Ранко Јаковљевић

Изломљена оригинална плоча са споменика изгинулим Кладовљанима, таван цркве св Ђорђа

Кладово

НЕ САСВИМ ОБИЧАН ЖИВОТ

КЛАДОВСКИХ СПОМЕНИКА
АПСТРАКТ: Предмет овог рада су подаци о кладовским споменицима и
њиховим судбинама везано за сплет историјских околности у којима су настајали
односно егзистирали

КЉУЧНЕ РЕЧИ: споменик, Кладово, историја, место, значај

Подручје данашњег српског Кладова, због изузетно значајне позиције контролног
пункта за најосетљивији део дунавског пловног пута, столећима је предмет
посебног интересовања држава којима је ширење или јачање граница власти
условљено присуством на овом тлу. Снажно сведочанство похрањено је у натпису
на овдашњој античкој грађевини: ''Императори цезари Гај Валерије Аурелије
Диоклецијан и Марко Аурелије Валерије Максимијан одани боговима и
непобедиви августи срећне руке Флавије Валерије Констанције и Галерије
Валерије Максимијан цењени цезари и велики победници над Германима и
Сарматима подигоше тврђаву као вечиту заштиту државе у будућности''.

Кладовом је често трговано, сачувана је и једна признаница стара 200 година- доказ
о плаћеној цени за ''продато Кладово'', ништа ређе војевано. У својству границе,
било је и једро наде обиљу страдалника са обеју страна реке, подједнако привлачно
за кријумчаре, некада под заштитом државе (снабдевање српске војске оружјем
1862 или спас под теретом међународних санкција, захваљујући илегалном
трансферу енергената), непрозирне интересне групе или јединке којима је нагон за
превладавањем беде једино животно сидро.

Као да му је предодређено да симболизује вишезначност, Кладово је и реликт

келтске речи за гробља, будући буквално засејано вечним људским стаништима
стасавалим овде стотинама година, као уосталом и импозантне грађевине за чији
значај су веза стари словенски термини ''класти'', ''кладати'', руски ''кладка''-
стављати, полагати, метати, уједно израз за ''стасавање'' у смислу зидања... Ово је
прича о необичним судбинама овдашњих зиданих грађевина намењених ''бекству
од заборава'', преко потребном савременим генерацијама.

СПОМЕНИЦИ УЗ КЛАДОВСКУ ЦРКВУ

За умрле становнике старог кладовског града Фетислама који су били исламске

вероисповести верски обреди су се одвијали читањем молитви на каменом
постољу што је столећима стајао на улазу у малу тврђаву. Путописац Евлија
Челебија- Evlija ibn Derviš Mehmed Zilli, обишавши кладовски крај 1666. године
сачинио је запис о ''вароши Куће спасења /Дар- и-селам/, тј.грађевине града Фетх-и-
ислама'', који у преводу Глигорија Елезовића гласи: ''...Тврђава му се налази на
брду крај Дунава, облика је четвртаста са 12 кула даскама покривених, напред
истурених, од камена тврдо саграђених. Град је опасан двоструким зидом, има
шанац, једну гвоздену капију која гледа у правцу Кибле /Мека/ и над капијом у
тврђави се налази џамија Сулејмана хана са шупљим минаретом. У граду је
диздарева кућа. То је један тврд од камена сазидан градић који у обиму има 1800
корака. Испред градске капије налази се један плац за клањање и на њему има
камен за опело мртваца'' (Елезовић 1941, 43-44). Покојници су сахрањивани у
''турско гробље'' што се простирало у атару данашњег насеља Пемци. Обредно
камено постоље поводом исељења Турака из тврђаве 1867.г. уклоњено је- однето
ну близину једнога од озиданих извора из којих се Фетислам снабдевао водом,
касније имање Цандаревића у близини фазанерије, где се и данас налази, без било
каквог обележја.

Из ''пописа цркава у паланачком, хоршавском и крајинском дистрикту'' од

5.10.1735.г, сазнајемо да су на месту у непосредној близини садашњег храма,
Кладовљани 1719. године подигли цркву посвећену светом Ђорђу, уз податак
''Порта је обграђена, па тамо и напољу сахрањују се. На гробовима нема крстова, а
ни преслица''.

На улазу у цркву св.Ђорђа у Кладову, грађену 1856-1862.г, похрањени су земни

остаци Крачуна Николајевића, жене му Илинке и унуке Јелене Радмиловић. За њега
се може сматрати да је родоначелник кладовске лозе Николајевића. Био је
кладовски цариник, потом надзиратељ вароши, коначно проценитељ и ђумругџије
радујевачке царинарнице, блиски пријатељ и пословни партнер кнеза Милоша
Обреновића. Једина позната личност за коју на основу расположиве грађе можемо
претпоставити да је био зет Крачуна Николајевића а отац девојчице Јелене,
сахрањене скупа са дедом и баком Илинком испред кладовске цркве, јесте Стеван
Радмиловић, постављен 4.маја 1835, на место секрeтара магистрата крајинског,
рођен 1802.г. у Великој Мучњи у Хрватској. 1835.г. забележено је да живи у
Неготину и да је удовац (Стојанчевић, 2013, 220). Он је на месту писара-секретара
магистата заменио Симу Милутиновића Сарајлију (Стојанчевић 2013,63). У
мемоару који је Ђорђе Протић упутио кнезу Милошу 1854.г. стоји да је Стефан
Радмиловић који је ''недавно умро, од друге половине времена владенија књаза
Милошевог чиновник, лишен је био службе, но доцније такову је опет добио''- као
члан Суда окружија Црноречког (Поповић 2005, 140).

