Miroslav Krleža

Goya
Prijepis Krležina rukopisa „Goya“ (NSK)*

Kod kraljevskog stola u Madridu. Zlatnouokvirena ogledala, slike kraljeva i kraljica i

brokat, svila, srebro, svetnjaci, sagovi. Iz pokrajnjih dvorana glazba i smijeh. Kod stola
Goya sa dve maske. Goya je starac iznad šezdeset godina, epikurejska pojava, sipljiv
i naprasito ugojen, tako da mu se salo sleglo u mastan podbradak i podočnjake. Goya
je pijan i neprekidno dalje natače vino i pije, seče pečenje i jede, a opet sve to zaliva
vinom. U tome da Goya toliko loče i ždere imade nečeg teškog i tužnog. Maske su crno
zakrinkane. Glasovi mladića.
Goya: Dođe tako očajna jedna noć i čovek sve to više ne može da podnese. Sve izgleda
tako neizrecivo gnjilo, magleno, pijano! Gadno! I glupo! Da! Najposle i glupo! Deco!
Ne vonja li ovde vama po paklu? Što? Po nagasloj lojanici u grobu? Meni su večeras
ovde svi kod ovog stola izgledali kao gorile sa krvavim gubicama. Ta njihova
kudeljasta kosa, caklene oči, ti njihovi razbiti glasovi, sve se to slegne u mozgu na hip
i čovek duboko posumnja u to je li to sve kod nas pravi i puni život? Nije li to sve deco
ipak ludnica? Duboka neka mrtvački sablasna ludnica, što će nas jednoga dana zgaziti,
preći preko svega, požderati sve to kao da svega nikada ni bilo nije? Eto, ja već
četrdeset i sedam godina hodam po tim madridskim ulicama i po tome prokletome
dvoru i sve mi se to naprosto samo zato ne pričinja ludnicom, jer već četrdeset i sedam
godina svaki božji dan hodam tim istim ulicama i gledam te iste dvorane i jedem te iste
paštete i slušam te iste nakaze i bludnice i svinje! Eto, tu sam slušao ovog glupana
Karla Četvrtog, he-he, na toj istoj stolici kod ovoga stola, kako je molio litanije kada
je pala Bastilja! (Onda smo svako veče molili litanije za spas jakobinaca!) A što? Došli
su neki prostaci, generali, pijani Bonapartiste i tu se useknjivali u salvete, ostrugama
derali stolnjake, a sada opet sedi Ferdinand gde je sedeo Karlo Treći i ja gledam tog
slinavog Ferdinanda gde se bali od ženskih pogleda i pijem s njim, i kartam se, i sve je
uvek isto! Ali onda tako dođe da se više, deco, ne može! Zgadi čoveku sve to, oh, zgadi
se sve to! Sve je to dno! Dno!
Izađu dvoranom dva lakaja s mrtvačkim glavama kao skeleti i nose svetnjake. Goya se
tim kosturima nasmeje tiho, ali značajno i kaže za njima (…): Te proklete kosture, što
raznašaju svetla po dvoru, i te vreće kraljevske u hermelinima, sve će to đavo odneti
jedne noći. Trebalo bi naslikati ove bolesne žene pod jutro, kada se okna bojadišu
modro i kada se ulja i mirisi rastapaju u neko lojano blato, sve se rasprslo u žutu
zgnečenu žablju grimasu i ona ženska bedra, žene koje ubijaju plod, i mušketirska
mišićava stegna, i svilu, i glazbe, i bubnjeve, sve bi to trebalo zgusnuti u jednu sliku,
što bi planula kao vulkan. Kako? Kako? Kako bi to trebalo naslikati? Ah! Sve sam
zaboravio! Sve sam zaboravio! Ne sećam se više ničega! Do vraga sve!
Klonuo je, a onda natače i pije.
Prva maska: I ja mislim o tome meštre, kako bi sve trebalo neposredno pograbiti i
zadrti u sve to kao nožem. Gledam neki dan Njegovu Visost Vojvodu Alphonsa u vrtu
kod vodoskoka! Bilo je podne. Ribice su se zlatne leskale u vodi i sve je bilo tiho, a ja
sam crtao kaktuse i tamo me Njegova Visost nije primetila i mirno je dalje raskapala
kažiprstom po svome visokorođenome nosu. (Najposle što je na tome takva) Ali u onaj

*
Signatura: „A“ 755 – Francisco Jose de Goya Lucientes.

