Ко је направио Јасеновац – фашисти или

Хрвати?
Слободан Антонић, 23.12.2019, https://sveosrpskoj.com 
 

НЕКЕ од мојих колега социолога истичу се умањивањем броја убијених у Јасеновцу и

објашњењем да тај логор „нису направили Хрвати, већ фашисти“.

Јово Бакић, рецимо, сматра да је „вероватни број побијених у Јасеновцу око 100.000“, а Алексеј
Кишјухас да тамо није страдало више од 64.000 Срба. Уз то, објашњава Кишјухас, „Јасеновац
нису створили `Хрвати` већ фашисти“ (исто и овде), док Бакић упозорава да су у Јасеновцу
„жртве превасходно људи, а тек потом припадници различитих нација“.

Најпре, не знам зашто се социолози уопште мешају у бројање закланих или испечених у
Јасеновцу. Која специфична знања их за то препоручују?

Но, ако је главна идеја да треба разбити српски мит о Јасеновцу, зар није било једноставније
прихватити обавештење из хрватске Википедије да је у Јасеновцу „након темељитих
истраживања пронађен само 481 костур, за већину којих је утврђено да су умрли од
епидемијских болести“?

Дакле, не 481.000, већ 481 Срба и осталих „умрло“ је у Јасеновцу. Мање од петсто, и то –
„већина од епидемијских болести“. Питам се, што наши ревизионисти, у свом обрачуну „с
неукусним и подлим претеривањима тзв. српске стране“ (Кишјухас), не би подржали и ову
„реалност на терену“, односно и ову „научну чињеницу“?

Како би тек онда био деконструисан српски мит о Јасеновцу…

Али, признајем да као социолог доиста нисам оспособљен да се бавим лицитирањем око броја
јасеновачких мученика. Можда је стварно тамо уморено „тек“ 64.000 Срба. Само, ако је иједан
више од тога, дође ми да пожелим нашим ревизионистима да им свако неурачунато дете долази
у сан, с прекланим вратом или пробијеном лобањом, како би пробали да схвате колико је
заправо бедно то што раде.

Када је пак реч о тврдњи да су у Јасеновцу неки тамо „фашисти“ убијали извесне „људе“, те да
је то једино исправно (ненационалистичко) виђење, то је обична идеологема. А о томе бих, као
социолог, можда могао понешто и да кажем.

Најпре, теза да су Јасеновац „створили фашисти, а не Хрвати“ испражњена је од сазнајног

садржаја и стога неупотребљива у разумевању стварности.

Ако су фашисти из Загреба направили Јасеновац, остаје нејасно зашто фашисти из Рима не
само да тако нешто нису уприличили код себе, већ су чак фашистима из Загреба забранили
сличне подухвате на својој територији? И остаје нејасно зашто су се и фашисти из Берлина
гнушали таквих достигнућа фашиста из Загреба?

Такође, ако су жртве Јасеновца били тек људи, а не „припадници различитих нација“, зашто су,
онда, у њему завршила, рецимо, деца из Костајнице, Козарске Дубице или Новог Града, а не
деца из Загреба, Вараждина или Валпова?
Не, Јасеновац се једноставно не може објаснити некаквим апстрактним фашизмом. Њега је
могуће објаснити једино хрватским национализмом – тачније, столетно старом мешавином
хрватског шовинизма и клеро-католичког прозелитизма.

Јасеновац, као најстрашније место у људској историји (овде, стр. 106) – то треба подвући и
запамтити – није контигентни учинак доласка пар камиона фашиста у Загреб (Крлежа: „усташе
су били мала, сасвим незнатна чета плаћеника“).

Јасеновац је плод тровековне политичке културе Хрватске у чијем је језгру верски, класно и
етнички заснована мржња на Србе, као и пројекат њиховог истребљења.

И што је најгоре, та мржња и тај пројекат – живи су и данас.

***

Култура мржње према Србима није у Хрватској настала у XIX веку, како се најчешће мисли, са
Старчевићем. Њу су стварали хрватско племство и клер још од XVI века.

Када Срби, у таласима од XVI столећа, масовније насељавају земљу западно од Уне и северно
од Саве, они долазе на испражњено земљиште (овде, 24; овде, 206, 224-225). С њега су се,
наиме, пред Турцима, претходно, разбежали католички кметови, а хрватско племство се
повукло к Загребу.