Име Ђорђа Спасојевића садржано је на другом од два споменика узидана у здање

кладовске црке, где је назначено да га ''бившем житељу и трговцу из Пожаревца''
Милану Спасојевићу умрлом у Кладову 15.новембра 1854, подиже ''супруга му
Катарина са јединим сином Ђорђем''. Попис становништва из 1863. садржи и
податке о Јелисавети рођ.Николајевић- ''Лисавета супруга поч Барбула
Спасојевића, ћурчије, стара 33 године, син Пера 13 г, кћери Анка 12 г, Перса 7 г,
Јованка 3 г''- имали су дућан у Кладову (Благојевић 2005, 70). Наведени детаљи
указују на могућност да је Милан Спасојевић, раније трговац из Пожаревца, свекар
Јелисавате рођене Николајевић. Оба споменика, један уз други направљена су од
знаменитог кладовског црвеног мермера и имала су и хоризонталне плоче од
истога материјала преко гробних места, да би она изнад гроба Николајевића била
уништена приликом реновирања цркве 2021.г и поплочана цементним коцкама за
шетне стазе. Постоје фотографије настале пре и после радова које о томе сведоче.
Највероватније да су угледни изданци фамилије Николајевић, једни од највећих
ктитора у изградњи и опремању новог храма / Никола К Николајевић и његова мајка
Ана дародавци су две иконе ванредне лепоте које се данас налазе у кладовској цркви:
икона св.цара Константина и царице Јелене из 1884.г, четири године након упокојења
Костаћа Николајевића, и икона Рођење Христово из 1907.г. поклоњена 10 година пре
смрти Николе Николајевића. На икони св.цара Константина и царице Јелене у доњем
десном углу исписано је: ''Прилаже Ана супруга почившег Костаћа Николаевића трговца-
овдашњег 25.јули 1884 у Кладову''/, издејствовали да се управо споменици и гробови
њихових предака изместе на улаз у нову цркву, након чијег подизања је престало
сахрањивање у црквеној порти. Наиме, евидентно је да су два надгробна
споменика постојала пре изградње храма св.Ђорђа, одакле следи и релокација на
улаз у црквено здање. За разлику од њих, порекло трећег познатог споменика, који
је присутан на фотографији начињеној 1954.г, где се види да је уграђен уз камени
стуб капије улза у црквену порту: о њему немамо ближих података.

На подручју Кладова последња некретнина у власништву Николајевића

евидентирана у решењу о национализацији грађевинског земљишта од 24.9.1959.г.
по окончаним поратним процесима конфискације и национализације, била је зграда
означена као посед на катастарској парцели 402 у Кладову, површине 476 м2,
носилац права Николајевић Живојина Рудолфина.То је данашњи ресторан ''Језеро'',
раније ''Бродарска касина Милоша Калембера'' у градској чаршији, пре Другог
светског рата ''Народна гостионица'' Живојина Николајевића. Приликом пописа
корисника електричне енергије 1939.г. ''са очитавањем потрошње по струјомерима''
уписани су Јанаћко и Живојин Николајевић и Јован Д.Николајевић Последњи
становници овог места са презименом Николајевић били су осамдесетих година
прошлог столећа Катарина- кћер Михаила, сестра Јанаћкова- и Јован, син
Димитријев- солунски ратник- носилаца Албанске споменице, секретар кладовске
подружнице старих ратника-носилаца споменице, до позних година живљења
звонар кладовског храма Св.Ђорђа Победоносца (1888-1982).

Ништа се не зна о судбини споменика кнезу Михаилу Обреновићу, подигнутом

крај катсела Форт Елизабет који је за време његове управе престао бити османски
бастион. Споменут је у једном новинском тексту ''Срспке назвавосности''
публикованом 3.6.1882.г.: ''Од Кладова на више Краљ је путовао нашом обалом, где
га је свуда одушевљено народ ноздрављао, а нарочито кад се лађа „Кастелу"
приближила, гди је спомен блажено поч. књажу Михаилу подигнут био. Краљ је са
Кастела пуцањем прангија поздрављен''

