Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској

Митровици
ФАКУЛТЕТ ТЕХНИЧКИХ НАУКА
Архитектура

Магдалена Русимовић
АРХИТЕКТОНСКО НАСЛЕЂЕ СИРИНИЋКЕ ЖУПЕ
Семинарски рад

Фебруар, 2023. године

Предмет: Увод у архитектуру
Наставник: Проф. др Небојша Гаџић
Број индекса: 37/22
Садржај
Увод ........................................................................................................................................................ 4
Историја и положај Сиринићке жупе .................................................................................................. 5
Порекло .............................................................................................................................................. 5
Географски положај .......................................................................................................................... 5
Цркве Сиринићке жупе ......................................................................................................................... 6
Начин грађења .................................................................................................................................. 6
Црква Светог Николе у Штрпцу .................................................................................................... 7
Црква Светог Ђорђа у Горњој Битињи ......................................................................................... 8
Црква Свете Петке у Беревцу ....................................................................................................... 8
Црква Светог Николе у Готовуши ................................................................................................. 8
Црква Успења Пресвете Богородице у Готовуши ....................................................................... 9
Црква Светог Теодора Тирона ...................................................................................................... 9
Споменици од значаја ........................................................................................................................ 10
Споменик Шарпланинских партизанских бораца ........................................................................ 10
Споменик на Ракановцу (Путниче) ................................................................................................ 11
Хотел ''Нарцис'' ................................................................................................................................ 12
Традиционална архитектура – куће - начин градње ........................................................................ 13
Кућа породице Милковић у Севцу ................................................................................................ 15
Плевња ............................................................................................................................................. 16
Воденице.......................................................................................................................................... 17
Планински дом ''Стојкова кућа'' .................................................................................................... 18
Закључак .............................................................................................................................................. 19
Литература ........................................................................................................................................... 20
 Увод

Сиринићка жупа, долина векова, је једно од најстаријих српских насеља у којем живот
без прекида траје већ више од једног миленијума. Људи су сачували бројна обележја
из прошлости, од средњовековних цркава, све до специфичне архитектуре. Терен,
начин живота, као и економски фактор условили су изградњу насеља збијеног типа.
Штедело се на простору и обрадивој земљи. Пошто се живело у заједници градиле су
се просторне куће које су се својим каменим зидовима ослањале на суседне куће. Тако
збијена насеља било је лакше одбранити од честих упада Турака и Албанаца. Куће,
цркве и остаци грађевина представљају слике живота у којима је уцртано све оно што
су преживљавали мештани у подножју Шар-планине која вековима одређује начине,
путеве и раскршће живота.
Данас Сиринићкој жупи припада 16 села у којима је, по попису из 1991. године, 8155
Срба и 4300 Албанаца и то је чини једном од нејвећих српских етничких заједница
јужно од Ибра. Сиринићка жупа се великим делом поклапа са границама Општине
Штрпце. Општина Штрпце формирана је 1988. године и обухвата површину од 247, 36
км2 . Остала чисто српска села су: Севце, Јажинце, Брезовица, Врбештица и Беревце.
Мешовита села су: Драјковце, Вича, Поповце, Доња и Горња Битиња и Сушиће. Чисто
албанска села су: Брод, Фираја, Ижанце и Коштањево. Српска села заузимају западни
део жупе, док албнаска села источни део, тако да имамо јасну груписаност села што се
тиче националног идентитета. После Штрпца, село које заузима највећу површину је
Севце. Севце такође има и више домаћинстава и становника од околних села. Надомак
Севца, спајањем Тисове и Череначке реке настаје река Лепенац која протиче читавом
дужином Сиринићке жупе.
Историја и положај Сиринићке жупе

Порекло
Први помен Сиринићке жупе потиче из 13. века и налази се на једном Јеванђељу
писаном на пергаменту, а данас се чува у националној библиотеци у Паризу. Други
помен датира из 1331. године, а налази се у повељи краља Стефана Душана по којој је
Сиринићка жупа била метох Манастира Хиландара. Међутим, сматра се да су Срби на
овим просторима живели много пре првих писаних извора.
Историја Сиринићке жупе је све до турских освајања била уско повезана са
светогорским манастиром. Отомански пописи из 16. века показују да у жупи у то време
нема албанских насеља, већ да су искључиво српска.

