Autor: Danilo Kiš

Književni rod: epika

Književna vrsta: zbirka priča ( tačnije, knjiga novela )
Tema i ideja dela

Osnovna tema i na kojoj počiva lektira ” Rani jadi ” jeste piščevo sećanje na period
detinjstva. Iako je, čini se tema ove zbirke priča Danila Kiša na prvi pogled prilično
jednostavna, ona ima mnogo dublje značenje, a čime će se pozabaviti analiza i
interpretacija ovog dela, koju možete pročitati u nastavku našeg teksta.

Mesto i vreme radnje

Mesto radnje u lektiri ” Rani jadi ” jeste Mađarska. Ali, kada je u pitanju vreme
radnje u lektiri, onda to i nije baš tako jednostavno odrediti, uzevši u obzir da se
prepliću sećanja i sadašnji trenutak, kada nastaje lektira ” Rani jadi “, to jest kada
Andreas Sam priča o svom detinjstvu.

Ipak, ako bismo morali da preciziramo mesto i vreme radnje, onda bismo rekli da
je to Mađarska, u doba detinjstva Andreasa Sama.

Motivi u delu

U lektiri ” Rani jadi ” su prisutni brojni motivi. Pa, ipak osnovni motiv je motiv
sećanja Andreasa Sama. Sećanja na detinjstvo, sećanja na oca, sećanja na
odrstanje i život uopšte.

Vrlo su važni i motivi prirode i onoga što dečak vidi i oseća prema njoj.

Analiza i interpretacija lektire ” Rani jadi “

Za razumevanje i ovog, ali i ostalih dela Danila Kiša, vrlo je bitno poznavanje
piščeve biografije, jer su u mnogim njegovim delima prisutni autobiografski
motivi. Zato ćemo navesti osnovne podatke iz biografije ovog velikog čoveka i
pisca, kako bi vam analiza i interpretacija zbirke priča ” Rani jadi ” bila jasnija.
Godine 1935. 22. februara u porodici Eduarda Kiša i Milice ( Dragićević ), rođen je
sin Danilo. Do dečakove sedme godine porodica živi u Subotici, kada se seli u Novi
Sad, a potom u Mađarsku, u rodno mesto Eduarda Kiša.

Kao i sve Jevreje, tako i Eduarda Kiša odvode u zloglasni nacistički logor Aušvic
1944. godine, iz koga se neće vratiti, a majka se sa sinom Danilom i ćerkom
Danicom seli na Cetinje. Tamo Danilo Kiš završava školovanje, a 1954. godine
upisuje novootvorenu katedru za Opštu književnost na beogradskom Filozofskom
fakultetu, na kojoj nakon četiri godine diplomira kao prvi student u generaciji.

Danilo Kiš se smatra jednim od najprevođenijih srpskih pisaca, a dobitnik je

brojnih nagrada, među kojima se svakako izdvaja: Andrićeva nagrada, Ninova
nagrada, nagrada ” Ivan Goran Kovačić “, ali i francuska nagrada za celokupno
književno stvaralaštvo ” Grand aigle d’or de la ville de Nice “, koju je dobio 1980.
godine.

Pored ostalih dela, Danilo Kiš je napisao i: ” Mansarda “, ” Bašta, pepeo “, ”

Peščanik “, ” Enciklopedija mrtvih “, ” Grobnica za Borisa Davidoviča “, ” Čas
anatomije “.

Umro je u Beogradu, 15. oktobra 1989. godine, a sahranjen je u Aleji velikana na

beogradskom Novom groblju.

U Kišovom stvaralaštvu su izuzetno prisutni autobiografski motivi, a čini se

ponajviše u zbirci priča ” Rani jadi “, koja predstavlja prvu knjigu takozvanog
Porodičnog ciklusa, u koji spadaju još i dela ” Bašta, pepeo ” i ” Peščanik “.

Godine 1969. je objavljena zbirka priča ” Rani jadi “, da bi četiri godine kasnije
Danilo Kiš proširio izdanje za priču ” Eolska harfa “. U podnaslovu ove lektire Kiš
navodi kome je knjiga namenjena: ” za decu i osetljive “.

Tema u gotovo svakoj noveli, odnosno priči bi mogla da se odnosi na bilo koga od
nas. U događajima koje Danilo Kiš opisuje nema nekog posebnog naboja,
kazivanje Andreasa Sama je naizgled jednostavno. Čitava lektira je ispričana u
trećem licu, kroz sećanje dečaka po imenu Andereas Sam, što je piscu na neki
način omogućilo da sa distance ispriča priču svog detinjstva, priču koja ga je
pratila kroz čitav život i koja je prisutna u mnogim njegovim delima.

Kompozicija dela je zanimljiva, jer je lektira ” Rani jadi ” sastavljena od kraćih

priča, novela, čime Danilo Kiš zapravo čitaocu ukazuje na to kako vidi život. A život
je sazdan od niza kratkih priča, događaja, koji na ovaj ili onaj način ostave traga na
svakoga od nas.

Lik oca je prisutan uglavnom kao sećanje, a dečak ni u jednoj jedinoj rečenici ne
govori otvoreno o tome koliko se oseća uskraćenim zato što nema oca. Prisustvo
sestre i majke je jako i oseća se u čitavom delu.

Doba dečakovog odrastanja, koje priziva u sećanje je ratno doba. I dečak, iako
svestan koliko je vreme teško i nesigurno, pokušava maštom da se bori protiv
surove stvarnosti. Ponekad uspe, ponekad ne, ali pokušava i to ga održava u
životu. Događaji koje opisuje po sećanju nisu prikazani hronološki, već onako kako
naviru. Dečak živi među običnim ljudima, svestan svih njihovih, ali i svojih muka. U
njegovom sećanju se i sada oseća: nesigurnost, strah, siromaštvo, uz koje je
odrastao. Ali Andreas se trudi da ” pobegne ” iz te surove svakodnevice, a utehu
pronalazi u maštanju, u ostvarivanju veze sa prirodom, u zapažanju: boja, mirisa,
zvukova. Istovremeno, on opaža i kako se čovek bahato ponaša prema prirodi.

Svakako najčešće citirana priča iz zbirke ” Rani jadi ” sigurno je ” Ulica divljih
kestenova “, u kojoj dečak Andi opisuje trenutak kada je odlučio da poseti ulicu u
kojoj je živeo kako bi se uverio da nije sve izmislio. Njegovo osećanje je oličeno u
rečenici kojo upućuje slučajnom prolazniku kada ga pita za Ulicu divljih kestenova:
” A ja znam, gospodine, da ona tu mora da postoji, nemoguće je da uspomene
toliko varaju. ” Međutim, dečak ne uspeva da pronađe svoju Ulicu divljih
kestenova. odnosno pronalazi je, ali je ne prepoznaje: ” Čuli ste, kuće nema. Na
mom uzglavlju izrasla jabuka. Jedno kvrgavo, povijeno stablo bez ploda. Soba mog
detinjstva pretvorila se u leju s lukom, a na mestu gde je stajala singerica moje
majke – bokor ruža. Pored bašte se uzdiže nova trospratnica, u njoj stanuje
profesor Smerdel. Kestenove su posekli, rat, ljudi ili prosto – vreme… ”

Glavni likovi u delu ” Rani jadi “

Iako su u delu prisutni brojni likovi, svako su glavni likovi sam dečak Andreas sam
i, moglo bi se reći njegova majka i sestra.