СПОМЕНИК ИЗГИНУЛИМ И УМРЛИМ ЈУНАЦИМА

Сава Илић и Јован П Радовић, иначе аутор записа ''...ради вечне успомене наших
милих и драгих кладовских јунака и мученика палих и умрлих за краља и
отаџбину, нека пламен ове светле воштанице целом свету прича и приповиједа, док
је сунца и месеца и свијетлих звездица: њихово светло име, презиме, године
старости, чин, занимање, где је и кад погинуо, нестао или умро и који су му
родитељи били- за које се знало буде'', ставили су се 1920.г. на чело једнога
''удружења за приређивање помена и за подизање споменика погинулим, умрлим и
несталим ратницима и грађанима из Кладова, за време од 1912. до 1920.г.'' Јован
Радовић рођен је 1856.г. у Кладову, син Бокеља Петра Ш Радовића рођеног 1830.г,
који је приликом предаје турског гарнизона у Фетисламу 1867.г. био на челу
батаљона српске војске. Сава Илић (4.12.1881. Призрен- 1932 Кладово) учитељевао
је у Уровици, Штубику, Бруснику, Рткову и Малој Врбици, до 5.10.1908... 1915.г
почетком октобра премештен је у парохију ртковску. 10.10.1915, при уласку
непријатељске војске у Србију, са народом се евакуисао у Румунију. Јануара 1916
отпутовао је у Русију као војни свештеник... Свештеник кладовски постао је
15.8.1919.г. Удружење је основано 11.2.1920.г. Споменик у форми црквеног кубета
купљен је у Турну Северину, скупа са мермерним плочама на којима је преостало у
Србији извршити гравирање имена пострадалих. На врху је имао фигуру двоглавог
орла као државни симбол. Фронтални део красе две ловорове гране, по узору на рад
Димитрија Франасовића- споменик цару Трајану у суседном Турну Северину.
Димитрије Франасовић рођен је 1880.г. у Турну Северину. Студирао је архитектуру
у Минхену и вајарство у Дармштату. Поводом 1800. годишњице укључења Дакије
у састав Римског царства, начинио је споменик императору Трајану. Владарева
биста изливена у бронзи постављена је на дорском стубу високом 7 метара,
сазданом од гранита из Караре. Године 1908. извршио је самоубиство. Сахрањен је
у породичној гробници у Турну Северину. Његов ''Трајан'' и данас краси градски
парк у Турну Северину. Милан Л Поповић, чланак у листу Време од 27.4.1927:

''Император Трајан посматра у новој постојбини, са једног парком засађеног

брежуљка, усред мирисног јоргована, и перуника, један нов свет, са новим
обичајима, новим језиком и новим лепотама. Његова статуа од белог мрамора и
бронзе окренута је с лица нашој обали и пред његовим очима издваја се Кладово са
нашим равнима...''

Финансијска средства за кладовски споменик обезбеђена су добровољним

прилозима 635 лица и уз помоћ Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Постављен је на централном месту мале вароши и освештан на Видовдан 28.јуна
1923.г. У листу ''застава'' тим поводом 8.јуна 1923. Публикован је текст: ''Споменик
у Кладову. На Видовдан ће се свечано открити споменик изгинулим и умрлим
јунацима у борби за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словецана'' .

Текст беле мермерне плоче, уз угравирани крст, садржи наслов ''Изгинулим

Кладовљанима на пољу части за слободу и уједињење Благодарно грађанство
варошице Кладово 1912.1919 и имена и презимена исписана у две колоне: прва 18,
друга 19 /укупно 37/, и то азбучним редом почетних слова имена, неге са именом
оца или са средњим словом, негде надимком: Александар Н Аризановић, Антоније
С Јовановић, Александар М Димитријевић, Александар К Цундрић, Анђел Г
Слатинашевић, Алојз Ф Штерлинг, Александар Д Баложановић /треба
Брложановић/, Анђел Стојко Димитријевић, Александар С Трнкић, Анђел
Димитријевић, Братислав К Цветковић, Благоје С Ђурковић, Божидар Д Нукић,
Божа Петровић, Божидар С Атанацковић, Првул И Стојановић, Божидар Ј
Васиљевић (лева колона), Видак Дакић, Гица Станојевић- старац, Гила П Аксић
/треба Гига/, Димитрије П Јанковић, Драгутин Т Атанацковић, Димитрије Н
Филиповић, Димитрије Прв Димитријевић, Димитрије Д Нукић, Димитрије А
Ђорђевић, Димитрије Миле Милошевић, Димитрије П Марковић, Димитрије
Ђорђевић Врбичан, Деспот Н Филиповић, Димитрије Д Ступаревић, Димитрије
Калафира Николића, Драгољуб Ј Поповић, Димитрије Н Костандиновић, Драгутин
М Павловић, Димитрије Томић (десна колона).

На следећој плочи уклесана су 52 имена (свака колона по 26: Драгурин П

Барбатесковић, Драгутин Д Михајловић, Димитрије СЋ Станковић, Димитрије Т
Буртић, Димитрије У Костић, Душан Ђ Атанацковић, Душан Васић, Драгутин
Штерлинг, Душан Глигорија Корбовљана, Ђорђе Л Вулчевић, Ђорђе Петра
Спасића, Ђорђе Прв Димитријевића, Ђорђе Ђ Вулчевић, Ђорђе Степана
Царлојевића (можда је исправно ''Урлојевића'' или ''Марцојевића''), Ђорђе
Сарафиловић (исправно ''Серафимовић''), Ђорђе Јована Илијевића, Ђорђе
Лападатовић, Живојин Јована Илијевића, Живојин Јована Радовића, Живојин
Милошевић Бабушка, Живојин Ј Марковић Душко, Живојин Ј Влaјковић (можда
''Влајковић''), Живко Павла Маризоја (''Марцоја''), Живојин
Вучковић, ...Стојановић,...Марковић (леви стубац), Јован И Ј Димитријевић, Јован
Ђорђевић Чимпајер, Јован....Радовића, Јован Г...итријевића, Јован G..., Јован Ми....,
Јосиф Штерлинг, Јован Т Бондокић, Јован Бркић, Илија Стевана..., Јован Сандула
Трнкић, Коста Живе Шепецановић, Коста Брујић, Коста К Младеновић, Коста ђ
Станиловић, Лазар Ђ Димитријевић, Константин Ј Марцој, Коста Станковић, Коста
Ж Генић, Љубомир М Грујић, Љубомир П Јоцковић, Миленко Митић, Миливоје
Догањић (треба Доганчић), Живојин Мите Грује, Драгољуб Ј Поповић (десна
колона) Испод леве колоне уклесано је ''20.маја 1924 Кладово, деловођа Милија
Ерић'' а испод десне: оверава претседник суда Драгутин Џингалашевић. Околност
да је уклесан датум готово годину дана каснији од термина свечаног отварања
споменика 1923, могла би се тумачити као детаљ да израда спомен плоча није
завршена до Видовдана 1923, већ знатно доцније.