Географски положај
Сиринићка жупа смештена је у горњем току реке Лепенац, на северним падинама
Шар-планине. Протеже се до оштрог гребена на ком су висови Љуботен, Ливадица,
Језерска Чука и Бистра. Западна граница се од превоја Бистре спушта на превој
Превалац који Сиринићку жупу раздваја од Средачке Жупе. Северозападна страна
Сиринића се од Ошљака протеже преко Коџа Балкана и планине Жара које га одвајају
од Призренског Подгорја. Северну границу жупе чине делови Језерске планине,
Студеница и Куркулица, одакле се граница на североистоку спушта преко Грабера
према Бродској клисури на источној косовској страни.

Још од давнина су географски положај и порекло саме жупе одредили њену

архитектуру и начин живота који су се кроз векове сачували или потпуно променили, а
остаци монументалних грађевина склопили су слику о архитектонском наслеђу овога
краја.
 Цркве Сиринићке жупе

Сиринићка жупа је претрпела бројне нападе и

разарања од стране Турака и Албанаца. Грађевине су
рушене и поново обнављане. Једино што је остало
нетакнуто вековима уназад је вера у Бога. Црква је одувек била уточиште. Не само
место где се људи моле, већ други дом, породица којој сви припадају.
На овим просторима нема остатака црквене архитектуре из периода средњовековне
српске државне самосталности, а најстарије цркве потичу из периода након обнове
Пећке патријаршије 1557. године. Само мали део њих сачувао је првобитни изглед из
16. и 17. века - црква Светог Николе и црква Успења Богородице у Готовуши, као и
црква Светог Теодора Тирона у Доњој Битињи. Већина њих је реконструисана, као што
су Црква Светог Ђорђа у Горњој Битињи, Црква Свете Петке у Беревцу, Црква Светог
Николе у Штрпцу, Црква Светог Николе у Доњој Битињи, Црква Светог Димитрија у
Доњој Битињи, док су неке друге потпуно реновиране или су у рушевинама.

Начин грађења
Цркве су биле скромне, једнобродне грађевине које су касније добиле припрату.
Апсиде на источној страни, споља претежно полигоналне, понекад су оживљене
колонетама (црква Светог Николе у Штрпцу). Грађене су углавном од ломљеног камена
утопљеног у малтер, уз повремену употребу опеке и седре, док су фасаде најчешће
биле малтерисане.
Све цркве су живописне, иако им је живопис слабо очуван - многи од њих су
обновљени или поново осликани, а неки имају само фрагменте својих оригиналних
мурала. Стога је тешко извести било какве закључке или претпоставке о програмским
или иконографским особеностима њихове фреско декорације. Приметно је да су се
њихови сликари придржавали шема присутних у другим мањим црквама тог времена
на територији Пећке патријаршије, иако су настојали да се угледају на старију
византијску уметност 14. века. Готово по правилу, у конхама алтер апсиде, Богородица
је насликана раширених руку, понегде у типу Пресвете Богородице, са медаљоном на
прсима на коме је приказан Христов благослов, као код Светог Теодора Тирона у
Доњој Битињи, Светог Ђорђа у Горњој Битињи, Светог Николе и Богородице у
Готовуши. Мале апсиде нису дозвољавале већи број сцена, а једина друга насликана
композиција била је Служба протојереја у зони испод. У појединим црквама, као у
Светом Теодору, Доњој Битињи и Светом Николи у Готовуши, у олтарском простору су
осликане сцене Благовести и Вазнесења, тематски везане за циклус великих празника.
Из неких натписа сазнајемо да су средства за подизање и осликавање цркава
обезбедили мештани, који су овим црквама даривали и иконе, као што су то чинили
извесни Никодим и Пртушин. 1592. године цркви Светог Ђорђа у Горњој Битињи, како
сазнајемо из уклесаног натписа на камену у близини цркве

Следи опис неких од цркава Сиринићке жупе:

Црква Светог Николе у Штрпцу

У центру Штрпца налази се црква Светог

Николе, подигнута 1576/7. године, знатно
проширена током обнове из деветнаестог
века и у новије време фрескописана. Када је
тек настала црква Светог Николе била је
мали, складано грађен објекат, по
концепцији једнобродна издужена
грађевина. Декоративност грађења исказана
је прислањањем колонета уз спој страна. У
великој обнови срушен је западни зид да би
се црква продужила, а остали зидови су
знатно надвишени и пресведени. Црква је
тада добила и звоник. Лук, по дужини
објекта, открива нам могуће утицаје
приморских мајстора на изградњу цркава у сл. 1.1. Црква Светог Николе, Штрпце
шарпланинским жупама. (Постоји податак да је одређени број породица у Сиринићкој
жупи пореклом из Боке Которске и са Медуна).
Црква Светог Ђорђа у Горњој Битињи
Црква је подигнута на сеоском гробљу у Горњој Битињи
у шеснаестом веку и обновљена у другој деценији 20.
века. У олтарском простору сачувани су фрагменти
зидног сликарства, као и камена декорација (две
мермерне плоче) пренета из манастира Светих
Архангела код Призрена. У унутрашњости олтарске
апсиде на основу записа из XIX века очувао се, данас
нестали натпис који говори о ктиторици једне фреске
госпођи Елени која се уписала као приложник ове
цркве. У близини цркве велики камен, тзв.
„белегкамен'' о завештању из 1592. године. То је камен
са геометријским орнаментом и уклесаним текстом у
виду заветног текста приложника Никодима и
Петрашина да цркви поклањају воденицу, шуму, њиву и
ливаду.
сл.1.2. Црква Св. Ђорђа, Горња Битиња

Црква Свете Петке у Беревцу

Црква Свете Петке у Беревцу, малом селу на брду изнад
Штрпца, подигнута је у шеснаестом веку, а обновљена у
деветнаестом. Затим ју је осликао Стерија из Кожана, који је
насликао и иконе на иконопарату и икону Светог Николе.
Изнад улаза у цркву оставио је натпис о свом послу
завршеном новембра 1858. године.

сл. 1.3. Фреска из 16. в. у цркви Св. Петке

Црква Светог Николе у Готовуши

Гробљанска црква у селу Готовуша, данас посвећена Светом Спаситељу, а првобитно
Светом Николи, живописана је седамдесетих година 15. века и до данас је сачувала
делове живописа који су радили вешти путујући сликари. Црква је једнобродна
грађевина, засведена полуобличастим сводом и покривена двоводним кровом са
каменим плочама. 2008. године откопан је подни мозаик из византијског
периода.Претпоставља се да се у близини наведеног села налазило веће насеље из
античког периода.
Црква Успења Пресвете Богородице у Готовуши
На сеоском гробљу налази се још једна Готовушка
црква, црква Успења Пресвете Богородице. Такође је
направљен у 16. веку, али је био девастирана до
1886. године, када је обновљена. Црква Пресвете
Богородице је једнобродна
грађевина правоугаоне
основе, са полукружном
апсидом изнутра, која је са
спољне стране тространа.
Брод цркве је засвођен сл. 1.5. Црква Пресвете Богородице
полуобличастим сводом, а изнад олтарске апсиде је
полукалота. Црква је осветљена минијатурним прозором
олтарске апсиде, док се улаз налази на средини са западне
стране. Изнад њега налази се плитка лунета ниша намењна за
фреску заштитнице храма. Црква је квалитенто грађена од
ломљеног камена и сиге.
сл. 1.4. Фреска унутар цркве

Црква Светог Теодора Тирона

Црква Светог Теодора Тирона у Доњој Битињи налази се на сеоском гробљу. Саграђена
је и осликана око 1560. године. То је једнобродна црква засведена полуцилиндричним
сводом, и олтарском апсидом на источној
страни, која је само назначена трима
полукружним нишама. Средња олтарска
апсида споља има тространи облик а две
бочне су уграђене у масу. Црква својим
архитектонским изгледом понавља облик
мале црквене грађевине који је стваран у
контексту наше средњовековне традиције на
овим просторима.
сл. 1.6. Фреска из 16. века у цркви Св. Теодора Тирона
Споменици од значаја

