Плава звезда, Мирослав Антић

Књижевна род: лирика

Књижевна врста: мисаона песма
Основни мотив: звезда
Ова звезда није једна од оних које виђамо у ноћи на небу, него необична звезда: плава,
сјајна, чудна звезда. Налази се ,,иза шума, иза гора, иза река, иза мора, жбуна и трава“,
односно звезда је далеко, неухватљива и невидљива. Лирски субјекат је тражи у мислима,
машти и сновима. До плаве звезде може се доћи када се сања и само онда ако се упорно
иде за њом и дуго тражи и ако се верује у изабрану звезду. Човек никада не сме да остане
без своје звезде. Ако се једна изгуби, мора да се нађе друга, трећа, пета. Човек никада не
сме да посумња у звезду јер, у том случају, никада неће стићи до ње, а живот без ње остаје
непотпун и без правог смисла.
Значење плаве звезде: оно што човек тражи и према чему се у животу управља: сан и
идеал, чијем остварењу треба да тежи.
Чудесна справа, Бранко Ћопић
Књижевни род: епика
Књижевна врста: приповетка
Мотив: сат, ,,чудесна справа“
Ликови: деда Раде, рођак Сава, побратим Петрак, дечак касније одрастао човек и писац
који приповеда о ономе што је слушао и доживео у детињству.
Приповедање је у првом лицу.
Деда Раде је био необразован човек, живео је на селу, далеко од новотарија и технике. По
природи је био неповерљив и сумњичав према свему што је долазило из града. Поред тога,
био је плашљиве природе. Бојао се: змије, даждевњака, пушке, термометра, васер–ваге.
Страх од механичких справа може се објаснити његовом неукошћу и незнањем како све то
ради. Страх је једина справа према којој је деда Раде имао страхопоштовање зато што је у
сату видео ,,тајанствено биће које живи својим загонетним животом“. Страхопоштовање
се према сату исказује на посебан начин. Никада није волео да узме сат у руке ,,бојећи се
да га на неки начин не упрља“, не оскрнави. Сат је за њега био као неко божанство.
Гледање у сат за деда Рада било је велико чудо. У његову кућу дошао је стари Петрак,
деда Радов побратим. Последњи пут када је дошао на славу, Михољдан, деда Раду је
оставио сат на чување. Прошле су године, а Петрака није било. Дечак је дошао из школе и
похвалио се деда Раду да је научио да гледа у сат. Молим је деду да му покаже сат. Дечак
га је навио и он је почео да ради. Деда Раде је мислио да је и Петрак жив, ако сат ради. У
супротном би и Петраков сат био мртав.
Лето лепог белца, Вилијем Саројан
Књижевни род: епика
Књижевна врста: приповетка
Причу о лепом белцу казује Арам. Сећа се догађаја из детињства, када је имао девет
година. То су биле године када је живот био чаробан, када је у себи носио велику љубав
према коњима и неописиву жељу за јахањем. О тој његовој жељи зна једино рођак Мурад.
Иако је породица Гарагланијан била сиромашна, била је чувена по поштењу и
достојанству. Арам се сећа када му је Мурад довео коња пред прозор, ноћу, знајући
колико Арам воли коње и јахање. Арам је био изненађен, зачуђен, очаран и уплашен.
Уплашеност је долазила од могућности да је Мурад украо коња и обрукао породицу.
Чежња за јахањем је победила. Потајно узимање туђег коња Арам покушава да ублажи
уверавањем себе да то и није права крађа, већ игра. ,,Чинило ми се да украсти коња ради
јахања није било исто што и украсти ма шта друго… Можда то уопште и није била крађа.“
И када је себе уверио у то, он се просто ,,сурвао са прозора“. Реч ,,сурвао“ показује колико
жури, хита да се домогне коња. Задржали су коња и изводили га пре свитања све док се
једног јутра нису срели са правим власником, фармером по имену Џон Бајро. На питање
како им се зове коњ, Мурад одговара: ,,Моје срец“. Из ових речи је проговорила огромна
љубав дечака према коњу. Фармер је похвалио коња и име и рекао: ,,Могао бих се заклети
да је то коњ кога су ми украли пре неколико недеља“. А потом: ,,Заклео бих се да је то мој
коњ, да не познајем ваше родитеље… Али овај коњ мора да је близанац са мојим коњем“.
Џон зна да су дечаци поштени и да ће вратити коња. Кад је након тог сусрета нашао коња
у штали, дошао је код својих суседа и рекао: ,,Не знам шта да мислим… Коњ је јачи него
што је икад био. И много живљи, такође. Хвала ти, Боже“. То је била похвала дечацима.
Дечаци су сачували поштење.
Свети Сава, Војислав Илић
Војислав Илић је у овој песми опевао тренутак када Растко, након бекства са очевог двора.
Стиже у светогорски манастир.