Као ратници-крајишници Срби од Беча 1627. добијају повластицу да су слободни корисници

земље (овде, 33). Хрватско племство, пак, које номинално и даље поседује земљу, жели да Србе
укмети. Хрватски феудалци захтевају у Сабору обнову феудалног власништва: 1631, 1634, 1635,
1637, 1642, 1651, 1655, 1659, 1662, 1681, 1687… (исто, 34). Срби то одбијају, позивајући се на
повластице, које им Беч даје или обнавља повељама 1627, 1630, 1660, 1690, 1691, 1695, 1698,
1699, 1706, 1715, 1743… (исто, 33, 35-37, 42).

Та оштра класна борба траје готово два века. Фрустрираност хрватског племства због неуспеха
да укмети Србе ствара у њему дубоку класну мржњу према Србима. Амброз Кузмић, управник
Загребачке бискупије, киван што Срби неће да буду кметови или да плаћају дажбине
бискупији, у извештају од 3. новембра 1700. каже да би било боље Србе „vsze poklâti nego
ztanìti“ (настанити; овде, 27).

Ако је хрватско племство замрзело Србе

јер их није могло укметити, хрватски
клер их је омрзао јер их није могао
покатоличити, или макар поунијатити.

Срби су били успешно преверавани

само онда када су, бежећи од Турака,
долазили на нова станишта без
свештеника, односно када је
свештеницима било забрањивано да
пребегну с народом (овде, 228). Морало
се крштавати, венчавати и сахрањивати,
па су позивани католички свештеници
како би, између осталог, обавили и
функцију матичара.
Тамо где је миса била на словенском језику (Далмација), прелаз у католицизам је лакше ишао
(исто, 137). Тако су, током прве половине XVII века, покатоличени пребегли Срби у Истри,
Сењу, северној и средњој Далмацији (исто, 137; 202).

Међутим, тамо где је с народом дошло и свештенство, католичење или унијаћење били су
сасвим неуспешни. Притисци су били огромни. Поготово су хрватски клер и племство на томе
истрајавали.

Ревносни прозелитисти били су, посебно, загребачки бискупи (овде 226), попут Николе
Степанића или Петра Домитровића (овде 30; 32). Хрватски сабор 1548, 1550. и 1563. доноси
резолуције којима не признаје другу веру осим католичке (овде 29). Затим 1608. сабор усваја
закон којим се јавна права признају само католицима (исто 32).

Франкопан 1643. изнуђује од Беча забрану српским монасима и свештеницима да се досељавају

у Хрватску (овде 228).

Штавише, Хрвати на Угарском сабору, током целог XVIII века, „кад год се за то указала
прилика“ траже да се Србима поставе унијати за владике, да се „несједињенима“ укине право на
посед и објави „да се не може трпети друга вера осим католичке“ (овде 59). Хрватски сабор,
рецимо, 1723. тражи да у Угарској (и Хрватској) само католици могу бити поседници и јавни
службеници. То је, најзад, и озакоњено на Угарском сабору 1741. (овде 28). Али, Беч је одбио да
ратификује овај пропис јер су двору биле потребне услуге Срба у Рату за аустријско наслеђе
(овде 233).

Ово ипак није сметало да дискриманцијска одредба и надаље остане на снази у Хрватској
(исто).

Ипак, Срби су се чврсто држали своје вере, пружајући отпор унијаћењу. Претили су Бечу да ће
се иселити у Русију (1695; овде 232), дизали се на оружје против уније (1715. и 1725-26; овде
26-27), из протеста се враћали у Турску (овде 226), или су се, збиља, масовно селили у Русију
(око 100.000 Срба, 1751-1753; овде 401).

„Многи би други лакше посрнули него Срби“, примећује М. Л. Костић (овде 141). „Јер, од уније
Срби су имали да очекују само користи: били би мажени од власти, деца би им била школована
о државном трошку, добивали би јавне службе (шумара, лугара, финанса, жандара итд); споља,
не би се променило ништа, јер и грко-католици имају исто богослужење, попови им носе браде,
жене се итд; па ипак, наши стари махом су одбијали све ове привилегије“.

„Аустријски цареви давали су Србима војничка племства за заслуге на бојном пољу“,

објашњава даље исти писац (овде 231). „Али сабори хрватског племства тражили су од тако
одликованих Срба да поднесу уверење о сједињењу с Римом. Многи то нису хтели учинити, па
су радије остајали сељаци. А они који јесу, престајали су бити Срби“.

