Aleksandar Knežević i Vojislav Tufegdžić

KRIMINAL KOJI JE IZMENIO SRBIJU

Beograd, 1995.

By

2
 Izdavač:
Radio B-92

Edicija:
Istraživačko novinarstvo

Za izdavača:
Veran Matić

Recenzenti:
Dr Vladan Vasilijević, Mr Marko Nicović

Fotografije u knjizi:
Slobodan Potić, Rade Kovač, Vican Vicanović,
Mića Smiljanić, Anđelko Vasiljević, Goran Tomašević

Fotografija na naslovnoj strani:

Vican Vicanović

Dizajn korica:
ŠKART

Priprema korica:
B&Z

Lektura i korektura:
Vladimir Gajtović

Kompjuterski unos teksta:

Neđelka Obradović

Kompjuterska obrada teksta:

„Momčilo Petrović i ćerka“

Štampa:
„Publikum“ Beograd

Tiraž 3.000

3
 NA POČETKU

P
osle poluvekovnog komunističkog sna, obistinila su se
predviđanja realista i zloslutnika. Magična metoda
ponavljanja fraza: bratstvo i jedinstvo, od Vardara pa do
Triglava… nije u slučaju SFRJ blagotvorno delovala na stvarnost.
Naprotiv, zle snage su se u obrnutoj srazmeri gomilale u podsvesti
„naših naroda“. Katarza buđenja je, u jugoslovenskoj priči, bila
neminovno krvava. U proleće 1991. godine, Jugoslavija je, po drugi put
u svom sedamdesetogodišnjem životu, počela da se raspada i na
najneposredniji način – uz grmljavinu oružja.
U najbrutalnijem vojnom vidu, rat nije zahvatio Srbiju u
avnojevskim granicama. Ali, Drina je propuštala duhove iz podzemnog
sveta. Vojne i policijske barikade nisu uspele da u svom rešetu zadrže
klicu bolesti. Epidemija se ogledala u lakoći i otupelosti koje su pratile
oduzimanje tuđeg života.
Beograd je u sebi sažeo Čikago dvadesetih godina, ekonomsku
krizu Berlina tridesetih, obaveštajne spletke u Kazablanci četrdesetih i
kataklizmični hedonizam iz Vijetnama šezdesetih.
Ikonografija njegovih ulica opisivala je putanju od Nešvila do
Istanbula. Nikada nije viđeno toliko prosjaka i skupocenih automobila
na jednom mestu. Siromašilo se i bogatilo preko noći. Ali, bogati su
predstavljali samo tri odsto stanovništva.
Naposletku, preprodavci deviza izmileli su i u Knez Mihailovu
ulicu. Šapat „devize, devize“ odzvanjao je kao opelo dinaru i državi koju
je ovaj simbolisao. Povremene policijske racije tek su povećavale utisak
bespomoćnosti. Preprodavci su delovali po zakonu spojenih sudova:
privedene su, tek posle nekoliko minuta, zamenjivali drugi.

Penzioneri, oni koji nisu po buvljacima prodavali šrafove, porodične

4
fotografije, ribu upecanu u Savi, kampovali su pred hramovima
zvaničnih dilera, Jezde i Dafine. Usred gomile razdraženih, neki su
skončavali na pločniku. Statistike govore da su penzioneri izbili na prvo
mesto po broju samoubistava. Lekarski izveštaji pominju pojedince koji
su pili sedative, da bi manje jeli, a duže spavali.
U vremenu prevare, vrhunac opsene predstavljala su zamandaljena
Jezdina i Dafinina vrata. Ljudima, naviklim da veruju samo u ono što se
vidi i može dodirnuti, tlo se izmaklo pod nogama. Rasipnički
opremljene zgrade banaka bile su na mestu, ali novac je iščezao.
Beogradom su vladali iskonski strahovi. Beograđani su pokušavali
da zavladaju njima, zastrašujući druge. Po pravilu faune, menjali su
izgled, delovali su preteći. Nakazno podšišani, nabreklih mišica, hodali
su na onaj ukrućeni, srpski način. Iako nikada nije bio u Srbiji, ali se
ovdašnjeg sveta nagledao u svom gradu, jedan Grk je rekao: „Po hodu
mogu da prepoznam Srbina“.
Pretpostavlja se da je Srbiju za dve godine napustilo tri stotine
hiljada mladih i obrazovanih. Preostali su, neprimetno se povodeći za
većinom, prihvatali nove vrednosti. Nije se proživljavalo sopstvenim
osećanjima. Govorilo se tuđim rečima i razmišljalo nečijim drugim
načinom. Čak je i smrt postala nesopstvena. Umrlice su pokušavale da
govore o onome o čemu se jedino ćuti.
Jedan dinar, za koji ništa nije moglo da se kupi, na kraju 1993. bio je
za 313 miliona odsto manje vredan nego na početku godine.
Dečaci iz srednje škole „Nikola Tesla“ su razmišljali:
– Moram da valjam tu naftu. Za godinu dana ili ću imati milion
maraka, ili ću biti u zatvoru, ili ću biti mrtav.
Knjiga je posvećena mladićima koje smo poznavali, a koji su izgubili
živote. Nismo želeli da sudimo, verujući da smo prema drugima onoliko
strogi, koliko malo o sebi znamo.

5
 PRVA KRV

U
bistvo Branislava Matića Belog upamćeno je ne samo zbog
toga što je bilo prvo „javno smaknuće“ viđenijeg
beogradskog mahera u poslovima mimo zakona, već i zbog
načina na koji je izvedeno: bila je to pedantno isplanirana, do tog
trenutka i najbrutalnija, likvidacija u Beogradu. Upravo zbog saznanja
da je rat, u zemlji koja u ratu zvanično nije učestvovala, doneo surove
manire u obračune među protivnicima, javnost nove Jugoslavije ovom
ubistvu je munjevito dala kvalifikaciju – klasična politička likvidacija.
Razlozi na osnovu kojih su mnogi mislili da je baš tako, utemeljeni su u
meri u kojoj su sve druge pretpostavke neuverljive.
Poslednjih godina života Matić je postao politički veoma
angažovan, uveren da svom narodu i državi, svakodnevno sakaćenoj za
poneki pedalj suvereniteta, može pomoći. Veliki simpatizer srpskog
predsednika, u čiju čast je štampao i kalendar sa njegovim likom,
vremenom je postao ubeđeni opozicionar, odlučivši da u povratak
vrednosti zapostavljenog srpstva uloži i sopstveni kapital. Upravo
promena političkog dresa, prestrojavanje sa jedne na drugu stranu, tvrde
oni koji su ga lično poznavali, bio je jedini razlog zbog kog bi „neko“
želeo da ga ukloni.
Matić je usmrćen ispred svoje kuće na Voždovcu, u ulici Milana
Raspopovića, rafalnom paljbom iz, kažu očevici, automatskih pušaka
dvojice napadača Tog dana, 3. avgusta ‘91. godine, u Topoli je održan
skup Srpske garde. Okupilo se oko sedam hiljada nesuđenih pitomaca,
po svim obeležjima i zamislima, prve srpske vojske nakon Drugog
svetskog rata. Uz Matića, koji je bio zadužen za sve potrebe Srpske
garde, osim za izvođenje vojne obuke, paradi nove vojne formacije
prisustvovali su Ðorđe Božović Giška, njen komandant, i Aleksandar
Knežević Knele. Kako priča Kneletov otac Dušan, po povratku u
Beograd svi zajedno su svratili do njega, namerni da kasnije zajedno odu
do Matićeve kuće. Ipak su se razdvojili, a nepunih pola časa posle toga
saznali su da je Beli ubijen. Dušan Knežević je siguran da je zamka za
Belog u stvari bila stupica za svu trojicu, ali je sticaj okolnosti hteo da

6
tom prilikom Giška i Knele prežive.
Došavši pred kuću, Beli je sačekao da iz automobila izađu njegova
supruga, komšinica s dvoje dece i Giškina devojka. Zatim je i sam
izašao. Začuvši prve pucnje, stigao je tek da dovikne: „Lezite!“ Nakon
ispaljenih hitaca ubice su uskočile u beli „mercedes“ bez registracije i
nestale. Na mestu ubistva pronađeno je 27 čaura. Zbog činjenice da je
ubistvo usledilo posle povratka sa skupa u Topoli, mnogi su odbacivali
tezu da je reč o „namirivanju mafijaških računa“. Prema njihovom sudu,
druga pretpostavka bliža je tačnom tumačenju – državi pritisnutoj
svakojakim nevoljama, najmanje je odgovaralo da ima opozicione
bogataše, voljne i sposobne da iz svog džepa finansiraju hiljade ideološki
„neusmerenih“ dobrovoljaca.
U Beogradu se dobro znalo da je Beli bogat čovek. On to nije ni
skrivao, niti ostajao gluv na skoro svakodnevne molbe prijatelja i
poznanika u nevolji, da im pruži finansijsku injekciju. Bio je galantan i u
životu i u pozajmicama. Dobro raspoloženje često je, seća se njegova
majka Milica, pokazivao tako što je čistače ulica čašćavao svotama koje
nisu bili u stanju da zarade ni za dva meseca.
Reputaciju čoveka iz podzemlja, Matić je stekao na potpuno
drugačiji način od onog kojim su do takve „slave“ stigli njegovi prijatelji,
pre svih Ðorđe Božović Giška. Za razliku od većine, Beli je bio sposoban
da novac prvo zaradi, obrne ga nekoliko puta i tek potom troši. Zato je
njegova galantnost imala pokriće, jer nijednog trenutka nije ostajao bez
novca – za sebe, ali i za druge.
Postoji nekoliko verzija o tome kako je Beli uspeo da zaradi prvi
veliki novac. Iako ga većina poznaje kao vlasnika više auto-otpada u
Beogradu, njegovi prijatelji iz mladosti pričaju da je u taj posao ozbiljnije
krenuo kasnije, kad je već uspeo da sakupi dovoljno para i uloži ih u,
koliko-toliko, legalne aranžmane. Jedan od mladića s kojim je odrastao,
tvrdi da je lično učestvovao u transakcijama uz čiju pomoć je Matić
sakupio početni kapital:
– Bilo je to u vreme prvog uvođenja bonova za benzin, u tada još
postojećoj Jugoslaviji. Beli je bio sposoban, sve poslove je završavao uz
razgovor i papire, a na pumpama je po čitavoj Srbiji imao svoje veze.
Uspevao je da za smešne pare, često i besplatno, nabavlja devizne
bonove, i unovči ih kod prodavaca na benzinskim pumpama.
Svakodnevno smo prelazili stotine kilometara i znam da je tada pare
skupljao u džakove. Ko god priča da je do novca došao drugim
poslovima, pogotovo da je radio s drogom, laže. Iako sa svetom u kome
se kasnije pojavljivao nisam imao ništa zajedničko, siguran sam da je

7
Beli ostao isti kao u početku – nikad nikog nije prevario, a svi su se od
njega grebali za novac. Smešno je što su mnogi pokušavali da pare
iskamče najčudnijim razlozima, ali je to njega zabavljalo. Ko god je
uspeo da izmisli neku nebuloznu priču kojom bi ga nasmejao, dobijao bi
novac bez roka za vraćanje.
Druga varijanta koja kruži gradom o poreklu Matićevog bogatstva,
vezana je za njegov odlazak u Amsterdam. Put u Holandiju vremenski
se poklapa sa slučajem „Nana“, a bivši operativac Saveznog DB kaže da
je Beli otputovao zbog straha da bi na suđenju učesnicima ove afere i
njegovo ime moglo biti pomenuto. U Amsterdamu je, tokom nekoliko
meseci boravka, uspeo da pokrene posao sa auto-otpadom, uspostavivši
veze koje je kasnije koristio kao kanale za dopremanje delova iz
inostranstva u Jugoslaviju. Pričalo se da je upravo tamo upoznao ljude
koji su ga snabdevali kradenim vozilima i motorima, ali to Zoran
Mijatović, koji je s Belim radio na otpadu u Holandiji, pobija:
– Ni slučajno nije moglo da se dogodi da u radnju uđu kradena kola,
jer bi to automatski značilo zatvaranje prodavnice, da ne govorim o
drugim posledicama. Svi delovi koje je Beli iz Amsterdama slao za
Beograd imali su prateću dokumentaciju. Pri izlasku iz Holandije, preko
kompjutera su praćeni serijski brojevi šasije i blokova motora. Takvu
kontrolu vršila je i jugoslovenska policija, i nikad nije pronađeno nešto u
suprotnosti sa zakonom. Samo jednom se dogodio takav slučaj, s nekim
BMW-om, ali se ubrzo ispostavilo da je to bilo namešteno.
Amsterdam je, prema mišljenju policajaca koji za svoje sumnje nisu
imali nikakve čvrste dokaze, za Belog predstavljao prelomnu tačku u
„karijeri“. Njihove sumnje, koje u beogradskom podzemlju nisu
smatrane ozbiljnim, govorile su da je Matić stekao poznanstva sa
trgovcima narkotika, te je njegova likvidacija u jeku žestokih političkih
razmirica u Srbiji, zapravo bila osveta za nenamirene dugove narko-
dilerima. Ovakva teza nije bog zna koliko prihvatljiva, jer je Beli i pre
odlaska u Holandiju imao dosta para. Iznenadno uplitanje u poslove
kakvim se nikad ranije nije bavio, bilo bi, u najmanju ruku, neoprezno
od čoveka kojem bogato iskustvo nije davalo pravo na greške. Bar ne u
svetu u kome je živeo.
Matićeva majka Milica kaže da je još u vreme prvih krivičnih
prekršaja i odlazaka u zatvor njenog sina, ipak imala utehu i razlog za
neku vrstu zadovoljstva: „Nije mi bilo lako što sam morala da ga
obilazim u zatvoru i nosim pakete, ali sam bar Bogu bila zahvalna što ga
politika ne interesuje.“ Kasnije, kad je shvatila da Branislav i njegovi
najbliži drugovi nisu ostali imuni na zahuktalu republičku

8
„diferencijaciju“ i srpsko višestranačje, često im je postavljala isto
pitanje: „Pa dobro, što vama, kad imate sve u životu, treba petljanje s
tom Gardom i politikom?“ Redovno je dobijala isti odgovor: „Pa kad
smo muškarci.“
Za Belog se, kao uostalom i za mnoge njegove vršnjake i parnjake
po kalibru, pričalo da je ljubav prema domovini prvo iskazao kroz
saradnju sa tadašnjom Saveznom službom DB. Nameru da pomogne
državi s čijim zakonima je više puta pre toga bio u sukobu, Beli je, po
priči Božidara Spasića, bivšeg inspektora SDB zaduženog za specijalne
akcije u inostranstvu, ispoljio na sasvim konkretan način. Spasić, koga je
sa Matićem, po svom povratku iz italijanskog zatvora, upoznao Giška,
objašnjava da je ‘89. godine, tokom „zlatnog perioda“ akcija prema
emigrantima, Beli učestvovao u operaciji na kojoj mu je Služba bila
zahvalna. U pitanju je bio poznati albanski aktivista, Džavid Halitaj, koji
je zahvaljujući statusu političkog emigranta obezbedio boravak u Cirihu.
Operacija je, prema Spasićevom sećanju, imala za cilj da Halitaja
kompromituje kod tamošnjih vlasti. Išlo se na to da „eksces“ izazove
utisak da je emigrant sam prouzrokovao nevolju, kako bi naplatio
osiguranje ili uknjižio neke poene „za svoju stvar“. Naravno, vlasti u
zapadnoevropskim zemljama nisu imale razumevanje ni za jedno ni za
drugo, pa su obično, u takvim situacijama, štićeniku otkazivale
gostoprimstvo. Nekoliko hrvatskih emigranata kojima su restorani
izgoreli u podmetnutim požarima, tako je ostalo bez prilike da ih
renovira. Istovremeno, tvrdi Spasić, Služba je, u „duhu saradnje“,
obaveštavala kolege sa Zapada da u tim događajima nije imala učešća.
O akciji u čijem izvođenju je Beli, sa saradnikom kojeg je sam
izabrao, neposredno učestvovao, Spasić priča:
– U mojoj kancelariji smo sve dogovorili u detalje, jer sam, kao i
uvek do tada, mesto za akciju sam obišao. Beli je bio inteligentan, ali
pomalo i sujetan, pa je jednostavno hteo da i on uzme učešće u onom
čime su se tada hvalili mnogi beogradski mangupi. Halitaja nismo
nameravali da ubijemo, već da ga upozorimo i da mu iskomplikujemo
boravak u Cirihu. U Beogradu smo kod jednog majstora za popravljanje
tehničkih uređaja napravili eksplozivnu napravu. U telefon smo smestili
eksploziv, a daljinski upravljač stavili u slušalicu. Njih dvojica su
putovali razdvojeno i svaki je nosio svoj deo – Beli aparat, a njegov
kompanjon slušalicu.
Spasić je, sa još jednim kolegom, Matića ispratio na železničku
stanicu. Kaže da je imao neograničeno poverenje u momke iz „sive
zone“, jer je znao da njihova drskost garantuje izvršenje akcije do kraja:

9
„Nikad mi se nije dogodilo da me neko od njih nazove usred puta i kaže
– ne mogu, uplašio sam se.“ Kad su stigli u Cirih, Beli i njegov drug
uputili su se pravo pred Halitajevu zgradu. Razbili su staklo na ulaznim
vratima, otišli do stana i eksploziv, skriven u telefonu, prilepili na vrata.
Udaljili su se do obližnje telefonske govornice, oko dvesta metara od
zgrade, i odmah aktivirali eksploziv.
„To je,“ objašnjava Spasić, „strahovito odjeknulo. Količina
eksploziva bila je predviđena da napravi ogromnu štetu, preplaši
učmale Švajcarce, ali nipošto da ubije nekog. Halitaj je dobio šut-kartu
jer je postao opasan po okolinu, a to vlasti tamo ne tolerišu. Istog dana
Beli i njegov saradnik su došli u Beograd. Znam da je to bilo onog dana
kad je u Rumuniji ubijen Čaušesku. Seli smo i otvorili flašu viskija.“
Prema priči Bože Spasića, to je bila jedina akcija u kojoj je Beli
učestvovao. Lično mu je, u znak zahvalnosti, predao pasoš u ruke, jer je
u Beogradu tada posedovanje isprava koje je izdala Služba bilo pitanje
prestiža. Spasić kaže da je Beli u to vreme na teretu imao dva meseca
zatvora u Padinskoj Skeli, ali da to uopšte nije pomenuo kao „revanš“ za
svoj doprinos borbi protiv državnih neprijatelja. Sam je snosio troškove
puta u Švajcarsku, odbivši da mu bar to Služba nadoknadi. Poslednja
rečenica koju Spasić pamti iz razgovora sa Matićem, bilo je njegovo
pitanje: „Da li će za ovo saznati Sloba?“
– Nama je bio cilj – kaže Spasić – da svi „asovi“ budu u našim
redovima, jer za njima idu klinci. Belom je iskreno bilo stalo do toga da
Milošević sazna za njegovu pomoć Službi, jer im je gotovo svima u to
vreme bio uzor. Iskreno sam se iznenadio kad sam saznao da su se
ubrzo priklonili opoziciji, s uverenjem da smo mi neka komunistička
služba. Giška mi je prilikom poslednjeg susreta rekao: „Sad sam sa
njima.“ Pitao sam ga s kim to, a on mi je odgovorio: „Sa SPO.“ Tada smo
se definitivno razišli.
Ubeđenje da je baš Služba bila naručilac, ako ne i izvršilac
likvidacije Branislava Matića, Spasić izričito opovrgava:
– Ja sam za njegovu smrt saznao iz novina. Uostalom, SDB je u
vreme njegove pogibije bila gotovo rasturena, tako da nije bilo razloga,
bar ne s naše strane, da se organizuje tako nešto. Znam za čuvenu parolu
da se Služba tako „odužuje“ ljudima koji je napuste, ali tvrdim da ovde
toga nije bilo, jer se sigurno ne bismo na taj način odrekli čoveka kojem
smo u jednom trenutku bili veoma zahvalim. Mislim da su njegove ubice
iz sveta podzemlja.
Spasić se slaže s većinom svojih kolega da je Matićevo ubistvo
izvršeno profesionalno, da je, bez sumnje, od nekog i naručeno, ali da iza

10
toga ne stoje tada još postojeće, iako polovično, savezne institucije:
„Podzemlje je uveliko počelo da koristi naše metode – ubice dovode iz
inostranstva, plate im i vrate ih. To je u Beogradu i ranije viđano.“ Ipak, i
sam veruje da je policija namerno zapostavila istragu oko ovog ubistva,
dozvoljavajući da se rašire glasine da „pripadnost opoziciji nosi
povećani rizik“.
Međutim, različitost svog pristupa ubistvu Branislava Matića Belog,
Spasićev anonimni kolega izneo je veoma sažeto:
– Policija svakom ubistvu prilazi istovetno, ali čim uoči da je
„potpis“ za izvršeno delo krajnje profesionalan, što je ovde još uvek
retkost, slučaj stavlja u fioku. Jednostavno, postoji realan strah da bi
preveliko angažovanje i kopanje oko slučaja moglo da odvede do neke
visoke institucije ili ličnosti, pa se od potrage odustaje na vreme.
Uporna nastojanja da se pogibija „kralja beogradskih auto-otpada“
veže uz malverzacije za njegov posao, nisu dala opipljivijeg traga. Beli je
u Beogradu posedovao četiri otpada, nezvanično mnogo više, ali niko
nije uperio prstom u konkurenciju tvrdeći da tu leži povod ubistvu,
mada se spekulisalo i takvim verzijama. Matićeva majka Milica ipak
kaže da je njen sin u nekoliko navrata pominjao mogućnost da mu neko
od ljudi iz okruženja dođe glave, jer ih je, prema njenom objašnjenju,
pohlepa za onim što je Beli posedovao dovodila u iskušenje. Uverava da
je većina od šest otpada, za koliko je znala, kao i strugara koju je Beli na
ime prijatelja podigao između Bajine Bašte i Perućca, otišla u tuđe ruke.
Od svega toga ona danas nema ni dinara, kako kaže, niti je posećuju oni
koji su se „silno kleli u ‘prijateljstvo‘ sa njenim sinom, a koje je pomagao
i darivao.“
Već ‘90. godine, Matić je od darodavca za privredni preporod Srbije
postao ogorčeni protivnik stranke na vlasti. Prežalio je, prema priznanju,
deset hiljada maraka poklonjenih državnim preduzećima, ali je sa još
većim žarom ulagao novac u najveću opozicionu stranku – SPO. Ubrzo
je, s početkom ratnih sukoba u bivšim republikama, prihvatio ideju
formiranja Srpske garde, uzevši na sebe obavezu da pokrije većinu
izdataka za njene potrebe. Njegova majka Milica kaže da je iz fabrike u
Vučju naručio deset hiljada uniformi, te da je nakon toga direktor
fabrike imao neugodne razgovore u policiji, zbog prihvatanja naručenog
posla. Istovremeno, šuškalo se da je Matić finansijski pokrivao i nabavku
naoružanja, da je većinu svojih obaveza ispunio na vreme, ali i da je u
ponečem prekoračio rokove. Jedno vreme je neispunjavanje obaveza
prema prodavcima oružja, smatrano mogućim razlogom zbog kog je
upao u neprilike. Uopšte, uplitanje u to kolo pominjano je, u raznim

11
kontekstima, kao vatra na kojoj su se opekli i mnogi iskusniji. Jedino nije
bilo sumnje oko toga da je Matić na sebe preuzeo obavezu kakvu niko
drugi nije mogao, možda ni želeo, da prihvati.
Milica Matić takođe pominje i nadaleko čuveni „tajni spisak za
likvidaciju“, na kom je, navodno, bilo i ime njenog sina:
– Kad je poginuo, u novčaniku mu se nalazio neki papirić sa
imenima. U prvom trenutku na to nisam obratila pažnju, jer mi je u
smrti sve drugo bilo nevažno. Zvao me je Lainović i rekao da će
sutradan doći da mi kaže ko je ubio mog sina. Stigao je, ništa mi nije
rekao, ali je uzeo taj papir i odneo sa sobom. Posle sam u nekom
njegovom intervjuu pročitala da priznaje kako je to uradio.
SPO izdaje saopštenje u kom kao neposrednog izvršioca ubistva
pominje državu, tvrdeći da su ubice pobegle u Crnu Goru. Stranački
advokat Borivoje Borović kaže da je posetio gradski SUP, ali da nikakvu
informaciju nije dobio:
– Beli je tada bio član Stranke, pa sam hteo da znam o čemu se radi.
To je bilo monstruozno ubistvo, pred porodicom, u po bela dana.
Siguran sam da su to učinili ljudi koji su došli sa strane, koji uopšte nisu
s ove teritorije. Mislim da je tu prste uplelo neko odeljenje za likvidaciju
koje potiče još iz starih vremena, snaga koja želi da opstane.
Na pitanje da li ima podatke o tome da se kao pokrovitelj ubistva
pojavljuje neko iz aktuelne politike, Borović jednostavno kaže: „To ću
ostaviti bez odgovora. Možda je to s moje strane neuobičajeno
afirmativno za ovu vlast, ali verujem da neko hoće da se otarasi novog
MUP-a i nove politike.“
Koliko je Matić ostavio povoljan utisak u stranci kojoj je pripadao,
svedoči rečenica Vuka Draškovića izgovorena posle njegove pogibije:
„To je bio najbolji čovek kojeg sam ja upoznao i pisaću o njemu u knjizi.“
Međutim, Milica Matić ljutito reaguje na to podsećanje, donoseći u
posebnoj čuvanoj kutiji prigodni novogodišnji paketić koji je stigao iz
SPO-a na ime Matićevog sina. Uz napomenu da će jednog dana lično
vratiti „paket“ pošiljaocu, žustro pretura po njegovoj sadržini: reklamni
materijal stranke, brošure, nalepnice sa stranačkim obeležjima, kokarda,
stranačka zastava…
Teško je otkriti koliko novca je Matić, ne računajući izdatke za
Srpsku gardu, uložio u ono što je stranci, čiju je člansku kartu s ponosom
nosio, bilo potrebno. Supruga Tanja je u novinama potvrđivala priče da
su imali međusobnih razmirica zbog prevelike materijalne podrške koju
je davao SPO-u, nabavivši pre svega skupoceni „BMW“, jer je „bilo
sramota da se predsednik najvećeg opozicionog bloka vozi u polovnom

12
‘zastavinom‘ automobilu“. Tanja Matić negira saradnju svog supruga sa
policijom, argumentujući to neprekidnim pokušajima da mu upravo
policija oteža život. Nekoliko puta su, kaže, po njihovom nalogu, dolazili
takozvani urbanisti i rušili kuću od četristo kvadrata koju je gradio na
zrenjaninskom putu. Jedinu vezu s policijom Beli je, uverava, imao kad
su ovi dolazili i besplatno odnosili delove za svoja privatna vozila. To
potvrđuju i neki od inspektora s kojima smo razgovarali, ali uz opasku
da je i Beli tu imao „pozitivnu računicu“, jer su ga „poštedeli podrobnih
provera oko papira“.
Krunski dokaz koji je SPO izneo kao tvrdnju da je ubistvo
Branislava Matića naručeno „odozgo“, bilo je skupštinsko istupanje, u
tom trenutku omraženog protivnika, dr Vojislava Šešelja. Vođa radikala
je samo deset dana pre Matićeve pogibije pred skupštinskim
mikrofonima govorio o njemu i Giški kao o poznatim kriminalcima i
plaćenim ubicama, što je u SPO-u protumačeno kao „ubistvo naručeno u
Parlamentu“. Sledile su optužbe na račun države koja želi reprizu
Drugog svetskog rata, kada su Srbi pucali na Srbe.

13
 Sa zvanične strane stizale su kontraoptužbe: SPO je u svoje redove
primio najveće beogradske kriminalce. Mada je stradao tačno 45 dana
posle pogibije svog velikog prijatelja, Ðorđe Božović Giška je ipak imao
vremena da objasni svoje i Matićevo učešće u Gardi i stranci:
– U Srpskoj gardi kriminalnu prošlost imao sam ja, imao ju je
pokojni Branislav Matić… Čovek prošlost ne može da promeni. U
Srpskoj gardi – ja vam se zaklinjem – ne postoje kriminalci. U svim
oslobodilačkim i pokretima otpora u svetu, u prve borbene redove
uskakali su nacionalno opredeljeni „kriminalci“ i davali nemerljiv
doprinos, i to doprinos kakav samo oni, u takvim uslovima, mogu dati…
Oni (stranka na vlasti – prim. a.) to kukavičje jaje o mafiji i revoluciji
pokušavaju da poture SPO-u.
Prijatelji pokojnog Belog kažu da mu je, neposredno uoči pogibije,
prećeno, ali da on to nije ozbiljno shvatao, odnosno da to nije bio
dovoljan razlog da se opaše pištoljem, jer ga nikad nije nosio. Mladić iz
generacije koja je tek sticala „znanja“ koja su Matićevi vršnjaci usavršili,
ispričao nam je svoj jedini neprijatni susret sa Belim. Ne znajući o kome
se radi, bio je odviše smeo i na jednu „pedagošku pljusku“ koju mu je
Beli ovlaš dao po glavi, reagovao je udarcem iz sve snage. Nedeljama
posle toga Matić je imao vidan trag od udarca, ali je svom nedoraslom
„izazivaču“ još iste večeri oprostio ispad. Pričaju da su njegovi prijatelji
uporno hteli da saznaju odakle mu podliv na licu, kako bi sami „namirili
račune“, ali je Beli odbio da im kaže ime mladića. Rečenica koju mu je
Beli to veče rekao, bila je dovoljno uverljiva: „Ne valja ti što si pomislio
da se probijaš preko mene.“ Izbegao je da reaguje na drugi način, što
njegovi prijatelji iz mladosti ističu kao bitnu razliku između Belog i sveta
s kojim su ga, tako kažu, poistovećivali bez osnova.
Dodatnu komplikaciju „slučaja Beli“ izazvala je iznenadna pogibija
inspektora beogradskog SUP-a, Radovana Avramovskog, koji je među
prijateljima govorio da je upravo on zadužen za istragu Matićeve
pogibije. Navodno je, pričaju, s pokojnim Matićem bio odličan prijatelj, i
izjavio da se neće smiriti dok ne pronađe ubice. Međutim, stariji
voždovački mangupi kažu da se Avramovski s pokojnim Matićem jedva
poznavao, i da njegova pogibija nema nikakve veze sa ovim slučajem.
Takođe, tvrde da u vezi sa ubistvom nije imao nikakvo zaduženje.
Prema kazivanju ovih momaka, njegova smrt bila je slučajna, jer se
zadesio na mestu odakle je, samo nekoliko minuta ranije, otišao mladić
koji je, zapravo, trebalo da bude meta napada. Inspektor je usmrćen u
kafiću „Bananas“ na Voždovcu, u neposrednoj blizini kuće u kojoj je Beli

14
stanovao. Dok je sedeo i razgovarao s vlasnikom kafića, neko je unutra
ubacio bombu. Imena njegovih ubica takođe su ostala nepoznata, a
slučaj nerešen.
Mada su se posle ubistva u ulici Milana Raspopovića pojavili
svakojaki tumači tehnike likvidacije, izvesno je ostalo samo to da su
ubice vične svom poslu. Sa nekoliko strana dobili smo informaciju da je
beogradska policija uspela da napravi foto-robote likvidatora. Međutim,
tako nešto u kartotekama u vezi sa ovim slučajem ne postoji, ili, kako bi
pojedinci puni sumnje precizirali – ne postoji više. Retki, koji za sebe
tvrde da su lično imali priliku da vide grube crteže napadača, kažu da
su likovi ubica ipak dovoljno jasni da bi svaki policajac, u susretu s
njima, bio u stanju da ih prepozna. Na žalost, umeće stručnjaka
gradskog SUP, ukoliko su foto-prikazi ubica zaista načinjeni, nije viđeno
u javnosti.
Napadači su za samo nekoliko sekundi ispalili rafale ka Belom. Neki
od hitaca završili su u sobi u kojoj je boravio njegov sinčić, a više metaka
pogodilo je automobil. Ubice su istrčale iza obližnjeg parkiranog
kombija, a da li su se u njemu skrivale, ili im je poslužio samo kao
paravan, nije saopšteno. Neki novinari su objavili podatak da je kombi
od „Jugoagenta“ iznajmila upravo policija, ali je pomenuta firma odmah
demantovala ovu tvrdnju. Po zapažanju slučajnih prolaznika, policajci
koji su obavljali uviđaj, kombi, navodno, nisu ni pogledali, a čaure su,
umesto pincetama, skupljali rukama. Na osnovu njihovog opisa, mogao
se steći utisak da je čitav uviđaj izveden prilično neprofesionalno, što se,
možda, ne može smatrati namerom onih koji su ga radili.
Verovatno najbizarnija varijanta razloga za njegovu pogibiju,
oslanjala se na priču o rivalstvu s Giškom. Pomisao na „mogućnost
nemogućeg“ intrigirala je maštu neupućenih, pa se Beogradom naveliko
raspredalo i o tome. Od svojih 39 godina života, Beli je punih 27
prijateljevao s Giškom, pomažući mu, po pamćenju Giškine majke, u
trenucima kad su ga gotovo svi drugi zaboravljali. Redovno mu je slao
novac i garderobu tokom zatvorskih dana, upućivao devojke iz Biograda
da mu u vreme poseta prave društvo, plaćao troškove puta onima koji
su ga obilazili kad sam to nije mogao da učini… Milica Matić uverava da
je od svih prijatelja njenog pokojnog sina, jedino u Gišku imala puno
poverenje. Čak i oni koji su njihovo prijateljstvo samo posmatrali sa
strane, odbacuju kao potpunu izmišljotinu ideju o nekom rivalstvu. Nije
tajna da je Giškinu nemarnost s novcem Beli nadoknađivao iz svog
džepa, dajući prijatelju pare o kojima nikakvu evidenciju nije vodio.
Verovatno je konstrukcija o „tihoj netrpeljivosti“, kažu bolje upućeni,

15
potekla od ljudi kojima su imponovali Giškin nastup i status, dok je
njegovo vezivanje za prijatelja donekle suprotnih manira, smetalo
zavidljivcima koji su želeli da zauzmu Matićevo mesto. Ipak, Giška i Beli
su do smrti ostali odani jedan drugom, uvažavajući svu različitost svojih
karaktera.
Matićeva majka ubeđena je da je njen sin i u smrt otišao zbog drugih
Pamti da tog 3. avgusta ‘91. godine Branislav zapravo i nije hteo da ide
na put u Topolu, da je imao neko čudno predosećanje, četiri puta se
vraćao u kuću ne želeći da pođe. Popustio je na uporno insistiranje
prijatelja IZ najbližeg komšiluka.
Posle njegove, a ubrzo i Giškine pogibije, Srpska garda ostala je tek
simbolično sećanje na spremnost ovdašnjih mladića da pomognu braći
preko Drine. Njihovog učinka u toj borbi danas su se gotovo svi odrekli
Ljuti politički protivnici su se izmirili i mnoga obećanja i optužbe namah
zaboravili.

16
17
 GIŠKINO ISKUPLJENJE

S
mrću Ðorđa Božovića Giške zaključena je poslednja stranica
hronike odmetničke epohe beogradskog podzemlja. Posle
Božovića, više nema nijednog izdanka doba kada se
kriminalom manje bavilo iz koristi, a više zbog ozlojeđenosti, traganja
koje se najčešće završavalo na stranputici, zbog ponesenosti naslućenom
idejom o nesputanosti. Mnogi njegovi vršnjaci su živi, ali retki su kadri
da svom životu daju dimenziju koja bi prevazišla puko kriminalno
delanje. Jer, svaki kriminal bez „ideje“ jeste tek puki zločin.
Kažu da nije bitno šta se čini, već ko to čini. Tvrde, takođe, da se
veličina jednog naroda meri njegovim mitovima i pesništvom, kao i da
se čovek uzdigao u meri u kojoj su njegovi postupci čvršće povezani
nitima zamisli. Giška je bio jedan od retkih u svom svetu koji je mogao
da činjenje artikuliše rečima. Već i po tome, nadilazilo je milje kriminala.
Od njega se, međutim, potpuno udaljio sa prvim ugrizima savesti
zbog nedostojne prošlosti. Pokušavao je sebe da umiri priznavanjem
počinjenog i stidom:
„Onima koji me optužuju da sam kriminalac, kažem: u Beogradu
sam se pročuo kao dosta dobar bokser, vredan u školi, a željan svega.
Hoću da se i provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći?
Predloži ovaj ono, ‘ajde sitno, ‘ajde krupno, ‘ajde pljačka. Krenuo sam iz
neke želje za avanturizmom, za nekim glupiranjem i ja se toga danas
stidim i nisam nimalo ponosan na taj deo prošlosti. Ali, ja to časno
zovem pravim imenom: Ne bavim se ljigavostima, kao naši proslavljeni
junaci socijalističkog rada, koji su tobože besprekorni i čisti kao suze, a
svi odreda daleko su veći kriminalci od mene.“
Ipak, Giška sebi nije oprostio. Kao i mnogi pre njega, nije bio
dovoljno veliki cinik da ne zagrize udicu mitskog obrasca o
samožrtvovanju. Njegovoj prirodi bilo je nemoguće da samo „proživi“ u
sebi, on je to morao i da učini. Kako je to već tačno primećeno, „žurilo
mu se da neko napiše kako je Lika bila njegovo Kosovo“.
„Dok drugi nisu primećivali ni trn – govorio je – ja sam video
balvan u svom oku i zbog toga sam znao da se nikad ne bih mogao

18
baviti politikom, što ne znači da ne želim da završim u borbi za
oslobođenje Srbije.“
Verovatno je samo on znao sve razloge zbog kojih je u borbi za
Srbiju, iza svih racionalizacija, na prvom mestu video sopstveno
iskupljenje.

Većina Giškinih drugova se slaže da najtačnije podatke o njegovim

potucanjima zna Boris Petkov:
– Prvi put je otišao preko granice još kao klinac, sa dvanaest godina,
u Italiju. To je bilo nešto sasvim klinački. Još smo išli u istu osnovnu
školu. Sa ozbiljnijim namerama se zaputio u Nemačku četiri godine
kasnije, sa Zoranom Robijom i Asimom Čauševićem. Ostao je nekoliko
meseci, nisam smeo da ga posećujem, bio sam školarac i tata mi nije dao.
Koliko Boris zna, ali kaže da ga ne držimo za reč „jer je zaista bilo
davno“, Giška je prvi put uhapšen u Briselu, zajedno sa Svetom
Marašem, ali je ovaj poznati kockar uspeo da se izvuče. Giška je ležao

19
šest meseci u istražnom zatvoru, pa su ga pustili jer nisu imali dokaze. U
Briselu se upoznao sa Arkanom i Vlastimirom Denićem Metom, koji je
kasnije umro u Nemačkoj.
Giška je u Beogradu retko boravio duže od nekoliko meseci
odjednom. Boris mu se na višemesečnim „turnejama“ po Evropi
pridružuje 1977. godine.
Tih godina Interpol beleži dva Giškina bekstva: iz suda u Nici, i iz
Zinare, sicilijanskog zatvora. U Ženevi je, sa još nekoliko drugova, zbog
pljačke uhapšen 1979. godine. Odredili su mu zloglasni Šandolon, i
danas jedan od najsavremenije obezbeđenih zatvora, iz koga, niko pre
Giške, nije uspeo da pobegne.
– Liči na lovačke priče – kaže Petkov – ali Giška je stvarno pobegao
pomoću drvenog pištolja. Jedan umetnik je tako uspešno izradio kopiju,
da ga niko nije provalio Kad je stražar doneo hranu, Giška ga je
razoružao. Trebalo je da se spusti konopcem, koji je obezbedio izvesni
Vita. Međutim, konopac je bio isuviše tanak, a Ðorđe je imao koji
kilogram više, pa je isekao ruke. Ipak, naterao je stražare da otvore sva
vrata na zatvoru. Sa njim je bežao i Donadoni, čuveni italijanski
kriminalac, osuđen na doživotnu robiju.
Bojan Petrović, dugogodišnji Giškin prijatelj, ovako opisuje Giškino
bekstvo:
– Oteo je stražara i uzeo službena kola. Uspeo je, nekako, da se
prebaci do Francuske. Stigao je u Pariz. Međutim, Giška je ličio na
čuvenog francuskog kriminalca Žaka Mesrina, koji je u to vreme važio
za „državnog neprijatelja broj 1“. Policija je, zato, zaustavila Giškin
automobil i naredila mu da se preda. On je pomislio da ga hapse zbog
bekstva iz zatvora. Izašao je iz kola, pucao na policiju i dao se u beg.
Trčao je nekoliko kilometara, ali je imao neviđen maler: za petama mu je
bio policajac, francuski prvak u maratonu. Verovatno sam ne bi mogao
da ga uhapsi, ali je imao radio-stanicu i sve vreme prenosio kuda trči za
Giškom.
Zbog pucnjave do koje je došlo prilikom bekstva, sud mu dodaje
godinu dana, kao i devet meseci zbog bekstva iz zatvora. Željan slobode,
po povratku u Beograd je ipak morao da odleži u CZ-u neku zaostalu
kaznu. Provodi nekoliko relativno mirnih godina, to jest živi na slobodi,
obavljajući povremeno tajanstvene zadatke u interesu države. Maleri su
ga u nizu ponovo poterali, posle čuvene tuče sa Rankom Rubežićem, u
blizini kluba „Nana“ 1985. godine.
– Giška i ja smo – priča Bojan Petrović – u to vreme voleli da zujimo
celu noć. Obilazili smo po nekoliko puta „Mažestik“, „Metropol“,

20
„Topčidersku noć“… Te večeri Giška, njegov kum Žak i ja stižemo pred
„Nanu“. Kao najmlađeg, poslali su me da vidim da li ima nekog
poznatog Pred vratima naletim na Džambu i on me upozori da ne
ulazim, jer je unutra Ranko i sve odreda maltretira. Giška je u to vreme
izbegavao Ranka, jer je ovaj pravio izgrede, a Giška je bio veoma fin,
nikoga nije hteo da uvredi. Čini mi se da su zbog toga Ranku proradili
kompleksi, pa je počeo da ga traži, želeo je da se rasprave. Počela su i
ogovaranja. Te večeri, Giška pošalje jednog klinca da kaže Ranku da
izađe, kako bi njih dvojica to sami rešili, jer nema potrebe da se drugi u
to mešaju. Međutim, ovaj nije imao čuku da mu to kaže, nego mu poruči
da ga Giška zove da razgovaraju. Svi smo imali „utoke“, pa je Giška
prišao Ranku i dogovorili su se da odu sami. U međuvremenu, Džamba
je poslao po svoje ljude sa Dorćola, došlo je troje kola, svi su nosili
puške. Ovi Rankovi su hteli da krenu, ali smo ih upozorili da će to njih
dvojica rešiti.
Bojan objašnjava da je Džamba stao uz Gišku zato što je već imao
dva poraza od Ranka, koji ga je tukao ispred „Cepelina“ i „Čuburske
česme“, tako da je sad hteo da mu uzvrati. Džamba je, kaže, bio izuzetno
hrabar, ratovao je sa svima: Giškom, Ljubom… ali nije imao podršku
samo zato što je bio „ofarban“.
– Pili smo i čekali – nastavlja Bojan – kad se posle 40 minuta začuo
pucanj. Svi smo se pohvatali za pištolje. Hteli smo da proverimo da li je
neko ranjen, ali je onda Giška dotrčao. Odmah smo seli u kola i našli se
sa ekipom kod starog „Akvarijusa“. U to vreme, pucanje je predstavljalo
skandal. Giška je odmah zapalio za Nemačku. Prebacio ga je Ratko
Ðukić, nekadašnji automobilski as. U „Nanu“ je stigao Biža, opalio par
šamara i ovi su sve otpevali, pa smo se štekovali par dana.
Iako su se Giška i Ranko dogovorili da idu na fer dvoboj, Rubežić,
„Dač Šulc“ kako su ga zvali, odmah je potegao pištolj i rekao: „Sta je,
Debeli, hoćeš da te upucam!“
– Giška je bio veoma inteligentan, rekao mu je da treba da se stidi,
toliko je puta jeo kod njegove majke Milene. I Ranko vrati pištolj. Giška
mu ga odmah iščupa i uperi u njega. Bio je to specifičan pištolj, „kolt 41“,
samo dve fabrike u Evropi su proizvodile municiju za njega. Giška je
imao astigmatizam, nije dobro video, pa je čekao da svane. Međutim,
kad mu je oteo pištolj, počeo je da ga zavitlava, kako će o tome pričati po
celom gradu. Ranko je poludeo i pokušao je da ga udari glavom. Skočio
je na Gišku iako je ovaj držao „357“ i „kolt 41“. Giška ga je zveknuo iz
„kolta“ i bacio na zemlju, ali se Ranko nije onesvestio. Odmah je pritrčao
Džamba i počeo da pomaže Ranku, iako ga je ovaj ranije tukao. Došla

21
murija i pita Ranka ko ga je ranio, a on kaže: „Ljuba Zemunac!“ A i deca
su znala da je Ljuba tada bio u zatvoru. Ranka operišu i ja javim Giški da
je ostao živ. Izašao je iz bolnice posle dve nedelje. Kako je izašao, tako je
pola grada zapalilo preko – završava Bojan.
Priča se da je Giška u Nemačkoj živeo na visokoj nozi, pošto su on i
njegovi prijatelji uzimali veliki procenat od „cuheltera“, makroa koji su
držali lanac sauna u kojima su radile atraktivne devojke. Međutim,
jedan od drčnijih nemačkih makroa se pobunio i izazvao Gišku na
„ferku“. Iako uglavnom svi ponavljaju da mu je Giška izašao na dvoboj,
Bojan objašnjava da to nije tačno. Giška je, zapravo, ležao sa visokom
temperaturom, pa se pred Nemcem pojavio jedan njegov prijatelj, sada
ugledni crnogorski političar. Kaže da je makroa „odrao“ od batina, ali da
je nemačka policija čekala bilo kakav povod da Gišku strpa u zatvor.