109
čas se sunce rasulo po prinčevoj glavi i meni se pričinilo da se sve to zbiva samo zato
da bi ovakav kneževski prostak i general u zlatu mogao da kopa svoj nos. Štoviše i
samo sunce svetli samo zato da posvetli princu kod plemenitoga mu posla! A sve ove
podlosti i laži, podmuklosti i mita, podvale, umorstva, skandali, rastopljeni značajevi
[sic], zgaženi životi, silovane žene, sve to nema nikakve druge svrhe nego da bi
Njegova Visost kopala nos nad svime u sunčano podne. I ja da mogu meštre, ja bi
naslikao jednu visoku crnu piramidu zla i gadosti, i požara, i nesreće, i vešala, i
streljanja, silnu jednu piramidu zločina i smrada, a na vrhu piramide zlatnu stolicu i
Njegovo Veličanstvo na njoj sa kažiprstom visokorođenome u nosu!
Svetiljka, čitanje osude, streljanje noćno!
Druga maska: Kada gledam te vukove i kameleone tu kod ovoga korita, ja se veselim
da će sve to jednoga dana umreti!
Goya: Nema to smisla veseliti se njihovoj smrti! Smrt će njihove glave poseći jednako
kao i naše! Što sam hteo da kažem? Život bi zapravo trebalo gledati kako se ukazuje u
svoj svojoj ranjivosti/spoljnosti, večeras kao i večno! To bi bilo pravo gledanje i pravo
saznavanje! A sve ovo drugo nema smisla! Što se tu može? Eto, ja pedeset godina
slušam te mozgove kako su pospani, i kako hrču, i kako loču, i piju, i kako se rađaju i
kolju, i samo se na hip jedan osovim od svega toga kao u snu, a onda opet padam natrag
u tminu. Kakvoga to smisla ima slikati sve to i slikati, i slikati, i slikati, i samo uvek i
večno slikati? Sve je to kobna neka trenutačnost, a onda opet laž i laž i laž! Ja se deco
davim u salu! Moja je krv gusta, usirena, loj mi je zamastio oči i uši, zalepio mozgovna
opna, cedi se na nosnice kao smola i sve je zabrtveno, zapušeno, i to ne traje samo
noćas, nego je tako bilo i prošlu noć, i predprošlu noć, i pred deset noći, i pred trideset
noći i godina, i to će tako biti i posle trideset godina! Koje čudo onda da čovek klone
pod teretom i da zapne, i da ne može dalje? Dosta je! Dosta je! Gadi mi se sve to, gadi
mi se sve to! Zraka! Zraka!
Prebacio je rukom nekoliko čaša i tanjira i klonuo na stol. Davi ga astma. Trga ga u
ušima. Stanka.
Goya: Sanjao sam prošlu noć da sam otputovao iz Madrida! U zrakoplovu! Bilo mi je
tako, kao da nisam bio ja nego neko drugi, i slušao sam svilu zrakoplova kako je šuštala
i mislio sam o tome kako mora da je užasno živeti dole na kraljevskom madridskom
dvoru! Madrid je ostao dole pod nama u blatu, rasvetleni dvor, maršali, domino, karte,
glazba, sve je to ostalo duboko dole i psi su lajali negde u tmini. Izletio sam u prostor
na moju poštenu reč, jednako tako realno kao što ovde sada sedim i govorim, nekamo
van u prostor između Oriona i Plejada! Vetar je pirkao i slobodno sam disao i tako sam
udario štapom po rupi/rubu sunaca. Kao po staklenoj čaši da je sve staklovina prsla i
rasula se u prostoru, da, udario sam, izletio sam, otputovao sam.
Dok je Goya govorio, zaplesale su kroz dvoranu mlade nasmejane žene, povukle sa
sobom oba mladića, tako da je Goya ostao sam. Glazba i ples iz pokrajne dvorane. Tek
iza stanke primeti Goya da on to sve govori sam sebi.
Goya: Dečurlija! He-he! Mlada zaljubljena dečurlija! Naravna stvar! Ko bi slušao
gluhog detinjastog starca na kraljevskome plesu? Gde je meni pamet?
Ustao je i zaputio se kao da će i on poći, ali se onda starački hirovito trgnuo, povratio
i opet seo natrag, natočio veliki kalež i iskapio ga. Stanka. Govorna provala gađenja.
To gađenje nije samo od utrobe. Ono je istodobno i živčano.
Goya: Ja si slaboumno utvaram da sam vepar, i kljovama da param i razdirem
materiju! Da! A u stvari ja nisam nikakav vepar nego obična utovljena svinja od stotinu
i ne znam koliko kila! Gadim se! Sam se sebi gadim! Gleda pijano u zrcalo i navlači
kožu na lice i pravi nakazne grimase. Fuj! Svinja! Ja sam lena svinja! Ja nemam volje,
nego sam se rasprsnuo kao ženetina i igram domino sa starim glumicama i markizama.
Ja sam plaćena dvorska luda, lakaj, ništarija! Ja nisam čovek! Jesam li ja moguće
čovek? Imam li ja karaktera? Kakvim ja to živim životom već punih četrdeset i sedam
godina? Ja spavam dvadeset sati na dan, a četiri sata pijem i jedem! Ja se tovim i
utapam u rođenom svom salu! Slušam ove generale, ova veličanstva i visočanstva i
visosti, kartam se i čeznem za samoćom i nemam snage da pljunem i da odem! Je li to
pošteno? Kako ja to izgledam? Ja bi trebalo da oderem ovu svoju masku sa lica, da se

