ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА

Словени су у 6. и 7. веку дошли на Балкан. Они су у својој прапостојбини говорили

ПРАСЛОВЕНСКИМ ЈЕЗИКОМ, који је део индоевропске језичке породице (заједно са
балтичким, германским, романским, келтским, индоиранским језицима и албанским,
грчким, јерменским).

ПРАСЛОВЕНСКИ ЈЕ НАЈСТАРИЈИ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК и из њега су се развиле

3 групе словенских језика.

1. ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ (српски, бугарски, македонски, словеначки и

старословенски),

2. ИСТОЧНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ (руски, белоруски, украјински),

3. ЗАПАДНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ (пољски, чешки, словачки, лужичкосрпски).

СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

Словени су у 9. веку почели да примају хришћанство (пре тога су били пагани).

Византијски цар Михајло III на захтев великоморавског кнеза Растислава 863. године у
Моравску шаље КОНСТАНТИНА ФИЛОЗОФА (ЋИРИЛА) И МЕТОДИЈА.

863. ГОДИНА ЈЕ ГОДИНА ПОЧЕТКА СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ

ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ пре одласка у Моравску САСТАВЉАЈУ ПРВО

СЛОВЕНСКО ПИСМО (ГЛАГОЉИЦУ) и преводе делове Библије.

ПОЛОВИНОМ 9. ВЕКА НАСТАЈЕ СТАРОСЛОВЕНСКИ, ПРВИ

КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК СВИХ СЛОВЕНА.

ЋИРИЛОВИ И МЕТОДИЈЕВИ УЧЕНИЦИ (КЛИМЕНТ И НАУМ) СУ

САСТАВИЛИ ДРУГО СЛОВЕНСКО ПИСМО (ЋИРИЛИЦУ) крајем 9. или почетком 10.
века.
 ДО 12. ВЕКА ПИСАЛО СЕ И ГЛАГОЉИЦОМ И ЋИРИЛИЦОМ, А ОНДА ЈЕ
ЋИРИЛИЦА ПОТИСНУЛА ГЛАГОЉИЦУ.

СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

Књиге писане на старословенском су се преписивале, па је у њих сваки од

преписивача уносио нешто своје и тако су у 12. ВЕКУ настале РЕДАКЦИЈЕ
СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА (чешка, руска, македонска, бугарска и српска).

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЈЕ НАЗИВ ЗА СВЕ РЕДАКЦИЈЕ

СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА.

ПРВИ СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК ЈЕСТЕ СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК,

тј. српска редакција старословенског језика. ОН НАСТАЈЕ ТОКОМ 12. ВЕКА и
служи потребама српске цркве и државе. Ово је био књижевни језик Срба све ДО ПРВЕ
ПОЛОВИНЕ 18. ВЕКА. Најпознатији споменик сачуван на њему јесте
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ, написано у 12. веку за хумског кнеза Мирослава,
брата Стефана Немање.

У средњем веку је једна од најпознатијих књижевних врста било ЖИТИЈЕ

(биографија). Житија су писана српскословенским језиком и у њима је био описан живота
владара или црквених поглавара. У 13. веку Стефан Првовенчани пише Житије светог
Симеона, а Доментијан Житије светог Саве и Житије светог Симеона. У 14. веку
Теодосије пише Житије светог Саве и Житије светог Петра Коришког.

У делима правне садржине (повељама, уговорима, писмима владара) било је више

особина народног језика. ДУШАНОВ ЗАКОНИК, написан 1349. године, ПИСАН ЈЕ
НАРОДНИМ ЈЕЗИКОМ СА ЕЛЕМЕНТИМА СРПСКОСЛОВЕНСКОГ.

РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

Када су Турци поново почели да освајају изгубљене српске територије, плашећи се

турске одмазде због тога што су ратовали на страни Аустрије, Срби беже преко Саве и
Дунава у Угарску (данашња Војводина и Мађарска). Велику сеобу Срба 1690. године
предводио је патријарх Арсеније III Чарнојевић. У Угарској Срби су били изложени
католичким културним притисцима. Да би се одупрли притисцима, траже руске учитеље
који би ширили православље на словенском језику. Максим Суворов 1726. године отвара
Славјанску школу, Емануел Козачински 1733. отвара Латинску школу. Те школе негују
РУСКОСЛОВЕНСКИ, одн. руску редакцију старословенског језика.

СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК

По одласку руских учитеља, многи писци уносе елементе народног језика у своја
дела на рускословенском језику. СРЕДИНОМ 18. ВЕКА НАСТАЈЕ МЕШАВИНА
РУСКОСЛОВЕНСКОГ И СРПСКОГ НАРОДНОГ ЈЕЗИКА, ПОЗНАТА ПОД
ИМЕНОМ СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК. Њиме су писали писци С КРАЈА 18. И
ПОЧЕТКА 19. ВЕКА.

Први српски часопис на славеносрпском језику био је Славеносрпски магазин,

који је 1768. г. ОБЈАВИО ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН.

Граматика славеносрпског језика никада није написана. Све се више истиче

потреба за писањем на народном језику. За то се посебно залагао ДОСИТЕЈ
ОБРАДОВИЋ, мада и сам није могао да се ослободи елемената рускословенског језика, па
се и за њега каже да је СТВАРАО НА СЛАВЕНОСРПСКОМ ЈЕЗИКУ.
 ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ

Рођен је 1787. године у Тршићу, а умро је 1864. године у Бечу. За његов рад је било
пресудно то што је 1813. г. У БЕЧУ УПОЗНАО ЈЕРНЕЈА КОПИТАРА, словеначког
научника.

Вук већ 1814. године објављује два дела:

1. Мала простонародњу славено-сербску пјеснарицу (прва штампана збирка

српских народних песама),

2. Писменица сербскога језика по језику простога народа написана (прва

граматика српског језика, штампана азбуком Саве Мркаља).

*Сава Мркаљ је најзначајнији реформатор азбуке пре Вука.

1818. г. Српски рјечник (26270 речи, преведен на немачки и латински, Јернеј

Копитар као сарадник).

Ту уводи следећа слова: Ј (преузето из латинице), Љ, Њ, Ћ, Ђ и Џ (џ је узето из

старих румунских рукописа).

Српска јавност је била огорчена због појаве Српског рјечника, и то због ијекавског
изговора, народног (простог) језика, слова ј (унетог из латинице) и бројних непристојних
речи.

1852. г. друго издање Српског рјечника (47450 речи, Ђура Даничић као сарадник).

1823. г. Српске народне пјесме (3 књиге).

Године 1836. уводи ГЛАС Х, након путовања по Црној Гори и Далмацији

Године 1839. ОДУСТАЈЕ ОД ЈЕКАВСКОГ ЈОТОВАЊА (уместо ђевојка, ђеца пише

дјевојка, дјеца)

Година 1847. г. је година Вукове победе. Објављена су 4 дела на народном језику:

1. Ђура Даничић Рат за српски језик и правопис,

2. Бранко Радичевић Песме,

3. Петар II Петровић Његош Горски вијенац,

4. Вук Стефановић Караџић превод Новог завјета.

Године 1850. постигнут је Књижевни договор у Бечу између представника илираца, који
су предводили реформу језика у Хрватској, и Вука и Даничића, као представника Срба. За
основицу језика Срба и Хрвата узели су штокавско наречје, екавског и ијекавског
изговора.

1868. г. ВУКОВА РЕФОРМА КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА И ПРАВОПИСА ЈЕ

КОНАЧНО ПРИХВАЋЕНА У СРБИЈИ.

У другој половини 19. и у 20. веку српски књижевни језик се убрзано развија. За
његову основицу узети су ШУМАДИЈСКО-ВОЈВОЂАНСКИ И
ИСТОЧНОХЕРЦЕГОВАЧКИ ДИЈАЛЕКАТ.

Дијалекти ијекавског изговора:

1) источнохерцеговачки;
2) зетско–јужносанџачки.

Дијалекти екавског изговора:

1) шумадијско–војвођански;
2) косовско–ресавски;
3) призренско–тимочки.