– Uhapsili su ga – kaže Petkov – za reket i zbog teških povreda

nanetih Nemcu. Teretili su ga i za Ðurekovićevo ubistvo, ali ništa nisu
mogli da dokažu. Ipak je smešten u zloglasni Štraubing, zatvor koji je
posebno sagrađen za članove „Crvenih brigada“. Dve godine nije imao
pravo na posetu. Došao sam na suđenje i Giška me je zapanjio: branio se
bez tumača. A pre toga nije znao nemački.
Sve nemačke novine pisale su u to vreme da je uhapšen „glavni
čovek“ beogradskog podzemlja. Nagađali su, kivni što to ne mogu da

22
dokažu, da je Božović zaista učestvovao u, do danas nerazjašnjenom,
ubistvu direktora „Ine“, Stjepana Ðurekovića. Interpol je iskazao živo
zanimanje za Gišku, tako da, umesto da se nađe na slobodi, biva izručen
Italiji, zbog bekstva iz Zinare, kao i zbog navodne pljačke centralne
banke u Milanu. Tek kad je odležao šest godina i vratio se u Beograd,
dokazano je da se u vreme navedene pljačke nalazio u jednoj
zagrebačkoj bolnici.
Giška to vreme ovako opisuje:
„U Italiji sam izveo prvu oružanu pljačku. Tu je bilo raznih stvari o
kojima ne mogu otvoreno da pričam. To se kad-tad plaća. Ja sam, nevin,
zatvorom platio ono što nisam uradio, a za ono što jesam, nisam bio u
zatvoru. Nikada u životu nisam imao koristi od bilo koje pljačke. Svaka
se završavala uveče, u noćnom klubu, kupanjem u šampanjcu. U životu
nisam ništa uštedeo, niti imao makar na trenutak sigurnost, spokoj i
bogatstvo od tih para.“
Giškini prijatelji uveravaju da je, između ostalog, i zbog takvog
odnosa prema novcu, bio poštovan kao malo ko u njihovom svetu.
Umeo je, kažu, da u zatvoru podeli hranu i sa „najvećim smradom“, ali,
zato, „ako Giški nešto zatreba, da vidiš kako đubre gine za njega“. Znao
je da odmeri mesto svakom čoveku, a da ga pri tom ničim ne uvredi.
Prema ljudima je, pričaju, imao korektan odnos, iako nije imao
„obavezu“ da se tako ponaša. Momci iz mlađe generacije sećaju se da je
pri susretima, uglavnom po restoranima i diskotekama, ustajao da ih
pozdravi, ponudi pićem i sedenjem za svojim stolom. Tako im je iz samo
njemu znanih razloga, dizao cenu i popravljao imidž. Trudili su se da
mu kasnije, bar donekle, vrate istom merom. Ako u tome nisu uspeli dok
je bio živ, onda mu se danas sigurno odužuju – u pamćenju ovog grada
Giškina legenda postoji bez ijedne crne mrlje. Ono što sam sebi nije
oprostio, drugi su mu zaboravili.
Tvrde da je zadužio skoro čitav grad, da mu ništa nije bilo teško da
uradi. „Nestašni dečaci“ objašnjavaju kako ih je često vadio iz škripca,
krio od potera, mirio kad su dolazili u sukobe, kojima su obično
prethodila banalna sporenja. „Radio je za druge ono što bi retko ko
učinio, i to bez ikakvog interesa“ – ovako se danas opisuje Giškino
ponašanje i objašnjava Stečeni ugled.
Čak i dok je bio u zatvoru, „vladao“ je Beogradom. Petkov kaže da
su mnogi Giškini prijatelji, ili oni koji su se za takve izdavali, upućivali
karavane u Italiju: „šaneri“ su ga oblačili, a oni preduzimljiviji dovodili
mu u zatvor devojke.
Godinama se javno prećutkuje, a privatno šuška, da je Ðorđe

23
Božović svesrdno sarađivao sa Službom državne bezbednosti, te da je,
između ostalog, bio i glavni izvršilac ubistva Stjepana Ðurekovića. S
obzirom da su učesnici ove akcije još živi i veoma „eksponirani“, niko od
ljudi iz SDB nije se, sve do sada, usudio da iznese barem osnovne
pojedinosti.
– Radio sam u SSUP-u više od dve decenije i bio sam jedan od
operativaca koji su osmislili likvidaciju Stjepana Ðurekovića. Stigao je
nalog da se prema njemu „primene najstrože mere“, zato što je odneo iz
zemlje 40 miliona maraka, kao i agremane za kupovinu nafte u
Severnom moru – kaže naš sagovornik, koji želi da ostane anoniman.
Donedavno se smatralo da je razlog za Ðurekovićevo smaknuće bilo
to što je direktor „Ine“ bio ustaša i izdajnik. Međutim, neki radnici
SSUP-a, koji tvrde da su Ðurekovića i lično poznavali, kažu da je to bio
samo paravan za javnost. Glavni razlog za preuzimanje „najstrožih
mera“ bila je Ðurekovićeva namera da se vrati u Jugoslaviju i da, potom,
na suđenju, svedoči o kriminalnim radnjama vrha Komunističke partije
Jugoslavije. Sem toga, Ðureković je, kao komercijalni direktor INA,
prema rečima čoveka iz SDB „bio važniji od nekih članova CK“. Po
funkciji je bio član Ratnog saveta i raspolagao je tačnim podacima o
vojnim trebovanjima nafte. Kad se načulo o njegovom povratku u
zemlju, Pavle Gaži, sekretar RSUP Hrvatske, sreo se s njim u Bukureštu,
što je saznao Josip Vrhovec, pa je smenio Gažija. Odlučeno je da se
prema Ðurekoviću primeni mera predviđena za izdajnike otadžbine.
– Giška je od rane mladosti – tvrdi navedeni sagovornik – sarađivao
sa SDB, tačnije, počeo je u crnogorskoj Službi. Pojavio se u Parizu neki
emigrant, Spasić, koji je mnogo pričao. To nam je dobro došlo, jer se
dugo nismo pojavljivali u Francuskoj. Nazvao sam Ratka Mićunovića i
pitao ga da li imaju nekog za takav i takav zadatak. I tako sam upoznao
Gišku, bilo je to 1982. godine. Dobio je povratnu avio-kartu, 400 dolara i
300 franaka. Već sam mislio da je sve završeno, kad mi zazvoni telefon u
dva sata posle ponoći. Zove me Rade Pejović, da me pita da li Spasić
nosi štap. Otkud bih ja to znao, pa mi smo imali samo njegovu
fotografiju iz lične karte, izdate 1934. godine. Nazove me i Giška, i ja mu
predložim da pozove tog gospodina telefonom, da proveri da li je u
stanu, pa da ga sačeka. On tako i uradi, a čiča krenuo po novine u 9:30.
Giška ga je pretukao nasred ulice, naročito mu je povredio levu nogu.
Posle sam ga pitao zašto se na nju okomio, a on kaže da je hteo da mu je
iščupa. Gospodin Spasić je u bolnici proveo šest meseci. Prema
dogovoru, Giška se sakrio u najbližu zgradu, pričekao nekoliko sati, a
onda, kako je bio u trenerci, glumeći džogera otrčao do jednog prijatelja.

24
 Bivši operativac SDB objašnjava da su povremeno delovali i protiv
četničke emigracije ali, ako mu je verovati, lično se trudio da pravi
razmeru 1:10 na štetu ustaša.
Giška je to vreme slikovito opisao:
„Mi smo bili tako idealistički trovani, misleći kako radimo dobro za
otadžbinu. A otadžbina se tada računala od Ðevđelije do Triglava. Ne
treba nikom zameriti što je tada nešto uradio zaslepljen ljubavlju prema
otadžbini. Drugačije smo mi to onda gledali, i molim emigraciju i sve
ljude koji su nam bili na meti, da nikad ne zamere volu koji je gazio
kupus, već onima koji su imali vola i slali ga gde su hteli. Jer, vo je uvek
vo. Naravno, mislim isključivo na srpsku emigraciju, drugim
emigracijama nismo dužni nikakva izvinjenja, jer je među nama večni
rat.“

„Ni jednog od učesnika Ðurekovićeve likvidacije ne smem da

pomenem osim Giške koji je, nažalost, mrtav i Staneta Dolanca, koji nam
je posle svega čestitao, jer su svi ostali danas poznati biznismeni,
umetnici, političari… Mnogi od njih će biti zabrinuti i što akciju
„Dunav“, kako je Služba krstila Ðurekovićevu likvidaciju, uopšte
pominjem. Bio je uključen i jedan Nemac, koji je kasnije likvidiran, a telo
mu je zabetonirano“, kaže naš sagovornik i nastavlja:
– Podrobno smo se pripremili, tako da sam i ja obišao samo mesto, u
gradiću Volfarthauzen, 26 kilometara od Minhena. Tu se nalazila i

25
štamparija Ivana Jelića, poznatog emigranta kod koga je Ðureković, pre
nego što će i sam doći, smestio sina Damira. Giška je predložio sastav
ekipe, iako se posle ispostavilo da neki ljudi i nisu bili najbolji, pa je čak,
kasnije u Beogradu, došlo i do svađe. Ipak, akcija je jedna od najboljih u
istoriji Službe, što potvrđuje i podatak da, kada su ga uhapsili 1985. u
Minhenu, Giški ništa nisu mogli da dokažu. Kako smo to postigli? Prvo,
imali smo ključ od Ðurekovićeve garaže, što je, mislim, podatak koji do
sada nigde nije javno iznesen. Obezbedio ga nam je naš saradnik, inače
Ðurekovićev prijatelj. Sa njim smo se sastali u Briselu. Automobile smo
kupili 24 sata pre akcije. Potpisali smo ugovor o kupoprodaji, u slučaju
da nas policija zaustavi, ali ih nismo preneli na naša imena. Posle akcije
smo ih ostavili na ulici. Ja sam se sa još jednim čovekom za posebnu
namenu nalazio prekoputa kuće, u kombiju namenjenom za duža
putovanja, tako da je bio opremljen i krevetima. Osmatrao sam ulicu.
Ðureković je kasnio, ispostavilo se docnije da je imao sastanak sa nekom
prijateljicom. Ipak se pojavio i kolima ušao u garažu, zatvorio vrata.
Tamo su ga očekivali. Kada ih je ugledao, stao je da zapomaže, pričali su
mi, čak im je nudio i ogromnu svotu novca. Ispalili su u njega, prema
nalazima BND, nemačke obaveštajne službe, šest metaka iz različitih
oružja. Na kraju, dobio je i udarac sekirom po glavi. Dva čoveka su
odmah izašla i odvezla se. Na scenu je stupio naš saradnik sa posebnom
namenom, čiji je zadatak bio da sve počisti, ukloni i najmanji trag. Posao
je sjajno obavio i nemačka policija se do danas bavi samo nagađanjima.
Kad su otkrili leš, svi smo već bili u Beogradu – otkriva nam detalje
čovek iz DB
Po njegovim rečima, akcija „Dunav“ koštala je 150 hiljada maraka.
Neposrednim učesnicima Služba je isplatila po pet hiljada dolara.
Fama oko Ðurekovićevog ubistva ni danas ne jenjava. Desetak
poznatih članova podzemlja hvalilo se da je učestvovalo u akciji, dok su
pravi učesnici ćutali kao zaliveni. Nemačka štampa i policija u prvo
vreme optuživale su Željka Ražnatovića Arkana, iako je on imao
neoborivi alibi. Na njihovoj meti našao se čak i Rade Čaldović Ćenta,
koji u akciji nije ni mogao da učestvuje, između ostalog i zbog toga što
on i Giška nisu bili u velikoj ljubavi.
Sam Giška se, manje ili više direktno, poveravao nekolicini bliskih
prijatelja, ali oni ne pristaju da to i javno potvrde.
Posle šest godina provedenih u nemačkom i italijanskom zatvoru,
Giška se vraća u Beograd. U „Interkontinentalu“ se ponovo sreo sa
pomenutim udbašem:
– Bio je veoma zadovoljan kad je čuo da Služba dobro sarađuje sa

26
GSUP-om i, na taj način, i sa kriminalcima. Otišli smo kod Belog i tek
tada sam saznao da su tako dobri prijatelji i da mu je Beli redovno slao
novac u zatvor. Uostalom, Giška je primao i apanažu od nas, iako će to
neko sigurno poricati. Lično sam njegovoj majci redovno nosio koverat u
kome je, u ono vreme, bilo novca u vrednosti polovine moje plate.
Poslednji put smo se sreli u našoj zgradi, razgovarali smo u prijemnoj
sobi, jer Giška nije mogao da uđe u zgradu, s obzirom da je imao
američki pasoš. Rekao mi je da više ne može da radi za nas. Začudio sam
se, a on mi je kazao „da je sada sa njima“. Sa kim to? Pa, sa SPO To je
bila njihova pogrešna procena da je Služba komunistička i da ne radi za
srpski narod. Ipak, pitao me je da li se sprema neka dobra akcija, želeo je
da pomogne. Rekao je da je u međuvremenu postao stručnjak za
kidnapovanje. Iznenadio sam se kada sam ga video na demonstracijama
9. marta.
Boris Petkov priča da je Giška počeo da ispoljava srpski
nacionalizam kad i većina, u vreme „događanja naroda“. Boris ga je
upozoravao da se ne zaleće, ali je Giška želeo da ispravi svoje zablude,
da se što pre otarasi ljubavi prema SFRJ i Titu, „za koga je bio spreman i
da pogine“. „Kao najveća stvar, u vreme moje mladosti, računalo se –
biti od koristi komunističkoj državi, ići preko grane da se boriš protiv
ustaša i političkih emigranata. To je bio san svakog beogradskog
mangupa“, objašnjavao je Giška.
Imao je i dublji razlog da se politički angažuje. Komunisti su mu,
tvrdio je, ubili oca Gavrila 1963. godine. Tukli su ga čarapama
ispunjenim mokrim peskom i „ostavili ga da se 11 meseci raspada“. „To
sam, možda, i mogao da im oprostim, ali im nikada neću zaboraviti što
su me učili da se stidim oca“.
Već 1990. godine Giška se opredeljuje za opoziciju, za Vuka
Draškovića, za koga je govorio da je pravi srpski apostol, iako možda
nije za političara, jer mu nedostaje dvoličnosti. Giškine izjave iz tog
vremena su oprečne: tvrdi istovremeno da je „Srpska garda jasno
antikomunistička i, ako pobedi, komunizmu u Srbiji mesta neće biti“, ali
i da se „njegova jedina partija zove Srbija“.
To je vreme najžešćeg rata u Hrvatskoj, stvaranja partijskih vojnih
formacija, raspada JNA koja je volšebno trebalo da postane srpska
vojska. Srpska garda je imala ambiciju da bude njena okosnica, ako ne i
više od toga. Posle prvih reportaža koje su prikazivale vežbe njenih
maskiranih boraca, u vreme još nekompromitovanog nacionalnog
zanosa, mladi se .masovno učlanjuju u Gardu. Giška izjavljuje da „nisu
još pokrili celu Srbiju, već samo veće centre. Recimo, cela Vojvodina je

27
pokrivena… Svi koje smo, shodno mogućnostima, dosad primili, a to je
neuporedivo manje od broja prijavljenih, uključeni su u pripreme za
stvaranje Srpske garde. Po mom proračunu, sada vežba oko 7.000
članova Srpske garde.“

Uvidevši da je vrag odneo šalu, vlast pokušava da parira,

promovišući sjajnu opremljenost i obučenost Teritorijalne odbrane
Srbije. Prilike su toliko ozbiljne da je Slobodan Milošević prinuđen da
prošeta pored stroja TO, da izvrši smotru ratnog sastava IV banatske
udarne brigade TO Srbije.
Navodno, primenjene su i delotvornije mere:
„Izloženi smo raznim oblicima sputavanja i opstrukcije. Već dugo
ima zastrašivanja, pretnji, pokušaja da se likvidiraju ključni ljudi. Ko to

28
radi?“, upitao se komandant Srpske garde, i dodao:
„To je, van svake sumnje, srpski komunistički režim. Taj režim javlja
se trenutno u četiri agregatna stanja, ali je supstanca ista. Najpodmuklije
od tih stanja jeste Srpska dobrovoljačka garda, stvorena radi opstrukcije
Srpske garde.“
Giška je smatrao da bi Gardu, na čijem se čelu nalazio Željko
Ražnatović Arkan, trebalo zapravo zvati Srpskom dobrovoljačkom
komunističkom gardom. Tvrdio je da SDG naoružava general u penziji
Jovo Popović, a da je njen predstavnik u javnosti general Dušan Pekić,
koji „koordinira rad sa Šešeljevim crvenim četnicima i Jovićevim
Pazovčanima“. Srpskoj gardi je, prema njegovim rečima, učinjena slična
ponuda, ali je „bilo potcenjivački predlagati da se stavimo pod komandu
komunističkih generala“.
Boris Petkov kaže: „nisam sasvim siguran, ali mislim kako su Giška
i Arkan pregovarali oko osnivanja zajedničke garde“. Pojedinosti
razgovora mu nisu potpuno poznate ali, po njegovom sudu, „Željko mu
nije nudio lošu kombinaciju“. Dodaje da do dogovora, najverovatnije,
nije došlo zbog sujete.
Da je bilo pregovora između „komunističkih generala“ i Srpske
garde potvrđuje i Borivoje Borović, advokat i član Izvršnog odbora SPO:
– Srpska garda nije bila pod okriljem SPO, ali je naša stranka dala
ideju za njeno osnivanje. Gišku je za komandanta predložio SPO, ali su u
Gardi bili članovi i drugih stranaka, prvenstveno radikala, čak i dvojica
iz SPS. Zamisao je bila da se stvori srpska vojska. U svakom slučaju, to je
bilo osuđeno na propast, jer kada su bili pregovori sa nekim aktivnim
generalima, kao i sa g. Pekićem, generalom u penziji, i predstavnicima
drugih stranaka, mi smo doneli kompjuterski spisak 10 hiljada članova
Srpske garde, odmah spremnih da se bore. Na licima generala video sam
zaprepašćenje, druge stranke su donele spiskove sa tridesetak, stotinak
dobrovoljaca. Bili su uplašeni i nisu želeli da dozvole da jedna stranka,
navodno, kontroliše toliko naoružanih ljudi. Verovali su da oni neće biti
poslati na front, već da će se boriti za vlast u Beogradu Zato su
predlagali da se po 100 boraca razbaca u razne jedinice JNA, ali SPO nije
to mogao da prihvati, jer se tako nije mogla stvoriti srpska vojska – kaže
Borović.
Učestali su kompromitujući napadi na Srpsku gardu u kojima je
najglasniji bio Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke. Vođa
radikala je, u prepoznatljivom maniru, napao najbolniju tačku Garde –
kriminalnu prošlost nekih njenih članova:
„Ðorđe Božović Giška, više puta osuđivan, odležao 11 godina

29
robije, glavni kriminalac u beogradskom podzemlju, glavni trgovac
drogom i slično. Zatim, ubijeni Branislav Matić Beli, takođe jedan od
vodećih beogradskih kriminalaca. Bio je svojevremeno plaćeni ubica u
Holandiji, od toga se i obogatio Ovde u Beogradu bogatio se i
preprodajom ukradenih automobila. Zatim, Predrag Brkić, zvani Lale
Robija, takođe više puta osuđivan Njega je Vuk postavio za komandanta
Komitskih odreda. Jednom je u zatvoru zaradio novu robiju jer je tamo
silovao nekog mladića…“
Šešelj je čak izneo svoja „strahovanja“ na jednoj od sednica Narodne
skupštine Srbije, postavivši pitanja MUP-u: „Kako režim uopšte tako
nešto može da toleriše, zašto se ništa ne preduzima?“ Vođa radikala je
upozorio da je Srpska garda naoružana najsavremenijim igračkama rata
i da bi Beograd, samo zbog toga, mogao da postane poprište sukoba
„koji bi podsećali na Čikago dvadesetih“.
„ I, vidite, nije prošlo ni nekoliko dana, nešto se već desilo. Na ulici
je ubijen Beli Mečka (Branislav Matić, prim. aut.). To je izvedeno do te
mere profesionalno, da je vrlo malo ljudi u beogradskom podzemlju u
stanju da tako nešto uradi. Ja lično mislim da je već počeo obračun među
njima samima…“, zaključio je lider „crvenih četnika“ posle Matićevog
ubistva.
Tako je u javnost puštena priča o sukobu u podzemlju, koja je u
konačnoj verziji tvrdila da je Giška, uz pomoć dva svoja čoveka,
likvidirao Belog. Međutim, u ovu fabulu ne uklapa se činjenica da su
Božoviću dva puta pripremali atentat, tako što su mu, „kao i Krcunu“,
čačkali oko automobila, kao i da je više desetina policajaca bezuspešno
pokušavalo da ga uhapsi u hotelu „Slavija“, samo dan pre ubistva Belog.
Giška je pošao u rat, potpuno svestan da će mu najveća opasnost
dolaziti upravo – s leđa. Na sahrani Branislava Matića Belog, tačno 45
dana pre svoje pogibije, Giška je pred svedocima doslovce izjavio: „Idem
na front iako znam da će me tamo ubiti. Neću da poginem u Beogradu,
pa da posle pričaju kako je to zbog obračuna u podzemlju.“ Znao je da
će Gardu razmeštati po najtežim položajima, onim koje su svi izbegavali,
iako njegovi borci nisu mogli postati profesionalni vojnici posle nekoliko
meseci obuke. Bio je siguran da će Garda biti žrtvovana, a potvrdu za to
video je u činjenici da su se „dobro obavešteni prijatelji“ sunčali na
Svetom Stefanu dok je on ratovao u Slavoniji. Bio je duboko razočaran,
svedoči Petkov, ali ih je sve opravdavao:
– Zvao me je više puta da mu se pridružim, ali, meni kao Bugarinu,
taj rat je od početka bio sumnjiv. Rekao sam mu da ću doći kad mi ovi
„pozadinci“ pokažu kako se ratuje, ovi što su ostali da pripremaju

30
sahrane. Rekao im je: „Ko ide zbog Srbije, neka dođe, a ko će zbog mene,
ne mora.“ Neki su ovakvu širokogrudost jedva dočekali, ali bilo ih je koji
su krenuli. Recimo, pokojni Knele – kaže Petkov.
Njegova sumnja da će ga protivnici smaknuti baš na bojnom polju,
potvrđena je 15. septembra 1991. godine. Izdišući na rukama svojih
saboraca, u blizini Gospića, izustio je: „Gotov sam.“
Do danas nisu rasvetljene okolnosti njegove pogibije. S obzirom da
obdukcija nije obavljena, tajnu Božovićeve smrti čuva nekoliko
izabranih. Veruje se da je pogođen ispod leve miške i da mu je metak
prošao kroz srce. Sve ostalo je samo priča svedoka koji su se pored njega
zatekli.
Po priči Giškinih saboraca, nekoliko tenkova je usred borbe otkazalo
poslušnost. Jedno oklopno vozilo JNA je čak počelo da se povlači, pa je
Giška poslao Milovana Mićkovića da ubedi posadu da se vrati u borbu.
Međutim, Mićković je tada pogođen u nogu, a njegov komandant je
ranjen u ruku. Odmah zatim, Gišku pogađa i smrtonosni hitac koji je,
prema nikada potvrđenim pričama, ispaljen iz puške „SAR“
singapurske proizvodnje Sanduci sa ovim oružjem prethodno su
zaplenjeni u avionu ugandske kompanije, u kome se nalazio i Antun
Kikaš, hrvatski emigrant. Pošto su pale u ruke organa bezbednosti JNA,
sudbina „sarovki“ je nepoznata.
Boris Petkov je razgovarao sa borcima koji su se zatekli pored Giške
u času kad je pogođen. Ironično primećuje „da su im priče neobično
istovetne“, ali da ništa ne može da tvrdi bez dokaza:
– Obdukcija nije izvršena, iako sam to zahtevao. Znam i da je
beogradska policija uporno tražila obdukciju, ali je neko nagovorio
majku Milenu da je ne odobri. Navođeni su joj besmisleni razlozi.
Borivoje Borović objašnjava:
– To veče kad je doneto Giškino telo, istražni sudija je i formalno
morao da konstatuje smrt, s obzirom da će Ðorđe biti sahranjen u
Beogradu. Došli su i inspektori iz Odeljenja za krvne delikte i doktor iz
Sudske medicine. Bio sam prisutan kad je doktor pregledao telo,
ustanovivši da postoje tri povrede: na ruci, rebrima i u blizini kičme.
Prve dve nisu bile smrtonosne, a sve tri rane su očigledno poticale od
različitih kalibara. Rana na leđima bila je ogromna, prečnika pet
santimetara. Kako sam razgovarao sa očevicima, bilo mi je jasno da su
prve dve rane zadobijene od hitaca ispaljenih iz pravca ka kome je Giška
bio okrenut, a da je smrtonosni metak stigao sa leđa. Tog trenutka,
njemu su iza leđa bili dobrovoljci Srpske garde, koje isključujem kao
moguće vinovnike, kao i pripadnici JNA i neki delovi Martićeve vojske.

31
Taj zapisnik mora da postoji u SUP Beograda.
Borović dodaje da je GSUP nastojao da se obavi obdukcija, da je i
Milena Božović, posavetovavši se sa sveštenikom pristala na to. Ali, „iz
neobjašnjivih razloga, neko je zvao Gradski SUP i to zabranio.“
Gospođa Milena Božović, koja je u prvom trenutku odustala od
obdukcije, otvoreno kaže čiji je savet poslušala:
– Kad su ga doneli Vuk Drašković mi je rekao da obavezno vidimo
kako je ubijen. Skočili su njegovi vajni prijatelji, koji su sa njim ratovali.
Nisu dali da se otvori. Tada sam bila ošamućena, nisam mogla da
mislim svojom glavom, pa sam ih poslušala. Uveravali su me da nipošto
ne skrnavimo telo jednog junaka, da ne pristanem na obdukciju. Mogu
oni sada da kažu šta hoće, ali tvrdim da oni nisu dali da se otvori.
Uostalom, gde su stvari koje su mom Ðorđu pripadale? Gde su pištolj,
puška, njegova dokumenta? Kako ovi koji su bili pored njega kad je
ubijen to nisu doneli? Ničeg nema, neko je sve to pokupio. A ko je to
mogao, ako nisu ovi što su bili najbliži?
Giškina majka priseća se dana koje je Ðorđe proveo kod kuće, kad je
prosto nemoguće bilo ući u stan od gužve. Kaže da se užasno razočarala
u većinu njegovih dugogodišnjih prijatelja, jer sem praznih obećanja i
zaklinjanja na Giškinom grobu, ništa nisu učinili. Nisu je ni pitali da li joj
je pomoć potrebna. Objašnjava kako veliki novac, zarađen od prodaje
majica i bedževa sa njegovim likom, do nje nikad nije stigao. Ono što su
joj davali njegovi prijatelji, bilo je, kaže, „sramotno i bedno“. Smatra da
je puno toga Giška shvatio pre pogibije, jer joj je u poslednje vreme često
ponavljao: „Majko, ovaj život je tako ljigav.“
Uverena je da joj je država ubila sina. Tvrdnju podupire sledećom
pričom:
– U subotu, 14. septembra, u posetu mi je došao Ðorđev prijatelj,
odavde, iz voždovačkog kruga. Ne znam zašto je to uradio, ali mi je
odmah rekao: „Majko, otišli su da ga ubiju, više ga nećeš videti.“ Možda
će on jednog dana reći kako je to znao. Sutradan, 15. septembra Ðorđe je
poginuo. Dan posle pogibije, na njegov rođendan, doneli su ga u
Beograd.
Borović nedvosmisleno tvrdi da su za Giškinu smrt odgovorni oni
koji su želeli da spreče da se Srpska garda razvije u srpsku vojsku:
– Na već pomenutom sastanku sa generalima bili su prisutni i Mirko
Jović, Šešelj, Dragoš Kalajić, Gojko Ðogo, Goran Hadžić… Da budem
pošten: u to vreme i Mirko Jović i Šešelj iskreno žele stvaranje srpske
vojske. Čak je Šešelj rekao da bi mu bilo veliko zadovoljstvo kad bi u
tom štabu bio i Vuk Drašković, pa da zajedno ratuju. Međutim, Vojsci i

32
političkom vrhu Jugoslavije nije odgovaralo da dobrovoljačka vojska
postane kičma buduće srpske armije, a to je platio i general Simović, koji
je primao članove Srpske garde na razgovor. Na tom sastanku bio je i
Ilija Končarević, ministar u SAO Baranja i zapadni Srem. Tražili smo od
njega oružje za deset hiljada ljudi, pristali smo i da Gardom komanduje
neki aktivni general. On je doslovce rekao da se svi dobrovoljci mogu
boriti, samo ne može SPO. „Ako budete išli sami, pucaćemo vam u
leđa“, rekao je. I ja to povezujem. Bez obzira na svoju kriminalnu
prošlost, koju su neki stalno zlobno isticali, Giška je odlučio da sve
preokrene u svom životu. Najiskrenije pobude vode ga da se stavi na
čelo Srpske garde. Za pola godine, sigurno bi imali 50 hiljada vojnika.
Posle njegove smrti, Udba je preuzela Gardu i pocepala je na tri krila.
Samo je formalno održavana, iz pijeteta prema Giški. Mislim da je on
jedini išao iskreno, iako su mu savetovali da se mane rata. Ali, on je
govorio: „Znam, oni će mene da ubiju, ali ću koliko-toliko pomoći tom
narodu.“
Giška je često ponavljao, kao lajtmotiv koji ga je onespokojavao, da
mu zbog njegove prošlosti zabranjuju da se bori za srpsku budućnost.
Znao je da ga komunisti neće „kanonizovati“ iz mržnje, a narod iz
neznanja. Ko bi mogao da shvati prirodu čoveka koji u tuči odgrize
protivniku parče obraza i proguta ga, u Srbiji, gde izgladneli heroji,
naravno, ne beru ni tuđe trešnje?

33
34
35
 PRAŠNJAVI DOSIJE

I
so Lero Džamba slovio je u Beogradu za vrsnog individualca,
pripadnika generacije s prepoznatljivim životnim stilom,
mladića s dovoljno kuraži da se istoumlju od pre dvadesetak
godina suprotstave načinom koji je, bar ponekad, dozvoljavao iluziju
pobednika. Stasao je u najboljem duhu „umeća uličnog preživljavanja“,
opisujući svoje postupke kao pitanje časti:
„I kad sam se bavio kriminalom, bio sam, da tako kažem – pošten
kriminalac. Nikad nisam napadao nedužne i slabe…“
Upravo njegova generacija neprimereno je kažnjena za bojkot
učmale jednoobraznosti. Džambini vršnjaci bežali su iz zemlje zbog
jednog šamara, ili tuče za kojom se danas ni prolaznici ne bi osvrnuli.
Otadžbina im je naknadno „opraštala“ grehe, uporno negirajući svoje
učešće u njima.
Džamba je svojim primerom pokušao da opovrgne zakonitost
prema kojoj jedan korak u svet kriminala određuje životnu putanju.
Verovao je da tako ne mora da bude. U skladu s godinama, vremenom je
menjao način života, trudeći se da zaboravi prošlost. „Sve svoje dugove
sam vratio“, govorio je, „pa neka moji bivši gresi, ipak, ostanu prošlost.“
Trudio se da u rodnom Beogradu, posebno na Dorćolu, afirmiše
duh kaldrmisanih ulica, vreme kada je odvažnost podrazumevala
starateljski odnos prema okolini, nošenje pijačnih cegera i odlazak po
duvan starijoj gospodi Uz to, naravno, i žestoku zaštitu „svoje“ teritorije
od uljeza. Opisuju ga kao „gancija velikog srca“, spremnog da svakom
izađe na megdan, a posle primljenih i zadatih batina protivnika časti
pićem. Verovatno da su i takve „uspomene“ više bile odraz simpatija
prema vremenu koje je nepovratno za nama, nego tačan opis događaja.
Jedni kažu da nije bio zlopamtilo, drugi uveravaju da je i te kako znao
da bude prek: na pištolju i na rečima – kao kada je u restoranu
„Marakana“, kraj „Zvezdinog“ stadiona, dobio metak u šaku zbog
previše slobodne opaske na račun prisutnih Crnogoraca.
U epizode za koje se tvrdilo da mu ne mogu služiti na čast, upućeni
ubrajaju razbijanje štrajkova u nekim preduzećima. Nije negirao svoje

36
učešće, objašnjavajući da je s drugovima retko primenjivao silu, ali je to
opravdavao s donekle ideološkim žarom i pitanjem na koje je unapred
znao odgovor:
– Gde bi nam bio kraj kad bi sve firme štrajkovale i obustavljale
rad.…Uostalom, zašto se ti radnici nisu pobunili i javno rekli da ih
„tabamo“?
Može se samo nagađati na kakve je sve načine uspevao da zaradi
veliki novac. Izvesno je, ipak, da je u vreme kad je mnogima ustrebala
zaštita, Džamba bio od onih koji su sigurnost mogli da garantuju – bez
obzira da li je čuvao ljude ili njihov imetak. Govorilo se da je pametnije
Džambi dati, po cenovniku, kako bi štitio od iznuđivača, nego
„reketašima“ isplatiti onoliko koliko im se prohte da traže.
Iso Lero je poslednji put viđen u ranim jutarnjim satima 23.
septembra ‘92. godine, ispred ulaza u kockarnicu na šestom spratu
palate „Beograđanka“. Čim je iskoračio iz lifta sukobio se s mladićima iz
obezbeđenja kockarnice. Nekolicina neimenovanih posetilaca kasnije je
pričala kako je Džamba teško pretučen. Iste noći gubi mu se svaki trag.
Više od dve i po godine nakon nestanka, o njegovoj sudbini ne zna se
ništa pouzdano, mada, bez ikakve rezerve, Džambini prijatelji veruju da
je ubijen, a telo uklonjeno bez traga. Drugo objašnjenje, sigurni su, ne
postoji.
Različitost njegovog nestanka od slučajeva iz crnih novinskih
hronika, ogleda se pre svega u nejasnom motivu ubistva. Preciznije
rečeno, motiv je svakako postojao, ali za njegovo obznanjivanje upućeni
nisu imali dovoljno smelosti, a verovatno ni dokaza. Kako reče dobar
Džambin poznanik: „Ipak smo mi mali miševi“, što bi delimično trebalo
da znači kako nestanak nije ti potpunosti obavijen velom misterije. Pet
meseci po Džambinom uklanjanju, njegova supruga Snežana iznela je
neobičan podatak – u tom periodu GSUP je na Lerinom slučaju
promenio tri ekipe sa šest inspektora, ali rezultata nije bilo. Odani
Džambini prijatelji, šuškalo se, obilazili su neke „viđene face“, moleći
bar za informaciju o mestu gde se nalazi telo. Nikakav odgovor nisu
dobili.
Džambin vršnjak, ne samo po godinama već i po stažu u svetu
kriminala, kaže da mu iskustvo stečeno na Zapadu govori da nestanak
poznatog Dorćolca, po tamošnjim kriterijumima, nije ništa neobično.
„Policija je“, priča, „surova u takvim situacijama. Na Zapadu ne čine
gotovo ništa da bi pronašli ljude koji su u policijskim kartotekama
ostavili upečatljiv trag. Znam da se Džamba još pre otvaranja agencije
‘Karmen‘ povukao, ali to verovatno nije bila dovoljna preporuka da se

37
policija zdušno uključi u potragu „
O izgredu čiji su akteri te septembarske noći bili Džamba i momci iz
agencije „Delije“, zaduženi za bezbednost kockarnice, postoje dve
oprečne verzije. Vule Gojak, šef obezbeđenja, tvrdi da je Lero nešto posle
ponoći stigao pripit, „raspoložen“ da napravi incident:
– Momak na vratima mu je zatražio ulaznicu, ali je on samo nešto
promrmljao. Momak mu je onda rekao: „Gospodine, pretres je
obavezan“, na šta ga je Lero udario levom rukom u glavu, a desnom je
potegao nekakav mali pištolj. Uperio mu ga je u čelo. Morao sam da
reagujem, udario sam ga „sečicom“ po zglobu i izbio mu pištolj. Potom
sam ga udario pesnicom još nekoliko puta da bih ga onesposobio.

Gojak objašnjava da je došlo do gušanja kada je Lera pokušao da

ubaci u lift. To je primetio još jedan čovek iz obezbeđenja i pritekao mu
u pomoć U prizemlju su ga, kaže, izbacili iz lifta na ulicu, vratili se na
šesti sprat, a lift-boju naredili da do pet sati ujutru nikog više ne pušta u
kazino. Na ovakav postupak Gojak je, uverava, bio prinuđen:
– Znao sam kako su Džamba i njegovi gadni kad se napiju i kad su
naoružani, pa sam preduzeo mere predostrožnosti. U pet sati smo
naručili taksi, pa smo, moji ljudi i ja, napustili kazino.
Šef obezbeđenja kaže da ne zna šta se sa Džambom dogodilo posle
izbacivanja iz kockarnice. Lerovi prijatelji iz „Karmena“ uporno su
narednih dana obilazili bolnice i domove zdravlja po čitavom gradu, ali
nigde nije ostalo zabeleženo da je Isu Lem pružena pomoć. Ipak, brzo
su, zahvaljujući razgovorima sa svedocima, došli i do svog opisa
događaja:

38
 – Džambu je tuklo desetak ljudi, drškama od pištolja i „heklera“.
Onako, na smrt pretučenog i u lokvi krvi, ostavili su ga da leži bez
pomoći. Niko nije smeo da mu priđe. Potom su ga bukvalno izbacili na
ulicu. Neko se onda dosetio, pa su ga strpali u njegov džip „suzuki
vitara“, a jedan mladić ga je potom odvezao u nepoznatom pravcu. Čuli
smo da Lera čuvaju, navodno, u Arkanovoj kući, drugi kažu da su ga
odveli u zatvor Srpske dobrovoljačke garde u Erdut – tvrdili su ljudi iz
„Karmena“, tražeći, takođe, da ostanu anonimni.
Na osnovu njihove priče, ali i činjenice da su Džambu poslednji
videli, i pretukli, momci iz „Delija“, čiji je direktor Željko Ražnatović,
gradom su krenule priče o Arkanovoj umešanosti u Lerov nestanak.
Ubrzo se saznalo da je između Arkana i Džambe odranije postojala neka
zavada, a povod je, navodno, bio eksces iz „Zone Zamfirove“, kada je
Džamba pucao u fotografiju Željka Ražnatovića.
Naknadno se ispostavilo da je to više bila priča po ukusu čaršije,
nego pravi opis događaja. Poslednjih dana marta ‘92. godine, Džambi je
u pomenutom restoranu prišla jedna od zaposlenih devojaka, upozorivši
ga da nošenje oružja na tom mestu nije dozvoljeno. Prema sećanju
Džambinog druga, njega je to revoltiralo, ustao je i ispalio nekoliko
metaka uvis. Pogodio je, između ostalog, i Arkanovu sliku Njegov
prijatelj je, uz pomoć Juse, vlasnika restorana, uspeo da ga umiri i izvede
napolje. Već i pre tog događaja, Džamba je navodno načuo da neko želi
da ga zavadi sa Arkanom.
Spor sa Arkanom je, međutim, po sećanju Lerove supruge Snežane,
izglađen mnogo pre događaja u „Beograđanki“:
– Posle toga u restoranu „Zona Zamfirova“, kao što se zna, Arkan
mu je preko telefona rekao: „Džamba, ja nemam ništa protiv tebe, nemoj
da slušaš priče, ti čuvaj svoj Dorćol, a ja ću moje Dedinje.“
Preispitujući, po ko zna koji put, događaje u noći Džambinog
nestanka, njegovi poznanici tvrde da ništa neobično nisu uočili. Džamba
je zatvorio kancelariju, posle toga obavio ranije ugovorenu kupovinu
džipa, svratio do kuće i rekao supruzi da s društvom ide da proslavi
obavljeni posao. Kupovinu su „zalili“ u restoranu STB, samo sprat ispod
kockarnice odakle je, nekoliko časova kasnije, nestao. Po kazivanju
mladića s kojima je bio te večeri, zajedno su napustili zgradu Džamba ih
je ostavio u Jovanovoj ulici, uz dogovor da se sutra na poslu nađu u
deset sati. Rekao im je da ide pravo kući jer je umoran. Ipak, vratio se u
„Beograđanku“. Niko ne zna šta ga je odvuklo nazad
Džamba je to veče zaista imao pištolj, ali po priči Dušana Ivanovića
Džonija, to je bio neispravni „dilindžer 38 specijal“, sa dva metka, a s

39
njim, kako reče, „sigurno nije išao da se sa nekim obračunava“. Po
uveravanju jednog od posetilaca kazina, s kojim je Džoni kasnije
razgovarao, Džamba je posle dobijenih batina imao velike rasekotine i
otvorene rane po glavi. Nije pokazivao znake života. Isti sagovornik mu
je saopštio da su Džambu ispred „Beograđanke“ ubacili u beli „pik ap“ i
odvezli. Njegov džip je, nekoliko dana kasnije, pronađen u jednom od
novobeogradskih blokova.
Za kratko vreme, gradom su se proširile glasine o „pravoj“ verziji
događaja i mestu gde je skriveno Lerovo telo. Pričalo se da je zakopan na
Bežaniji, zatim da je bačen u Dunav, naposletku i da mu je telo
zabetonirano u nekom od temelja novopodignutih kuća u Republici
Srpskoj Krajini.
Poslednjih godina Iso Lero je, kažu, zadužio mnoge mladiće u
Beogradu. Pomažući njima, posredno je činio usluge i policiji, s kojom je
godinama pre toga bio u sukobu. U širokim krugovima, posebno među
mlađom generacijom spremnoj da još posluša iskusnije, njegova reč i
pojava uvažavani su bez pogovora. Priča se da je izmirio neke zavađene
klanove, da se svojski zalagao za prestanak besmislenih revolveraških
obračuna, i pogibija kojima je kumovala sujeta mladih desperadosa.
Smatrao je svojom neispunjenom obavezom to što nije mogao da spreči
pogibiju Mlađe Ðurića i Olge Vulić u Višnjici, kao i Olginog brata
Aleksandra u Novom Beogradu. Tvrdio je da su mladići malo preterali,
ali da tako krvavo nije moralo da se završi, da bi bilo drugačije da je, u
tom trenutku, bio na slobodi Ostavljao je utisak čoveka za kojeg u
beogradskom podzemlju nema tajni.
Kažu da slavu svojih vršnjaka koji su ime potvrdili i unovčili na
Zapadu, nije mogao dostići samo zbog tamne puti. Njegov nedostatak je,
smatrali su, bilo romsko poreklo, zbog čega ponekad nije imao podršku
kakvu drugi jesu, mada je neki od njih nisu zaslužili. Tukao se, dok je to
bilo merilo srčanosti, sa Ljubom, Giškom, Rankom… ali je i pomagao
kad bi bilo potrebno. Umeo je da se nameri na jače od sebe, da u tuči
bude poražen. Nešto sasvim drugo mu je bilo važnije:
– Nikad se nikoga nisam plašio. Oni koji su želeli da me „ukantaju“,
pokušali su i prilično loše prošli.
Rešio je, po okončanju zatvorskih dana, da pokrene detektivsku
agenciju „Karmen“ i uposli mladiće čiju je energiju i sposobnost usmerio
na koristan način. Skućio se, na neki način i otrgao porocima – kocki na
prvom mestu. Ulozi koje je gubio samo za jednu noć dostizali su
nezamislive sume. Supruga Snežana kaže da je jednom prilikom za tri
dana izgubio novac u vrednosti dve solidne kuće. I za to je imao

40
razložno objašnjenje: „Što više gubim, to sve više para pravim“, govorio
je.
S novinarima je razgovarao retko. Tek pošto je otvorio „Karmen“
pristao je da javno iznese sećanja iz vremena koje golica maštu običnih
čitalaca. Nije se ustezao da prizna:
– Moj dosije je već dosta prašine uhvatio. Ipak najviše volim lep i
miran život. Moja prošlost je crna i ružna. Bavio sam se kriminalom ne
zato što sam hteo, nego zato što me detinjstvo gurnulo u tako surov
život. Danas pokazujem svoje pravo lice, trudeći se da dokažem ovom
društvu koliko mogu da mu doprinesem.
Možda na sasvim drugi način od onoga kako je nameravao, bio je
od pomoći: puno pištolja oduzeo je mladićima koji su njima rukovali pre
nego žiletom za brijanje; mnogo besmislenih sukoba, stvorenih
mladalačkom brzopletošću i naopakim vremenom, uspeo je da spreči;
dovoljno poučnih reči, za koje je garantovao svojim iskustvom, uputio je
svima koji su spremni, naravno i voljni, da ih čuju. Pre svih, hteo je da ga
razumeju mladići kojima to lično nije mogao da kaže:
– Svi ti momci treba da znaju da ništa na svetu nije toliko vredno da
bi oni sedeli u zatvoru makar i mesec dana, a da i ne spominjem, daleko
bilo, godinu, tri ili pet. Mnogi su otišli u zatvor, drugi su ranjeni ili
sahranjeni, a ništa nije bilo vredno toga. Duša me boli… Bez obzira što
su mladi, moraju da misle na to. Danas je mnogo oružja, a ubiti čoveka je
najlakše. Kao ubiti muvu… Treba misliti na braću, sestre, prijatelje. Nije
lako majci da godinama nosi pakete sinu u zatvor. Mogu bratski da im
poručim da se prihvate bilo kakvog posla mimo kriminala, a takvih
poslova je bezbroj. Tako će sebi i svojima obezbediti miran život.