Danilo Kiš je u lik dečaka Andreasa Sama utkao mnogo ličnog senzibiliteta.
Prikazao ga je kao vrlo osetljivog, sposobnog da opaža detalje, koji se mnogima
čine ne tako važnim. Andreas Sam je u dubini duše nesrećan, ponajviše zato što
snažno oseća gubitak oca, što je svestan da život nije ni malo lak i što vidi većinu
stvari koj mnogi ne vide. Ne vidi on samo ružno, naprotiv. Andreas Sam uživa u
lepoti prirode, u mirisu divljih kestenova, koji ga seća na detinjstvo, a njegova živa
i vesela mašta mu itekako pomaže u tome.

Prepričano delo ” Rani jadi “, Danilo Kiš

Lektira ” Rani jadi ” opisuje sećanja glavnog junaka na period odrastanja u ratno
vreme. Događaji u knjizi nisu prikazani hronološkim redom, već onako kako ih se
Andreas Sam seća. Svaka priča, to jest novela je gotovo priča za sebe, s tim što su
u svakoj prisutni određeni motivi koji se ponavljaju iz priče u priču. U svakoj priči
se pominju majka i sestra, ali i odsustvo oca koje tišti dečaka. Andreas Sam ne
priziva samo događaje koji su obeležili period njegovog detinjstva, već govori i o
osećanjima koja su ih pratila.

Čitalac shvata da je dečak bio naročito osetljiv na sve ono, što se drugim ljudima
činilo nevažnim. On je u sitnicama video skrivenu lepotu, razvio je svoj poseban
svet, pun maštarija koje su mu pomagale da pobegne od surove stvarnosti.
Andreas Sam je bio dete u najtežim, ratnim godinama i njegovo detinjstvo nije ni
malo bilo bezbrižno. Morao je da radi, vrlo često i ono što nije hteo. Ali je
pronašao spasenje za sebe i svoju dušu, jer je uživao u lepotama prirode, u
bojama, u zvucima, što mu je pomagalo da barem na trenutak zaboravi surovu
realnost u kojoj je živeo.

Vrlo često tema za sastav iz srpskog jezika bude ista kao sam naslov knjige, kada
se obrađuje ova lektira. A svako od nas ima neke ” rane jade “, koji ostavljaju
pečat na našoj duši. Neko ih podnese lakše, neko teže, ali svakoga od nas period
odrastanja na neki način obeleži. Zato, da bi vaš sastav iz srpskog jezika bio dobro
napisan, neophono je da razumete lektiru ” Rani jadi “, na pravi način. A u tome
će vam svakako pomoći analiza i interpretacija, uz uopšteno prepričano delo,
naravno.

U dečaku sećanje na detinjstvo donosi setni, melanholični, a ponekad i tužni ton.

Slike njegovog detinjstva nisu u svakoj priči isključivo lične, već su slike
celokupnog naroda u ratno vreme. Ali, gotovo svaku priču u delu ” Rani jadi ” krasi
zrelo razmišljanje naratora. Ponekad, čini se i previše zrelo za njegove godine. što
je svakako posledica odrastanja u surovo, nesigurno ratno vreme, kada su deca
mnogo ranije bila prinuđena da odrastu.

U trenutku kada odlazi da traži Ulicu divljih kestenova u kojoj je odrastao, Andreas
Sam zapravo želi da na neki način raskrsti sa svojim sećanjima, da se odvoji od
sebe kao dečaka, jer je sada već mladić. Svestan je da sećanja postoje, ali se
istovremeno pribojava da su ga sećanja prevarila i da ih je ipak izmislio, odnosno
da su se vremenom izmenila u njegovoj svesti. Pa, ipak on pronalazi ulicu svog
detinjstva, ali u njoj više nema ničega od onoga što pamti. A nije li tako sa svima
nama?

Rani jadi sastoje se iz devetnaest proznih celina različite dužine i različite

pripovedne tehnike.
Jedan od najintrigantijih likova Porodičnog ciklusa, čiji patnički usud samo
naslućujemo u Ranim jadima, a temeljno upijamo u romanima Bašta, pepeo i
Peščanik, jeste lik, odnosno figura oca dečaka Andreasa Sama, Eduard Sam, čija je
tragičnost konzistentno implementirana u oblikovanje pripovednog sveta.

Predstavljanje očevog lika izvedeno je postupno, to su katkada samo nejasni

prosevi onoga što će biti docnije razvijeno, jer Rani jadi samo podstiču pitanja o
misterioznoj očevoj figuri, ali ne daju odgovor ni na jedno od njih.
Jedan takav obris srećemo u priči Igra. Eduard Sam posmatra svog sina u igri i, sa
neskrivenom perfidnošću, želi da svojoj supruzi pokaže ovu dečju grešnu
uobrazilju, koju doživljava kao sopstveni trijumf:

Moram pokazati Mariji Maksa Ahašveroša, trgovca guščijim perjem. Nije znao
zašto, ali imao je potrebu da je vređa. …Treba da joj pokažem kako teku ponornice
krvi. Kako Andreas nije zapravo njen Plavi Dečko (kako ona misli), nego njegova
krv, unuk Maksa Lutajućeg. A to će je zaboleti.
Ima nečega gotovo mazohističkog u slici oca koji likuje nad trijumfom svog
porekla u ponašanju sina, porekla malograđanskog, jevrejskog, lihvarskog, porekla
koje i sam prezire. Upravo to izražava paradoks i kompleksnost ove figure, koja
istovremeno oseća bol i nasladu usled ovoga saznanja.

U priči Serenada za Anu kratka uvodna rečenica zapravo govori mnogo o

dečakovom odnosu prema ocu, ali i anticipira njegovu propast:

Čuo sam neki žagor i pomislih da su došli da ubiju mog oca.

Ovim se ličnost oca prvi put prikazuje kao ličnost sklona poroku i padu, premda je
to samo implicitno nagovešteno, jer u samoj priči nema daljeg razvijanja ove
tematike.

I u Priči o pečurkama javlja se slična napomena; Gospodin Horvat ukazuje gospođi

Sam na činjenicu da su ona i njena deca ubrali otrovne pečurke, a potom govori:

Gospode, da nisam naišao na vreme, od ove bi čestite porodice ostao samo onaj
ludi otac!
Odsustvo oca primećuje se tek u priči Čovek koji je dolazio izdaleka. Dečak
čoveka koji sa ženom i mazgama dolazi izdaleka, nakon prolaska vojnika, pita da li
je negde sreo njegovog oca, a ovom prilikom daje se i podroban fizički portret:

Rekao sam mu da je moj otac visok, pomalo pogrbljen, da nosi crni šešir sa tvrdim
obodom, naočari sa gvozdenim okvirom i štap sa šiljkom. „Odveli su ga pre dve-tri
godine“, rekoh, „i od tada nemamo nikakvih vesti o njemu.“
Ova slika oca nadalje se upotpunjuje, gotovo gradativno, dok dečak iščekuje
odgovor čoveka:
Išao je pomalo smešno, jer je imao ravne tabane… Kada je otišao od kuće imao je
na sebi gerok i tamne pantalone sa svetlim štraftama. Kosu je češljao po sredini i
imao je visoki okovratnik od kaučuka.
Kulminacija ovakve predstave oca jeste podsmeh čoveka-putnika, on pomišlja da
se dečak šali; ovim otpočinje prikaz figure oca kao figure klovna, figure
prerušavanja i travestije, kao nekoga čija sama neobična spoljašnjost svedoči o
tragikomičnosti njegove ličnosti, a ovakav prikaz figurira i kao parodija autoriteta
uopšte.

