, па су оног који је појео вранину џигерицу, одмах
изабрали за краља. Римљани су, наиме, имали обичај да за краља изаберу оног који
не зна да је стари краљ умро, али легне на златну клупу. Имали су дотле већ седам
краљева, а све су их изабрали на тај начин.
Е па тако је старији син постао краљ. После тога више нису имали никаквих
брига, старији је краљевао, а млађи је сваког јутра испод јастука вадио по три злат­
ника.
Отац им се у међувремену покајао што је отерао своје синове. Кренуо је на пут
да их потражи. Кад је стигао до града Рима, већ је био толико сиромашан да је
морао да проси. Ушао је и у палату. Краљ га је сместа препознао и отрчао по млађег
брата. И овај се веома обрадовао, и обадвојица му се обиснуше око врата. Уопште
се нису љутили на њега. Одмах су га одвели до обућара, до кројача, дали да му се
направи лепо одело и нове чизме, па су га задржали код себе.
Ако досад нису умрли, и отада срећно живе.
 МАРЦИКА И УКЛЕТА ПРИНЦЕЗА
Беше једном један сиромах, а он је имао три сина. Најмлађи се звао Марцика.
Кад су деца одрасла, отац им је рекао:
— Е па, синови, доста сте таманили хлеб овде код куће! Сад сте већ велики,
умете да радите, идите и тражите службу. Кроз годину дана се вратите, па нека свако
донесе себи једно одело. А сада идите, и нека вас срећа прати.
Синови су послушали, па су кренули сва тројица. Уз пут су стигли до једног ве­
ликог стабла. Пут се овде рачвао на три стране. Три брата су извадила своје ножеве
и заболи их у дрво. Чији нож буде зарђао за годину дана, значи да је тај умро. Код
дрвета су се опростили и сваки је кренуо својим путем.
И наш Марцика је ишао, ишао, па је тако стигао у једну шуму. У сусрет му је
дошла једна велика крастава жаба, па га је ословила:
— Знам да идеш да тражиш службу! Служи мене, нећеш се покајати. Нећеш
имати друга посла, осим да тестеришеш и уситниш хват дрва и да ме увече ставиш
у кревет, а ујутро извадиш из кревета. Да ли се примаш?
— Свакако да се примам! Сасвим је свеједно где ћу служити. — Руковао се са
жабом и остао с њом.
Тако је та година и прошла. Жаба није била лоша газдарица. Последњег дана је
рекла:
— Е па, Марцика, поштено си служио! И браћа ти носе кући нова одела. Не
брини. Иди у собу и изабери одело које ти се највише свиђа.
Марцика је послушао. Изабрао је једно веома лепо одело и понео га кући. Браћа
су се срела код дрвета:
— Е па кога си служио, Марцика?
Ништа им друго није требало кад су сазнали да је Марцика служио код једне
жабе.
Ругали су му се:
— Жабља собарице!
Само што се нису превртали, колико су се смејали.
Истина, престали су да се смеју када су му видели одело. Тада их је спопала љута
завист!
Једно време су остали код куће, али им је у пролеће отац поново рекао:
— Е па, синови моји, сад сте се лепо одморили. Време је да себи поново нађете
службу. Ове године служите за вино!

58
 И тако су дечаци кренули.
Код оног дрвета поново су се опростили.
Свако је кренуо својим путем.
У шуми се поново нашла жаба:
— Дођи код мене, Марцика! Ни ове године ти служба неће бити тежа.
Марцика се већ навикао на жабу и радо је пошао. Кад је прошло годину дана,
жаба је рекла:
— Е па, Марцика, браћа су ти већ понела вино! Али ништа се ти не брини.
Нађи једну боцу и пођи у подрум. Узми оно вино које ти се буде свиђало. Ако ти
се код куће буду ругали, ти узми боцу па сипај из ње вино у једно буре. Знам да ти
се затим више неће ругати.
Прошла је година, опет су се срели код оне раскрснице. Она два брата су гурала
пред собом по буре. Свако је било поприлично. Заморили су се од гурања.
Кад су угледали Марцику, опет их је спопао смех:
— Твоја жаба није превише дарежљива! Зар није имала више од те бедне боце?!
Марцика није проговорио ни речи. Код куће је узео највеће буре да сипа у њега
вино. Браћа нису могла да оћуте:
— Зар ти не би одговарало и неко мање буре? — ругали су се.
Али не дуго! Само што им очи нису испале, кад су видели да вино из боце тече
ли тече.
Цело се буре напунило. Да је у боци остала још једна кап, она би се просула на
земљу.
Па још кад су почели да га пију. У упоређењу са Марцикиним вином, они су
донели само неку јадну киселицу.
Опет су се неко време одмарали, али их је отац поново послао да служе.
— Сад имате одела, имате и вина за свадбу, сада набавите себи жене!
Баш као и раније, одвојили су се на раскрсници. Марцика је ишао код своје
жабе, а два старија брата куд су знала.
Жаба је рекла Марцики:
— Е па, Марцика, сад нећеш имати тако лак посао! Ове године мораћеш да
уситниш и сложиш три хвата дрва.
Марцика се помирио и с тим.
Када се година завршила, жаба је рекла Марцики:
— Поштено си служио и ове године. Али сад добро пази. Узми ову моју кре­
ветнину и однеси је на нагомилана дрва. Затим узми и мене и постави ме горе на
врх.
Марцика је послушао и лепо поставио жабу горе. Онда је газдарица одозго на­
редила:
— Сад потражи једну добру метлу. Запали гомилу дрва. Кад дрва буду почела
да горе, видећеш да са свих страна жабе скачу према ватри. Ти мораш само да их
метлом метеш у ватру. Али добро пази да ти ниједна не побегне, јер то би било
велико зло.
Марцика је молио жабу да сиђе са гомиле дрва. Она га није послушала. Морао
је да запали ломачу.

59
 Настала је велика узбуна. Жаба је толико скакутало у правцу ватре да их толико
нема ни у три жупаније. Марцика је једва стизао да их метлом баца у ватру.
До вечери је ломача сасвим изгорела, а заједно с њом изгорело је мноштво жаба,
међу њима и Марцикина газдарица. Марцика се много растужио. Иако је жаба била
ружна, он ју је заиста заволео. Није могао да каже ништа лоше о њој, према њему
се заиста добро понела. Усред велике жалости сан га је савладао.
Ујутро, кад се пробудио, пред његовим креветом је седела дивна, предивна де­
војка. Већ јој се и по хаљини видело да је краљевска принцеза.
— Марцика, захваљујем ти што си ме спасао! Док се није нашао неки поштен
момак који ће учинити све што год му будем наредила, морала сам да будем жаба,
а заједно са мном и цела моја свита. Ти си ме ослободио проклетства.
Марцикино срце је закуцало! Краљевска принцеза је била дивна, предивна, ни­
кад у животу није видео лепше девојке. А краљевска принцеза му је скочила у загр­
љај и рекла:
— Твоја браћа већ воде кући своје невесте. Али ти ништа не брини. Сиђи у
двориште, упрегни коње у најлепше кочије. Док они стигну кући, стићи ћемо и
ми.
И стигли су. Настало је велико чуђење, велика завист. Али Марцика се показао
као добар брат. Сваком брату је дао по три вреће злата, а он се венчао са краљевском
принцезом и оде за краља. Кад већ није нашао боље занимање, могао је и тим да
буде задовољан.
 ДВА ЗЛАТОКОСА КРАЉЕВИЋА
Беше једном, где ли беше, а можда чак не беше, него негде ипак беше, беше
једном један много богат краљ. Сам је живео на овом свету, никог није имао, чак
ни шарену мачку, само оно своје силно богатство. Усамљен се шетао кроз деведесет
и девет соба у оној краљевској палати и само је пребројавао своје паре. Али ни то
му није много помогло, непрекидно му је било досадно, па је зажелео да неко буде
крај њега.
Једном, кад је хтео да прода жито, позвао је најамне раднике, момке и девојке,
све заједно. Да раде, да млате жито, да одвајају кукољ. Јер те године је падало доста
кише, па није порасло само жито, него заједно с њим и доста кукоља.
И док је пролазио између својих радника, нешто је смислио. Сад ће он да при­
слушкује шта девојке говоре кад су насамо. И тек чује како једна говори:
— Да се краљ мноме ожени, једним концем бих оденула целу државу.
А друга је такође говорила:
— Да се мноме ожени, ја бих једним класом жита нахранила читаву државу.
Па тако ни трећа није могла да оћути:
— Ја не бих тако поступила! Ја бих му родила два таква златокоса близанца у
сунце би се могло гледати, али у њих никако.
Краљ је завртео главом, пришао им и упитао да ли је истина то што су говориле.
Прве две су признале, али трећа је само црвенела стидећи се. Толико је поцрве­
нела да се много свидела краљу. Жита је имао довољно, ни за одећу га није морила
брига, али веома му је било стало до два златокоса детета. (Рекох већ да му је било
много досадно у оних његових деведесет и девет соба!) Због тога је рекао трећој
девојци:
— Е па, лепа љубави мога срца! Ја твој, ти моја! Само ће нас ашов и мотика и
велико звоно одвојити једно од другога.
Одмах је наредио да се упрегну коњи и одвео је девојку у палату. Приредио је
велику свадбу, тако да су две недеље јели торте чак и они који нису ни били позвани.
Ја сам био позван, баш сам и намеравао да пођем, али сам, на жалост, заспао.
Али да не губим речи, краљ и његова жена срећно су живели, као пар гугутки.
По васцели дан само су се љубили, толико су се радовали једно другом. Краљу сад
више уопште није било досадно.

62
 Али ништа на свету вечно не траје! Краљ суседне државе је подигао војску и
започео рат. Тако то обично бива са краљевима. Шта је и наш краљ могао да уради,
ставио је и он оклоп, узјахао свога коња и опростио се од своје жене:
— Немој да плачеш, лепа љубави мога срца, брзо ћу се ја вратити. Кад се роде
златокоси близанци, ја ћу опет бити ту.
Али није био! Умешао се у исувише велики рат, па тако није имао времена да
сврати кући.
Погрешио је. Јер зло увек у друштву иде. Родила су се два златокоса детета,
краљица је то саопштила у писму своме супругу, али невоља је била у томе што се
на двору налазила једна баба с гвозденим носом, која је страшно завидела краљици
на срећи: она је хтела да своју кћер уда за краља. Баба је брзо украла оба детета,
однела их у своју колибу, а краљу је написала да је краљица слагала, не само да није
родила два златокоса детета — она није родила ама баш ни једно дете.
Краљ се веома наљутио што га његова жена тако вара. Одмах је написао да своју
жену више не жели да види, да је сместа затворе у тамницу.
Јадна краљица је ридала, плакала, али ништа није помогло. Туговала је у за­
твору. Па још да је знала како зла баба са гвозденим носом поступа са њена два
златокоса близанца! Мучила их је глађу и тукла, тако да су обадвојица убрзо затим
умрли.
Баба са гвозденим носом их је однела до границе села, па их је сахранила крај
њиве са житом. Онда су два детета ижђикала и претворила се у две лепе, високе
тополе.
Рат се завршио, и краљ је кренуо својој кући. Пут га је водио баш онуда где су
стајале оне две тополе. Оне су већ издалека приметиле да им иде отац, па су почеле
да му се клањају. А кад је дошао у њихову близину, почеле су да га грле, тако су га
ухватиле својим гранама да је једва успео да их се ослободи.
Али је ипак отишао, узалуд су га грлиле. Отишао је кући, у своју палату, где га
није чекала његова жена, него кћи бабе са гвозденим носом.
Она се вртела око њега, трудећи се да му угоди, улагујући му се. Али он није
могао да заборави своју жену. Нити је могао да је заборави, нити да јој опрости.
Много је размишљао о оне две тополе. Одлучио је да их купи од њиховог газде.
То је и учинио за сто форинти, па их је дао пресадити пред своју капију. Увек је
волео да седи под њима, чудно би се увек орасположио када би се оне њихале, Па
још да је знао да су то његова рођена деца!
Баба са гвозденим носом је приметила да краљ веома воли те две тополе, па је
рекла кћери:
— Слушај ме, кћери! Кажи краљу да посече оне две тополе па нека од њих на­
прави две постеље.
Тако и би. Краљ је дао да се посеку две тополе, његове љубимице, и да се од њих
направе две лепе, изрезбарене постеље.
Једне ноћи, једна постеља рече другој:
— Да ли ти је тешко?
Друга одговори:
— Мени краљ није тежак. А да ли је теби тешко?