Песма почиње питањем: ,,Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
На капији затвореној светогорског манастира?“
На вратима манастира појављује се непознати гост. Обраћајући се манастирским оцима,
он вапи да му се отворе врата новог и другачијег живота. Његово тело је клонуло, ноге су
уморне, а душа му светлост тражи. Оставио је иза себе пређашњи живот, одрекао се
владарске моћи и определио за скромност, самоћу, молитве, мир, доброту, љубав, истину,
унутрашњу, духовну светлост. Врата су се отворила, сова је прхнула и с крештањем
одлетела у црну ноћ. Како изгледа Растко? Бос је, има високо, бледо чело, густу косу,
делује безазлено, изгледа мудро и узвишено. Настојник манастира прима дечака с
љубављу. У трећој строфи јавља се мисао о томе како време пролази, а то дете што је
једне ноћи закуцало на врата манастира, још живи и траје у народу. И док се на почетку
песме песник пита ко је дошао на врата манастира, у последњем стиху нам даје одговор: ,,
… то беше Растко, син Немањин, Свети Сава“.
Аска и вук, Иво Андрић
Књижевни род: епика
Књижевна врста: приповетка
Аска је била ,,ни још овца ни више јагње“. Још као малена била је необична. Никада није
ишла са стадом, увек се издвајала, кретала се својим путем због чега ју је мајка стално
опомињала да то не чини јер у шуми вреба неко зло. У школи је била немирна, али
паметна и најбоља. Учила је и балет, у чему је такође била прва. Волела је да проводи
време сама у природи. Једног дана, док је уживала у лепоти природе, на једној чистини,
нашла се очи у очи с вуком. Уплашивши се за живот, почела је да игра балет. Хладни и
безосећајни, свирепи вук посматрао је њену игру са све већом радозналошћу. На крају је
уживао у њој, заборавивши намеру да је растргне. Аскина игра је трајала све док нису
наишли чобани. Пуцали су и убили вука. Аска је од превеликог умора, као покошена пала.
Касније се опоравила, постала и учитељ балета и увек играла свој балет по називом ,,Игра
за живот“. Други су то називали ,,Игра са смрћу“.
Идеје: Уметност оплемењује човека.
,,Уметност и воља за отпором побеђују свако зло, па и саму смрт“.
Живот без уметности незамислив је.
Највећа је жалост за братом
Књижевни род: лирика
Књижевна врста: лирска песма (породична)
Мотив: жалост сестре за братом
Да би песник показао колико су јака осећања сестре према брату, поставио је сестру у
ситуацију да у исто време очекује и оплакује ,,три највећа добра“. То су: муж, девер и
брат. Погинули су и муж и девер и брат. Жена је за мужем Ђурђем косу одрезала, за
девером лице изгрдила, а за братом очи извадила (градација). Највећи степен туга показан
је према брату. Песма почиње заласком сунца, а завршава се тамом. Настаје потпуна ноћ
за сестру.
Избирачица, Коста Трифковић
Књижевни род: драма
Књижевна врста: комедија
Породица Соколовић је грађанска имућна породица. Има кћер јединицу Малчику,
размажену, уображену. Малчика се подсмева момцима који је просе (Тошица, Штанцика
Лазић, Бранко), да би се на крају удала за оног коме се највише подсмевала, по народној:
Избирач нађе отирач.
Вече, Ђура Јакшић
Књижевни род: лирика
Књижевна врста: описна (дескриптивна) песма; родољубива песма
Песма је испевана у дистиху (строфама од два стиха).
Мотив: залазак сунца
У првој строфи јавља се румена боја заласка сунца док оно полако нестаје иза горе.
Румену боју сунца песник упоређује са златним токама (металне плоче и дугмета
пришивени на предњем делу мушког прслука) јунака.
У другој строфи дати су вечерњи мир и тишина. Као да сва природа пати због погибије
витеза на бојишту.
У трећој строфи чује се хујање ветра које песника подсећа на уздахе. То су уздаси за оним
што је било (славно, херојско доба), а чега више нема.
Међутим, у природи не влада потпуна тишина. У четвртој строфи тишину нарушава блага,
тиха, све тиша тужна песма славуја, који такође жале за умрлим витезом.
У петој строфи песник је дао слику тихог потока без жубора, који као да одлази у смрт, у
гроб. Све се гаси и одлази у ноћ, у смрт: и сунце, и славуји, и поток. Само се хладан месец
појављује на небу, да буде чувар тог мртвог сна, о чему пева шеста строфа.
Последња, седма строфа, опет нас враћа на мотив палог витеза. Витез се диже из тог
ноћног гроба и васкрсава (,,горе небу лети“). Све је пролазно, само он одлази у трајање, у
памћење. Пао је на бојишту за домовину и слободу, за један идеал.