Лева колона треће плоче почиње словом ''Н'' и садржи 29 имена, док је на десном
уклесано њих такође 29 /укупно 58/: Никола Н Ђорђевић-Морун, Микица Н
Ђорђевић-Морун, Љубомир П Џингалашевић, Милан м Дрекаловић, Милан к
Бирђановић, Мијаило С Драговић, Мијаило Ж Шепецановић, Миодраг З Марковић,
Мијаило Вучковић, Милан К Младеновић, Милан П Стојичевић, Милан ј
Атанацковић, Младен Живановић, Младен к Васић, Миливоје Ивановић,, Мијаило
А Штефић, Маринко Ђурђановић, Милан С Барбатесковић, Милан Т Штерлинг,
Маринко Букатаревић, Милутин Дрекаловић, Милисав Г Милуновић, Никола Н
Гаваз, Никола В Јанковић, Никола М Фирић, Никола А Стојановић, Никола Ј
Букатаревић, Никола Ж Шепецановић, Маринко Т Недељковић (леви стубац),
Никола Мнзаловић стари, Петар Н Мнзаловић, Петар Н Димитријевић, Петар
Радосављвеић, Петар Ђ Барбатесковић, Петар С Ђурковић, Петар Јовановић Борој,
Петар Д Костандиновић, Павле Ђурић, Петар Букатаревић, Петар М Дрекаловић,
Риста Б Јанковић, Риста Н Николајевић, Риста А Димитријевић, Радован Ђ
Вулчевић, Радоје П Букатаревић, Поп Раденко Анђелковић, Радисав Анђелковић,
Станимир Ојкић, Станимир М Пешић, Станко Гушатовић, Светозар Ј Лазаревић,
Тома М Стефановић, Таса Л Станиловић, Тихомир М Петковић, Цветко ј
Марцојевић, Петар Ј Гемиш, Светислав Ж Петровић, Завиша Д Станковић (десна
колона).

На споменику нема имена цивила пострадалих у избеглиштву.

Делује тешко објашњиво да на споменику нису уклесана имена свих војних жртава
ратних збивања, посебно Ђорђа Уроша Владисављевића, војног капетана ''погинуо
храбро у љутој и крвавој борби са Бугарима 1913. Кога су рањеног искасапили''
како бележи ''Светла воштаница'' на основу текста преузетог са надгробног
споменика на старом кладовском гробљу или Драгомир Богосављевић, студент
технике, ђак поднаредник, рођен 2.2.1891. у Кладову погинуо 26.11.1914.г. на
Космају, затим Витомир Трајковић, студент технике, усташ, рођен 6.2.1890 у
Кладову, заклан и спаљен од Бугара 13.12.1915.г. на брду Ђупско Долче код
Прилепа /подаци из Споменице студентима 1930/. Није споменут ни Веселин
Букатаревић, стар 21 годину умро у логору Нађмеђер 3.2.1915.г. ...

Свега четири године касније, у атару Текије на обали Дунава откривен је споменик
капетану Кочи Анђелковићу '' и његовим друговима и жртвама светског рата за
слободу и уједињење''. На монументу у виду ниског масивног обелиска са четири
велика црна крста урезана на врху уграђене су све црне плоче. На једној од њих ,
према новинском чланку у београдском ''Времену'' од 27.7.1927.г, златним словима
исписано је ''Крајинцима и Тимочанима и осталим ратницима палим у одбрану
отаџбине од 1914. до 1915.г.'' Тиме је, макар донекле исправљена неправда према
једној групи ратника чија имена нису означена на споменику кладовским јунацима.
Тачно 40 година касније, зног потапања обале ради изградње хидроелектране,
псоменик је измештен на данашњу локацију, али су ''кости изгинулих у европском
рату 1914-1915'' и Коче и његових сабораца, остале у костурници коју је прекрио
велики талас Дунава. Новинар ''Политике'' затекао је 08.6.2016.г. споменик у лошем
стању, без плоче посвећене ратницима 1914-1915, приметивши: ''За разлику од
спомен обележја Ј Б Титу (Бетонска слова ''Тито'' изнад објекта хидроелектране),
обелиск у част капетана Коче је пропао, зарастао у коров, а заштитна ограда је
уништена''
На петнаестогодишњицу ослобођења вароши Кладовљани су публиковали ''Светлу
воштаницу на хумкама кладовских јунака и мученика 1912- 1920'' . Из непознатих
разлога овај попис објављен 1933.г. не садржи имена 23 људи за које је кладовски
суд установио да су настрадали у ратном вихору: Александар Брложан, Барбул Н
Стојановић, Димитрије Д. Ступаревић, Ђорђе Степана Царлојевић, Живојин Ј
Вајковић, Живојин Милошевић Бабушка, Живојин Мите Грујића, Миленко Митић,
Мијаило С. Драговић, Милан Коче Васића, Миливоје Ивановић, Никола
Аћима Стојановић, Тома Милије Стевановић, Станко Гушатовић , Димитрије Т.
Буртић, Светозар Ј. Лазаревић, Душан Васић, Душан Глигорија Корбовљана,
Милосав Глиге Милуновић, Јован Н. Ј. Димитријевић, Драгутин Д. Михајловић,
Живојин Вучковић, Ђорђе Вучковић. Са друге стране, списак кладовског суда од
20. маја не садржи следећа имена 30 настрадалих становника Кладова, иначе
поменута у  ''Воштаници'': Војислав Пејовић, Данило Темељковић,
Ђорђе Владисављевић, Живојин Антонијевић, Јозеф Штерлинг, Петар
Гимиш, Станимир Ојкић, Светислав Петровић /сви из сукоба 1912
1913.г./, Александар Аризановић, Драгутин Михајловић, Драгутин
Барбатесковић, Драгутин Поповић, Димитрије Томић, Ђорђе Пирој, Живојин
Станојевић, Завиша Станковић, Јован Бркић, Коста Младеновић, Коста
Станковић, Микица Ђорђевић, Миливој Доганчић, Маринко Недељковић,
Младен Живановић, Милан Протић, Мика Бркић, Момчило Михаиловић,
Обрад Стојановић, Петар Ђенић, Павле Јаковљевић, Тихомир Петковић
/настрадали у Првом светском рату/.

