PRVI KOLOKVIJUM – HISTOLOGIJA

Histologija je naučna disciplina se bavi proučavanjem tkiva (grč. histo, tkivo + logos, proučavati). Sinonim za histologiju je i
mikroskopska anatomija, jer se bavi rasporedom tkiva u organizmu i njihovim uklapanjem u organe.
U sastav histologije ulaze citologija, histologija tkiva i histologija organa. Tkiva su izgrađena od ćelija i ekstracelularnog ili
vanćelijskog matriksa kojeg te ćelije produkuju i sekretuju, takođe on pruža mehaničku potporu ćelijama, doprema do njih
hranljive materije, a odnosi kataboličke i sekretorne produkte.
Histologija je neophodna za proučavanje patološke anatomije, jer je dobro poznavanje normalne - histološke građe preduslov za
uočavanje patoloških promena koje se u njima javljaju.
Histoloski preparat je tanko isečen (debljine oko 5 mikro m) i obojen deo tkiva ili organa koji se posmatra pod svetlosnim
mikroskopom. Histološki preparat ima predmetno staklo, na kojem je tanko isečen i obojen deo tkiva pokriven manjim i tanjim
pokrovnim stakalcem. Pokrovno stakalce lepi se kanada balsamom za predmetno staklo na kojem je tkivni presek. Da bi se tkivni
isečak posmatrao pod svetlosnim mikroskopom, potrebno je da bude tako pripremljen da tkivo zadrži približno istu građu koju je
imalo u organizmu. Isečak (tkiva ili organa se uzima sa živih bića (ljudi ili životinja) tokom hirurške intervencije, kada se zove
biopsija, ili sa leša, kada se zove nekropsija. Isečak je velicine 0,5-2 cm, pri čemu se vodi računa da prilikom uzimanja ne dođe do
oštećenja (maceracije) tkiva. Poseban tip biopsijske procedure nazvan tehnika smrznutih rezova (ex tempore) je specifična po
tome što omogućava brzu histopatološku dijagnozu izmijenjenog tkiva tokom operativne procedure. Za vreme ove procedure,
hirurg uzima uzorak, šalje ga u histopatološku laboratoriju, gde se uzorak smrzava, seče na mikrotomu i boji. Procedura
uključujući i mikroskopsku analizu histopatologa traje nekoliko minuta. Od tako dobijenog nalaza zavisi i završetak hirurške
intervencije. Ukoliko je nalaz prognostički loš (npr. maligni tumor) vrši se radikalnija hirurška intervencija.
Procedura pripreme tkiva obuhvata: fiksaciju, dehidrataciju, prosvetljavanje, impregnaciju, kalupljenje, sečenje, montiranje na
predmetno staklo, deparafinaciju, hidrataciju, bojenje i pokrivanje pokrovnim stakalcem.
Fiksacija za posmatranje preparata svetlosnim mikroskopom se najčešće vrši hemijskim putem, u 4% rastvoru neutralnog
puferizovanog formaldehida (formalina), u trajanju od 24 h, pri čemu je količina fiksativa 10 puta veća od veličine tkivnog
uzorka. Fiksaciom se sprečava autoliza tkiva, odnosno autodigestija koja bi nastala delovanjem različitih enzima(aminopeptidaza,
karboksipeptidaza, proteinaza i dr.). Na taj način, fiksativ stabilizuje strukturne proteine ćelije, doprinosi očuvanju veličine i
morfologije ćelija, održava lokalizaciju hemijskih supstanci u ćeliji i sprečava rast mikroorganizama. Mogu se još koristiti Buenov
fiksativ (fiksativ sa pikrinskom kiselinom) ili postupak intravenske perfuzije. Hemijske reakcije za vreme fiksacije su složene i nisu
dobro proučene, ali se smatra da formaldehid i Buenov fiksativ reaguju sa NH2 grupama tkivnih proteina i unakrsno ih povezuju,
održavajući na taj način izgled tkiva sličan prirodnom.
Posle fiksacije, tkivo se ispira vodom, a potom se vrši dehidratacija (oduzimanje vode) tkivnog isečka, koji se uranja u alkohole
uzlazne koncetracije (70%, 96% i 100%), pri čemu u svakom boravi po 24 h.
Prosvetljavanje je postupak pri kojem se tkivo prožima, najčešće hloroformom, pri čemu dolazi do porasta njegove providnosti,
uz istovremeno omogućavanje sredstvu za impregnaciju da prodre do svih struktura isečka kako bi nastupila faza impregnacije.
Sredstvo koje se najčešće koristi za natapanje tkiva je ksilol i on je taj koji čini tkivo prozirnim. Impregnacija (prozimanje) je
proces prozimanja tkiva supstancom koja tkivnom isečku daje čvrstinu, čineći ga pogodnim za sečenje. Ovaj proces se odvija u
termostatu, na temperaturi od 60 °C i traje 24 - 48 h. Tkivo sa parafinom se sipa u male posude, na sobnoj temperaturi, u kojima
se parafin brzo ohladi i postaje čvrst formira se parafinski kalup. Kalup se potom seče mikrotomom, pri čemu se dobijaju tanki
preseci debljine oko 5 mikro m. Da bi se presek obojio, najčešće bojama koje su rastvorljive u vodi, potrebno je iz njega
odstraniti parafin procesom deparafinacije (u termostatu i ksilolu) i vratiti mu vodu rehidratacijom, u silaznim koncentracijama