Јаблан, Петар Кочић
Књижевни род: епика
Књижевна врста: приповетка
Носиоци радње у овој причи су дечак Лујо и његов во – Јаблан. Лујо је дете сељака,
сиромах. Има само бика Јаблана, кога много воли. Јаблан је ,,најјачи бик у целој околини“,
,,лукави мегданџија“, поносит, изазива дивљење. Лујо према Јаблану осећа љубав, сталну
бригу. Бик није јаблан, већ Јабо. Он је његов најближи, најмилији. Лујо је одувек носио
потајну жељу да се његов Јаблан пободе с Рудоњом, највећим и најснажнијим биком у
аустроугарској царевини, на великој заравни, пред кнежевом кућом. Писао је властима и
добио одобрење. Лујо будан сања. Пред очима му се појављују слике како је Јаблан
побеђен, а затим како је Јаблан победио. На крају све ће потонути у тишину и сан. Долази
до мегдана. Јаблан је победио. Кнез је запомагао да се спасе Рудоња, а Лујо је запевао на
старински начин.
Јаблан представља Босну, Рудоња Аустроугарску, Лујо босански народ. Тако цела
приповетка добија алегорично значење да ће босански народ победити туђинца, ма колико
он моћан био.
Смрт мајке Југовића
Књижевни род: епика
Књижевна врста: балада
Песма опева смрт мајке од превеликог бола за изгубљеним синовима. Мајка моли да јој
бога да очи соколове и крила лабудова како би отишла на Косово да потражи Југ–Богдана
и девет Југовића. Када долети угледа девет копаља, девет соколова који кликћу, девет
коња који вриште, девет љутих лава који лају. Мајка доноси снајама вест о смрти девет
Југовића и Југ–Богдана. Ноћну тишину пресеца врисак Дамјановог Зеленка. Мајка успева
да издржи бол због подсећања да Дамјан није жив (,,И ту мајка тврда срца била да од срца
сузу не пустила“). Освануо је дан, долећу гавранови, носе истргнуту Дамјанову руку са
позлаћеном бурмом. Тада ће мајка јаукнути и срце ће јој препући од туге.
Марко Краљевић укида свадбарину
Књижевни род: епика
Књижевна врста: епска песма
Радња се догађа на Косову, где српски народ трпи невоље: дошао је свирепи Арапин, увео
је зулум (намет) свадбарину – ко се удаје плаћа по тридесет дуката, ко се жени, по 34;
свака девојка, пре удаје, мора провести ноћ са Арапином. Марко Краљевић је срео девојку
која не може да се уда јер нема новца, а сада је дошао ред на њу да оде Арапину. Марко
даје девојци 30 дуката и одлази Арапину да му плати свадбарину осветом и сабљом.
Народ благосиља Марка као великог избавитеља од невоља и зла.
Марко пије уз рамазан вино
Књижевни род: епика
Књижевна врста: епска песма
Између Марка и султана дошло је до сукоба, а разлог је у марковој непослушности и
жељи да пркоси свему што је туђинско и не припада његовој вери. Султан је издао
наредбу да се у време поста (рамазана) који претходи празнику Бајраму мухамедански
верници (припадници исламске вере) придржавају следећег: да не пију вино, да не носе
зелене доламе. Да не носе оружје. Марко је као вазал, али је хришћанин и сматра да се ове
одредбе не односе на њега тако да их не поштује. Султан наређује да доведу Марка и
долази до сукоба између њих. Цар се осећа несигурно и уплашено пред Марком који
брани своје ставове, те се стално одмиче од Марка да би му на крају стотину дуката да иде
и пије слободно.
Марко Краљевић и Муса Кесеџија
Књижевни род: епика
Књижевна врста: епска песма
Марко се налази у затвори. Три године лежи у тамници заборављен од пријатеља и до
цара. Цар тражи од њега да се бори против зла које је задесило његову земљу. Муса
Кесеџија је приказан као највећи турски јунак. Султанов је поданик, али се одметнуо
против њега. Марко излази на мегдан и лукавством побеђује јунака натприродне снаге.
Док Муса погледа у вилу посестриму која се појављује како би помогла Марку, Марко
извади нож и распори Мусу.
Аутобиографија, Бранислав Нушић
Књижевни род: епика
Књижевна врста: роман
Прва Нушићева љубав била је Перса, мала и пегава девојчица из његовог комшилука, која
је имала девет година и ишла у трећи разред. Било је то велика, лепа и несрећна љубав.
Нушић се заљубио у Персу јер је дошло време да се заљуби, а она му је у том тренутку
била најближа девојчица у комшилуку. Пре заљубљивања није му била занимљива, нити
је пуно обраћао пажњу на њу, али од тренутка када је схватио да је заљубљен Перса је
постала најважнија личност у његовом животу. Љубав јој је изјавио на једном необичном,
али за њега романтичном месту. Било је то буре у коме је његова мајка киселила купус и у
коме су се заједно крили играјући жмурку. Њему није било важно буре, него тај тренутак
када су били сами, на месту скривеном од других. Нушићу је Перса изгледала прелепо.