Из рата су се вратили и њих шездесеторица: Секулић Ј Петар, Настасијевић Н Јован

Морун, Димитријевић В. Љутица, Ристовић Борчиловић Р. Никола, Велишић Ђ
Ђорђе, Василић Р Милан, Миленовић М Борислав, Пасиновић Р Ђура, Трикановић
С Никола, Вишњић Ј Миљен, Ћосић И Фрања, Ђукнић С Божидар, Новаковић Б
Ђорђе, Богдановић М Милан, Богдановић Ј Војислав, Губеринић Ј Лука,
Барбатесковић Ђ Стеван, Сретен П Букатаревић, Павле Дуњеранкић, Димитрије
Буцић, Петар Недељковић, Радул П Ђорђевић, Илија К Савовић, Ђорђе
Букатаревић, Милан Стаменковић, Никола Станиловић, Димитрије Ђорђевић
Морун, Ђорђе Суфлић, Димитрије Генић, Ђорђе Мијуцић, Војислав Мијуцић,
Таса Радојковић, Илија Р Марићевић, Божидар Ж Генић, Антоније
Пелагић, Глигорије С Буртановић, Франц Штерлинг, Владимир Михајиловић,
Павле Ђурђановић, Петар Пржоловић, Јован Брујић, Никола Јанковић, Крста
Л Петровић, Петар Манзаловић, Јован Шишуловић, Јован Ђ Димитријевић, Влада
Миловановић, Радул Папић, Сава Вучковић, Јоца Букатаревић, Милан Поповић,
Тома Цобовић, Павле Сандуловић, Петар Гуцић, Илија Богдановић, Драгутин
Живановић, Ђорђе Стојичевић, Благоје Мијуцић, Љубомир Марјановић .

Како било, извесно је да је споменик првобитно позициониран у средишту

варошког трга, данашњи кружни ток на раскршћу ул.краља Александра, краља
Петра, кнеза Михаило Обреновића и 22 септембра. Са јужне стране имао је
истакнуту плочу са угравираним крстом, насловом и именима почев од слова ''А''.
Мермерне табле са личним подацима страдалника биле су постављене и на
западној и источној страни споменика док су се са северне стране налазила
метална врата за приступ простору сатног механизма. На врху је бели двоглави
орао.

Након ослобођења Кладова од немачке окупације, припадници комуниситичког

режима нашли су за потрбено уклонити фигуру царске птице раширених крила са
споменика изгнинулима у ослободилачким ратовима. Само обезглављивање
споменика им није било крајњи домет: мермерну статусу орла бацили су у
септичку јаму Ђ.М, најгласнијег режимског агитатора, а на његовом месту уздигли
црвену петокраку звезду. За узор у овом чину кладовски комунисти могли су имати
у гестовима најозлоглашенијег римског владара Нерона који је,''да ниједном другом
добитнику у светим играма пре њега нигде не би остала успомена или траг,
заповедио да се сви њихови кипови и попрсја сруше и да се куком одвуку и побацају
у заходе'' (Светоније,1978, 234). Скупа са ''обезглављивањем'' црквеног кубета на
монументу одлучено је да се он измести из централног дела вароши, у угао који
сече тадашње ул.22.септембра скретањем ка Дунавској, да не би ометао саобраћај.
Но већ у време изградње хидроелектране Ђердап петокрака је уклоњена са врха
споменикаа он дислоциран на данашње место, стицајем околности баш тамо где су
1944.г. биле положене кости црвеноармејаца изгинулих приликом ослобађања
Кладова септембра 1944 (али су земни остаци совјетских војника нешто раније
измештени у спомен костурницу у Зајечару).