alkohola (100%, 96% i 70%), ali u znatno kraćem roku (po 15 min). Proces pripreme histološkog preparata može se odvijati i
automatskim postupkom, u autotehnikonu, koji za sve procedure traje za sve procedure traje jedan dan. 
Boje koje se koriste za vizuelizaciju različitih komponenti ćelija i tkiva mogu da se svrstaju u tri kategorije:
1. boje koje diferenciraju kisele od baznih komponenti ćelije (npr. bojenje hematoksilinom i eozinom, H&E);
2. specijalne boje koje diferenciraju vlaknaste kompo nente ekstracelularnog matriksa (npr. bojenje elastičnih vlakana
orceinom);
3. soli metala koje se talože u tkivu, formirajući u njemu metalne depozite (npr. bojenje solima srebra).
U histologiji se najčešće koristi bojenje hematoksilinom i eozinom (H&E).
Hematoksilin je baza koja pretežno boji kisele sastojke ćelije u plavo. Pošto većinu kiselih sastojaka u ćeliji čine
deoksiribonukleinska (DNK) i ribonukleinska (RNK) kiselina, nukleus, kao i delovi citoplazme bogati ribozomima, boje se plavo, pa
se nazivaju bazofilnim sastojcima ćelije. Eozin je kiselina koja boji bazne sastojke citoplazme ćelije ružičasto; ovi sastojci ćelije
nazi vaju se eozinofilnim.
U imunohistohemijskim metodama (IHH) koriste se antitela protiv različitih antigena. Vezivanjem antitela za obojeni reagens -
hromogen, uz pomoć brojnih reakcija identifikuje se odgovarajuća ćelija. 
Postoje dve metode obeležavanja antitela – direktne i indirektne, pa se i IHH metode dele na direktne i indirektne.
Kod direktnih IHH metoda, antitelo protiv određenog makromolekula obeleženo je fluorescentnom bojom. Njegovim vezivanjem
za antigen (tkivni makromolekul), nastaje vidljivi kompleks antigenantitelo.
Kod indirektnih kompleksnih IHH metoda, kojih ima veliki broj, u zavisnosti od načina obeležavanja sekundarnog antitela, postiže
se veća senzitivnost, jer se veliki broj obeleženih antitela vezuje za primarno antitelo.
Za vizuelizaciju reakcije antigen antitelo, tj. mesta gde se nalazi antigen u ćeliji/tkivu koriste se različiti hromogeni sa kojima
enzimi vezani za sekundarno antitelo stupaju u kontakt i stvaraju obojene precipirate. Od hromogena najčešće se koriste 3,3’ -
diamino benzidin (DAB) koji daje mrku boju na mestu reakcije ili 3 - amino 9 - etil karbaziol (AEC) koji daje crvenu boju na mestu
reakcije. Za fluorescentni mikroskop koriste se fluorescentne boje za obeležavanje sekundarnog antitela, među kojima su
najpoznatije fluorescein - izotiocijanat, FITC i texas red.
Antigeni koje možemo dokazati u ćelijama i tkivima upotrebom IHH tehnika mogu biti: 
1. enzimi (npr. neuron specifična enolaza – NSE; neuralna azotoksid sintaza – nNOS; tirozin hidroksilaza); 
2.markeri ekstracelularnog matriksa (npr. kolagen, laminin, fibronektin); 
3. receptori (npr. estrogenski i progesteronski); 
4. citoskelet (npr. intermedijarni filamenti kao što su citokeratini ili proteini neuro filamenata); 
5. citokini i faktori rasta (npr. interleukin1β, TNFα, vaskularni endotelni faktor rasta VEGF)
6. infektivni agensi (npr. humani Papiloma virusi, virus HIVa); 
7. hormoni i neuropeptidi i mnogi drugi antigeni.
Najvažniji markeri epitelnih ćelija su citokeratini i epitelni membranski antigen. Endotelne ćelije, kao poseban tip epitela,
eksprimiraju i mnoge specifične endotelne markere, kao što su CD34, CD31, Fon Vilebrandov (Von Willebrand) faktor i drugi.
Najvažniji marker fibroblasta je vimentin. U glatkim mišićnim ćelijama eksprimiraju se α-glatko mišićni aktin i dezmin, a u
poprečnoprugastim mišićno specifičan aktin i dezmin, pored mnogih drugih molekula.
Među panneuronskim markerima ističu se NSE, sinaptofizin i PGP9,5 (proteinski genski produkt 9.5).
Treba istaći i tzv. dvostruko imunohistohemijsko bojenje, pa čak i trostruko,koje se naročito koristi u fluorescentnoj mikroskopiji,
kada na istom tkivnom isečku možemo da obeležimo dve, odnosno tri različite strukture/makromolekula. Ovakav način IHH
bojenja omogućava npr. da uočimo kolokalizaciju hormona i neuropeptida, ukoliko postoji, kao i da bolje sagledamo međusobne
odnose različitih tkivnih struktura.
SVJETLOSNI MIKROSKOP:
1.OPTIČKI DJELOVI: kondenzor, objektivi, okulari
2.MEHANIČKI DJELOVI: sve osim optičkih djelova
Digitalne ,,imidžing‘‘ tehnike – koristi se kompjuterska tehnologija, mikroskop je umrežen sa CCD video – kamerom i povezan sa
kompjuterom i monitorom.
Autoradiografija – koristi se neki radioaktivni izotop radi istraživanja (3H – tricijum); omogućava posmatranje lanaca
aminokiselina.