Pripovetka Iz baršunastog albuma govori o očevoj smrti; strina Rebeka dolazi sa

ovom vešću i apsolutno uzdrmava dotadašnju veru u besmrtnost malog Andija
Sama. On u pantomimi strine vidi i način na koji je njegov otac umro i time se
najednom otvara kvintensencija očeve figure, viđena očima sopstvenog sina:

Sve mi se čini da je taj zlobni prizvuk poticao iz želje da mi se saopšti činjenica da

moj otac ne samo što nije umro kao heroj, s nekom besmrtnom rečenicom na
usnama, koja će se pamtiti i navoditi kao primer filozofskog držanja i mudre
hladnokrvnosti pred licem velike smrti, nego naprotiv, da je pred svojim
dželatima… Oh, ne sumnjam. Zacelo beše naslutio značenje opake igre u koju ga
behu uvukli, i kad su ga stavili na levu stranu, među žene i decu, među bolesne i
nesposobne za rad – (jer on je bio sve to istovremeno, veliki bolesnik i histerična
žena, žena bremenita od neke večne i lažne gravidnosti kao od nekog golemog
tumora, a bio je i dete, veliko dete svoga doba i svoga plemena, kao što je bio i
nesposoban za rad, za svaki rad, fizički i umni podjednako, jer se krivulja njegove
genijalnosti i njegove aktivnosti opasno izvijala i dospevala tako, u svojoj kružnoj
putanji, do polazne tačke, do apsolutne nule, do svoje potpune negacije)…
Prilikom selidbe Andi Sam nosi sa sobom ostatke svoga oca, jedine dokaze
njegovog postojanja na zemlji: fotografije i dokumenta, krštenicu, školska
svedočanstva, prepise sudskih parnica, papire Fabrike četkarskih proizvoda u
Subotici koju je doveo do bankrotstva, pisma (Veliko i Malo zaveštanje), otpusnicu
iz bolnice u Kovinu, kao i Kondukter autobuski, brodarski, železnički i avionski…
Pitanje nasleđa još je jedna od opsesivnih Kišovih tema, premda nije neposredno
eksplicirana. U vezi sa ovim je i pitanje testamenta, očevog zaveštanja, odnosno
pitanje celokupnog sistema paternalističke geneologije nasleđivanja sa oca na
sina.

U normalnim okolnostima sin bi trebao želeti ili da bude kao otac ili da njegov
autoritet slomi. Kod Kiša, međutim, dolazi do prekida u patrijarhalnom procesu
nasleđivanja, u tradicionalnom sistemu identifikacije. Otac ne samo da nije
autoritarna figura, no je i sam poput deteta, nesiguran, zanesen, nesposoban za
suočenje sa stvarnošću. A u ovakvim okolnostima, on biva smatran nedoraslim
svojoj životnoj ulozi: ulozi roditelja – zaštitnika porodice.

Sećanjem na minulu istoriju jednoga doba, na lutalačku istoriju svoga oca, Rani
jadi privode se kraju, time se upravo nastavlja izgradnja očevog lika u romanu
Bašta, pepeo, u kome je otac prikazan i kao erudita, a sinovljev odnos prema
njemu prolazi kroz niz transformacija.

Da li je otac tiranin, pijani bezdušni sadista koji nije mario za svoju porodicu, i
time nije izvršio svoju roditeljsku i zaštitničku dužnost?

Ili je on samo neshvaćeni boem, veliko dete, blistavi um čije su briljantne ideje
bile previše za malograđanštinu, te su ga glupo odbacili kao špijuna i ludaka,
plašeći se njegovog genija?

Za Kiša, on je sve ovo, i mnogo više. On ne pokušava da ga opravda, ali ni da ga

osudi. On prikazuje slom autoriteta, slom čitavog jednog poretka, ali i taj slom, to
odsustvo autoriteta, ta nemogućnost identifikacije, to odsustvo prisustva očinske
figure, odsustvo najpre figurativno, a potom i doslovno, postaju esencijalni za
identitet dečaka, sina jednog Eduarda Sama, koji je bio fantasta, slabić, mučenik,
bolesnik – ali iznad svega – otac.
 Analiza:

Knjiga novela Rani jadi govori o ranom piscevom detnjstvu, koje je

proveo u Madjarskoj. Ova knjiga novela objedinjena je glavnim
junakom i jednim narativnim subjektom koji kazuje pricu. Zato ova
knjiga ima i neke osobine romana.

 Sadrzina:

Sadrzinu ove knjige cini kazivanje o teskom djetinjstvu Andreasa

Sama. Vrijeme je ratno,nesigurno, a iz tog vremena povremeno
sjecanjem zalazi u neposrednu proslost, a mastom u buducnost,
zeljenu ali jos nejasnu. Zivot tece u seoskoj sredini, medju obicnim
i jednostavnim ljudima. Promicu pojedinci koji su u junakovom
djetinjstvu bili vezani za njegovu sudbinu i uticali na neke
dogadjaje: Anton Financ, gospodin Fuks, gospodja Rigo, gospodin
Molnar. Kao sto je sjecanje prozracno i maglovito, tako su i ove
licnosti ostale skice i siluete, slucajni prolaznici kroz zivot
Andreasa Sama. Prica o djetinjstvu je sklopljena iz niza malih
dogadjaja, sitnih i svakodnevnih, koji su ostavili tragove na
djecakov zivot i zivot njegove porodice. Svijet djetinjstva prikazan
je kroz sjecanje, prelomljen kroz prizmu djecijeg vidjenja. U
sjecanju dominiraju siromastvo, nesigurnost i bijeda kao stalni
pratioci djetinjstva. U mnogim pricama nalazimo iskaze koji
odrazavaju svijest o bijednom zivotu i ranim jadima, da bi negdje
pri kraju price sav jad bio izrazen jednom recenicom:…”Ulazimo u
voz sa svojim smjesnim,prtljagom, vucemo za sobom cergu svog
lutalastva, zalosnu prciju mog djetinjstva”…

 Motiv kestenova i simbol prolaznosti: Motiv kestenova ponavlja se

u prici Ulica divljih kestenova, cijela prica je potraga, poslije
mnogo godina za ulicom divljih kestenova, koja je ziva u sjecanju
Andreasa Sama ali je nema u stvarnosti kao sto nema ni divljih
kestenova, ni kuce u Belmovoj ulici sedam u kojoj je Andreasova
porodica zivjela. Ulica ,kuca, predmeti u kuci sve je to mogucnost
da se u sjecanje vrate neki trenutci iz djetinjstva. Medjutim nestalo
je sve ono sto je mogo da ozivi sjecanje. Ipak, uspomene su
sacuvane, one se mogu osvjeziti i ozivjeti vrjeme i ljude iz
proslosti.
 Jednostavno kazivanje:Teme su svakodnevne, zivotne, svacije.
Dogadjaji su obicni bez naglasenog dramskog naboja. Birani su
onako kako ih sjecanje vraca u sadasnjost, bez cvrsce
povezanosti. I naracija i struktura, potpuno subu skladu sa
junakovim uvjerenjem da je zivot prica i da je prica zivot. Zivot je
sazidan od malih prica, malih dozivljaja, pa opis toga zivota nije
nista drugo nego niz prica. Prica je zivot jer govori o njemu
onakvom kakav jest i lijepom i ruznom i veselom i tuznom.