110
okupam, da se očistim, ja sam star, ja neću više dugo – baš zato! Nema to sve smisla
nikakvoga! Našto te tužaljke babske? Udaviti se treba žderanjem! Udaviti se treba, to
je najbolja metoda! He-he! Jede i pije. Stanka. Tiho se smejušeći. Teče vino, kikoću
žene, sklapaju se oči. Treba zabrtviti uši, treba slušati krvotok u žilama kako tutnji i
daleku glazbu, cede se boje i tako izgleda da se može živeti! Može se stati van iz svega
toga u neke unutarnje duboke beskrajne prostore – to pleše dvor, Madrid – kralj –
kraljica – trebalo bi usnuti – Da! To je bilo jutros! U prvoj polurasveti dana (ja nisam
mogao da usnem od zujanja u uhu).
Dve figure čežnje to je ouvertira za exodusom.
Ples na kraljevskom dvoru u Madridu. Jedna od dvorana gdje je stajao kraljevski stol
za gozbu. Glazba iz daljine i smeh. Mnoga zrcala i zlatnouokvirena ogledala. Kod stola
Goya, sedi starac od šezdeset godina, pijan, natače vino i jede i pije. Epikurejska
figura, pijana, sipljiva. Gađenje.
[Goya]:1 Fuj! U ovome blatu biti tovljena svinja od stotinu i ne znam koliko kila, sa
salom debelim kao vepar, i kljovama, (odurno!), četrdeset punih godina spavati od
očaja i posle podne, i danju, i noću, i nositi dosadu toga čitavoga dvora u sebi, te odurne
soldateske, tih lupeža, ubojica, svinja! To je sve gadno. Biti večno daleko od svakoga,
žeđati za samoćom, a biti među ovim ženama arogantnim i plitkim! Slušati ove
gluposti! Igrati karte i danima odurno, sit, nažderan! Ja se utapam u vlastitome salu! A
zašto te tužaljke? Nema to sve smisla! Pije i jede. Pijan potpuno. Udaviti se treba!
Udaviti, he-he. Teče vino, kese se pijane žene, svetnjaci blistaju, pleše celi dvor. A
jutros, na prvoj rasveti dana, (bila je polutama, ja nisam mogao da spavam od trganja
u uhu) čuo sam bubnjeve! I onda muškete. To su mušketisali dole pod bedemom kod
kazamata. I večeras smrdi po lešinama. Čuju se bubnjevi pijani u daljini. Što je to? To
me opet trga u ušima! Boli me glava! Pije. He-he! To se meni ne pričinja! To su opet
bubnjevi! Opet streljaju! (A ovi plešu! Ovi plešu i smeju se!) Prođe sprovod teatralno,