Можемо само замислити какву је фрустрираност код хрватских прелата изазивала чињеница
да је унијаћење у Провинцијалу успело само у Жумберку (1761; овде 17), док је у Крајини 1823.
било свега 3.973 унијата на 316.002 православних (овде 71). Иако се притисак на унијаћење
наставља и током ХIХ века – Пије IХ још 1848. тражи да се православни потчине Риму (овде
106), а Штросмајер истиче да је његов „животни циљ да православне приведе унији“; овде 326),
„успеси су били минимални, а према употребљеним средствима – никакви“ (овде 140).

„У целој Хрватској (некадашњи Провинцијал и Крајина – С. А) било је 1890. (на четристо

хиљада Срба – С. А; овде 112) само 10.640 унијата, од тога у Жумберку 7.139. Резултати
унијаћења били су заиста мали“ (овде 235). Такође, и у Далмацији број унијатских верника
никада није прелазио хиљаду (овде 536; овде). Стога се и закључује да је „унијаћење као процес
доживело крах“ (овде 217).

Тако су крајишки Срби, својом двовековним отпором укмећивању и унијаћењу, добили за

непријатеље два политички најважнија сталежа у Хрватској: племство и клер. „Такав однос
према Србима преносио се с колена на колено“, објашњава Крестић.

„Пресудну улогу одиграли су хрватски и славонски феудалци, како духовни, тако и световни“
(овде). „Хрватски анимозитет и антагонизам (према Србима – С. А), класни и верски, преносио
се с једне на другу политичку генерацију“, упозорава и Микавица (овде 34).

Чак су и хрватски пургери завидели Србима. Рецимо, на томе што Срби нису морали посебно да
уче илирски. Јер, док је Србима матерњи језик био нашки, код Хрвата, како је то још 1852.
забележио Антун Мажуранић, „прије неколико година (…), ни најбољи, ни најученији наши
људи, нису могли складно и углађено ни десет риечи проговорити нашим језиком“ (овде 83).

Јер, све до краја ХIХ века, хрватско племство, свештенство и буржоазија, као изворни кајкавци
и чакавци, једноставно нису умели да причају хрватским књижевним језиком, а да га нису
претходно годинама учили у школи.

А Срби су могли. Oтудa завист и додаттна фрустрираност.

***

А онда је на све то дошао Анте Старчевић (1823-1896), који је само артикулисао већ вековну
омразу на Србе.

Њега су Срби-савременици видели као лудака и маргиналца. Али, политички покрет тог „старог
луђака“ (овде 139), на прелазу између ХIХ и ХХ века, био је у Хрватској изузетно утицајан.
Штавише, његова идеологија изразила је доминантне страхове и пројекте хрватске политике, да
би је оваплотиле усташе – у Јасеновцу.

Старчевића су Срби потцењивали. „Ми знамо Анту (Старчевића) од 1852. године“, писао је
1895. Димитрије Руварац (овде 135), „и од то доба, па све до данас, сматрали смо га за човека
болесног, ком, ако не фали више, а оно му фале – две даске у глави“.

С друге пак стране, чак и када се Јасеновац десио, утицајни хрватски иделози у СФРЈ свом
снагом су настојали да затрпају идеолошку линију Старчевић – Франк – Павелић.

Крлежа је, рецимо, Старчевића представљао као тек идеалистичку усијану главу. „Он је био
човјек који је јасно гледао нашу безизлазну ‘кривуљачу’ и бранећи ‘жлицу нашег мора’ и стопу
нашег гладног приморја од маџарске грофовске багре, он је кроз неколико деценија пљувао по
нашим припузима, шуфтовима и хуљама, по нитковима, који тјерају нашу ‘сељачку марву’ да
брсти трње под туђинским, срамотним маџарским и бечким заставама“, писао је Крлежа (овде).