41
 NAJBRŽI KRUG

U
apartmanu 331 hotela „Hajat“ u Novom Beogradu, 28.
oktobra 1992. godine ubijen je Aleksandar Knežević Knele,
dvadeset jednogodišnjak iz naselja Braće Jerković. Kneletovo
telo je pronađeno sledećeg dana u 15 časova.
Kako stoji u službenoj belešci SUP Beograda od 6. novembra 1992.
godine, razgovarano je sa sobaricom hotela „Hajat“ S.V. koja je pronašla
Kneževićevo telo. Prema njenoj izjavi, pošto je u tri navrata bezuspešno
pokušavala da otključa vrata sobe, a kako u tome nije mogao da joj
pomogne ni mladić koji se stara o mini-baru, poziva svog menadžera.
Ubrzo čovek iz hotelskog servisa uspeva da otvori sobu a devojci
saopštava da je primetio gosta kako leži na podu, uz komentar da je
najverovatnije pijan, jer je iz sobe osetio kiselkast miris.
Najavljujući se još jednom, sobarica ulazi, i između tv-seta i kreveta
vidi Kneževićev leš: Knele je ležao na stomaku, blago raširenih nogu i
ruku savijenih u laktovima. Glava mu je bila u lokvi krvi, okrenuta
levom stranom lica ka podu, a na sebi je imao trenerku i crne „najk“
patike Izjavila je da ga je videla samo na trenutak i da je u stanju šoka
istrčala iz sobe.
Obdukcionim nalazom Instituta za sudsku medicinu u Beogradu,
načinjenim istog dana kada je pronađen pokojni Knežević, laičkim
jezikom rečeno, utvrđene su tri smrtonosne rane: dve sa desne i jedna sa
leve strane potiljka
Na osnovu podataka iz obdukcionog zapisnika, može se zaključiti
da je Knele bio primoran da legne na pod pre nego što je likvidiran.
Iz izveštaja o kriminalističko-tehničkom pregledu mesta očigledno
je da je pucano iz dva pištolja. U sobi su pronađene četiri čaure: prva,
neposredno pored ormara sa televizorom, druga i treća su nađene pored
kreveta, a četvrta pored zida, naspram ulaza u sobu Sve su imale
istovetnu oznaku – 14.54, koja govori da su ispaljene iz „kolta 45“.Tri
projektila su pronađena u itisonu ispod Kneževićevog tela, dok je četvrti
završio ispred ormara sa televizorom.
Do danas nije protumačeno šta bi trebalo da predstavlja krvlju

42
ispisan broj 1 u dnu ogledala.
Prema svedočenjima Dušana Kneževića, Kneletovog oca, kao i
bliskih prijatelja, Knele se nikada nije razdvajao od pištolja. U sobi,
međutim, taj pištolj, iz koga su, najverovatnije, ispaljena tri hica, nije
pronađen. Ubice su ga, pretpostavlja se, ponele sa sobom. U sobi je
nađen samo okvir sa osam metaka, kao i kutija sa 25 zrna.
Knele je u „Hajatu“ boravio od 21. septembra. U noći kada je ubijen
zabeležen je samo jedan telefonski poziv, nešto posle 03 časa, na koji
Knežević nije odgovorio. Tražio ga je njegov bliski prijatelj Romeo Savić,
ostavivši poruku na recepciji da mu se javi.
Odeljenje krim-tehnike ustanovilo je da ne postoji oštećenje vrata,
kao ni brave na sobi 331.
U vreme Kneletovog ubistva, susedna soba 330 bila je izdata
engleskoj državljanki, gospođi Voren, novinarki „Skaj njuza“, koja te
noći nije bila u svojoj, već u sobi 340, kod svog kolege Van Lindena,
takođe iz „Skaj njuza“. Prethodnog dana, prema njihovoj izjavi, Linden
je imao saobraćajnu nesreću u Subotici, pa je gospođa Voren zato noć
provela kod njega.
U sobi 332 boravio je gospodin Dejvid Nejbor, službenik američke
ambasade, koji je te večeri, a i narednih dana bio službeno odsutan iz
Beograda.
Iz informativnog razgovora sa Darkom Ašaninom, obavljenog 8.
decembra 1992. godine, vidi se da ga je Knežević 28. oktobra u
popodnevnim časovima posetio u Krnješevcima, zajedno sa, sada već
pokojnim, Slavkom Bikićem Jogijem. Ašanin je Kneževiću poklonio
trenerku, a ovaj se u susednoj sobi odmah presvukao. Između 20 i 21
časa, Jogi i Knele su se spremali da pođu za Beograd, ali se Knežević
setio da je kod Ašanina ostavio kesu sa svojom odećom i pištoljem.
Ašanin nije siguran, ali misli da je Knele kod sebe imao „zastavin“
pištolj 7,62. Zatim je Kneževića i Bikića do Beograda u „golfu“ prevezao
Ašaninov rođak.
U Kneževićevom slučaju SUP je u saopštenjima bio šturiji nego
inače. U Odeljenju za krvne delikte rekli su nam da bi i samo iznošenje
činjenica o ranijim Kneletovim sukobima sa zakonom samo štetilo
policiji. Kako bi štetilo, nisu objasnili. Prvo saopštenje beogradske
policije do danas je i jedino. U njemu se navodi samo ono što je
„Politika“ prethodnog dana već objavila, to jest, da je Knežević ubijen u
„Hajatu“.
Nekoliko dana posle ubistva niko od Kneževićevih prijatelja nije
mogao da pretpostavi ko bi mogao da bude ubica. Pojedinost koja je sve

43
zbunjivala bio je podatak daje Knežević, očigledno, pustio ubice u sobu.
Bilo je poznato da je inače izuzetno oprezan, da više puta proverava
koga pušta u sobu, da je pištolj držao čak i kada bi primao bliske
prijatelje.
U „Freski“, omiljenom Kneletovom kafiću, pošto se čulo za ubistvo,
nije bilo muzike. Velika grupa mladića, koji su izgledom oponašali
Kneleta, odbijala je svaki razgovor.
Tih dana, novine su se čitale od zadnjih stranica. Čitulje posvećene
Kneletu, kojih je u jednom broju „Politike“ bilo 162, zasenile su rat u
Hrvatskoj i Bosni, domaću političku scenu, ekonomsku bedu… Knele se
razlikovao od svih predstava o običnom momku sa asfalta, o čemu
svedoče i tekstovi u kojima su autori očigledno imali probleme da
odrede svoje moralno stanovište.
Džej je pred 35 hiljada ljudi na Sajmištu rekao: „Evo… jedna pesma
koju je napisao moj brat Džamba, a ja je večeras pevam za njega i za mog
prijatelja Kneleta, koji nisu večeras sa nama…“
Publika je skandirala Kneletovo ime…
Ako možda i nije bio prvi u nizu, generacije samo Beogradu
svojstvenih desperadosa, onih koji su hteli sve, i to odmah, Knele je
ubrzo zauzeo vodeće mesto. Svojim izgledom i načinom života iskazao
je najdublje želje velikog dela svojih vršnjaka.
Njegov otac svedoči da ga je više puta upozoravao na opasnosti.
Knele mu je odgovarao: „Bolje da živim jedan dan kao čovek, nego ceo
život kao bednik. Pusti me, ovo je moj život.“
O Kneletu se pisalo svakojako: „kao o tamnom cvetu, kao o Robinu
Hudu i Džemsu Dinu, kao o čoveku koji se razbacivao novcem, bio
umešan u nedozvoljene poslove… Kakav je to svet iz kojeg je on
ponikao? Na Kneletovu sahranu došlo je nekoliko hiljada ljudi. To je
svet koji ima svoju fizionomiju i psihologiju, nepisane zakone. Svi su
ozbiljni, napeti, nose italijanska odela, cipele, listom kratko ošišani,
poput Kneleta Puno lepih devojaka koje neprekidno plaču…“
Rezignirani inspektor SUP-a nam je u to vreme izjavio: „Kneževićev
otac napada policiju da ga je ubila, tvrdi da mu se sin nije bavio
kriminalom. Nikada, međutim, nije objasnio otkuda njegovom sinu
‘porše‘, vredan 80 hiljada maraka, novac da menja hotele. Možda je
radio preko omladinske zadruge?“
Ironija citiranog inspektora ni najmanje ne objašnjava šta je bio pravi
Kneletov „posao“. Činjenica je, novac mu nije nedostajao.
– Niti mi je sin bio kriminalac, niti se bavio reketom. Kamo sreće da
se bavio! Nije bio siledžija – rekao nam je Dušan Knežević.

44
 Ipak, po gradu se pričalo da ima restorana koji su Kneletu plaćali,
samo da ih ne posećuje. Oni koji ga nisu voleli, pominjali su poslove oko
automobila, droge… Bliski drug pokojnog Kneževića tvrdi, sa čime se
većina slaže, da je Knele zaista otimao kola, ali samo ona za koja je znao
da su „prljava“. Naposletku, Knele je posedovao zavidan vozni park, u
kome su se nalazili „porše“, „golf‘, „subaru“… Tvrdi se da nikada nije
napadao običan svet i da oni od kojih je uzimao to nikada nisu smeli da
prijave, jer im savest nije bila čista.
Knele nikada nije osuđivan, mada su protiv njega podnošene
krivične prijave, čak i jedna za silovanje. Međutim, njegovi prijatelji su se
na to smejali: „Zar je on imao potrebu da nekoga siluje?“ Isto tvrdi
nekadašnji inspektor Trećeg i Četvrtog odeljenja beogradske policije
Ljuba Milanović: „Knele je bio izuzetno zgodan mladić, devojke su ga
jurile. Ja njega nisam smatrao kriminalcem. Kad bi me sreo, bio je kao
dete, smejao bi se i rekao: ‘Gde si, Ljupče!‘ On je bolji od svih sadašnjih
momaka. Da je imao vremena da sazri, postigao bi najviše od svojih
vršnjaka. Ali, od Kneleta se uvek očekivalo da rešava konfliktne
situacije, i to je bilo teško breme koje je morao da nosi. On je imao
harizmu, bio je predvodnik.“
Romeo Savić priča da je Knele uvek postupao drugačije od svojih
drugova. Kada je trebalo da reši neki problem, uvek je išao sam. Nije
nikoga zvao, premda bi svako krenuo sa njim.
Ne zna se, međutim, ko stoji iza napada na Kneleta ispred kluba
„Nana“ na Senjaku, kada su dve maskirane osobe, naoružane
kalašnjikovima, istrčale pred Kneževićev „porše“. Kažu da se Knele
podvukao pod volan, i tako izbegao rafale. „Porše“ je bio na više mesta
oštećen hicima.
Kneletovo ime se u novinama pominje i povodom pucnjave u kafiću
„Freska“, maja 1992. godine. Posvađao se, kažu, zbog sitnice, sa dva
Crnogorca za koja se ispostavilo da ne pripadaju nijednoj od gradskih
ekipa. Zbog više ispražnjenih šaržera, a i ratne psihoze, isprva se
gradom proneo glas da nekakav snajperista puca sa krova Srpske
akademije nauka. Čitav kraj je opkoljen, a docnije se ispostavilo da je
Knele ranjen u prepone. Očevici pričaju da je u jednom trenutku bio
prinuđen da skoči sa galerije kafića na stolove u bašti.
Knele je bio Voždovčanin, Giškin mezimac. Rame uz rame sa
pokojnim Ðorđem Božovićem i Branislavom Matićem Belim učestvovao
je na devetomartovskim demonstracijama 1991. godine. Uveren da
njegovi idoli rade ispravno, Knele se vezao za opoziciju. Barem do smrti
Giške i Belog.

45
 Posle smrti dva voždovačka lidera i finansijera Srpske garde i,
jednim delom, SPO-a, na čelo voždovačke ekipe je spontano primljen
Goran Vuković, kao najstariji i najiskusniji. Vuković se tada upravo
vratio iz Nemačke, gde je odležao četiri godine i osam meseci za ubistvo
Ljubomira Magaša. Ma ko da je bio na čelu Voždovčana, Knežević je do
svoje pogibije predstavljao njihov simbol.
Čim su saznali da je ubijen, Kneževićevi prijatelji su pohrlili u hotel
„Hajat“. Priča se da je u gnevu Mirko Tomić Bosanac polupao stakla na
dva „mercedesa“ parkirana ispred hotela, od kojih je jedan pripadao
Jezdimiru Vasiljeviću. Od službe obezbeđenja su zahtevali da im se
preda video-traka, na kojoj je zabeležena svaka osoba koja je ulazila u
hotel. Tražili su i da uđu u sobu, ali ni to, kao ni traku (slika sa monitora
se ne snima na video-rikorderu), nisu mogli da dobiju.
Odmah posle ubistva policija je raspisala poternicu za „golfom“
strane registracije, koji se u kasnijoj istrazi uopšte ne pominje.
Jedno od prvih objašnjenja Kneletovog ubistva, trebalo je da bude
njegova veza sa Belim i Giškom, odnosno njihovim političkim
uverenjima. Kneletov otac je u to vreme tvrdio da likvidacija ima
isključivo političku pozadinu. Po njegovom uveravanju, još u vreme
pogibije Belog, postojao je plan da Beli, Giška, Goran i Knele budu
likvidirani iste večeri – po povratku sa skupa Srpske garde održanog u
Topoli. Po dolasku u Beograd njih četvorica su svratila na benzinsku
pumpu, gde inače radi Kneletov otac. Iako je prema ranijem dogovoru
trebalo da svi zajedno odu do kuće Belog, ipak su se razdvojili. Nepunih
pola časa posle toga, ispred svoje kuće Branislav Matić Beli je ubijen.
Ovu tezu trebalo je da potvrdi i činjenica da je Giška ubijen metkom
ispaljenim iz puške singapurske proizvodnje „SAR“, a da je kasnije, u
različitim prilikama, na Gorana Vukovića i Kneleta pucano iz istog
oružja.
– Nikad im nisu zaboravili demonstracije od 9. marta ‘91. godine.
Znaju da je svako od njih (Giška, Beli, Knele) mogao da okupi oko sebe
po pet hiljada klinaca spremnih da se bore – tumačenje je Dušana
Kneževića, a on ujedno opisuje i način na koji je pripremano Kneletovo
ubistvo:
– Deset dana pre toga, u sobu 331 hotela „Hajat“ upali su specijalci,
nateravši Kneževića i njegovog prijatelja Mirka Bosanca da legnu na
pod. Rekli su da proveravaju alarmne uređaje, ali im je zapravo bilo
važno da vide kako će Knele reagovati pred policijom. Kada je uveče, 28.
oktobra, Knele ušao u „Hajat“, preko toki-vokija se mogla čuti kratka
poruka: „Knele ide sam“.

46
 Dušan Knežević se, takođe, pita ko je pet dana pred pogibiju dao
nalog da se Knele likvidira, što se, prema priči njegovog prijatelja iz
policije, navodno, čulo preko toki-vokija.
– Kneleta su jurili – kaže Dušan – pa je bio prinuđen da tu noć, pet
dana pred pogibiju, prespava u jednom novobeogradskom podrumu.
Tvrdim da on nikada ne bi dozvolio da ga ubiju na takav način, osim
ukoliko u sobi nisu bili specijalci. Da ga je napalo više njih, ubili bi ga, ali
bi se sigurno branio. Da je osveta bila u pitanju, uzeli bi mu pet hiljada
maraka iz džepa i zlato vredno oko osamdeset hiljada.
Izvor blizak samom vrhu beogradske policije, koji tvrdi da zna, uz
još samo dva čoveka u gradu, sve pojedinosti o ubistvima Kneževića i
Matića, potvrđuje ovu tezu. Prema njegovim rečima, ova dva ubistva,
kao i Giškina pogibija, organizovana su u nameri da se obezglavi
militantno krilo SPO-a. Vlastima je, navodno, zvonilo na uzbunu onog
trenutka kada se na skupu u Topoli okupilo dve i po hiljade naoružanih
mladića.
Naš sagovornik tvrdi da su Kneletove ubice iste večeri prebačene u
Mađarsku. Isplaćeni su u gradiću Baji, a odmah nakon toga likvidirani,
kako bi se o ovom slučaju obezbedilo potpuno ćutanje.
S obzirom na osobenost posla kojim se naš sagovornik godinama
bavio, a koji se odvijao u trouglu beogradske policije, SDB-a i podzemlja,
te znajući njegov ugled koji i danas ima u zemlji, navedeni podaci se ne
mogu olako odbaciti. Postoji, naravno, pitanje njegovih motiva da nam
sve to ispriča.
I pored svih logičnih obrazloženja, lako se uočavaju nedoslednosti u
ovoj verziji događaja.
Kneletovo vezivanje uz srpsku opoziciju, prvenstveno SPO,
okončano je onog trenutka kada pored njega više nije bilo Giške i Belog.
Uskoro je stekao nova poznanstva i prijatelje, koji su ga privoleli
suprotnom političkom taboru. Pitanje je, naravno, koliko je, s obzirom na
Kneževićeve godine, uopšte moglo biti reči o ozbiljnom političkom
angažmanu.
„Čovek koji je ubio Kneleta neprijatelj je Srbije i srpskog naroda.
Tvom sinu su vrata moje kuće bila otvorena u svako doba. Naći ćemo
ubicu i uklonićemo ga. Ti ili ja.“ Kako tvrdi Dušan Knežević, ovo su reči
jednog tada visokog službenika SSUP-a. Tokom letovanja na Svetom
Stefanu ‘92. godine, prema iskazima mnogobrojnih očevidaca, Knele se
video i sa Mihaljom Kertesom, koji je boravio u obližnjem odmaralištu
Saveznog SUP-a. Čitavo jedno popodne proveli su u razgovoru na terasi
hotela. Pitanje na koje nije umeo da odgovori ni Kneletov otac, a koje je

47
sebi često postavljao, jeste da li je Knele sarađivao sa SDB-om. On kaže
da su mu dva inspektora SDB izjavila: „On je bio naš čovek“, odbijajući
da navedu šta je tačno radio za njih. Trebalo bi imati u vidu da je u to
vreme Savezni DB još bio u punoj moći. Isti inspektori su mu, navodno,
još dok je Knele bio uz Gišku i Belog, pokazali i misteriozni spisak sa
imenima tridesetak beogradskih mladića određenih za likvidaciju Na
njemu je bilo i Kneletovo ime.
Nekoliko meseci posle Kneletove pogibije, dva prijatelja njegovog
sina su mu se poverila:
– Nas trojica smo bili zaduženi za likvidaciju Milana Panića. Trebalo
je da to obavimo oktobra ‘92. godine, onog dana kada se Panić vraćao sa
londonske konferencije. Čekali smo ga na surčinskom aerodromu, ali iz
nekog razloga ljudi iz njegovog obezbeđenja su kasnili. Naknadno smo
saznali da je prethodnog dana republička milicija upala u zgradu
Saveznog SUP-a, tako da su i kola ostala zarobljena u garaži. Kada je
napokon stiglo Panićevo obezbeđenje, odvojili smo se od Kneleta, a on
ga je pratio do njegove kuće u Užičkoj ulici.
Kada smo svojevremeno pitali Dušana Kneževića za odobrenje da
objavimo iznete podatke, odgovorio je: „S tim se ne slažu Radojica i
Kertes“.
Drugi moćni zaštitnik Kneleta u to vreme, pored Kertesa, bio je
Radojica Nikčević, direktor stambene zadruge „Šumadija“, i čovek koji
je, navodno, za SDB obavljao poslove od izuzetne važnosti. Prema
saznanjima, upravo je Radojica Nikčević bio zaslužan za Kneletovo
učešće u razbijanju studentskih demonstracija ‘92. Godine, mada je samo
godinu dana pre toga bio na drugoj strani.
U kasnijim razgovorima sa mnogim Kneletovim bliskim
prijateljima, lako je bilo uočiti da se Knele nikome, pa ni svom ocu, nije u
potpunosti poveravao. Niko nije tačno znao njegov redosled poteza i
namere, pa je utoliko teže bilo pronići u prave razloge njegovog ubistva.
Slabosti verzije prema kojoj je SDB likvidirao Kneževića, moguće je
prvenstveno pronaći u nelogičnosti da Služba likvidira čoveka koji je u
tom trenutku očigledno na njenoj strani, odnosno u samoj Službi. Drugi
valjan argument protiv ove teze jesu Kneletove godine i njegov, u
krajnjoj liniji, tek usputni politički angažman. Da li je mladić u
dvadesetprvoj godini života zaista mogao biti politički neprijatelj broj 1?
Održivost priče o gotovo spontanom atentatu na tadašnjeg
premijera Panića, kao i pitanje kome bi u tako delikatnom trenutku bio
potreban skandal takvih razmera, jeste najneuverljiviji dokaz o
Kneletovoj spremnosti da učini sve za otadžbinu.

48
 Bivši inspektor Ljuba Milanović, koji je „dužio“ ovo ubistvo, kaže
da se oko „slučaja Knele“ pravila fama. Slučaj je policijski rešen, to jest,
napisana je krivična prijava u kojoj se navodi ime osumnjičenog –
Miodraga Cvjetinovića.
– Bili smo na zadatku kad nam je preko „motorole“ stigla vest:
„Ubistvo u ‘Hajatu‘. Knele je ubijen!“ Kad sam stigao na lice mesta, soba
je već bila puna svih mogućih načelnika. Ništa tu nije moglo da se radi,
pa sam izašao i seo u hol. Nije bilo nikakvih pritisaka tokom istrage. Nije
tačno da je Kneletova trenerka odneta na hemijsko čišćenje, tehnika je
mogla nesmetano da radi. Druga je stvar što krim-tehnika nema sredstva
pomoću kojih na Zapadu rešavaju 80 odsto ubistava – kaže Milanović.
Kako se može videti iz policijskog zapisnika od 6. novembra 1992.
godine, jedan od svedoka je na parkingu ispred hotela „Hajat“
razgovarao sa mladićem koji mu se predstavio kao Miša, a odgovara
opisu Miodraga Cvjetinovića. Miša je izjavio da je sa Karaburme, ali da
već 7 godina živi u Frankfurtu. Mladić je rekao svedoku da čeka
Aleksandra Kneževića Kneleta, Gorana Vukovića ili Darka (verovatno
Darka Stanojevića, prim. a.). Kako je rekao, Knele mu je prišao tog jutra,
dok je on razgovarao sa Goranom Vukovićem, i zatražio ključeve
njegovog džipa. Miša je rekao da mu je dao ključeve, a u zamenu, Knele
mu je poverio ključeve BMW 316, beogradske registracije. Po priči tog
mladića, Knele se vratio posle nekoliko minuta, zatraživši ključeve od
BMW-a, samo da bi iz njega nešto uzeo. Posle toga se, međutim, nije
vratio. Miša je jasno rekao svedoku da čeka Kneleta, kako bi mu vratio
džip, a da od Gorana Vukovića i Darka očekuje da u tom smislu utiču na
svog prijatelja.
Miša se iste večeri vratio pred hotel „Hajat“, vozeći crni džip „nisan
patrol“. Međutim, to nije bio isti automobil koji mu je Knele oduzeo.
Svrha Kneletove posete Darku Ašaninu, u popodnevnim časovima
28. oktobra bila je, kako je Ašanin izjavio inspektorima, ponuda za
prodaju džipa crne boje, marke „nisan patrol“, sa nemačkim
registracijama. Knele je Ašaninu rekao da auto nije ukraden i zatražio od
njega 15 hiljada maraka. Ašanin je isplatio pet hiljada i Knele je, zajedno
sa Bikićem, kako smo pomenuli, napustio Krnješevce. Tokom iste noći,
Ašanina je posetio njegov poznanik Rade Čaldović Ćenta. Ašanin je
policiji izjavio da je Ćenta bio, i inače, čest gost njegovog lokala. Odmah
po dolasku, Čaldović je video u dvorištu džip, pa je došlo do rasprave.
Ašanin nije policiji želeo pobliže da opiše svađu, ali je naveo da je iz
svog pištolja ispalio nekoliko metaka u džip. Posle toga je telefonom
pozvao Bikića i rekao mu da džip što pre odveze iz njegovog dvorišta.

49
Nije želeo, navodi se, da ima bilo kakve veze sa tim vozilom. Džip je,
navodno, tek posle dan-dva odvezen.
Inspektori su hteli da znaju kako je moguće da Ašanin ne zna ko je
odvezao vozilo. On je izjavio da džip nije pomerao, da je u dvorištu
stajao onako kako ga je Knele dovezao. Knele je ostavio ključeve u
kontakt bravi, kao i saobraćajnu dozvolu na sedištu. Ašanin je, navodi se
u policijskom izveštaju, rekao svojim radnicima da, ko god dođe po
vozilo, što se njega tiče, može slobodno da ga odveze.
Rešenje zagonetke oko dolaska Radeta Čaldovića na Ašaninovo
imanje izgledalo je na prvi pogled jednostavno: Miodrag Cvjetinović i
Čaldović su u porodičnoj vezi, pa je pretpostavka da je Cvjetinović,
ostavši bez džipa, zamolio Ćentu za pomoć. Međutim, istraga je
nedvosmisleno utvrdila da Čaldović, pre nego što se zaputio u
Krnješevce, nije ništa znao o otmici. Nije utvrđena nikakva njegova veza
sa slučajem, iako su neke novine u početku najavljivale takvu
mogućnost.
Cvjetinović je otputovao za Frankfurt već 29. oktobra, odakle je
odgovorio na optužbe da je bio umešan u ubistvo:
– Ne pripadam ljudima koji se bave odmazdom i likvidacijom.
Govorim ovo zbog istine, a ne zbog straha za moju užu i širu porodicu i
brojne prijatelje.
Nagađajući oko pozadine Kneževićeve likvidacije, čaršija nije
verovala u mogućnost Cvjetinovićeve „umešanosti. Govorilo se: „Ko još
ubija zbog džipa“ ili: „Ubistvo je izvedeno isuviše profesionalno“.
Ovakvo razmišljanje je, međutim, osobeno samo za „običan svet“.
Među momcima koji drže do sebe, koji su jednom za svagda odlučili da
život provedu na asfaltu, vladaju sasvim drugačija pravila. Posle
obračuna u podzemlju, zavađene strane uglavnom poštuju dogovor da
se policiji ne prijavljuje slučaj. Čak i ako je neko teško ranjen, dešava se,
odbija da prijavi napadača. Oni kažu: „To je naša stvar.“
Prepustiti državnim činovnicima rešavanje ličnih problema
predstavljalo bi poniženje. Zato su neki Kneletovi prijatelji izjavili da bi
se on „prevrtao u grobu kada bi neko robijao zbog njega“. To, naravno,
podrazumeva da ubica mora da plati glavom.
Mladići sa asfalta dobro znaju da će se odmah pročuti, ako samo
jednom popuste, uzmaknu, ne odgovorivši na poniženje ili napad.
Njihovim pojmovima prosuđivano, lična svojina je svetinja. To je
neprikosnoveno polje u koje niko nekažnjeno ne sme da stupi. Kada bi
samo jedan uljez prošao bez posledica, to bi bio znak drugima da su
otkrili slabo mesto na koje se može udariti.

50
 U podzemlju kažu da je Knele pogrešio jer je mislio da je Cvjetinović
„mek“: „Nije ga poznavao, ovaj je dugo živeo u Nemačkoj. Uopšte nije
naivan, tamo je imao i velike akcije“ – kažu.
Ako se zna da Cvjetinović ima i sasvim ozbiljno iskustvo s one
strane zakona, tada ne stoji ni primedba da je „ubistvo isuviše
profesionalno obavljeno“, te da ga on nije mogao izvesti. Niko od
zastupnika ove teze, uostalom, i ne sumnja da je Cvjetinović morao da
ima saučesnike. Najzad, kad je u avgustu 1993. godine uhapšen u
Frankfurtu, zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu Darka Stanojevića
(u Diseldorfu, 21. marta 1993.), nemačka policija je tom prilikom
zatvorila još tri osobe. Sumnja se da su neki od uhapšenih učestvovali i u
likvidaciji Aleksandra Kneževića Kneleta.
Zašto bi Cvjetinović želeo smrt Darka Stanojevića?
Odgovor na ovo pitanje možda leži i u podatku iz policijskog
izveštaja o Kneletovom ubistvu, u kome se navodi da brava na
apartmanu 331 nije obijena. Knele je, očigledno, pustio ubice u sobu.
Knele i Darko su se upoznali u avgustu 1992. godine u Budvi i,
premda je Stanojević bio nekoliko godina stariji, postali su izuzetno
bliski. Knele se ne bi premišljao da Darku otvori vrata svoje sobe,
pogotovo što su se dogovorili da se vide 28. oktobra uveče.
Prema zastupnicima ove verzije događaja, mozak akcije „Knele“
pretpostavio je da je Darko najslabija tačka među Kneževićevim
prijateljima.
Ko god da je likvidirao Kneleta, pre toga je, kažu pouzdani izvori,
kidnapovao Darka i odveo ga u restoran „Mihajlovac“. Zbog sasvim
ozbiljnih pretnji, koje su verovatno uključivale i Darkovu porodicu koja
živi u Beogradu, on je pristao, kažu, da pokuca na Kneletova vrata.
Ako su ovi podaci tačni, Darko Stanojević je bio jedini i ključni
svedok Kneletovog ubistva. S obzirom da je, prema svedočenju njegovih
prijatelja, teško podneo smrt svoga druga, postojala je opasnost da opiše
događaj, po cenu da to i njemu naškodi. Možda su ga zato i napale četiri
osobe, posle boks-meča u Diseldorfu. Prvo je ranjen njegov prijatelj,
Nemac, a zatim je Darko pogođen u leđa, da bi bio dokrajčen dok je
ležao na zemlji, u gotovo istovetnom položaju kao njegov pokojni i
mlađi drug.
Nemačka policija je sprovela opsežnu istragu. Pregledan je i snimak
boks-meča, a u publici su primećene četiri osumnjičene osobe. Dva
muškarca, jugoslovenska državljanina, puštena su da se brane sa
slobode, dok se Cvjetinović i još jedan muškarac (kažu, sa debelim
krivičnim dosijeom), nalaze u istražnom zatvoru. Za dva Cvjetinovićeva

51
saučesnika kažu da su sa teritorije Hrvatske.
Bojan Petrović, koji je bio blizak koliko sa Kneletom, toliko i sa
Darkom Stanojevićem, opovrgava tezu o Stanojevićevom izdajstvu:
– Ja sam bio najbolji od svih sa Darkom. Išli smo u istu srednju školu
i ja sam ga, kasnije, doveo iz Nemačke. Bio je takav karakter da nikada
ne bi podlegao ucenama, pogotovo što je obožavao Kneleta. Međutim,
on je, sva je prilika, video Kneletove ubice. Jedno veče je sedeo na terasi
hotela „Metropol“ sa Dušanom Kneževićem, ali se uzdržao i nije mu se
poverio. Ubili su ga zato što su verovali da će im se osvetiti.
Cvjetinović nije poricao da se u „Hajatu“ video sa Kneletom, u sobi
331 oko 21 čas. Kaže, međutim, da je po njegovom odlasku Knele bio živ
i zdrav. I Darko Stanojević je svojim prijateljima rekao da je to veče
posetio Kneleta.
– Rekao nam je da je pokucao na njegova vrata, ali da niko nije
odgovarao. Odjednom su ga prošli trnci, celim telom je osetio da se
nalazi u neposrednoj blizini smrti. Uplašio se i napustio hotel.
Prema njihovim rečima, prebacivanje zbog izdaje Darku nije dalo
mira, pa je u februaru 1993. godine doputovao u Beograd da bi se
objasnio sa Kneletovim najbližim prijateljima. Kažu da se vratio još
tužniji i zabrinutiji.
Prema izvorima iz beogradske policije, crni džip „nisan patrol“ nije
bio Cvjetinovićevo vlasništvo. Pozajmio ga je od prijatelja u Nemačkoj,
da bi krenuo na put u Beograd.
Džip je, kažu isti izvori, iz Ašaninovog dvorišta odvezao pokojni
Slavko Bikić. Vozilo se nalazilo nekoliko dana u Novom Sadu, da bi ga
Bikić kasnije dovezao u garažu SUP-a Beograd. Duhovi su bili
uznemireni posle Kneletovog ubistva. Priča se da je mogla da strada i
Cvjetinovićeva rodbina u Beogradu, ali se od tog plana, zbog nedostatka
dokaza o njegovoj umešanosti, odustalo. U tako delikatnoj situaciji, niko
se nije usuđivao da posreduje i zatraži od Kneževićevih prijatelja da
džip bude vraćen. U poslednjem trenutku se ipak umešala jedna važna
politička ličnost. Džip je predat Cvjetinovićevom prijatelju u garaži SUP-
a. Ta osoba je džip odvezla u Nemačku, a do Šida joj je društvo pravio
jedan inspektor beogradske policije.
Pobija se mogućnost da je Darko Stanojević bio ucenjen i primoran
da pokuca na Kneletova vrata. Da se to dogodilo, verovatno bi i on bio
ubijen na licu mesta. Dvostruko ubistvo bi u tom slučaju lako bilo
prikazano kao svađa između Kneževića i Stanojevića. Pretpostavlja se,
ipak, da je Stanojević nazvao Kneleta i, lakomisleno, ubedio ga da bi
trebalo da se izmiri sa Cvjetinovićem.

52
 Ako je tačna verzija prema kojoj je motiv za likvidaciju bilo otimanje
džipa, akcija je munjevito planirana: Knele je oteo vozilo oko podneva.
Prodao ga je oko 18 časova, a već dva časa kasnije bio je u Beogradu.
Istovremeno, organizovana je, najverovatnije, trojka zadužena za
likvidaciju, obezbeđeno je „čisto“ oružje, Stanojević je nagovoren da
telefonom pozove Kneleta i ubedi ga da goste pusti u sobu.
Nepunih dvanaest časova pošto je uzeo automobil, Knežević je
surovo kažnjen za svoju nepromišljenost.

Novine su 12. januara 1995. godine objavile vest da je Nemačka, na

zahtev jugoslovenskih pravosudnih organa, pristala da našoj zemlji
izruči Miodraga Cvjetinovića, osumnjičenog za ubistvo Aleksandra
Kneževića Kneleta. Koliko se moglo saznati, na prvom saslušanju u
zgradi Okružnog zatvora u Beogradu, Cvjetinović je ponovo porekao
svoje učešće u ovom ubistvu.

53
54
55
 UZLETI I SUMNJE

R
adojica Nikčević je, više nego bilo koja druga žrtva
beogradskih obračuna, predstavljao simbol prelomnih
devedesetih godina. Za nepunu deceniju postao je jedan od
najbogatijih ljudi u zemlji, počevši „ni od čega“, kao činovnik „JIK
banke“ sa višom ekonomskom školom Njegov „srpski san“ počeo je da
se ostvaruje kada, sredinom osamdesetih, postaje prinudni upravnik
stambene zadruge „Šumadija“, koja je bila pred likvidacijom. Nikčević,
kao iz rukava, uz pomoć uticajnih prijatelja, bar tako kažu, obezbeđuje
ekskluzivne lokacije na Senjaku i Dedinju. Zadruga se ubrzo iseljava iz
baraka, prvo u centar, u Ulicu Svetozara Markovića, potom i u novu,
luksuznu zgradu na prestižnom Dedinju. „Šumadija“ postaje osnivač i
suvlasnik, a zatim i jedini vlasnik radio-stanice „Pingvin“.
Nikčević, međutim, nije bio poput većine biznismena. Njegove želje,
koje je uglavnom i ostvarivao, bile su maštovite i raznovrsne. Bio je član
rukovodstva fudbalskog i predsednik košarkaškog kluba „Partizan“,
upravo u vreme kada su „crno-beli“ osvojili Evropski kup šampiona u
košarci. Postao je i prvi čovek vazduhoplovnog kluba „Savski venac“, a
kažu da je svoju letačku diplomu „overavao“ i kao dobrovoljac iznad
Slavonskog Broda. Od 1994. Nikčeviću u čast organizuje se i memorijalni
aero-miting koji nosi njegovo ime.
Nikčević je među prijateljima važio za velikog patriotu i to ne samo
na rečima. Nameravao je, pored ostalog, da finansira filmove o genocidu
nad Srbima, kao i da ispuni želju Nikole Pašića i podigne spomenik
ruskom caru Nikolaju II Romanovu.
Nikčevićevo ime, koje je bilo sinonim za bogatstvo, vezuje se u to
vreme i za – moć. Sudbina ovog uspešnog čoveka je, na nesreću,
zatvorila simbolični krug onog trenutka kada je ubijen pred
„Šumadijom“, posvedočivši na najgori način o dvoseklosti moći u ovom
dobu.
„Kada su ubili Radojicu, čoveka koji je bio toliko moćan, onda tvoj
ili moj život ništa ne vrede“, rekao nam je jedan Nikčevićev prijatelj.
Četrdesetpetogodišnji biznismen ubijen je 7. oktobra 1993. godine u

56
Ulici Vase Pelagića na Dedinju, u neposrednoj blizini „Šumadije“. Kao i
svakog jutra, u 8 i 15 parkirao je svoj „mercedes“ u garažu i uputio se
prema sedištu preduzeća. Mimoišao se sa dve osobe obučene u radničke
kombinezone. „Radnici“ nisu bili upadljivi, s obzirom da su se u blizini
izvodili građevinski radovi. Jedan od njih se okrenuo i ispalio hitac iz
„kolta 44“ Nikčeviću u glavu.
Radnik na obližnjoj benzinskoj pumpi čuo je hitac iz revolvera.
Kada je stigao na mesto ubistva, ugledao je dva čoveka kako se
udaljavaju ulicom i ulaze u beli „jugo“. Zatekao je direktora „Šumadije“
na zemlji, koji nije davao znake života.
„Jugo“ je pronađen na kraju slepe ulice. Na osnovu ovog podatka,
pretpostavljalo se da ubice nisu poznavale grad i da nisu iz Beograda.
Policijska istraga nije dala nikakve rezultate. Ispitani su svedoci,
stotine prijatelja i poznanika ubijenog, ali SUP Beograda nije saopštio da
se bar i za korak pomerio u rasvetljavanju ovog slučaja. Upravo zbog
toga, govorkalo se da je policiji stigao znak sa uticajnog mesta kako
Nikčevićevo ubistvo, za sada, ne bi trebalo rešavati.
Čaršija je odmah iskazala maštovitost u pronalaženju motiva za
likvidaciju jednog od najbogatijih ljudi u zemlji (Nikčevićev san je,
navodno, bio da dostigne 70 miliona dolara, koliko je iznosilo bogatstvo
njegovog prijatelja, američkog biznismena srpskog porekla Miše
Ćulafića). Nije daleko od istine pretpostavka da su neka govorkanja
puštana u javnost sa namerom da se Nikčević diskredituje, ali i da bi se
zavarao trag.
S obzirom da je ovaj Srbin crnogorskog porekla, rodom Nikšićanin,
nedugo pre ubistva, u novinama napao ratne profitere, najavivši
državnu odmazdu, pričalo se da mu je neko od njih, naročito pogođen,
došao glave.
Nadahnuta kombinatorika čaršije poigravala se i mogućnošću da su
Nikčevićevu likvidaciju naručili – masoni. Red slobodnih zidara mu je,
naime, ozbiljno zamerio ideju da u Beogradu podigne već pominjani
spomenik Nikolaju II Romanovu.
Izvori bliski Službi državne bezbednosti koji, inače, u opisu radnog
mesta, pored ostalog, imaju i plansko širenje lažnih podataka,
objašnjavali su nam da se iza ove tajanstvene likvidacije krije složeni
splet motiva. Njihova priča počinje sa Nikčevićevim putem u Maleziju.
Biznismen je, navodno, tri godine letovao u ovoj dalekoj,
muslimanskoj zemlji. S obzirom da je bio veoma blizak sa vrhom
crnogorskog rukovodstva, oni su ga povezali sa malezijskim kraljem.
Kažu da se na stolu u njegovom kabinetu moglo videti pismo ovog