Волео је њене жуте чарапе и искривљене штикле на ципелама и једва је чекао да је сретне
и да види осмех на њеном пегавом лицу. Довољно је било да је угледа негде у даљини, па
да се узбуди и да његово срце весело заигра. Перса је била кћерка професора који је
предавао рачуницу, а дечаку Нушићу рачуница није најбоље ишла. Због своје велике
љубави према Перси одлучио је да ту тешку науку учи и ноћу и дању, али брзо је схватио
да љубав и учење не могу заједно. Изабрао је љубав и добио јединицу, што је одмах
значило да га Персин отац неће прихватити као зета. Много су се волели Нушић и Перса, а
није им суђено да да буду заједно. Зато су одлучили да поједу дрвца од шибице, заједно
се отрују и тако окончају своју несрећну љубав. Нису успели у томе и њихова љубав се
није завршила онако како су планирали.
Нушићева прва љубав се завршила се тако што га је Перса омрзла. Мајка јој је батинама
истерала сву љубав из срца, а Нушићу је једино преостало да увек сећа њених жутих
чарапа и пегавог лица. Кад год би прошао поред неког бурета сетио би се своје љубави,
јер се прва љубав никада не заборавља.

Буре, Исидора Секулић

Књижевни род: епика
Књижевна врста: приповетка
Девојчица из приповетке "Буре" је нежна и усамљена девојчица која је желела да од старог
бурета направи своје уточисте у коме ће моћи са побегне од стварности и да машта.
Школски задаци, разне књиге природних наука и лексикони, лутке и мали брат нису
могли да попуне девојчицино слободно време, јер она није била обична сасвим девојчица.
Била је много паметна, радознала и пуна маште. Желела је да има неко скривено место
које је само њено и у коме ће само она одређивати правила понашања. Волела је изазов и
веровала је у себе. Зато је и изабрала старо, размрдано и расушено буре са жељом да баш
њега освоји и промени. Први сусрет са буретом није био пријатан, јер је оно било пуно
корова, гљивица, мрава и гуштера. Иако се помало плашила тог необичног и нетакнутог
света, није одустала. Њена жеља да промени буре била је већа од њеног страха, била је
упорна, стрпљива и на крају је успела. Од старог бурета је направила дворац у коме се
ослободила свих својих страхова. У њему је сањала своје снове и уживала у сунцу,
светлости и друштву ситних инсеката. Била је пажљива према својим новим пријатељима
и бринула је о њима, а највише је волела једну малу птичицу која би сваког јутра слетела
на дашчицу крова. Птичица је за девојчицу била симбол доброте и љубави. Било је толико
сличности између њих. Обе су биле мале и нежне, усамљене и ћутљиве, добре и пуне
љубави. Птица је отишла од девојчице тек кад је мало порасла и себи нашла друго
друштво, а девојчица није била свесна због чега се то десило, јер она још увек била мала.
Машта девојчице је била велика и без граница, а њена жеља да пронађе своје уточиште се
остварила њеном упорношћу и стрпљивошћу. Пронашла је своје место у свету природе
који је окружује.
Седефна ружа, Гроздана Олујић
Књижевни род: епика
Књижевна врста: бајка
Седефна ружа је шкољка изузетне лепоте која је живела у једној ували на дну мора. У
себи је носила немир и неспокојство јер се осећала заробљеном у том мрачном и
сиромашном свету морског дна у коме се никада ништа не мења. Чезнула је за неким
другим светом, новим и непознатим, у коме ће бити више сусрета, доживљаја и радости.
О једном таквом свету, Горњем, његовом шаренилу, цвећу, облацима, сунцу и ветру,
Седефна ружа је слушала од мале рибе која је имала срећу да га упозна. Силно је желела
да и она попут рибице угледа тај прелепи свет, да таму морског дна замени блиставом
светлошћу, унесе промене у свој монотони живот и умањи своју досаду. Видевши да живи
у поспаном свету који се не мења хиљадама година и схвативши да је немоћна да промени
било шта, Седефна ружа се затворила у себе. Тражила је и налазила свет у себи, а њена
велика чежња за Горњим светом прешла је у неизмерну тугу која је као плима плавила
читаво њено биће и згушњавала се у блиставу, чврсту кап. Од те капи настало је зрно
бисера које је зрачило као мало сунце. Од тренутка стварања прелепог сјајног бисера
живот Седефне руже није више био пун незадовољства и маште. Добио је један виши
смисао и постао испуњен јер је ружа схватила да је изнедрила нешто што ће иза ње остати,
нешто што има савршен облик, сјај и лепоту која ће код других изазвати дивљење и
чежњу. Сенка нечијег тамног тела надвила се на њу, а рука ју је подигла и пренела у
Горњи свет. Коначно је угледала оно о чему је тако дуго сањала и од одушевљења јој је
стао дах, а онда је сву лепоту и блиставост која ју је окруживала заменила суровост и
грубост тог прелепог Горњег света. Та иста рука која ју је подигла у лепоту новог света
ишчупала јој је утробу, растргла плућа и одузела њено највеће благо, а онда је шупљу и
повређену бацила далеко од себе. Напуштену и одбачену шкољку пронашао је мали
дечак. Била му је лепа баш таква каква јесте и однео ју је својој кући да му по ноћи прави
друштво. Срећан што је има, држао ју је целе ноћи на уху слушајући како шуми, не
знајући да слуша њену тужну причу, њен плач и тугу због губитка оног што јој је било
највредније. И док је ружа у рукама дечака патила и чезнула за њеним отетим малим
сунцем, оно је у излогу најскупље радње блистало и лепотом мамило чежњу других.