Hibridizacija in situ (ISH) – koristi sekvence DNK ili RNK koje se komplementarnošću vežu za DNK ili RNK i tako ispituje fiziološki
genom, virusni, mutacije, tumore (dijagnostika na molekularnom nivou).
Fluorescentna hibridizacija in situ (FISH) – omogućava analizu hromozoma sa ciljem otkrivanja konstitucionalnih ili stečenih
abnormalnosti kod mnogih malignih bolesti.
Polarizaciona mikroskopija – koriste se specijalni polarizovani filteri (polaroid), jasno se uočavaju tkivne strukture koje imaju
pravilnu molekularnu organizaciju.
Fluorescentna mikroskopija – koristi se jak izvor svjetlosti (UV lampa), često se koristi za posmatranje preparata obojenih IHH
metodama.
Fazno – kontrastna mikroskopija – koristi se za posmatranje neobojenih preparata na kojima su žive ćelije u kulturi.
Invertna mikroskopija – obrnut raspored optičkih djelova (izvori svjetlosti iznad, a objektivi ispod predmetnog stočića.
Konfokalna mikroskopija – koristi laser za ispitivanje preparata
Elektronska mikroskopija – postoje dva osnovna tipa: transmisioni i skening
1. Transmisiona elektronska mikroskopija
Kod TEM se elektronski snop fokusira na tkivni isečak uz pomoć elektromagneta da bi se propušteni elektroni fokusirali pomoću
dodatnih elektromagneta („elektroma gnetnih sočiva”) i usmerili na fluorescentni ekran. Čitava kolona kroz koju se sprovodi
snop elektrona i u kojoj je preparat nalazi se pod pritiskom.
Standardni koraci pri obradi tkiva za posmatranje pod elektronskim mikroskopom slični su onima kod svetlosne mikroskopije.
Međutim, s obzirom na visoku rezoluciju TEM, isečci moraju biti veoma tanki (60–90 nm) i čvrsti (ukalupljeni u epoksi ili araldit-
smole), a za bojenje tkiva ne koriste se hidrosolubilne boje već soli teških metala (uranilacetat i olovocitrat).
Pri fiksaciji tkiva za SEM, standardno se primenjuje dvostruka fiksacija, prvo 1,5–4% rastvorom glutaraldehi da (radi stabilizacije
proteina), a zatim 1–2% rastvorom osmijumtetroksida (radi očuvanja lipida). Glutaraldehid stabilizuje proteine unakrsnom
reakcijom aminogrupe lizina sa drugim aminokiselinama, pri čemu se formiraju piridinski intermedijeri i čvrsto unakrsno
povezuju proteini.
2. Skening elektronska mikroskopija
Pomoću SEM posmatraju se i analiziraju površine preparata. Elektronski snop se pomera po čitavoj površini preparata
(skeniranje), pa se dobija trodimenzionalna slika posmatranog preparata.
Preparati se pripremaju na poseban način. Biološki uzorci se fiksiraju u glutaraldehidu, a potom u osmijum tetroksidu da bi se
tkivo impregnisalo sa teškim metalima i učinilo sprovodljivim. Nakon dehidratacije i sušenja, uzorci se pričvršćuju na
aliminijumski stub, a površina uzorka se pokriva tankim slojem teških metala (kao što su zlato i paladijum), čime se i na površini
stvara sprovodni sloj. Na taj način se dobija dobar signal sekundarnih elektrona nastalih bombardovanjem površine preparata
elektronskim snopom. Tako dobijeni skenirani elektroni se prihvataju pomoću detektora, što dalje omogućava dobi janje slike na
monitoru.
SEM visoke rezolucije omogućava dobijanje frakturisanih unutrašnjih površina ćelije, s ciljem njihovog proučavanja u tri
dimenzije.
Postoji i skenirajući tunel EM pomoću kojeg se mogu videti i strukture u ćeliji veličine molekula.
ĆELIJSKA KULTURA
Ćelijska kultura je vodeća metoda koja se koristi u molekulskoj biologiji, pružajući odlične modele za proučavanje funkcije ćelija (metabolizam,
starenje ćelija), efekata lekova i toksičnih jedinjenja na ćelije, kancerogenezeisl.Ćelijska,ilitkivnakulturapodrazumeva da se ćelije ili tkiva živog
organizma izoluju i prebacuju u veštačke uslove. Ćelije mogu biti direktno uzete iz tkiva i dezintegrisane enzimima ili mehaničkim sredstvima
(pre kultivacije), ili mogu biti izdvojene iz već postojeće ćelijske linije. Za uspešno kultivisanje ćelijskih kultura u veštačkim uslovima (in vitro),
neophodno je obezbediti odgovarajuću podlogu, medijume (bogate, između ostalog, faktorima rasta), temperaturu, pH sredinu i vlažnost.
Kulture se uzgajaju u staklenim posudama (flaskovima, ukojima su podloga i medijum), u termostatu. Neophodno je svakodnevno presejavanje
kultura, u kojima ćelije formiraju kolonije, koje se kontinuirano posmatraju pod invertnim mikroskopom uz analiziranje njihovih morfoloških
karakteristika.
Ćelijske kulture se koriste u razvoju lekova, vakcina i terapijskih proteina. Naročito se pridaje klinički značaj uzgajanju kultura matičnih ćelija,
čijom se indukovanom diferencijacijom mogu dobiti željene fenotipske forme ćelija koje se mogu koristiti u svrhu terapije matičnim ćelijama.