„У свеопћем нашем безглавију и безакоњу деветнаестог стољећа“, објашњавао је даље тај

истински „идеолог Титове Југославије“ (како га је назвао Денис Куљиш), „између наше
буњевачке догматике, крпа, закрпа, прикрпа и свеопће културне керпљачине, мучен убитачним
слутњама, Старчевић је гледао маџарске препредене тате слободе, уроту наше глупости,
крштену нашу дијетенкласну живину, накот, благо, марву и проклету пасмину нашег прошлог
стољећа у магнатским суркама, гдје продају наше интересе за биједне пештанске стипендије.
Као Старчевић, ту нашу стварност није гледао тако јасно ниједан наш умјетник онога времена“
(овде 20 и даље).
Цела ова крлежијанска бујица речи, међутим, служила је само за то да прикрије прави значај
Старчевића за хрватску политичку културу. Чак и Крлежијана, Лексикографског завода
Хрватске, не може а да не призна да „уколико је К. био некритичан према иједној од водећих
хрватских личности, то се зацијело односи на Старчевића.

Крлежин је Старчевић донкихотовски пунтар: `Стари`, који пљује на Штросмајерову `жлицу

душевног сладоледа`, `стара полудјела кореника`, `најлуциднија наша глава`“. „А у временима
кад је Старчевић био крајње политички сумњив“, стоји у Крлежијани, „К. га је најчешће бранио
као безазлена романтичара, који умире `као манијак`, попут свих Крлежиних Дон Кихотâ –
Крижанића, Супила и Радића“.

Међутим, тај безазлени романтичар Страчевић заправо је идеолошки припремио терен за

Покољ 1941-1945. Он је Србе дехуманизовао, избацио из реда људи и прогласио животињама.

Позивам читаоца да само баци поглед на Старчевићеву књигу Pasmina Slavoserbska у

Hervatskoj, из 1876, која се цела може наћи на нету (овде). Коју год страну окренете видећете да
су Срби „накот“ (41; негде „разбојнички накот“; 40), животињска врста („пасмина“) коју
заправо не чине људска бића, него „скотови“: „Заробише Турци пасмине 50.000 комадах. За тих
скотовах, продаваше Турци за чизму (мушкарце – С. А), опанке-ли под избор Сербкиње
девојке“ (33).

Срби, међутим, нису тек какве животиње. Они су особито „нечиста пасмина“ (31) која „у потаји
рове“ (исто). Срби, наиме, као какви паразити разарају народ на чију територију се населе (103)
и чију „земљу оскверњују“ (72). Због тога се „зналци (те) пасмине противише ројењу њезину у
ове крајеве (тј. у Хрватску – С. А)“ (35). Тај „тко је пасмину амо вабио“ (48) – Беч – начинио је
страшно зло Хрватима, поготово давши Србима повластице, који су их тражили тек „да могу
без страха красти и отимати“ (50).

Пошто Срби и нису људи, они се никако не могу поредити с Хрватима, јер би то значило
„примеравати пасмину с народом“ (55). Будући да су „скотови“, Србе можете требити како вам
је воља. Зато Старчевић с нескривеном милином наводи пример како, негде крајем XVI века,
„Хервати, у Перушићу набише их на ражањ пак их испекоше“ (42).

Ма лудак! – рећи ћете. Али, тај луђак је крајем XIХ века, како стоји у Крлежијани, „предводио
средишњу хрватску националну организацију“ и „још за живота постао предметом култа“, као
„Стари“ и „отац домовине“. Старчевићанци су, наиме, у различитим облицима и дериватима,
били друга по снази политичка струја у Сабору, 1880-1914. (овде 238, 301, 309, 310). Исто је
било и у Далмацији (овде 186).

Старчевићанци би, заправо, били и први (238), да изборни закон у Хрватској није ограничио
право гласа на свега 2% становника (доцније 6%; 309). Трећину бирача чинили су чиновници
(овде), па како се гласало јавно, опортунисти су гласали за мађароне, „а сви Срби, чинећи сами
26% становништва Хрватске, били су против старчевићанаца“ (овде).

Но, да је постојало опште право гласа и тајно гласање, старчевићанци би, јамачно, имали
већину у Сабору. Јер, како пише Адам Прибићевић, „поткрај деветнаестог века старчевићанска
параноја захватила је већину хрватског народа“, а „омладина хрватска била је скоро сва
старчевићанска“.

САМО доминацијом старчевићанске идеологије у хрватској политичкој култури може се

објаснити масовно шиканирање Срба у „Троједници“ пре 1914.

Ту је парола „Ко хоће да буде Србин, нек иде у Србију!“ (овде 38); ту је улична будница „Удри,
удри, in der Stadt, Славо-Сербом штрик о врат“ (исто); ту је „мржња на кирилицу“ (118), за коју
хрватска омладина „налази највећу насладу у томе, кад може, који натпис кирилицом замазати
блатом, а у самом Загребу још нечим горим“ (124); ту је мржња на „екавштину“ (126); ту је
мржња на сваку помену речи „Срби“ и „српски“ (128-129).