Дуго је времена Седефна ружа чезнула за новим, лепшим и блиставијим светом, а када је
изгубила сваку наду да ће га упознати и постала свесна да не може да промени свет око
себе окренула себи самој и у себи створила мало сунце које јој је донело мир, спокојство и
срећу. Чежња за нечим велики је подстицај за стварање, а оно што у себи створимо постаје
у нашем животу много важније од од свега другог што нам се до тада чинило врло
важним.
Крвава бајка, Десанка Максимовић
Књижевни род: епика
Књижевна врста: лирска песма (родољубива)
“Крвава бајка” је песма коју је наша позната песникиња Десанке Максимовић написала
након што је чула детаље стравичног злочина у Крагујевцу који су извршиле немачке
окупаторске снаге над недужним српским становништво. Крагујевачки покољ један је од
највећих и најмонструознијих злочина у Другом светском рату који је извршен над
цивилима у једном месту и у једном дану.
Песмом “Крвава бајка” Десанка Максимовић нам показује како живот под окупаторском
чизмом може бити суров и непредвидив и поручује нам да злочиначки ум жељан крви и
освете не штеди никога, чак ни оне најмлађе. Својим стиховима она изражава своју
дубоку непомиреност са ратним зверствима и ратовима у којима животе губе недужни
људи, посебно деца и жели да мученичку смрт стрељаних ђака преобрази у вечни живот,
да се он и њихова трагична судбина никада не забораве.
Вањка, А. П. Чехов
Књижевни рок: епика
Књижевна врста: приповетка
Приповеда се о томе како један деветогодишњи дечак пише писмо деди.
На Бадње вече дечак узе бочицу с мастилом и поче да пише. Када је писао, замислио је
деду који је служио као ноћни чувар код господе Зиварјевих. Дека је био ситан, мршав,
али врло жустар и бодар старчић насмејаног лица и пијаних очију. Вањка је цесто добијао
батине од газде и био је гладан. За доручак му дају хлеб ,за ручак касу, а за вечеру опет
хлеб. Било му је јако тешко зато сто није имао никога и био је усамљен. Калфе су му се
ругале, слале су га у крчму по вотку и терале га да од газде краде краставце, а он га је
ударао чиме стигне. У писму је позивао деду да дође по њега јер га је веома волео и
недостајао му је. Радо се сећао лепог догађаја када је ишао по јелку за господу.
Бајка о дечаку и Месецу, Стеван Раичковић
Књижевни род: епика
Књижевна врста: приповетка
У селу са девет кућа стигла је вест да су се људи попели на Месец. Дечак из седме куће
једне вечери креће у потрагу за Месецом, међутим, Месец би му увек измакао.
Српска дјевојка
Књижевни род: лирика
Књижевна врста: народна лирска љубавна песма
Песму пева мушки глас, глас младића опчињеног Миличином лепотом. Његова чежња за
њом траје ти године. Момачка упорност се наставља, он окупља коло девојака не би ли га
тада Милица приметила. Међутим, она, у складу са патријархалним моралним нормама,
не диже главу и гледа преда се. Она је паметна, мудра, стидљива, поносна, горда,
поштена, достојанствена.
Љубавни растанак
Књижевни род: лирика
Књижевна врста: народна лирска љубавна песма
Читава песма представља алегорију о љубави младића и девојке који су представљени
метафорама плави зумбул и зелена када. Зумбул (младић) одлази на Дољане, када девојка
остаје сама. Осећања туге, љубави и чежње девојке исказана су хиперболом:
,,Што је небо да је лист ’ртије,
Што је гора да су калемови,
Што је море да је црн мурећеп,
Пак да пишем три године дана,
Не би моји’ исписала јада!“
Стих: десетерац
Женидба Милића Барјактара
Књижевни род: епика
Књижевна врста: балада
Опева је женидба Милића Барјактара и све несреће које су га на том путу стигле.
Милић Барјактар одлучио је да се ожени, али ниједна девојка није успео да нађе девојку
према себи. Војвода Малета препоручује Милићу најлепшу девојку, ћерку Вида
Маричића, која по својим квалитетима и добром роду може да му постане невеста. Милић
је очаран лепотом девојке. Несрећна судбина удара на њихову срећу, Љепосава умире.
Очајан због њене смрти, умире и Милић. Мајка Милића не може да прежали смрт сина и
снајке , види их у природним појавама: у изласку и заласку сунца.