 Naracija:

Upotreba treceg lica za kazivanje o sopstvenom zivotu otkriva

junakov odnos prema djetijstvu u kojem je bilo vise ruznih nego
lijepih dana, vise patnje nego srece i radosti. Kao da ova kazivanja
izazivaju mucna sjecanja, pa je kazivanje u trecem licu
jednostavnije i lakse, kao da se ovim oblikom narator brani od
dogadjaja koji opisuje. Trece lice omogucava distancu, mirnocu i
objektivnost kazivanja.

 Biografski elemementi:

U prici Eolska harfa, koje ima epilosko mjesto i funkciju najvise je

dato prostora djecakovom dozivljaju elektricne bandere kao
ogromne eolske harfe sa koje se moze prepoznati zvuk vremena,
proslog i buduceg. Iz zvuka vremena saznata je buducnost
Andreasa Sama.

 Andreas Sam:

Andreas Sam je senzibilna licnost, osjetljiv na spoljasnje utiske

prijemciv za sve sto je lijepo- cvijece, boje, mirisi, zvuci, njegova
masta je ziva i nemirna; sposoban je da oko sebe zapaza naoko
nevazne detalje, da u sitnicama sagledava sustine i ljepote. Iz te
sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojo ce zapazati
sume, drvece, travke,cvijece,mirise,zvukove. Ali ce zapazati i ono
sto je ruzno i sto je proisteklo iz covjekovog nemarnog odnosa
prema prirodi.

 Pitanja:
1.Povezite naslov knjige sa svojim sjecanjima na rano djetinjstvo.

Vrlo je malo ljudi cije djetinjstvo ne nosi naslov ove knjige,

pogotovo kad je rijec o Srbima kao narodu. Da problem bude veci
ovdje se ne radi samo o ”ranim jadima” vec se ti jadi vuku kroz
cijeli zivot. Svako u ranoj mladosti dozivi neke jade, samo neko na
tezi, neko na laksi nacin. Mozda ja ovo primam ovako jer sam imao
priliku da prozivim ”rane jade”. Samo sjecanje na njih izaziva vrlo
tuzna raspolozenja. Ponekad pomislim da je sve to bio samo tuzan
san i da se nista od tog nije desilo, ali samo na tren. Ipak dok si
dijete sve ti je nejasno i u tim trenutcima ne razmisljam puno o
tome. Tek kasnije, kad odrastes, pocinju da naviru sjecanja cijih
posljedica tek onda bivas svjestan. Onda pozelis da se vratis tamo
i da izmjenis tok dogadjaja, ali bez uspjeha.

2.Kakva je ”slika svijeta” u knjizi rani jadi?

Svijet je vrlo surov. Ako mu se neces pokoravati jednostavno ce te

”pojesti”.
Djecak Andreas je vrlo rano ”ispio gorku casu” ovog svijeta. Ako
je htjeo da prezivi morao je da radi. Mozda bi to i bilo normalno, ali
nekad je radio i ono sto nije htjeo. Vrlo je tesko zamisliti svjest
jednog djeteta, koje kada najvise treba da uziva u zivotu i bude
bezbrizan, izlaze se velikim naporima. Ipak je on samo djete, ali
”svijet” to ne vidi. Ali kakav je bio svijet tada, takav je i danas
mozda samo u nekom drugom obliku. Prica Kruske ne zauzima ni
polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne
zaboravlja, gospodja Molnar izjednacava Andreasa sa psom. Ipak
djecak je uspio, da iz druzenja sa prirodom, razvije smisao za
lijepo i sposobnost da se lijepo osjeti svuda oko sebe. ”Gospode
kako sam nemocan pred ovim cvjecem.” Stvarnost bola Andreasa
Sama jeste vjecna prica o patnji koa o najupecatljivijoj oznaci
zivota.
3.Da li je moguce uopste saznati vrjednost zivota, ako nesto tesko I
lose ne iskusis na svojoj kozi? Da li bi Kis bio ono sto jeste da noje
sve to prozivio?
Mislim da svi ljudi u zivou treba bar malo da osjete patnje i bola,
mozda samo da im sluzi kao podsjetnik. Nekim ljudima je to
jednostavno neophodno da bi se ”opametili”. Danilo Kis je
svojenaporno djetinjstvo dozivio kao neku vrstu prosvjetljenja.
Mislim da ni Danilo Kis, kao i mnogi drugi nikad ne bi saznali pravu
vrijednost zivota da nisu dozivjeli nesto lose ili tesko.
Djelo pocinje poetsko-lirskom deskripcijom. Sam naslov uvertire –
S jeseni kad pocnu vjetrovi – evocira blagu tugu. Pisac nam ne
otkriva nista o nastavku radnje, daje nam samo simbole, docarava
atmosferu ulice gdje se djecak igra. Djecija masta je toliko
slobodna da razmislja i o smrti, o boli koju ona donosi. Ni neko
mnogo stariji, iskusniji ne bi mogao da razmislja o smrti tako
iskreno i bez imalo straha kao taj djecak.
Prva glava zavrsava slikom djevojke, ljubicica, zvjezdica koje
sunce osavlja po bocicama parfema, opojnih mirisa. Tima na pisac
najavljuje atmosferu i pomajo otkriva ideje u nastavku djela.
U drugoj glavi se govori konkretnije o radji.Naime, u ulicu
kestenova divljih kestenova navraca mladic i trazi ostatke svog
djetinjstva: svoju ulicu, kestenje, kucu, bunar,…Ne nalazi nista od
toga, sve je promjenjeno – od njegovesobe nastala je leja luka, od
singerice njegove majke – bokor ruza, gdje je bilo njegovo
uzglavlje sad je jabuka. A kestenova uopste nema.
“Kestenove su posjekli, rat ljudi ili prosto vrijeme.”
Mladic uporno pokusava da nadje cvrste dokaze svog djetinjstva,
priziva uspomene, prica s ljudima i ispituje gdje je sve to nestalo.
Trazenje uspomena, ranih jada, istina jesu sustina, jezgro ovog
djela. Rani jadi – zivotni jadi
Zasto “Rani jadi”? Te dvije rijeci stoje u suprotnosti. Pridjev ‘rani’
oznacava nesto bezazleno, prvobitno, jos neformirano, a imenica
‘jadi’ pripada svjetu odraslih. Kis je pod tom sintagmom stvorio
knjigu o onim prvim pronalazenjima i prepoznavanjima identiteta.
” Prepoznavanje savremena pedagosko-psiholoska nauka tumaci
kao razvojni proces u toku koga dijete, djecak, kasnije i mladic,
usvaja karakteristicna ponasanja, misljenja i vrednovanja, bitna za
ukupnost licnosti, najcesce od roditelja, zatim od licnosti sa kojima
dolazi u neposredan dodir…Taj proces svakako nije bezbolan.”( Dr
Vukasin Stanisavljevic, “Prilozi nastavi knjizevnosti”)
Oni najraniji jadi obicno su i najtrajniji, najbolniji jer su prvi. Oni
jacaju i formiraju licnost, ali i ostavljaju cesto neizbrisive tragove
odnosno traume i razocarenja.
Kis je u romanu postavio dva lika jedne iste licnosti – Andrija i
Andreasa Sama. Problematiku psiholoskog prepoznavanja
zapoceo je pricom o djecaku Andriju koji se igra prodavca guscijeg
perja, odnosno nesvjesno glumi svog djeda. Djecak sluti da u toj
igri ima nesto grjesno, ali nastavlja. Ne pronalazi se u liku svog
djeda svjestan da bi bankrotirao zbog jednog zenskog osmjeha.
I u nastavku se pronalaze mnogi detalji bitni za djecakovo
odrastanje. Uloga roditelja u procesu odrastanja je nezamjenjiva.
Djecak Andri nema tu srecu da osjeti ocinsku ljubav. Za njegovog
oca vezuje se samo par uspomena i slika – ocev sesir i stap, pisma
i dokumenti, slika u bolnici, voznja u kolima i vjest o njegovom
nestanku. Nasuprot tome majka i sestra se pojavljuju skoro u
svakoj prici. Ta njihova stalna prisutnost pojacava osjecaj
okrnjenosti, nepotpunosti sto djecak nikako otvoreno ne pokazuje.
Taj rani jad duboko se urezao u djecakovu, a kasnije i u mladicevu
svijest.Nakon toliko godina kad ja cak i kestenje nestalo mladica
Andreasa muci ta prva patnja. On dolazi u ulicu kestenova da se
uvjeri u istinitost svojih uspomena, da im nadje osnovu. Dolazi i da
razdvoji djecaka i mladica u sebi, da stavi pecat na svoje
odrastanje i krene dalje.