Само доминацијом старчевићанске идеологије у хрватској политичкој култури могу се

објаснити прогони Срба у Загребу 1895, 1899. и 1902. („два дана паљене су и пљачкане српске
трговачке радње, демолирани српски станови“; овде), могу се разумети погроми над Србима у
БиХ и у Хрватској 1914. („тада би се догодило Србима оно што их је снашло 1941-5, али је то
спречила Мађарска влада“; овде), као и масовни злочини над цивилима у Мачви и Подрињу
1914. („починили су хрватски војници (13. Загребачки корпус са седам хрватских дивизија – С.
А), залуђени од старчевићанаца и Стјепана Радића, нечувена недела, која не изостају иза
Павелићевих 1941-5“; овде; „садистички и патолошки непревазиђена“; овде 317).

„Расчовечавањем српског народа“, објашњава Каргановић, „Старчевић је психолошки

припремао Хрвате за зверски обрачун с беспомоћним српским живљем. Сада је сваки Хрват,
сваки `кумек`, могао мирне душе да закоље сваког Србина, да га обеси о најближу врбу, или да
га звизне секиром као зрео накот“. Јер, како смо видели да је учио Старчевић, Срби и нису
људи, него „скотови“, „нечиста пасмина“ и „разбојнички накот“.

***

Вишедеценијска затрованост хрватске политичке културе страћевићанством и континуитет

дубоког антисрпског шовинизма, чији је Јасеновац био само природни завршетак, не уочавају
се јасно и због доминације Радић-Мачековог ХСС у раздобљу 1920-1941, у Хрватској.

Радић се доживљава као „републиканац“ и „сељачки трибун“, Мачек као „вешти опортуниста“,
а обојица као „федералисти“ који су се само борили против „великосрпског централизма“.

Међутим, Радић је до 1918. био сеоска фракција праваштва, мада ограниченог утицаја – пошто
сељаци у Хрватској нису имали право гласа.

„Своју идеологију Радић je почео као безкомпромисни присташа Старчевића – он му je био

идеал, њиме je био одухотворен (…). Једна нит, неискидана и неразкидљива, води од
Старчевића до Павелића али она иде кроз Стјепана Радића, чија je улога овде можда пресудна“
(овде 13; 17).

„Радић је своју сељачку републику ставио на темељ и у оквир Старчевићевог праваштва” (овде
209). Радић је, „ма колико на први поглед различан од Старчевића, углавном његов ученик и
наследник. Нарочито по елементу мржње (…). Радић је продужио баш оданде где је `отац
Хрватске` био стао. Ко буде читао Старчевића и Радића тај неће бити изненађен покољима
Срба у Хрватској Павелића.

Старчевић, Радић и Павелић, то је политичка и духовна династија хрватска, три `оца Хрватске`,
који се не могу замислити један без другог“ (овде 68; 69).

Радић је до 1918. отворено заступао праваштво. Он у листу Хрватско право 1908. пише да је
„српство – противкатолички програм“ јер „хоће да разори католичанство“, да је „на простору
хрватских земаља све пучанство само хрватско и само то је државотворни фактор“, те да
„славосрба у Хрватској имаде једва 20.000 које је створила пропаганда“ (нав. овде 35).

Он у Сабору 1910, изјављује да „у Хрватској не смије бити српске политике, нити опречне нити
различне хрватској политици“ (84), а 30. марта 1914. држи говор против захтева Срба да у
Хрватској могу да пишу ћирилицом (80).
И Радићева политика је, до 1920, радикално правашка. Не учествује у Ријечкој резолуцији и
противник је Хрватско-српске коалиције, нема везе с Југословенским одбором (58), залаже се за
Краљевину Хрватску која би обухватала и Словенију, БиХ и Војводину (јер „овдје може бити
само држава хрватска“; 26), а противник је уједињења са Србијом („Ми нећемо заједнице с
њоме, већ хоћемо Хрватску сељачку републику“; 65).