Споменик Шарпланинских партизанских бораца

Споменик датира из Другог светског рата и обележава сећање на борце партизанске
јединице Шар планине, од којих су многи били из овог краја. Налази се у парку Рудина
на Брезовици.
Почетком 60-их, владине агенције и борачке групе у покрајини Косово организовале су
стварање споменичког комплекса. Комплекс је требало да буде изграђен у Шар-
планском месту Брезовица, одакле су били многи првобитни припадници партизанске
јединице. За победничку селекцију за изградњу изабран је предлог пројекта српског
вајара Светомира Арсић Басаре, који је био запажен избор селекционе комисије због
личне везе коју Арсић-Басара има са области, пошто је пореклом из оближњег села
Севца. Парк споменика је отворен за јавност током званичне церемоније откривања у
јесен 1964. На крајњем северном крају парка налази се примарни споменички елемент
меморијала, који се састоји од два танка закривљена зида (висока 9 и 7 м) и 7м високе
апстрактне црне челичне скулптуре. У центру парка налази се кружна фонтана
обложена каменом, са које поплочане стазе воде до улаза у парк на југу и до
споменика на северу. На источној и западној страни парка симетрично се налазе мала
кружна камена и бетонска дворишта окружена декоративним бетонским кружним
клупама.

Симболична порука коју ова уметничка форма покушава да пренесе, својом

јединственом комбинацијом бетонских облика и металних радова, није лако уочљива.
Да бисмо лакше разумели симболику, следе речи Светомира Басаре, творца и
дизајнера споменика:
''Шар-планина је била место које су партизани користили као скровиште. Било је то
безбедно место, као склониште где су долазили да се одморе после борбе. Дакле,
овај споменик је изграђен са идејом да су две форме (скулптуре) два дела плућа
родитеља који штити своју децу, док метални облици изнутра делују као симбол
револуције. Дакле, то је као да родитељ држи своје дете уз груди... плућа су симбол
борбе и слободе, слично као што би храбри ратник пркосно изложио своја прса
непријатељу. Док, у исто време, плућа функционишу на сличан начин као
заштитник револуције, као што када нешто јако волите, то чврсто држите за
груди."
 скица 1-концептуално решење
сл. 2.1. Споменик Шарпланинских партизанских бораца, Брезовица, парк Рудина,
изглед данас
Дакле, упркос својој чудноватој структури, споменик итекако крије значај и залази у
дубоку прошлост која прожима сећања мештана.
Данас је цео комплекс парка Рудине оскрнављен и оштећен графитима, али није
покренуто његово реновирање.

Споменик на Ракановцу (Путниче)

Такође у селу Брезовица налази се још један интересантан комеморативни споменик
из Другог светског рата од значаја за партизанску јединицу Шар планине. Источно од
села уз магистрални пут налази се мали скромни споменик од камена и цигле на
источној страни пута. Изгледа као да је изграђен раних 1950-их, али до сада не постоји
никакав конкретан помен у истраживању у погледу датума настанка или његовог
творца. Овај споменик изграђен је у знак сећања на стрељање 46 људи са ових
простора 28. јуна 1944. године. Споменик се често назива Споменик на Ракановцу, али
и Споменик Путниче.
У јуну 1944. Шар-Планинска партизанска јединица одржала је тајни састанак на
подручју Брезовице. Локални Србин који је сарађивао са силама Осовине обавестио је
оближње бугарске трупе Осовине о састанку, што је омогућило овим окупаторима да
уђу у траг двојици припадника партизанске јединице на путу до састанка. У сукобу
између Бугара и ова два партизанска устаника погинуо је један бугарски војник. Као
освету за смрт овог једног војника, бугарске снаге су покупиле све локалне припаднике
партизанске јединице на Шар-планини и затвориле их. Затим су Бугари 28. јуна 1944.
године погубили 46 затвореника, од којих 34 одраслих и 12 деце.