Mnoge cinjenice nam potvrdjuju autobiorafski karakter ovog djela.

Naime, u prici “Vjerenici” prije retrospektivnog opisa dogadjaja,
Kis daje jedan iskaz-“A evo kako je sve to bilo…Da ostanemo pri
trecem licu. Poslije toliko godina, Andreas mozda i nisam ja.”.
Pored toga mnogi podaci o zivotu Danila Kisa poklapaju se sa
podacima o djecaku Andreasu Samu: gradovi Subotica i Cetinje,
Kisov otac je takodje odveden u logor, itd. Ocevo pismo djecak
naziva “Veliko zavestenje”. Kis takodje: “…otkrio sam, sa uzasom,
da je iz nase skromne porodicne arhive nestalo jedno pismo, koje
sam nekad izvukao iz ratnog meteza kao jedinu prciju svog
djetinjstva, koje sam u okviru svog porodicnog mita nazvao
Velikim Zavestenjem,…”.
NAZADprozima kroz svaku sliku, zasebnu pricu knjige.
U nastavku knjige redaju se price koje prica pomalo Andreas Sam,
pomalo sam pisac. Kad se pogledaju u cjelini te price podsjecaju
na mozaik djecijih pogleda na svijet. Kis je zapravo koristio tehniku
mozaika, i zadrzao se na osnovnim slikama da bi sto jace iskazao
emocije koje one bude u djecijoj svjesti.
NAZAD
 4.Kakva osjecanja i raspolozenja izaziva knjiga?
Ova knjiga donosi mnogo nedoumica, samim tim sto pocinje
posvetom ”za djecu i odrasle”. Nema nikakve sumnje da ova knjiga
podjednako uzbudjuje sve osjetljive citaoce, bez obzira na starost.
Njenoj vrijednosti doprinosi i ta cinjenica da su sva ta zbivanja bila
stvarna i da nista od toga nije izmisljeno. Neopisiv je taj dozivljaj,
kada poslije procitane knjige shvatis da si postao vrijedniji za
saznanje o jednoj sudbini.

ЧУЛНОСТ

Импресије из Кишовог детињства везане су, како сам каже у једном

интервјуу, за мирисе, укусе и боје

Већ у прологу књиге “С јесени када почну ветрови”, приповедач

говори о тајнама мириса и о потреби да се компонује фуга за оркестар и
јоргован тако да би се на позорницу износиле бочице мириса, тако оних
за опијање, тако и оних лековитих (липе и камилице), за отрежњење и
лечење. Мали Андреас Сам и крушке бира “њухом као пас”.Мириси
отварају капије сећања, они изазивају слике, слике које кореспондирају
са квалитетом мириса.Непријатни мириси: мирис јефтиног парфема,
накисли мирис зноја, мешавина мириса петролеја и сапуна “из
разјапљених уста магацина” (“Погром”), везују звуке лима неке
конзерве, слике свежњева свећа завијених у плави пакпапир које
звецкају као сасушене кости, док “шећер шкрипи под ногама и меша се
са разгаженим снегом”. Мирис хлеба, мирис живота открива “осмех
хлеба” (“Прича од које се црвени”). У “Серенади за Ану”, мирис цвећа-
гранчице јабуковог цвета сличне су сребрној круни са две-три
разбуктале црвене руже.Потом, претерани, прејаки мириси корова који
већ почиње да се набире и тамни, прождрљивих трава које бујају
последњом снагом опијају и збуњују пчеле и инсекте који зује “безглаво
по том миришљавом разбојишту”.

Мириси и слике изванредно кореспондирају.Као код Бодлера, “мириси

и звуци разговоре воде”. Опојност мириса корова помиње се и у причи
“Вереници” у којој се каже да је Анди био “скоро малаксао од густе
опојности дивље, тек сасушене детелине”.Мирис озона помешан је са
мирисом већ презреле зове (“Ливада”), “уз камилицу постаде тешко од
обиља мириса”.

Мириси успевају да неутрализују осећање непријатности због болести

и недовољно новца за куповину сумпора.Мали Анди, немоћан пред
цвећем и ливадом унапред, још у одласку осећа мирис своје куће и
јастука. Ту је и задах буђи који се шири из перина приликом селидбе.
 У последњој, накнадно додатој причи “Еолска харфа” која, како каже
аутор у напомени, треба да представља неку врсту лирског епилога,
мирис истопљене смоле је само надражај, као кад се у храму пале
миришљаве траве, сандалово дрво или тамјан да би се афицирали други
опажаји, звукови времена.

Кишово осећање за мирис које игра толику улогу у његовим делима да

би се могло говорити о поетици мириса, потиче, како сам каже, из
његовог детињства на селу.