Тек касних осамдесетих прошлог века урађена је реплика уклоњеног кладовског

орла и враћена на врх здања у градском центру и то на месту где се споменик сада
налази. Приликом пресељења споменика измењен је редослед постављених плоча
са именима Кладовљана, тако да је она са крстом, првобитно на његовој јужној
страни, сада позиционирана на источној, док јужну краси друга плоча са почетним
словом ''Н''. И плоче су замењене, стављене су нове са преписаним текстом имане
кладовских страдалника. У међувремену је постављен и нови ''електрични'' сат
уместо ранијег кој ије имао класични механизам. Неко време друштво му је правио,
на малом бетонском постаменту споменик заробљеном партизану, између
осамдесетих година и конца прошлога столећа, будући да се градским челницима
није допадало да ''борац везаних руку'' буде изложен на врху оближње спомен
чесме са именима Кладовљана- пострадалих бораца народноослободилачког рата
1941-44, но то је већ прича из друге епизоде .
 СКУЛПТУРА НА СПОМЕН ЧЕСМИ И РУКЕ ГРАДИМИРА АЛЕКСИЋА

Градимир Алексић- вајар, сликар, ликовни педагог (6.12.1922.г. Београд), који је

након рата дуго времена важио за ''политички непоузданог и деструктивног
уметника'', у широј јавности најпознатији по скулптури будванске играчице, аутор
неколико споменика изложених у Кладову (споменик Заробљени партизан на
градској чесми- реплика фигуре истог аутора, подигнутог на спомен костурници у
Чачку 1955.г, са костурнице уклоњеног 1961.г, по новинару Гвоздену Оташевићу
зато што се није свидео Јосипу Брозу Титу који је те године прошао крај њега-
какву је судбину једно време имао и споменик у Кладову- од раних деведесетих до
петооктобарских промена из 2000. Првобитно је са градске чесме измештен на
малени бетонски постамент у непосредној близини данашње локације споменика
настрадалим ратницима 1912-1919, да би онда и ту засметао дежурним
душебрижницима /по некима по приговору Чачанина А.С. висококотираног
чиновника Службе државне безбедности, који је, ето указао да оно што није било
по укусу ЈБ Тита не би требало имати запажено место ни у малој подунавској
вароши), па је однет у аулу кладовског Дома омладине. Тек почетком овог
миленијума, највише заслугом председника општинске владе Дејана Швајнера,
споменик је враћен на градску чесму и један је од лепших градских знамена.

Други случај дислоцирања скултуре Градимира Алексића односи се на бисту Бука

Караџића, првобитно крајем шездесетих година прошлог века постављену крај
улаза у истоимену основну школу, зелена површина на углу 22 септембра и
Обилићеве улице. 1970.г. догодило се да је мештанин А.Анђелковић, изгубивши
контролу над управљачем мотоцикла ''солекс'' настрадао ударивши у постамент
овога споменика- комад исечен из ђердапске стене. Споменик је са првобитне
локације измештен знатно касније, у парковску површину испред улаза у
фискултурну салу ''старе гимназије'', у то време део комплекса зграда које користи
Основна школа ''Вук Караџић''. Постављен је на бетонски стуб у чијој су близини
исписана прва слова азбуке.

Репрезентативна изложба дела ликовних ставаралаца поводом изградње ХЕ Ђердап

отворена је маја 1972.г. у холу кладовске гимназије. 17.маја изложбу су посетиле
Јованка Броз, Елена Чаушеску и Разија Биједић. Постоји низ фотографија на
којима ја забележено интересовање Јованке Броз са склуптуру ''Руке'' Градимира
Алексића, пар деценија раније окарактерисаног од стране сЕкретара Академије
ликовних уметности речима ''сиров и деструктиван; талентован али не иде
правилним путем, тако да није показао на крају године нарочите резултате; због
своје деструктивности искључен је из Народне омладине. Себичан и несоцијалан.
Политички непоуздан.''. Ни та скулптура није имала сјајну судбину: након
вишегодишњег бивствовања у холу кладовске гимназије, однета је незнано куд,
изгубљен јој је сваки траг.
''Руке'' рад Градимира Алексића, Изложба ликовних дела са мотивима Ђердапа, 17.5.
1972, хол кладовске гимназије: Јованка Броз, Радмила Јаковљевић-помоћник директора
ОШ Вук Караџић и предеседница Секције за друштвену активност жена, Милутин
Николић, директор гимназије 25 мај, централни део другог реда Разија Биједић, супруга
југословенског премијера Џемала Биједића- Музеј историје Југославије
http://foto.mij.rs/site/gallery/13879/photo/68 приступљено 28.11.2021.

ТРИ СВИТКА ТОРЕ-СПОМЕНИК МИРНА ЛУКА

16.октобра 2002.г. на кладовском кеју подигнут је споменик актерима ''Кладовског

транспорта''- одисеје више од хиљаду Јевреја из средњеевропских земаља, који пре
пошасти нацизма уточиште једно време нашли у Кладову-1940.г. Споменик у
форми три гранитна свитка Торе са тродимензионалном Давидовом звездом
ауторско је дело мими Бихаљи Вучковић. На стубовима су постављене три
метална плоча са идентичним текстом аутора Ранка Јаковљевића на хебрејском,
немачком и српском језику, где се ово место назива последњом мирном луком.
Данас ''Мирна лука'' преовлађује као назив споменика који је стециште хиљада
туриста из земље и света, чак га и, жаргоном актуелног политичког естаблишмента
''данашњица препознаје'' њиме дефинишући Кладово у ''нацрту визије развојног
плана 2023-2030'': ''Кладово сигурна и мирна лука на Дунаву, која спаја културно
наслеђе са савременим трендовима развоја туризма...''