un ballo in maschera. Moguće su bile maske s bakljama. Pojuri za njima. To je
sprovod. Opet nekoga pokapaju! Cevi, puščane cevi, trepere svetiljke, baklje. To su iste
maske! Ja sam pijan! Meni šumi u ušima! Ja ću poludeti! Mene davi ovo moje salo!
Pije! Tko? Ugledao je svoj zlatnouokvireni portret Njegova Veličanstva i poklonio se
duboko:
[Goya]: Pardon Veličanstvo! Nisam Vas odmah primetio! Što me tako gledate? Veli!
Što me tako gledate? Zar mislite da se ja Vas bojim? Ja se Vas ne bojim! Ja Vas
poznam! Itekako Vas dobro poznam! Ja znadem tko ste Vi! Ha-ha! Ja vrlo dobro
znadem tko ste Vi! He-he! Vi se hvatate za Vaš mač? Glupost! Vi niste valjda još hteli
da se pobijete sa mnom? Da me još probodete s tim Vašim mačem? Ha-ha! Kavalir!
Ovakav kavalir! Meni je uopšte ispod časti da uopšte govorim o Vama! Jer najposle ko
ste Vi? Što ste Vi? Vi ne biste znali niti jedan cvetak da precrtate sve/na svojoj tapeti
kao naučnik, da nema na Vama ovoga vašeg zlata! Vi ste marioneta! Vi ste slika!
Senka! Mi smo Vas ovamo u taj okvir stavili! Vas zapravo nema! Da ja Vas nisam
ovamo postavio, dao Vam u ruke ovaj Vaš mač, Vas ne bi ni bilo. Zar Vi mislite da biste
Vi tako veličanstveno izgledali? Vi ne biste postojali! Vi ste nitko i ništa! Izađite
ovamo van iz ovog zlatnog okvira, tu, ovamo van, da vidimo mi tu komediju, kako to
ona izgleda! Doista! Kako jadno! He-he! Vi mislite da se ja Vas bojim? Kako je sve to
bedno, neizrecivo bedno! Izađite, izađite, da vidite kako je to, ovde!
Izvukao je figuru kraljevu iz zlatnoukovirenoga portreta.
[Goya]: Ovaj ovde plašt, to smo vam metnuli iz slikarskih dekorativnih razloga, dajte
da skinemo to sve! I zube, i senku, i ordenje, i mač, sve to nije Vaše, nakaza, sve ste to
pokrali, sve je to tuđe perje, moja papigo! Sve ste to orobili! Sve je to krvavo…! A
ovakav goli, bolesni, ovakve nakaze, samo se kačite u okviru! A znate ko je Vas stvorio
Veličanstvo? Ja! Lično ja! I eto ako ushtednem, Vas više nema! Vi i niste čovek! Iz Vas
curi pilovina! Vi ste maneken, same pilovine. Probode ga nožem. Zar mislite da ja Vas