Визуелно виђење света доминантно је у причама као што су “Ливада”

и “Ливада у јесен”.Слике су дате изванредном прецизношћу и делују
готово као импресионистички пејзажи.Коришћењем готово филмске
технике као да се мења угао камере и приче добијају динамичност и
кинетичност.Неке слике су толико прецизне и емотивно набијене да код
читалаца остављају неизбрисиве трагове.Таква је на пример слика
ливаде после одласка циркуса, “сада, тек дан-два по одласку циркуса,
поље још носи свеже трагове свега онога што се ту збивало.По том
широком простору, ширем од круга који је покривао шатор (по
изгажености земље јасно се виде његове границе), леже по земљи,
оперважени по ивицама танком чипком, као цветови, расквашени
опушци цигарета, огризине јабука, тек зарђале коштице од воћа,
згажени фишеци од сладоледа, трагови коња и људи, , сасушени
брабоњци циркуских звери, коре хлеба, листови старих новина на
којима су седели гледаоци, истргнуте странице из ђачких свезака с
цртежима, кутије од цигарета, од шибица, разваљене кесе од хартије по
којима шетају мрави…”.Ту је потом слика оца који “израња из трава,
замахује високо својим штапом, застаје на месту где је био шатор с
мајмунима и прецизним покретом мачеваоца набада папир на шиљак
свог штапа.

Филмичност Кишове прозе постигнута визуелним поступком, можда је

најизразитија у причи “Игра”. Читалац је добрим делом у ситуацији
гледаоца, камера на две странице прати Едуарда Сама како гледа кроз
кључаоницу свога сина Андија.Потом је гледаоцу дозвољено да види
само Едуардовим оком.”Камера” се затим премешта у собу где се налази
усамљени, прозебли, преосетљиви дечак, занесен својом игром.Мења се
и психолошка перспектива.Свет се сада сагледава очима детета. Четири
“композициона блока” ове приче, заправо су четири померања камере, а
истовремено психолошке и идеолошке перспективе.

поглед зна да се иза “врата нуди један призор који треба ‘видети’,
један разговор који треба чути”.Врата и кључаоница су истовремено
средства и запрека: они се појављују као нешто чиме “треба пажљиво
 Визуелно у “Раним јадима” ипак није доминантно, (то ће бити у роману
“Пешчаник” у коме је и сам наслов као слика на корицама симбол
перцептивне игре између фигуре и основе).У “Пешчанику” се лампа
поставља у мрак да би око себе открила нешто дотле невидљиво.Место
где ће она бити постављена и који ће се део мрака осветлити зависи од
онога ко ту лампу поставља и помера.Та субјективност осујећује
пишчеву намеру за истином и документарношћу.

Ухо је такође медијум опажања у Кишовим причама.Звукови који се

чују крећу се од благе чујности каква је у причи “С јесени кад почну
ветрови”, и лишће дивљег кестена пада стрмоглавице с тупим криком,
мајчине тихости, преко отомана у којем “певају федери”(у истој причи),
врата која “заплакаше и дечак се трже” (дисхармонијски звуци у причи
“Игра”), до серенаде за Ану у истоименој причи, у којој онај ко је свирао
није био виртуоз…”виолина је имала глас скоро људски…док је певање
личило на шапутање”.У “Еолској харфи”, на бандеру треба само
наслонити ухо да би се чула најлепша музика, али и долазак
савезничких авиона као и тајанствене поруке из етера.Дечак има слух
којим “препознаје звук времена”.Из његове дубине допиру звуци као са
казара, далеких звезда док је мирис истопљене смоле за све то само
надражај. Мирис опет отвара светове за ухо. У једном тренутку мали
Анди рукама је зачепио уши и зажмурио да би се сасвим одвојио од
спољашњег света и неподношљивог осећања стида. (“Вереници”).

Најинтимније људско чуло, чуло додира, у “Раним јадима” није ни

приближно присутно као остала. То се може објаснити дистанцом која
дечака одваја од света а на којој приповедач инсистира. Ретки додири
везани су за мајку, девојчицу Јулију и пса Динга.Додира, додуше, у
“Раним јадима” има, али је реч о додиривању предмета и цвећа.Мало је
људских додира. Упадљиво је одсуство додира очеве руке.

ОСЕЋАЊА-ОДНОС ПРЕМА МАЈЦИ, ОДНОС ПРЕМА ОЦУ

Додири мајке, иако ретки, били топли и охрабрујући, и пружали су

ослонац и утеху.Мајка је једноставно присутна, пуна је одлучности, што
се ни би могло рећи за оца иако би то за њега било природније.Мајчина
одлучност пригушује њену емотивност. Она је принуђена да обавља
истовремено и улогу мајке и улогу оца. Литерарно посматрано мајчина
улога је непроблематична, више дата имплицитно, што се може схватити
као контрапункт према лику оца који је доследно спроведен.
 У “Раним јадима” лик мајке је кратко назначен у причи “Улица дивљих
кестенова”: ”Марија сам, висока, лепа и врло тиха…”.Она шије, штрика,
послужује, прича приче пред спавање са срећним завршетком, разуме
чак и кад се њен велики дечак упишки у кревету и без речи му додаје
рубље да се пресвуче, али зна и строго да каже Андијевој сестри
Ани:”Ана, запамти то једном заувек, када се неком држи подокница,
онада треба запалити шибицу, то је знак отмене пажње” (“Серенада за
Ану”).

Дечаков однос према мајци је веома нијансиран и топао.Он страхује

од експлозије њене пригушене емотивности (боји се да не остане на
месту мртва када би чула да је он побегао у свет пошто је изгубио
најлепшу краву Наранџу). Интересантно је да мали Анди и иначе стално
размишља о могућем бекству и увек одустаје из страха да би мајка
туговала.У стању је чак да заплаче при помисли како би она могла
плакати.

У “Раним јадима”, свет је виђен из перспективе дечака који нема више

од осам-девет година (“…било је то, дакле, друге или треће године рата;
дечак није имао више од осам, девет година”-прича “Вереници”), па је и
оно што се везује за мајку примерено дечаку тог узраста. Када касније
евоцира успомене из свог детињства (“Улица дивљих кестенова”, “Из
баршунастог албума”, на пример), приповедач се сећа мајчине сингер-
машине, тог готово митског предмета породичне трилогије.Та машина је
уносила у Андијев свет осећање снаге и сигурности.У дечаковој свести
она је доведена до хиперболе, њена снажна метална конструкција од
ливеног гвожђа постаје му слична луковима железничких мостова
(“Башта,…”).Са друге стране, уз њу су везани извесни лирски
доживљаји-она, с ножном педалом, слична је чак музичком
инструменту:”када сам окретао педалу, машина је брујала као
лира”.Дечаков поглед је, по повратку са путовања, падао баш на тај
предмет у тренуцима пре него што га ухвати сан, па је, посредством тог
предмета доспевао у неко стање полусна у коме му се чинило да машина
ради:”чуо сам како зврје точкови и како клизе осовине, меко”.Прилог
‘меко’ је издвојен зарезом, и на тај начин изразито наглашен. Тај
предмет је стварао вишеструко лирске и меке доживљаје.Машина ради
фине послове, као да испреда свилу или фине паукове нити.

Има и других предмета у породичној трилогији за које се везују

снажне емоције и који имају нарочиту функцију у организацији
уметничког текста, као што је на пример послужавник, који се у “Раним
јадима” директно не спомиње, али се јавља као један од стожера романа
“Башта,пепео”. Први лик који се у овом роману уопште појављује, већ у
првој реченици, јесте мајка која “је улазила бешумно у собу носећи
послужавник”.Она отвара роман и врата света сећања и
детињства.Послужавник у њеној руци, детаљно описан, добија значење
изузетног предмета. Тај предмет би могао бити својеврстан заштитни
знак ове књиге.Налази се на повлашћеном месту, на почетку романа, у
мајчиним рукама, лика који има наглашену заштитничку функцију.Мајка
је на послужавнику доносила “у тегли с медом, у флаши с рибљим
зејтином ћилибарске боје сунчаних дана, густе концентрате пуне
опојних мириса”.У опису послужавника учествују и друга чула, не само
чуло вида, чуло слуха и мириса (увек присутно код Киша), већ и чуло
додира.Прсти су ти који непосредно комуницирају са предметом на коме
су присутни трагови пролазности и распадања, “некадашњег сјаја”.То
распадање је у асоцијативној вези са распадањем породице, чак и
једног читавог средњоевропског јеврејског света.