57
suverena u kome se izražavaju simpatije i prijateljstvo prema Srbiji. U to
vreme odnosi Jugoslavije sa ovom muslimanskom zemljom bili su
normalni. Nikčević je, tvrdi se, u Maleziji sklopio posao za jedno
crnogorsko preduzeće koje se bavi kopanjem kanala za navodnjavanje.
Malezijski kralj je, po toj verziji, ubrzo obećao i 150 miliona dolara
kredita za Srbiju. Ovi izvori, ne navodeći bilo kakve dokaze, tvrde da je
u isto vreme Nikčević ugovarao daleko unosnije poslove kupovine
velikih količina opijuma i heroina, koji bi se uvezli preko crnogorskih
luka.
Sledeći, „izuzetno sumnjiv“ put odveo je direktora „Šumadije“ u
Bogotu, glavni grad Kolumbije. Zli jezici su odmah „shvatili“ da bi jedini
razlog tog putovanja mogao biti – susret sa, danas već pokojnim,
najmoćnijim kokainskim baronom Pablom Eskobarom.
Ðovani Di Stefano, italijanski biznismen koji je odrastao u Engleskoj
i dugo živeo u Americi, putovao je zajedno sa Nikčevićem. Navodni
susret sa Eskobarom on je ovako prokomentarisao:
– U Bogotu smo putovali iznajmljenim privatnim avionom. Granicu
smo prešli sa našim pasošima, na regularnom aerodromu u glavnom
gradu Kolumbije. Poznato je da mnogobrojne obaveštajne službe prate
svaki avion koji sleće na taj aerodrom. Bila bi uvreda za moju
inteligenciju da sam na takav način pokušao da se sastanem sa
Eskobarom koga su, uostalom, u tom trenutku bezuspešno tražili i
sateliti CIA i DEA. (Drug Enforcement Administration, američka služba
specijalizovana za borbu protiv trgovine narkoticima – prim. aut).
Di Stefano tvrdi da su u Bogoti obišli jednu banku, kao i kompaniju
u kojoj on poseduje akcije. Odseli su u „Bogota Royal“ hotelu koji je
Eskobar, sasvim slučajno, bombardovao tri dana pošto su oni otišli.
Gospodin Di Stefano, međutim, nije bio jedini saputnik Radojice
Nikčevića. Tokom boravka u Kolumbiji društvo su im pravila dvojica
poznatih „veterana s asfalta“, sa zadatkom da brinu o bezbednosti
biznismena. O tom izletu pričao nam je jedan od ovih momaka, ne s
namerom da učestvuje u čaršijskim polemikama već da, bar „naše
upućenosti radi“, ne nasedamo srpskim mistifikacijama. S obzirom da
mu se reč u beogradskom podzemlju vrednuje visoko (kao i poznanstva
sa uticajnim svetom), a da nije dozvoljavao da mu se čak i ime pominje u
novinskim tekstovima, svedočenje vredi uzeti ozbiljno:
– Nas četvorica smo u Bogotu stigli privatnim avionom. Po čitav
dan Nikčević i Di Stefano su obilazili banke, a nas dvojica smo se
zapravo dosađivali. Nikakve droge nije bilo. To je smešno. Čak smo,
kako se to po pravilu radi kad si u Kolumbiji, unajmili ljude da nam

58
čuvaju avion. Narko-dileri su tamo razradili dobar mehanizam –
poturaju drogu u privatne avione, pa ako tako prođe granicu, odlično.
Onda, pošto lako mogu da saznaju odrednicu svakog aviona, organizuju
„doček“ u mestu gde stiže i jednostavno pokupe svoju robu. Ali, ako na
kontroli droga bude otkrivena, ništa na svetu ne može da opere
mučenike kojima je podmetnuta. Tako su naše „sekuritatee“ po 24 sata
dnevno čuvale avion. Sve drugo su čiste gluposti, jer je ovde ljudima
lako prodati praznu priču. Kad tamo izađeš na ulicu vodiš računa da ti
ne ode glava zbog dobrog sata, ili običnog zlatnog lanca, a ne da
razmišljaš o nekim kombinacijama. Zato smo se sve vreme ponašali
krajnje skromno, da nikom ne upadamo u oči.
Već navođeni izvori SDB, međutim, i ne tvrde da se Nikčević
susretao sa Eskobarom. Takav susret, da bi se ugovarali poslovi, mogao
se obaviti i sa nekim ko je niži na hijerarhijskoj lestvici, kažu upućeni.
Prema ovim pričama, Nikčevića je sa kolumbijskim kartelima
povezao jedan od njegovih poslovnih partnera iz MGM, za koga se,
opet, tvrdi „da je u vrhu crnogorskog lobija u Njujorku“.
Ne navode se pojedinosti o mogućim putevima kojima bi kokain
mogao da dođe do Crne Gore ili Srbije, ali nas ubeđuju da su pošiljke iz
Crne Gore išle u Sandžak, gde već decenijama gotovo nesmetano radi
kanal za doturanje heroina u Zapadnu Evropu. Crnogorska mafija, tvrde
neki, nije u svađi sa šiptarskom, pa su „kolege“ našle zajednički jezik.
Navodno, kokain je najbolje kupce našao na ogromnom nemačkom
tržištu, gde su ostvareni veliki profiti.
Kao jedini dokaz (ako se u ovoj vrsti poslova uopšte ostavljaju
dokazi) za svoje tvrdnje, izvori bliski Službi navode Nikčevićevo
otvoreno hvalisanje da je dnevno u kasu stavljao 100 hiljada dolara.
Navodno, samo u poslednjih godinu dana zaradio je 10 miliona dolara,
novac koji se može sakupiti samo u „određenim“ poslovima za tako
kratko vreme.
Uostalom, Nikčević nikada i nije pokušavao da sakrije svoje
bogatstvo. Kažu da je bio jedan od pet Beograđana sa inicijalima na
košulji izvezenim zlatnim koncem, i jedan od trojice koji su tromesečno
plaćali pet hiljada dolara za konzularne tablice. Samo ono što je imao na
sebi („roleks“ sa brilijantima, brilijantski prsten izrađen u Amsterdamu,
„Kartijeove“ naočare, dugmad za košulje od platine…) vredelo je preko
dva miliona maraka.
Ðovani Di Stefano, međutim, smatra da bi se po kriterijumima
bogatstva za sumnjive poslove mogli optužiti i potpuno nevini ljudi:
– Mi zarađujemo velike pare. Reč je o milijardama dolara. Ne

59
povezujemo se sa malim kompanijama i korporacijama. Sve smo delili
po pola.
(Italijan jugoslovenskog državljanstva, u poslednje dve godine
najbliži Nikčevićev prijatelj, objašnjava da ne bi trebalo mistifikovati ni
put u Maleziju. Navodno, Di Stefanov partner u „Metro Goldvin Majer“-
u, a Nikčevićev prijatelj, Miša Ćulafić imao je u Maleziji kompaniju za
proizvodnju nameštaja od pletenog pruća. Nikčević je uložio u ovaj
posao desetak hiljada maraka, što je bila simbolična svota, jer ga taj
posao nije previše zanimao. Namera im je bila, kaže Di Stefano, da
povežu malezijski i jugoslovenski „Golden Club“. Ćulafić je, po njegovoj
priči, prijatelj malezijskog kralja, pa je obećao Nikčeviću da će ga ovome
predstaviti. Međutim, Radojica je osam dana dokon sedeo u hotelu, ali
do audijencije nije došlo.)
Di Stefano ne želi da direktno kaže koji je bio najkrupniji posao
njegovog pokojnog prijatelja, ali navodi primer bioskopa u Velikoj
Britaniji koji godišnje obraduju vlasnika sa 140 miliona dolara.
Sredovečni južnjak kaže da mu je poznata glasina o Nikčevićevim
poslovima u Hongkongu, ali je to, tvrdi, bio potpuno legalan posao sa
firmom „Busy Dragan“ oko uvoza nameštaja od bambusa.
Po svemu sudeći, Radojica Nikčević se nikada nije zadovoljavao
postignutim u životu. Njegova ambicija i uobrazilja gonile su ga da
ostvari nešto što je pre njega izgledalo nemoguće. Bio je nemirnog,
avanturističkog duha, kažu njegovi poznanici iz SDB, i to ga je odvelo u
„sivu zonu“. Gotovo svakodnevno je dolazio u zgradu Službe državne
bezbednosti u Ulici Kneza Miloša, izazivajući uzbunu na parkingu, s
obzirom da je na automobilu imao registarske tablice kineskog konzula.
Posećivao je, kažu, svog bliskog prijatelja koji se u to vreme nalazio na
visokom položaju u SSUP-u.
Očevici su nam ispričali da je Nikčević jednom prilikom bio
posebno uzbuđen. Svom prijatelju je poverio razlog za zabrinutost:
načuo je za upravo održani ručak nekih ljudi iz političkog rukovodstva
Srbije u kafani „Rubin“. Uticajni političari su, navodno, razmatrali
potrebu i mogućnost smenjivanja nekolicine izuzetno uspešnih
crnogorskih direktora koji su žarili i palili Beogradom. Kažu da je
verovatno povezao zasedanje „kriznog štaba“ sa ozloglašenim „spiskom
za likvidaciju“, listom nepodobnih osoba koja je, navodno, tih dana
kružila gradom. Uveravaju nas da se na tom zlokobnom listu papira
(iako je teško poverovati da je neko bio toliko neoprezan i ostavljao
pisane tragove) nalazilo i ime direktora „Šumadije“.
Od mnogobrojnih teza o motivima za Nikčevićevo ubistvo,

60
navedeni izvori su skloni da istaknu poslove koje je započeo u Rusiji.
Narko-mafija, tvrde, ne oprašta dugovanja. A direktor se, navodno,
opustio, znajući da ima svoje ljude u policiji i podzemlju. Kako tvrde
prirodom posla upućeni i u „najoštrije metode“, u načinu ubistva
prepoznaju se znakovi brižljivo i profesionalno planirane likvidacije.
Di Stefano pobija ovu tezu:
– Radojica je bio patriota, verovatno najveći koga ste imali. Nisu ga
zanimali političari, već dobrobit ovog naroda. Bio je izuzetno uspešan
biznismen. Nikada nisam video, to stalno tvrdim, da je imao veze bilo sa
policijom, bilo sa nekom tajnom službom. Istina, on je poznavao mnogo
moćnih ljudi u Jugoslaviji. Samo sam u jedno siguran: ko god je to učinio
i pomislio da će uništiti i njegovu porodicu, ženu ili prijatelje, grdno se
prevario. Nikome nije dugovao, ali nema tog duga koji nije mogao da
isplati. Ne mogu da se setim nijednog razloga zbog kojeg bi ga neko
ubio. Koliko znam, nije imao neprijatelje – tvrdi.
Nije nikakva tajna da je Nikčević bio blizak sa mnogim ljudima koji
su imali „bumu prošlost“. Ipak, priča se, niko mu nije bio bliži od
Aleksandra Kneževića Kneleta.
Navodno se, zbog tvrdog momka iz naselja Braće Jerković, Nikčević
ozbiljno naljutio na jednog visokog funkcionera u SDB. Nikako nije
mogao da oprosti Službi što tadašnjem načelniku SUP Beograda Radetu
Markoviću dozvoljava da hapsi Kneževića, kad se zna da SUP, odmah
posle hapšenja, pušta saradnike „tajne policije“. Zahtevao je za Kneleta
„poseban tretman“, dok je njegov prijatelj iz SSUP-a nastojao da ga
izmiri sa funkcionerom SDB. Posle izgreda koje je pokojni Knežević
napravio u Budvi, Nikčević je pozvao pomenutog gospodina, koji se u to
vreme nalazio na letovanju u odmaralištu SSUP-a, pa je slučaj izglađen.
Nikčević nije krio da je imao udela u organizaciji razbijanja
demonstracija ispred Terazijske česme 1991. godine. Priča se da je ovaj
zadatak bio poveren Kneletu i on ga je uspešno izvršio. Zato direktoru
„Šumadije“ nije bilo svejedno kada je Knežević ranjen u kafiću „Freska“,
u maju 1992. godine, pa je posle toga zadržan u pritvoru. Nikčević je
došao besan u SSUP, ponovo je pominjao načelnika SUP-a, tako da je
Knežević, na intervenciju sa višeg mesta, ubrzo pušten.
Navedeni izvori opisuju Nikčevića kao čoveka koji je „bio na svoju
ruku“. Navodno, nameravao je da oko sebe okupi grupu „debejaca“,
uporno tražeći i za sebe plavu službenu legitimaciju. Međutim, čak ni
njegov moćni prijatelj iz Saveznog SUP-a nije mogao da ovoj želji izađe u
susret.
Umeo je da se oduži svojim prijateljima koji su uglavnom pripadali

61
policijskom i političkom vrhu. Kadaje 1992. godine smenjen njegov
prijatelj u SSUP-u, obećao mu je mesto šefa obezbeđenja u hotelu
„Hajat“. Zli jezici tvrde da mu je, u vreme najveće inflacije, bila
obezbeđena plata od 5.300 maraka. Ipak, policijski funkcioner se udomio
kao šef obezbeđenja jedne privatne banke.

U svom neposrednom susedstvu Nikčević je obezbedio stan

nekolicini značajnih ljudi iz policije. O kvalitetu i lokaciji budućeg doma
jednog od čelnih ljudi RTV Srbije u krugu Nikčevićevih prijatelja
„većalo“ se šest časova.
Zahvaljujući ovakvim vezama, direktor „Šumadije“ uspeo je da
proda deset stanova u Ovči, koji su bili na začelju potražnje, i da dobije
mesto za gradnju u Durmitorskoj ulici koja je, inače, poznata kao
„policijska“, zbog više objekata u vlasništvu MUP-a Srbije.
Još jedna, posebno neverovatna verzija razloga za Nikčevićevo
ubistvo, potiče iz vrlo visokih policijskih krugova koji pripadaju onom
ekskluzivnom klubu ljudi upućenih u tajne političke partije šaha.
Uveravaju nas da Nikčević nije imao udela u državnoj trgovini

62
narkoticima. Nije morao da se muči i putuje čak u Kolumbiju, kad je
kokain mogao da kupi u Beogradu, kažu ovi policajci, iako ne
objašnjavaju otkuda toliko „koke“ u glavnom gradu SR Jugoslavije.
Dugo se slušalo o navodnoj umešanosti značajnih ličnosti iz vojske i
policije u tobožnju prodaju oružja Muslimanima u Bosni, u Sandžaku i
na Kosovu. Onda je i inspektor Dragan Mladenović „zapretio“ da će
izneti dokaze o ovim rabotama, uključujući i trgovinu drogom i
ukradenim vozilima. Od poslednjeg koraka se odustalo najverovatnije iz
straha da će i druga strana posegnuti za dosijeima.
Naši izvori tvrde da je Nikčević bio umešan u ove poslove, tačnije
da je bio zadužen za organizovanje prodaje oružja bosanskim
Muslimanima.
Budući da je, prema svedočenju njegovih poznanika, imao izraženo
osećanje pripadnosti svom narodu, Nikčević je počeo da sumnja u
„državni interes“ koji nalaže da se naoružava neprijatelj. Bio je ozlojeđen
i nije više želeo da se bavi poslom koji se kosi sa njegovom savešću.
Verovatno bi se priča o prodaji naoružanja tu i završila, da Nikčevića
nije počela da izjeda želja za razotkrivanjem pravih motiva ovog
sumnjivog posla. Kažu da je počeo da se raspituje ko je nalogodavac i da
mu je to ubrzo došlo glave.
Akcija je izvedena po klasičnim pravilima iz obaveštajnih
udžbenika. Zbog tri automobila koja se koriste posle ubistva, od kojih su
prva dva obično kradena, dok je treći legalno registrovan, naziva se
„akcijom tri prstena“. Zato je, objašnjavaju, pogrešna pretpostavka da
ubice, usled nepoznavanja grada, ulaze u slepu ulicu, gde su primorani
da izađu iz automobila. Naprotiv, promenivši prva, a zatim i druga kola,
mogu biti sigurni da više ne može da im se uđe u trag.
– Radojica je znao da mu se može svašta desiti, ali je to jednostano
bio život koji je odgovarao njegovom nemirnom temperamentu.
Nekoliko dana pred smrt čuo sam ga kako, više za sebe, kaže: „Ne znam
više za koga radim“ – zaključuje naš sagovornik, Nikčevićev poznanik iz
SSUP.
Ðovani Di Stefano nazvao je ubistvo svog prijatelja „klasičnom
likvidacijom sa umišljajem“. Objasnio nam je da je poslednji put u
januaru 1994. godine razgovarao sa inspektorom Gagićem iz Odeljenja
za krvne i seksualne delikte, koji vodi ovaj slučaj. Saopšteno mu je da
policija radi kao na pokretnoj traci, započnu rad na jednom ubistvu, a
već se desi drugo. Pravdali su se i nedostatkom tehničkih sredstava.
Italijan objašnjava da je uzalud vršio pritisak i preko najmoćnijih ljudi
koje poznaje. Čudi ga da je Radojičino ubistvo nerešeno, iako je on bio

63
prijatelj sa mnogim policijskim i političkim uglednicima. Upravo to
saznanje otvara mogućnost raznim spekulacijama o Nikčevićevom
ubistvu, kao činu od kojeg je neko moćniji i uticajniji od njega, imao
koristi.

Priča o Radojici Nikčeviću bila bi nepotpuna bez pokušaja da se

razotkrije misterija koja okružuje njegovog stalnog pratioca, Di Stefana,
koji je, kako sam kaže, sa njim provodio više vremena nego sa bilo kim
drugim.
Ko je gospodin Ðovani Di Stefano, vlasnik crvenog pasoša u kome je
ispisana adresa Tolstojeva 31?
Sa svojim pokojnim prijateljem upoznao se preko Miše Ćulafića, u
dvorcu Barija Komfelda u Francuskoj, novembra 1992. Godine. Nikčević
i on su ubrzo uvideli da imaju mnogo toga zajedničkog, pa Italijan
odlučuje da se, pored toliko razvijenijih zemalja, doseli u Beograd i
uzme jugoslovensko državljanstvo.
Di Stefano je u početku predstavljen na državnoj televiziji
egzaltiranim tonom, kao jedan od stranaca koji se usudio da ličnim
primerom svedoči o nepravednosti sankcija. Ipak, bio je čudo za tri
dana, ili je neko shvatio da bi državni mediji ipak trebalo da se drže

64
podalje od čoveka kome je, posle finansijskog skandala, zabranjen
ulazak u Ameriku. Di Stefano, međutim, tvrdi da je sam odlučio da ne
izlazi pred kamere.
Prijatelj Azila Nadira, engleskog „gazda Jezde“, tvrdi da je ponosan
na svoj jugoslovenski pasoš, a da mu je zajednička osobina sa Srbima –
netrpeljivost prema svemu što je nemačko:
– Moj ujak je proveo četiri godine u nemačkom logoru, a u mom
rodnom selu na jugu Italije Nemci su tokom rata ubili 100 meštana,
samo zato što je moj otac, inače siromašni zemljoradnik, spasao jednog
Jevrejina Ako svi već ovde mrzimo Nemce, nije mi jasno zašto je
nemačka marka postala zvanično sredstvo plaćanja. Zašto ne američki
dolar? Ovako, pomažemo nemačku privredu.
Početkom 1994. godine Di Stefano je uhapšen, navodno, zbog
šticunga. Proveo je deset dana u zatvoru. Smatra da je uhapšen iz
političkih razloga, ali ne zna „koja je stranka“ stajala iza toga. Uhapšen je
uprkos tome što je, kako kaže, uspeo da postigne da se dinar priznaje u
svetu: „Priznali su time i Jugoslaviju. Nije važno pošto i kako sam to
uradio. Važan je rezultat koji sam postigao. Mogao sam da platim za to
ili da ih ucenim: mogao sam da uradim hiljadu drugih stvari. To je
nebitno! Sve radim isključivo iz državnih interesa.“
Naime, posle toliko „sušnih“ meseci, Jugoslovene je sa stranica
časopisa „USA Today“ obasjalo sunce: dinar je bio na kursnoj listi.
Dežurni skeptici su odmah iščeprkali da je jedan od deoničara ovog
časopisa i – Di Stefano lično.
Krepki južnjak, međutim, i dalje jaše. Hvalio se da je uspeo da ubedi
mnoge inostrane partnere da kršenje sankcija i nije neki greh, a njegovu
kompaniju, „jer zna da je u pravu“, nisu tužili u Americi zbog
nepoštovanja odluka Saveta bezbednosti UN.
Nameravao je da kupi 51 odsto deonica u „Genex“-u, ali za sada nije
„zaslužio“ toliki zalogaj. Tvrdi da ga politika ne zanima, međutim, bio je
blizak prijatelj sa Emilijom Kolombom, nekadašnjim ministrom
inostranih poslova Italije, a kažu i da je imao izvestan uticaj na britansku
vladu. Sumnjalo se da je u Jugoslaviju poslat po zadatku, ali on tvrdi, i
pored svega, da je samo biznismen. Ipak…
– Najvažnije je da se narod ujedini. Po mom mišljenju, iako ja nisam
političar, predsednik Milošević radi svoj posao dobro kao i bilo koji
njegov kolega. Ali, ne dozvoljavaju mu da radi. Trebalo bi mu dati 10
godina da ostvari svoj zadatak. Po meni, poslovi ove opozicije su –
glupost. To nije nikakva opozicija. Zbog toga ja podržavam Miloševića.
Kad bi naredio i da ostanem 100 godina u zatvoru, ja bih ga i dalje

65
podržavao, jer verujem u njega – izjavio je u jednom intervjuu.
Čaršija, navikla da „dobrotvori“ ovog naroda, kada im prigusti,
obično zbrišu a la gazda Jezda, sa koferom punim para, motrila je na
svaki Di Stefanov korak. Čim bi Italijan prešao jugoslovensku granicu,
čulo bi se: „Vidiš, šta sam ti rekao…“
U oktobru 1994. godine Di Stefano zaista „nestaje“, a već sledećeg
dana to otkriva i obaveštajna služba rekla-kazala. Našli smo ga, ipak, u
Rimu gde je, kako kaže, osnivao italijansko-jugoslovensku avio-
kompaniju. Ni na kraj pameti mu nije bilo da zauvek napušta
„domovinu“, to jest, da ne bude dvosmislenosti, Jugoslaviju.
Nevernici se ne zbunjuju tek tako. Više puta je empirijski dokazano
da čovek može biti u ovoj zemlji ujutru „heroj“, a uveče „izdajica“.
Večita je jedino „jednokratna upotreba“.

66
67
 FRANKFURTSKI GREH

G
oran Vuković je upisao svoje ime u istoriju srpskog
podzemlja onog trenutka kad je 1986. godine u Frankfurtu
ispalio smrtonosne hice u Ljubomira Magaša – Ljubu
Zemunca. Ubistvo legendarnog Zemunca stvoriće mu, utisak je,
doživotne neprijatelje. O njemu će kao o izdajniku i saradniku Nemaca
govoriti čak i oni koji nikad nisu videli pokojnog Magaša. Odjek dva
hica iz „kolta 38“, koja je Vuković ispalio 10. novembra ispred
Zemaljskog suda u Frankfurtu, pratiće ga i pet godina kasnije, kad se
1991. godine vraća u Beograd. Od 22. aprila 1992. do 14. januara 1993.
godine srećno je preživeo nekoliko atentata.
Vuković je postao najprogonjeniji čovek beogradskog asfalta,
premda su on i njegovi drugovi poricali da je reč o osveti prijatelja Ljube
Zemunca. Sumnjalo se na zakulisne radnje tajnih policija, ali ta teza
nikada nije potkrepljena ozbiljnijim dokazima, budući da ni sam
Vuković nije mogao da kaže zašto bi neko iz, recimo SMUP-a, želeo
njegovu smrt. Zli jezici kažu da je neke od „atentata“ izmislio,
pokušavajući da utiče na javnost i, posredno, na policiju, ne bi li dobio
dozvolu za nošenje oružja.
Ipak, 14. januara 1993. godine, u blizini diskoteke „Luv“, Vuković se
u mrklom mraku sukobio sa dva federalna policajca, Radojicom
Dožićem i Milovanom Zorićem, što je bio krunski argument za njegove
tvrdnje da mu se ozbiljno radi o glavi. Napadi na Gorana Vukovića i
dalje su jedna od velikih nepoznanica beogradskog asfalta.
Još dok se samo nagađalo o njegovom povratku u domovinu, čaršija
je bila ubeđena da je osveta sasvim izvesna, „samo što se još ne zna tačan
datum“. Pričalo se da će Ljubini najbliži prijatelji vrlo brzo osvetiti svog
ubijenog druga.
Kad je Vuković napadnut prvi put, 22. aprila 1992. godine, novine
su, iako bez čvrstih dokaza, ovu tezu iznele kao jedino moguću. Oko
devet uveče, Vuković i njegov zet Vasko Veličković došli su do „ford
sijere“, parkirane na ulici u blizini Vukovićevog stana, u naselju Braće
Jerković. Zvanična verzija SUP Beograd navodi da je došlo do eksplozije,

68
najverovatnije kad je Vuković otvorio vrata automobila. Eksploziv je,
navodno, bio postavljen ispod komandne table. Automobil je izgoreo, a
Vuković i Veličković su lakše ranjeni po nogama.
Ubrzo je postalo jasno da je policija javnosti namerno servirala
pogrešnu priču, kako se to obično čini, ne bi li atentatori poverovali kako
se trag udaljuje od njih. Stručnjak iz Krim-tehnike SUP Beograd objasnio
nam je da su se Vukovićeva kola, zapravo, zapalila od kumulativnog
projektila, ispaljenog iz protivoklopnog bacača „zolje“. Projektil je
proleteo između sedišta i Vukovićevih nogu, izašao na drugu stranu i
pogodio obližnji „reno 4“.
Vuković je i sam opisao ovaj događaj: „Čim sam ušao u kola i upalio
ih, nešto je puklo. Moj komšija je video da nešto doleće sa livade. Policija
je posle pronašla mesto sa kog je pucano, a počinilac je ostao nepoznat.“
Čak i da je znao ko stoji iza napada na njega, Vuković to nije želeo,
ili nije mogao, da saopšti novinarima. Izjavio je da mu niko nije pretio jer
bi, u tom slučaju, odgovorio:
– Da sam u tom trenutku znao ko me je napao, ne bih imao obzira.
Ni prema njemu, ni prema njegovoj porodici. Jer, nemaju ni oni prema
mojoj. U kolima mi je bio zet, a mogao je da bude i neko drugi. Zbog
toga neću imati milosti prema njima i njihovim porodicama.
U to vreme, Vuković je objašnjavao kako mora da bude izuzetno
oprezan prilikom utvrđivanja identiteta pravog napadača, jer postoji
mogućnost da zbog spletke strada neko nedužan. U podzemlju je to
gotovo redovna pojava i svako promućurniji o tome vodi računa.
Problem osvete se usložnjava, jer je svaki mladić, koji drži do sebe,
primoran da uzvrati, premda samo nagađa ko bi mogao i morao da
bude meta njegove osvete.
Samo dva meseca kasnije, ime Gorana Vukovića ponovo je u
novinama. Pošto se vratio iz Španije, gde se oporavljao od povrede
zadobijene od gelera, pažnja mu je, prema sopstvenom priznanju,
popustila. Na izlazu iz poznatog voždovačkog restorana „Tifani“ u ulici
Vojvode Stepe, Gorana je jedan od momaka upozorio da je ispod
njegovog automobila podmetnuta bomba.
Ispod automobila je bilo postavljeno 400 grama plastičnog
eksploziva. Kako nam je posvedočio jedan specijalista Odeljenja
kriminalističke tehnike beogradske policije, u prvom trenutku nije se
moglo znati po kom principu je mogao biti aktiviran eksploziv: da li je
bila reč o poteznoj, vremenski tempiranoj napravi, ili eksplozivu koji se
aktivira daljinskim upaljačem. Stoga je najjednostavnije rešenje bilo
upotrebiti vodeni šmrk. Pošto je eksploziv odvojen od patosa

69
automobila, ispostavilo se da je trebalo da bude aktiviran daljinskim
upaljačem. Naš sagovornik nije mogao da objasni zašto nije došlo do
eksplozije. Atentatori su, najverovatnije, napravu postavili ispred
Vukoućevog stana, gde su kola prethodno bila parkirana. Goran je, ništa
ne sluteći, vozio do kafića „SM“ u Njegoševoj ulici, a odatle na
Voždovac. Priča se da je Vukovićev suvozač bio sin jednog generala i da
su atentatori, možda, zbog toga odustali od namere.
Ubrzo, Vuković je još u dva navrata meta neuspešnih atentata. O
njemu se već širi priča da je „čovek sa devet života“.
Prema Vukovićevom sećanju, kad je Boris Petkov izašao iz zatvora,
spremali su se da otputuju na Kopaonik. Tri dana pre polaska, izlazeći iz
diskoteke „Luv“ sa svojim sestrićem, začuo je pucnjeve. Legli su iza
automobila i povadili pištolje, ali su se napadači odmah udaljili. Goran
tvrdi da je na njega tada pucano iz popularne „kikače“, singapurske
puške „SAR“. (Ove puške zaplenjene su u avionu ugandske kompanije
na zagrebačkom aerodromu. Tada je uhapšen hrvatski emigrant Antun
Kikaš, optužen za šverc oružja – prim. aut.) Vukovića je teško bilo
demantovati povodom ove pojedinosti, s obzirom da se samo nagađalo
gde su „sarovke“ završile.
Tri nedelje kasnije, tek pošto su se Vuković i Petkov vratili sa
odmora, priča se ponovila do detalja: pločnik ispred diskoteke „Luv“,
pucanj iz nepoznatog pravca, ponovo neprecizan. Jedan od stanara je
svedočio o dva mladića koja su pucala iz parka do njegove zgrade.
Policija je pronašla čaure, navodno i jednu koja potiče iz prve pucnjave.
Ustanovljeno je, rekao je Vuković, da je oba puta pucano iz „kikače“.
Naselje „Braće Jerković“, doduše, slovi za ozloglašeni kraj Beograda,
ali su stanovnici ipak bili iznenađeni žestinom okršaja na srpsku Novu
1993. godinu. Znajući da se u „kraju“ oružje poteže u svakoj zgodnoj i
svečanoj prilici, niko se nije potrudio da izađe na ulicu. Da su kojim
slučajem bili radoznaliji, postali bi svedoci jednog od najneobičnijih
obračuna u Beogradu.
Pretpostavljajući da mu dolazak u diskoteku više nije bezbedan,
Vuković i njegov drug Mirsad Jovanović odabrali su neuobičajen put.
Sećajući se dva prethodna napada, odlučili su da moguće atentatore
iznenade, prolazeći kroz mali park i prilazeći im s leđa. Priznao nam je
kasnije da je i sam bio iznenađen što su se njegova strahovanja obistinila:
u potpunom mraku, pokraj ugla zgrade naspram diskoteke, ugledao je
nečije obrise.
– Uhvatio sam ga u neposrednoj blizini mesta gde su pronađene one
dve čaure. Našao sam kod njega „škorpion“ sa prigušivačem. Hvatam

70
ga i znam koga sam uhvatio, ali ne mogu da verujem. Mirza mu je oteo
„škorpion“, a ja legitimacije. I vidim da je to Savezni SUP, čovek se zove
Milovan Zorić. U to nailazi i onaj drugi, Radojica Dožić, dolazi do
obračuna. Dok smo razoružavali Zorića, molio je. „Nemojte da me
ubijete, joj, u šta su me uvalili!“ Čim je naišao, Dožić je potegao pištolj i
pucao na Mirzu. Zorić se u tom trenutku otrgao, počeli smo da se rvemo.
Pored „škorpiona“, imao je još jedan pištolj. Uspeo je da mi oružje izbije
iz ruke. Pokušao sam da pobegnem, ali me je ranio u glavu i prišao mi
na dva koraka. Pomislio sam da je gotovo. Zaklonio sam rukama glavu i
čuo kako pištolj škljoca na prazno. Skočio sam na noge i uhvatio Zorića
„nelsonom“, podvukao sam mu ruke ispod miški i sklopio šake na
njegovom potiljku. Nisam verovao da mi se može oteti. Pokazalo se,
međutim, da je bio izuzetno utreniran. Otrgao še i, na moje iznenađenje,
napravio salto unazad, pobegavši – pričao nam je Vuković.
Za to vreme, Mirsad Jovanović odgovara na Dožićevu vatru i
ranjava ga, što je utvrđeno i u istrazi. Međutim, od svih učesnika
obračuna, samo Jovanović završava u pritvoru.
Radojica Dožić rođen je u Novoj Varoši. Završio je srednju
elektrotehničku školu u Nikšiću, a potom milicijski kurs od šest meseci.
Radio je na poslovima obezbeđenja zgrada Federacije i zadužen je
pištoljem „TT“ 7,62 milimetara.
Milovan Zorić je rođen u Vinkovcima. Kadetsku milicijsku školu
završio je u Zagrebu, gde je kasnije radio u Gradskom SUP-u. Kao
ispomoć, došao je 1990. u Beograd. Zadužio je pištolj „CZ“ 7,65
milimetara. Ni Dožić, a ni Zorić, nisu disciplinski kažnjavani, premda je
drugi učestvovao u obračunu na Konjarniku, kad je sa šest metaka u
stomak ranjen policajac Savić iz obezbeđenja Aerodroma „Beograd“.
Savić je preminuo nekoliko godina kasnije (1993), najverovatnije od
posledica ovog ranjavanja.
Pomenute večeri, Zorić je bio naoružan „škorpionom“ sa
prigušivačem, oko koga je bio nalepljen „selotejp“, dok je Dožić nosio
svoj službeni pištolj. Nisu bili na dužnosti. Prema Dožićevoj izjavi
(ranjen je sa šest metaka), on i njegov kolega su u naselje došli u posetu
prijatelju. Kad je video da se Zorić zadržao, krenuo je po njega, i u parku
ga ugledao pored dvojice mladića. Policijski izveštaj poriče deo njegove
izjave, u kojoj tvrdi da se jedan od dva nepoznata momka okrenuo ka
njemu, i počeo da puca U spisima istražnog sudije Mladena Anđelkovića
stoji da je u parku pronađeno četrdesetak čaura različitih kalibara: 7,62,
7,65, „duga devetka“ i „kratka devetka“. Osim toga, jedan od stanara iz
obližnje zgrade pronašao je u svom stanu zrno „magnuma 357“. Izjave

71
Vukovića i Jovanovića da su kod Zorića pronašli automatski pištolj
„škorpion“ potvrdio je Mirko Jokić, komandir brigade milicije SMUP-a.
Od pomenute večeri, Milovan Zorić se nalazi u bekstvu. Kako tvrdi
Borivoje Borović, Vukovićev advokat, policija se tek na njegovo
insistiranje dosetila da za Zorićem izda poternicu. To je prvi put kod nas
da je raspisana poternica za jednim federalnim policajcem. SMUP se u
međuvremenu ogradio od svojih radnika. Mirko Jokić je povodom tog
slučaja doslovce izjavio:
– SMUP, odnosno Brigada i ja kao njen komandir, nismo strana u
ovom slučaju. Strane su poznate imenom i prezimenom. Ja bih se u ime
SMUP-a i ove Brigade ogradio od bilo kakve veze sa Dožićem i Zorićem.
Mada je Dožić uporno tvrdio da nema ni reči o njegovoj suspenziji,
Jokić je bio nedvosmislen:
– Kad smo saznali daje protiv Dožića poveden krivični postupak,
predložili smo da bude suspendovan Tražili smo i da Zoriću prestane
radni odnos. Razlog nije isključivo incident ispred diskoteke „Luv“.
Dožić se u to vreme lečio u banji Selters kod Gornjeg Milanovca. U
telefonskom razgovoru je poricao nameru da 14. januara likvidira
Gorana Vukovića: „Kakve ja veze mogu imati sa njim?“
Isto pitanje postavio je i Vuković, odgovorivši da zna kako Dožić i
Zorić s njim lično nemaju ništa, ali ima onaj ko ih je poslao da ga ubiju:
„Kad bi nesrećnici došli i rekli mi da su plaćeni da to urade, verujte mi,
ne bi im dlaka s glave falila. Ali pod uslovom da mi lepo kažu ime onog
ko je od njih to naručio.“
Dožića je zanimalo šta je o njemu rekao komandir Jokić, očigledno
očekujući da će i sa te strane dobiti podršku. Isprva je pristao da se
sretnemo u Seltersu, ali se naknadno predomislio i otkazao sastanak. Od
sredine 1994. godine, iako ga se „SMUP odrekao“, Dožić je ponovo u
službi.
Odnos SMUP-a prema ovakvoj vrsti likvidacija nije nepoznat.
Šezdesetih godina Savezna SDB bavila se likvidacijama emigranata i
terorista, ali od tada, kako sami tvrde, to više ne rade. Posebno ne danas,
kad Savezna SDB predstavlja marginalnu instituciju u SRJ. Dožićeve i
Zorićeve kolege zato više veruju da je u ovom slučaju reč o
nesporazumu. Sličnog ubeđenja bio je i istražni sudija Mladen
Anđelković.
Da li Brigada SMUP-a ima običaj da svoje ljude „pozajmljuje“ SDB-
u? Komandir Jokić nam je objasnio da se to, koliko zna, do sada nije
dešavalo, ali, „ako bi zatražili, Brigada bi im dala ljude na raspolaganje“.
Jokić je, takođe, imao podatke o Zorićevom učestvovanju u ratnim

72
okršajima u Bosni, ali je napomenuo da se Zorić nije borio u sastavu
SMUP-a, već privatno.
Vuković i njegovi prijatelji su tvrdili da imaju pouzdane dokaze o
Zorićevoj umešanosti u smaknuće 46 osoba u Bosni, kao i da je u Nikšiću
kriv za smrt dva čoveka. Navodno, ove dokaze će izneti na suđenju.

73
 – Kako to da policajci idu na dužnost sa „škorpionom“ i zašto su,
ako su „bili u poseti“, ostavili kola u poprečnoj ulici, sto metara dalje –
pita se Boris Petkov.
Jedan od motiva za napade na Vukovića nađen je i u pisanju
pojedinih novina da je blizak SPO-u i čelnicima te stranke. Iako ga je
Giška, navodno još dok je izdržavao zatvorsku kaznu za ubistvo Ljube
Zemunca, pozivao da ide na front, Goran je odbio. Prijateljstvo sa
Giškom nije moglo da nadvlada uverenje da u Gardi I stranačkom
obezbeđenju ima mnogo ljudi kojima tu nije mesto. Ipak, Vukovića smo
u jun 1994. godine zatekli na ručku sa Milanom Komnenićem i
Borivojem Borovićem, bliskim saradnicima Vuka Draškovića. U
neformalnom razgovoru poverio nam je da namerava, mada su njegovi
prijatelji protiv toga, da se politički angažuje, tako što će biti kandidat za
poslaničku listu SPO na opštini Voždovac. Njegovu nameru da se
politički aktivira potvrdio nam je i advokat Borivoje Borović:
– On to zaista želi da uradi, i da zajedno sa svojim prijateljima
pristupi SPO.
Međutim, izvesne rezerve prema takvom potezu svog klijenta,
Borović je pomenuo iz sasvim drugih razloga:
– Zamolio sam ga da o tome dobro razmisli, da malo odloži ili se
uopšte ne uključi u rad SPO. Predočio sam mu da su mnogi ljudi iz
opozicije ili izgubili posao, ili, u goroj varijanti – glavu. Vuković je sada
u fazi razmišljanja.
Zanimanje javnosti za Gorana Vukovića može se ilustrovati i
namerom TV Politika da o njemu prikaže dokumentarni film. Posle svih
nedaća koje su ga snašle, prihvatio je da pred kamerama iznese svoju
verziju događaja oko neuspešnih atentata. Snimljen je dvadesetominutni
film, ali Aleksandar Tijanić, tadašnji direktor ove televizije, dva meseca
nije hteo ni da ga pogleda, iako ga je sam naručio. Neemitovanje emisije
obrazložio je meteorološkim problemima, jer, zaboga, nije po svetskim
standardima – emisija je snimana usred zime, po snegu, a u
međuvremenu su nastupili topliji dani. „Uostalom, ima tu i nekih stvari
koje vi ne znate“ – izneo nam je svoju enciklopedijsku upućenost tv-
urednik.
Posle pogibije Ðorđa Božovića Giške, „glavnog čoveka beogradskog
podzemlja“, kako su ga nazivale nemačke novine, i legendarnog
predvodnika voždovačkih mladića sa asfalta, Vuković je spontano
zauzeo njegovo mesto. Za Vukovića kažu da je, koliko opasan, toliko i
sposoban da pravi novac. Sada već u ozbiljnim godinama (35), on je
oženjen i, poput većine iz svoje generacije, nije mu više do sitnih,

74
lokalnih dokazivanja. Vuković je, naravno, s obzirom na svoju
reputaciju, primoran da „drži do sebe“. Ljudi koji ga dobro poznaju
tvrde da u poslovima, koje uglavnom pravi „preko“, mesečno zarađuje
između 50 i 100 hiljada maraka. Istovremeno, ni prihodi od ovdašnjih
poslova nisu ništa manji. Ubeđen je da može više i bolje od drugih.
Mada ga je u nekoliko navrata samo sreća sačuvala, Vuković se
može sresti na više prometnih mesta u Beogradu. Kreće se uvek
oprezno, ali bez posebnog obezbeđenja, mada su u njegovoj blizini
uglavnom momci spremni na sve.
Goranovu „drskost“ da se pojavljuje na gotovo svim mestima u
gradu, bliski prijatelji tumače kao izuzetnu hrabrost. Pogotovo su oni
mlađi skloni da to objasne njegovom nesalomivošću. S druge strane,
nekoliko naših poznanika, koji su prethodnih godina čitali tekstove u
kojima Goranovi prijatelji veličaju njegovu moć, savetovalo nam je da ne
preterujemo u glorifikovanju. Čak je i kod njih postojalo uverenje da
napisano predstavlja deo našeg mišljenja, a ne onoga što Vukovićevi
prijatelji zaista kazuju. Upozorenje je za cilj imalo da nam pokaže kako u
Beogradu žive i ljudi koji mu nikada neće oprostiti Magaševo ubistvo, a
da naše pisanje mogu smatrati rđavim postupkom koji može da nam se
obije o glavu. Oni o Vukoviću ne misle ništa lepo, a to je suvišno
obrazlagati, jer su u godinama iza nas njihove ocene i međusobna
nipodaštavanja objavljivana u štampi.
Sredinom 1994. godine Vuković najzad dobija i toliko priželjkivanu
dozvolu za pištolj iako, sasvim sigurno, nije čekao „papire“ da bi išao
naoružan. U nekoliko navrata to je novinarima i priznao, otvoreno
rekavši da mu „mogu oduzeti hiljadu pištolja, ali će hiljadu prvi opet biti
kod njega“. U međuvremenu je neke od napada, uz saradnju sa
advokatom Borovićem, umešno koristio kako bi preko novina vršio
pritisak na policiju da mu izda dozvolu. Žalio se da njegove drugove, a
pogotovo njega samog, beogradska policija razoružava, kako bi ih
goloruke prepustila brojnim zavidljivcima. Tako je, uvidevši da ovakva
vrsta „pritisaka“ nema efekta, po dozvolu otišao u Crnu Goru. Posle
toga su mu prebacivali da je „liberal“, a srpski policajci su crnogorske
kolege optužili da su izdale dozvolu „najvećem jugoslovenskom
kriminalcu“. Policija je od njega tražila i određene usluge, uslovljavajući
njima odobrenje za nošenje oružja. To im, po svemu sudeći, nije pošlo za
rukom, jer je Vuković ostao dosledan izjavi da s policijom nikada ne bi
sarađivao. Njegovi oponenti s podsmehom reaguju na takvu tvrdnju…
Zbog klevete da je policijski doušnik, jula ‘94. godine tužio je jedan
beogradski nedeljnik.