Радић скупља 200.000 потписа за петицију Париској мировној конференцији „против српске
окупације хрватских земаља“ (66) и не признаје Народно вијеће и његову одлуку о уједињењу.
Иако изборе 1920. дочекује у затвору и не води агитацију, његова отворено антијугословенска
странка, међутим, на опште изненађење, убедљиво побеђује у Хрватској. Јер, сељаци су добили
право гласа, а они су одавно заражени старћевићанством (Димитрије Матић још 1848.
упозорава да „свештенство и простота мрзе Србе“; овде 82).

Радићев тријумф још је већи на изборима 1923, 1925. и 1927.

Радић своју победу на изборима 1920. и 1923. тумачи као плебисцитарно опредељење Хрвата
„за слободну Хрватску државу“ (72), а његов споразум с Пашићем 1925. и сами Хрвати виде као
потез тактичког опортунизма. Радић, наравно, не користи отворено Старчевићеву србомрзачку
реторику, али испод жита шаље сигнале о могућем етничком чишћењу Срба из Хрватске.

Тако је, у једном разговору с делегацијом из Далмације, рекао да „ако је Ататурк истјерао Грке
из Мале Азије, који су тамо живјели 4000 година, и ми ћемо се ослободити Срба који су у наше
земље стигли тек прије 300 година“ (78).

Што се Мачека тиче, иако је и он оговарао Србе да су, како каже Дучић, „византијски и
балкански народ, који злоставља префињени народ хрватски и западњачки“ (овде 114), његов
политички антисрбизам већ је био више резултат „фанатизованих (хрватских) маса“, које су
„временом постале саме господари ситуације, да су оне тероризирале и своје вође“ (107). „Вал
мржње је ишао као поплава. Дошло је и да хрватски хотели, у Приморју нису издавали собе
српским породицама, ни чашу пива Србину за столом у кавани“ (114).

Мачек, заправо, више сам није ни морао нешто посебно да индукује Хрвате старчевићанством.
Оно је до његовог доба постало самоподразумевани темељ хрватске политичке културе.
„Линија хрватске националне политике од Старчевића на Франка, и затим на Радића и на
Мачека, ишла је увек у свом логичном и непрекидном правцу“ (120).

Јер, у Краљевини Југославији су се, после хрватског племства и свештенства, и хрватска

буржоазија и сељаштво до краја антисрпски политички фанатизовали.

Адам Прибићевић пише о дубокој фрустрираности хрватских пургера чињеницом да, после
1918, као католици више немају аутоматску предност над „грко-източњацима“.

„Хрвати су били у Хрватској владајући народ, а у свима другим јужним покрајинама АУ, као
римокатолици, привилегисани према Србима. Године 1918, та српска раја изједначила се с
њима.

С образовањем Југославије старчевићанац, лишен залеђа Беча, не може Србе ни гонити ни

вређати; мора заборавити на речи `Влах` и `влашка свиња`; место Апостолског римокатоличког
цара и краља, долази за краља презрени Влах, `шизматик`. Старчевићанци су се научили
пљувати Србима у лице кад год их засврби у грлу. И како то више није било могуће, они су су
постали несрећни, па их не би било могло задовољити, да се Југославија у рај претворила“.

И док су Словенци, Чеси, Словаци, Румуни, Русини, чак и Немци, „били према Југославији
боље расположени него према Мађарској – Југославија им је дала школе, културне, привредне и
политичке организације, а Срби их нису хтели србизирати, као Мађари“ – Хрвати су активно
рушили ову јужнословенску земљу, чак и када су 1939. добили све што су тражили: праву
„државу у држави“ (Хрватску бановину). Јер, њихова политичка култура била је већ сва
прожета старћевићанством које их је учило да не тртеба да имају било шта с „пасмином“,
„скотовима“ и „разбојничким накотом“.

Мачек је 10. априла предао усташама у руке не само целокупну организациону структуру
Бановине и ХСС, већ и легитимитет да надаље воде реализацију хрватског националног
пројекта.

Паравојна организација ХСС и Бановине – Мачекови заштитари – „од првих дана се појавила
у служби усташа“ и „након проглашења НДХ, постала прва оружана сила у служби усташког
покрета“ (овде 29).

Масовни покољ Срба у НДХ, који је одмах затим отпочео, био је, гледано хронолошки, први
геноцид у Другом светском рату.

Он се десио пре почетка немачког геноцида над Јеврејима. Фабрика смрти Аушвиц II
(Биркенау), отворена је октобра 1941, док је Јадовно почело с радом већ у мају, логор на Пагу у
јуну, а Јасеновац у августу 1941. године.