Недуго након отварања споменика ''Мирна лука'', 2003.г. обешћу локалног моћника
Давидова звезда скинута је са споменика и бачена у Дунав: невешта имитиација
геста варвара који су концем 2.века н.е. бисту Трајановог оца са моста код Кладова
бацили и таласе Дунава, да би је тек17 столећа доцније у рибарској мрежи
пронашли мештани Мале Врбице- данас један од најдрагоценијих експоната
Народног музеја. Починилац никада није изведен пред лице правде а неуверљива
реплика данас стоји на месту оригиналног дела монументалног сведочанства о
једном од најтргичнијих догађаја новије историје. О томе је београдски ''Данас''
објавио новински чланак 9.8.2003.г:

''Посета Бориса Тадића, министра војног Израелу ове недеље крунисана је

уговором о војној сарадњи... Док је министар Тадић у Израелу исказивао
поштовање спомен комплексу јеврејских жртава од 1941-1945.године, у Кладову је
из потаје срушена Давидова звезда на споменику Јеврејима 1941-1945. Вечити
пријатељи јеврејске браће по судбини нису се огласили. Починиоци су непознати.
Истрага није ни почела... Кладово је на зао глас изашло маја 2001. Када је из
Дунава испливала хладњача, прва путујућа масовна гробница косовских Албанаца
из 1999. Починиоци непознати.Истрага се наставља''. О тој путујућој гробници у
међувремену снимљен је и филм, али споменика нема. Ни крај Дунава где су
лешеви откривени, ни у Петровом селу где су изнова били сакривени.
 СПОМЕНИК ХИПОКРАТУ

Једини ''безлични споменик'' у подунавском Кладову, постављен је у најлепшем

делу града, испред улаза у Дом здравља- зграда ауторско дело знаменитог
архитекте који је Београду подарио халу ''Лимес''- Владе Славице. Ради се у ствари
о четвртастом постаменту у неком извитопереном дорском стилу, на који се
надовезује шестоугаони стуб, али без бисте на врху. Не знамо од куд
Кладовљанима опседнустост шетоугаоним формама, тек у том маниру је цело
здање Дома културе, специфично и зато што нема нити једног правог угла /такође
и гранитна подлога за споменик ''Мирна лука'' на оближњем кеју/; историја
провинције нас не учи да је то због анимозитета према питагорејском начину
живота који је ''праксу ћутања и избегавање кретања главном улицом, избегавање
остављања трагова лонца у пепелу'' промовисао у врховне егзистенцијалне
принципе.

Ипак се овде ради о репрезентативном улазу у храм здравља.

Планирану статуу родоначелника медицинске етике Хипократа, вајарско дело

Зорана Николића, локални неуропсихијатар- у не тако давна времена један од
''талената који долазе'' на почетку Савеза комуниста Југославије, СПС, потом ДСС,
најзад Демократске странке, успротивио се, позних осамдесетих, поставити на
означено постоље, оптужбом да ''више лични на истоименог античког
математичара него на етичара''. Аргументација нам није знана, требало би неко
сведочанство из доба антике или ауторитативно мишљење експерта који није
лимитиран устаљеним обрасцима психијатријске науке.

Биће да то ипак није прави разлог, већ да су доношењем одлуке да ''Хипократ не

буде на свом месту'' преовладали огољени страх и сујета невеликих локалпатриота
који су у својој агитацији (требало је убедити ''комитет'' да одустане од одлученог)
успели тек када је прича огољена анонимним представкама ''забринутих грађана''
да је то само биста (тада опозиционара) Вука Драшковића, преоденута у античко
рухо, све за инат садашњости.

Присутна су и мишљења како је то урађено из бојазни да посматрачи са

изоштренијим осећајем за нијансе не помисле да се ради о споменику високој
корупцији, па отуда на њему баш фигура ''рачунџије'', док други налазе да би
изложеност ''изазова данашњице'' окамењеном погледу оца медицинске етике,
могла бити повод за прозивке па и снажније изразе незадовољства влашћу,
огрезлој у игнорисање класичних вредносних модела.

Како било, исти ''безглави монумент'', до данашњих дана представља фасцинантну,

мада од инспиратора нежељену, атракцију, док изливена Хипократова биста и даље
чами у службеним просторијама кладовског Дома здравља. Попут јунака Семјуела
Бекета, чека нека боља времена и људе, не би ли се сјединила са својим
постаментом, где је успела опстати тек од изласка до заласка сунца давних
осамдесетих година измаклог столећа.

Биста Трајановог оца, Трајанов мост код Кладова 2.век н.е.

 ЗАБЕЛЕШКЕ

Божидар Благојевић, прир. Попис становништва и имовине среза кључког из 1863.г.

Историјски архив Неготин 2005.г

Глигорије Елезовић, Прилози за историју манастира Букова код Неготина, Београд 1941,
позивом на ''Путопис'' с.456-457, књига 7

Небојша Кузмановић, Нађмеђер епопеја српског страдања, Архив Војводине, удружење

Срба у Словачкој и прометеј Нови Сад, Нови Сад-Братислава 2020.г.

Слободан Т Петровић, ''Споменик капетану Кочи у корову'',дневни лист ''Политика''

8.6.2016.г, с 14.