Хотел ''Нарцис''
У близини центра Брезовице
налази се масивни комплекс
одмаралишта под називом
„Хотел Нарцис“ .Овај масивни
хотел отворен је 1982. године
(креирали су га архитекте Мила
Ђурић и Радмила Станојевић) да
би опслуживао огромну
индустрију ски туризма, на
једном од најзначајнијих ски
центара у целој Југославији.
Смештен високо у овом
сл.2.2.Хотел ''Нарцис'', Брезовица, 2019.год. високопланинском селу међу
традиционалним домовима и зградама, огромна величина и модернистички
архитектонски стил хотела резултирају да доминира пејзажом , док га смели дизајн
позиционира као споменик у југословенском стилу. Овај хотел је био главна
дестинација за туристе током своје прве деценије, међутим, како су растуће тензије
између Косова и Србије резултирале ратом крајем 1990-их, туристички саобраћај ка
овим планинама је скоро пресушио. Војне мировне јединице КФОР-а су користиле
хотел неколико година, али након што су борбе престале 2000-их, огромна количина
туриста виђена пре рата није се вратила.
Од 2000-их, хотел је доживео кратке периоде поновног отварања, међутим, с обзиром
да је туризам смањен на тако драматичан степен, хотел је остао затворен од око 2008.
године и од тада није отворен за јавност. У међувремену, власнички спорови између
српске компаније "Инекс" која је до скоро била власник хотела и владе Косова (која је
тежила ка томе да присвоји зграду према својим законима о приватизацији) додатно
су закомпликовали будућност хотела. У 2016. години, француско-андорска компанија
покушала је да обезбеди закуп хотела и скијалишта на 99 година за преуређење
имовине, али је ова понуда на крају пропала. Многи извори наводе да су сложености у
вези са овом локацијом резултат тога што је регион Брезовице и Штрпца етничко-
српска енклава.
Висока очекивања која стоје иза оснивања ски-центра Брезовица и неизвесност око
његове будућности су два веома различита скупа идеја које се укрштају у празним
ходницима напуштених хотела на Брезовици, али и ван ње. Хотел Нарцис је далеко
најупадљивији пример оваквог стања. Са својим импозантним централним блоком и
два нагнута крила која подсећају на ски стазе, хотел Нарцис је и даље незаобилазна
знаменитост каква је била 1973. године, када је први пут отворио своја врата
југословенским скијашима. Међутим, за разлику од углађеног имиџа који је некада
имао хотел Нарцис, данас је његов екстеријер запуштен, а његов иконски знак у
рушевинама.

Традиционална архитектура – куће - начин градње

Начин изградње кућа, па и самих насеља у многоме је зависио од положаја жупе,

терена, услова живота, као и материјала који је у то време био доступан. О томе како
се градило сазнајемо на основу остатака грађевина које су преживеле сурову
планинску климу, или су поштеђене рушења од стране власника, односно наследника.
Живело се у заједници, па су се градиле просторне куће које су се својим каменим
зидовима ослањале на суседне куће. Тако збијена
насеља било је лакше одбранити од честих упада
Турака и Албанаца.
Најчешћи тип куће била је двоспратна кућа са
варијантама подужних тремова и чардака. Материјал
се узимао из природе.Некада се користио се ћерпич,
а касније су куће грађене каменом у потпуности.Као
кровни покривач користила се слама.
С обзиром на то да се становништво претежно бавило
сточарством и земљорадњом, градиле су се додатне
помоћне ''куће'' које су биле у скопу скромног
дворишта.То су тзв. штале/стаје у којима се чувала и
хранила стока, а биле су изграђене углавном од
дрвета и сламе.
Сл. 3.1. Улазна врата старе породичне куће, Штрпце
 Сл. 3.3. Стара библиотека на тргу у
Штрпцу
Сл.3.2. Кућа породице Спасић, Врбештица

Сл. 3.4. Попова кућа (стара око 100 година)

Сл. 3.5.Сеоска кућа у Вичи

Кућа породице Милковић у Севцу
Изграђена је 1933. године. Кућа је двоспратна.Главна просторија на првом спрату
садржавала је најосновније кућне елементе, са огњиштем на средини. Поред главне
собе, налази се мања соба, која је служила као остава. Кућа је зидана од камена.
Конструкција крова је била од буковог дрвета, а кров је био четвороводни и био је
покривен раженом сламом.

