Појам „моцартовски“ постојано је ушао у наш речник – баш као „шекспировски“ или

„бетовенски“ као симбол највеће узвишености и поетичности у једноставности и

кристалној јасноћи изражајних средстава. У историји током читавог 19. века
доминирала је легенда о Моцарту као лежерном, божански надареном. безбрижмом,
безазленом бићу. Моцартова музика сматрана је синонимом за класичну ведрину,
уравнотеженост, склад, савршенство. Али његова уметничка природа поред
једноставног, класичног, уравнотеженог, укључује и оно узнемирујуће, трагично и
филозофско. О томе речито говори музика Дон Ђованија, Симфоније у g-moll-у,
Концерта за клавир у d-moll-у, Фантазије и сонате у c-moll-у за клавир и многа друга.
Моцарт је страствено и интезивно живео живот, не у некаквим замишљеним
облицимакласичног склада, већ међу људима, као врсни познавалац људске природе –
њених слабости и врлина. Проживео је непуних тридесет шест година, али је за то
време његово стваралаштво достигло такав степен зрелости који се обично повезује са
другим животним искуством. У свом кратком животу он је успео да ризници музичке
уметности дарује дела која задивљују својом бројношћу и разноврсношћу.
Моцарт је рођен у Салцбургу, у то време престоници самосталне црквене кнежевине.
Генијалну надареност је испољио веома рано, у трећој години, и под пажљивим
руководством оца Леополда, искусног виолинског педагога и музичара, врло брзо је
развио своје извођачке способности.
У шестој години одлично је владао техником свирања на клавсену, а убрзо потом,
готово без ичије помоћи, савладао је свирање на виолини и оргуљама. Врло рано
испољио је стваралачки дар, па прве композиције, записане још увек Леополдовом
руком, потичу из 1761. године.
Моцартово детињство протицало је на многобројним путовањима – турнејама по
разним градовима Европе. Оне су за малог дечака биле физички веома напорне, и то је
оставило последице на његово здравље, али су путовања истовремено била изузетно
подстицајна зањегов уметнички развој и сазревање. Моцарт је упознао све знамените
уметнике свог времена, боравио у водећим европским музичким центрима и стицао
изузетна признања. Пред генијалним способностима малишана нико није могао остати
равнодушан. Али Моцартова младост није донела одговарајући наставак тих првих
успеха. Он се суочио са незахвалним, понижавајућим социјалним статусом уметника
свог времена, без могућности да себи обезбеди егзистенцију и услове за стваралаштво.
Упркос свим настојањима Леополда да сину рани успеси послуже као залога осигуране
будућности, Моцарту је младост донела многе невоље и само скромну службу другог
дворског капелмајстора салцбуршког оркестра.
У тадашњој хијерархији занимања то је значило бити у рангу слуге чији се положај
јасно показивао местом које му је припадало за заједничком трпезом: изнад лакеја, али
испод кувара. За Моцарта је то било понижавајуће, а гушила га је и провинцијска
атмосфера тадашњег слцбуршког живота. Зато је 1781. године пошао у Беч и започео
неизвестан живот слободног уметника.
Приходе је стицао давањем часова, организацијом концерата на којим аје изводио
сопствене композиције – такозваним академијама. Они су били добро посећени јер су
их са пажњом пратили сви бечки љубитељи музике. Највећу зараду доносиле су му
наруџбине композиција, посебно великих, сценских дела. На почетку је изгледало да је
такав начин живота савим могућ. <<<али не задуго