ПОТРАГА ЗА ОЦЕМ

Могло би се са сигурношћу тврдити да је потрага за оцем окосница

већине Кишових дела.

У “Раним јадима”, отац је дат кроз оскудну дескрипцију, без неких

специфичности и дубљег сагледавања личности.Карактеристичан је опис
оца који даје Анди у причи “Човек који је долазио из далека”: ”…мој отац
је висок, помало погрбљен, носи црни шешир са тврдим ободом, наочари
са гвозденим оквиром и штап са шиљком.”Оваква дескрипција је толико
прецизна да путник идентификује јапанског министра тешке индустрије!

Едуард Сам је отац-луталица, син Макса Ахашвероша трговца гушчјим

перјем, сав саткан од иреалија.Увек жељен, “мој отац је присутнији од
сваког и од свега што ме у то време окружује, но он се вешто скрива под
једном од својих многобројних маски, мењајући улоге нечувеном
спретношћу, прикрива своје право лице, служи се најперфиднијом
мимикријом”.То је отац који пише необичан РЕД ВОЖЊЕ, који својој
деци не улива никакво осећање сигурности, отац који је одсутно
присутан; јавља се изненада и нестаје исто тако “брзо и изненадно”, као
звезда кад пада”.Дечак осећа непрекидну потребу за оцем, али не
успева да са њим оствари било какав дубљи контакт.

С друге стране , дечаку је веома важно мишљење оца.У причи

“Вереници” он осећа неподношљив стид при помисли да је отац могао
сазнати његову љубавну тајну.Он има потребу да се поноси својим
оцем.У причи “Из баршунастог албума”, дечак не допушта да се говори
ружно о његовом оцу, чак верује у његову бесмртност.Ипак се плаши да
не сазна како отац није умро као херој са неком бесмртном реченицом
на уснама.Он је чудан човек, са неухватљивм идентитетом, “фантаст,
визионар, астролог, шарлатан, пророк и сатир, час величанствен у свом
надахнућу, час смешан као лакрдијаш, весник и странац у овоме свету у
коме се никако не сналази”.Упоредо са окретањем страница “Албума”,
мења се перспектива.Андреас Сам, сада већ као одрастао човек,
сагледава оца као велико дете:”велики болесник и хистерична жена,
жена бременита од неке вечне и лажне гравидности, као од неког
големог тумора…неспособан за рад, за сваки физички и умни
подједнако, јер се кривуља његове генијалности и његове активности
опасно извијала и доспевала тако у својој кружној путањи, до полазне
тачке, до апсолутне нуле, до своје потпуне негације…

У оним кратким тренуцима очеве присутности опет се контакт са њим

дешавао између два “велика опијања”.Лик оца би се сасвим “избрисао из
сећања као и толики други, само да није породичног кофера у коме се
налазе материјални докази о очевом постојању: фотографије,
документа, историјски архив његових болести, сведочанства, решења о
постављању, његова писма, велико и мало завештање, као и отпусница
из Ковина, књиге…Гастон Башлар, о сандуку (кутији, сандучету), каже
да је то предмет који се отвара.Унутра је читав један свет, а кад се
затвори, враћа се у заједницу предмета и опет заузима своје место у
спољашњем простору. Према томе, оца има кад се сандук отвори, а опет
га

Отац је све-гротескна и патничка фигура која у себи садржи бескрајно

поље света, све његове видове и ликове.Он је, међутим, и празни,
одсутни идентитет у који Андреас Сам не може да се пројектује, не може
да се поистовети, нити да се кроз њега оствари.А када је отац заувек
отишао, и када је варљиво реинкарниран, наставља да живи само у
успомени приповедача.Сви дечакови напори да слику оца одреди и
заустави остају неостварени, а постојано расте само извесност неке
жудње за оцем, за смисом трајања.У дечаковој свести, отац постаје
симбол трагања за смислом уопште, али истовремено, управо због
присуства садашњости и ироничног дистанцирања које доноси
садашњост приповедања, он се читаоцу показује и као трагикомични
јунак чији неспоразуми са животном реалношћу постају све дубљи..

За “Ране јаде” је карактеристично двоструко време

приповедања.Постоји прошло време, тј. време у коме се приповеда.Само
приповедање је биполарно, односно у знаку удвојене нараторове
позиције чиме се потврђује његова свест о (не)аутентичности и
приповедања и јунака. Иако приповедач користи илузију аутентичности,
повремено мења временску перспективу.Тако, у причи “Ливада” у једном
тренутку уместо дечака појављајуе се наратор:”У то време још нисам ни
помишљао да ћу икада писати приче, али сам помислио:Господе, како
сам сам немоћан пред овим цвећем”. Тиме се постиже унутарњи
континуитет између дечака и личности која са временске дистанце
записује то детињство.

У “Ливади” се укрштају различите временске равни које би требало да

повежу разнородне егзистенцијалне тачке које сведоче о процесу
трагања.Ефекат тог поступка (разарања временске перспективе) је
препознавање себе у оном што је “прошло као сада”.Добија се
употпуњавање празнина које је сећање оставило.Јер, живот није роман,
“сав је од малих прича, од малих догодовштина, веселих и
тужних”(“Дечак и пас”).

Кишово поигравање првим и трећим граматичким лицем упућује на

могућност двојаког угла посматрања.Знање о удвајању Киш је применио
у својим причама, тако да наилазимо на ЈА које описује и ЈА које се
описује.

Разлику између себе некадашњег и себе садашњег, на неким местима,

на пример у причи “Вереници”, уочава и сам приповедач.Ту се чак
сумња и у само постојање свог некадашњег идентитета.Фабула је
грађена употребом тзв. свезнајућег приповедача који покушава
објективно да приповеда. Но, осећајући недовољну примереност таквог
приповедања нечему што постоји у равни личног доживљаја (сећања),
приповедач ће у једном тренутку почети да размишља о могућности
промене такве приповедачке перспективе, али је ипак не мења, будући
да није сигуран да би та нова позиција наратора била сврховитија.Зато и
закључује: “Да останем при трећем лицу.После толико година, Андреас
можда и нисам ја”. Очигледно је да је реч “можда” у наводу
индикативна: она упућује на немогућност да се тачно одреде простори
оног што “јесте” било, па дакле и да се поуздано назначе и раздвоје
предели бића, односно свести која памти поново актуализујући
прошлост.