63
 — Мени је кћи бабе са гвозденим носом веома тешка.
Стара вештица је чула тај разговор. После тога је рекла својој кћери:
— Бацимо ове постеље у ватру. Видећеш, оне ће нас увалити у невољу.
Тако и учинише, изгореше обе постеље.
Док су постеље гореле, две су искре испале из ватре и претвориле се у два зла­
торуна јагњета. Кад год би краљ био код куће, увек би ишли за њим и чешала се о
њега. Вештица је била страховито бесна кад је видела да све што год чини, не може
да уроди плодом. Наредила је слузи да их убије.
Он је узео два златоруна јагњета и бацио их у воду. Узалуд! Чим их је бацио,
одмах су се претворила у две златокосе бебе. Вода је понела колевку и негде далеко,
далеко од палате један их је воденичар извадио из воде. Задржао их је и поштено
однеговао. Имали су тако дивну, предивну златну косу да се о њима причало на све
стране.
Кад су мало поодрасли, млинар им је овако говорио:
— Синови моји, ви нисте моја деца. Вас је вода донела, ја сам вас само извукао
из воде и однеговао. Негде, свакако, имате оца, мајку, потражите их. И будите ми
благословени!
Дечаци су се захвалили воденичару на доброти, па су кренули. Ишли су путем
тужни, ишли и ишли. Од туге су помало и плакали. Па су и престали.
Њихово путовање се толико одужило да су помислили да се никада неће завр­
шити. На крају су угледали једну велику кућу. Пред њом је горе-доле ходао један
наоружани стражар. На тој кући је био један отвор, а неко је кроз тај отвор гледао.
Нису знали ко је то, и ко би могао бити, али њихова мајка, краљица — а то је била
она — сместа их је препознала.
Настала је велика радост, али и плакање и ридање! Они су јој испричали каква
им је била судбина. А и краљица је све своје јаде изјадала.
Али стражар је све то чуо. Он је и своју пушку бацио и истог часа одјурио до
краља. Вештичина кћи се баш тамо мазила око краља. Престрашено је слушала шта
стражар прича и очајно је почела да виче:
— Треба их затворити! Треба их затворити!
Баш је краља било брига шта она говори! Сместа је дао да се упрегне у златне
кочије и потерао их је до тамнице. Намах је препознао своју децу и замолио кра­
љицу да му опрости.
Краљица је имала добро срце, одмах је загрлила свога супруга. Опет су постали
толико срећни да им равних није било ни у седам пута седам држава.
Али баби са гвозденим носом и њеној кћери нису се баш захвалили на њиховим
злочинима. Обе су ставили у буре и тако их откотрљали до границе државе. Тамо
су их пустили и једном добро ошинули. И обећали им, ако се случајно још једанпут
врате, заиграће се лопте њиховим главама.
Њима више није ни било потребно! Сместа су обуле зечје ципеле и почеле тако
да беже да још и данас трче, ако у међувремену нису стале. Прекјуче су још бежале,
баш се мој кум срео са њима.
Ко не верује, нека провери!

64
 ЛИСИЦА, МЕДВЕД И СИРОМАХ
Беше једном, где ли беше, беше једном један сиромашак. И тај сиромашак кре­
ну једног јутра са своје две краве на њиву да оре. Кад је пролазио поред шуме, чуо
је неко чудно урлање и тихо пиштање. Ушао је у шуму да погледа шта ли то може
бити. И видео је како се један велики медвед бије са једним малим зецом.
— Е па тако нешто ја још нисам видео у свом животу — рече сиромашак и
толико се смејао да је хтео пући.
— Види ти њега, ништавног човека, како ти смеш мени да се смејеш? — разбе­
сне се медвед.
— Е па то ћеш ми платити. Појешћу те заједно са твојим кравама.
Сиромах је одмах престао да се смеје; почео је да моли медведа да га не поједе,
али ако већ мора, нека га поједе тек увече како би дотле узорао њиву, да његови
јадни укућани не би остали без хлеба.
— Добро, де. До вечери те нећу дирати, али онда ћу те заиста појести.
Онда је медвед отишао својим послом, а сиромах је тужно орао и колико год
да је размишљао, није могао смислити шта да ради да би му се медвед смиловао…
Око подне се тамо нашла, једна лисица: приметила је да сиромах тугује, па га је
запитала у чему је ствар, можда би могла да му помогне.
Сиромах јој је испричао како је прошао са медведом.
— Е па ако је само у томе ствар, ја ћу ти лако помоћи. Ништа ти се неће дого­
дити. Колико ћеш ми платити, ако ти помогнем?
Сиромах није знао шта да обећа, јер ништа није ни имао, а лисица је много
захтевала. На крају су се погодили у девет кокошака и једног петла. Сиромах је то
једва обећао, јер није знао како да их створи; али је ипак обећао.
— Е па сад, сиромашку, добро ме слушај! Кад медвед буде дошао пред вече, ја
ћу се сакрити у жбун и затрубићу као што то иначе чине ловци. Онда ће медвед
да те запита: „Шта је то?” А ти ћеш рећи: „Долазе ловци.” Онда ће медвед да се
уплаши и замолиће те да га сакријеш. Ти ћеш га сакрити V ону прљаву врећу и
рећи му да се не миче. А ја ћу изаћи из жбуна и питати те: „Шта је у оној врећи?” А
ти ћеш рећи: „Нумур”. Ја нећу хтети да ти поверујем и повикаћу: „Удри секиром у
онај крај.” Ти ћеш зграбити секиру и тако ћеш медведа лупити секиром по глави да
сместа испусти душу.

65
 Сиромах се обрадовао добром савету и у све« му га је послушао. Све се збило
тако као што је лисица рекла. Медвед је настрадао, а сиромах се спасао заједно са
својим кравама.
— Зар нисам рекла да ће се тако догодити? — рече лисица. — Научи једно,
сиромашни човече, ум царује, а снага кладе ваља. Али ја још имам посла, морам да
пожурим кући. Сутра ујутро доћи ћу код тебе по оних девет кокоши и петла. Нека
буду дебели. Буди код куће, иначе ћеш се горко покајати.
Сиромах је бацио медведа на таљиге, весело се вратио кући, приредио је одлич­
ну вечеру, после тога добро спавао, а лисице се није много бојао јер је научио: ум
царује, а снага кладе ваља.
Ујутро, тек што је отворио очи, већ је лисица куцала на врата и тражила својих
девет кокоши и петла.
— Одмах, кумо, само да се обучем — рече сиромах, али није отворио врата,
него је стао насред куће и почео да режи као што то чине пси.
— Ти, сиромашку! Ко то режи, да није неки ловачки пас?
— Боме, кумо, јесте, и то два пса. Ту су спавала испод мог кревета, ђаво ће их
знати одакле су се створила; мора да су осетила твој мирис, хоће да појуре напоље,
једва их држим.
— Само их ти још мало држи, док ја не побегнем. Ништа не мари, нека ти оста­
ну и кокоши и петао.
Док је сиромах отворио врата, лисица је већ бежала што је могла даље. А он је
почео да се смеје, можда се још и данас смеје, ако у међувремену није умро.
 КЋИ КРАЉА БАУКА
Сиромашак је возио жито у млин. Када се враћао била је мркла ноћ. Изненада
примети да точак на колима ландара јер је испао један ексер. Шта сад да ради! Вео­
ма се растужио јер није могао да настави пут. Док је тако очајавао, неко се зачу иза
њега:
— Шта ћеш ми дати, сиромашку, ако ти дам ексер од твојих кола?
— Ја ништа немам — рече сиромашак — а ове две краве не могу да ти дам, јер
нећу моћи да орем.
— Краве ми нису ни потребне.
— А шта ти је потребно?
— Дај ми оно што не знаш да имаш у кући.
Сиромах је неко време размишљао: шта ли би то могло да буде у његовој кући
а да он за то не зна? Познавао је сваки кут у својој кући, за сваку ствар је знао где
је и за шта може да се употреби. Онда је помислио ако већ за нешто не зна, то неће
ни бити штета ако да.
— У реду — одговори — нека буде твоје оно што не знам да имам.
Добио је ексер од осовине кола, наместио га, депо се попео на кола и све до
куће размишљао о томе шта ли би то могло да буде у његовој кући а да он за то не
зна.
Код куће га је чекало велико изненађење, јер док је радио напољу, њему се ро­
дило дете.
Е тога се заиста није сетио. Сада се није могао да накаје што му баш то никако
није пало на памет. А поготову се веома ражалостио зато јер је дете, чим се родило,
већ умело и да хода и да говори.
Трећег дана неко се јавио испод прозора:
— Сиромашку, дај ми што си обећао!
— Реци ми бар ко си ти? — замоли сиромах,
— Ја сам краљ баука.
И већ је однео дете.
— Чујеш ли, дечаче — започе краљ баука код своје куће — видиш ли тамо оно
брдо? До сутра ћеш га прекопати, засадићеш винову лозу и за доручак ћеш ми до­
нети две корпе његовог рода.
Дечак се веома растужио. Како може све то да постигне за једну једину ноћ?
Али он се допао кћери краља баука. После вечере га је принцеза упитала:

67
 — Зашто си тако тужан?
— Како да не будем тужан, кад ми је твој отац наредио да урадим тако тешку
ствар.
— Ништа ти не брини! Све ће да се среди мојом помоћу, не бој се ништа.
Почела је да тресе своју марамицу, па је из ње испало толико малих ђаволчића
колико је травки на ливади. Одмах су почели да раде.
До јутра су се створиле две корпе са грожђем.
— Е па то си урадио — рече краљ баука — али ја имам три стога пшенице, до
вечери ми ти оврши, али тако да сва три стога остану на свом месту!
Дечак се опет растужио и већ је помислио да побегне одавде. Али принцеза му
је опет пришла и питала о чему се ради. Када је испричао, девојка је опет извадила
марамицу и истресла из ње толико малих мишева колико на дрвећу има лишћа.
— Овршите она три стога — нареди девојка — али тако да сва три стога остану
на свом месту!
Мишеви не само да су завршили са вршидбом него су пре сумрака сву пшеницу
унели у амбар.
Када је супруга краља баука све то видела, рече своме супругу:
— Тај ће момак да те надмудри! Видећеш, он ће све нас погубити!
— Трећи задатак свеједно неће моћи да изврши — одговори краљ баука. —
Тада ћу га докрајчити.
Сутрадан је момку издао ово наређење:
— Између мог дворишта и дворишта моје кћери сагради такав мост да буде од
чистога злата а његови стубови од драгог камена; нека по њему седе сребрне птице
од једног краја до другог и нека те птице тако лепо певају да се људи пробуде од
тога!
Сала се момак веома покуњио и помисли да би боље било да одмах умре.
Принцеза му тада приђе и рече:
— Ја ћу да те спасем од смрти, ако ме будеш одвео одавде!
— Одвешћу те ја, голубице, од свег срца!
Девојка је опет протресла своју марамицу, па је из ње испало толико патуљака
колико има звезда на небу.
— До зоре — нареди принцеза патуљцима — саградите од краљевог до мог
дворишта такав мост који ће бити од чистога злата а његови стубови од драгог ка­
мена; нека на њему с краја на крај седе сребрне птице и нека тако лепо певају да се
људи пробуде од њихове песме.
Ујутро се краљ баука пренеразио што је момак испунио и то наређење. Поми­
слио је да му да неколико златника, само да га се ослободи. Сместа је наредио да
позову момка, али њега нигде није било.
— Утолико боље, бар нећу морати да му платим надницу.
Али његова супруга рече:
— Иди види где је наша кћи, јер тај момак није пошао одавде сам.
Тога се добро сетила. Али је принцеза, пре него што је пошла са момком, обе­
сила своју кецељу на кваку.
Краљ стиже и викну кроз врата:

68
 — Кћери, дођи да ручамо!
А кецеља одговори:
— Сад ћу ја, само да се умијем!
Супа се већ охладила, а девојке никако није било. Тада је маћеха отишла до
оних врата. (Јер, не смем да заборавим, тој девојци је краљица била маћеха.)
— Дођи, кћери, охладиће се супа!
— Сад ћу ја — одговори кецеља — само да се умијем.
— То си рекла и малочас.
После тога је маћеха отворила врата, али у соби, наравно, није затекла никог.
Врати се она и раздере на свог супруга:
— Знала сам да су побегли! Сместа појури за њима!
Краљ баука скочи као да га прогањају.
Већ им је био на трагу, када момак рече девојци:
— Нешто ме пржи по леђима!
— Пржи, дабоме, зато што мој отац јури за нама. Дај брзо да се преметнемо
преко главе.
У тај трен се девојка претворила у витку јасику, а момак је као просјак седео
испод дрвета.
Стиже краљ баука и упита просјака:
— Да ли си видео једну девојку и једног момка?
— Нисам видео, иако већ три дана седим испод овог дрвета.
Краљ баука се бесно вратио и рекао својој жени да никог није видео, само је
неки стари просјак седео испод једне витке јасике.
— Авај, што си глуп! Па јасика је била наша кћи, а просјак онај момак! Сместа
да си појурио за њима!
Краљ баука им је опет пошао за трагом.
Тада момак рече девојци:
— Нешто ме пржи по леђима.
— Дабоме да пржи, јер мој отац јури за нама! Дај брзо да се преметнемо преко
главе. Ја ћу постати поље посејано житом, а ти ћеш стати крај мене као страшило.
Стиже краљ баука и упита страшило:
— Да ли си видело једног момка и једну девојку?
— Нисам — одговори страшило — иако стојим овде откада је порасло ово
жито.
Краљ баука се веома љут врати и исприча својој жени да се није срео ни са ким;
само је видео једно страшило усред поља посејаног житом.
— Авај, што си глуп. То поље је било наша кћи, а страшило онај момак! Е, па
сад ћу ја да кренем за њима.
Сад им је маћеха била на трагу.
Рече момак девојци:
— Нешто ме пржи по леђима!
— Дабоме да пржи, и то зато што моја маћеха јури за нама. Дај да се брзо пре­
метнемо преко главе.

70
 И преметнуше се преко главе. Девојка се претвори у бокор ружа, а момак у
птицу сеницу.
Стиже супруга краља баука.
— Чујеш ли ти, птицо сеницо, да ли си видела да су овуда прошли један момак
и једна девојка?
— Нисам, иако сам овде на бокору ружа откад је процветао.
— Лажеш, јер је моја кћи тај бокор ружа, а ти си момак!
Таман је маћеха испружила руку у правцу птице, али ју је бодља руже убола тако
снажно да је тргла руку.
Птица сеница три пута звизну, па из шуме истрчаше три курјака. Маћеха се
уплаши и побеже колико је ноге носе.
Онда се бокор ружа сави до земље и поново претвори у принцезу. Само што је
принцеза била још много лепша него пре. А птица сеница се претвори опет у мом­
ка, али је момак сада већ имао и бркове, па их је сукао све до куће. Када су закуцали
на капију града краља баука, краљ и његова супруга престрашено упиташе:
— Ко је то?
— Ваша кћи и њен вереник.
— А курјаци? — упита маћеха, а глас јој је још и сада подрхтавао.
— Нису ту, слободно можете да отворите врата.
— Видим ја да са вама не могу да изађем на крај — рече краљ и пријатељски
лупи момка по рамену. — Нека вас само ашов и будак раздвоје!
Сутрадан су приредили такву свадбу да су у том крају три читаве године само
о томе причали. Толико се прангија огласило да је ћопави обућар оглувео. Мени је
баш он испричао ову причу, а он говори увек само оно што је својим очима видео.
 ХРАБРИ ВОЈНИК
Беше један краљ, а тај је имао једну проклету, црну тврђаву. У тој тврђави ста­
новало је мноштво ђавола, а краљева кћи се налазила у њиховој власти. Онда се
пронео глас да ће краљ дати своју кћер за жену ономе ко проведе у црној тврђави
три ноћи.
То је чуо један војник. У оно време није било баш никаквог рата и зато је одлу­
чио да проведе три ноћи у црној тврђави. Опасао је, дакле, свој мач и отишао до
краља.
— Е па драги мој сине, само иди, али чувај се, немој да платиш главом!
— Некако ће већ бити, ваше величанство мој краљу, јер још никада није било
тако а да некако не буде!
Чим је војник стигао пред црну тврђаву, капија се онако сама отворила пред
њим. Када је стигао у трећу салу, капија се за њим залупила, а он је видео да је насред
собе постављен сто. Било је чак и цигара. Војник је помислио: „Нису то џабе овде
поставили”, и према томе је одмах почео да једе и боговски се најео. Таман кад је
запалио цигару, зачуо је некакве звуке, чак су се и врата отворила, али никога није
видео да улази. Само је чуо глас:
— Добро вече, витеже војниче!
— Добро вече и теби, иако не знам ко ли си, шта ли си, јер не могу да те видим.
— Ако будеш још два пута спавао овде, онда ћеш сазнати ко сам ја.
Врата су се затворила, а војник је легао и одмах заспао, јер је схватио да овде
више неће имати друга посла. Читаве ноћи га нико није дирао.
Сутрадан увече опет су се врата отворила, али војник никога није видео. Девој­
ка — јер, да не заборавим, била је то краљева кћи — поново је поздравила војника
и рекла му да ће моћи да је види ако остане овде и сутра.
Ни те ноћи се ништа није догодило. Војник је добро јео, пио вина, пушио ци­
гаре, никада у животу се није проводио тако лепо.
Треће вечери поново се отворише врата, па војник чу ове речи:
— Чуј, до сада је било добро где год да си спавао, али вечерас лези у постељу и
да се ниси ни помакао!
Чим је завршио са вечером, војник је одмах легао у постељу. Још ни очи није
затворио, а већ је чуо такву грмљавину и вику да ни у паклу не може да буде бучније,
мада тамо овај војник никад није био. Изненада се отворише врата и напред је ишао
један велики, трбушасти ђаво, а за њим се гурала гомила ђаволчића; толико их је

72
било да војник није стигао ни да их изброји. Почели су да лупају и да ломе све
што су стигли. Срушили су и сто па се просуо остатак вина, а онда се војник много
наљутио, јер није волео расипништво; исукао је мач и треснуо међу њих. Гомила
ђавола се уплашила и наврат нанос побегла кроз врата. А војник је поново легао
и најзад је могао да се испава. Ујутро се пробудио јер га је неко пољубио. Како је
отворио очи, пред собом је видео дивну, предивну девојку.
— Дођи, војниче витеже, идемо код мог оца и нека нас сад благослови!
Војник је сместа препознао глас; скочио је на ноге, па су пошли право пред
краља. Можете да замислите колико се краљ обрадовао! Сместа је наредио да се
испеку шест волова, а седми су испекли мало касније. И ја сам био тамо, сам сам
појео један воловски бут. Отада никада више нисам био на тако доброј свадби!
 ТРУБА ШТО ГОНИ ЂАВОЛЕ
На свету беху једном три брата. Њих тројица наследише од оца три различите
ствари. Најстарији је добио једну мачку, средњи једног петла, а најмлађи трубу. Е па
ништа од тога није било нешто чиме би се могли много похвалити. А ни поживети
се није могло ни од једне те ствари.
Па, ипак.
Три брата кренуше у свет, те је најстарији стигао пред једну кућу где је било
толико мишева и пацова да се једва могло ући на врата. Укућани су се жалили момку
како тешко живе због тога. А момак им рече:
— Ако је зло само у томе, ја имам једну такву мачку која ће уловити све мишеве
и пацове на свету!
— А пошто би продали ту мачку?
— Колико бисте дали за њу?
Дадоше хиљаду круна, и још један крајцар. А момак је био презадовољан.
И средњи је кренуо са петлом. Стиже у једно село, где је био мркли мрак, тамо
су зору довозили на шест волова, па и тако је свитало само тешком муком. Рече
момак:
— Кад мој петао закукуриче, ја знам да зора више није далеко.
Зачудили су се: како је то могуће, шта ли то може да буде? Рече им момак да
прво кукурикање значи: ноћ полако одлази. Друго значи: јутро може да се спреми.
А трећи глас петла значи да је јутро већ стигло, може да се устане.
Овдашњи људи су се згледали: тако нешто још никада нису ни чули ни видели.
— Дајте да купимо тог петла! — говорило је све више света.
Упиташе момка да ли је петао за продају.
— За продају је — рече момак. — Колико дате — дате.
Дадоше хиљаду круна и једну изгорелу лулу.
А трећи син је, као што већ рекох, добио једну трубу, али није више ваљала ни
да се пас бије њом. Момак је чуо да у паклу држе затворену једну краљевску прин­
цезу, па стаде пред врата пакла и поче оном трубом да диже толику буку да се сви
ђаволи окупише око њега.
— Хеј, шта ти тражиш овде са том трубом?
— Трубићу дотле док се пакао не сручи на вас.
— Авај, немој то да нам учиниш, радије ћемо ти дати све што затражиш!
— Онда ми дајте краљевску принцезу и казан пун златника, као мираз уз њу.