Јован П Радовић (прир) Светла воштаница на хумкама кладовских јунака и мученика 1912-
1920, Београд 1933, репринт објављен у ''Баштинику'' бр.12, Историјски архив Неготин
2009.г.

Светоније, Гај Транквил, Дванаест римских царева, ''Напријед'' Загреб 1978.г.

Владимир Стојанчевић, Кнез Милош и источна Србије 1833-1838, Историјски архив

Неготин 2013.г.

ДОКУМЕНТАРНА ГРАЂА

-Извод из ''Преписа цркава у паланачком, хоршавском и крајинском дистрикту'' 5.10.1735,

Банатска Паланка, Архив САНУ Сремски Карловци ПМ ''А'' 345/1735.

-Радомир Поповић, Мемоар Ђорђа Протића из 1854, Мешовита грађа Историјски институт
Београд , XXIV, 2005.г

-''Срспка независнот'' 3.6.1882, стр.3. извештај од 15 маја 1882 ''Са краљевог пута''

-Анали Удружења за приређивање помена и подизање споменика погинулим, умрлим и

несталим ратницима и грађанима из Кладова у времену од 1912. до 1920.г., ''Баштиник'' бр
17, Историјски архив Неготин 2015.г.

''Време'' 27.6.1927-У Текији свечано откривен споменик капетну Кочи...

-Списак К.бр.337/38, од 8. фебруара 1938.г, Историјски архив Неготин, списак преживелих

мобилисаних лица из Првог светског рата

-Спомен књига ратника погинулих у ослободилачким ратовима Србије од 1912-1918

године из општине Кладово, Кладово 2003

-https://kladovo.org.rs/download/nacrt-vizije-ciljeva-i-mera/?wpdmdl=5683&refresh=63e73071f079f1676095601

План развоја Општине Кладово 2023-2030, приступљено 12.02.2023.г.

 ПРИЛОЗИ

''Плац за клањање'' из османског доба на коме је био ''камен за опело''

 1954,ограда цркве

http://eparhija-timocka.org/galerija/fotografije/hramovi-kljuckog-namesnistva-2/hram-sv-velikomucenika-
georgija-kladovo-1862/

''Застава'' бр 127, 8.јун.1923, с.2.

Источна и западна страна споменика
 Кладово 1933, поглед са источне стране

Кладово 1939, споменик са белим орлом, поглед са севера

Кладово,1939, споменик са белим орлом поглед са југа

Ђорђе Маријановић, директор државног пољопривредног добра ''Дунав'' 1950.г.

Кладово 1945

Кладово 1955,са петокраком, поглед са севера

Кладово 1965, споменик са претокраком
Време, 27.6.1927:

Борба 27.10.1966

''Тимочка крајина.. 1 књига, Удружење Тимочана и Крајинаца Београд 1928.

 ''Тимочка крајина.. 1 књига, Удружење Тимочана и Крајинаца Београд 1928.

Spomenik kapetanu Koči u korovu

Spomenik kapetanu Koči kod Tekije

Foto S. T. Petrović

SUBNOR Kladova je povodom Dana mladosti organizovao akciju sređivanja spomenobeležja

posvećenog J. B. Titu iznad graničnog prelaza „Đerdap”, na putu Kladovo Beograd. Spomen-
obeležje na površini od 400 metara kvadratnih. su postavili brigadiri akcije „Đerdap” pre
dvadesetak godina. Pored nekadašnjih boraca, u akciji su učestvovali i kladovski omladinci.
Napravili su stepenice, očistili korov, postavili table. Obeležje je vidljivo i sa rumunske strane. Po
okončanju posla, održan je čas istorije. Inače, stari akcijaši rado dolaze u Kladovo da se podsete
akcijaških dana. Odsedaju na Karatašu, gde su postavljeni novi objekti za smeštaj
posetilaca.

Ispred Tekije se nalazi obelisk legendarnom kapetanu Koči Anđelkoviću, vođi  srpskih
dobrovoljaca u Austrijskoturskim ratovima (1788– 1791). Na obelisku je natpis: „Na ovom
mestu 1788. god. u borbi za slobodu srpskog naroda nabijeni su na kolje prvi vesnici
slobode posle vekovnog ropstva – kapetan Koča Anđelković sa drugovima”. Za razliku od
spomenobeležja J. B: Titu, obelisk u čast kapetana Koče je propao, zarastao u korov, a
zaštitna ograda je uništena. Nadležni, a i sami građani trebalo bi da pokrenu akciju da se i
ovom spomeniku vrati nekadašnji izgled, dostojan kapetana Koče.

Autor: Slobodan T. Petrović, Kladovo

 Izvor: POLITIKA, sreda 08 jun 2016., str. 14

https://jadovno.com/spomenik-kapetanu-koci-u-korovu/?lng=lat

приступљено 11.02.2023.

напомена: ОРИГИНАЛНИ СПОМЕНИК КОЧИ АНЂЕЛКОВИЋУ,

ЊЕГОВИМ САБОРЦИМА АЛИ И И ИЗГИНУЛИМ ЈУНАЦИМА ИЗ ПРВОГ
СВЕТСКО РАТА, ЗАЈЕДНО СА КОСТУРНИЦОМ ОСТАО ЈЕ У ВОДАМА
ДУНАВА А НА ОБАЛИ ЈЕ РЕПЛИКА ЊЕГОВОГ ГОРЊЕГ ДЕЛА