Сл. 3.6. 3.7. и 3.8. Кућа породице Милковић, Севце, данашњи изглед
Плевња
Плевња се најчешће гради као самостални објекат који се користи као штала и простор
за чување и складиштење сена и других житарица. У приземљу је штала за смештај
стоке, а на спрату простор за чување сена. За изградњу плевњи се углавном користио
материјал који је био лако доступан и издржљив. Углавном су то комбинације камена,
дрвета и ћерамиде као кровног покривача. Приземни зидови изграђени су од камена
док се за спратну конструкцију примењује лакша конструкција (дрво). Претеча
ћерамиде била је слама али и камене плоче, међутим због тешког набављања доброг
квалитетног камена где се на неким местима морало ићи и до 15-20 километара
пешке по неприступачном планинском терену, више се користила слама. За дрвену
конструкцију најчешће и кад су околности то дозвољавале користила се дубова грађа
јер је, трајнија и није подложна црвоточини као што су букова или борова грађа.
Плевње су углавном у приземљу укопане што дубље у земљу због изолације и
задржавање топлоте. Код зидања каменом користила се мешавина земље и воде тј.
блата.
Примери плевњи у Врбештици:

Сл.3.9.

Сл. 3.10.
Воденице
Терен богат водом и брзим рекама омогућио је рану појаву воденица као привредних
објеката у оквиру сеоских насеља.
Разликујемо два типа воденица и то: са једним каменом и воденицу са два камена
точка. Воденице су објекти са једном просторијом и све се углавном правило од
камена и дрвета. Од дрвета се правила цела конструкција за покретање млина.
Сировине које су се углавном користиле за млевење биле су пшеница и кукуруз.
Конструкција се састојала од доњег дела, кроз који пролази вода и дрвена
конструкција за покретање млина и горњег дела где је воденица са млиновима.
Зидна конструкција је углавном била од камена, док се за кровни покривач користио
ломљени камен у облику плоча или ражена слама.
У Сиринићкој жупи, скоро је свако село имало бар по једну воденицу, међутим
издвајају се села Готовуша и Севце где су постојале групације воденица.
У Готовуши воденице су се налазиле у горњем делу села у махали званој Цикини, на
Готовушкој реци.
У Севцу воденице су биле лоциране на реци Лепенац, која има веома јак водени ток.

Сл.3.11.Воденица Узуновића, зидана од

камена, спада у тип воденице са једним
каменом. Користила је водену енергију
потока. Кров је прекривен каменим
плочама.

Сл. 3.12.Воденице изнад Готовуше, 1944.

год.
Планински дом ''Стојкова кућа''
Стојкова кућа једна од ретких грађевина која одолева времену и многе подсећа на
почетке скијања. У почетку је то била мала колиба која је служила за смештај рудара из
оближњег рудника. Након Другог светског рата колиба постаје ловачки дом. Кућа је
саграђена од камена и данашњи изглед кућа добија 1962. године. Кућа данас није у
употреби и налази се у власништву ''Скијалишта Србије''.

Сл.3.13. Стојкова кућа, данашњи изглед

Ко је био чика Стојко?

Чика Стојко је био врло занимљив и свестран човек, пореклом из оближњег села-
Готовуше. Свирао је виолину, говорио неколико језика. Може се рећи да је управо он
један од зачетника туризма на Брезовици у периоду од 1941-1944 године.

сл. 3.14. и 3.15. изградња куће, година непозната

 Закључак

Село је један мозаик састављен од делова светлости, љубави и историје, стваран

годинама и повезан једино вољом и жељом за опстанак.
Вековима уназад становништво Сиринићке жупе бори се да сачува своје природно
богатство, а заједно са њиме и архитектонске вредности. На основу наведених
података долазимо до закључка да живот на овим просторима непрекидно тече више
од једног миленијума. Градило се у скаду са климатским и економским условима, а све
оно што је остало сада је део дуге и непроцењиве традиције.
 Литература

1. Општина Штрпце – Сиринићка жупа – Одлике природне средине – САНУ – Географски

институт ''Јован Цвијић'', Београд 1990.
2. http://www.spomenikdatabase.org/
3. https://www.blagofund.org/Archives/SirinickaZupa/
4. https://nardus.mpn.gov.rs/

Извор фотографија:
5. Лична архива
6. http://www.spomenikdatabase.org/
7. https://www.blagofund.org/Archives/SirinickaZupa/

У прикупљању информација користила сам и видео:

8. https://youtu.be/VdInu3Bcuog

*Скице су ауторске