REAGENS/ VRSTA BOJENJA REZULTAT BOJENJA

Hematoksilin nukleus, kiseli regioni citoplazme, matriks hrskavice
Eozin bazni regioni citoplazme, kolagena vlakna
Trihromsko bojenje po Masonu (Masson) nukleusi
mišići, keratin, citoplazma
mucini, kolagen
Orcein elastična vlakna
Soli srebra retikularna vlakna
Metoda po Goldžiju (Golgy) i Kahalu (Cahal) nervna vlakna (aksoni i dendriti)
Hromafino bojenje (za adrenalin) (hromna kiselina ili hromafine ćelije u meduli nadbubrežne žlezde
kalijum-dihromat)
PAS glikogen i molekuli bogati ugljenim hidratima
Bojenje po Mej Grinvald- Gimzi (May Grunvald- Giemsa) eritrociti, eozinofilne granule
ili Rajtu (Wright) citoplazma monocita i limfocita; bazofilne granule
Bojenje aldehid-fuksinom po Gomoriju (Gomori) elastična vlakna i mucini (aldehid-fuksin)
(kontrastiranje sa oranž G-floksinom) kolagen (oranž-G)
mišići
Bojenje luksol fast plavo (luxol fast blue) i krezil- mijelin
violetom nukleusi i Nislova (Nissl) supstanca
Toluidin-plavo Plavičasto-ružičasto metahromatsko bojenje: granule mastocita i
sastojci ECM (npr. hrskavice)
Bojenje polutankih isečaka za svetlosnu mikroskopiju, pre pripreme
ultratankih isečaka za elektronsku mikroskopiju