74
 Ђаволи просто нису знали шта да раде од радости. Одмах су му донели кра­
љевску принцезу заједно са казаном злата, само да се што пре ослободе трубљења.
Момак је купио кола и коње, поставио је краљевску принцезу на задње седи­
ште, натоварише и казан са златницима и крене у правцу своје куће.
Тек што су малчице одмакли, сустиже их један ђаволчић:
— Хохахој! Нећеш баш тако лако однети лепоту девојку и тај казан са златни­
цима! Нека припадне ономе ко од нас двојице буде могао брже да потрчи.
Момак се сложио.
— Али, чуј, ђаволчићу! Прво покушај да трчиш са мојим малим братом, јер,
видећеш, нећеш моћи ни њега да победиш а камоли мене лично.
— А где ти је мали брат?
Момак га је одвео до једног жбуна и из жбуна искочи један мали зец и потрча
тако брзо да ђаволчић није учинио још ни три корака, а зечић је већ прешао гра­
ницу. Тако је ђаволчић морао постиђен да се врати кући.
Краљевска принцеза и момак су кренули даље, али тек што су прешли разда­
љину колико да се добаци камен с рамена, кола већ заустави ђаво с вилама.
— Хохахој! Нећеш баш тако лако однети лепоту девојку и тај казан са златни­
цима. Не припада теби ни она ни злато.
— Е па чији би били?
— Нека припадну ономе ко дуже може да рони у води.
Прво је заронио ђаво са вилама, наравно, без вила. Потрајало је и више од че­
тврт сата док није изронио из воде. За то време момак је, уз помоћ ђавољевих вила,
уловио једну дивљу патку.
— Видиш ли, куме ђаволе, ово је моја мала сестрица. Видећеш колико она може
да рони. Онда ћеш моћи да замислиш колико тек могу ја лично!
После тога баци патку у језеро, али опа остаде толико дуго под водом да ђаво
није ни стигао да сачека да опет изрони. Зато он остави момка.
Убрзо затим за њима дотрча један стари ђаво.
— Хохахој! Нећеш баш тако лако однети лепоту девојку и тај казан са златни­
цима. Нису твоји!
— Па чији су?
— Нека припадну ономе ко уме гласније да виче!
И стари ђаво је викнуо тако гласно да коњ замало није побегао заједно са коли­
ма, краљевском принцезом и казаном са златницима. А момку само што није пукла
бубна опна. Онда он рече старом ђаволу:
— Е па чекај, кад ја будем викнуо, теби ће глава да се распрсне! Због тога би
боље било да пре тога ставиш обруч око ње.
Стари ђаво стави обруч око своје главе, затвори очи чекајући да момак викне.
А момак дохвати повелик камен и тако тресну ђавола у слепо око да би му се рас­
пала глава, само да није био стављен обруч око ње. Онда он схвати да ништа неће
постићи са тим момком, па га остави, рекавши само још толико:
— С тобом ни ђаво не може да изађе на крај!

75
 А момак одведе лепу краљевску принцезу у своје село. Сутрадан је већ било и
венчање. После венчања млади пар седе у љуску тикве, па отплове низ Тису. Ми­
слим да су отишли на вашар у Сегедину. Ако вам не буду донели поклон са вашара,
не морате ни да им се захвалите.
 РИБОЈЕД, ВИНОПИЈ, ИХЛЕБА
Три скитнице се једном нађоше на једној раскрсници. Убрзо се спријатељише;
то је ишло сасвим лако, јер сва су тројица разбијала главу како би се могло доћи до
малчице пара.
Посаветоваше се шта би могло да се ради. Један рече:
— Знате шта? Бићемо чудотворци!
Друга двојица помислише да је шенуо, али он настави:
— Ја ћу се обући као бискуп, а ви као каноници. Наћи ћемо покрупнију рибу
и добар пехар вина.
— И хлеба! И хлеба! — викну други, који је врскао.
Тако име бискупа постаде Рибојед, једног каноника Винопиј, а другог, оног
што је врскао, Ихлеба.
Увукоше се у кухињу једног рибара, дигоше му рибу, вино и повелики хлебац.
Затим на ред дође црква. Украдоше свилени плашт, кошуље а бискупски шешир
скројише од хартије. Онако лепо обучени, одоше до скелеџије; знали су да има не­
што новца и да ће том новцу боље бити код њих.
Закуцаше и, заиста, пустише их унутра.
На столу је горео луч. Бискуп Рибојед стаде код горњег краја стола, Винопиј
мало ниже, Ихлеба остаде до врата. Рече Рибојед благим гласом ко су, какви су:
ходају светом да би чудима помагали напаћено човечанство.
— Е па сад, што се тога тиче, и нама би било потребно неко добро чудо — рече
скелеџија.
А његова супруга једва да је нашла речи од тронутости што им се указала таква
част. Благословен је дом у који свраћају такви свети људи.
— Авај, авај, господине бискупе — закука скелеџијина жена — немојте се љути­
ти што можемо само сиротињски да вас послужимо, али то што имамо, радо ћемо
вам дати.
— Е па само ти изнеси, изнеси већ једном, гости су сигурно гладни — пожури
скелеџија жену.
А жена донесе неколико бедних рибица и стави их на сто.
— Дај само овамо, кћери, ја ћу благословити рибу. А ви дотле седните за сто.
Одмах је изашао, а вратио се са рибом што су је малочас украли од рибара.
Скелеџија и његова жена се зачудише, али како су могли знати да риба потиче
из оне вреће коју су те скитнице оставиле на трему.

77
 Жена испече велику рибу, али у фиоци стола се нађе само мало парче сува хлеба.
А само још сасвим мало вина у боци. Прво Винопиј изађе у трем и донесе крчаг, а
затим Ихлеба благослови оно парче хлеба, које у трему нарасте у велики, округли
хлебац. А скелеџија и његова жена само зинуше од толиких чуда. Чудотворно вино
је нарочито пријало скелеџији, било је много боље од оног киселог, што га је иначе
пио.
После вечере жена рече мужу:
— Било би добро благословити и ону мерицу злата!
— Било би добро, било би добро, нека се умножи и злато! — рече скелеџија.
И жена донесе мерицу злата.
Бискуп Рибојед је пружи Ихлебу, јер он не само да је врскао него је од њих
тројице најбрже и трчао. Каноник није остао на трему, него је, хујхај, шмугнуо кроз
двориште, побегао кроз капију и потрчао колико год је могао више.
Пошто се није враћао, рече бискуп Рибојед:
— Сине Винопију, изађи, благослови и ти злато.
Винопиј изађе, али ни он не остаде на трему.
— Изгледа да ће се претворити у велико благо — рече у кући бискуп. — Шта
мислите, побожни моји људи, зар не би било добро да га и ја благословим. Мој је
благослов најкориснији, зато што сам ја бискуп.
— Благословите и ви, благословите и ви — повикаше истовремено скелеџија
и његова жена.
И Рибојед је изашао, али је и он једино гледао где су побегла она прва двојица.
Њему је било доста тешко да трчи, јер се стално спотицао о дугачки плашт.
Скелеџијинима досади дуго благосиљање. Човек извири на трем да види шта
ли раде тако дуго. Али он их тамо није видео баш као што их нисам видео ни ја!
Утрча брзо у собу и викну жени:
— Бог их убио, жено! Покрадоше нам паре!
— Немој да псујеш, може још да буде.
— Неће више! — и од силне туге попи он остатак вина, псујући и проклињући
чудотворце.
 ПЕТАР ИЗРЕЗАН ОД ДРВЕТА
Беше једном један сиромах земљорадник. Имао је и жену. Живели су, живота­
рили без много воље, јер деце нису имали. Једном човек рече жени:
— Па, жено, смислих ја нешто.
— А шта, матори?
— Идем у шуму, изрезаћу нам дете од дрвета.
Жена се томе много смејала.
Али баш се тако зби. Навече, кад је вечера била спремљена, човек стиже кући
са дететом изрезаним од дрвета. Постави га у угао крај врата.
Седоше за сто да вечерају. Пошто вечераше, нешто мало јела остаде. Жена ре­
че:
— Таман је остало за нашег сина.
Онда легоше. Негде око поноћи се огласи дете од дрвета:
— Драга мајчице, да ли спавате?
Жена се обрадова и сместа одговори:
— Не спавамо, драго моје дете.
— Е па ако не спавате, устаните и дајте ми моју вечеру.
И тако оживе дете изрезано од дрвета. Дотле су му се дивили и дотле разгова­
рали с њим док на крају није дан освануо.
Кад је детету било три дана, замоли да га пусте на улицу да би потражио себи
друга за игру.
Малишан изађе пред капију. Управо га је чекало неко дете, његов вршњак. Упи­
та Петар изрезан од дрвета:
— Је ли, мали другару, постоји ли у овом граду неки мајстор што прави мачеве?
— Како да не, није ни далеко, ено га баш тамо.
Петар оде унутра, до свог оца и рече:
— Молим вас, дајте ми осам крајцара.
— О, драго моје дете, даћу ја теби и више, шта можеш да урадиш са тим ситни­
шем?
— Мени је потребно само осам крајцара! —рече Петар изрезан од дрвета.
С тим је речима истрчао напоље и заједно са својим другаром отишао до мај­
стора који прави мачеве.
Тамо рече:

79
 — Господине мајсторе што правите мачеве, дајте ми за осам крајцара онај мач
који сте први направили.
— О, драги синовче — рече мајстор који прави мачеве — тај мач је већ појела
рђа. Имам ја мачева од бакра, злата и драгог камења. Можеш да узмеш који год ти
се свиђа. Од тебе за њега нећу тражити ни крајцаре.
— Нису они за дечје руке — одговори Петар. — Потражите мач на коме сте
почели да учите занат. Баш ми је тај потребан.
Оде мајстор који прави мачеве и све дотле је претурао док није нашао један
зарђали мач, онај који је први направио. И поново је почео да претражује да би
нашао и корице.
Петар је узео мач и опасао га. Пристајао му је као да му је израстао уз струк. Па
рече:
— Е па ево вама осам крајцара, јер и први рад треба да се наплати.
Затим је, веома радостан, отишао кући. Управо се сутрадан одржавао вашар у
том граду. Рече Петар свом оцу:
— Драги оче, хајдемо на вашар, да видимо каква је тамо гужва.
— Баш сам то исто хтео и сам да кажем — рече отац. — Идемо да купимо два
вола.
Пођоше они пијацом, између волова. Чују однекуд да су на вашару два вола која
су везана један за другог златним ланцем. Витез који успе да пресече ланац, добиће
оба вола.
Рече Петар изрезан од дрвета своме оцу:
— Хајдемо, оче, у том правцу! Волео бих да видим каква су та два вола!
Е па видели су да су то два веома лепа златна вола. Али крај њих је било већ
толико сломљених мачева да су им ти комади допирали до груди.
— Ако дозволите, и ја бих покушао — рече Петар.
Народ се зачуди шта хоће тај мали дечак. Али морали су да му дозволе. Тада
је Петар замахнуо и тако пресекао ланац од злата да се звекет зачуо кроз дванаест
држава. А два вола су подигла репове и потрчала право у њихову шталу.
Онда рече газда волова:
— Е, Петре изрезан од дрвета, иди кући и дај им да једу. Али знај да њих не
можеш да храниш којекаквом храном, јер они једу само жеравице.
Петар се вратио кући и запалио дванаест хвати дрва. Пре него што су догоре­
ла, узео је ведро и прикупио жеравицу. И волови су лепо појели све до последњег
комада. Јест, али после су се волови откинули и један је пошао према заласку сунца,
а други према изласку сунца.
Онда Петар изрезан од дрвета рече:
— Е па оче, пођите са мном! Ја ћу вама сада нешто да покажем!
Изађоше пред капију и Петар је на два места ударио по капији прстом. Из једне
рупе поцурило је чисто црно вино, а из друге је рупе процурила чиста ракија.
— Драги мој оче, поставите овамо столове и боце. Нека свако овде попије ко­
лико буде хтео. Али сада, драги мој оче, видите ли она кола?
— Видим, драги сине.
— А видите ли онај млински камен?