Не треба заборавити ни већ помињану (у напомени) “Улицу дивљих

кестенова” у којој, после кратког сегмента, у коме је приповедање било
у трећем лицу, поново долази до враћања на прво лице:”…тамо је био
његов кревет. Видите, госпођо, ја се сасвим добро сећам.Ту је стајала
шиваћа машина његове мајке, Марије Сам…”, да би се потом
дефинитивно определио за прво лице и у тзв. Ицх-форм завршио
причу.Ово колебање између првог и трећег лица спроведено је са
највећом логиком.Разумљиво је да у тренуцима када говори, тј.када се
распитује о људима и стварима који више нема, користи треће лице.Јер
сав тај некадашњи свет, породица, везују се за дечака Андреаса
Сама.Мајка, отац, сестра нису више живи, дакле о њима не може
говорити у граматичком првом лицу, јер они реално не припадају
одраслом Андреасу Саму.Они постоје само у његовим успоменама.
Трагање Андреаса Сама за улицом дивљих кестенова завршава се
поразно. Предмети раније реалности сведени су на одговарајуће још
реалније и дубље (онтолошки дубље) геометријске форме:”…на мом је
узглављу израсла јабука једно квргаво повијено стабло без плода.Соба
мог детињства претворила се у леју с луком, а на месту где је стајала
сингерица моје мајке бокор ружа…”Значи, стално су у опозицији оно што
је било некад и ово што је сад. Једино предмети који припадају
садашњости чувају донекле геометријски облик ствари које су некад
биле на њиховом месту.

Тако, првобитно експлицитно мотивисан жељом да обиђе улицу у којој

је провео своје детињство, приповедач у току приповедања бива
имплицитно мотивисан жељом за препознавањем себе некадашњег у
стварима које су некад постојале, а којих више нема.Приповедач је,
дакле, постављен у реалан простор и у синхроно време а тражи простор
којег више нема и време које више не тече.

Roman ili zbirka pripovedaka

1. Savremena teorija književnosti često koristi termin fuzija žanrova jer ne može
bez ostatka neko delo da opiše kao roman, pripovetku, novelu. Kada su Rani
jadi u pitanju kom ćeš se carstvu privoleti – Rani jadi su zbirka priča ili Rani
jadi su roman? Ne zaboravi da stav ne znači ništa bez argumenata, dakle,
navedi bar tri argumenta koja potkrepljuju tvoje žanrovsko opredeljenje.
O priči i pričanju
1. Obrati pažnju na pripovedača u Ranim jadima. Razmisli zbog čeka Kiš,
suprotno od Lazarevića, izbegava ich-formu.
2. U kojim pričama Kiš menja pripovedača? Otkrij razlog ove promene.
Za decu i osetljive
1. Kiš je svoje Rane jade posvetio deci i osetljivima. Razmisli o značenju ove
posvete. Kakvog čitaoca Kiš priželjkuje za svoje Rane jade?
2. Ko je glavni junak Kišovih Ranih jada?Šta iz knjige saznajemo o glavnom
junaku i njegovoj porodici.
3. Kako izgleda detinjstvo glavnog junaka? Obrati pažnju na dečakovo poreklo
kao i na vreme, odnosno, prostor njegovog odrastanja.
4. U naslovu knjige prepoznaćeš oksimoron – spoj nespojivog, oštar kontrast. O
kakvim jadima svog junaka Kiš govori? Tražeći odgovor na ovo pitanje imaj u
vidu priče Verenici, Priča od koje se crveni, Zamak osvetljen suncem, Dečak i
pas, Iz baršunastog albuma.
S jeseni, kad počnu vetrovi ili tema identiteta
1. Protumači smisao uvodne metaforične slike u priču o rađanju kestena iz svoje
ljušture. Obrati pažnju na priloge za način i glagole koje pisac svesno i
smišljeno koristi gradeći složenu metaforiku.
2. Uvodeći temu identiteta u priču narator, produbljujući već započetu metaforiku,
koristi reči i izraze: melez, na čelu beleg i po zvezdi na čelu. Dovedi njihovo
simbolično značenje u vezu sa detinjstvom Andreasa Sama i temom njegovog
identiteta i tegobnog odrastanja.
3. Dečak skuplja kestenje i u ustima oseća njihovu lepljivu gorčinu. Ni ovu
sintagmu narator ne koristi slučajno. Pokušaj da njeno značenje dovedeš u vezu
sa uvodnim metaforama i temom odrastanja i identiteta.
4. U daljem toku pripovetke, opisujući dečaka koji skuplja kestenje, narator
pominje još jednu sintagmu simboličkog značenja – anđela sna. Zašto dečak ne
sme da dozvoli anđelu sna da ga prevari? Ko bi, zapravo, bio anđeo sna?
5. Na samom kraju pripovetke obrati pažnju na dečakovu opsednutost olfaktornim
senzacijama – mirisima (ljubičica, jorgovan, lipa, kamilica). Šta zaključuješ o
dečakovoj prirodi? Zašto ga privlače mirisi? Na šta ga oni podsećaju? U kakav
svet ga odvode?
Ulica divljih kestenova ili tema zaborava strašnijeg od smrti
1. Za čim traga pripovedač u priči Ulica divljih kestenova?
2. Zbog čega niko ne može da se seti Bemove ulice?
3. Šta je nekada bilo u toj ulici?
4. Dovedi u vezu ovu i priču S jeseni, kad počnu vetrovi. Otkrij njihovu tematsko-
motivsku bliskost.
Eolska harfa ili tema stvaranja
1. Ova priča zauzima povlašćeno mesto u knjizi – nalazi se na samom kraju knjige
i dodata je naknadno po piščevoj želji. Obrati pažnju na stil kojim je Kiš
odlučio da napiše Eolsku harfu – uz književnoumetnički, koji stil još
prepoznaješ? Razmisli o stvaralačkim razlozima koji se kriju iz takvog
postupka.
2. Ovom pričom dominira jedna od najvažnijih tema, kojom smo se bavili na
početku školske godine, a to je tema stvaranja. Pažljivo pročitaj priču, pa
pokušaj da odgonetneš na koji način Kiš stvara – kako doživljava umetnika,
nadahnuće i umetnost samu?
Livada, u jesen ili tema smrti
1. Cirkuska trupa odlazi i dok gledamo kako iz našeg vidokruga nestaje veliki
ružičasti šator, mišićavi mladići i egzotične životinje, zapitajte se zašto dečak
voli cirkus? Na šta ga šareno cirkusko vašarište podseća?
2. Obrati pažnju na opis puste poljane na kojoj je nakada boravio cirkus. Uoči u
tom opisu reči koje jasno upućuju na smrt i nestajanje.
3. Nasuprot mestu gde je nekada bio cirkus, a sa njim i čovek i đubre koje za
sobom ostavlja stoji livada, u jesen. Obrati pažnju na tu upečatljivu deskriptivu
sliku. Uoči u opojnosti i bujnosti livade sigurne znake nestajanja, smrti,
propadanja, zaborava. Ko među livadskim biljem simbolizuje opasnost i donosi
smrt?
4. Dok posmatra livadu i doziva u sećanju cirkus, dečaku, opet u sećanju, iskrsava
figura njegovog oca. Obrati pažnju na reči koje Kiš vrlo svesno bira uvodeći
figuru oca: Odjednom, sa zapada, izranja… Pokušaj da protumačiš simboliku
ovih reči i dovedeš ih u vezu sa značajem očeve figure u pripovedačevom
sećanju i životu.
5. Razmisli zbog čega je otac predstavljen kao botaničar i kuvar.