VRSTE TKIVA VRSTE ĆELIJA MARKERI

Epitelno tkivo Epitelne ćelije citokeratini, epitelni membranski antigen (EMA)
Vezivno tkivo Fibroblasti vimentin
Adipociti S – 100 protein
Makrofagi CD56, CD68
Ekstracelularni matriks kolagen 4, laminin, fibronektin
Mišićno tkivo Glatke mišićne ćelije α-glatkomišićni aktin, dezmin, teški lanac
glatkomišićnog miozina
Poprečnoprugaste mišićne ćelije mišićno-specifičan aktin, dezmin
Nervno tkivo Nervne ćelije Neuron – specifična enolaza (NSE), sinaptofizin, PGP
9.5, neurofilamentni protein (NF)
Švanove ćelije S – 100 protein
Ćelije glije kiseli fibrilarni glijani protein – GFAP

Epitelno tkivo – epiteli (gr. epi – iznad; thele – brada vica) su izrazito celularna, avaskularna tkiva sagrađena od jednog ili više
slojeva tesno priljubljenih i međućelijskim spojevima povezanih polarizovanih ćelija između kojih se nalazi minimalna količina
ekstracelu larnog matriksa i intersticijalne tečnosti.
Ispod epitelnih ćelija nalazi se tanki sloj ekstracelularnog matriksa, bazalna membrana, sa kojom su epitelne ćelije čvrsto
povezane. Ispod bazalne membrane nalazi se lamina propria, vezivno tkivo koje formira prstolike evaginacije koje se zovu papile
(lat. papilla- bradavica, kvržica). One povećavaju kontaktnu površinu između epitela i proprije. U subepitelnom vezivnom tkivu
(lamina proprija) nalaze se krvni sudovi koji ishranjuju epitel, i nervi, koji ga inervišu.
Epiteli pokrivaju spoljašnju površinu tela, unutrašnje zatvorene šupljine i tubuse koji komuniciraju sa spoljašnjom površinom,
kao što su digestivni, respiratorni i urogenitalni trakt. Takvom svojom graničnom pozicijom oni formiraju selektivne barijere na
granici između spoljašnje i unutrašnje površine organizma i učestvuju u svim vidovima razmene materije i energije između ovih
dveju sredina. Pored toga epiteli su specijalizovani i za druge uloge, kao što su apsorpcija, sekrecija, zaštita, kontrakcija,
lubrikacija i senzorna percepcija. Takođe formiraju sekretorne delove (parenhim) žlezda i njihove izvod ne kanale.
EPITELNO TKIVO
 Apikalni odeljak epitelne ćelije
Lateralni odeljak epitelne ćelije
Bazolateralni odeljak epitelne ćelije
Bazalni odeljak epitelne ćelije
Bazalna membrana
Epitelne ćelije su visokodiferencirane ćelije čija je karakteristična osobina polarizovanost, strukturna i funkcionalna
asimetričnost, koja se manifestuje različito organizovanim apikalnim, lateralnim i bazalnim odeljci ma ćelije. Neki epiteli imaju
diferenciran i bazolateralni odeljak. Polarizovanost igra ulogu u procesima apsorpcije (enterociti, nefrociti), sekrecije (endokrine
i egzokrine ćelije) i razmene materija (endotel kapilara, alveolarni epitel).
Primjeri pitanja na kolokvijumu:
unosi hranjive materije i jone;
enzimi, jonski kanali, pumpe i proteinski transporteri;
glikokaliks (zaštitni omotač bogat uh);
mukus (sekretorni produkt posle egzocitoze, formira omotač koji štiti
ćelije od mehaničkih i hemijskih trauma u dig.traktu ili uklanja štetne
strane čestice u resp.traktu;
stvara se na površini epitelnih ćelija kada se izlučeni hidrofilni mucini
hidratišu
modifikacije plazmameme: mikrovili (mikroresice), stereocilije, cilije i
flagele
mikroodeljci (putem njih se vrši transport različitih materija):
plazmalemalne vezikule (kaveole), klatrinske jamice i vezikule,
transendotelni kanali i fenestre -> učestvuju u procesima endocitoze,