75
 – Nije moj nivo da jurim novinara (koji se nije potpisao ispod teksta
– prim. aut.), ali ću tražiti da se otkrije njegov identitet. Od lista ću
zahtevati odštetu. Nisam ja bilo kakav uličar da me mogu pljuvati –
rekao nam je tih dana vidno uzbuđen i besan. Prema reakciji mladića s
kojima se dobro poznaje, a čija je gestikulacija odražavala uverenje da
zaista misli ono što govori, mogli smo pretpostaviti da od namere neće
odustati.
O spremnosti da pronađe ljude koji mu se direktno ili posredno
zamere, govori i jedna proverena priča. Kad je u stan njegovog
dugogodišnjeg prijatelja, upućeni kažu – poslovnog saradnika koji mu
„gura“ najviše novca u džep, ubačena bomba, Goran je za informaciju o
„bombašu“ nudio nagradu od pet hiljada maraka. Kasnije smo, iz
sasvim pouzdanog izvora, saznali da je nagrada bila daleko veća, ali i da
nije bila izražena samo u čvrstoj valuti.
Pošto je, konačno, mogao da nosi oružje, Vuković je počeo ozbiljno
da trenira u jednoj privatnoj streljani. Ništa nije želeo da prepusti
slučaju. Pogotovo u danima kad gradom lutaju klinci željni revolveraške
slave. Tokom letošnjeg susreta pred „Freskom“, Goran i njegov prijatelj
pozvali su nas da prisustvujemo vežbanju, predloživši da potencijalnim
protivnicima ukažemo na njihovu umešnost. Tvrdili su da u Beogradu
postoji samo jedan ozbiljan takmac koji bi im mogao parirati u
preciznosti: „Ako vam Miroslav Bižić ponudi opkladu u gađanju, nikad
je ne prihvatajte, makar rekao da će od sto metaka svi pogoditi u
desetku“.
Ipak, Vukoviću će se pamtiti hici koje je u Nemačkoj ispalio na
Ljubu Zemunca. To je najčuvenije ubistvo u srpskom podzemlju. Oko
njegove pozadine duhovi se još ne smiruju, s obzirom da obe strane
imaju argumente za svoje tvrdnje. U vreme suđenja za ovo ubistvo,
nemačka štampa je obračun opisivala borbom za prevlast u srpskom
podzemlju. Lakomisleni novinari živeli su u uverenju da je reč o sukobu
za mesto broj 1 među jugoslovenskim gangovima, što su činjenice, a i
sam Vuković, negirali. Odnos snaga u tom trenutku nije ni bio sporan,
jer je Magaš u svakom pogledu važio za neprikosnovenog. Današnji
hroničari misle da je ubistvom Zemunca, Vuković sebi trasirao put za
bolju poziciju, bar kad je Beograd u pitanju. Pojedini poslovi koji sada
donose veliki profit, tvrde upućeni gradski momci, danas su u
Goranovoj nadležnosti. Naravno, uz svu ljubaznost s kojom će
proćaskati u društvu novinara o koječemu, nijednog momenta neće
dozvoliti da naslutimo o kakvim se zapravo „kombinacijama“ radi.
Goran Vuković tvrdi da, još od dolaska u Nemačku 1983. godine,

76
nije imao sukoba sa Magašem, iako su pokušavali da ih zavade.
Spletkarenja su, kaže, navela Ljubu da pokuša da ga ubije. Navodno ga
je, preko prijatelja, na prevaru izveo iz stana, gde ga je čekala zaseda.
Pogođen je u leđa, ali kaže da Ljuba tada nije pucao, što je pokazala i
istraga. Zato nije imao razloga da mu se sveti. Međutim, svedoci tog
događaja kažu da Magaš u tom trenutku nije bio prisutan, niti je mogao
biti, jer se nalazio u drugom gradu. Vuković je bolnicu napustio
jedanaest dana posle ranjavanja i sa Ljubom se nije video sve do susreta
ispred frankfurtskog suda:
– Parkirao sam automobil na uglu i sa suprugom Dobrilom i
Markom Kovačevićem pošao prema zgradi suda. U jednom trenutku
video sam Magaševu grupu ispred nas, bilo ih je 12-13. Nešto su se
domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je sa pratnjom
krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: „Šta je? Šta
hoćeš?“ Planuo je: „Šta je, hoćeš da se svetiš?“ Nisam ga se ni malo
bojao: „Misliš da neću da ti se svetim?“ Odmah sam opalio. Kad ga je
prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. I drugi metak ga je
pogodio. Posle toga su se njegovi pratioci zatrčali prema meni, ali niko
nije pucao…
Mnogi nisu spremni da poveruju kako je ovo ubistvo posledica
jednog uzgrednog susreta. Za razliku od Vukovića, koji je kobni susret
opisao kao sasvim slučajan, Ljubini prijatelji tvrde da iza svega stoji
saradnja sa nemačkom policijom. Uvereni su da se Vuković na tako
rizičan potez bez dobre zaleđine nikad ne bi odlučio. Zemunčevim
ubistvom, kažu, odradio je posao za druge, nepovratno promenivši
odnos snaga u nemačkom podzemlju na srpsku štetu. Ljubini prijatelji
veruju da je ovo smaknuće isplanirano u vrhu nemačke policije, jer su,
nemoćni da Magašu doskoče na drugi način, iskoristili po njih
najbezbolniju varijantu – međusobni obračun kriminalaca.
Slično stanovište zastupao je i nemački časopis „Der Spiegel“, jedini
ustvrdivši da ubistvo nije samo obračun dva šefa kriminalističkih bandi,
već da je urađeno po nalogu Državne bezbednosti – ali jugoslovenske.
Suprotno od Vukovićevog opisa događaja, Ljubini prijatelji su se
zaklinjali da je ubistvo bilo pedantno isplanirano. Čim je u Magaša
ispalio dva hica, prema njihovoj priči, kao po komandi su se pojavila
dva policajca u civilu, kojima se Vuković predao rečima: „Ja sam vaš
saradnik“. Kad su Ljubini prijatelji pokušali da ga otmu iz ruku
inspektora, odnekud su se stvorili i policajci u uniformama i sa
uperenim mašinkama. Tvrdnju da je Magaševa likvidacija bila uigrana i
isplanirana, ilustruju i sudskim procesom protiv Vukovića, nazvavši ga

77
pravom farsom koja je uznemirila i nemačku javnost. Javni tužilac je,
naime, za Vukovića zatražio kaznu od dve godine i devet meseci
zatvora, mada je, prema uveravanju upućenih u tamošnje pravosuđe, u
Nemačkoj za takvo ubistvo predviđena kazna od 15 godina do
doživotne robije. Vukovićeva osuda na sedam godina zatvora, koliko je
na kraju dobio, predstavljala je solomonsko rešenje. Magaševi prijatelji
pričaju kako je zatvor zapravo bio apartmanski smeštaj, u kome je
Goranovoj supruzi bilo dozvoljeno da ga svakodnevno posećuje. Posle
četiri godine i osam meseci deportovan je u Jugoslaviju, a relativno blaga
kazna postala je povod za priče o saradnji s nemačkom policijom.
Mnogi imenuju Ota Ledera, šefa BKA, nemačke federalne policije u
Visbadenu, kao čoveka koji je bio mozak akcije. Njegova namera bila je
da razbije jugoslovensko, tačnije srpsko, podzemlje u Nemačkoj, a kao
najbolji način da to učini bilo je da ih međusobno zavadi. Ledera, na
asfaltu u Beogradu redovno pominjanog po zlu, još dvojica ljudi
imenuju kao čoveka koji je vršljao u našem podzemlju. Navodno je čak i
viđen u jednom voždovačkom kafiću, u društvu bivšeg inspektora
beogradske policije. Nevezano za slučaj Vukovića i Ljube Zemunca,
Lederu je jedan od naših najtvrđih momaka, u četiri oka obećao vraćanje
duga za sve nažao što im je učinio. Respektujući svakog policajca
ponaosob, imenujući i nekolicinu nemačkih policajaca kao vrsne i čestite
profesionalce, zakleo se da „sitnoj duši i jajari kakav je Leder“, nikako ne
može da oprosti učinjeno. Kažu da je Leder, s obzirom na reputaciju
čoveka koji mu je uputio pretnju, to shvatio sasvim ozbiljno.
Niz kvalifikacija izrečenih na Vukovićev račun, uglavnom su bile
reakcija na Goranove izjave u kojima nije štedeo Magaševe prijatelje.
Vuković objašnjava da se i sam iznenadio kaznom koju je tražio tužilac,
znajući da će posle toga ljudi misliti svašta. Kaže da mu je laknulo kad je
umesto manje od tri, dobio sedam godina zatvora, i pita imaju li smisla
tvrdnje da je saradnik nemačke policije, kad ga je upravo ona prognala
iz Nemačke?
Intervjuom u jednom beogradskom magazinu, Vuković je razgnevio
Ljubine prijatelje, ali i iznenadio delom priče koji se odnosio na Željka
Ražnatovića Arkana: „Sa Arkanom sam isuviše dobar prijatelj… Kao
kriminalac imao je veliku reputaciju, kao srpski komandant takođe Od
naših je najtiše banki opljačkao… Da je ubica, ubica je… Bio je primoran
da se prihvati mnogih stvari…“
Posle objavljivanja intervjua, Vuković nam je u razgovoru objasnio
da to i nije trebalo da se pojavi pred javnošću: „Ja sam tu novinarku lepo
primio i ispričao neke detalje o podzemlju. Ne da bi to bilo napisano i

78
objavljeno, već da bi njoj bilo jasno o čemu se radi i ko je ko. Ona je
zapravo prekršila dogovor. Dobro, prevarila me je, a pošto je žensko
nisam ni pomišljao da se s njom naknadno objasnim. Ali je bilo
pokvareno to što je učinila. Samo zato od tog trenutka s novinarima
razgovaram isključivo u prisustvu advokata.“
Godinu dana posle tog intervjua priznao nam je da se neposredno
po objavljivanju teksta čuo preko telefona sa Željkom Ražnatovićem.
Priznao mu je kao svoju grešku to što je novinarki, pomalo neoprezno,
rekao. Objasnio nam je da je Arkan, kao njegov stari poznanik, to
razumeo na pravi način. Razgovor je završio bez povišenog tona, mada
su gradom kružile priče da je na njihovom izmirenju radila posebna
dvočlana „delegacija“.
Posle prvog pokušaja ubistva Gorana Vukovića, prilikom slučajnog
susreta, pitali smo prijatelja pokojnog Magaša, da li zna ko pokušava da
likvidira Ljubinog ubicu? I kako to, da pored zakletvi na osvetu,
izrečenih na Ljubinom grobu, Vuković bez straha šeta gradom? „Puno
pitate… Uostalom, zašto bih ja oduzimao to zadovoljstvo i privilegiju
ljudima koji su Ljubi bili mnogo bliži od mene?“
Utisak je da sve pretnje, koje do Gorana Vukovića stižu ekspresnom
brzinom, nisu bile dovoljno uverljive da bi ga zabrinule. Ili bar ne odaje
takav utisak. „Tu sam gde me vidite, tu me svako može pronaći, pa ako
žele neka dođu“. Boris Petkov, jedno vreme veoma blizak Vukovićev
prijatelj, bio je izričit:
– Kad bi se samo proneo glas da neko određen stoji iza tih pokušaja,
ne bi živeo m dva dana.
Pozadinu napada na Gorana Vukovića teško je odgonetnuti. Svako
ima svoje „sigurne“ pokazatelje i trag za naručiocem atentata, ali u
svakoj od verzija ima i šupljina. Jedna od poslednjih izjava Vukovićevog
dobrog poznanika, koji nas je zamolio da mu ne pomenemo ime, glasi:
– Tek prošlog proleća, ‘94. godine, Goran je saznao da mu sve to
dolazi od jednog Ljubinog prijatelja.
U naknadnim susretima sa Goranom Vukovićem, nismo uspeli da
dobijemo komentar na zaključak njegovog prijatelja. I dalje je tvrdio da
mu nije jasno ko i zašto želi njegovu glavu.

Goran Vuković ubijen je u kasnim satima 12. decembra 1994. godine

79
u centru Beograda. U neposrednoj blizini Jugoslovenskog dramskog
pozorišta, dok je ulazio u svoj automobil „BMW 850“, napadači su na
njega i dvojicu prijatelja sa kojima je bio u društvu, ispalili 25 hitaca iz
automatskog oružja. Vuković je usmrćen na mestu, dok je Duško
Malović, ranjen sa četiri metka, sutradan ujutru izdahnuo u bolnici.
Drugi Vukovićev saputnik prošao je bez povreda.
Očevici kažu da je Vuković, po navici, pre ulaska u automobil
proverio da mu pod vozilo nije podmetnut eksploziv. U trenutku kad je
na sedište iza vozačevog pustio Malovića, a zatim i sam seo za upravljač,
iz parka pored pozorišta istrčali su mladići i odmah osuli paljbu. Ubice
su posle ispaljenih rafala pobegle u nepoznatom pravcu.

80
81
 AKCIJA „BEOGRAD“

O
peracija „Studenti“ je bila jedna od vrhunski izvedenih akcija
beogradske policije, samo se ubrzo pretvorila u političku
igru. Obično čuvam novinske članke o akcijama u kojima
sam učestvovao, ali sam posle nekoliko napisa o ovom slučaju prestao
da čitam štampu – izjavio je dve godine posle akcije Ljuba Milanović,
bivši inspektor Odeljenja za krvne delikte koji je vodio ovaj slučaj. U
nekoliko susreta, tokom kojih je bilo reči i o famoznoj „grupi s Pravnog
fakulteta“, kako je prozvana u štampi, Milanović je detaljno govorio o
nepravdi učinjenoj policiji. Premda je tako nešto teško zamisliti, ovoga
puta se nesumnjivi policijski uspeh okrenuo protiv njih samih.
Razbojništva sa smrtnim posledicama nekima su, bez obzira na
morbidnost situacije, postala tek zgodan povod za politikantsko
nadigravanje. Policijska brzopletost u saopštavanju rezultata istrage,
proglašena je većim grehom od onog kojeg su počinile ubice. Sama
policija, osim u nekoliko nemuštih pokušaja da se opravda pred delom
javnosti, i nije pokazala preteranu želju da se sve postavi na svoje mesto.
Tako je, zapravo, ko zna koji put širom otvorila vrata nagađanjima i
veštački stvorenim nedoumicama. Dokonim „hroničarima ovdašnjih
zbivanja“ upravo je to i bilo potrebno.
Počelo je 17. decembra ‘91. godine, kada su dvojica napadača na
Voždovcu premlatila poštara Dragana Miletića. Od nesrećnog poštara,
onesvešćenog udarcima u glavu, razbojnici su oteli torbu u kojoj je bio
novac namenjen penzionerima. Sledeća žrtva, 1. februara ‘92. godine,
takođe je bio poštar, Milovan Ðurić, a sadržaj otete torbe isti. U to vreme
poštanski čelnici su krivcima za ove napade proglasili – novinare. Jer,
logika je nedvosmislena – mediji obaveštavaju javnost o vremenu isplata
penzija, pa je to signal huliganima kada da stupe u napad. Prema
njihovom mišljenju, igra žmurke s vremenom podele penzija bio je
najbolji način da novac sigurno stigne do onih kojima je i namenjen. No,
kada je 2. marta stradao i treći poštar, ovoga puta pokošen sa sedam
metaka ispaljenih iz „škorpiona“ u leđa, postalo je izvesno da napadi
imaju istog počinioca. U tom trenutku policija je bila nemoćna. Bez

82
dokaza i svedoka nije bilo traga kojim bi se istraga uputila. Samo jedan
od trojice napadnutih poštara uspeo je na kratko da vidi jednog od
napadača, ali je to bilo nedovoljno. Izrešetani Vlasta Kostić samo je
čudom uspeo da preživi, ali je zbog oštećenja unutrašnjih organa ostao
trajni invalid.

U gotovo pravilnom razmaku od mesec dana, usledio je još jedan

napad. I prva žrtva. Na parkingu ispred zgrade u kojoj je stanovao, 6.
aprila ‘92. ubijen je Branislav Karadžić, direktor „Mladost-turista“. Niko
nije čuo hitac koji je
Karadžića pogodio u potiljak dok je zaključavao vrata svog
automobila „fiat uno“. Pretpostavljalo se da je ubica imao jasnu nameru
– krađu vozila, ali u tome nije uspeo, jer je „uno“ bio obezbeđen
mehanizmom za zatvaranje dovoda goriva u karburator. Policija je
jedino uspela da utvrdi da zrno potiče iz „škorpiona“. Dalje, opet, nije
mogla, osim da pretpostavi da između Karadžićevog ubistva i
Kostićevog ranjavanja postoji veza – isto oružje.
Samo nedelju dana nakon toga u Zemunu je ponovo pucano na
poštara – ovog puta žrtva je bio Milovan Krstić. I opet „škorpionom“. Po
ulasku u jednu zgradu da preda pismo i novčanu pošiljku, Kostić je čuo
prigušen pucanj. Ni njemu samom nije bilo jasno, izjavio je kasnije, kako

83
je ostao pri svesti i uspeo da otpuzi na ulicu. Metak, ispaljen iz
„škorpiona“ sa prigušivačem, ušao mu je ispod desnog oka, a izašao
ispod levog uva.
Policija je u tom momentu računala da postoje već tri žrtve, jer su
izgledi dvojice poštara da prežive bili minimalni. Na žalost, i dalje nije
bilo nikakvih tragova i nijednog svedoka, pa se strahovalo da će krvava
serija biti nastavljena. Najviše su strepeli poštari, mada nisu znali da od
tog trenutka mogu da odahnu – već je bila odabrana druga meta. Crne
slutnje su se obistinile 23. jula ‘92. godine. U sred dana opljačkana je
Zlatara „Majdanpek“ u ulici Proleterskih brigada, a prodavačica
Borjanka Tatić ubijena. Niko od prolaznika niti radnika na obližnjoj skeli
nije uočio ništa neobično, osim što su primetili mladića koji je nedaleko
od zlatare turirao motor. Nesrećnoj prodavačici pljačkaš je iz neposredne
blizine pucao u teme – „škorpionom“ sa prigušivačem! Prošlo je čitavih
45 minuta pre nego što je jedan prolaznik, slučajno pogledavši u zlataru,
ugledao telo Borjanke Tatić. Prilikom uviđaja policija je ustanovila da je
iz prodavnice odneto oko četiri kilograma zlatnog nakita.
Do ovog događaja beogradski policajci već su ispitali više od hiljadu
njima poznatih pljačkaša, ali o ovim zločincima niko ništa nije znao
Posle ubistva u zlatan pokrenute su sve veze u podzemlju, angažovani
ljudi na području čitave Jugoslavije, kontaktirane crne berze na kojima
se otkupljivalo zlato. U poštare, vlasnika „una“ i prodavačicu u zlatari
napadači su pucali iz istog oružja, utvrdili su stručnjaci na osnovu zrna
pronađenih u telima nastradalih i čaurama nađenim na mestima napada
Operacija je isprva bila nazvana „Škorpion“, zbog oružja koje je
korišćeno, ali se ubrzo odustalo od ovog imena. Postojao je opravdan
strah da se naziv operacije ne pročuje po gradu, te da se pljačkaši ne
uplaše i oslobode oružja. Preimenovana je u operaciju „Beograd“, jer je,
zapravo, čitav grad i bio sumnjiv. Tadašnji pomoćnik načelnika SUP-a,
Marko Nicović, ispričao je nekoliko zanimljivih detalja:
– Operacija je morala da bude vođena u najvećoj tajnosti, s obzirom
na to da je postojala opasnost da se napadači oslobode oružja iz kojeg su
pucali. Dokaza, tada, ne bi bilo. Mafija uvek vodi računa da uništi oružje
iz kojeg je izvršeno ubistvo. Međutim, poznato je da se neki kriminalci
patološki vezuju za svoje oružje.
Upravo taj rezon, ispostavilo se na kraju, bio je presudan:
– Svi su bili sumnjivi. Ne radi se o preterivanju: na ulicama
verovatno stotine „škorpiona“, nemamo opis napadača, očevidaca nije
bilo, nikakvih tragova sem zrna i čaura. Ispostavilo se da niko od
kriminalaca nije umešan. Zbog surovosti izvršenih zločina proverili smo

84
i sve psihopate – i opet ništa. Jedina nada ukazala se posle pljačke
Zlatare „Majdanpek“. To je značilo da će kad-tad morati da puste na
crnu berzu neki komad ukradenog nakita. Od 23. jula, kada je pljačka
izvršena, svakodnevno smo, preko naših ljudi u podzemlju, proveravali
svaki komad nakita koji se pojavio. Imali smo za to vreme više od
hiljadu poziva, ali nijedan nije bio pravi – rekao je Nicović.
Beograd sigurno ne pamti veće tržište zlatnim nakitom, nego u to
vreme. Tragična socijalna kriza ljude je primorala da na ulicu iznesu ono
malo dragocenosti koje su posedovali. Stotine hiljada izbeglica, koje su
neprekidno pristizale u Beograd, od svog imetka su takođe, u većini
slučajeva, nosile samo zlato. „Čekali smo gotovo dva meseca“, kaže
Nicović, „tačnije do 11. septembra, kada nam je veza dojavila da se na
tržištu pojavio deo nakita koji odgovara opisu ukradenog zlata. Dobili
smo i opis čoveka koji ga je nudio na prodaju, a ostalo je išlo rutinski“.
Bivši istaknuti inspektor beogradske policije, Miroslav Bižić, koji
među kolegama od ugleda slovi za jednog od najsposobnijih policajaca
koje je grad imao, u to vreme razmišljao je ovako:
– Kada smo čuli da je ubijen prvi poštar bili smo iznenađeni, jer se
nikada ranije nije dešavalo da neko zbog para puca tako svirepo, čoveku
u leđa. A kada je opljačkana Zlatara „Majdanpek“, pored policije i
građana, uznemirilo se i samo beogradsko podzemlje, zbog načina na
koji je ta žena ubijena. Takav zločin Beograd ne pamti od slučaja Gutić –
Lisovac pre trideset godina. Čim sam čuo za zlataru rekao sam sebi: ovaj
će razbojnik brzo pasti. Iz iskustva znam da se veoma teško pronalazi
kradljivac novca, jer pare ne ostavljaju trag. Lako ih je potrošiti a da te
niko ne pita odakle ti. Kada je napadač oteo četiri kilograma zlata, znalo
se da će se taj nakit pojaviti na ulici. I pojavila se narukvica. U takvim
slučajevima, kada neki zločin poprimi razmere monstruoznosti i
svireposti, u nezavidnom položaju se zbog pritiska javnosti nađu i
policija i podzemlje. Zato među njima u tim trenucima i postoji interes
da se slučaj reši. Policija koristi takav momenat i racijama,
saslušavanjima desetina delinkvenata, pritiscima na njih zbog ranijih
krivičnih dela, nelegalnog posedovanja oružja ili auta, traži da samo
podzemlje otkrije i izbaci počinioce zločina. To se ovoga puta i dogodilo.
Neko iz podzemlja je dojavio policiji da se na crnom tržištu nudi
kradena narukvica u pola cene. U Beogradu, kao i u svim metropolama,
postoje ljudi koji trguju ukradenom robom. Zna se dobro ko trguje
zlatom i srebrom, ko tehničkom robom, a ko oružjem – objašnjavao je
Bižić.
Ono što je inspektor Nicović nazvao rutinskim, predstavljalo je

85
pronalaženje i hapšenje čoveka koji je nudio narukvicu na prodaju.
Ubrzo pošto je zlato ušlo u uličnu ponudu, policajci su identifikovali
prodavca – Branka Gajića. A onda je klupko počelo da se odmotava. Za
samo nekoliko časova pohapšeno je sedmoro osumnjičenih za napade i
ubistva na poštare, vlasnika „fiata“ i prodavačicu u zlatari. Policija
gotovo istovremeno daje saopštenje za javnost. Bar u prvi mah ljudi su
ostali zatečeni, bez komentara – ubice su studenti. Niz brutalnih
ubistava za koje su bili osumnjičeni, u suštini je bio bez jasnih motiva.
Od trenutka kada su u medijima objavljena njihova imena ovaj, policijski
gotovo rešen slučaj, prerasta u politički obračun.
Policija, verovatno željna priznanja za uspešno obavljen posao,
prebrzo pred javnost izleće sa dokazima do kojih je došla. U prvi mah
štampa ih naziva „bandom s Pravnog fakulteta“, da bi se naknadno
ispostavilo, posle detaljne provere evidencije, da je samo troje od njih
imalo indeks ovog fakulteta. Na spisku osumnjičenih našli su se Vojislav
Božilović, Dalibor Guberinić, Miladin Živković, Mileta Rakočević-Pašić,
Zoran Vučenović i Snežana Rajšić. Aleksandar Žunić je kasnije
priključen grupi, koju je, izuzmemo li prvootkrivenog (i nešto starijeg)
Gajića, činilo sedmoro mladih između 20. i 22. godine. Tračevi su krenuli
Beogradom: petorica uhapšenih su članovi SPS, Snežana je član SPO i
DEPOS-a, čitav slučaj ima političku pozadinu… Nicović je bio izričit:
„Mi smo kriminalistička, a ne politička policija, a kada neko iz
‘škorpiona‘ iz koristoljublja liši života tri čoveka, onda tu svaka politika
prestaje da važi.“ Ali, nije bilo tako. Posebno zanimanje javnost je
pokazala za Snežanu Rajšić, studenta-prodekana na Pravnom fakultetu.
Njeno učešće u zločinima sastojalo se u držanju dela opljačkanog nakita
u svom stanu. Nedoumica je bila: svesno ili sasvim slučajno. Hapšenje
čitave grupe dogodilo se upravo u vreme održavanja Studentskog
protesta ‘92, a Snežana je u njemu imala zapaženu ulogu. Da bi se
otklonili povodi za sumnju, Glavni štab protesta izjavio je da se ograđuje
od slučaja „studenata“ i postupka Rajšićeve. Dobronamernim i
razumnim posmatračima takvo saopštenje nije ni bilo potrebno.
Međutim, upravo afera „studenata s Pravnog“ pokazala je
morbidnu potrebu da se oko tema, o kojima je suvišno polemisati, ukrste
koplja. Bilo je jasno da policija izdatim saopštenjem prejudicira krivicu
osumnjičenih. Ali je krajnje neumesna kanonada najgorih optužbi na
njen račun, zapravo odslikavala i onu drugu, samoproklamovanu
pravnu stranu u verbalnom sporu. Narednih nekoliko meseci, uporedo
sa saslušanjem optuženih, ali i potpuno nevezano za njih, u štampi je
tekao pravi rat između jednih, koji su krivicu prihvatili bez ograda, i

86
drugih, koji su za osumnjičene pronalazili najfantastičnija opravdanja.
Čak je u jednom beogradskom nedeljniku, ne tako velikog tiraža i
ugleda, postavljeno i sledeće pitanje: Da li „studente“, sve da su im
zločini i dokazani, ima smisla hapsiti u jeku Studentskog protesta? Ne,
moglo se ostaviti za narednu školsku godinu! Primedbe su iznošene
svakodnevno – „to su sve mladi ljudi, pa ih je potrebno zaštititi“;
„njihova generacija je najugroženija, pa ih je donekle i moguće shvatiti“;
„vrednosti su poremećene, pa su i oni pali pod takav uticaj“; „ima i
većih kriminalaca, pa im se ne daje toliki publicitet“… Uz svu
opravdanost iznetih zapažanja, koja je trebalo da pokažu i određen
stepen razumevanja, kao da su promakla tumačenja uglednih advokata:
„I pored propusta policije, ovo su teška krivična dela, koja sigurno ne
mogu da se montiraju“. Poznati beogradski advokat Toma Fila, bio je
veoma precizan:
– U saopštenju SUP-a nije smelo da stoji da su privedena lica
izvršioci zločina, već samo da postoji osnovana sumnja. Pošto je reč o
mlađim punoletnicima, najveća kazna koju mogu dobiti je 20 godina
zatvora, što je inače zamena za smrtnu kaznu. Poređenja radi, u
američkim državama koje dozvoljavaju smrtnu kaznu, za ovakve zločine
bi se ona i primenila, bez obzira na starost počinioca.
Prepucavanja na temu da li su uhapšeni uopšte krivi, ili je to
ujdurma vlasti zbog studentskih zahteva, nisu prestajala. Nepotrebno je
i govoriti o onima koji su, daleko od etike, zagovarali skoro javni linč,
bez „nepotrebne sudske procedure“. Ništa manje sulude teze nisu ni one
o mogućoj satanizaciji studenata, jer, zaboga, to bi moglo da okrene
javnost protiv akademskih građana u celini. Ukratko, pred svakojakim
novinskim forumima, krajem ‘92. godine, prodefilovali su najrazličitiji
stručnjaci, za koje je javnost tek tom prilikom i saznala da postoje.
Njihov greh, ako je na takav način moguće suditi, samo je utoliko
značajan ukoliko su pred druge, ali i sebe same, izneli sumnjičenja na
koja nisu imali odgovor. U svemu tome, sudski proces na koji niko od
zainteresovanih nije imao većih primedbi, ostao je u drugom planu. Kao
i težina zločina, o kojoj gotovo da nije bilo reči.
Poseban deo priče predstavljali su advokati angažovani od strane
optuženih. Ispostavilo se da je sudnica pretesna za različita politička
uverenja i ideološku netrpeljivost, koja je išla i do insinuacija na temu
seksualnih sklonosti nekih branilaca. Kompletan cirkuski repertoar je za
kratko vreme preseljen iz novina u samu sudnicu, pa su porodice
optuženih bile primorane da razmišljaju o angažovanju novih advokata.
Pošto je sve prekoračilo meru dobrog ukusa, jedino rešenje bilo je da

87
interesovanje za ovaj slučaj splasne samo od sebe. Tako se i dogodilo.
„Stručnjaci“ su se posle kratke medijske upotrebe povukli gde su i dotad
bili, politikanti su pronašli još neistrošene teme za prepucavanja, a
„studenti“ su napušteni od svojih medijskih „branilaca“. Već u tom
trenutku čitava javnost je zaboravila na žrtve ovih zločina.
Suđenje optuženima za teška krivična dela proteklo je, ako se tako
može reći, uobičajeno. Već u istražnom postupku priznali su gotovo sve
za šta ih je teretila policija. Nekoliko čarki izbilo je između prvog i
drugooptuženog, Vojislava Božilovića i Dalibora Guberinića. Božilović je
poricao učešće u ubistvu vlasnika „fiata una“ Branislava Karadžića, a
njihove izjave nisu bile podudarne ni oko toga ko je dao ideju za prvi
napad. Ubrzo su, ipak, dokazi koje je policija iznela, ali i svedočenja
samih optuženih, bili dovoljni da se sastavi kompletan mozaik.
Osumnjičeni su do tančina opisali zločine, ali ne i odgovorili na pitanje
zašto su to učinili, kada je većina njih iz prilično situiranih porodica.
Zanimljiv je i utisak koji su, svako na svoj način, ostavili na policajce koji
su ih ispiti vali. Ne želeći da ih imenujemo niti citiramo, objasnili su da,
profesionalno gledano, saslušanje nije bilo problematično, jer su sve
priznali. Zbunilo ih je nešto drugo – pribranost i ravnodušnost s kojom
su se osumnjičeni prisećali relevantnih detalja. Po sudu policajaca,
Božilović je tipičan hladnokrvni ubica, ako takvi postoje. Preterano
uzbuđenje nisu uočili ni kod drugih, koji oroz nisu povlačili, ali su znali
da njihov drug to čini u „zajedničkom interesu“.
Hapšenje osumnjičenih nije bilo spektakularno, mada su neke
novine pokušavale da ga prikažu upravo takvim. Policija nije naišla na
otpor, izvesno zbog sposobnosti da to predupredi. Najopasniji u grupi,
Božilović, uhvaćen je u kafiću „Lakost“, u naizgled rutinskoj raciji. Svoju
navodnu kooperativnost nameravao je da iskaže i time što će sam, ispod
kauča u garaži, izvući torbu sa ukradenim nakitom. Inspektori su odbili
ponuđenu „ljubaznost“, a kada su među plenom iz zlatare pronašli
ručnu bombu, bilo im je jasno – kako rekoše – s kim imaju posla. Na
pitanje šta bi učinio da su mu dopustili da izvadi torbu, Božilović
jednostavno nije odgovorio.
U međuvremenu je razjašnjen još jedan detalj – pljačka stana
Snežane Rajšić 26. juna ‘92. godine. Ispostavilo se da su joj to priredili
poznanici. Iz stana je odneta tehnička roba, nešto zlatnog nakita, a
duplikatom ključa, sa plenom koji su poneli, odvezena je i „tojota“
porodice Rajšić. Snežana je o krađi obavestila Božilovića, posumnjavši
da su joj stan opelješili upravo zajednički drugari. Guberinić je stvari
odvezao u Božilovićev stan, dok je Aleksandar Žunić, čuvar straže u toj

88
akciji, nagrađen otetim televizorom. Spekulacije štampe, ali i samog
Božilovića koji je nejasno govorio o odnosu sa Snežanom Rajšić, išle su
na to da dokažu ljubavnu vezu između njih dvoje. Time se, kasnije,
objašnjavala Snežanina nespremnost da za „češljanje“ svog stana
posumnja i na Božilovića, ali i njen pristanak da kod sebe čuva deo
opljačkanog zlata.
Posle prva dva napada na poštare, koje su izveli goloruki, Božilović
odlučuje da nabavi „škorpion“. Postaje nemilosrdan, jer u naredna četiri
napada hicima iz „škorpiona“ usmrćuje dvoje ljudi – prodavačicu
Borjanku Tatić i vlasnika „fiata una“ Branislava Karadžića. Poštari
Vlasta Kostić i Milovan Krstić bivaju teško ranjeni, ali uspevaju da
prežive. Prilikom svakog od napada Božilovićev pratilac je bio Dalibor
Guberinić. Kako je došlo do ubistva Karadžića, opisao je Guberinić, iako
je Božilović, bar u početku, negirao ulogu egzekutora. Pošto su dobili
porudžbinu za takav automobil, krenuli su da špartaju gradom kako bi
ga pronašli. Guberinićev zadatak bio je da vozi. Prvog „una“ na koji su
naišli nisu uspeli da ukradu jer je imao mehanizam za obezbeđivanje
menjača. Zatim su na Slaviji ugledali drugi auto i pratili ga do Novog
Beograda. Dok je vlasnik kružio parkingom tražeći slobodno mesto,
Božilović je izašao iz „juga“ kojim su krenuli u akciju. Da ne bi ostavio
otiske, na rukama je nosio hirurške rukavice. Vratio se neobavljenog
posla i Guberiniću kratko objasnio da auto nije mogao da pokrene.
Ubistvo nije pomenuo.
Najveće zanimanje javnosti, mada je surovost između svakog od
ovih slučajeva besmisleno porediti, bilo je vezano za ubistvo u Zlatari
„Majdanpek“. Ovaj napad je, prema Božilovićevom priznanju, bila
isključivo njegova zamisao:
– Potpuno samostalno sam došao na ideju da je opljačkam, što sam i
učinio nedelju dana kasnije, 23. jula ’92. godine. Sa pletenom kapom
navučenom preko lica ušao sam u prodavnicu, i prodavačici pokazao
„škorpion“, rekavši joj da se ne plaši, jer hoću samo da pokupim nakit.
Kada sam primetio da želi da da znak prolaznici napolju, pokušao sam
da pomeranjem kočnice na pištolju proizvedem zvuk metala, da je
uplašim. Tada sam osetio trzaj. Borjanka Tatić nije pala. Video sam da je
klekla. Tada sam istrčao iz radnje. Tek sutradan sam, preko sredstava
informisanja, čuo da je smrtno stradala.
Božilović je u svom iskazu čitavu krivicu preuzeo na sebe, tvrdeći
da trećeoptuženi Miladin Živković, koji je u vreme pljačke nedaleko od
zlatare turirao motor, sa tim nema veze. Policija je, međutim, Živkovića
optužila za saučesništvo u pljački, tvrdeći da je na motoru čekao

89
Božilovića, a bukom skretao pažnju okoline. Utvrđeno je da se Božilović
i Živković poznaju od osnovne škole i da su jedno vreme trenirali
zajedno. Premda je Božilović direktno negirao deo optužnice koja tereti
Živkovića, ovaj je u istražnom postupku priznao svoje učešće.
U pokušaju da preproda ukradeni zlatni nakit Božiloviću je
pomogao Branko Gajić, automehaničar čijim hvatanjem je čitav slučaj i
otkriven. Od Božilovića je uzeo oko dva kilograma zlata, koje su merili
na kuhinjskoj vagi. Gajić, upoznat sa poreklom zlata koje je pokušao da
proda, kao posrednika angažuje Zorana Vučenovića. Božilović jedan deo
nakita, za koji je tvrdio da je želeo da ga se što pre otrese zbog
naknadnog saznanja da je prodavačica ubijena, poklanja, ili prodaje
prijateljima na „odloženo plaćanje“. Tako se kod Snežane Rajšić našlo
više komada različitog zlatnog nakita, uz njenu i Božilovićevu saglasnost
da se radilo o poklonu.
Prvooptuženi Vojislav Božilović (optužba za razbojničke krađe i
razbojništva prilikom kojih su ubijeni Borjanka Tatić i Branislav
Karadžić), osuđen je na 20 godina zatvora.
Drugooptuženi Dalibor Guberinić (razbojničke krađe i razbojništva)
osuđen je na 14 godina zatvora.
Trećeoptuženi Miladin Živković osuđen je na tri, a četvrtooptuženi
Mileta Rakočević Pašić (obojica za razbojničke krađe i razbojništva) na
godinu dana zatvora.
Uslovne osude u trajanju od po 10 meseci dobili su Aleksandar
Žunić (teška krađa), Zoran Vučenović i Branko Gajić (obojica zbog
prikrivanja i proturanja zlatnog nakita). Osam meseci uslovne kazne
određeno je Snežani Rajšić (prikrivanje i proturanje zlatnog nakita).
Na kraju procesa, svi optuženi su priznali dela za koja ih je policija
teretila. U završnoj reči sudija je napomenuo da je bilo propusta SUP-a,
ali da su činjenice dokazale da su počinjena teška krivična dela, te da su
ih izvršili veoma mladi ljudi koji do tog trenutka nikad nisu bili
osuđivani. Za Vojislava Božilovića, koji je u trenutku izvršenja dela bio
mlađi punoletnik, nije određena smrtna kazna jer nisu bili ispunjeni
uslovi za njeno izricanje.
Tako je završeno suđenje praćeno sa zanimanjem javnosti kakvu
ona, bez dileme, ranije nikad nije pokazivala. Međutim, s obzirom na
količinu gneva koja se u vreme hapšenja osumnjičenih pojavila u
ideološki suprotstavljenim medijima, epilog je propraćen krajnje
skromno, reklo bi se gotovo nezapaženo. Na najbolji način se pokazalo
da je afera, čast izuzecima, većini poslužila kao zabava i politički
argument u trajanju od nekoliko dana. Tako su se zagriženi borci za

90
ljudska prava i pravnu državu odužili svima, posebno žrtvama i
njihovim porodicama, koje čak ni uzgred nisu pomenuli. O drvlju i
kamenju bačenom na policiju koja je, sve do preranog i pogrešno
intoniranog saopštenja, perfektno obavila svoj deo posla, da ne
govorimo. Kao i o lažnoj, neprimerenoj „pomoći i razumevanju“
upućenoj optuženima.
Pred slučajem „studenata s Pravnog“ nisu se istakli ni ne tako
malobrojni sociolozi, psiholozi i kriminolozi. Većina je zazirala (možda
zbog okolnosti, s punim pravom) od bilo kakvog učešća u raspravama
na tu temu. Ali je njihovo odsustvo, nažalost, otvorilo prostor za
ekspanziju najsramnijih tumača „ovog vremena i ove situacije“. Imajući
u vidu okolnosti koje su prethodile pomenutim ubistvima, vredi
razmisliti zbog čega jedino stručnjaci, pozvani da baš to urade, ne daju
odgovore ni na jedno od pitanja koja je slučaj „studenata s Pravnog“
postavio. Ili je i za to krivica unapred pripisana policiji?

91
 POHORSKA

O
pšte uverenje, godinu dana posle hapšenja grupe „studenata
s Pravnog“, bilo je da se tako okrutna i surova ubistva ne
mogu ponoviti. Ako ništa drugo, pretpostavljalo se da
policija, bar u slučajevima kada se čitava služba diže na uzbunu, ima
„garanciju“ za hvatanje zločinaca. Na žalost, ispostavilo se da je ovakvo
uverenje pogrešno. Prvog dana decembra ‘93. godine, novine su objavile
vest o zverskom zločinu u Pohorskoj ulici u Novom Beogradu. Vera
Židić i njen trinaestogodišnji sin Davor pronađeni su ubijeni u svom
stanu, a policija je zatekla i ustreljenog kućnog ljubimca – koker-
španijela. Isprva niko nije mogao da nasluti razloge ubistva, jer se
porodica Židić nikakvim gestom niti načinom življenja nije izdvajala od
okoline. Policiji od pomoći nisu bili ni Verin suprug ni drugi maloletni
sin, koji se kobnog prepodneva nisu nalazili u stanu. Kao po pravilu,
najbliže komšije u Pohorskoj 33 niti su čule niti uočile išta sumnjivo, tako
da je od samog početka ovo ubistvo svrstano u red onih bez svedoka.
Istraga je, u takvoj situaciji, mogla samo da tapka u mestu.
Međutim, uskoro je, što zahvaljujući novinarskoj ljubopitljivosti, što
policijskoj upornosti, ponešto počelo da se otkriva. Koliko bezazleno,
toliko i neverovatno bilo je saznanje da su školski drugovi malih Židića
verovali da su ovi deca pravih bogataša. Razlog takvom mišljenju bile su
nove patike u kojima su mališani dolazili u školu. A teško je zaboraviti
vreme kada je i sendvič u đačkoj torbi predstavljao klasni simbol,
verovatno i povod za ljubomoru onih koji nisu imali ništa. Ukratko, oko
braće Židić stvoren je oreol, naravno bez ikakvog pravog razloga, dece iz
imućne porodice. Glasine su prvo počele da kruže po školi, a onda
brzinom kojom je i nemaština rasla, iz osnovačkih klupa krenula širom
Novog Beograda. Ubrzo je uverenje o „strašnom bogatstvu“ Židića,
postala tema razgovora dokonih probisveta u lokalnim kafićima.
Porodica nije ni slutila kakvo im se zlo sprema.
Po otvaranju istrage o „Pohorskoj“, o kojoj štampa nije ni mogla da
ima drugačije ubeđenje sem da je reč o delu psihopata, bilo je jasno da je
povod ubistvima koristoljublje. Ali nije bilo odgovora na pitanje zašto su

92
ubijeni Davor i Vera, kada u stanu nije bilo nikakvog plena. Očigledno je
bilo da napadačima nisu pružili otpor, pa je psihički profil ubica mogao
da se objasni jedino atributima „monstruozni i poremećeni“. Jer, Veri
Židić je pucano u grudi, a zatim u potiljak, dok je trinaestogodišnji
Davor ubijen jednim hicem ispaljenim u grudi. Ubistvo psa je tek dokaz
više u prilog iznetoj tezi o poremećenosti napadača. Jedinu nedoumicu
stvorilo je saznanje da ubice u stan nisu ušle nasilno, već im je,
neoprezno, Vera Židić otvorila vrata.