1
Ovdje i nadalje autor uglavnom nije zapisao imena lica koja govore.

111
ne vidim skroz? Zar ja Vas ne poznam mili moj? Zar Vi niste moj model? I ovakva
jedna lutka od pilovine, gospodin fikcija, znate li što ste snivali jutros?
– Što?
[Goya]: Glupost! Vi već dobro znate. Potpisali ste sedam smrtnih osuda! Sedam
smrtnih osuda! Vi velite da volite piti čokoladu! Volite glazbu! Volite slikare! Goyu!
Francisco Jose de Goya L. je Vaš dvorski slikar. Igrate domino! Ha-ha! Ali Francisco
Jose de Goya Lucientes Vas prezire i mrzi! Vi mu se gadite! Vaše su oči staklene ili ste
slepac, a Vas same sluge sprdaju! Vi ste papiga! I umesto ovog generalskog klobuka
Vama treba na glavu natući nečeg drugoga, nešto što Vama bolje pristaje, vampirska,
krvožderska maska.
Nabija mu na glavu masku nakaze. Iz zrcala izlazi Goya, isto takav. Ali! To je odurno,
ti si nakaza da učiniš od njega legionara, natera se, razdere sliku i ode u zrcalo. On
razbije zrcalo. Nato se vrati dvor. Velika scena ljubljenja ruke.
Monolog sa sobom.
– Ko to govori?
[Goya]: To govori Francisco J. de G. L. lično! Ali ne onaj glupi, bolesni, slaboumni,
smolavi, gluhi idiot, bolestan i prebijen po hrptenici, koji govori kao bogalj za cekin.
Eto! Ovaj čovjek gore na platnu nije to! Ti nemaš smionosti da to isečeš! Ti to skrivaš
u tvojoj ladici! A ovog se mačka sa vertikalnim zelenim zenicama bojiš. Dršćeš pred
njim! Osećaš kao pseto rep na poslednjem prstenu trtičnom. Oh, a koliko te je puta
sramotno ponizio? Ono kada ideš o podne preko parka, i pozdravljaš karuce, konje,
sluge, gologlav se sagibaš, a on je vosak sa staklenim očima! Gologlav, plašljiv, sed,
star, zgrbljen, ti se klanjaš pred njim ropski i bojiš se njegovoga glasa kao glasa
gospodara. On je tebe kupio. Ti si njegova stvar! Ili kada svira glazba, ili kada je
blagonaklono raspoložen pak te tapša po ramenu kao psa ili konja! Ti si nameštaj,
sluga, predmet. Objekt! On je junak, on herojski jaši na čelu vojske, njega pozdravljaju
trube, zastave mu se klanjaju u nizu, a ti si gluho mače kome se i sluge smeju, pijanica,
glupe zvijeri i sva ova tvoja uteha, tlapnja je isprazna.
On je despot, gospodski, ima svoju volju! Tvoje su oči lukave, pasji smeđe, ja se stidim
tvoga pogleda pred njegovim zlatnim stolcem. To je ona koprena lažljiva i nedostojna
koja stoji između tebe i njega, i ta tvoja lukavost mene kao grize već godinama. Nečist
nižega stepena, lišaj, svrab, prljavština gnjila i musava, smrdljivo blato! To su ubojice,
gnusni krvavi zločinci a ti nemaš snage da na to reagiraš. Zato jer ti njemu zamišljaš
magarčevu glavu i u mislima zaplićeš papagajsko pero na periku, on je svejedno
Veličanstvo, a ti si nitko i ništa! Jel se stidiš tvoje krvi kada se klanjaš hulji, kada ti se
nosnice šire i bubri ti lice kao krastavac da te sve izderotine i brazde bole, gužva ti se
meso u grimasu roba, a zašto? Zašto nisi otišao, pljunuo? Pustio to sve! Za jelo! Ti si
gladan! Hoćeš (…) da ločeš!
– To je laž!
– To nije laž! …
– Razderi ako je to blato, ako je to lutka, ako je to papiga na tome papiru, skini mu
krinku, uništi!
– Misliš da ne mogu?
– Ne!
Razdere!
– Što se događa? Kamo ideš? Gde si? Gde!
Bace svetnjak.
Goya je maskiran kao klown. Portret je nadnaravno monumentalno postavljen. Pos-
matra negativne strane portreta. Ode do svetnjaka do bolje osvetli.
[Goya]: Haha! Portret! Moj portret! Što me gledate? Veličanstvo! Što me tako gledate?
Zar mislite da se ja Vas bojim? Ja se Vas ne bojim! Ja Vas poznam! Itekako Vas dobro
poznam! Ja znadem tko ste Vi! Ha-ha! Vi se hvatate Vašega mača? Glupost! Vi ste