80
 — Видим, драги сине.
— Е па кад та кола сама буду стала пред капију, а млински се камен сам буде
попео на кола, а вино претвори у воду а ракија у црвену крв, онда знајте да сам
погинуо. Тада, ако зажелите да ме потражите, седните на та кола, јер ће вас одвести
тачно тамо где ја будем био. А сад, драги мој оче, ја морам да одем у свет, да опробам
срећу.
И Петар изрезан од дрвета крену. Прошао је кроз седам држава, кроз седам
светова. Стигао је у једну краљевску варош. Јавио се краљу.
— Добар дан желим, ваше величанство мој краљу.
— Добар дан, синко. Шта тражиш?
— Кренух да служим и окушам срећу.
— Баш ми је умро столарски шегрт — рече краљ. — Шта тражиш за годину
дана?
— Ја друго не тражим, само храну и пиће.
Петар је остао тамо и радио послове столарског шегрта. Понашао се тако лепо
и уљудно да га је стари краљ много заволео. Краљ је имао и једну кћер. И она је
толико заволела Петра да је хтела и да умре, ако је не буду дали њему за жену.
— Е па — рече краљ — радије ћу дозволити да се удаш.
Одмах су то објавили. Почели су да долазе разни грофови, барони, војводе,
попови и џелати. Поп их је венчао, а џелат је помео пут пред њима.
Затим су живели у краљевом двору као муж и жена.
Тек једном дође писмо краљу да покупи све војнике које може да прикупи и да
се ту и ту појави у рату, на бојишту. Када је краљ то чуо, почео је да плаче.
Упита Петар изрезан од дрвета:
— Е па, краљевско величанство, зашто плачеш?
— Како да не плачем, драги мој сине — рече краљ — кад је стигло писмо да
покупим све војнике које могу да нађем и да се ту и ту појавим у рату, на бојишту.
— Краљевско величанство, само ти немој да ми плачеш. Ја ћу да одем тамо сам.
— О, драги мој сине, шта ти можеш тамо сам? Био би као комарац крај бивола.
Али Петар је ипак пошао, и то сам. Почео је да се бори сам. Толико се борио
својим мачем да је готово све непријатеље победио. Али случајно се спотакао. По­
сле тога су га савладали и погубили. Сместа су га и сахранили.
Сутрадан ујутро она су кола пошла пред капију и камен се сам попео на кола,
вино се претворило у воду, а ракија у црвену крв.
Све је то видео отац Петров и сео је у кола, а она су сама кренула 'тамо где је
Петар погинуо. Али био је сахрањен и отац га је узалуд тражио на све стране. И
тада је видео да долазе два вола, један во је долазио са запада а други во са истока,
долазили су тако бучно као да ће се небо и земља срушити.
Два златна вола почеше да копају земљу својим роговима и копала су све дотле
док не ископаше Петра. Али глава му је била одвојена од трупа и у њему није било
баш нимало живота. Онда један во упита другог вола:
— Шта ти умеш?
— Ја умем да га залепим. А шта ти умеш?
— Ја умем да му удахнем душу.

82
 Онда је један во залепио Петрову главу на његов труп, а други му је удахнуо
душу. Петар изрезан од дрвета је устао:
— Јаој, што сам добро спавао.
— Спавао би ти довека, да нас није било — рекоше волови.
Онда је Петар кренуо, и одоше кући.
Кад стигоше кући, краљ сазва грофове, војводе и пробране забављаче, па Петра
поставише за краља. Ако у међувремену случајно није умро, он још и данас краљује.
 ЧУДОТВОРНИ ВО
Беше једном, где ли то беше, можда чак с оне стране Оперенцијскога мора, бе­
ше једном један сиромашан човек. Он је имао једног сика. Сиромаху је умрла жена,
па се оженио неком другом женом. Та жена је имала пет кћери. Најмања кћи има­
ла је три ока, друга је имала четири ока, средња пет, четврта шест, а пета седам —
једно јој је било остраг, на потиљку.
Сиромах је имао и два волића. Онај десни, већи, звао се Несташко. Дечак је
свакога дана гонио волове на пашу. У торби би понео хране — маћеха му је стално
пекла хлеб од трица. Во Несташко се сажали на дечака и рече му:
— Драги мој добри газдо, ти живиш само о хлебу од трица! Ја у свом десном
рогу имам боље хране, само слушај: извуци мој десни рог и једи из њега што год
зажелиш.
Дечак је извукао десни рог вола, па се пред њим одмах појавио постављени сто.
Он је јео и пио. Затим је рог вратио на његово место.
Тако је то ишло из дана у дан, дечак је постајао све дебљи и све је боље изгледао.
Његова се маћеха зачудила што јој посинак тако добро изгледа а једе све саме трице.
Зато је одлучила да пошаље на ливаду своју најмлађу кћер, да би проверила шта ли
тај дечак заправо једе.
И момак је изашао са воловима у поље, па им је дао да једу. А во је био чудотво­
ран, знао је шта ће се сутрадан догодити. Он је дечаку рекао:
— Пази, сутра ће за нама поћи троока девојка. Играј се с њом све док не за­
спи. Али осмотри јој очи да се увериш да ли је заспала на сва три ока, јер ће иначе
открити одакле ти је што једеш, па ће бити муке.
Дечак је тако и поступио. Дотле се играо са девојком док она није заспала и
док није заклопила сва три ока. Онда је извадио рог, добро се најео и вратио га на
место. Увече су отишли кући и мајка је одмах крадомице упитала кћер.
— Да ли је нешто јео?
— Ништа друго осим хлеба од трица — одговори девојка.
Сутрадан је маћеха послала четворооку са дечаком, да би ова извидела шта де­
чак једе. Али во је опет упозорио дечака да пази шта ради, да се опет игра са девој­
ком све док она чврсто не заспи са сва четири своја ока.
Дечак је тако и поступио. Дотле се играо са девојком док она није чврсто за­
спала, а затим је извукао рог, јео пио и вратио га. Увече су се вратили, па је мајка
упитала кћер шта је видела. Али ни она није умела ништа друга да каже.

84
 Сутрадан посла петооку. Али во је опет рекао дечаку шта ће се догодити и нека
се игра с њом док не заспи са свим својим очима.
Дечак је тако и поступио. Играо се са девојком све док није заспала на све своје
очи. Он је јео, пио и вратио рог. Увече су пошли кући и девојка је рекла мајци да
није видела ништа осим хлеба од трица.
Сутрадан је жена одлучила да пошље шестооку. Оштро јој је наредила да добро
пази шта ће дечак да ради. Али и она је прошла баш као и остале. Увече ју је мајка
добро истукла зато што ни она није ништа видела.
Одлучили су да сада пође седмоока девојка. Али во је опет упозорио дечака да
се чува. Во је плачући говорио:
— И са седмооком се дотле играј док јој не усну све очи, јер ако тако не буде,
обадвојица ћемо зло проћи!
Дечак се дотле играо са девојком док није заспала. Проверио је њене очи. Али
није мислио на оно око на потиљку. Оно није заспало. Запазило је како је дечак
извукао рог вола и како је јео и пио.
Увече је испричала мајци од чега је дечак тако добро ухрањен и снажан.
— Једе таква јела да ни барон нема бољих, и то све добија из Несташковог рога.
Сад је жена већ знала шта треба да уради. Претварала се да је болесна и гово­
рила мужу да неће све дотле оздравити док не буде јела Несташковог меса.
Човек је веома тешка срца пристао да се во закоље. Во је плакао и тако се по­
жалио дечаку шта му се спрема:
— Само да знаш, драги мој сине, хоће сутра да ме закољу! Али пази, нас двојица
ћемо сутра побећи. Ујутру, кад ме поведу на клање, ти замоли свог оца да ме ти
одведеш на кланицу. А кад будем клекнуо, скочи ми међу рогове.
Сутрадан су вола одвели на кланицу, а дечак му је скочио на главу, међу рогове,
чим је клекнуо. У истом часу во више и није био на земљи, већ се подигао у ваздух.
Одлетео је заједно са дечаком, оставивши народ да се чуди.
Тако су путовали, далеко одлетевши, и најзад су стигли до једне лепе шуме од
бакра. Спустише се. Дечак се задиви бројним цветовима од бакра и рече волу да ће
откинути један и заденути га за свој шешир. А во рече:
— Драги сине, што то дираш? Због тога ћу опет ја морати да страдам.
Кад изађоше из шуме од бакра, појави се један велики курјак:
— Хој, станите! Зашто сте дирали моју шуму од бакра? Воле Несташко, сад
ћеш морати да се бориш са мном.
— Баш ме брига — рече во Несташко — да се боримо!
Борили су се, после трећег ударца песнице вола Несташка, курјак је одлетео три
хвата далеко. Пао је на земљу сломљених удова и више се није могао ни да помакне.
Тада во рече дечаку:
— Видиш, замало што нисам настрадао од курјака. Немој више да дираш ту
шуму.
Ишли су, ишли, далеко ишли, најзад су стигли у једну лепу сребрну шуму. Шу­
ма је била веома лепа, и жбуње, и цвеће, све је било од сребра. Дечак је почео да
преклиње вола да му дозволи да ипак убере бар један цвет. А во га је молио да то

85
не чини, јер ће после морати да се бори због тога. Али дечак је дотле мољакао док
му во на крају није дозволио да узме један сребрни цвет.
Ишли су даље и стигли на руб шуме. Чим су изашли из шуме, пред њима се
појавио лав:
— Воле Несташко, шта је звечало у шуми? Нешто сам чуо, дирали сте ми сре­
брну шуму!
Морао је да се бори и са лавом. Во Несташко га је тако ударио да га је роговима
пробуразио. Али лаву је ипак успело да одгризе десно уво волу.
— Е па — рече во дечаку — видиш, сада сам обележен. Али трећи пут немој ни
да покушаваш јер ћу погинути.
Ишли су, ишли даље, све док нису стигли у шуму од чистога злата. Та шума је
била пуна лепог златног цвећа. Сада је дечак почео да кука да му дозволи да убере
један златан цвет. Во је плачући почео да га моли:
— Немој да узимаш цвет, јер ова шума има више од једног стражара.
Али дечак није хтео да га послуша, ипак је убрао један цвет. Во је вртео главом:
— Видим ја унапред да ћу погинути. Али док се будем борио са малим зецом,
десни рог ће ми отпасти и одлетети далеко; ти пази и брзо га подигни. Сместа га
сакриј у своју марамицу, па ћеш увек имати хране.
Кад су стигли на руб шуме, пред њих стадоше тигар, троглави змај и један мали
црни зец. Змај је говорио као да је он газда:
— Е па, воле Несташко, сад можеш или да нам се предаш, бићеш нам роб зајед­
но са дечаком, или да се једно за другим бориш са нама тројицом. Зашто сте дирали
нашу златну шуму?
Дечак је почео да тугује. Страшно је плакао што ће во сад да страда, али је во
рекао:
— Немој да плачеш, ово још није последњи, са овим ћу ја некако изаћи на крај.
Сутрадан у подне су се тукли, и во је пробуразио врат тигру. После тога је по­
шао да пасе и рекао дечаку:
— Ако ме неко потражи, реци да ћу бити овде сутра у подне; али ако наваљује,
засвирај на фрули, па ћу одмах да се створим овде.
Дође мали црни зец и упита дечака где је во Несташко. Дечак поче да свира на
фрули, али заиста весело, као за игру. Рече црни зец:
— Остави ту фрулу! И реци волу Несташку да ће сутра у подне морати са мном
да се потуче. То је наређење троглавог змаја, краља ове шуме.
Во стиже и упита дечака:
— Зашто свираш на фрули као да је игранка?
— Како да не свирам весело, кад је дошао један мали црни зец и рекао да с њим
мораш да се бијеш.
— Тај ће ме и убити!
Тако се и зби. Кад су устали да отпочну борбу, зец се прво само вртео волу око
ногу, док му се на крају није подвукао испод трбуха. Тада га је тако бацио увис да
се во одмах распао на две половине, десни рог му је одскочио на даљину од два-три
хвата.