Kao i u prethodnom slučaju policija je računala na pomoć

beogradskog podzemlja, za koje su iskusni inspektori znali da sa
slučajem nema ništa. Na nesreću, niko od poznatih „crnih bisera“ nije
mogao da uputi na počinioce zločina. Ostvarila se pretpostavka od koje
je policija najviše strahovala – ubice su potpuno nepoznate. I policiji i
kriminalcima. Inspektori koji su radili na ovom slučaju ipak nisu
odustajali. Nikakvog dokaza nije bilo, sem saznanja da je u vezi sa
porodicom Židić kružila fama o fantastičnom bogatstvu. Sistemom „od
usta do usta“, njihov „imetak“ procenjen je na 300 hiljada, pa na 500, a
zatim dogurao i do milion maraka. Iako su novine detaljno pisale o
nepostojećim parama kao o povodu za ubistvo, gradom su neko vreme
kolale priče kako to nije istina, već je njihovo nenalaženje pripisano
nesposobnošću ubica. Ma kako da je bolesno bilo uopšte raspravljati o
takvim detaljima, upravo zahvaljujući tračevima istraga je pronašla trag.
Policijski operativac načuo je da se u nekom od zemunskih kafića
preterano raspreda o ovom slučaju. Čak je u razgovorima među stalnim

93
gostima, bila uočljiva upućenost u detalje koje policija, u tom trenutku,
nije znala.
Prisećajući se čitavog slučaja, jedan od inspektora koji su
svakodnevno satima obilazili grad u potrazi za bilo kakvim podatkom,
ili bar slutnjom, priznaje da je bio zatečen. Ono što su saznali u
pomenutom kafiću, zbunilo lh je sve odreda: gotovo svi redovni
posetioci znali su imena ubica, ali niko nije smatrao potrebnim da o
tome obavesti inspektore!
– Ni dan-danas to nisam u stanju da shvatim. Među gostima koji su
znali sve – objašnjava Ljuba Milanović koji je radio i na ovom slučaju –
mnogo ranije nego što nas je trag naveo tamo, bilo je sasvim običnog, što
kažemo normalnog sveta: službenici, majstori, apotekari… To su ljudi iz
kraja, porodičan svet. Pitamo ih: „Pa, dobro ljudi, kako ste mogli da ne
prijavite takve zlikovce, kad ste znali šta su učinili?“ Oni belo gledaju i
ništa ne odgovaraju. A sa njima su, gotovo svako veče posle zločina, i
dalje mimo sedele ubice. Čak su imale smelosti da najbližim
poznanicima objašnjavaju kako je informacija bila lažna, inače bi om
sada bili bogataši. Mislim da su sve moje kolege tih dana bile u šoku, jer
na koji način objasniti takvu zaveru ćutanja? Naravno da smo se svi
pitali u kakvom to vremenu i gradu živimo. I kakav je smisao tog
začaranog kruga – pljuju nas da smo i sami umešani u kriminal, mi
radimo dvadeset sati dnevno kako bismo pokazali da nije tako, a na
kraju nam isti oni što nas sumnjiče podmeću nogu. Nije u pitanju bila
čak ni loša saradnja s policijom, jer nje odavno nema, već direktna zaštita
najsvirepijih ubica koje ovaj grad pamti. Da su im ubice bar pretile,
možda bismo mogli da ih razumemo. Ali ni toga nije bilo. Jednostavno –
neobjašnjivo, sramno i poučno za sve nas.
U nekoliko susreta sa inspektorima koji su imali učešća u akciji
„Pohorska“, naišli smo na potpuno istu reakciju. Nevoljno su se vraćali
toj temi. Pogotovo zbog sledeće činjenice – među posetiocima lokalnog
kafića nalazio se i jedan inspektor SDB-a. Inspektor Milanović je ovaj
podatak izneo u javnost, ali to kao da nikoga posebno nije uzbudilo.
Koliko se iz nekih šturih izvora moglo saznati, zbog učešća
neimenovanog čoveka iz SDB-a u opštoj zaveri ćutanja, gradska policija
uputila je oštar protest Službi državne bezbednosti. Tačnije, izbio je
žestok sukob i prepirka. Policiji je bilo neshvatljivo da Služba može imati
bilo kakve koristi od poteza svog čoveka, pa je za njega tražila oštru
kaznu. Međutim, reakcija je bila neočekivana. SDB je potpuno stala iza
svog čoveka, ni ne potrudivši se da objasni njegov postupak. Jedino što
se kao razumno moglo naslutiti iz takvog ponašanja, bilo je da i po cenu

94
prećutkivanja imena ubica, SDB želi da sačuva poziciju svoga
inspektora, odnosno njegovih eventualnih saradnika – ubica Davora i
Vere Židić. Kakvu god težinu imala takva pretpostavka i kvalifikacija,
SDB nije imala nameru ni da je opovrgava, niti da je drugačije objasni.
O počiniocima zločina iz Pohorske 33 nema ništa posebno da se
kaže. Ilija Vujić i Darko Lončarić imali su u trenutku izvršenja zverskog
ubistva 26, odnosno 25 godina. Tokom saslušanja priznali su delo za
koje ih je policija teretila. Prema njihovom opisu događaja, akciju su
brižljivo pripremali, verujući da plen koji ih očekuje vredi onoga što će
počiniti. Glasine o bogatstvu porodice Židić stigle su i do društva u
kome su se Vujić i Lončarić kretali. Lako su doznali da, i pored „silnog
imetka“, Židići ne preduzimaju nikakve posebne mere opreza. Njihova
„pronicljivost“ govorila im je da Židići to rade namerno, kako ne bi
privukli pažnju okoline. I dalje je jedini dokaz bogatstva nesrećne
porodice bio pristojan izgled dvojice osnovaca, ali su ubice više verovale
u ono u šta su htele. Suma po koju su, na kraju, pošli Vujić i Lončarić,
iznosila je 500 hiljada maraka. Vujić je zbog predstojeće akcije rentirao
pištolj od Branimira Mijovića, a u zemunskom bilijar-klubu od Srđana
Rodića kupio 25 metaka. Kada je slučaj okončan, saznali su se svi detalji
koji su prethodili ubistvu. Borislav Jakić, optužen u međuvremenu za
podstrekavanje, dvojici zlikovaca je praktično izložio čitav plan,
istovremeno ih nagovorivši da iza sebe ne ostavljaju svedoke, a od plena
njemu je trebalo da pripadne trideset procenata. Vladan Nikolić i Ivan
Vujić znali su za planiranu pljačku, i delimično učestvovali u njenoj
pripremi.
Vujić i Lončarić su 1. decembra ‘93. pozvonili na vrata porodice
Židić. Rekli su da Žarku Židiću nose knjige, koje mu je poslao njegov
prijatelj profesor. Ubedivši Veru da im otvori, odmah su je ugurali u
stan i istog trenutka joj je Vujić pucao u grudi. Kako su objasnili, namera
im nije bila da je ubiju, već na taj način prisile da otkrije mesto gde drže
novac. Dok je trajalo „saslušanje“ ranjene žene iz sobe je izašao mali
Davor. Istog trenutka Vujić je pucao, usmrtivši mališana na mestu.
Naknadno je u policiji objašnjavao kako mu to nije bila namera, ali je
oroz povukao mahinalno, ugledavši senku. Shvativši da od šokirane
žene neće dobiti informaciju, Vujić još jednom puca. Ovaj put Vera
zadobija smrtonosnu ranu – u potiljak. Veštaci su naknadno utvrdili da
je Vera, sve do tog trenutka, bila svesna onoga što se dešava, trpeći
intenzivan bol i znajući da su napadači usmrtili malog Davora.
Bukvalno shvativši uveravanja da iza sebe ne smeju ostaviti nijednog
svedoka, ustremljuju se na psa, jure ga po stanu i uspevaju da ga ustrele.

95
Počinjena ubistva ih ni na trenutak ne dekoncentrišu. Rastrčavaju se po
stanu u paničnoj potrazi za bogatstvom, koje im je sada na dohvat ruke.
I pored svih nastojanja ne uspevaju da pronađu ništa od onoga o čemu
su sanjali. Neopaženo odlaze sa mesta zločina, vraćaju pozajmljeni
pištolj, a prijateljima saopštavaju kako akcija nije bila vredna truda.
Posle svega ponašaju se sasvim normalno, ne uzbuđujući se zbog toga
što veći broj ljudi u njihovoj okolini vrlo dobro zna da su upravo oni
počinioci ubistva. Nakaradnost čitave situacije odražava i pravdanje koje
su redovni gosti kafića u koji su dolazili Vujić i Lončarić, izneli tužiocu
Nebojši Markoviću: „Čuli smo od njih da su počinili ta ubistva, ali im
nismo verovali.“
Čim su Vujić i Lončarić privedeni u stanicu milicije, počelo je
njihovo saslušanje. I ponovo nešto što inspektori sa pozamašnim stažom
prvi put sreću. Bez velikog uzbuđenja Vujić je odmah priznao ubistvo, a
na pitanje – kako je mogao da ubije dete, odgovorio je doslovno: „Ko ga
jebe, ionako nije trebao da bude tu, već u školi“. Bar tako je, prema
svedočenju jednog od policajaca, teklo isleđivanje. Isti čovek nam je,
valjda svoje savesti radi, priznao da u „29. novembra“ niko u životu nije
toliko batinan kao Vujić i Lončarić: „Pokušavao sam da što manje
budem s njima u kontaktu, jer bih reagovao emotivno, a onda ne bih
uspeo da se kontrolišem. Mislim da su tih dana svi zaposleni u miliciji
dolazili da ih tuku. Znam kako pojedinci biju kada to rade po ‘zadatku‘,
ali tada su udarali jer im se štošta prelomilo u duši“.
Početak suđenja ovom tandemu nekoliko puta je odlagan, a koliko
se iz prikrajka moglo naslutiti, između ostalog i zbog teških povreda
koje su imali. Čak se šuškalo da je Iliji Vujiću u toku policijskog tretmana
odbijen bubreg Naravno, takve vesti nije bilo moguće proveriti. Šest
meseci kasnije jedan ugledni beogradski advokat priznao nam je da nije
želeo da bude angažovan u ovom procesu, a da su tako razmišljale još
neke njegove kolege. Mada su u gradu poznati baš kao advokati koji su
zadužili mnoge „veterane s asfalta“, takav čin je trebalo da odslika
elementarnu razliku između kriminalaca i naoružanih psihopata. Jedan
od mlađih gradskih desperadosa, prepoznatljiv po žestini s kojom se
obračunava sa protivnicima, tih dana je bio u CZ-u. Prema
prepričavanju njegovih poznanika, svakodnevno je upravniku zatvora
slao molećive poroke: „Dajte mi Vujića samo na pet minuta.“
Nezainteresovanost štampe, koja je donekle pokazala otvorenu
odbojnost da podrobnije izveštava o ovom zločinu, bila je najbolji odraz
opšteg prezira prema optuženima.
Upravo zbog toga, potrebno je još jednom valjano razmisliti o

96
slučaju „Pohorska“. Policija je i ovog puta uspela da bez ijednog
putokaza stigne do rešenja, ali i do krajnje poražavajućeg saznanja –
ugled joj je toliko narušen, da se građani i u ekstremnim situacijama
ustežu da joj pomognu. Inspektor SDB-a branio se time da o slučaju ništa
ne zna (mada se upravo njegove esnafske kolege hvale da „znaju sve“ i
svakoga), a na Milanovićevu tvrdnju da je svesno prikrivao ubice, niko
iz Službe nije našao za shodno da odgovori. Na kraju, najbolnija tačka.
Bilo je dovoljno da grupa osnovaca poveruje u dubok džep roditelja
svojih drugara, pa da se besmislena glasina pretvori u svirepo ubistvo. O
tome je do sada najmanje bilo govora, mada je zlo vreme u kome se
zločin dogodio, time najbolje oslikano. Beograd je, u vremenu koje je,
valjda, za nama, bio prestonica najmorbidnijih zločina.
Ilija Vujić i Darko Lončarić osuđeni su na smrt. Većina advokata s
kojima smo razgovarali i pre donošenja presude smatrala je da će sud
doneti ovakvu odluku. Utemeljenje za najstrožu kaznu advokati nalaze
u činjenicama da se optuženi nikako ne mogu braniti time da im je
uračunljivost u momentu izvršenja bila smanjena. Svesno su, posle
ubistva Davora i Vere Židić, nastavili potragu za plenom, iako im je bilo
shvatljivo kakvo su delo učinili. Ta okolnost imala je odlučujuću težinu
pri izricanju presude. Prvi put u ovom slučaju, nijedan od advokata nije
se ustezao da prekrši pravilo i o presudi govori pre njenog donošenja.
Od petorice mladića osumnjičenih za saučesništvo, trojici su izrečene
vremenske kazne zatvora, u trajanju od jedne do šest godina, a ostaloj
dvojici uslovne kazne.

97
 KOKAINSKI BARON

J
ugoslavija nikad nije važila za zemlju u kojoj je droga jedno
od bitnih obeležja kriminala Niti je, bar donedavno, broj
narkomana u nas mogao da se meri sa evropskim prosekom.
U dokumentima svetskih policija današnja, kao i nekadašnja, Jugoslavija
upisana je pre svega zbog važnosti tranzitnog pravca kojim droga,
pretežno heroin, sa Istoka stiže na najskuplje svetsko tržište – Evropu.
Do početka najnovijeg rata na ovim prostorima, naša granica
predstavljala je čvrst bedem i noćnu moru trgovaca narkoticima. Poput
svega ostalog, ratna agonija učinila je da i to postane tek deo sećanja na,
ne tako davne, uspehe jugoslovenske policije i carine.
Jedan od inspektora koji su nekada radili u Odeljenju za narkotike
gradskog SUP-a, kaže da je sasvim razumljivo što danas više nema
spektakularnih zaplena velikih pošiljki droge na granicama prema
Bugarskoj i Rumuniji:
– Ne znači to, naravno, da droga više ne prolazi putem kojim je
oduvek išla. Suština je u drugom: otkako je ovdašnja policija isključena
iz Interpolovih kompjutera, nikakvih podataka, o eventualnim
isporukama koje ovuda prolaze, nema. Ostalo je da se naši policajci u
istrazi oslanjaju na sreću, pa ako nešto pronađu – puna kapa. Jer, drogu
je nemoguće pronaći kad već uđe u zemlju. Da bi se otkrila pošiljka,
potrebno je unapred znati ceo put kojim ide, njeno polazište i cilj, a
otkrivanje na granici je samo tehničko pitanje. Pošto u ovim okolnostima
nema uslova za takav rad, može se samo nagađati o količinama koje
nam prolaze ispred nosa – rezignirano zaključuje.
Koliko se neozbiljno pristupa problemu narko-trgovine i
narkomanije. govore razlike između zvaničnih i nezvaničnih procena o
broju zavisnika u Beogradu Krajem 1994. godine, policija je pominjala
„šest hiljada osoba koje su na bilo koji način došle u dodir sa drogom“.
U privatnim razgovorima, isti inspektori tvrde da zavisnika ima oko
četrdeset hiljada, dok je neredovnih uživalaca dva puta više. Zvanična
brojka, šest hiljada, za koju može, u šali, da se kaže da je „tačna, ali za
1971. godinu“, verovatno ukazuje na nespremnost MUP-a da se

98
pozabavi na pravi način narko-trgovinom.
Policija veruje da u prestonici „živi i radi“ petnaestak većih dilera.
Ozbiljniji trgovac narkoticima, smatra se, sposoban je da kupi i preproda
i više od kilograma neke od „teških“ droga (heroin i kokain). Da nevolja
bude veća, ne može se ni naslutiti koliko je finansijera u ovom poslu, u
kome je dobit oko 1000 odsto. Kako kažu sami dileri, svi poznatiji i
bogatiji beogradski kriminalci imaju udela u narko-biznisu. Njihove
ruke su vrlo daleko od prljavih, terenskih poslova.
Dileri važe za najprepredeniju vrstu kriminalaca, ali ovdašnji zakon
im pruža i dodatnu pomoć. Naime, Krivični zakon je donet 1979. godine,
kada su samo retki predviđali nevolje sa teškim drogama. Otuda i
apsurd da posedovanje heroina ili kokaina, nekada i u znatnijim
količinama, može biti samo prekršaj ako uhapšeni izjavi da je droga za
ličnu upotrebu.
S obzirom da je svedoke kupovine moguće naći, ali gotovo
nemoguće navesti da svedoče, policiji jedino preostaje da dilere hapse na
delu, sa rukama punim „robe“. Naravno, to se vrlo retko događa.
Policajci mogu da „navuku“ dilera, ugovore i obave posao, ali
zastareli Zakon o krivičnom postupku ne dozvoljava im da to na sudu i
priznaju. Na taj način, njihova svedočenja potpuno gube smisao. Veruje
se da, bez unošenja člana o „under cover“ agentima (policajcima kojima
bi bilo odobreno da se ubace među dilere i trguju), nema borbe protiv
narko-mafije.
Beogradska policija je početkom 1994. godine uhapsila čoveka kojeg
već godinama sumnjiči za trgovinu narkoticima. U njegovoj kući
pronađeno je 153 grama heroina, 33 grama kokaina, protivoklopni bacač
„zolja“, automatski pištolj „škorpion“ sa prigušivačem, pištolj sa
izbrisanim serijskim brojem… Jedan od inspektora koji je učestvovao u
akciji kaže da je vrednost tehničke opreme koju je zapazio oko 50 hiljada
maraka, da uhapšeni vozi najnoviji model džipa, kao i da je vlasnik
velike fotografske radnje u centru grada – ali, ipak je ocenjeno kako
nema osnova za krivičnu prijavu.
Tek uslovnog poređenja radi, DEA (Drug Enforcement
Administration), posebna američka služba za borbu protiv narko-mafije,
koja radi pod okriljem Ministarstva pravde SAD, 1993. godine utrošila je
12,5 milijardi dolara. Ova organizacija ima svoje ispostave u 53 zemlje i
zapošljava 5700 policajaca. U odnosu na uloženo, učinak DEA je te
godine bio desetostruk: od narko-mafije zaplenjeno je narkotika, zlata,
dijamanata, jahti i sličnog, u vrednosti od 114 milijardi dolara.
U američkom Kongresu i Senatu, borba za zakon prema kome radi

99
DEA vođena je od 1983. do 1985. godine. Danas, američka policija može
osumnjičenom za trgovinu narkoticima da zapleni svu imovinu za koju
ovaj nema pokriće. Sistem rada službi specijalizovanih za ovaj problem
je da „idu uzvodno“, od dilera do bosa. S obzirom da su gazde u većini
slučajeva zaštićene, putem ucena, podmićivanja, učešće u trgovini im se
ne može dokazati. Međutim, zaplene imovine ih finansijski potpuno
uništavaju, trajno ih sprečavajući da se vrate u „posao“. U našoj zemlji
nije zabeležen slučaj da je uhapšeni i osuđeni diler ostao bez svoje
imovine.
Trgovina narkoticima za najkraće vreme donosi najveće prihode.
Prema sasvim slobodnoj proceni (zvanična ispitivanja ove vrste ne
postoje u našoj zemlji), u Beogradu može da se ostvari, samo na prodaji
heroina i kokaina, dnevni bruto prihod od 1,5 miliona maraka. Na
osnovu ovakve procene, može se pretpostaviti u kojoj meri srpski narko-
lobi jača iz dana u dan.
U SAD, primera radi, ujedinjena narko-mafija, koja bi se nazvala,
recimo, „Drug and company“, na listi najuspešnijih divovskih preduzeća
zauzela bi četvrto mesto. Prema podacima Ujedinjenih nacija, 1993.
godine svetski narko-trgovci zaradili su 640 milijardi dolara, više od
zbira nacionalnih prihoda 53 najmanje razvijene zemlje sveta.
Procenjuje se da je u SAD oko 17 miliona ljudi bar jednom probalo
drogu Zdravstvene organizacije u SAD ovu brojku množe sa tri,
razmišljajući o potomstvu zavisnika i mogućim posledicama po genetski
kod.
Pre ekonomske blokade, kroz Beograd je godišnje prolazilo između
80 i 100 hiljada stranih vozila, tutnjeći ozloglašenim „balkanskim
putem“ heroina. Sankcije Saveta bezbednosti UN mnogima su nanele
štetu, ali ne i ovdašnjoj narko-trgovini. Kao i u drugim vrstama biznisa,
pronađeni su alternativni putevi. Utisak je da se srpski narko-lobi, u
nemogućim uslovima, iskalio u dostojnog partnera nekim zapadnim
organizacijama.
Detalji ovog posla naziru se na najneposredniji način i u svedočenju
jednog beogradskog preprodavca većeg kalibra.
U početku, on nije imao nameru da bude anoniman. Međutim, posle
nerazjašnjenih smrti nekih njegovih poznanika, promenio je mišljenje.
Čvrsto je uveren da bi mu i samo pominjanje imena u javnosti, moglo
doći glave.
Poput osoba koje su sebi mogle da priušte sve u životu, potpuno je
opušten dok razgovara o temi od koje mnoge podilaze žmarci. Njegov
mir, kao i blagi prezir i ravnodušnost prema stvarima koje je uspevao da

100
dobije zahvaljujući svom bogatstvu, zasnovani su na činjenici da još
malo šta u životu može da ga iznenadi.
Pravo je čudo, kaže, da ljude nije omrznuo: rešenošću da učine sve
zbog jednog „fiksa“, zavisnici su ga nebrojeno puta uverili da ne postoji
donja granica ljudskog poniženja. Ipak, valjda zbog sujeverja, jer se u
njegovom „zanatu“ čovek bar jednom mora osloniti na sreću, ne želi da
unizi već osramoćene:
– Mnogi su pokušali od mene da se ogrebu. Pravio sam se da ne
shvatam, pa sam im pomagao i nikada se nisam pokajao. Nikoga nisam
ostavio u krizi, iako ljudi svašta rade. Čim uđu u moj stan, znam kakvu
će pesmu da pevaju, toliko je moje iskustvo. Ali, prelazim preko toga.
Često sam gledao predivne devojčice koje su doživele da „kljucaju“, da
im glava pada jer su nemoćne da se kontrolišu. Kad ih gledaš, lepe su
kao anđeli, ali ja znam da su unutra mrtve. Tobože vode ljubav, a ništa
ne osećaju, jedva čekaju da to odrade. Toliko je lepih žena koje su
propale, dopustivši sebi da se daju za jedan fiks. Ali, ja nisam tip čoveka
koji će to da iskoristi. Nikad nisam ucenjivao… Ljudi su ljudi. A valjda
ima i neki inženjer gore, koji sve to gleda.
Dok nabraja imena svojih redovnih mušterija, poznatih ličnosti rok i
folk muzike, filma i estrade, utisak je da pokušava da sakrije
povređenost, jer su mnogi u njemu videli samo trgovca drogom:
– Poznati me nisu privlačili, jer su škrtice. Džigericu će da daju, ali
ne i lovu. Mogu da ih častim jednom, dva puta. Ako su redovni kupci da
im dam za nižu cenu. Ali, oni bi hteli za badava. Koliko je bilo samo
žurki kad su me pozivali, kao uzgred dodajući da bi voleli da počaste
svoje prijatelje heroinom ili kokainom. Kavaljer sam kad vidim da su
ljudi iskreni. Nikad ne dozvoljavam da neko u društvu plati piće, a
muzici, ponekad, umem da ostavim i po deset hiljada maraka za veče.
Uostalom, milioni maraka su mi prošli kroz ruke, kupio sam dosta
umetničkih vrednosti. Možda nisam najbogatiji čovek u gradu, ali
najviše trošim. Izdržavam puno ljudi… Sinu sam kupio veliki stan i
platio još 500 hiljada maraka za njegovo uređenje. Supruzi sam kupio
lokal od 700 hiljada maraka, bivšoj devojci dva lokala. Ali, kakvi ljudi
mogu da budu: poklonio sam joj prsten sa brilijantima vredan sto hiljada
maraka, a ona ga je izgubila. To stvarno ne može svako! Posedujem
puno zlata, 57 prstenova sa brilijantima. Imam četiri-pet najskupljih
automobila…
Izvesno je da je jedan od razloga velikodušnosti našeg sagovornika
i, tek delimično prikrivena, griža savesti zbog prirode posla kojim se
bavi. Trudi se da izbegne samozavaravanje i jeftine moralne i skeptične

101
stavove:
– Nikad nisam osećao grižu savesti. Razmišljao sam da čovek, na
kraju, mora nečim da se bavi, a meni je ovo bilo najlakše. Kad ne bih ja
prodavao, neko bi drugi. Nikog ne teram da dođe kod mene. Kad se već
ovim bavim, trudim se da za pare dam kvalitet. Ne kao oni koji prodaju
šećer. Jer, šećera ima i u prodavnici. Ako bih baš morao da nađem
opravdanje… nemam ga. Trudim se da radim pošteno, ako ima poštenja
u prodavanju heroina.
O samoj količini droge koja je u opticaju, ni on nema određenu
pretpostavku:
– Droge, u svakom slučaju, ima puno u gradu. Kokain je sada
postao moda. Gotovo svaka druga devojčica bi volela da šmrče, ili je već
probala. Sada više ne možete da napravite žurku bez kokaina, ako držite
do sebe. Prodajom se bave i oni za koje nikada ne biste sanjali: advokati,
lekari, estradni umetnici… Svi bi da zarade preko noći. Ali, to je
nemoguće, treba raditi – tvrdi.
Ovaj preprodavac je jedan od nekolicine upućenih u tajne trgovine
heroinom i kokainom. Jedan je od retkih, takođe, koji o ovom
najunosnijem i najopasnijem poslu govori, koliko može, otvoreno.
Svakako, jedinstven je po tome što priznaje da je i sam bio umešan:
– Preko noći može da se zaradi samo ako ti neko donese pet
kilograma, a ti mu odmah daš novac. Međutim, malo je ljudi u gradu
koji mogu da plate 100 grama, možda ih ima desetak, petnaest Ozbiljni
dileri su oni koji su u svako doba sposobni da kupe kilogram, i više U
Beogradu je, možda, trojica takvih, koji bez problema mogu da mi daju
kilogram na poverenje. Postoji među nama neki kodeks.
Prve količine kokaina, koji se u Beogradu pojavio početkom
devedesetih, do kupaca su došle preko njega. Kao i svaki dobar trgovac,
on je znao da je na početku neophodno upoznati tržište sa „novim
artiklom“. Zato je stvarao klijentelu deleći kokain besplatno.
– Ja sam, mislim, prvi koji je počeo da kokain prodaje javno, kao što
se do tada radilo s heroinom. Ubacio sam ga u igru tako što sam u
početku radio sa manjkom Moj tanjir, na kome se nalazila gomila
kokaina, bio je „bum“ u celom gradu. Mnogi koji su probali, postali su
svakodnevne mušterije.
Logično je pretpostaviti da se najunosnijim poslom koji svet
poznaje, mogu baviti samo najmoćniji. On je u tom lancu verovatno
„treća ruka“. Govoriti o prvome u nizu nije poželjno, čak ni u šali:
– Govorim o ogromnim parama. Od kilograma se obično naprave
tri, a gram kokaina se prodaje za 200 maraka. Za razliku od heroina,

102
kokain ne stvara fizičku zavisnost, a može da se neograničeno šmrče,
čak i po 50 grama dnevno. To je strahovito veliki obrt love. Možda
kokain uvozi vojska, policija…? Možda je Crna Gora glavna luka za
uvoz, a možda su umešane i veoma visoke ličnosti? U Crnoj Gori sve
može, postoji i zamenik narodnog heroja… Kako god bilo, ja ga
nabavljam ovde. Dovoljno je samo da okrenem jedan broj telefona. Ako
naručim jedan kilogram, čekaću 24 časa. Uvek dobijem najčistiju robu.
Gotovo se nikad nije desilo da zafali.

Ovo svedočenje je dragoceno zato što se u njemu jasno ocrtavaju

konci organizovanog kriminala u Srbiji. U sudbini donedavnog štićenika
izvesnih struktura, odnedavno čestog stanara Centralnog zatvora,
prelamaju se protivrečnosti najtajnijeg nezakonitog poslovanja:
– Samo dva naša čoveka rade tranzit droge na Zapad. Sad, ako su
ljudi iz jedne „ustanove“ meni nudili dobit, za lokalne poslove, šta li je
tek njima predlagano? A svi veći ljudi u podzemlju trguju, između
ostalog, i drogom, i zato se taj problem ne rešava. Hapse samo jajare, i to
uvek iste ljude. Nekada uhvate jedan kamion, ali deset prođe, i to
policija zna bolje od nas.

103
 Priznaje da je imao „operativni“ dogovor sa beogradskom
policijom, prema kome je on bio zadužen da im „namesti nekog Turčina
ili Šiptara“, dok je, zauzvrat, mogao slobodno da radi. Međutim, nekim
ljudima je bilo stalo da prošire ovu saradnju, predlažući veću dobit, ali i
rizičnije poslove.
Prilikom upoznavanja i prvog razgovora sa nama, nije hteo da
govori o pojedinostima svoje saradnje sa beogradskom policijom,
svestan da bi to moglo da dodatno pogorša njegovu situaciju. Želeo je da
se posavetuje sa advokatom. Međutim, naredne večeri je uhapšen.

Kod njega je pronađeno oružje bez dozvole i manji paket heroina.

Tek što je pušten da se brani sa slobode, a pošto smo dogovorili ponovni
susret, opet se našao u Centralnom zatvoru, odakle nam je poručio da bi,
konačno, želeo da se obelodane kompromitujući detalji o pojedinim
ljudima iz beogradske policije. Nije nemoguće da je njegov pritvor
potrajao duže upravo zato što je policija predvidela, ili saznala, za
njegovu nameru. Tokom razgovora, ipak je bio nedvosmislen:
– Bilo je tu svega: neki ljudi su putovali u Ženevu na moj račun,
plaćao sam drugima godišnje odmore. Neki su od mene pozajmljivali
novac, a nikada mi ga nisu vratili. Ima i onih kojima sam davao
prigodne poklone. Ti ljudi znaju da su u delikatnom položaju. Ne
verujem da će se usuditi da me izvedu na sud. Jer, zamislite: pet godina
prodajem drogu, a niko me ne hapsi! Imam milione maraka, a ni dana
radnog staža! Zar je potreban jači dokaz da sam sa nekim sarađivao?

104
Mnoge imam u rukama, i oni to znaju.
Priču o njegovoj saradnji s pojedinim policajcima i davanju novca
„na zajam“, u potpunosti potvrđuju neki inspektori, koji, razumljivo, ne
žele da imenuju kolege sa platnog spiska ovog dilera. Navodeći samo
ponešto, on sam želi da upozori svoje nekadašnje saradnike. Kad bi
zaista došlo do suđenja, verovatno bi se prvi put kod nas izneli podaci o
povezanosti policije i podzemlja, kao i potpori koja se pruža
organizovanom kriminalu.
Veruje da je ubistvo, sredinom 1994. godine, u njegovom stanu, bar
delimično delo policije, jer je ona „zaboravila“ da pronađe počinioca:
– Ipak sam našao tog čoveka, samo sam ga tukao, a ostao je živ
sticajem okolnosti, jer nisam sklon surovijim metodama. Ali, čini mi se
da je zaslužio daleko strožu kaznu, kada je mogao da baci dve bombe u
stan. Unutra je mogao biti moj sin, ili bilo ko drugi, a poginuo je jedan
divan mladi čovek. Policija je pokušavala da incident prikaže kao moje
delo. Navodno, bombe nisu ubačene, već sam ih ja aktivirao u stanu. Ja,
čak, sumnjam da je taj mladić ubijen iz puške, jer geler nije mogao da mu
odnese pola glave i da mu raspe mozak po plafonu i zidovima. Pošto
sam pustio tog čoveka koji je bacio bombu, policija ga je uhapsila i
strpala u CZ, valjda da ga zaštiti. Čuo sam da se hvalio svojim nedelom.
Posle ovog pokušaja da mu se, kako kaže, „napakuje“ zločin,
policija je htela i da ga uhapsi „sa šest kilograma heroina“ u njegovom
stanu:
– Neko od mojih prijatelja, a tačno znam ko je, „pevao“ je da imam
šest kilograma heroina u stanu, što je bila laž. Kao, kupio sam četiri
kilograma u Kumanovu, a dva sam uzeo od jednog momka sa Zvezdare.
Ja sam izašao na ulicu sa pancirom i pištoljem, nisu me dirali, ušao sam
u kola i odvezao se do „Luva“. Ipak, tu su me „digli“ i tražili da predam
tih izmišljenih šest kilograma. Nisu ništa mogli da mi dokažu.
Posle još jednog bezuspešnog pokušaja da ga uzme pod svoje,
policija je odlučila, kaže, da ga optuži za trgovinu narkoticima. Kako po
našem zakonu posedovanje narkotika, čak i u većim količinama, nije
krivično delo, izvesni inspektori su bili primorani da pronađu svedoke
koji bi potvrdili kupovinu:
– Pronašli su dvoje narkomana koji su pre toga „pali“ sa 15 grama.
Zapretili su im, i oni su pristali da kažu kako su drogu kupili od mene.
Međutim, kad su se suočili sa mojim advokatima, priznali su da je izjava
data pod pretnjom. Bila su tu i tri grama koja je moja devojka bacila sa
terase kad je videla policiju, pa sam to uzeo na sebe. Međutim, bilo je
smešno da me hapse sa tri grama, a da me onda u novinama proglase za

105
„narko-bosa“. Valjda je i deci jasno da me nisu dirali jer sam im valjao, a
okrenuli su list čim sam odbio neke ponude.
O nevoljama koje su mu, kad je policija zbog „nekooperativnosti“
odlučila da ga odstrani iz posla, stvarali čak i „dokazani“ prijatelji,
govori njegov dobar poznanik:
– Pao je na svedočenje narkomana kojem je policija dala dnevnu
dozu u zamenu za izmišljeno priznanje. Taj svedok se nama pravdao
kako je to morao da učini, zbog straha od batina. Tražili smo da povuče
izjavu zato što je lažna, i jer je optužio čoveka s kojim je drug od
detinjstva. Obećao je da će to uraditi, pa smo se rastrčali tražeći mu
dozu, da bi sutradan imao hrabrosti. Kako god okreneš, policija i mi mu
nabavljamo drogu, a on za badava dva dana ufiksan.
Ovaj diler kaže:
– Ima malo profesionalaca, a tu i sebe ubrajam, koji se bave
trgovinom droge, jer ne može svako to da radi. Prodaju pet grama, pa
padnu Za taj posao čovek mora da je posebno oprezan i lukav. Čim mi
preti opasnost, mene nešto počinje u stomaku da grize. I uopšte me ne
zanimaju količine droge koje bacam u toalet kad policija naiđe. Zato me
nikad nisu uhvatili sa drogom, ako se ne računa slučaj sa ova tri grama.
Prodajući drogu, dileri teško mogu da odole izazovu velikih
količina koje im se, gotovo svakodnevno, nalaze na stolu. Mnogi od njih
i sami postaju zavisnici. Ta slabost se obično smatra nedostatkom
profesionalizma. Iskušenje je bilo preveliko i za njega:
– Tokom tri godine uzimao sam između 20 i 30 grama kokaina
dnevno. Bilo je dana kada se količina penjala i na 50 grama. Taj peh sam
imao zbog devojke u koju sam se zaljubio. Sa 115 kilograma pao sam na
85. Jednog dana sam jednostavno prestao i nikad više neću uzimati tu
hemiju. Valjda mi je takva odlučnost u karakteru. Retko ko može na taj
način da prekine.
Posle više godina, Zavod za bolesti zavisnosti u Beogradu sredinom
novembra ‘94. prestao je sa heptanonskom terapijom. Iako pojedinosti
nisu objavljene, u saopštenju istražnih organa navodi se da su otkrivene
neke nezakonitosti u radu sa pacijentima kojima se daju redovne doze
heptanona. Ovu vrstu terapije, bez sumnje jednu od retko primenjivanih
u svetu, mogli su da dobiju samo registrovani narkomani, te oni koji su
zbog krivičnih prekršaja zavedeni u policijske spise. Naš sagovornik
smatra da je ova terapija bila, zapravo, ozakonjeno trgovanje
narkoticima, a da se o uspešnom lečenju ne može ni govoriti.
– Kakvo je to lečenje koje traje pet godina? A toliko traje tretman
moje devojke. I posle toliko godina ona uzima pet heptanona dnevno. Ja

106
mislim da joj je to već ušlo u metabolizam, i da nikad neće moći da
prestane. Doktori u Zavodu su veći dileri od mene, a još ih zakon štiti.
Pacijentima mešaju lekove, pa na kraju ni ne znaju sa čega da ih skidaju.
Poznavaoci prilika tvrde da danas za ovog čuvenog preprodavca
više nema posla. Kažu da se pojedincima u policiji zamerio za sva
vremena, odbijajući da prihvati nove „zadatke“ i da daje „bespovratne
kredite“. Od sredine septembra ‘94. godine hapšen je tri puta, ali ni
jednom pod optužbom da se bavi onim što zaista radi. Težinu njegovog
eventualnog svedočenja upućeni upoređuju sa slučajem „Nana“ i
suđenjem inspektoru Miroslavu Bižiću, kad je prvi put progovoreno o
saradnji policije i doušnika u podzemlju. U ovom slučaju s pravom bi se
moglo postaviti pitanje o rastegljivosti operativnih ovlašćenja
beogradske policije, kao i o njihovoj zloupotrebi.
Stručnjaci za ovu oblast objašnjavaju da je saradnja sa podzemljem,
prirodno, neophodnost, ali to ne znači da se saradnici i njihovi
pokrovitelji mogu bogatiti. Naša zemlja je u poslednje četiri godine,
između ostalog, osobena i po tome što su pojedini policijski saradnici za
svoje usluge napravili tako dobar pazar, da su postali najbogatiji ljudi
sadašnje Jugoslavije.

107
 BERMUDSKI TROUGAO

A
ko vam kažem da krađe automobila čine 60 odsto kriminala
u Beogradu, pomislićete da preterujem A ne izmišljam – čak
sam uveren, na osnovu onoga što sam lično video, da posao s
njima donosi više novca nego droga…“
U protekle četiri godine (‘91–‘94), desetine hiljada Beograđana ostalo
je, trajno, bez svojih četvorotočkaša. S obzirom na to da zvanični podaci
o automobilskom Eldoradu u Srbiji nikad nisu objavljeni u potpunosti,
uverljivost našeg sagovornika teško je osporiti. Sa debelim dosijeom i
dvanaestogodišnjim iskustvom u svetu kriminala, uostalom i sam vozi
skupoceni auto koji je za male pare sredio „na papire“, tvrdi da je reč o
poslu „od kog ne samo kriminalci imaju koristi“. Odnosno, kako se
ispravio: „Kriminalci od krađa automobila imaju tek deo“.
Pretpostavka da policija ne saopštava tačne podatke o
autopoharama u glavnom gradu, zasnovana je na brojkama dobijenim s
druge strane. Mladići kojima treba verovati kada se o upućenosti u ove
poslove radi, iskreno su se nasmejali policijskoj statistici. A prema njoj, u
rubrici otetih automobila tokom 1993. godine stoji – 6.000. „Ako nije
četiri, onda je ukradeno bar tri puta više nego što priznaju“, uverava nas
jedan od njih. „Ali, mogu da ih razumem, neće da ispadnu smešni“.
Nagli porast krađa automobila u čitavoj Srbiji, ne samo Beogradu,
zabeležen je neposredno po izbijanju rata u bivšoj Jugoslaviji U to vreme
su na auto-pijacu, u Bubanj potok, kao deo ratnog plena, stizali
automobili iz Hrvatske i Bosne, ali i iz Slovenije, jer su Slovenci odlučili
da se otarase prvenstveno „zastavinih“ modela. Da u tome ne bi gubili,
često su i sami pribegavali mahinacijama: prvo su osiguravali svoja
vozila, a onda dozvoljavali, verovatno i sami pripomogavši u
organizovanju, da ih mangupi pokradu i odvezu. Zatim su proradili
kanali iz Makedonije i Republike Srpske Krajine. Poseban deo priče
odnosi se na vozila prispela iz Nemačke, Francuske, Austrije,
Mađarske…
Znak da je „otvorena sezona lova na automobile“, bio je, još pre
rata, ogroman porast krađa delova. Kradljivci se nisu ustezali da za

108
nekoliko minuta ponesu sve što bi uspeli da skinu – prvo kasetofone i
točkove, zatim brisače, retrovizore, na kraju i šoferšajbne. Po sistemu
„lako ćemo“, čuvari naše imovine nisu se previše uzbuđivali,
uveravajući građanstvo da je u pitanju prolazna moda. Smirivali su
pokradene tvrdnjom: „lopovi moraju da prodaju ukradeno, ali će im to
teško ići od ruke jer se zna odakle roba potiče“. Naravno da nije bilo
tako.
Ubrzo su kradljivci shvatili da skidanje automobilskih delova i ne
vredi tolikog truda. Jer, ako je za tri ili pet minuta moguće opelješiti pola
automobila, pri tom reskirajući da budu zatečeni usred posla,
jednostavnije je čitav auto prevesti na bezbedno mesto, pa na miru
odraditi započeto. Tako se povećava efikasnost, ukradeni delovi neće
biti oštećeni, a sve će biti završeno bez straha od nailaska policije ili
vlasnika automobila. Pošto su ustanovili da je čak i skelet vozila
upotrebljiv, rešili su da automobile prodaju „ucelo“, u stanju u kakvom
su ga „podigli“. Čitav posao sa odvijačima, ključevima, dizalicama…
zamenili su nabavkom lažnih isprava i dozvola. Za nepune dve godine,
auto-mafija nas je oslobodila straha da ćemo sutradan ljubimca pronaći
sa manjim ili većim oštećenjima. Ili je bio netaknut, ili ga uopšte nije bilo!
Gotovo neopaženo, i na to smo se navikli preko noći. Da nevolja bude
veća, opet se na delu pokazala srpska solidarnost i sposobnost
racionalnog rasuđivanja: najveći broj onih koji na ulici imaju santo
poštansko sanduče, gotovo javno je likovao: „Pa neka im i kradu kad
imaju para. Odakle im, da nisu uštedeli od plate?“
Retki stranci koji su u Beograd zalazili u doba najčvršće blokade,
nisu uspevali da sakriju zbunjenost kvalitetom automobila koji se ovde
voze. Enormno bogaćenje ljudi kojima je rat i prateći haos pretovario
džepove, propraćeno je i odgovarajućom ikonografijom – bogatstvom na
točkovima. Jer, ako ne pokažeš da imaš novac, kao i da ga nemaš. Tako
su iz Beograda nestajali luksuzni automobili, a u grad pristizali još
luksuzniji. Danas, kad su „fordovi“, „mercedesi“ ili „bemvejci“ česti na
ulicama koliko i vozila gradskog saobraćaja, tek malobrojni se sećaju da
je sve počelo sa „ladama“ i „škodama“ švercovanim za istočno tržište.
Odmah nakon pada komunističkih režima u Istočnoj Evropi, bilo ‘je
jasno da tamošnje organizovane bande imaju dobro razrađeno tržište
kradenih automobila. Pošto su ‘89 – ‘90. godine u Jugoslaviji još dobro
funkcionisale pogranične službe, međunarodni maheri pribegli su
polulegalnom načinu trgovine. Ovde su za relativno male pare kupovali
automobile koji su na Istoku u vrhu tražnje, a tamo ih, sa ko zna kako
overenim papirima, prodavali za mnogo višu sumu. Jedno vreme su

109
vlasnici „lada“ morali da strepe za svoje ljubimce, ali kako je standard u
istočnoevropskim zemljama rastao, potražnja za ovim modelom naglo je
splasnula. Od tog trenutka, u igri su bili isključivo mezimci rađeni po
ukusu zapadnoevropskih kupaca. U veoma kratkom roku beogradski
parkinzi postali su „bermudski trougao“ za „golfove“, „opele“, „audije“,
„mercedese“… Nastala je panika među vlasnicima skupih automobila,
ali je i od toga neko imao koristi. Ceo grad je, za samo nekoliko meseci,
zabrujao od nesnosnih alarmnih uređaja, ugrađivanih u nadi da će to
sprečiti lopove.
Mada su predani statističari izračunali da je tokom 1991. godine u
Beogradu svake noći nestajalo dvadesetak automobila, policija je vodila
svoju evidenciju – za tu godinu upisano je 5.000 krađa. U odnosu na
prethodnu, kad je ukradeno 2.000, to je ipak bilo mnogo. Sledeće, 1992.
godine, nestalo je 9.000 vozila, što je za policiju već bio poražavajući
podatak. A kada je jedan novinar u televizijskoj emisiji upitao
sagovornika iz SUP-a o broju ukradenih vozila za ‘93. godinu, dobio je
odgovor – šest hiljada. Po završetku emisije, kako nam je kolega
ispričao, prišao je gostu i upitao ga zašto je slagao, kad su obojica znali
da je prava brojka 25.000? „Jednostavno, nisam mogao da kažem“,
odgovorio je. Prema ciničnom uveravanju mladića kroz čije su ruke
prošla mnoga tuđa vozila, „policija prećutkuje prave podatke, da je ne bi
optužili zbog uznemiravanja javnosti“. Od ovog sagovornika, ali i od
policajaca koji se svojski trude da uđu u trag ovim bandama, čuli smo da
su najbolje ekipe za ovu vrstu krađa iz Surčina, Zemuna i Novog
Beograda.
Za svojim prestoničkim kolegama ne zaostaju ni momci iz Šapca,
Sremske Mitrovice i Niša. Svojevremeno su se Šapčani hvalili kako puno
Beograđana dolazi kod njih i pazari vozila, znajući da ih niko neće
„provaliti“. Na šabačko tržište kola najčešće stižu iz Češke i Mađarske, a
nešto ređe iz Holandije. Slavu su stekli i Mitrovčani, pogotovo posle
otkrića policije da je gotovo čitav grad bio upućen u detalje „pranja“
dokumenata za vozila. Znali su čak i imena ljudi iz policije zaduženih za
„sređivanje papira“. Otkriveni su tek kad su se toliko osilili, da više nisu
ni želeli da prikrivaju posao koji rade. Neki su svakodnevno menjali
automobile, trošili po nekoliko hiljada maraka za večernje provode u
kockarnicama i kafićima, „preterivali u svakom pogledu“, kako tvrdi
jedan Mitrovčanin. U policijskoj akciji krajem oktobra ‘93. godine,
oduzeto im je oko 70 vozila, a veruje se da su iste godine na području
Srema prodali oko 130 kola. U Mitrovici, Rumi i Inđiji pronađeno je i
tridesetak automobila iščezlih u Beogradu.