transcitoze i egzocitoze.
tu se nalaze međućelijski spojevi koji omogućavaju održavanje
strukturnog integriteta epitela
Na+/K- - ATP-aza (marker za ovaj region);
specifični receptori za hormone i faktor rasta
njime su ćelije povezane sa bazalnom membranom;
ć.mem. najčešće relativno glatkih kontura i bez specifičnih oblika; u
određenim transportnim epitelima ona je naborana i formira bazalne
invaginacije -> povećava površinu ćelije angažovane u transportu vode i
elektrolita;
u pločastom slojevitom epitelu sa orožavanjem pružaju se bazalni
produžetci koji ulaze u vezivno tkivo, posjeduju na ovom dijelu i
hemidezmozome i fokalne adhezije, koje ih posredstvom integrina
povezuju sa bazalnom laminom.
fleksibilan, tanki sloj ekstracelularnog matriksa koji se nalazi ispod epitela i
odvaja ga od vezivnog tkiva (lamina propria). Nalazi se i oko mišićnih,
masnih i Švanovih ćelija, kada se naziva lamina externa. Na nekim
lokacijama (bubrežni korpuskul) bazalna lamina leži između dva sloja ćelija
i funkcioniše kao visokoselektivni
filter. Bazalna membrana igra ulogu u stabilizovanju kohezije između
epitelnih ćelija, ulogu selektivne barijere (sprečava prodor različitih
molekula i tumorskih ćelija), metaboličku ulogu, kao i ulogu u
diferencijaciji, migraciji i regeneraciji ćelija. Ova kompleksna struktura
sastoji se od dva embrionalno i strukturno različita dela, koja se zovu
bazalna lamina i retikularna lamina
Bazalna lamina se po svojoj strukturnoj organizaciji deli na dva podsloja.
Podsloj neposredno ispod epitelnih ćelija je elektronski svetao, homogen i
zove se lamina lucida (rara). U ovom podsloju se nalaze transmembranski
adhezivni proteini – integrini i ekstracelularni glikoproteini – laminin i
enaktin (nidogen). Ispod ovog podsloja je drugi podsloj, približno iste
debljine (ili nešto deblji), tamniji, elektronogušći sloj, lamina densa.
Trodimenzionalnu strukturu ovog podsloja najvećim delom formira
kolagen tipa IV, a zatim glikoprotein perlekan i glikoprotein fibronektin.
Sve komponente bazalne lamine su sekretorni produkt epitelnih ćelija.
Retikularna (fibroretikularna) lamina je mrežasti sloj varijabilne debljine
koji je sastavljen od kolagenih fibrila (kolagen tipa III i tipa VII). Graniči se
sa vezivnim tkivom koje se nalazi ispod bazalne membrane (lamina
proprija; kod kože dermis). Lamina densa i retikularna lanima su povezane
usidravajućim (sidrenim) nitima gra đenim od kolagena tipa VII. Ova
integracija je posebno važna u epidermisu, jer u nekim kožnim oboljenjima
(bulozna oboljenja) ove veze bivaju oštećene što dovodi do razdvajanja
epidermisa i dermisa.
Komponente retikularne lamine sekretuju fibroblasti subepitelnog
vezivnog tkiva (lamine proprije).
1. Nesenzitivni jonski kanali su:
a) Natrijumovi kanali
b) Kalcijumovi kanali
c) Kalijum cureći
d) Kanali za hloridne jone

2. Centriole su građene od:

a) Devet dubleta mikrotubula
b) Devet tripleta mikrotubila
c) Centralnog para i devet dubleta mikrotubula
d) Mreže usnopljenih tonofilamenata

3. Glavni markeri nervnih ćelija su : (više odgovora)

a) Dezmin
b) Citokeratin
c) Neuron specifična enolaza
d) Vimentin

4.Apokrinom sekrecijom sekret oslobađaju: (više odgovora)

a) Egzokrini pankreasa
b) Serozne pljuvačne žlijezde
c) Neke znojne žlijezde
d) Mliječne žlijezde
e) Uterusne žlijezde
f) Duodenalne žlijezde