Покољ у Гудовцу (селу где је живео Мартин Чикош, секретар ХСС, а доцније истакнути
усташа) уприличен је већ 28. априла 1941, покољ у Вељуну почео је 6. маја, а Глински покољи
13. маја 1941.

Током маја, јуна и јула 1941. у стотинама места Хрватске и БиХ одвијали су се масовни масакри
ножевима, секирама, маљевима, кундацима, моткама и бацањем у крашке јаме.

Покољ је био унапред планиран: „још пре настанка НДХ, усташе су уз помоћ велебитских
сточара Хрвата сачиниле `радну карту` са преко стотину обележених јама, у које су
планирали да бацају трупла мртвих“ (слично овде). Али, Покољ је био истовремено и
спонтан: њега су у много случајева спороводиле „тзв. дивље усташе – локалне формације
хрватских и муслиманских милиција“ које су биле „прави подстрекачи и организатори
погрома“ (овде 52-3).

Овај планирано-спонтани покољ, масован по локацијама и жртвама, био је могућ само као
резултат дубинске политичке културе, у чијим темељима су били укорењена мржња и с њом
повезан пројекат истребљења.

Када данас погледамо карту и хронологију Покоља, видећемо да су масакри били

„синхронизовани, на међусобно врло удаљеним местима – у доба када нису постојала
савремена средства обавештавања, уз исти начини убијања – од опкољавања села до
похода на школе с православном децом, уз исте методе мучења – до детаља, при чему
ниједан крај НДХ није прескочен“.

„Хрвати су убијали Србе и у крајевима забаченим, у селима где нису чули за Павелића. То је
резултат упорног васпитавања за недела. Јасеновац је дуго припремано паклено постигнуће“.

***

Дакле, Јасеновац и Покољ 1941-1945. само су формално злочини фашиста и фашизма.

Суштински, они су дело дубинске хрватске политичке културе шовинизма и столетног пројекта
истребљења Срба.
„Када се Павелић вратио у Хрватску, он није ништа морао посебно да ради. Све припреме су
биле завршене. Хрватска јавност била је спремна за оно што ће се дешавати“.

Та дубинска политичка култура доминантна је и данас. То се види не само по слављењу Бљеска

и Олује, као чина којим је у Крајини довршен геноцид отпочет у НДХ. Види се то и по односу
према Старчевићу.

Највећа хрватска новчаница од 1000 куна има лик Анте Старчевића. Једно од највећих
студентских насеља у Загребу носи његово име. У популарној култури Старчевића зову „оцем
домовине“ (овде, овде или овде). А Зоран Милановић је победио на изборима у СДП-у, а затим
и на парламентарним изборима, пошто је левичарски изјавио да су „Старчевић и Радић темељи
хрватске куће без којих нема приземља ни првога ката“.

Стари луђак, ког су чак и поједини његови савременици међу Хрватима називали „апостолом
мржње, (…) болесне маште“ (в. овде 137), у хрватскпој науци, данас, добија најистакнутије
место.

„Зачуђујуће је колико је садржај његова научавања о хрватској државности ушао готово у

подсвијест хрватских људи“, пише о Старчевићу знанственик из загребачког Института за
филозофију (текст је, иначе, индексиран као „знанствени чланак“; овде 129).

Страчевићеви списи су, по овом научнику, „саставни дио хрватске предаје“, пошто је он „успио
довести до политичкога појма хрватску правну баштину и повијесно искуство“, те „довео до
свијести хрватску обичајност и ћудоредност“ (129). Стога је Старчевић с правом слављен као
„велеум и мудрац хрватскога народа“ (130). Он је остварио велики „утјецај на најразличније
кругове хрватских интелектуалаца и у политичком и у књижевном окружју“ (130), а „у његову
дјелу је на особит начин изнесена на свјетло дана политичка и духовна супстанција на којој се
на концу двадесетога стољећа и могла оживотворити идеја (независне) хрватске државе“
(129).

Али, све што је овај хрватски научник написао потпуно је тачно! Друга независнохрватска
држава у ХХ веку, баш као и она прва, настала је на политичкој култури старчевићанства, за
коју су Срби, били и остали, само „скотови“ и „накот“ за истребљење.

Но, тај пројекат није завршен. Пошто су Срби истребљени из НХ 2.0 и ФБиХ – где их је данас
милион мање него 1991, извршиоци хрватског Пројекта бацају око и на друге територије.