110
 Vrednost pokradenih vozila za ‘93. godinu predstavlja pravo
bogatstvo. Računamo li da prosečna cena svakog pojedinačno iznosi
20.000 maraka (a izvesno da je mnogo veća), onda je ukupna suma za
koju su lopovi ojadili Beograđane – 40 miliona maraka. Da ova vrsta
krađe nema premca, priznao je i Goran Jakšić, šef Odseka za suzbijanje
kriminaliteta u gradskom SUP-u:
– Krađa automobila je vrlo unosan posao. Ko danas može da obije
stan i odnese plen težak više desetina hiljada maraka? A toliko vredi
svaki bolji auto koji uspeju da preprodaju. Zato je krađa automobila
pravi organizovani kriminal, to mogu da tvrdim, bar kad je reč o
Beogradu.
Međutim, organizovani kanali kojima oteti automobili odlaze van
Jugoslavije, još su nepoznanica. Jednostavno pitanje – zar je moguće da
konvoji ukradenih vozila tek tako napuštaju državu, nadležni redovno
izbegavaju.
Krajem ‘94. godine jednom od iskusnijih mladića s podzemne scene,
ukraden je, verovatno zahvaljujući neupućenosti otimača, skupoceni
automobil. Istog dana, objasnio nam je kasnije, obišao je ljude koji
pokrivaju „kanale“ za odlazak vozila u inostranstvo. Posetio je „petoricu
koji su glavni posrednici u tom poslu“ i saopštio im do kog roka imaju
vremena da vozilo vrate pred njegovu kuću. Sutradan ga je automobil
čekao na ulici a obaveštenje o tome dao mu je preko telefona nepoznat
glas. Njegov prijatelj to komentariše:
– Ako on zna kanale i ljude koji rade taj posao, naravno sa
autoritetom da im utera strah i da mu uz izvinjenje vrate auto, kako
objasniti da policija, navodno, o tome nema pojma, i da krađama ne
može stati na put? To je smešno. Ukoliko bi hteli – a očigledno neće jer
neke glavonje od toga imaju koristi, sve kanale bi mogli da zatvore za
pet minuta. Šta je još uopšte potrebno kao dokaz da neki ljudi u policiji
debelo zarađuju od kradenih vozila?
Nije nepoznat mehanizam i hijerarhija po kojoj su ustrojene ekipe za
„likvidaciju vozila“. Pojednostavljeno, na dnu lestvice su operativci, po
pravilu veoma mladi momci kojima su alarmi usputna zabava, a čiji je
zadatak da ukradu automobil i odvezu na sigurno mesto. S kakvim
nevoljama se mogu sresti golobradi dečaci koji obavljaju najrizičniji deo
posla – „uklanjanje“ automobila sa ulice, javnost je saznala prvih dana
‘95. godine: dobivši nalog da odveze „mercedes“ koji je već nekoliko
dana stajao pred poznatim beogradskim hotelom, jedan
sedamnaestogodišnjak i njegov još mlađi pajtaš uspeli su da, rutinski,
čitav posao urade neopaženo. Po običaju da pre isporuke za sebe zadrže

111
sitnice koje se u autu zateknu, otvorili su gepek u nadi da će pronaći
„dodatni honorar“. Bili su bukvalno šokirani kad su u prtljažniku otkrili
leš. Nastavak priče je sledeći: stariji u ovom „dvojcu“ je otišao kući,
prijavio majci šta je uradio, dobio od nje zaslužene batine, a onda su
obavestili policiju koja je donekle i sama bila iznenađena neobičnim
otkrićem. „Pedagozi“ su odmah zaključili da ovaj događaj ima i dobru
stranu – bar ovoj dvojici maloletnika, posle ovakve lekcije, nikad više
neće pasti na um da ukradu automobil.

Kad „klinci“ obaveste višu „instancu“ o obavljenom poslu, u igru

ulazi ekipa stručnjaka zaduženih da preuzmu vozilo i opreme ga

112
falsifikovanim ispravama. Slede prodavci, a na vrhu je organizator
čitavog lanca, koji najveći deo para, prirodno, stavlja sebi u džep. Nije
lako da se nasluti, a kamoli odgonetne, ko je prvi čovek organizacije.
Otkad su novine češće počele da pišu o uhapšenim policajcima i
inspektorima koji su lopove snabdevali originalnim dozvolama i
neophodnim papirima, uz pomoć kojih se kradena vozila „peru“,
postalo je jasno koliko je lanac komplikovan. Tako „opremljeni“
automobili prelaze u susedne zemlje iste večeri kad su i ukradeni, a da
policija na granici ništa neregularno ne može da primeti. Vozila iz Srbije
pretežno odlaze u Bugarsku i Rumuniju, a ukoliko se tamo ne zadrže,
nastavljaju put Bliskog Istoka. Na ovom području, ali i u Rusiji, vlada
prava jagma za „jeftinim“ vozilima pridošlim iz Jugoslavije, a kupci su
pretežno unapred poznati. Bivši inspektor Državne bezbednosti ispričao
nam je o postojanju kanala za Damask, u koji se, putem kroz Bugarsku,
stiže za osam časova vožnje. Praktično, čovek koji odveze automobil
istog dana se, sa nekoliko hiljada dolara, vraća kući. Najdelikatnije
pitanje je svakako: kome toliki novac odlazi u džep? I da li su bosovi
auto-mafije prekonoć postali milioneri? Naš sagovornik ima zanimljivo
objašnjenje:
– Pošteno da vam kažem, lično poznajem čoveka koji je u Beogradu,
a verujem i u Srbiji, broj jedan u tom poslu. Znam da je 1993. zaradio
800.000 maraka, što nije malo para, ali nije ni ono o čemu ljudi pričaju. E
sad, gde je sva ona razlika u lovi koju je uzeo on, i koja je u stvari
zarađena od tolikih ukradenih automobila? Kod nekog mora biti, ali ja
znam da niko od ljudi koji to rade nije postao milioner. I ko još ostaje u
igri? Policija i država. Neću da kažem policija u celini, jer je tamo mnogo
ljudi koji pošteno rade za svoju platu, ali ne mogu tolike pare da nestanu
bez traga. Neki od njih su se zahvaljujući toj šljaci muški oparili. Ako
država tvrdi da takvih nema – laže. Samo, nisu to oni mučenici što
izdaju dozvole i koje prve hapse zbog pet-šest vozila i nekoliko hiljada
maraka. Oni pravi su mnogo više, al‘ ko će njih da uhapsi?
Već pominjani inspektor Službe državne bezbednosti na neki način
je objasnio bar deo priče o nestalim vozilima:
– Policija, razumljivo, ima svoje potrebe. U ovako bednoj situaciji
nemaju para ni za plate, da ne pričamo o obnavljanju voznog parka
Zato, kad je zgodna prilika, kad im u ruke dopadnu automobili
ukradeni u inostranstvu ili bivšim jugoslovenskim republikama, oni ih
jednostavno uzimaju za sebe. To je, donekle, normalno. Jer, kako bi
drugačije mogli da rade ako nemaju ni automobile. Pošto nema pravih
vlasnika, registruju ih kao službena Drugo je to što neki od načelnika

113
sumnjiva vozila uzimaju lično za sebe. Neka njihovi o tome vode računa.
A to što ne mogu da pronađu kanale za ovdašnje krađe, jeste stvarno
njihova greška. Pa, njima je više stalo da se međusobno prisluškuju –
republički SUP savezni, ovi vojnu bezbednost, vojna osluškuje Državnu
bezbednost, ovi nadgledaju gradsku policiju, i tako u krug – nego da
rade pametne poslove. Država se raspada, a oni međusobno love jedni
druge, kao da će naći ne znam šta – kaže.
Javna je tajna da je Beograd prepun skupocenih vozila kojima je
nemoguće ući u trag, jer dolaze iz inostranstva. Kada se već pojave u
zemlji, kako ih ne registrovati ako imaju regularne dozvole izdate u
inostranstvu? Međutim, „regularnost“ podnetih papira ovdašnja policija
ne može da proveri. Sredovečni Beograđanin, od priličnog ugleda među
ljudima slobodnih profesija kod nas i u inostranstvu, kaže da razume
caku:
– Ja znam da je našoj policiji teško da prizna kako je nemoćna, ali je
baš tako. Od trenutka kad su je isključili iz svih kompjutera Interpola,
ponaša se kao ćorava koka. Pa šta ubode. Na koji način oni mogu da
provere da li je automobil ukraden negde preko? Nikako. A kada uđu u
zemlju, i operu se kroz papire, onda je kasno. Isto je i sa drogom. Za
takve poslove informacije se dobijaju mnogo pre no što vozila i stignu
do granice.
I danas je, prema svedočenju znalaca, Jugoslavija izvanredan kanal
za međunarodni šverc automobila. Pre svega, jer se u novostvorenim
državama najlakše obavlja najteži deo operacije – nabavljanje lažnih
isprava, ili se podmićivanjem dolazi do originalnih blanko dokumenata,
u koja se ispisuju podaci. Nije potrebno biti posebno promućuran i
shvatiti da putevi šverca automobila jesu isti oni kojima prolazi i droga,
pa i oružje. U smeru ka Istoku vozila i „cevi“, u suprotnom heroin i
kokain. Pretpostavka upućenih je da se svim ovim vrstama šverca bave
iste organizacije, a da su „specijalnosti“ za određenu vrstu delatnosti
izgubile na značaju.
Broj ukradenih automobila u Jugoslaviji opasno se približava
evropskim standardima. Ukoliko je samo u Beogradu za jednu godinu
nestalo 25.000 vozila, logično je pretpostaviti da je još toliko ukradeno u
čitavoj zemlji. A primera radi, u Nemačkoj godišnje nestane 87.000
vozila, u Švedskoj 47.000, dok su Italija (367.000) i Britanija (490.000)
daleko iznad proseka. Utešna činjenica za tamošnje vlasnike automobila
je da se broj pronađenih vozila kreće između 33 i 43% procenta. U
Jugoslaviji takvi podaci, iako verovatno postoje, nisu objavljeni. Vlasnici
privatnih agencija tvrde da se više od 60 procenata nestalih vozila

114
nikada ne pronađe, mada izgleda da je taj procenat mnogo viši, jer su
retki oni koji se hvale da im je auto vraćen. Otimačima, izvesno, na ruku
idu i blage kazne, pa se ne zabrinu previše ni kad ih policija uhapsi. Ali
to već nije policijski greh. Najgore prolaze nedužni – kupci automobila s
falsifikovanim ispravama, kojima zakon nalaže da vozila vrate pravom
vlasniku, bez mogućnosti obeštećenja od, po pravilu, nepoznatog
prevaranta.
O brojnosti organizovanih bandi koje vršljaju beogradskim
parkinzima postoje različite procene. Upućeni u ovo tržište radne snage,
govore o tri-četiri ozbiljne ekipe, ali i o nebrojenim grupicama koje
povremeno „rade“ poneki automobil. Međutim, na kraju su i oni
prinuđeni da se obrate za pomoć pravim bosovima, jer im je, kao
slobodnim strelcima, teško da uskoče u već razrađene kanale.
U pravcu prema Jugoslaviji vozila uglavnom stižu iz Bratislave i
Budimpešte, gde beogradsko podzemlje ima baze. Automobili
pokradeni širom Evrope dopremaju se čak i preko bivše BiH. Zbog
opšteg haosa, automobile je moguće registrovati bez većih teškoća i
prevesti preko teritorija svih zaraćenih strana.
Jedan od sistema krađe je sasvim jednostavan: kola se, sa lažnim
dokumentima, iznajme od rent-a-kara. Čovek ih parkira ispred motela u
kome odsedne, a dupli ključevi su već kod njegovih prijatelja. Ujutru,
kad se probudi i „iznenađen i šokiran“ vidi da automobila nema, vozilo
je uveliko prešlo granicu. Ovako drzak i jednostavan princip nestanka
unajmljenih vozila ojedio je strane policije i osiguravajuća društva. U
nedostatku drugih metoda, u Nemačkoj su odlučili da automobile više
ne iznajmljuju strankama sa jugoslovenskim pasošima. Efikasnost ove
mere je pod velikim znakom pitanja, jer naši maheri širom Evrope imaju
prijatelje kojima je najmanja teškoća nabavka lažnih isprava njihovih
zemalja.
Drugi način otimanja je ništa manje rasprostranjen. Posrednici u
inostranstvu povezuju naše kriminalce sa vlasnicima automobila koji
žele da se „otarase“ svojih ljubimaca. Da bi, recimo, nemački vlasnici
odložili prijavljivanje „krađe“ vozila, iz beogradske centrale dobijaju
naknadu od jedne, ili dve hiljade maraka. Za to vreme kola su već u
Beogradu. Nemac kasnije dobija obeštećenje od osiguravajućeg društva.
Po pravilu, to se radi sa automobilima koje vlasnici žele da prodaju, ali u
ovoj varijanti dodatno zarađuju.
Takozvana „bosanska veza“ odličan je primer saradnje srpskih i
muslimanskih kriminalaca. U vreme dok rat u bivšoj BiH još nije bio
teritorijalno jasno razgraničen, kradljivci sa obe strane razradili su

115
nepogrešivu formulu uspeha. Međusobno su razmenjivali dozvole i
tablice sa svojih područja. Tako se u Republici Srpskoj, ali i u Jugoslaviji,
pojavilo puno skupih automobila sa bihaćkim i tuzlanskim
registracijama i dokumentima, a kod „poslovnih saboraca“ s druge
strane vozila iz Bijeljine, Zvornika, Doboja… Navodno, sve su to bili
automobili s kojima su dolazile izbeglice. Policije sa obe strane ratišta
nisu mogle da provere poreklo automobila i ispravnost dokumenata.
Nemoguće je i pretpostaviti broj kradenih automobila koji su na ovaj
način „legalno“ promenili vlasnika i državu.
O čuvenom nestanku nekoliko hiljada „golfova“ iz Vogošće
svedočio je Vojin Vučković Žuća, pripadnik vojne formacije „Žuta osa“.
Podatke je dobio od vojnog policajca iz RS. Vrednost ovog kontingenta
vozila iznosila je oko 90 miliona maraka, i na svaki način je pokušano da
se afera zataška. Prema Žućinoj priči, kanal od Vogošće, kojim je prošlo
četiri-pet hiljada „folksvagenovih“ vozila, nastavljao se preko Pala,
Sokolca, Han Pijeska, Vlasenice, Šekovića, Zvornika, Malog Zvornika do
Loznice. U tamošnjem SUP-u, tvrdi Vučković, za njih je bio zadužen
policajac pod prismotrom Državne bezbednosti. Žućine informacije kažu
da je 520 „golfova“ otišlo u Rumu, za „Borovica trans“, u Inđiju 36, a
veliki broj u Šabac i gradove u kojima je auto-mafija u velikom zamahu.
Samo na prvi pogled to bi bio kraj priče o „golfovima“ iz Vogošće.
Najsvežiji podaci kažu da se automobili sada kradu od novih vlasnika i
više puta preprodaju, a zatim voze za Bugarsku i Belorusiju, gde im se
gubi trag.
Mladići koji su duže vreme na ovoj tezgi, posebno su kivni na
policiju, mada je takva vrsta ljutnje, blago rečeno, smešna. Priznaju da su
im već poduže za vratom, ali i da im oduzimaju automobile za koje
nemaju nikakve dokaze da su kradeni. Nekima se, uveravaju, neretko,
događalo da bez ikakvog obrazloženja ostanu bez vozila, a istu
primedbu izneli su i pojedini građani, za koje se nikako ne bi moglo reći
da pripadaju krugu kriminalaca.
Nekolicina beogradskih advokata, koji su i u vreme blokade
uspevali da sarađuju sa stranim osiguravajućim društvima, pokazali su
nam spiskove sa stotinak registarskih brojeva vozila, za koje evropske
policije imaju saznanja da su u Jugoslaviji. Njihov oprez je sasvim
razumljiv, jer im se dešavalo da vozila pronađu kod ovdašnjih novih
„vlasnika“, ali da policija u takvim slućajevima prosto ne želi da reaguje.
U svakom trenutku sa spiskova stranih osiguranja, moguće je, bez
ikakvih teškoća, polovinu pronaći u našoj zemlji. Usluge i ispomoć koje
bi im u pomenutim primerima mogle pružiti pojedine detektivske

116
agencije, koštaju tri do četiri hiljade maraka. A već je bilo prilika da
advokati od agencija budu obavešteni o pronalaženju kradenog auta, ali
i da zbog nespremnosti „da sarađuju sa takvim svetom“, kako kažu,
ostanu kratkih rukava.

U oktobru 1994. otkrivena je „vukovarska veza“, preko koje je u

Jugoslaviju prebačeno više od četiri hiljade ukradenih automobila.

117
 MITOVI PODZEMLJA

N
ajveći cinik u svetu koji se hrani legendama i mitovima.
Mit o pobratimstvu:
– Ne verujem u prijateljstva koja traju kraće od 10
godina. I to od detinjstva, kad je sve bilo čisto. Ostalo je goli interes.
Istina je da se više ne viđam sa nekadašnjim prijateljima i pobratimima.
Tačno je i da smo se posvađali oko gluposti. Ali, uvek se traži neki
izgovor da bi se suparnik uklonio iz igre.
Boris Petkov je bio nerazdvojan sa Goranom Vukovićem, Bojanom
Petrovićem… Međutim, kad je ranjen, 7. oktobra 1993. godine, u
Urgentnom centru, među mnogobrojnim posetiocima, nije bilo najbližih
prijatelja. I pored racionalnog stava o „prijateljstvu“, ipak mu se, iz
bolesničke postelje, otelo: „Goran me nije posetio“. Dok smo ga pratili
prema rendgen-sali, nastojao je da ne ostavi utisak napuštenog i
probuđenog iz iluzija. U njemu je, čini se konačno, dozrevalo saznanje:
– Ima jedan čovek kome verujem. Verovatno hoćete da znate
njegovo ime? Boris Petkov!
Međutim, izuzetak je postojao:
– Sa Giškom sam se družio od petog razreda osnovne škole. Naše
prijateljstvo nema nikakve veze sa životom i poznanstvima u podzemlju.
To je nešto sasvim drugo…
Na zidu Borisove sobe vise samo dve fotografije: Giškina i
Kneletova. Dvojica koju je život preselio u legendu. Dve osobe koje ga
nisu razočarale a nikada i neće. Dva okamenjena principa. Dva tragična
junaka, simboli mučkog ubistva i izdaje. U njima se krije odgonetka
Borisove podeljenosti na osećanja i ratio. U životu u kome je puno izdaja
i u kome samo mrtvi nikada ne mogu da iznevere, u svetu privida. Boris
opstaje punih 20 godina, ne dozvoljavajući osećanjima da istrčavaju
ispred iskustva.
– Nisam učestvovao u ratu. Giška me je zvao nekoliko puta
telefonom, u to vreme sam živeo u Beču i Bratislavi. Jedanput smo se i
ozbiljno posvađali. Postavio sam jedan uslov za odlazak na front: da se
Giškina i Arkanova garda izmire, da bih ja mogao sa njima, pošto kao

118
Bugarin ne mogu da se opredelim dok se Srbi ne pomire. Da je to bio
privatni rat, ja bih, naravno, krenuo sa Giškom. Ali, rat je vodila država
koja meni ništa dobro nije učinila. Zašto bih ja ginuo za nju? Pokušavao
sam da odvratim Gišku, ali je u njemu proradio patriotizam. Pitao sam
ga ko je od drugova krenuo sa njim? Kada sam shvatio da su mnogi, koji
su se u njega kleli, ostali da deluju iz pozadine, jer je to njihov resor i tu
su najuspešniji, shvatio sam da ni meni nema mesta u Gardi… Poginuo
je zato što me nije poslušao. Rekao sam mu: Debeli, mani Gardu,
politiku, dođi da radimo što smo i do sada radili. Često smo razgovarali
telefonom dok je ratovao, pa mi je govorio da su svi protiv njih i da se
bore u nemogućim uslovima. Rekao mi je, jednom prilikom, da se
spremaju u Borovo Selo, ali da ne veruje da će stići ni do Novog Sada.
Zvao sam ratni štab SPO i tražio da me spoje sa Vukom, ali nisu to
učinili. Rekao sam im da ne dozvole Gardi da ide, jer će to biti klanica.
Nije to ulična tuča, ipak su morali da prođu nekakve obuke, da nauče
strategiju – kazuje Boris.
Ðorđe Božović je ubijen u blizini Gospića, 15. septembra 1991.
godine Petkov je bio u inostranstvu. Kaže da dugo nije mogao da
poveruje u smrt svog druga, a potom je pozvao Milenu, Giškinu majku.
„Nema više tvoga druga. Ubili su ga“, saopštila mu je.
Nekoliko dana je proveo telefonirajući, raspitujući se za okolnosti
Giškine pogibije. Poslao je nekoliko drugova u Beograd, da bi i sam
došao 19. septembra, na dan sahrane. Nije želeo da se pojavi ranije i da,
možda, bude uhapšen, pošto je za njim bila raspisana poternica.
Isto veče, ranjen je ispred hotela „Slavija“. Odmah se pročulo da je
to bila osveta za Ranka Rubežića, napisana je i krivična prijava, ali ju je
javni tužilac odbacio u nedostatku dokaza. Boris je prebačen u Urgentni
centar, a potom u bolnicu Centralnog zatvora.
Petkov je zakleti i suđeni individualac. Kaže da se čovek samo u
sebe može pouzdati, jer „svoje sposobnosti poznaješ i možeš im odrediti
granicu, dok na druge ništa od sopstvenih kvaliteta ne možeš da
preneseš“. Delom urođeno, njegovo samotnjaštvo mu je i nametnuto.
Utisak je da žig nepravde nosi iz detinjstva, od trenutka kada njegov
otac, rvački reprezentativac, samo zbog prezimena ne odlazi na
Olimpijadu u Tokio, a posle, redom, „tušira“ selektorovog izabranika i
olimpijskog pobednika. Kao dvadesetdvogodišnjak, Boris je u Austriji
osuđen na 11 godina robije. Kaže da su ga sumnjičili za pljačku zlatare, i
osudili, isključivo na osnovu otiska cipele broj 43.
– Kako je to fabrički model, tražio sam podatke od fabrike pa se
ispostavilo da je bilo 300 hiljada pari takvih cipela. Onda sam upitao

119
svedoka koji me je teretio koji broj cipela on nosi. Sudija se jako naljutio
kad se ispostavilo, kao na filmu, da i on ima isti broj – 43.

Petkov nikada nije priznao, ni sebi ni drugima, krivicu za ubistvo

Ranka Rubežića. Ipak, osuđen je na pet, a potom je kazna „pojačana“ na
sedam godina. Odmah posle ubistva napustio je zemlju, preko
graničnog prelaza Šentilj, i obreo se u Pragu, jer Čehoslovačka nije bila

120
članica Interpola. Međutim, dve države, od kojih jedna i zvanično
komunistička, sklopile su poseban ugovor, pa je Petkov uhapšen u
Pragu, posle dobro isplanirane akcije.
Do danas, osuđivan je na 18 godina robije. Uspeo je, na razne
načine, da se iza rešetaka zadrži „tek“ devet. Zato kaže da mu život
izgleda kao pauza između dva zatvora i da se uglavnom bavio
„izdržavanjem kazni“.
U zatvorima je uvek bio „antiprotivan“: dok je bataljon robijaša
četvrtog maja mimo stajao slušajući sirenu, on je pitao da li je to praznik
ili neko odista žali druga Tita.
– Među nama je bilo bivših političara, disidenata, ubica, velikih
kriminalaca, jajara, ali sam se samo ja bunio. Nisam mogao da pristanem
na to da smo svi isti. Neka sam i najgori, ali nisam kao drugi…
Austrijanci su me osudili bez dokaza. Tako je to u mom slučaju, uvek se
nađe neki paragraf pomoću koga mogu da me osude samo na osnovu
indicija. U ovom slučaju, znali su da sam ja opljačkao zlataru, ali su imali
samo otisak cipele. Uhvatili su i neke od saučesnika, ali oni nisu smeli da
svedoče. Austrijanci su i u ono vreme otvoreno izražavali svoj
šovinizam, naročito prema ljudima iz ovog dela ondašnje SFRJ. Ja sam
im posle pisao i objašnjavao da ja nisam kriv za raspad austrougarske
monarhije, naprotiv, da su moji Bugari bili njihovi saveznici. Od
jedanaest, odležao sam pet godina, obnovio proces i oborio presudu, ali
sam dobio i doživotni izgon iz Austrije.
Zbog svog dugog jezika, Petkov je svih pet godina proveo u samici.
„Psiholog, iskompleksirana žena, grbava“, kako ju je upamtio i opisao,
videla je da ne liči na klasičnog kriminalca, bar po tome što nije bio
istetoviran i nije imao ožiljke. Zanimalo ju je zašto nije sklon
samopovređivanju, a on joj je objasnio da za to nema potrebe, s obzirom
da ga uglavnom povređuju drugi. Šaleći se, rekao joj je da bi on druge,
doduše, sekao. Na primer nju, ako bi to zaslužila. Gospođa to nije
shvatila kao duhovitost i zabeležila je da je Petkov na „ivici ludila“.
Smeštaj u zatvoru „Landesgeriht 1“ bio je na nivou: ćelija četiri sa
dva, krevet zauzima više od pola sobe, stolica je zakovana za pod da
njome ne bi mogao da povredi stražara. Klozetska šolja i pribor za
higijenu. Stražari, zadrigli i obesni, neprekidno su ga posmatrali kroz
špijunku, zabranjujući mu da legne, radi sklekove… Atmosfera je, ipak,
bila nešto bolja nego u srpskim zatvorima, nije bilo nepotrebnog
dokazivanja, ko je jači i ko je gazda.
Boris i Giška su dugo bili odlični prijatelji sa Rankom Rubežićem.
Prihvatili su ga kad je iz Nemačke došao u Beograd:

121
 – Ranko je bio vanserijski čovek, jedan od najhrabrijih. Njegova
hrabrost se već graničila sa bezosećajnošću. Žao mi je jako tog momka.
Posvađao sam se sa njim zbog gluposti, kao što je učinio i Giška. Nije
tačno da je osnovni razlog našeg sukoba bila izvesna gospođa. Nije
tačno da sam ga pozvao telefonom, saopštivši mu da sam je imao. On je
mene pozvao, bio je ljut, a ja sam ga opsovao.

122
 Odmah je došao u moj stan, ali sam ga sačekao sa pištoljem i
razoružao ga. Upitao me je, sa onim crnogorskim naglaskom: „Tako li se
gost dočekuje?“ Uzvratio sam: „Tako li se u goste dolazi?“ Popričali smo
i dogovorili da se jedno vreme izbegavamo, jer bi posledice mogle da
budu ozbiljne. Nikada nismo imali fizičke sukobe, nije to bio naš nivo.
Sa Giškom se takođe posvađao zbog glasina, zbog trećeg lica. Na primer,
trenutno su novinari aktuelni kao treće lice. Ali, nisu ni svesni da ih
iskorišćavaju, niti će to ikada saznati – siguran je Petkov.
– Puno neprijatnosti u životu Boris je imao zbog devojaka. Kad bi
spavao sa tuđom devojkom, nije mogao to da zadrži za sebe. Tako,
pozove nas da dođemo u Prag, kaže nam da je super provod. Mi
dođemo i zateknemo neviđenu frku. Borisa juri dve hiljade Šiptara.
Spavao je sa ribom jednog Šiptara, snimio je to kamerom, pa je pokazao
nekom tipu iz njihovog klana. Tolika frka je bila, da smo u diskotekama
morali da nosimo utoke na „efnen“: preko pištolja smo navlačili torbice
za ping-pong rekete i sve vreme smo ih držali u ruci – seća se Bojan
Petrović.
O samom činu Rubežićevog ubistva Petkov, sa izvesnim sujeverjem,
ali, čini se, i dubokim poštovanjem pred smrću ljudskog bića, odbija da
govori. Kaže, tek, da je to bila izuzetno, izuzetno ružna scena.
Pištolji koje je, posle ubistva, predao Vujisiću i Popoviću, nikada
nisu nađeni. Tvrdi da im je dao dva pištolja zato što mu nisu bili
potrebni, imao je treći, koji je ostavio trag u stanu njihovog prijatelja, gde
su se krili, pošto je nehotice opalio. Kaže i da je pobegao iz zemlje, ne
zato što se osećao krivim, već da ga krivim ne bi proglasili.
Pošto je uhapšen u Pragu, na osnovu međudržavnog dogovora,
odležao je 14 dana u podrumu policijske stanice. Po njega je u Prag
došao, u to vreme još veoma aktivan, Miroslav Bižić.
Prebačen je u CZ, a posle suđenja „ugostila ga je Zabela“. Osećao se,
doslovce, kao na slobodi, jer su oko njega bili ljudi koje je, samo neku
godinu ranije, svakodnevno viđao u Skadarliji. Gde se nalazi, postajalo
bi mu jasno tek kad bi pogledao svoje zatvoreničko odelo. Dve godine je
razmišljao i ispitivao teren za najbezbolnije napuštanje zatvora. Ne želi
da potanko opiše svoj beg, koji je, zapravo, predstavljao uobičajeni
odlazak na vikend, s obzirom da su neki od onih koji su mu omogućili
izlazak još aktivni. Pošto izlazak iz zatvora, pod uslovom da se ne
povrede stražari i da se ne uništava društvena imovina, nije krivično
delo, već prekršaj, za Petkovim je, još jednom, raspisana poternica zbog
ubistva Ranka Rubežića. On je, međutim, posetivši prethodno kćer u

123
Švedskoj, u to vreme vežbao slalom u jednom austrijskom zimskom
centru.
U Beograd se vratio tek dve godine kasnije, 19. septembra 1990.
godine, na Giškinu sahranu. Ne deluje preterano ubedljivo kada kaže da
ne zna ko ga je tada ranio ispred „Slavije“, i šta bi mogao da bude razlog
napada na njega.
– Knele je odmah otišao do mojih roditelja i javio im da sam ranjen.
Digao je iz kreveta hirurga koji me je operisao u Urgentnom centru.
Posle su me prebacili u bolnicu Centralnog zatvora, a zbog onog
napuštanja Zabele kaznili su me i sa mesec dana samice. Kaznu sam
odslužio 15. decembra 1992.
Za razliku od većine svojih kolega, Petkov smatra da je na ludilo u
beogradskom podzemlju, više od sankcija, uticao rat. Po njegovom
mišljenju, puke su priče da mladići ne mogu da putuju u inostranstvo.
Svako ko to zaista želi može da kupi lažnu „šaru“. Međutim, tamo će se
susresti sa osnovnim problemom: neće imati policiju kao zaštitu.
– Zašto da se pate u Nemačkoj, kad su ovde u kombinacijama sa
policijom, što im obezbeđuje lagodan život. Mnogi od ovih momaka bi
se vrlo brzo vratili odande u kovčegu, jer bi bili prepušteni sami sebi.
Rat je odigrao presudnu ulogu u stvaranju ove ludačke atmosfere. Setite
se samo kako je propaganda svakog dana javljala o stotinama mrtvih –
na kraju ljudi su bili nezadovoljni kad čuju da su se dogodila samo dva
ubistva.
U njegovo vreme, kaže, u Nemačkoj nisu postojale podele između
grupa iz Srbije. Znalo se ko se sa kim druži, ali ako se ne viđate, ne znači
da ste u zavadi. On je, na primer, bio u dobrim odnosima sa nekim
prijateljima Ljube Zemunca, ali se nisu družili jer su imali različite
puteve. Želi da demistifikuje priče o snazi nekih ekipa, jer Ljuba i
njegovi ljudi su zaista bili jaki, ali je budućnost većine drugih zavisila od
toga kome su se zamerili.
– Čim je neko toliko poznat, to mu stvara dodatne probleme. Zna se
da najveću moć imaju ljudi iz senke. Ljuba nije bio u senci, ali je kao
individualac imao dovoljno sposobnosti da ponekad deluje čak i bez
svojih ljudi Bio je izuzetan tip – priča Petkov.
Objašnjava nam da se haotično stanje u društvu preslikalo i na
podzemlje u kome više ne vlada hijerarhija. Kada bi država sredila svoje
redove, navodni kriminalci ubrzo bi „odlepršali“ . Njih, za sada, štiti
policija, ali samo dok su joj potrebni, posle čega njihovo mesto
zauzimaju novi i upotrebljivijoj i. Veću zbrku, kaže, stvara pojava
policajaca koji se ponašaju kao kriminalci. Istina je, smatra, da bi policija

124
za kratko vreme mogla da reši problem kriminala, premda lično nije
ljubitelj policije i ne bi želeo da se to desi.
– Problem kriminalizovanih policajaca mogao bi da se ukloni
jednim hirurškim rezom ali, istinu govoreći, meni se više dopada
postojeće stanje. Između kriminalaca i policajaca neprekidno se vodi
borba ko će koga privući na svoju stranu. Kad nekom pubu otkriješ
slabu tačku, a poznato je da svako od nas ima neku cenu, možeš da
tražiš protivuslugu. Međutim, jedan policajac to ne može da „odradi“,
time se bave timovi, sarađujući sa advokatima i sudijama. Nisam do
sada imao potrebu da nekom policajcu uđem u džep (da ga podmiti –
prim. aut.), ali bih vrlo rado to učinio kada bih bio primoran… Postoji
jedna složenija stvar: ne sarađivati. Onda si između dve vatre. Ja više ne
mogu da razlikujem policajce od kriminalaca, čast izuzecima. Zamisli da
kriminalac može da me uhapsi, a ja ne smem da reagujem, jer ga zakon
štiti.
Boris smatra da je nešto sasvim drugo kad kriminalci sarađuju sa
Službom državne bezbednosti: Služba pažljivo bira svoje saradnike, ili bi
bar tako trebalo da bude, uzimajući u obzir njihove sposobnosti i
inteligenciju. Oni koji se hvale da rade za SDB uglavnom nisu među
saradnicima.
– Svi bi hteli da rade za „de-be“, ali malo ko može, a još manje se
kome nudi. Ništa ne mogu da zamerim tim ljudima, jer časno je pomoći
državi u kojoj, uostalom, živiš. Momci to, donekle, posmatraju i kao čast.
Iako se pričalo da su mi nudili saradnju, to nije tačno. Ne verujem u one
priče da je, kada jednom uđeš, nemoguće napustiti vrzino kolo: sve
zavisi kakav dogovor postigneš.
Nećemo pogrešiti ako za Petkova kažemo da je živa enciklopedija
srpskog kriminala, tačnije, njegove srednje generacije. Za ljubitelje
odmetničkih hronika Borisov kofer, pun fotografija, predstavlja isto što i
za istoričara književnosti zaostavština nekog čuvenog pisca.
Družio se sa legendama svog zanata: Giškom, Rankom Rubežićem,
Vlastimirom Denićem Metom, Dujom Bećirovićem, Jusom Bulićem,
Darkom Ašaninom, ali i izdancima nove generacije, među kojima su i
pokojni Knele, Pirke, Gara… Posle 20 godina provedenih na „prvoj
liniji“, svet odmetnutih za njega više nema tajni.
– Tačno je da sam se družio, ili barem da sam poznavao sve
ozbiljnije momke iz tog sveta. Pitaš me ko je bio najkvalitetniji? Da bi
neko bio pravi kriminalac, mora biti i kompletan čovek. Ne želim da
poredim žive, mogu se naljutiti. Sigurno je da su najviše postigli ili
mogli da postignu Giška, Ranko, Ljuba… Nekada se jasno znala ova

125
hijerarhija. Danas se ne priznaje, ali je svi podsvesno poštuju. Prilike u
društvu i politici se, nekim nitima, prenose i na podzemlje u kome je,
takođe, zavladao nered. Ipak, i u haosu se jasno naziru veliki tipovi. U
gradu ih ima desetak, petnaest i, na žalost, svi su moji neprijatelji. Među
njima ne postoji neki zvanični dogovor o nenapadanju. Gleda se na to ko
prvi pozove i traži pregovore, i njega uvek smatraju za slabijeg, iako je to
meni glupo. Uglavnom se pregovara preko posrednika Tačno se zna šta
kome pripada, poznato je ko neće prekršiti ta pravila, ali se znaju i oni
koji su na to spremni. Međutim, postoje i „treći ljudi“, koji su
najpametniji i izvlače korist od obe strane. Kad bi mene pitali, ja bih
samo njih udarao po guzi…
Boris uverava da se ljudi iz podzemlja ne smeju posmatrati u grupi,
jer, kako kaže, kvalitetan vođa prenosi svoje vrline na ekipu i oni postaju
dobri ratnici:
– Ali, ako većinu njih zamisliš posebno, recimo na bazenu u
kupaćim gaćama, i mene pored njih, sve će ti biti jasno… U gradu ima
više dobrih individualaca nego jakih ekipa. Ja sam oduvek bio
individualac, jer teško da ti neko drugi može nadoknaditi ono što ti
nedostaje. Međutim, samotnjaci moraju da se prilagode. Ma koliko da si
hrabar, možeš da staneš pred tramvaj i on će te zgaziti. Zato je
neophodno da si veoma inteligentan… Ako se priča da više nisam u
kombinacijama sa nekim starim prijateljima, da sam bačen u zapećak, to
je verovatno tačno. Tačno je i da sam trenutno prinuđen da zamrznem
neke svoje poslove. Međutim, kad želim da ostvarim neku svoju
kombinaciju, teško da mi iko može stati na put. Naravno, imam plan,
imam jedan strašan plan, ali mi se čini da me veoma potcenjujete kad me
pitate o njegovim pojedinostima… Kažete da ste čuli kako sam nekada
važio za najvećeg narko-dilera? Nikada nisam dilovao, ali se pričalo, čak
je i policija to govorila, da sam imao ljude koji su se time bavili. Ipak,
nikada nisam osuđivan za to krivično delo i moram svečano da izjavim
da će tako biti i ubuduće – kaže Petkov.
Gradom su kružile glasine kako je Boris „namestio“ Dragana
Ugarčića Ugara, koji je u februaru ‘94. bio izrešetan u voždovačkom
restoranu „Tifani“. Zli jezici su tvrdili da je, prethodne večeri, u
Borisovoj kući održano zasedanje „ratnog štaba“. Njegovi neprijatelji su
za to saznali pa je, navodno, strahujući za svoj život i poklekavši pod
pretnjama, izdao. Okrenuo je broj „Tifanija“ i rekao: „Ugar dolazi“.
Sistem „rekla-kazala“, koji u beogradskom podzemlju, svi se slažu,
kosi najviše života, mogli smo s naličja najbolje da sagledamo na
sledećem primeru. Prilikom jedne posete Borisu zazvonio je telefon.

126
Ispostavilo se da ga je pozvao Ugarčić. Ugar nam je objasnio da zna šta
se priča po gradu, ali da on nije naseo na glasine:
– Pokušali su da nam uvale kosku, ali nisam ja malo dete. Po gradu
se svašta priča. Međutim, ako je čovek pametan, nikad neće reagovati na
prvu loptu. Ljudi su danas spremni na sve, glasine su samo sitnica.
Mene su izrešetali, iako sam bio nenaoružan, i pored toga što sam u
„Tifani“ došao da bih izmirio dva čoveka – rekao nam je Ugarčić.

U Srbiji je počelo da se širi odmetničko, sicilijansko, uverenje da

država i policija, u svakom trenutku, rade protiv naroda. Danas je
sasvim prirodna pojava da se čak i deca iz uglednih porodica upuštaju u
kriminal, kao u nešto što nije obavezno kažnjivo. Jer, „samo budale
dozvoljavaju da budu uhapšene“. Ugledne gospođe skrivaju drugove
svoje dece, i „štekuju“ pakete droge, a njihovi sinovi, iako do u detalje
upoznati sa provalama, čak i pljačkama, ni na trenutak ne pomišljaju da
obaveste policiju.
– U svakoj generaciji se nađe oko hiljadu kriminalaca. Pogotovo
danas, kad je stvorena lažna slika o životu kriminalaca: sjaj, žene, kola,
novac… Međutim, to je samo mukotrpan rad, rad, bez trenutka u kojima
možeš da se potpuno opustiš. Od hiljadu kriminalaca na kraju uspeju
najviše dvojica – kaže Petkov.
On na svojoj koži najbolje oseća težinu ovih reči. Njegovi prijatelji,
tačnije, bivši prijatelji, kažu da su ga, pošto je u decembru 1992. izašao iz
zatvora, prihvatili i pomagali, „iako je ispao iz kombinacija i nije nam

127
bio od velike koristi“. Kažu da su posredovali prilikom izmirenja sa
nekim tvrdim momcima, ali da je Boris posle slao svoje ljude na njih, da
je „igrao na dupljaka i ogovarao prijatelje“.
– Bio je među tri, četiri najjača čoveka, ali mu se onda dogodio
kokain. U redu je kada „uradiš crtu“ subotom uveče i izađeš u
diskoteku, ali on je preterivao. Da je mogao da se zauzda, danas bi bio
multimilioner, kao oni koji su to postali zahvaljujući upravo njegovim
kombinacijama, kakve je on, na primer, imao u Austriji – kaže
dugogodišnji Borisov prijatelj.
Petkov, uostalom, ne krije da su mu prijatelji pomagali kada je
izašao iz zatvora, da ga je posebno zadužio Goran Vuković. Međutim,
stiče se utisak da je bio isuviše ponosan da bi, dok mu je nekadašnji
prijatelj bio živ, tražio pomirenje.
Razočarano, ali i iskreno, kaže: „Sve sam ih međusobno upoznao,
kakva sam budala bio, a oni sada prave kombinacije bez mene.“
Većina momaka ne može da sakrije zanimanje za tok Borisovog
fizičkog i psihičkog oporavka, posle ranjavanja.
Jedan od njegovih mlađih, bivših prijatelja, kaže:
– Drago mi je što se vraća u kondiciju. Znaš, pričaju da je gotov, da
se nikada više neće povratiti. Ali, ne može čovek koji je proveo 20
godina u ovom poslu, koji je svašta radio u inostranstvu, dok smo mi još
bili deca, da bude tek tako otpisan. Takvi ljudi se nikada ne predaju, idu
do kraja…
Iz „pouzdanih izvora“ saznajemo da Borisa odnedavno posećuju
neki stari prijatelji koje je zadužio, upravo oni koji su zahvaljujući
njegovim „kombinacijama“ postali multimilioneri.