Ропство Јанковић Стојана
Књижевни род: епика
Књижевна врста: народна епска песма (ускочки циклус)
Турци су, поробивши Котаре, заробили два виђена ускока Јанковић Стојана и Смиљанић
Илију. Обојица јунака тек што су се оженили, допали су ропства. Налазе се у Стамболу,
али их је цар помиловао у ропству, саградио им је дворе код себе. После девет година,
Стојан и Илија беже из ропства. При повратку у равне Котаре, Стојан не одлази право
својој кући, већ иде у виноград где налази стару мајку: косу реже, па виноград веже (дугу
косу мајка реже зато што жали за сином). Из мајчине тужбалоце Стојан сазнаје да ће се
снаха преудати. Стојан одлази свом двору где пева песму о себи и Јели у завијеној форми
(алегорија), што његова Јела разуме. Стојан поклања младожењи своју сестру, мајка се
враћа из винограда и умире од среће.
Иво Сенковић и ага од Рибника
Књижевни род: епика
Књижевна врста: епска песма (ускочки циклус)
Ага од Рибника узохолио се у својој моћи, па изазива старог и немоћног ускока
Ђурђа Сенковића на мегдан. Притом га уцењује: уколико неће да се физички
обрачунају, нека се покори агиној вољи и призна предају. Стари Ђурађ Сенковић пожали
се сину, шеснаестогодишњем Иви Сенковићу који се понуди да замени оцу и спаси част
породице. Иво побеђује. У повратку кући, желећи да се нашали с оцем, облачи агино
одело, а отац хоће да га погуби. Син се у последњем тренутку открива испод агиних
хаљина, а оцу буде мило што је имао ко да га замени и што има киме да се поноси.
Смрт војводе Пријезде
Књижевни род: епика
Књижевна врста: епска песма (покосовски циклус)
Турски цар Мехмед поручује војводи Пријезди, владару Сталаћа, да му се потпуно покори
тако што ће му предати три добра: сабљу, коња и жену, чиме вређа понос, част и углед
војводе Пријезде. Војвода мора да се одлучи између часне смрти и нечасног живота. Он се
одлучује за смрт, а са њим и његова верна љуба Јелица. У том судбоносном тренутку она
каже: ,,Волим с тобом часно погинути, нег љубити на срамоту Турке“.
Стари Вујадин
Књижевни род: епика
Књижевна врста: епска песма (хајдучки циклус)
Народни певач предаје улогу казивача девојци која ће веродостојно да исприча један
важаб догађај. Она проклиње своје очи које си пропустиле мучење хајдука. Стари Вујадин
упозорава синове Милића и Вулића шта их све чека од стране Турака. У обраћању Старог
Вујадина наглашени су трајна вредност и узвишеност витешког поноса и части, порука да
се никад не сме издати ближњи, идеја да верност сопственој души, пријатељима и људима
који су нам чинили добро, сваком човеку мора бити светиња.
Диоба Јакшића
Књижевни род: епика
Књижевна врста: епска песма (покосовски циклус)
Песма почиње персонификацијом Месеца и звезде Данице који се чуде ономе што људи
на земљи раде. Двојица браће, Дмитар и Богдан Јакшић, деле имовину. Све су земље и
градове братски поделили, али су се смртно завадили око врана коња и сокола. На поласку
у лов, Дмитар наређује жени Анђелији да му отрује брата док се он врати из лова. Верна
љуба, разапета између мужевљеве наредбе и смртног греха, поступа по свим
традиционалним обичајима. Зна да је грех увредити ручнога девера. Снаха Анђелија
прибегне другачијем поступку. Најмилију успомену коју је са собом донела у Јакшиће,
чашу молитвену, нуди деверу у замену за коња и сокола. Девер прихвата снајину жртву и
поклања јој коеа и сокола. Док је Дмитар био у лову, коњ и соко су били повређени и свој
бол су поредили са човековим болом због губитка брата, када је Дмитар схватио какав је
грех починио. Када је дошао кући, жена му одговара: ,,Нијесам ти брата отровала / већ сам
те с братом помирила“.
Почетак буне против дахија
Књижевни род: епика
Књижевна врста: епска песма (циклус ослобођења Србије)
Ову песму Вук Стефановић је забележио од народног певача Филипа Вишњића. Српски
народ је од Косовског боја до 19. века трпео турски зулум. Посебно су се Турци узохолили
доласком дахија. Дахије: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед–ага, Фочић
Мус–ага, Дервиш–ага, старац Фочо окупиле су се на Стамбол–капији како би гатали шта
ће им се десити. Видели су да ни на једном дахији неће остати главе јер ће се на њих дићи
сиротиња раја. Јунак ове приће, Илија Бирчанина, бе дозвољава Мехмед–аги да после
њега проверава и пребројава порез чиме се поручује да је у народу сазрела неопозива
одлука о побуни против Турске.

Бој на Мишару
Књижевни род: епика
Књижевна врста: епска песма (циклус ослобођења Србије)
Песма је испевана у дијалошкој форми: разговор воде жена Кулин–капетана, турског
освајача и два врана гаврана, очевици боја на Мишару у ком су се сукобиле српска и
турска војска. Српску војску је предводио Црни Ђорђе (Карађорђе), а турску Кулин–
капетан. Кулинова жена (када) навикнута од раније на победе мужа и сада ишчекује ратни
плен: српске робиње, мачванске краве, очекује да гаврани потврде њена надања да је
турска војска победила и да су све виђеније српске главе посечене (Милош од Поцерја,
Стојан Чупић, Ђорђе Петровић). Гаврани јој казују другачије вести: Црни Ђорђе и српска
војска победили су Кулин–капетана и турску војску. Кулинова када проклиње српску
војску и умире од муке.