Зашто се у Загребу уприличује манифестација „Сријем Хрватској“? Зашто у часопису Матице

Хрватске стоји да су „Сријем и сјеверозападна Бачка“ „олако препуштене хрватске
територије“? Зашто Хрвати једну од својих жупанија зову „Вуковарско-сријемска“ (а не
западносремска)? Зашто имају „Пројекат Славонија, Барања и Сријем“ (а не Западни Срем)
или изложбу „Славонија, Барања и Сријем“ (а не Западни Срем)?

Зашто хрватска председница говори о „Војводини и Србији,“ као о две „сусједне земље“? Зашто
напада „србијанску државу“ због „Хртковаца, симбола страдања Хрвата Војводине“, јер су,
наводно, „десеци тисућа војвођанских Хрвата морали напустити своје домове“? Зашто и МИП
Хрватске званично изражава забринутост због „тисућа прогнаних Хрвата, али и свих
припадника хрватске националне мањине који (данас) живе у Војводини“?

Зашто председница, после фудбалске утакмице Хрватска-Мађарска, говори о радости „цијеле

Хрватске”, како каже – „од Виса до Купреса“ (а Купрес је у Ливањском кантону, у БиХ)? И
зашто министар одбране Хрватске на книнској тврђави изјављује да је „Хрватска војска
спремна на нове Олује“?
Зар све ове „случајности“ и „лапсуси“ не показују да се носиоци доминантне хрватске
политичке културе, након што су завршили посао у Хрватској, не смирују.

А зашто?

Зато што за геноцид није кажњена ниједна Хрватска. И зато што су се уверили да се формула
„три трећине“ на крају – исплати.

Стога ће извршиоци Пројекта, у првој повољној ситуацији, желети да наставе (некажњено)

посао и у Бања Луци, на Коридору, у Херцеговини, у Бачкој и у Срему… И све што су радили
1941-1945. и 1991-1995. у Глини, Пакрацу, Книну или Мркоњић Граду, сада би наставили да
раде и у Шиду, Суботици, Требињу или у Земуну. Само ако им се укаже прилика.

Отуда је идеологема о два камиона „фашиста“ који су дошли и направили Покољ и Јасеновац
не само лажљива, већ и опасна. Поготово је опасна у комбинацији с идеологемом „почистимо
најпре сопствено двориште“.

Знате ли шта је на ту поруку из Београда одговорила Ружа Томашић? „Нека они моле бога да
ми не почистимо своје двориште, јер ако ми почнемо чистити своје двориште, имат ће они још
јако пуно Срба из Хрватске који ће морати ићи у Србију“.

Ова политичарка је у Хрватској изабрана за ЕУ посланицу „не упркос, већ управо због таквих
изјава“. Није ли то добар показатељ да је Велики хрватски пројекат не само жив, него да има и
своје очекиване наставке?

Прича о „два камиона фашиста“ и о томе да ће „све ће бити у реду“ само ако свако чисти
„сопствено двориште“ опасна је јер нас заварава. Јер нас лаже. Јер нас умртвљује и спречава да
будно пратимо све опасности које нам прете.

Морамо да знамо како нам се зове непријатељ и какви су његови даљи планови, „да бисмо се
заштитили од покоља. Јер, србоцид није окршај, него пројекат“.

Не, Покољ 1941-1945. није се десио као учинак два камиона увезених фашиста. И да, на делу је
дубинска хрватска политичка култура и њен пројекат истребљења.

С друге пак стране, морамо да будемо свесни да нема никаквих „људи“ као апстрактних жртава
Јадовна и Јасеновца. Оно што једино постоји то је заклано и у Саву бачено српско дете.

Како каже Хана Арент, „Када сте нападнути као Јевреји, морате се бранити као Јевреји. Не као
Немци или грађани света или заговорници људских права. Не, него: шта могу конкретно да
урадим као Јеврејин?“

Е па, шта као Срби треба да урадимо, конкретно и сада?

Најпре, да својој деци говоримо истину о Јадовну и Јасеновцу – без обзира шта нам причали
„социолози“ и „помиритељи“.

И, као друго, да се увек држимо старе, спасоносне девизе – поготово када је реч о нашим
панонско-јадранским комшијама и њиховој политичкој култури. А она је тако једноставна, и
тако саморазумљива.

„Будно око и сув барут!“