5. Sve ćelije ljudskog organizma imaju diploidan broj hromozoma :

a) Tačno
b) Netačno

6. Pars fibrilaris jedarceta sadrži :

a) Lance rRNK
b) DNK
c) Mrežu fibrilarnih proteina
d) Subjedinica ribozoma

7. Acinusne žlijezde su: (više odgovora)

a) Duodenalne žlijezde
b) Egzokrini pankreas
c) Serozne pljuvačne žlijezde
d) Uterusne žlijezde
e) Mliječne žlijezde
f) Apokrine znojne žlijezde

8. Neuroepitel se nalazi u:
a) Bubregu
b) Hipofizi
c) Retini oka
d) Kori velikog mozga

9. Mehanički djelovi mikroskopa su: (više odgovora)

a) Objektivi
b) Kondenzor
c) Zavrtanj za pomijeranje preparata
d) Okular
e) Predmetni stočić
f) Zavrtanj za izoštravanje slike

10. Hemidezmozomi su smješteni u: (više odgovora)

a) Ćelijskoj citoplazmi
b) Lateralnom odjeljku ćelijske membrane
c) Bazolateralnom odjeljku ćelijske membrane
d) Apikalnom odjeljku ćelijske membrane
e) Bazalnom odjeljku ćelijske membrane
11. Sa unutrašnje strane ćelijske membrane okludentni spojevi vezuju : (više odgovora)
a) Nukleus
b) Mikrotubule
c) Miotubule
d) Aktinske filamente
e) Intermedijarne filamente

12. Mioepitelne ćelije posjeduju:

a) Dezminske filamente
b) Glijalne filamente
c) Vimentinske filamente
d) Keratinske filamente

13. Aktivnim transportom kroz ćelijsku membranu se transportuju: (više odgovora)

a) Alkohol
b) Glukoza
c) Aminokisjeline
d) Steroidni hormoni
e) Joni natrijuma i kalijuma

14. Jedra sintetski aktivnih ćelija su:

a) Heterohromatična
b) "ground glass" izgleda
c) Euhromatična
d) Hiperhromatičn

15. U osnovi mikrovila nalaze se:

a) Dezminski filamenti
b) Mikrotubuli
c) Keratinski filamenti
d) Aktinski filamenti
e) Miotubuli

16. Neuroepitel se nalazi u:

a) Akustičnom sistemu (Kortijev organ)
b) Kori velikog mozga
c) Hipofizi
d) Bubregu

17. Sve komponente bazalne lamine su sekretorni produkti:

a) Epitelnih ćelija
b) Mastocita
c) Fibroblasta
d) Leukocita

18. Transportni proteini prema položaju u ćelijskoj membrani spadaju u:

a) Proteine glikokaliksa
b) Integralne proteine
c) Periferne proteine
d) Proteine vezane za lipide

19. Fagolizozom nastaje spajanjem:

a) Fagozoma sa sekundarnim lizozomom
b) Fagozoma sa tercijarnim lizozomom
c) Fagozoma sa primarnim lizozomom
d) Fagozoma sa Goldzijevim aparatom

20. Glavni marker ćelija mazenhimalnog porijekla je:

a) Dezmin
b) Vimentin
c) Nestin
d) Laminin

21. Glavni markeri ćelijske diferencijacije (porijekla) su:

 a) Mikrotubuli
b) Mikrofilamenti
c) Intermedijarni filamenti
d) Aktinski filamenti

22. U nepokretne specijalizacije ćelijskw membrane ubrajaju se: (više odgovora)

a) Mikrovili
b) Stereocilije
c) Kinocilije
d) Flagele
e) Bazalni produžeci

23. Glavni markeri nervnih ćelija su : (više odgovora)

a) Sinaptofizin
b) Dezmin
c) Citokeratin
d) Vimentin
e) Neuron specifična enolaza

24. Hematoksilinom se boje: (više odgovora)

a) Ribozomi
b) Citoskelet
c) Mitohondrije
d) Agranulirani endoplazmatski retikulum
e) Jedro
f) d. Granulirani endoplazmatski retikulum

25. U intermitotike se ubrajaju: (više odgovora)

a) Heparociti
b) Neuroni
c) Fibroblasti
d) Epitelne ćelije
e) Hematopoezne...
f) d. Srčane mišićne ćelije

26. Da bi se omogućilo prodiranje boje u tkivo, nakon deparafinizacije neophodno je sprovesti:

a) Fiksaciju
b) Dehidrataciju
c) Prosvjetljavanje
d) Rehidrataciju
e) Impregnaciju