Идеја: ,,Рани сина пак шаљи на војску
Србија се умирит не може!
У српском народу сазрели су мисао и одлука о побуни и нико га више не може зауставити.
Немушти језик
Књижевни род: епика
Књижевна врста: бајка
Био један чобанин који је верно служио господару. Једном у шуми чује неку писку; змија
из пожара пишти. Чобанин је спаси и она му подари немушти језик, способност да разуме
шта животиње говоре. Змијски цар упозори чобанина да никоме не сме рећи истину о
свом дару. Убрзо чобанин чује два гаврана и из њихове приче сазна где се налази благ.
Ископа га и обогати се. Ожени се и постане домаћин. Једне ноћи чуо је говор паса и
курјака, затим говор коња и кобиле. Њихова дискусија чобану буде смешна и он се
насмеје. Његова жена наваљиваше да јој каже зашто се насмејао, али он није смео јер ће
умрети. Чуо је како му се петао подсмева што не може да смири жену. Чобанин се осоколи
и истуче жену.
Покондирена тиква, Јован Стерија Поповић
Књижевни род: Драма
Књижевна врста: комедије (комедија карактера)
У комедији карактера извргава се подсмеху негативна људска особина, мана или порок.
У ,,Покондиреној тикви“ Фема, покојног опанчара жена, налази се у раскораку између
жеља и могућности. Она жели да уђе у горњи слој, ,,ноблес“. Преко ноћи одлучује да
постане француска дама, раскида са прошлошћу, мења дотадашње рухо, упознаје се са
манирима, креће се у високим круговима. Карактеристично за Стеријину комедију је
постојање типизираних личности:
1) Заблудела личност;
2) Личност варалица;
3) Личност резонер.
Заблудела личност је Фема, узгубљена између илузија и стварности. Варалица је
Ружичић, док је резонер њен брат Митар, представник здравог разума, моралиста,
традиционалиста, који враћа Фему у стварност. Фемин лик је дат у супротности између
стварног и умишљеног, трезвеног и помодарског. Фема се у жељи да постане ноблес,
одриче и ћерке Евице и зета Василија, бива преварена и изиграна од Саре и Ружичића,
да би се на крају вратила на нормалну линију живота.
Горски вијенац, Петар Петровић Његош
Књижевни род: епика
Књижевна врста: еп (спев)
Тема: Историјски догађај истраге потурица. Истрага означава истеривање свих оних
Срба који су прешли у ислам (мухамеданску веру).
Структура: Горски вијенац сачињен је од певања (епова). Посебно се издваја коло.
Међу лирске моменте може се убројати тужбалица сестре Батрићеве и сан Вука
Мандушића.
Владика Данило налази се пред дилемом: народ тражи истрагу потурица, а владика у
томе види проливање братске крви (истог су корена и православни Црногорци или
потурчењаци).
Ликови: колективни лик кола, коло покрће радњу, оживљава успомене из
револуционарне националне прошлости, спомиње Милоша, Лазара и Косово, позива
на јунаштво и борбу.
Вук Мићуновић, херој спреман на бој и војевање за свој народ.
Млади Батрић дао је живот у борби са Турцима у име слободе будућих поколења.
Игуман Стефан, духовник, даје филозофско образложење борбе и открива њен прави
смисао. Свуда у природи види борбу, сукоб противречности. Људски живот је
непрестана борба и само је живот онога човека који је неко дело оставио за собом,
имао смисла.
Епизоде: Писмо пише Селим–везир, представник Турака, а отпоздрав на писмо пише
владика Данило. Селим–везир прети да ће да покупи харач и пороби Црну Гору.
Владика одговара:
,,Тврд је орах воћка чудновата,
Не сломи га, ал’ зубе поломи“.

Кањош Мацедоновић, Стјепан Митров Љубиша

Књижевни род: епика
Књижевна врста: приповетка
Млетачки дужд захтева од Црногорца да му пошаљу неког од својих јунака који ће
победити неког одметника, снажног Фурлана. Они му шаљу Кањоша Мацедоновића
који не може физички да се мери са противником јер је слабији. Међутим, Кањош ће
лукавством победити Фурлана (обиграваће око њега како би га окренуо ка сунцу и
задао Фурлану смртоносан ударац) и понизиће млетачку господу подсетивши их на
друге вредности које човек поседује сем физичке моћи и богатства (када млетачки
дужд, после победе Кањоша, хоће да плати Кањошу, Кањош не узима дукат из
шкриње, већ додаје свој уз речи: ,,Да се из ове скриње диже а не меће, то би благо брзо
нестало; брзо бисте јој дно видјели“).