86
 Дечак је подигао рог, ставио га у марамицу и кренуо даље, тужан и усамљен.
Стиже на једну лепу ливаду. Тамо седе изнад једног лепог извора, извади рог, по­
једе и попи нешто, леже и заспа. Кад се пробудио, цела је ливада била пуна стоке.
Растужио се, јер није знао како да врати ту силу стоке у рог вола Несташка, која је
сва оданде изашла.
Тада је пролазила онуда једна старица, која је била права, правцијата вештица.
Видела је да дечак тугује. Лако је сазнала од њега о чему се ради:
— Не знам како сва та стада да вратим у рог.
— Ако је невоља само у томе — рече вештица — онда то није велика невоља.
Ја ћу их утерати у рог, а нећеш морати чак ни много да ми платиш. Али да ми се
закунеш да се никада нећеш оженити.
Дечак се тешком муком заклео на то, па је старица зачас извршила ту мајсторију
и утерала сва стада у рог. А дечак се опростио од ње и кренуо даље.
Ускоро затим дечак је стигао пред један млин и замолио да му дозволе да пре­
ноћи. Млинар је имао једну веома лепу кћер. Дечак је заволео девојку, а девојка
дечака. Девојка је волела још и више дечака и замолила га је да је узме за жену. Али
момак јој је испричао како се заклео и да због тога никада неће моћи да се ожени.
— Ако је само у томе невоља — рече млинарева кћи — онда ја могу лако да ти
помогнем. Само ти буди храбар, па се ожени мноме и ништа ти се неће догодити.
И тако се венчао са девојком.
Пошто се завршила гозба, сви су у кући легли да спавају. Али невеста је на сто
ставила један повелики хлеб и крчаг са водом. А гвоздену кашику и метлу окренула
је наопачке и наслонила их на врата. Добро је све прорачунала, јер је око поноћи
дошла вештица.
Викнула је метли:
— Метло, отвори ми врата.
А метла је одговорила:
— Не могу, поставили су ме наглавачке.
Затим је викнула гвозденој кашици:
— Гвоздена кашико, отвори ми врата.
Али је и гвоздена кашика одговорила:
— Не могу ни ја да ти отворим врата, и мене су поставили главачке.
Онда је вештица из свег гласа викнула у кућу:
— Изађи ти, што си прекршио заклетву, изађи сместа, ионако ћу те свакако
убити.
Онда је одговорио хлеб са стола:
— Хеј, ти, кучко једна од вештице, па зар ти не можеш дозволити оно што ја
дозвољавам? Мене посеју и порастем, па ме жању, затим ме врше, самељу, помешају
с водом, испеку, па поједу. Ја издржим све те муке, па опет опростим свима.
— Види! — викну вештица. — Овде је посреди нека већа вештица од мене!
Вештица се толико наљутила да је сместа пукла од беса.
А младенци још увек живе, ако у међувремену случајно нису умрли.

87
ТАЈАНСТВЕНИ ДЕЧАК И ЊЕГОВ МАЛИ
МАЧ
Беше једном, где ли беше, преко мора беше једно село, у том селу једна удовица,
удовица је имала једног лепог малог дечака на чијем се образу црвенела ружа. На
левом боку дечака, тек што се родио, створиле су се корице за сабљу. Како је дечак
растао, расле су и корице за сабљу.
Истога дана када се дечак родио, у башти је избио врх једне сабље. Расла је баш
као и корице за сабљу о боку дечака. Дечак је већ као малишан од годину дана про­
нашао сабљу у башти и у предвечерје би је увек стављао у корице. Једне вечери,
после заласка сунца, дечак је легао и заспао веома дубоко. Сутрадан је већ чуче­
ћи очекивао зору, да види докле је сабља израсла из земље. Два пута узастопно је
премеравао сабљу на корицама и веома је весело истрчао пред сво ју мајку, која се
пробудила тек на звоно за јутрење.
— Јаој, мамице! Да знаш шта сам сањао!
— А шта си сањао, сине? — упита мајка.
— О, мамице, нећу то рећи никоме док ми се не испуни!
— Добро, али ја желим да знам — рече мајка љутито — па ако ми не будеш
рекао, ја ћу те истући.
Удовица је претила дечаку, али ни лепим речима, ни претњама није могла да га
натера да јој исприча свој сан.
Дечак је отишао у башту и клекнуо до мале сабље. Та сабља је имала особину
да се стално врти и ко год би покушао да је ухвати, она би га посекла. Само дечака
није никада рањавала. Мала сабља, чим би осетила да су је дотакле њене корице,
сместа би стала и клизнула у њих. Мали дечак је дуго гледао у своје оружје и горко
плакао.
Када је једном тако горко плакао у башти своје мајке, баш је крај ограде прола­
зио краљ те државе. Краљ је чуо плакање и наредио да се зауставе кочије. Викнуо
је свом слузи:
— Иди, драги слуго, погледај ко и зашто плаче у оној малој башти!
Слуга је отишао, вратио се и рекао:
— Ваше величанство, мој краљу, тамо један дечак клечи међу цвећем. Плаче
зато што га је мајка истукла.
— Доведи га овамо. Кажи да је краљ наредио да дође, а краљ никада није плакао
и не може да слуша кад неко плаче.

88
 Слуга је довео дете и обрисао му сузе. Краљ је запитао лепог малог дечака да ли
би имао воље да пође с њим. Примио би га као свог сина.
— Ја бих пошао, само ако би ме мајка пустила.
— Иди код мајке малог дечака — нареди краљ своме слузи — и реци јој да ће
краљ одвести њеног сина у своју палату, па ако се буде добро понашао, даће му пола
краљевине и најлепшу девојку.
Удовица се заплакала од среће. Сама је подигла сина и ставила га у краљево
крило.
— Само немој да будеш својеглав и у краљевом двору — рече жена.
Тек што су се попели, дечак је већ замолио да га за тренутак спусте са кола.
Ушао је у башту, извукао је сабљу из корена и ставио је у корице. Пошто су већ
добро поодмакли, краљ га упита.
— Зашто си тако горко плакао?
— Зато — рече дечак — што ме је мајка истукла!
— А зашто те је твоја мајка тако јако истукла? — упита краљ.
— Зато што нисам хтео да јој испричам свој сан.
— А зашто ниси хтео да јој испричаш свој сан?
— Зато што ником нећу да га испричам све док се не испуни.
— Нећеш га испричати ни мени? — у чуду је питао краљ.
— Нећу, никоме нећу.
— Испричаћеш ми кад будемо стигли кући — рече краљ смешећи се.
После три дана путовања стигоше у краљев град. Краљица и њене три кћери
веома су се обрадовале што им је краљ довео тако лепог дечака. Лепе краљеве кћери
су нудиле свим и свачим свог новог брата.
— Немојте толико да га волите — рече краљ. — Није то заслужио; он скрива
једну тајну, ником неће да је каже.
— Мени ће је испричати — рече најстарија девојка.
Дечак је главом завртео да неће.
— Али мени ће рећи — рече средња.
— Нећу — одврати дечак.
— Али мени ће свакако рећи — рече најмлађа.
— Ником нећу рећи док се не испуни. И истући ћу сваког ко се усуди да ме
пита! — запрети мали дечак.
Краљ се због тога много наљутио. Позва своје слуге и нареди им:
— Носите то тврдоглаво дете. Није оно за краљеву палату.
Слуге одведоше дечака у њихов стан. Лепо дете је плакало, деца слугу су га те­
шила и нудила воћем, улагујући му се играчкама.
Све до своје седамнаесте године дечак је остао да станује са њима.
У међувремену су се две старије краљеве кћери поудавале за краљеве с оне стра­
не мора. И најмлађа је пристигла за удају. Једном је отрчала са високе палате до куће
служинчади, јер је чула да је онај дечак који тамо станује, постао тако леп да се леп­
ши не може наћи у седам пута седам држава. Краљева кћи се веома зачудила, јер
лепшег момка заиста никад није видела. Рекла му је:

89
 — Слушај, ти лепи момче! Ако ми испричаш своју тајну, ти буди мој — ја ћу
бити твоја, тако да нас ни мртвачки ковчег више не одвоји једно од другога!
— Ја то никоме не могу испричати!
— Чак ни мени?
— Чак ни теби!
— И нећеш ми рећи, чак ни ако те питам стотину пута?
— Не — одговори дечак. — А оног ко исувише буде наваљивао запиткивањем,
истући ћу га, као што сам већ давно рекао.
Краљева кћи није престала да га испитује, и то толико да ју је дечак на крају
заиста истукао. Прелепа девојка је много плакала и отрчала свом краљевском оцу
да се потужи на њега.
Краљ се наљутио и рекао:
— Па да има хиљаду душа, сад ће умрети. У овој земљи мора нестати чак и се­
ћање на њега. Осим ако ме ти замолиш да му се смилујем.
Али краљева кћи је ћутала.
Још истога дана поставили су вешала на западној страни краљевог града, тамо
где је удовичин син истукао краљеву кћер. Цео град је изашао на место погубљења.
Џелат је завезао лепом дечаку руке на леђа. О боку лепог дечака звекнула је сабља.
Народ, који је дотле галамио, изненада је ућутао.
Кад је краљев проповедник прочитао пресуду, изненада је избила велика бука.
Украшене кочије дојуриле су до испод самих вешала. На колима се вијорила бела
застава, а у њима је седео краљ мађарски. Под самим вешалима из кочија искочи
краљ Мађара и замоли милост за осуђеног на смрт. Љутити краљ рече да има и те
како разлога да тог неваљалца обеси јер је истукао његову кћер, и то само због тога
што га је она питала за једну тајну; за сан који је дечак уснио, а хоће да га исприча
само ако му се испуни.
— Предај мени кривца, мој краљевски друже — рече краљ Мађара. — Мени
ће он рећи своју тајну. Ја имам једну лепу кћер, таква је као звезда Даница, њој ће
рећи све.
Краљ је затвореника предао краљу Мађара. Он га је поставио у своје кочије и
замолио да му каже своју тајну.
— Не могу, господару мој и краљу — одговори момак тужно. — Не могу док
се не испуни.
— Е па онда ћеш је испричати мојој кћери — рече са осмехом краљ Мађара.
— Нећу никоме — одврати дечак одлучно, и сабља је зазвечала о његовом боку.
Краљ и лепи момак кроз неколико дана стигоше пред Будим. Краљева кћи се
баш шетала у врту кад је краљ приспео са момком. Лепа девојка је пожурила пред
свог оца и, пошто му је пољубила руку, угледала је прелепог момка. Никада није
видела никога ко би и приближно био тако леп.
— Да ли си га донео мени из вилинског царства? — упита кћи краља.
— Доводим га испод вешала, а не из вилинског царства, драга моја кћери —
рече краљ помало се љутећи на кћер, која још никад није пристала да разговара ни
са једним мушкарцем, а овог је одмах толико заволела.