27. Procedura pripreme histološkog preparata obuhvata: (više odgovora)

a) Preosvjetljavanje u ksilolu
b) Dehidrataciju u alkoholu
c) Fiksaciju u fizioloskom rastvoru
d) Impregnaciju ksilolom
e) Kalupljenje u parafinu

28. U zonuli adherens kadherini na citoplazmatskoj strani vezuju (Izaberite jedan ili više odgovora):
a) nukleus
b) intermedijarne filamente
c) aktinske filamente
d) mikrotubule
e) miotubule

29. Transportni proteini se dijele na (Izaberite jedan ili vise odgovora):

a) proteine nosače
b) jonske kanale
c) jonske pumpe
d) enzime
e) transkripcione faktore

30. Kasni endozom: (Izaberite jedan ili više odgovora):

 a) sadrži kisele hidrolaze
b) je membranska organela
c) se fuzioniše sa Goldžijevim aparatom
d) se spaja sa primarnim lizozomom

31. Prosti kockasti epitel oblate (Izaberite jedan ili više odgovora):
a) larinks
b) tireoidne folikule
c) tjelesne šupljine
d) sluznicu tankog crijeva
e) izvodne kanale pljuvačnih žlijezda

32. Najčešće upotrebljavano sredstvo za kalupljenje tkiva je: (Izaberite jedan ili više odgovora):
a) 4% rastvor glutaraldehida
b) ksilol
c) parafin
d) Canada balzam
e) 2% rastvor osmijum-tetroksida

33. Mioepitelne ćelije posjeduju:

a) glijalne filamente
b) keratinske filamente
c) dezminske filamente
d) vimentinske filamente

34. Apikalni odjeljak ćelije posjeduje (Izaberite jedan ili više odgovora):
a) fokalne athezije
b) glikokaliks
c) jonske kanale
d) receptore za insulin i faktore rasta
e) Na/K ATPazu

35. Glavni marker adipocita je (Izaberite jedan ili više odgovora):

a) citokeratin
b) sinaptofizin
c) alfa-glatkomišićni aktin
d) S-100 protein
e) dezmin

36. U sastav kinocilija ulaze:

a) dezminski filamenti
b) keratinski filamenti
c) miotubuli
d) mikrotubuli
e) aktinski filamenti

37. Kinocilije su karakteristika:

a) urotela
b) enterocita
c) nefrocita
d) slusnih senzornih ćelija
e) epitela respiratornog tipa

38. Pars amorpha jedarceta sadrži:

a) mrežu fibrilarnih proteina
b) subjedinice ribozoma
c) lance rRNK
d) DNK

39. Glavne funkcije granuliranog endoplazmatskog retikuluma su (Izaberite jedan ili više odgovora):
a) sinteza integralnih membranskih proteina
b) deponovanje jona kalcijuma.
c) sinteza steroidnih hormona
d) sinteza proteina koji će biti izlučeni iz celje
e) sinteza proteina koji ulaze u sastav membranskih organela
40. Glavne funkcije agranuliranog endoplazmatskog retikuluma su (Izaberite jedan ili više odgovora):
a) sinteza proteina koji će biti izlučeni iz ćelije
b) sinteza proteina koji ulaze u sastav membranskih organela
c) sinteza steroidnih hormona
d) deponovanje jona kalcijuma
e) sinteza integralnih membranskih proteina

41. Na obim difuzije kroz ćelijsku membranu utiču (Izaberite jedan ili više odgovora):
a) temperatura
b) koncentracija ATP-a u ćeliji
c) gradijent hidrostatskog pritiska
d) koncentracioni gradjent
e) koeficijent propustljivosti

42. Ćelije ljudskog organizma su prokariotske.

a) Tačno
b) Netačno

43. Neuroepitel se nalazi u:

a) hipofizi
b) bubregu
c) olfaktornom epitelu
d) kori velikog mozga

44. Acinusne žlijezde su (Izaberite jedan ili više odgovora):

a) duodenalne žlijezde
b) uterusne žlijezde
c) mliječne zlijezde
d) apokrine znojne žlijezde
e) serozne pljuvačne žlijezde
f) egzokrini pankreas

45. Sve komponente retikularne lamine su sekretorni produkt

a) fibroblasta
b) mastocita
c) epitelnih celija
d) leukocita