Мемоари, Прота Матеја Ненадовић
Књижевни род: епика
Књижевна врста: мемоари
Историја памти крвави догађај који су починиле четири дахије, такозвану сечу
кнезова. Да би поробљени народ задржале у слепој покорности, дахије су одлучиле да
посеку виђеније Србе и тако застраше свакога ко би се турској вољи супротставио.
Међутим, овај догађај изазвао је још већи револт и дошло је до Првог српског устанка
1804.
Прота Матеја сведочи о погубљењу свог оца Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина,
виђенијих људи у Ваљеву. Лично их је посекао Фочић Мехмед–ага. На превару упада у
ваљевску нахију, намами Алексу и Илију, окује их у гвожђе и баци у тамницу. Алекса
Ненадовић је прозрео намеру непријатеља, те није дозволио да га пред својим
крвником понижавају. Није избегавао неминовност смрти, хтео је да погине мушки и
достојанствено, забранио је брату Јакову да да новац за његов откуп. Његове последње
речи биле су: ,,Немој ме бешчасном смрћу морити, но сабљом којом се јунаци губе; а
знај, Фочићу, да ће моја крв и пред Богом и пред људима теби досадити!“
Отаџбина, Ђура Јакшић
Књижевни род: лирика
 Књижевна врста: лирска песма (родољубива)
Песма велича борбену историјску прошлост народа. Симболи су: камен, бусија, бедем,
пирамида. Камен симболизује отпорност и неуништивост српског народа, опомену
завојевачу да се Србија не да покорити. Бусија представља заштиту, место одакле
прети опасност могућем непријатељу. Пирамида је споменик прошлости, доказ
постојаности и трајања народа. Бедем је заштита, сигурност, заклон од могућег
непријатеља.

Светли гробови, Јован Јовановић Змај

Књижевни род: епика
Књижевна врста: мисаона песма
Песма је написана у спомен на песника Ђуру Јакшића.
Мотиви: светлости, преношења животне истине са колена на колено, очување традиције,
очувању успомене на заслужне људе и значајна дела, напредне идеје и свесно жртвовање
за прогрес, међусобног поштовања и обавезивања људи и нараштаја.
Пилипенда, Симо Матавуљ
Књижевни род: епика
Књижевна врста: приповетка
Веома тежак је био живот људи у XIX веку у селима Далмације. Многи сељаци живели су
веома оскудно, готово на ивици сиромаштва. Један од њих је Пилип Бакљина, који је
живео са женом Јелом. Живели су у неугледној кућици, имали кревет, полицу са посуђем,
нешто одеће, од живине само кокошку Пиргу, од животиња магарца Куријела. Економска
ситуација и политичке прилике приморале су сељаке на одрицање православне вере и
прелазак у католицизам (процес унијаћења). Пилипенда је био доследан својој вери. Када
га у тренутку оскудице и безизлаза комшија Јован Кљако испровоцира Пилип од гнева
удари магарца. Животиња тужно погледа господара, а овај заплака над собом и својом
судбином. Пилипенда је својим сународницима био живи прекор зато што је остао
доследан православљу.
Мртво море, Радоје Домановић
Књижевни род: епика
Књижевна врста; приповетка
У приповеци се подвргава подсмеху и осуди Србија крајем 19. и почетком 20. века у време
владавине Обреновића. У духовно запарложеној средини појава песника, научника,
сликара бивају ниподаштаване и спутаване. Дугогодишње трпљење ослабило је у народу
снагу да било шта промени, те свако ко се појави са напредном идејом бива одбачен од
средине.
Кроз мећаву, Петар Кочић
Књижевни род: епика
Књижевна врста: приповетка
Реља Кнежевић и његов синовац Вујо Кнежевић, притиснути бедом и сиромаштвом,
одалзе на пијацу да продају краву како би скупили нешто новца да се преране. Сутра су
задушнице, верски празник када се посећују гробља да би се обележила успомена на
преминуле. Краву нису продали. Старац Реља се сећа времена када је био богат и имао
све, и материјално благостање и пуну кућу чељади. Нека зла сила надвила се над његовим
домаћинством: стока је страдала, дела поумирала. Док се Реља сећа, за њим иде Вујо.
Ветрови шибају, снег веје и затрпава. Реља дозива Вују, али се Вујо не одазива.
Све ће то народ позлатити, Лаза Лазаревић
Књижевни род: епика
Књижевна врста: приповетка
Благоје Казанџија очекује долазак сина, ратног инвалида, коме ће пролазници уделити
милостињу, а убрзо ће га сви заборавити.
Јабука на друму, Вељко Петровић
Књижевни род: епика
Књижевна врста: приповетка
Описано је усамљено дрво које је игром случаја остало непосечено. Одолело је
искушењима времена. Јабука добија симболично значење, особине бића које говори своју
историју. У тој равници она се издваја и бива виша него што јесте, шапућући
пролазницима о својој унутарњој величини. Она дарује своје плодове свакоме ко наиђе.
Описано је како јабука раша, пуни се плодовима и сазрева. Њену природу оскрнавиће
многи јер ће је гађати, грдити, псовати. На све поруге јабука не реагује. Одговара кротким
ћутањем.