90
 — Ништа не мари, драги мој оче — рече тада зарумењена девојка — што га
доводиш испод вешала, он је мој, ја његова, умрећемо заједно.
То је краљева кћи већ рекла лепом момку. А он је после тога пољубио краљеву
кћер.
— И ти ћеш се наљутити на њега, лепа моја кћери — рече краљ тужно — и то
чим га будеш питала за његову тајну; груб је он момак, није краљевске крви, њему
је место међу слугама.
— Не бих се љутила на њега да ме убије, да ми очи ископа — на то ће краљева
кћи. — Он ће ми рећи своју тајну. Становаће у гостинској соби, а населиће се усред
мог срца.
Краљ је завртео главом и послао младог човека у баштенску кућу да се позаба­
ви књигама. Тек што је прошла недеља дана, девојка вилинске лепоте обуче своју
најлепшу хаљину и оде доле, у баштенску кућу.
Кад је момак угледао прекрасну девојку, књига му је испала из руку. Али није
могао да каже ни речи. Краљева кћи је проговорила тако звонким гласом да његове
уши још никад нису чуле ништа слично:
— Реци ми, младо момче, зашто сам дошла код тебе? Ако погодиш, бићу твоја.
— Због моје тајне?
— Због ње!
— Због ње, голубе мој, анђелу — рече момак пламтећи у лицу — али ни теби је
не могу рећи. Па ако желиш лепо да се вратиш у палату свог краљевског оца, немој
више ни да се распитујеш за њу.
Али девојка није послушала момка и почела је све више да га испитује, грли и
љуби. Момак се на крају наљутио па је ударио и ту девојку. И то тако да јој је крв
потекла на нос.
Краљева кћи је вриштећи отрчала у палату. Краљ је видео крв на прекрасној
хаљини свог лепог детета и викну доле у двориште:
— Умрећеш од глади, аждајино штене! — и поче да умива лице своје кћери.
Још истог дана краљ је сазвао све мајсторе зидаре који су живели у граду. Наре­
дио им је да брзо саграде једну четвороугаону зграду у коју ће стати само један сто
и једна столица. Сто да буде тако мали да на њему има места само за једну књигу.
За два сата мала кула је била готова. Зидари су већ кренули кући да кажу краљу
да су завршили посао. Али срели су се са краљевом кћери. Она је задржала једног
зидара, за кога је сматрала да је најстарији. Упитала га је може ли на малој кули да
направи једну такву рупу да се кроз њу може протурити тањир и боца вина али да
је нико не примети.
— Како да не могу — рече седи зидар. — Не само да могу него ћу је, ако треба,
чак и направити.
Отвор је био готов за четврт часа. Краљева кћи је добро платила зидару и по­
шла кући.
Пред сумрак, у пратњи гомиле људи, доведоше момка, који је протестовао. На­
бројали су му његове грехе и узидали га у кулу.
Али краљева кћи није дозволила да умре ни од глади, ни од жеђи. Сваки дан га
је три пута посећивала. Носила му је и све књиге које је тражио.

91
 Краљ је сваког трећег дана погледао да ли је затвореник већ умро. Али он је
живео, а краљ се чудио.
Тек једном стиже писмо турског цара за краља Мађара. Посланик који је донео
писмо, донео је са собом и три морске трске. У писму је писало ако краљ Мађара
не буде умео да каже који је комад трске израстао најближе корену, који је био на
средини, а који на врху, покренуће рат против њега. Краљ се веома уплашио и рас­
тужио. Кћи је приметила његову тугу и упитала га:
— Краљу, мој оче, зашто си се толико растужио?
— Како се не бих растужио — одговори краљ. — Погледај, турски цар ми је
написао писмо и послао уз њега три комада трске, а пише ако не будем могао да
кажем које је врх, које средина, а које корен ове морске трске, он ће покренути рат
против мене.
— Не тугуј, драги мој оче — рече девојка. — Наћи ћемо ми и томе лека.
И убрзо је била код отвора оне куле. Испричала је поруку турског цара.
— Иди кући, лепа љубави мога срца! Спавај лепо, а кад се пробудиш, реци свом
оцу како си сањала да треба да стави трску у млаку воду, па ће сазнати који је комад
био на ком делу трске; јер онај комад који се буде спустио на дно воде, тај је био
најближи корену; комад који се не буде спустио ни на дно нити ће пливати на по­
вршини, он је био на средини трске; а онај који буде лебдео на самој површини, то
је врх трске.
Девојка се пожурила кући, легла и заспала. Ујутро је свом оцу испричала сан.
Краљ је учинио онако како је девојка рекла, обележио је комаде трске тако да је
на комаду који је био најближи корену повукао једну црту, на средњем комаду две
црте, а на крајњем три црте. Турском цару је написао објашњење. А комади трске
су заиста баш тако израсли како је то показивало краљево објашњење. Турски цар
није објавио рат Мађарској.
Кроз годину дана турски цар је поново писао мађарском краљу и послао му три
ждребета. У писму је писало да му неће објавити рат ако краљ буде могао да каже
које се ждребе ождребило ујутро, које у подне, а које увече. Краљ је опет туговао, а
кћи га је поново питала шта је разлог његовој тузи.
— Како да не тугујем, драга моја кћери — рече стари краљ — кад ми је турски
цар опет написао писмо и послао три ждребета. Пише, ако му не кажем које се
од три ждребета ождребило ујутро, које у подне, а које увече, објавиће рат моме
народу.
— Не тугуј, драги мој оче — тешила га је девојка смешећи се.
За пола сата се нашла крај узиданог момка. Испричала му је тугу и невољу свог
оца.
— Иди кући, лепа моја љубави — рече затворени момак. — Лези и спавај…
Врисни у сну. Кад те отац буде питао шта те мучи, реци да си сањала како је турски
цар послао своје људе да њега одведу у ропство зато што није могао да погоди које
је од ждребади угледало светлост дана ујутро, које у подне, а које увече; али баш док
су га везивали, као сањала си ти, некако се ослободио онај момак који те је ударио,
ослободио се камених зидова и рекао у које се доба дана ждребе ождребило.
Краљева кћи је отрчала кући и све урадила тако као што је момак рекао.

92
 Сутрадан су разбили камени зид, а лепог младића одвели пред краља.
— Ти си штићеник среће, синко, кад си остао у животу за време дугог робовања
— рече краљ. — И ја сам спреман да те помилујем, али пре тога мораш да ми по­
могнеш у једној великој ствари! Ето, прочитај писмо турског цара! Три ждребета
се налазе у мојој штали. Да ли умеш да одговориш на то писмо?
— Одговорићу, краљу и господару — рече момак — али прво дај да ја тебе не­
што питам. Да ли имаш три једнака корита?
— Немам, али имаћу — одговори краљ.
За четврт сата била су готова три корита исте величине и исте боје.
— Краљу — рече момак — нареди да се у једно корито стави зоб, у друго де­
телина, а у треће сено. Ждребе које буде потрчало ка зоби, ождребило се ујутро,
оно које буде изабрало детелину, ождребило се у подне, а оно које приђе кориту са
сеном, ождребило се увече.
Краљ је урадио као што га је младић посаветовао. Ждребад је обележио и по­
слао кући. Турски цар је био задовољан одговором. Није објавио рат Мађарској.
Али турски цар је имао једну тетку која је била вештица. Сада је од ње потра­
жио савет шта да уради да би освојио Мађарску. И како би могао да сазна који то
човек тако правилно и мудро одговара на сва његова питања.
— Ехеј, драги синовче! — рече вештица. — Није краљ Мађара одговорио на
твоја питања. Живи тамо један момак, чија је мајка била веома сиромашна жена,
али који ће једног дана и сам бити краљ мађарски. Док њега не даш убити, дотле ти
узалуд расту зазубице на Мађарску.
Сада је турски цар написао писмо краљу Мађара да ће му објавити рат ако му
не пошље оног момка који живи код њега, а који је син једне сиромашне жене.
Краљ је тужан предао писмо добром момку. Овај је сместа прочитао писмо
оног гордог цара и рекао:
— Не бојим се ја тог ћелавог пса, сам ћу да му сасечем читаву земљу — и у том
часу зазвечала је сабља о његовом боку. — Ништа ми друго није потребно, само
ми дај два младића која су потпуно једнака. Ја ћу себи направити такву исту маску,
тако да ћемо изгледати једнаки у свему. Ја се не бојим ама баш ничега на свету.
У граду, у коме је краљевао краљ, била су два брата близанца, која се ни по чему
нису разликовала. А лепи момак је себи насликао маску, па ставивши је на лице,
кренуо са оном другом двојицом у Турску.
Када су момци стигли пред цареву палату, сва тројица су истовремено поздра­
вили и истовремено се поклонили. На царева питања заједно су одговарали, зајед­
но су сели за вечеру, истовремено приносили залогај устима, истовремено устали,
после вечере се истовремено поклонили. Пошто им је цар махнуо, заједно су по­
шли у спаваоницу. Цар није могао ни по чему да их разликује и намеравао Је сву
тројицу да побије. Међутим, вештица му је објаснила како да разликује оног момка
од друге двојице. Али цар то никако није могао да схвати.
— Е па онда ћеш ујутро сазнати, царски мој синовче, ујутро ћеш сазнати ко­
га треба да убијеш — рече вештица. — Онај од чије кошуље на оковратнику буде
недостајало парче, то ће бити човек мађарског краља.

93
 На један сат пре поноћи, када су вештице невидљиве и могу да се провуку чак
и кроз иглене уши, маторка се кроз кључаоницу увукла у собу у којој су спавала
три младића. Сва тројица су спавала у једној постељи, а на крају лепи младић. Ве­
штица је имала при себи мале маказе, па је одсекла парче младићевог оковратника
и поново клиснула из собе. Али лепи младић је, облачећи се, у огледалу приметио
оштећени оковратник, па је са оковратника своја два друга одсекао исто такво пар­
че.
Цар је три момка позвао да доручкују с њим. Маторка је стајала крај прозора.
Веома је била зачуђена што свој тројици недостаје парче оковратника. Момци се
после доручка поклонише и повукоше.
Краљева кћи је била веома узнемирена све док њен љубљени није стигао кући.
Али кад је једне вечери момак стигао здрав и читав, веома се обрадовала и замолила
свог оца, краља, да дозволи да припадну једно другоме. Краљ није рекао ништа.
Девојка се веома наљутила на свог оца, а како га је и те вечери узалуд мољакала,
изненада је пала у несвест. Приметила је једно писмо, које је опет послао турски
цар и у ком је стајало да страног момка самог пошљу код њега, јер да је он веома
опасан човек по Мађарску. Онда је стари краљ послао то писмо младићу по својој
кћери. Девојка му је предала писмо плачући:
— Немој да плачеш, срце моје! — тешио је момак краљеву кћер. — Ја ћу крену­
ти сутра ујутро, чим сунце изађе. Али за годину дана припашћемо једно другоме.
Храбри витез је сам отишао код турског цара. Срео се са старом вештицом у
дворишту. Маторка му је рекла шапатом:
— Сада си последњи пут дошао у лепу Турску.
Момак се није освртао на њене речи. Када је прешао праг турског цара, нашао
се очи у очи са петнаест наоружаних Турака. Сабља му је сама искочила из корица
и све је Турке отерао. Онда се сабља сама вратила у корице. Око поноћи, матора
вештица покушала је да му украде сабљу, али сабља је сама искочила из корица и
одсекла вештици нос.
Цар је следећег јутра поставио силну војску против момка. Али сабља се тако
брзо вртела око момка да копља, стреле и мачеви нису могли ни да га огребу. А
Турци су сви побегли.
Кћи мађарског краља већ је очајавала да се њен љубљени неће вратити до обе­
ћаног дана, па је дотле молила свога оца док он није послао своју војску на Турску.
Пред војском је ишла девојка у војничком оделу. Али та војска је ишла само миљу
пред момка, јер је и он већ био близу границе њихове домовине. Девојка и војска
отпратили су га у палату краља Мађарске и изабрали за краља.
Млади краљ је са неколико хиљада војника отишао у државу у којој се родно.
Његова се мајка веома уплашила кад је угледала толике војнике, јер је помисли­
ла да ће уништити град; али још се више уплашила кад је видела да ниједан војник
не улази у друга дворишта, а у њеном их има толико да од њих ни игла не би могла
да падне на земљу.
Сва је дрхтала када је један ваљани човек сјахао са коња и пришао јој. А још се
више изненадила када ју је тај човек узео за руку, пољубио јој руку и рекао:

94
 — Е па, мајчице драга! Сад ћу ти испричати шта сам сањао. Сањао сам да ћу јед­
ног дана ја постати краљ Мађара. Мој сан се испунио, сада већ могу да га испричам,
јер ја сам сад краљ мађарски. Када си ме у мом детињству испитивала, нисам хтео
да ти испричам сан, јер ти би га причала даље, па би ме краљ смакао. Нека те бог
благослови што си ме истукла, јер да ниси, краљ ме не би одвео, да ме није одвео,
не би хтео ни да ме обеси, да није хтео да ме обеси, не би ме повео други краљ. Али
сад идем да се женим.
Тако се и зби. Вратио се са својим војницима. Оженио се са кћери мађарског
краља Ако није умро, још је и данас жив.
 КРАЉ МАТИЈА И СТАРАЦ
Једном је краљ Матија пролазио земљом. За свакога је имао љубазну реч, није
гледао ко је ко, ословљавао је све редом. Тако је ословио и једног старца. Старац је
некада био краљев војник. После две-три речи, краљ га се сетио, јер краљ Матија
би и после много година препознао свакога ко је икада служио код њега.
— У части, старче! — рече краљ.
— Захваљујем жени! — одговори старац.
— Колико зарађујеш? — упита краљ.
— Шест! — одговори старац.
— Од колико живиш?
— Од два!
— А шта радиш са четири?
— Бацам их у блато!
— Колико још имаш од тридесет два?
— Само још дванаест!
— Би ли могао да ошишаш јарца?
— Бих!
Господа су само зинула од чуда. Нису разумела ни једне једине речи од читавог
тог разговора. Краљ је то приметио и рекао смејући се гласно:
— Док ми не видиш слику, ти немој ништа да објасниш од овога што смо раз­
говарали.
Онда је краљ пошао даље. Сва су господа кренула за њим. Одмах су почели да
га питају:
— Шта је то ваше величанство разговарало са тим маторим паором? Нисмо
разумели.
Краљ Матија одговори:
— Погодите шта је. Ко први буде схватио, добиће од мене велику награду.
Господа су размишљала, али узалуд! Онда су се брзо вратила оном старцу. Мо­
лили су га, преклињали да им објасни шта су значила она питања.
— Не могу ништа да вам кажем све дотле док не видим краљеву слику — рече
старац.
— Где? Какву слику? — упиташе господа.
— Ону слику што је урезана у златни новац — лепо им објасни старац.
Погодише се у десет златника.

96
 Затим старац поче да објашњава.
— „У части, старче” — то значи да је част — чистоћа. Јер чисто је одело — част.
Због тога сам ја у части. А на то сам одговорио да то захваљујем жени.
— Али зашто бацаш новац у блато? И то четири од шест? — запиташе господа.
— Зарађујем шест новчића. Од два живим ја, четири дајем синовима, а то вреди
баш толико као да их бацам у блато! — одговори старац.
— А шта значи оно „Колико још имаш од тридесет два?”
— Рећи ћу и то за десет златника.
Старцу су избројали још десет златника.
— Као момак сам имао тридесет и два зуба, али сада имам само још дванаест!
То је значење! — одговори старац.
Преостало је само још једно питање. Господа нису жалила ни за њега десет злат­
ника.
— А шта то значи „Би ли могао да ошишаш јарца?”
— Па то, како сам вас, господо, „ошишао”!
 ПОГОВОР
Најстарија писмено сачувана сведочанства о мађарским народним приповеткама потичу из сре­
дине XVIII века. Међутим, саме приче су свакако много старије. Неке од њих мора да су настале још
за време владавине краља Матије (по мађарском Маћаш, познат и као Матијаш Корвин, 1443–1490,
који је био син Јанка Сибињанина, по мађарском Јаноша Хуњадија, познатог и из наше народне пе­
сме), или још раније, у доба сељачких буна, првенствено у Ердељу (Трансилванији).
Треба замислити живот сељака, ратара и сточара, из кога су израсле те приче. Ни за једну европ­
ску земљу свет салаша није био тако карактеристичан као за Мађарску, нигде се полуномадски начин
сточарства тако дуго није сачувао. За човека с мађарског салаша бели хлеб је био велика посласти­
ца, коњ врхунац богатства. Моћници, које поближе није могао да упозна — велепоседници, барони,
грофови — који су располагали и његовим радом и његовим животом, као да су били свемогући.
Дуге зимске ноћи без осветљења, поред лучи, коју је такође ваљало штедети, уз једину музику ветра,
који је фијукао око кровова од сламе, изазивале су приче о свему томе. Ретко ко је дуго живео —
зато су старци у причама увек мудри и веома далековиди, или су добри или зли волшебници. Коњ
и мач су оно о чему се сања. А краљ — о коме се прича у скоро свакој причи — оличење је богатства,
најчешће је зао, па машта најчешће на његово место поставља неког свог миљеника, сина сељака,
који је јунаштвом или лукавошћу успео да се домогне престола. Понекад су те приче и реалније,
свињар покушава да надмудри попа, сиромашни сељак три брата месара (месар је у свету салаша
такође појам богатства), или сиромашни брат богатијег. Срце је сиромашног човека добро и жељ­
но правде и бар мало благостања: пошто му стварност не даје ни једно, ни друго, он бар у причама
и бајкама прибавља себи оно до чега на јави никако не може да дође. У свакој мађарској народној
причи садржана је морална поука: буди добар, па ће ти се добрим вратити; даруј онога који је још
сиромашнији од тебе; ко се високо попне, дубље може да падне, итд. То није никаква хришћанска
етика, то је напросто једини могући морал у свету салаша, где је комшија био принуђен да помоћ
очекује једино од комшије, па су морали да се изграде и такви међуљудски односи.
У бајкама се каткад јављају и историјске реминисценције, али само површно. Један од ретких
„добрих краљева”, који се јавља у мађарским народним бајкама је краљ Матија. То је, свакако, већ
поменути краљ Матија Корвин. За време његове владавине Мађарска је заиста доживела један бољи
период. Како каже „Енциклопедија Лексикографског завода”: „…ослањајући се на средње племство
и на нову, државну најамничку војску, он успева да ликвидира олигархијску анархију крупних феу­
далаца и да среди унутрашње и политичке прилике.” Наравно, том се „нашем краљу”, у нестварно
далеком Будиму приписују скоро чудотворне моћи. Као непријатни, „зли или подмукли краљ” у
причама, често се јавља пруски краљ, опет као наговештај да је вест о борбама против Аустријанаца
доспела и у далеки свет салаша. Чуда у овим бајкама често су везана за рад. Мрави, патуљци, патке,
ђаволи, чудотворни волови или коњи обављају послове уместо јунака. Ни то не треба да нас изне­
нади. На који начин избећи мукотрпни, свакодневни рад — то је морало да буде једно од основних
нерешивих питања за човека који је већ са пет-шест година морао да чува стоку и који је сваки дан,
по врелом сунцу и на зимским олујама, морао да ради од свитања до заласка сунца — све до своје
смрти. Па зар је изненађујуће што је бар у причама најтеже послове дао да се изврше чудом? Зар
није природно да се код њега, за кога среће у овом животу скоро да и нема, приче увек завршавају
срећним крајем? А пошто је скоро једина радост и свечаност у његовом животу брак, зар није при­
родно што се огромна већина прича завршава женидбом, најчешће принцезом, која је симбол не
само лепоте него и моћи и богатства?

99
 Пошто се „свет салаша” („свет пустара”, како га је назвао велики мађарски песник Була Иљеш
у својој аутобиографској књизи) задржао битно непромењен све до почетка XX века, тако дуго се
задржало и усмено предање, остале су у живом, усменом трајању и мађарске народне приповетке и
бајке. Двадесети век родиће велику уметност, чији су корени, у потпуности, у хумусу тог драгоце­
ног фолклора (Барток, Кодаљ, Ади, Јожеф), док је XIX век (Петефи, Арањ, Јокај) полазио од њега,
али свесно се трудећи да га надгради. Може се рећи да ретко која модерна европска национална
уметност показује тако јасне везе са својим фолклором као мађарска белетристика. Није нимало
чудно што је Андраш Дугонич (1740–1818), писац првог мађарског романа, истовремено и један од
првих људи који су бележили мађарске народне бајке. За њега се прича да је на сеоским вашарима
седео на таљигама и бележио све што би чуо око себе.
Оваква једна обимом ограничена збирка није могла да постави себи за задатак да пружи потпу­
нији увид у благо мађарске народне бајке. Ова је књига намењена деци, а не научницима. Ипак се
водило рачуна о томе да сви најкарактеристичнији облици мађарске народне бајке буду заступљени
са по неколико својих најлепших дела.
У Мађарској постоји велики број дела у којима су остварења народне уметности забележена
научном скрибијом. За ову нашу збирку, међутим, послужиле су књиге састављене, па једним делом
и препричане од веома познатих и признатих мађарских књижевника. Првенствено су коришћене
књиге Јаноша Берзе Нађа Краљевић Зрно Грожћа, Буле Иљеша Седамдесет и седам мађарских на­
родних бајки и Емила Грандпијера Коложварија Чудотворна фрула (Kolozsvári Grandpierre Emil: A
csodafurulya). И саме те збирке народних бајки већ представљају антологије. (То доказује чињеница
што се само Иљеш за своју књигу послужио са 23 изворне збирке). Иљеш, који у свом поговору
наглашава да народне бајке својим препричавањем нигде није преиначивао, него се само трудио да
их одржи „у њиховој сржи”, на једном месту тог поговора упозорава: „У овим бајкама увек су нај­
више уживала деца, али нису их створила деца. Тако су у те бајке, у понеким обртима, доспевали и
елементи беса, окрутности, освете, мржње и грубе речи, које одрасли сматрају природним, али од
којих дете може да се уплаши. Искуство ме је навело да у том погледу, не мењајући суштину, поне­
што ублажим.” То је, такође, један од разлога зашто су као основ за превод послужили текстови у
опрезној обради мађарских књижевника, а не изворни, аутентични материјал, чији је етнолошки
значај свакако већи, али који је мање препоручљив за дечју књигу.
Приликом избора бајки за ову књигу, а да би проверио које су бајке најчешће превођене на друге
језике, састављач се послужио и једном и једном немачком антологијом.
И. И.
 САДРЖАЈ
СУНЧЕВИ ШУРАЦИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
НЕБЕСКА ГОЗБА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
КРОЈАЧ И ДВА ДИВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
СВИЊАР И КРМАЧА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
ДВА ЗМАЈА И ДВА МОМКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16
КРАЉ МАТИЈА И ЧИЗМАР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20
ТРИ МУДРА САВЕТА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23
ЗВЕЗДООКИ ЧОБАНИН . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26
ТРИ ЛУЦКАСТА МЕСАРА И СИРОМАХ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29
ЗЛАТНА ЖЕРАВИЦА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
МЛИНАРЕВ КОЊ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37
ЛУКАВИ ЈАНКО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39
ФАЦИКА ШТО ГУТА МОТИКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42
КРАЉЕВИЋ ЗРНО ГРОЖЋА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48
ЛИСИЦА И ВУК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54
ЧУДЕСНА ПТИЦА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56
МАРЦИКА И УКЛЕТА ПРИНЦЕЗА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58
ДВА ЗЛАТОКОСА КРАЉЕВИЋА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62
ЛИСИЦА, МЕДВЕД И СИРОМАХ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65
КЋИ КРАЉА БАУКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
ХРАБРИ ВОЈНИК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72
ТРУБА ШТО ГОНИ ЂАВОЛЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 74
РИБОЈЕД, ВИНОПИЈ, ИХЛЕБА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77
ПЕТАР ИЗРЕЗАН ОД ДРВЕТА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79
ЧУДОТВОРНИ ВО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84

101
ТАЈАНСТВЕНИ ДЕЧАК И ЊЕГОВ МАЛИ МАЧ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88
КРАЉ МАТИЈА И СТАРАЦ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96
ПОГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99
Штампа: Графичко предузеће „Просвета”, Београд,
Ђуре Ђаковића 21