112
valjda hteli da se bijete sa mnom! Da me još probodete? S tim Vašim mačem! Kavalir!
Haha! Kavalir! Ovakav kavalir! Meni je ispod časti uopšte da govorim s Vama!
Veličanstvo: Još jednu reč i saseći ću te na (…) [ova je rečenica u rukopisu precrtana]
Goya: Marioneta! Vi ste marioneta! Vas tu nema! Vi ste nitko i ništa! Izađite van iz
ovog zlatnog okvira, tu ovamo van, da vidimo mi tu komediju, kako ona to izgleda.
Doista! Kakva uloga! Ovaj ovde plašt, skida ga, i zubi, i jezik, nakaza, sve to nije vaše!
Sve ste to pokrali! Sve je to krvavo! Sve je to blatno! A ovakav goli, bolesni Nitko,
ovakav. Ja sam vas stvorio Veličanstvo! A kada ja hoću da Vas nema, Vas doista onda
ni nema!
A znate li Vi gospodine što ste Vi to učinili jutros? Jutros ste potpisali smrtnu osudu,
jutros ste ustrelili kavalira…
Zašto?
Zašto? Pitam!
To je bilo u interesu.
Ali zašto? A jučer?
A je li Vi znate kako to izgleda?
Ne! Ja ne znam. Ja volim piti čokoladu. Ja nikada nisam čuo topa gde je puknuo. Mene
to ne zanima!
He! Vas to ne zanima! To Vi ne znate kako je to! Ali ja ću Vam pokazati! Dođite!
Dođite!
No! No!
Zima! Vetar. Pred svitanje. Bubnjevi. Meni je zima.
Haha! Samo dođi! Kad sinu cevi, kad se liže krv!
Izvuče ga!
Dragi Goya, Vi se šalite! Mali! Strahovito mali! Čovečuljčić! Bez maske. Gol. Ta to
valjda nije moguće? Ali zaboga! Ja imam ženu i decu.
Haha!
Dajte svinju, kvragu!
Odvuku ga. Čuje se kako viče očajno. Goya se smije.
I probudi se od glazbe. Portret kao i pre.
[Goya]: Što je to? Ja sam sanjao! Ja sam to nešto sanjao!
Prva maska: Da ti si to sanjao! Ti si prekulturan da ti to izvedeš! Bio si u Parizu!
Gledao si giljotinu! I nisi imao snage da se zapišeš u jakobince!
[Goya]: Ja to ne sanjam! Ja tako mislim. Grozno ih mrzim. Njihove oči, njihove
kretnje.
[Prva maska]: Pa ipak hodaš sagnute glave pred njima – a živeti? Kako živeti?
Eto, to je to! To je to! To sam ti i ja rekao.
Ali ja to mislim.
Ne!
O da! Zaokružen, unutar sebe, celina. Ja ti stojim licem u lice, uvek jedan svoj,
slobodan i smion!
Lažeš! To odurno lažeš! Jest grimase tvoje! Puzanje tvoje!
Ne!
Dokaži!
Razderi, uništi tu laž!
Razdere doista!

113
Haha! Maska.
Trube.
Dvor, maske, kralj.
Panika.
Tko je poderao Kraljevu sliku?
[Goya]: Ja!
Da. Ja!
Mene već dugo (…) ta slika vredja!
Kako?
Vredja me! Ne mogu da je podnosim!
Oho! Jel ti znaš što si učinio?
Znam! Ja to mogu. Slika je moja! Moja! Ja sam je rodio!
Opasan dramatski momenat! Pričini se kao da je čuo bubnjeve. To je moment njegova
obrata. Svetiljkom svetle i nose leš, zakukuljeni ljudi. Kako vragu? Ta je misa toliko
jadna! Pirovanje po mrtvacima. Jutros su ih opet streljali!
Moje veličanstvo, ovako stoji stvar! Do savršenstva! Ja Vas gledam ovako rasvetlena,
a ni na jednoj svojoj slici nema toliko svetla i toliko lepote. To, to da mi je realizovati.
Kralj se udobrovolji i daje mu ruku na poljubac. Osobita počast.
Svi se poklone pred Kralja.
Zavesa.
Goya je stari debeli epikurejac. (Sita svinja. Komfor. Nema karaktera. Jakobinac, koji
nema karaktera). Događaju se na dvoru zločini, ali on to sve guta, vidi i hrani se. Slika
Njezino Veličanstvo Kraljicu. Idealno lepu ju je načinio. Kraljev portret. Pada suton i
donašaju svetlost. I dolazi kralj. I dive se tom umotvoru. Piju čokoladu. Odlaze. Ubija
kralj nekoga. Potpisuje smrt. Odlaze.
Slika kralja kakav doista izgleda. Užas. Animalizam.
Portret: A zašto si me učinio takvim?
Tko govori?
Ja!
Jer jesi takav! Jer jesi krvav! Jer jesi životinja!
Oh, da znadeš kako sam bedan. Ja sam potpisao toliko smrti, a nisam vidio nijednog
mrtvaca. A ti ih ideš gledati svakoga dana. Obešene! Ti uživaš u njima. Ti si veći
zločinac od mene.
Vizija s rekvizitima. Dade ga osuditi na smrt zbog toga. Sve se raspline. Dolazi Kralj
gledati portret i divi se! Ples!
Goya, bakunjinska vizija na barikadama, kada se oseti duboko samim!

Prijepis Pavle BONČA

114