128
129
130
131
 LAKOĆA OPSTAJANJA

B
eograd je sedamdesetih i osamdesetih godina važio za jednu
od najbezbednijih prestonica. U vreme o kojem svedoči Bojan
Petrović, gradske ekipe su se trudile da budu „čiste“ kod
kuće, jer im je to bila baza za gerilske upade, a ponekad i dužu rovovsku
bitku u bogatim zapadnim zemljama. U Frankfurtu, po njegovim rečima,
Ljuba Zemunac je bio kralj:
– Šiptari su nešto pokušavali, ali ih je Magaš isprašio, Nemce je
zlostavljao i otimao im pare. Kad Italijani dođu u Nemačku, postanu
Nemci. To važi za sve strance osim Srba, Grka i Turaka. Zatvaranjem
granica izbile su na površinu najgore osobine kod naših ljudi. Nova
generacija je primorana da se bori za sitne pare, i zato je razumem.
Međutim, oni ne umeju da se opuste, ne umeju da žive, da se smeju.
Previše su opterećeni i namršteni – kaže.
Većina mladića koji danas važe za podzemne zvezde Beograda,
nikad nije imala priliku da okusi raskoš i raspusnost zapadnjačkog
života, koji je Bojan godinama vodio. Kad je stigao u Švedsku, otac mu je
bio u zatvoru – bio je napadnut u svom noćnom klubu i ubio je u
samoodbrani. Bojan preuzima posao koji je donosio ogromnu zaradu
Klub je bio na najvišem nivou i posećivali su ga predstavnici džet-seta:
Borg, Krojf… Imao je samo 22 godine i mesto ga nije držalo. Radio je
petnaest dana, a dvadeset provodio na putovanjima: Kopenhagen,
Amsterdam, Hamburg, Frankfurt…
Bolje od ikog opisao ga je bivši policajac, „poznanik sa druge
strane“ iz vremena „ranih radova“: „Svaki opasan kriminalac u gradu
želeo bi da izgleda kao on.“
Kad bi posle neke velike pljačke policija sve odreda hapsila na ulici,
Bojan bi mogao inspektorima da pokaže pravac kuda su „utekli
razbojnici“, pa da mimo odšeta do skrivenog plena. To što nije bio ni
nalik na uobičajenu predstavu o kriminalcima umeo je, poput Feliksa
Krula, da iskoristi u najtežim trenucima, kad su nevini osmeh i lice
dobrog dečaka dragoceniji od pištolja. Baš kao u filmovima o momcima
koje prati nešto od naklonosti zvezda, kad bi upadao u bezizlazan

132
položaj, u pomoć su mu priticale žene, poznate i one koje sreće po prvi
put.
Neko bi rekao da postoje samo dve vrste odmetnika: oni koji završe
u zatvoru i drugi, koje takođe zatvaraju, ali se elegantno izvlače. Prva
grupa je daleko brojnija. Jer, lakoća s kojom je, i kad je izgledalo da je to
nemoguće, Bojan izmicao poterama i sa lažnom „šarom“ prelazio
nekoliko granica, ne može se iskustvom steći. Ona je urođena. Možda su
mu unutrašnji mir i samopouzdanje omogućili osećaj da, čak i kad je bio
na višegodišnjoj robiji, on tu ne pripada, da ga sreća tek na trenutak
stavlja na iskušenja. Zato se na njegovom licu ne nazire trag zatvorskih
zajednica i onaj osobeni znak ozlojeđenosti i pretrpljene nepravde.
Utisak da je, istovremeno, u svetu odmetnika ali i van njega,
podaren mu je i poreklom: njegov otac, Vlasta Petrović, iako od 1966.
godine ne živi u Srbiji, i dalje važi za jednu od naših obaveštajnih
legendi. Kažu da je on stvorio neke od najuspešnijih operativaca
ondašnje, ali i sadašnje SDB.
Poznanstva njegovog oca obeležila su već i prve dane Bojanovog
punoletstva.
Prvi koraci Bojana Petrovića u inostranstvu, Nemačkoj, vezani su za
kumove njegovog oca Slobodana i Branu Šaranovića. Te 1979. godine,
Nemci su osudili Branu Šaranovića za krivično delo organizovanog
kriminala, posle čega je, sve do spektakularnog bekstva, odležao osam i
po godina u vupertalskom zatvoru. Nemačka policija je Slobu
Šaranovića proglasila za šefa srpskog podzemlja, dobio je nadimak
Doktor i Interpol ga je uporno tražio. Prijatelji su ga prebacili iz
Diseldorfa u jedan frankfurtski hotel, a odatle je čovek broj 1 na listi
Interpola prebačen u privatnu kuću u Kopenhagen. U glavnom gradu
Danske čekao ga je privatni avion koji će poleteti za Siciliju. Ubrzo je
ostvaren kontakt sa crnogorskom SDB, koja je Šaranoviću dozvolila da
se smesti u Budvi. Godinu i po dana proveo je u stanu Vlaste Petrovića,
sve dok mu nije pošlo za rukom da organizuje bekstvo svog brata iz
Vupertala.
Bojan se zatim zaputio u Švedsku: Malme, Geteborg, Stokholm, gde
je, kako kaže, sa Čarlijem i pokojnim Hasom (bivšim šefom obezbeđenja
Dafine Milanović, koji je poginuo 1993. u saobraćajnoj nesreći), živeo
uglavnom od pljački.
– Imao sam u početku osmoricu drugova oko sebe, što je zavidan
broj. Moram da priznam da sam se osećao nadmoćnije od svih. Došli su
Čarli i Hasa, posle velike frke koju su imali u Nemačkoj. Napravio sam
kombinaciju, tako da nismo bili prinuđeni da pravimo pljačke.

133
 Posle samo nedelju dana, mnogi su nam davali procenat od klubova
i restorana, jer su nas se plašili. Lično sam pregovarao sa vlasnicima
grčkog restorana „Bahus“, Vangelisom i Jorgosom, ali oni nisu poslušali
moj predlog Onda dođu Čarli, Hasa i još nekoliko drugova, poneli su
dvadeset litara benzina. Restoran je radio od četvrtka do nedelje i
uzimao je ogromnu lovu. Mi smo ušli baš u subotu uveče, kad je bio
prepun Počeli smo da polivamo benzinom, ali više da ih zaplašimo nego
da izazovemo štetu, jer to nikome nije išlo u korist. Odmah su se
predomislili i plaćali su nam 25 odsto, što je bila prilično dobra zarada,
ako se uzme u obzir da je restoran imao 500 stolova – priča Bojan o
svojim „švedskim danima“.

U Stokholmu je bio zvezda jednog od najspektakularnijih hapšenja,

samo nekoliko dana pre nego što je, prema planu, trebalo da sa Hasom i
Čarlijem opljačka Turčina „teškog“ dva miliona kruna:
– Tipovao nas je jedan naš čovek. Niko drugi nije mogao, s obzirom
da je samo on znao za naš plan. Bili smo u šteku iz kojeg smo odlazili da
pratimo Turčina. Akcija je bila teška, jer je živeo sa mnogobrojnom
porodicom. Tog jutra me je probudio pucanj, pogledao sam kroz prozor
i video pet kombija, specijalce sa šlemovima i pancirima. Ispalili su
suzavac, pa je Čarli zgrabio dva pištolja i poleteo na vrata. Morao sam
da ga zaustavim jer nismo imali šanse, pobili bi nas kao zečeve.

134
Pogledao sam kroz špijunku i video tridesetak specijalaca u ulazu.
Pozivali su nas preko megafona da se predamo. Otvorio sam vrata i
jedan od njih me je udario kundakom po čelu. Vezali su nas lisicama
koje na dnu imaju sajlu, a sve to snimala je televizijska ekipa – kaže.
Bio je to kraj petnaestodnevne potrage za grupom mladića koja je,
usred grada, prebila policijsku patrolu, razoružala je i odvezla se
službenim kolima. U to vreme, u Stokholmu su pregovarali Regan i
Gorbačov, pa se posumnjalo da je reč o teroristima.
– Zaustavili su nas u rutinskoj kontroli – objašnjava Bojan – i sve bi
bilo u redu, da nisu pronašli maske i bravice, pomoću kojih smo krali
„golfove“ kojima smo išli u akcije. Izmislio sam neku priču, ali su oni
odlučili da nas pretresu. U tom trenutku, prolazio je kamion, pa je Čarli
to iskoristio i potegao svoj „kolt 44“. Jedan murijaš se uhvatio za utoku,
ali sam mu zgrabio ruku i udario ga po glavi. Čarli je tukao onog drugog
„koltom“. Kako ga udari, revolver opali. To je bilo u centru grada,
posmatra hiljadu ljudi. Razoružamo ih, u to vreme su specijalci nosili
„valtere PPK“, ostavimo ih okrvavljene i pobegnemo njihovim kolima.
Slušao sam stanicu i, kako odlično govorim švedski, tačno sam znao gde
nas čekaju. Zapalili smo za Malme, gde nam je pomogao jedan Arkanov
kum. Čovek ima restorane, baš mu nismo bili potrebni, ali nam je
pomogao, dao dosta novca, valjda samo da što pre odemo.
S obzirom na ozbiljnost s kojom je pripremano i izvedeno njihovo
hapšenje, tri mladića su bila ubeđena da ih najteže batine tek čekaju u
policiji. Međutim, tamo su ih ponudili kafom i čajem, što je kod njih
izazvalo samo još veće sumnje. Suđenje je, zbog izuzetnog obezbeđenja,
obavljeno u policijskoj stanici koja je, opet, bila okružena službenim
psima i snajperistima. Pokojni Hasa nije hteo da sudiji kaže ime i
ponavljao je kako je došao u Švedsku da ubije Ulofa Palmea. Osuđeni su
na sedam godina robije u zemlji gde je najduža kazna 12 godina.
Nijednu od pljački koje su do tada izveli nisu hteli da priznaju, policija
nije imala dokaze, ali je Šveđanima ipak bilo jasno s kim imaju posla.
Pošto su im osujećena dva pokušaja bekstva, grupa je razmeštena u
posebne zatvore. Kad je ostao sam, Bojan se, kaže, „iznervirao i odlučio
da pobegne“. Iz ćelija se na rad u pogon išlo podzemnim hodnikom.
Pogon, u kome je pravio plastične omote za sveske, bio je gotovo
hermetički zatvoren. Šanse za bekstvo iz kruga za šetnju su takođe bile
minimalne, s obzirom da je zid bio visok pet i po metara. Bojan je ipak
primetio da su u drugom krilu zatvora, gde se nalazila ludnica, na zidu
obavljani radovi i da su postavljene skele. Bilo je potrebno naći nekoga
ko će iseći žicu između dva krila. U švedskim zatvorima mogu da rade

135
samo Šveđani, ali je Bojan pronašao jednog Jugoslovena koji je imao
njihovo državljanstvo već dvadesetak godina. Za razumnu cenu,
zemljak je pristao da mu učini uslugu.
Preostalo mu je još da reši problem kako da dođe do prostora
između dva zatvorska krila, gde se nalazila isečena žica. Jedini prilaz su
predstavljala dvoja vrata koja su čuvali stražari. Ali, spremajući bekstvo,
Bojan je otkrio da šef zatvora ne voli da gubi vreme oko otključavanja
dvoja vrata, pa je koristio treća, samo njemu namenjena.
– Jednog dana sam ga čekao, i čim je odškrinuo krilo, lupio sam ga
svom snagom, pa sam mu dao još jedan pun udarac nogom u glavu.
Potrčao sam kroz žicu i prešao preko skele, gde su me čekala kola, pasoš
i odeća. Međutim… Rekao sam svom čoveku da mi ostavi neku „alfu“ ili
„BMW“, a on mi našao nekog „ostina alegra“, kola koja u životu nisam
vozio. Verovatno je hteo da uštedi. Bila je zima i nikako da ga upalim.
Dok sam ja našao sauh, već su me opkolili. Sva sreća da nisu bili
naoružani, pa su uzeli da lupaju prozore. Pokušavam da nađem rikverc:
iza prve nije, iza četvrte, opet nije, pa ga nađem iza druge. Oduševim se,
ali na kratko. Rekao sam onom idiotu da mi parkira kola, pošto je to bila
kratka ulica, na kraju ili na početku. A on lh stavio u sredinu i dvojica
me zagradila. Šestorica policajaca već pokušavaju da me prevrnu, pa
sam dao gas i odvalio kola iza mene. Posle dvadeset metara sam stao i
mahnuo im…
S obzirom da je Malme mali grad „sa puno cinkaroša“,
pretpostavljao je da će izlazi biti blokirani. Ipak, nesmetano je došao do
autoputa i krenuo prema Stokholmu. Vozio je 60 kilometara pa mu je
„ostin“ odjednom „prokuvao“. Tek tada je shvatio da se ova engleska
kola mogu voziti i petom brzinom.
Pola kilometra pored auto-puta nalazila se šuma. Ništa drugo mu
nije preostalo, nego da vreću sa stvarima prebaci preko leđa i krene u
nepoznatom pravcu. U robijaškom odelu dugo je gacao koritom neke
rečice, jer je znao da će psi biti u poteri. Ubrzo je video i helikopter koji
kruži oko njegovog automobila.
Presvukao se i ušao na seosko imanje na kome je živeo stariji bračni
par. U Švedskoj, kaže, treba samo pričati da si radnik, da žuriš na posao
i sve će ti učiniti. Rekao im je da su mu se pokvarila kola i seljaci su
pozvali taksi:
– Slušao sam da li će slučajno zvati muriju, ali je sve bilo u redu,
stigao je taksi. Pošto je Geteborg bio udaljen 200 kilometara, bilo bi
sumnjivo da se tamo uputim, pa sam bezobrazno krenuo nazad u
Malme. Prošao sam pored mog automobila upravo kad su ga stavljali na

136
kola šlep-službe. Smestio sam se kod jedne Poljakinje, ali joj nisam
verovao, pa sam pozvao jednog druga. Došao je kombijem, prekrio me je
u gepeku nekim ponjavama i prebacio do gradića 30 kilometara od
Malmea, kod našeg čoveka koji je radio u fabrici. To je bio neprovaljeni
štek, trebalo je da ostanem samo nekoliko dana dok se ne smiri frka, jer
je sve bilo na televiziji i u novinama. Međutim, čovek je pao u klasičnu
paranoju, pomislio je da ga prate, da mu prisluškuju telefon. Tako sam
morao ponovo u gepek i odvezli su me kod neke Makedonke, koja me je
puno zadužila. Ostao sam kod nje sedam dana, ponudila se i da me vozi,
ali je u poslednji čas priznala da nikad nije držala volan u rukama.
Morao sam sa onim drugom da iznajmim kola. Uzeli smo „saab“, jer
Šveđani obično voze to ili „volvo“. Švedska ima samo tri granična
prelaza, ne računajući one prema Norveškoj. Znao sam da će me tražiti s
kerovima, pa sam u gepek prosuo alevu papriku i biber. Nisam hteo u
Nemačku, tamo bih sigurno riknuo, pa sam trajektom prešao u Dansku,
a onda u Svinjeušće u Poljskoj. Nisam imao nikakav prtljag, bukvalno,
samo novac i ono odela na sebi, a u zatvoru sam se ošišao do glave, da
ne bi posumnjali kako spremam bekstvo. Na poljskoj granici trkeljisao
me je jedan mlad carinik, pitao me zašto sam tako podšišan, a ja mu
kažem da sam sportista, košarkaš. Pala žvaka, on kaže ovo nije tvoja
slika na pasošu. Bila je moja slika, ali retuširana, „šaru“ je radio jedan
naš poznati umetnik dok sam bio u zatvoru, pa mi je stigla poštom.
Kažem mu da mi vrati pasoš, tutnem u njega 500 maraka, vratim mu ga i
pitam ga da li je sada to moja slika. On mi kaže „đenkuju“ i mahne mi
da prođem – priča sa osmehom.
U Šćećinu na stanici prišao je šesnaestogodišnjoj Poljakinji koja mu
se učinila usamljenom i izgladnelom. Zamolio ju je da mu malo pokaže
grad, odveo je na ručak, a onda joj predložio da odu u hotel. Pristala je
odmah. Kupio je sebi i devojci kostime za kupanje, pa su sišli u hotelski
bazen. Nije bilo puno kupača, ali je želeo da budu sami. To zadovoljstvo
ga je koštalo 100 maraka.
Na varšavskom aerodromu (let za Beograd je bio otkazan), upoznaje
još jednu Poljakinju:
– Mislio sam da je naša, nosila je farmerke i bundu od lisice. Pitam je
da li zna engleski, ona počne nešto da priča, neki šiptarski engleski.
Zamolim je da mi pokaže neku dobru diskoteku, pošto ne poznajem
Varšavu, ona kaže da nema problema. U to, pojavljuje se jedan frajer i
ona ga predstavlja kao svog druga. On joj nešto objašnjava na poljskom i
ja provaljujem da tu nešto nije kako treba. Zatim mi predlože da idem
kod njih. Bilo je glupo, ali kažem sebi da nema veze. Vozili smo se u

137
neko predgrađe rasklimatanim autobusom, nigde taksi da pronađeš.
Ona mi posle predoči da frajer hoće da pali na našu „šaru“. Pogledao
sam mu pasoš, bio je dobro urađen. Platio ga je dve hiljade maraka, što i
nije bilo mnogo, cena se kretala i do pet hiljada. U međuvremenu, pitali
su me da li razumem poljski, a ja sam rekao da nemam pojma, što nije
bilo tačno. Hvatao sam svaku treću, četvrtu reč. Provalim da on nju
nagovara da spava sa mnom, sve najjače, samo da mu sutra pomognem.
Posle me odvela u svoj stan, upoznala sa kevom, matori joj je živeo u
Americi. Baš su bili bumbari, za njihove uslove, živeli su lepo, imali
šestosobni stan, veliki „petrof” klavir. Poljak je otišao ranije na spavanje,
mama je nešto svirala klavir pa se i ona povukla…
Bojan je svome saputniku savetovao da ćuti i povremeno govori
„da, da“. Na varšavskom aerodromu primetio je jugoslovensku
ekonomsku delegaciju i odmah im je prišao. Kako je bio ošišan do glave,
naši poslovni ljudi su sklanjali akt-tašne, a on je i dalje pričao kako je
košarkaš. Poljaka je uhvatila frka i sve češće je ponavljao „da, da“, pa je
morao da ga smiruje. Ipak su se provukli kroz carinsku i policijsku
kontrolu. Mladog Poljaka više nikad nije video. Poslednji put mu se
javio iz Trsta, odakle je nameravao da ide u Austriju i Nemačku.
– Poljska je u ono vreme bila – svedoči Bojan – kao stvorena za
nekog ko je bio u zatvoru i željan svega. Plate su im bile 60 maraka, a mi
smo imali po džepovima i nekoliko desetina hiljada. Pošto je Šćećin lučki
grad, ima puno opasnih tipova koji bi i da ubiju za zlatan lančić. Nisam
hteo da razmišljam, a malo sam se i iživljavao, pa sam iznajmio tri
murijaša da me neprekidno prate, za po sto maraka. Znali smo da
zakupimo celu diskoteku, da jedemo kavijar i pijemo šampanjac do jutra
i na kraju, zajednički račun za nas petnaestak nije prelazio dve hiljade
maraka. Jednom smo Giška i ja išli u Šćećin, on je imao 60 hiljada
maraka i 10 hiljada dolara, a ja 15 hiljada maraka. Ljudi su tada bili
bukvalno gladni. Da su znali šta imamo u džepovima, sigurno bi nas
ubili Prostitutku pozoveš prstom sa dvadeset metara, a ona sva srećna
odmah dotrči. Ne znam kako se to pročulo, ali saznali Poljaci da je Giška
došao, pa se pojavio neki najjači tip, neka nabildovana budala i hoće sa
njim da se bije na ferku, a da polože 200 hiljada zlota. To je u ono vreme
bilo oko tri hiljade maraka. Giška izvadi tri soma i kaže mu da uzme
lovu, da je jači, i tako izbegne nepotrebnu tuču. Posle nas je ovaj zavoleo
i svuda pratio, njegovi ljudi nas čuvali.
O svojim uspomenama Bojan priča kao da je reč o dečijoj igri Kad
im se događaju neprijatnosti, ljudi njegovog kova trude se da ih
ignorišu, zaborave. U ovoj vrsti posla razmišljanje o posledicama može

138
čoveka da učini opreznijim, ali i da ga sputa. Na naše primedbe da o
prebijanju policajaca i otimanju automobila govori kao o doživljaju s
letovanja, zamislio se i ozbiljno zaključio:
– Pa, preterivali smo.
Da to nije samo način da se dođe do novca, ili izbegne policija, već i
inspiracija za svaki naredni korak, govore događaji kojih se Bojan rado
seća:
– Giška, Hasa i Čarli su prelazili nemačko-dansku granicu. Ðorđe je
imao francusku „šaru“, ali nije bilo šanse da mu Danac poveruje da je
Francuz. Ubeđivali su se, pa mu carinik kaže da otpeva nešto na
francuskom i poverovaće u njegovu priču. U to vreme „Rokeri s
Moravu“ pevali su „Milovanu noge smrdu“ i Giška mu to otpeva sa
onim francuskim „r“. Danac, valjda, više nije imao srca da ga ne pusti…
Jedna od najsmešnijih pljački bila je u Švedskoj kad sam počinjao. Išli
smo Čarli, Hasa i ja, trebalo je da ide i Giška, ali je on bio mnogo krupan,
sigurno bi ga posle prepoznali. Bio je katolički Božić, kad se u njihovim
samoposlugama prave ogromni pazari. Ušli smo sat pre zatvaranja i
štekovali se u podrum. Kad su ostali samo prodavci, iskočili smo:
„Ovoje pljačka!“. Bili smo maskirani. Čarli je obožavao da nosi velike
pištolje, tada je imao onaj „Prljavi Hari“, „kolt 44“. Izvadi ga on na jednu
babu koja je radila na kasi, a ona nema više od 40 kila. Kad, baba digla
frku i ogrebe ga po licu. Čarli vrati pištolj u džep, priđe joj i ugrize je za
čelo. I tu se baba smiri. Uzeo je široki flaster i zalepio joj preko usta, sve
smo ih vezali i počeli da trpamo lovu u kese. Međutim, Čarli je totalna
dileja, nikad nisam video flegmatičnijeg čoveka: mi guramo lovu, a on
uzima čipseve, konzerve, pita nas šta ćemo za večeru da pravimo. Na
kraju, nije hteo da im ostavi ni onu najmanju paru, eru.
Upravo kad su okončali posao, primetili su mladića koji je stajao
ispred samoposluge U vreme Božića ulice švedskih gradova su puste,
bilo im je jasno da mladić nekoga čeka. Hasa je izleteo na ulicu i uvukao
čoveka u samoposlugu, udario ga pištoljem po glavi i onesvestio. Vezao
ga je i bacio niz stepenice u podrum. Kratko se premišljao, pa je sišao,
vezao mu ruke iza leđa i, baš za kanape oko ručnih zglobova, okačio ga
da visi. Mogli su samo da pretpostave šta se nesrećnom mladiću, koji je
čekao svoju baku, dogodilo sa ramenima, s obzirom da je policija stigla
tek dva sata kasnije.
Bojan je shvatio da se može elegantnije dolaziti do značajnog
džeparca: varanjem u kockarnicama. Upoznao se sa jednim poznatim
beogradskim kockarom (današnjim milionerom), koji mu je objasnio da
se u „bakari“, koja se najviše igra u Švedskoj, može uspešno

139
manipulisati. Treba samo, s obzirom da se bakara igra sa 12 špilova,
nabaviti 24, koji će se pre igre ubaciti u „čizmu“, kutiju iz koje se dele
karte.
Sistem je kao u svim velikim prevarama bio jednostavan: „male“
karte su bile crvene, „velike“ – plave, tako da je kockar znao koju kartu
može da vuče. Pre nego što su počeli igru, Bojan je u plan uputio i
čoveka koji je bio zadužen za kontrolu kockarnice. Svog prijatelja je
predstavio kao nemačkog milionera. Prvo veče, kockar je igrao na sreću i
izgubio šest hiljada maraka. Stalni posetioci, odreda profesionalci i ljudi
dubokih džepova, pomislili su da je stigla ovca i da joj predstoji šišanje.
Sledeće veče Bojanov prijatelj odnosi 100 hiljada maraka, a naredno još
70. Kockari su posumnjali, doneli lupe i proveravali špilove, ali ništa
nisu mogli da utvrde, budući da karte nisu bile „cvikovane“ niti
markirane. Tek posle nedelju dana uspeli su da otkriju kako se ni u
jednom špilu velike karte ne pojavljuju u crvenoj boji Do tog trenutka su,
međutim, svi bili u minusu više stotina hiljada
Bojan i njegov prijatelj su se preselili u drugu kockarnicu. Primenili
su isti metod. Bojan je uspeo da se ušunja u kockarnicu pre otvaranja, ali
su mu špilovi ispali na drugu stranu „čizme“ i rasuli se u „lavabo“.
Naišao je gazda i otkrio ga.
– Odmah sam ga ščepao i rekao mu da je završio ako nešto pisne.
Igra je počela, a ja se ne odvajam od gazde. On se preznojava, ali ne sme
da zucne. Odrali smo ih do gole kože, ali to nam je bila poslednja
kombinacija, provalili su da je moj prijatelj falš igrač – kaže.
Posle godinu dana i više desetina sličnih akcija, Čarli, Hasa i Bojan
su uhapšeni, na već opisani način. Da nesreća bude veća, u stanu su
pronađene novine od prethodne godine, koje su donele članak o pljački
samoposluge, pa su tri mladića terećena i za to delo. Policija nije imala
nikakve jače dokaze, osim što je jedan od radnika prepoznao Čarlija po
konstituciji. Šveđani su onda otkrili da Čarli ima jedan slomljen zub i
odlučili su da ga vode na veštačenje. Nije bilo izlaza, Čarli je u ćeliji
uspeo da nabavi turpiju i izvede blagu zubarsku korekciju, doduše, na
uštrb osmeha.
– Ne mogu da kažem da smo uzimali po akciji veliku lovu, ali smo
zato često radili. Imali smo „tip“ i za jednog biznismena, na primer, koji
je odseo u dobro čuvanom hotelu. Uvukli smo se iz diskoteke u restoran,
koji je bio zatvoren, pa smo puzali po podu ispod recepcijskog pulta i
upali u sobu. Bio je sa ženskom, njega smo odmah vezali, ali nikako
kurvu da savladamo. Otima se kao besna. Uzeli smo mu 60 hiljada
maraka. Međutim, propala nam je akcija od koje smo očekivali dva

140
miliona. Planirali smo je baš profesionalno, 43 dana smo proveli u šteku
i pratili tipove koji su skupljali pare od firmi koje prodaju na veliko:
„Soni“, „BMW“… To je veliki deo grada u kome se nalaze samo
prodavnice na veliko, lova se skuplja i nosi u banku Kupili smo
dvoglede i osmatrali, jer ako jednom kiksneš, nema šanse da ponovo
odradiš, promenili bi čitav sistem… Sačekali smo ih da pokupe lovu, to
su radili svakog četvrtka, i taman što smo izleteli, provalimo da su imali
dupljak, druga kola. Onda se iznerviramo, pratili smo ih do banke, ali tu
nismo smeli da ih napadnemo. Jedan je iznosio vreće sa lovom, dok je
drugi iz njih vadio koverte i ubacivao ih u otvor: merio sam, on je
neprekidno ubacivao sedam minuta. Posle smo im popamtili sva kola,
ali nas je murija pohapsila… Kasnije sam pročitao da su neki Crnogorci
uradili našu šljaku. Oni su umesto nas uleteli u kombinaciju, a ja sam o
tome samo mogao da čitam u novinama – priča Petrović.
Onda je Čarli odlučio da beži iz istražnog zatvora koji se nalazio u
istoj zgradi u kojoj i policijska stanica, na sedmom spratu. To je zatvor
„C“ kategorije, što znači da je imao najjače obezbeđenje i u njega su
uglavnom smeštane ubice i teroristi. Tek posle mesec dana, dozvoljeno
im je da u sobi drže televizor i radio. Čarli je rasklopio televizor i
sastavio od delova nekakvu spravu pomoću koje je trebalo da otvori
hermetičke prozore sa dva krila:
– Uspeo je da otvori prvo krilo, drugo razbio, ali šta mu to vredi kad
je prozor na 17 metara visine. Pošto smo mesečno u zatvoru primali
samo 300 kruna, oko 100 maraka, morali smo da radimo, pa smo pravili
pelene. Čarli je od pelena napravio uže, ali je imao jedan kiks: pustio je
glasno muziku, da se ne bi čulo razbijanje prozora. Došao je pandur da
ga opomene jer su se žalili iz susednih ćelija, i vidi da nema Čarlija. On
se već spuštao, ali je murija izletela dole sa kerovima. I on ništa, doskoči,
napravi jedan čučanj i protegne se – kazuje.
Sledećeg dana, novine su bile pune članaka o njemu, jer niko ranije
nije ni pokušao bekstvo iz tog zatvora. Onda su mu dodelili ćeliju bez
prozora.
Bojan nije bio primoran da se bavi kriminalom, jer mu je otac, ubrzo
pošto je 1966. stigao u Švedsku, zaradio dovoljno novca. Imaju danas
kuću i stan na crnogorskom primorju, kuću i dva stana u Beogradu.
Međutim, kad je 1985. godine uštedeo nešto novca, poželevši da sitne
krađe ostavi za sobom i kupi lokal u Balkanskoj ulici, čuvena tuča
između Giške i Ranka Rubežića promenila mu je planove.
U to vreme mu, verovatno, na pamet nije padalo da će baš on biti
jedan od četvorice Rubežićevih egzekutora. U usmenoj istoriji

141
beogradskog podzemlja Rubežićeva likvidacija slovi za najčuvenije i
prvo u nizu velikih ubistava, s kojim se može porediti jedino smrt Ljube
Zemunca.
Posle petogodišnje robije u Austriji, Boris Petkov se vratio u
Beograd, i Rubežić ga je, zbog nekih sukoba, proganjao.
– Može on da poriče – tvrdi Bojan – ali bio je u zentu od Ranka i
jedanput je jedva izvukao živu glavu, spasao ga je Danilo Radonjić.
Jedno veče pratio sam ga kući i provalili smo tragove u snegu. Bila je
jaka zima i to su bili specifični tragovi od „marsovki“, koje je Ranko
nosio. Rekao sam mu da je sad imao sreće, ali da možda sledeći put neće
biti tako.
Bojan kaže da nikakvog drugog razloga, osim prijateljstva koje je
osećao prema Borisu, nije imao za napad na Rubežića. Smatrao je da
moraju prvi da udare, dobili su čak i „tip“ od jednog narkomana koji im
je pokazao govornicu iz koje Rubežić često telefonira, ali Boris je bio
neodlučan:
– Među njima je puklo kad je Boris spavao sa Rankovom devojkom,
pa mu je to još i saopštio preko telefona. Ranko je odmah uzeo taksi i
došao do njegovog stana, ali ga je Boris video, pa se štekovao iza vrata.
Kad je Ranko ušao, stavio mu je pištolj na potiljak i razoružao ga. Rekao
sam mu da je tada trebalo da ga zvekne i da mu stavi pištolj u ruku. Ali,
on mu je vratio prazan pištolj i posle je pokušavao na sve načine da se
izmire, ali povratka nije bilo.
Vraćajući se od Borisove kuće, nekoliko dana kasnije, na bulevaru
Revolucije Bojan je ugledao parkiranu „ladu“: tri čoveka su sedela, a
jedan je nešto, tobože, gledao pod haubu. Prepoznao je Ranka i njegove,
u tom trenutku, verne drugove Vuju i Dadilju:
– Pozvao sam Borisa i rekao mu: „Brate, sačekuša!“ Odmah je uzeo
dve puške i došao u moj stan.
Prema Bojanovom viđenju događaja, Vuji i Dadilji (Milovan Vujisić i
Dragan Popović), prekipelo je od prekog Rubežićevog karaktera.
Navodno, Ranko je čak i potezao pištolj na njih. Najzad, tražio je da
smaknu policajca, koji mu se zamerio, kao i sina jednog generala (u ono
vreme glavnog čoveka u organima bezbednosti). Primoravao ih je i da
odu u bolnicu i izvređaju mladića kojeg je on prethodno ranio u nogu,
nedaleko od diskoteke „Luv“. Nisu smeli, a ni hteli da izvrše njegova
naređenja. Bojan objašnjava:
– Boris i ja smo slučajno upali u njihovu kombinaciju. Bili smo kod
ranjenog druga u poseti i tamo smo videli Dadilju. Nije to bio pravi
dogovor, ali je ostalo da se vidimo u „Romansi“ kod Dare Ružić.

142
Sastanemo se Boris, Dadilja i ja, ali nema Vuje, pa smo se dali u potragu.
Vratimo se u „Romansu“ i nađemo Vuju, koji nam kaže da se Ranko
javljao i da zahteva da njih dvojica odmah dođu po njega. Nismo im
verovali, jer su mu zaista bili dobri drugovi. Međutim, kleli su nam se da
im je dozlogrdio i da nema druge varijante nego da ga roknu. Predložili
su da oni krenu jednim, a mi drugim kolima, što je Boris odmah odbio.
Tražio je da ja idem sa Dadiljom a on sa Vujom. Mislio sam da će odnos
snaga biti tri prema dva i hteli smo da ih tako kontrolišemo.
Bojan nas uverava da je osnovni motiv svađe između Borisa i Ranka
bila devojka, premda je Rubežić pre toga, navodno, oteo Borisovog oca,
a imali su i svađu oko duga od 60 hiljada maraka. Oko ovih pojedinosti
ne slažu se Borisova i Bojanova priča: Petkov nam je izričito rekao da je
priča o preotimanju devojke servirana samo za „naivne“. Međutim, nije
hteo da nam objasni pravi razlog svoje zavade sa Rubežićem.
– Došli smo do „Kapija“ na Konjarniku – opisuje ubistvo Bojan –
pošto je Ranko bio kod Slobe Šaranovića. Posle 20 minuta, izašao je
jedan iz Rankove ekipe. Vuja i Dadilja su izašli iz kola. Vuja je bio u
mantilu i ispod je imao „luparu“, a Dadilja je imao utoku. Javili su nam
da je izašao klinac, a Boris im je rekao da ga eskiviraju. Vuja ga pošalje
niz ulicu da šatro čuva stražu, u slučaju da naiđe murija, i ovaj papak
ode. U tom trenutku nailazi Ranko, trčao je malo poguren, bilo je
hladno, padao je sneg. U jednoj ruci je držao bombu, u drugoj pištolj sa
metkom u cevi. „Pičke, prodali ste me po treći put“, rekao im je. Vuja se
nasmejao: „Gde si, pobratime, čekamo te pola sata. Smrzli smo se!“
Onda je izvadio „luparu“ i opalio u njega. Ranko je riknuo kao lav,
udarac ga je bacio metar i po unazad. Nastala je pucnjava, istrčali smo
Boris i ja, ispaljeno je šezdesetak metaka, a pogodilo ga je bar trideset.
Nije stigao da puca. Umro je sa pištoljem u ruci, bomba mu je ispala.
Bojan Petrović i Boris Petkov nikad nisu priznali da su, pošto su čuli
pucnjeve i izašli iz kola, i sami ispalili hice u Ranka Rubežića, koji je već
bio usmrćen. Ipak, osuđeni su za saučesništvo i kažnjeni sa po pet
godina zatvora. Žalili su se, ali im je Vrhovni sud produžio kazne,
Petkovu na sedam, a Petroviću na šest godina. Sud nikad nije utvrdio da
li su Petrović i Petkov pucali, iako je javni tužilac, kako se navodi u
sudskim spisima, bez dokaza teretio Bojana Petrovića.
Vujisić i Popović su se istog dana predali policiji. Petkov je ovoj
dvojici predao svoje pištolje, verujući da će na taj način dokazati da nije
pucao. Ipak, pobegao je iz zemlje i nastanio se u Pragu. Pritvoren je
gotovo godinu dana kasnije (ubistvo se dogodilo 15. februara 1985.), 16.
januara 1986. Bojan Petrović je uhapšen deset dana posle ubistva.

143
144
145
146
147
 BIZNIS I MAFIJA

S
amo uslovno Željko Rutović, tridesetogodišnjak čije ime
nikada nije pomenuto u crnim novinskim hronikama, mogao
bi da se nađe u nekoj priči o kriminalu. I to samo ako govori
o onome što pouzdano zna, a o čemu većina gaji tek nejasne slutnje.
Uprošćeno rečeno, Željko je jedan od retkih Jugoslovena koji poslovno
sarađuje sa jermenskom i gruzijskom mafijom. Ovo, na prvi pogled,
izgleda kao težak greh, zbog toga što su nam „znanja“ o organizovanom
kriminalu sa Istoka, donosili ljudi čiji je životni domet bio prodaja na
malo žvakaćih guma i hula-hop čarapa u bivšem SSSR-u.
Željko pripada generaciji mladih ljudi između 30. i 40. godine
života, iz koje je nekoliko njih postiglo uspehe o kojima bi vredelo pisati.
Oni sami nisu voljni da to drugima guraju pod nos. Zbog toga nevericu
može da izazove podatak da nekoliko desetina mladih Jugoslovena,
širom istočnog i zapadnog dela Starog kontinenta, u svom vlasništvu,
ponaosob, ima više miliona maraka. Ili dolara, ako je tako lakše. Mnogo
važnije je, naravno, istaći da do bogatstva nisu stigli prečicom koja bi ih
odvela do prepunih policijskih kartoteka. Nažalost, vredni novinski
poslenici, sposobni da u najgorim svetskim zabitima pronalaze
nadahnute multimedijalce i nove životne suštine, tome nisu pridali
značaja. Kako god bilo, mladići o kojima je ovde reč, svetom krstare sa
crvenim pasošem, onim kog se najviše stide ljudi koji su ga takvim
stvorili.
U razgovoru Rutović nijednog trenutka ne dopušta da između njega
i sagovornika stoji barijera sažeta u onom – „imati i nemati“. Estradnu
nametljivost, bahatost i samoreklamerstvo, tipično za ukus naopakih
vremena, ne dozvoljava ni ljudima s kojima se sreće, a kamoli kao odliku
svog okruženja. Prema sopstvenom kazivanju, biografija mu nije
naročito komplikovana. Rođen je u brojnoj porodici, siromašnoj, a po
sopstveni hleb je iz Bijelog Polja u Beograd krenuo u 15. godini. „Cesto
sam bio u situaciji da spasavam glavu…“ – i to je sve što želi da kaže o
vremenu stasavanja. Posle je u Beograd doveo dva rođena i braću od
stričeva, prijatelje i rođake iz Bosne i Crne Gore. Čak je, kako to dolikuje

148
bratu koji je prvi stekao imetak, sestri posle završenih studija medicine u
SAD, pomogao da tamo otvori privatnu ordinaciju:
– Ljude oko sebe poštedeo sam onoga kroz šta sam ja nekada morao
da prođem. A teško sam se borio da stvorim sve ovo. Ono što sam ja
prelamao, drugi ne moraju. ‘Ovaj grad je dovoljno veliki, ima puno
pametnih mladića i moguće je takmičiti se na pravi način – ko napravi
više para i zdravih kombinacija, a ne ko koga upuca zbog neke
nerazumne slave.

Svoja ubeđenja ilustruje konkretnim činjenjem, prvenstveno ulažući

novac u poslove na kakve ovdašnji mladići nisu navikli. Sredinom ‘94. iz
fabrike u Zrenjaninu stigao je takozvani volan za poneti, a kumovao mu
je upravo Rutović. Namenio ga je bogatoj klijenteli, nespremnoj da svoje
skupocene statusne simbole na četiri točka olako prepusti otimačima.
Volan se, bar do sada, pokazao kao besprekorna zaštita za automobile,
pa iako fabrička postrojenja prvih meseci nisu bila dovoljno uposlena,
Rutović veruje da će se za njegov proizvod zainteresovati veliki
proizvođači vozila. To bi, u svakoj računici, donelo pozamašnu zaradu.
Od kako je pre četiri godine pod zakup uzeo veći broj lokala u
blizini železničke i autobuske stanice u Beogradu, ovaj, do tada veoma

149
neprijatan deo grada, mnogo je pitomiji. O bezbednosti je suvišno i
govoriti. Svako od pomenutih mesta danonoćno je pod prismotrom
nekog od Željkovih prijatelja ili rođaka. Tokom obilaska restorana i
kockarnica jedan od njih nam je prepričao svoju nekadašnju nedoumicu.
Radio je u društvenoj firmi, sa suprugom bez posla i ćerkicom stanovao
je u iznajmljenoj šupi, i iščekivao ostvarenje obećanja o boljim danima. A
onda, u krajnjoj nuždi, prihvatio je ponudu da dođe u Beograd i
preuzme nadgledanje i organizovanje rada u kockarnicama. Sa
neskrivenom zahvalnošću govori o tome kako je svakom čoveku kojeg je
uposlio, Rutović obezbedio stan, dobar automobil, zbrinuo porodicu…
Krajem 1993. godine odlučio je da uloži novac u najveće rusko
letovalište – Soči, baš tamo gde mnogi ne bi uložili ni paru. Tu zapravo
počinje priča o saradnji s mafijom Uprkos našim „saznanjima“ da u
Rusiji maloletni gangsteri plutonijum prodaju na svakom ćošku
podzemne železnice, pravo stanje je drugačije. Pogotovo u legalnim
poslovima, kakav je i turizam, gde su mogućnosti za zaradu najveće.
Svake godine između maja i oktobra, Soči i deo primorja u dužini od 140
kilometara, poseti četiri do pet miliona turista. Uglavnom, prilično
imućnih, jer, primera radi, dvokrevetna soba u jednom od tamošnjih
hotela košta 200 do 250 dolara dnevno. Sam grad je podeljen na dva
dela, tačnije dve interesne sfere, koje pokrivaju gruzijska i jermenska
mafija, ali to, uprkos predrasudama, nipošto ne znači da su međusobno
suprotstavljene. Pre bi moglo da se zaključi da su zajedničkim naporom
praktično proterali Ruse, kojih je u Sočiju sedam do deset procenata, a
pretežno su zaposleni u beznadežno loše plaćenoj državnoj
administraciji. Njihovu potkupljivost, na neki način, garantuje sama
država koja ih je dovela u takav položaj. Prva kockarnica u Sočiju,
otvorena 1993. godine, u vlasništvu je Željka Rutovića. Nešto pre toga,
radi svojih ali i potreba drugih kockarnica u Rusiji, Željko je u
ukrajinskom gradu Valvovu započeo proizvodnju poker-aparata.
Sa pokretanjem posla u popularnom letovalištu nije sve išlo glatko.
Dogovor je sklopio sa zamenikom predsednika krasnodarske oblasti
Amerihanovom, direktorom hotelskih kompleksa u Adleru, delu Sočija,
Idžanom, i Grišom, vođom jermenske mafije koja drži ovo gradsko
područje. Idžana je čak ugostio u Beogradu, pa je, pokazavši se pravim
domaćinom, dobio saglasnost da u Soči uloži kapital. Zatim je u
kockarnice poveo Jugoslovene – krupijee, organizatore i direktore. Kada
je sve privedeno kraju, sukobio se sa grupom Jermena iz istog društva.
– Nas trojica uspeli smo da porazimo tu grupu, došla je policija, a od
našeg dogovora kao da ništa nije bilo. Ko zna šta bi se dogodilo da

150
nismo uspeli da pobegnemo u drugi grad. Ostali smo tamo nedelju
dana, a Jermenima sam poručio da možemo da nastavimo razgovor.
Ako neće – povlačim čitavu opremu i sve što sam uložio. To je bilo pred
sezonu, očekivala se najezda turista. Na kraju sam ugovorio ponovni
susret. Našli smo se u njihovom hotelu. U društvu lh nikada nema ispod
50. To važi i za Jermene i za Gruzine, nikada ih na sastanku nećete videti
dvojicu-trojicu. Objasnio sam im da se ne plašim, da ne mislim na svoj
život ako sam u pravu, da sam ranije imao mnogo šansi da ga izgubim.
Šteta je da ne pravimo posao, jer prilika postoji, klijentela je bogata…
Povukli su se na dogovor, vratili posle kratkog vremena i izgrlili me.
Onda su me imenovali bratom, kao da se ništa nije dogodilo, zahvalili
što sam baš kod njih došao da investiram, čak su dali za pravo meni, jer
je sukob izbio zato što sam branio rođenog brata – priča Rutović.
Posmatrajući ga u sali za trening, shvatili smo da postoji način da
zaštiti sebi bliske. Atletska figura, poznavanje borilačkih veština,
gimnastičarska razgibanost, lice i ponašanje pažljivo negovanog deteta
iz dobrostojeće porodice… i uzgred dobačena opaska da je on
rekreativac u godinama. Puno od svoje volje pokušava da ulije Jovi
Pudaru, dvadesetjednogodišnjem mladiću, svom miljeniku super-teške
kategorije, za kojeg tvrdi da mu neće biti ravnog. Željkov stariji brat, na
našu molbu da opiše svoju mlađu krv, ozbiljno razmišlja nekoliko
trenutaka i sa bratskim smislom za humor odgovara: „On je totalni
ludak“. Sav svoj životni učinak sam Željko objašnjava dvema idejama:
ako nešto počinješ, nipošto nemoj da odustaneš. Druga je, pogotovo za
trenutak u kom jesmo, možda i više no poučna:
– Tragedija svih ovih ubistava i stradanja po Beogradu je što ljudi ne
shvataju da je nekoga lako napraviti invalidom, ali mu je teško pomoći
kada mu je najpotrebnije.
Kasnije smo kroz razgovor saznali da je u Željkovim mladalačkim
sukobljavanjima bilo ljudi s kojima do dogovora nije došlo, ali o tome, u
maniru koji odudara od uobičajene samohvale, ne želi da govori.
Zanimala nas je, pre svega, priča o ruskoj mafiji:
– Kod njih je sasvim drugačije nego u Jugoslaviji. Nema rata između
ljudi zbog toga što bi neko hteo ime preko noći, jer od takvih stvari nema
koristi. Ne vole nered i zbrku, jer to vodi umanjivanju prihoda. Od
poslednjeg klošara na ulici, preko načelnika policije, gradonačelnika, do
jakih ljudi u oblasti… svi imaju svoj deo posla i zarade. Neko dobija tri,
neko 30 procenata. Ne postoji „reket“ u smislu kakav je ovde – društvo
ode u kafanu, razbije dve čaše i naredi gazdi da od sutra plaća hiljadu
maraka. Kad nešto tražiš, logično je da čoveku zauzvrat nešto i ponudiš,

151
kako bi obe strane bile zadovoljne. U Rusiji i Ukrajini će za smešno mali
procenat prihvatiti da ti štite lokale, da obavljaju mnoge poslove umesto
tebe, spajaju sa najznačajnijim ljudima, a ti dolaziš na gotovo. Pošto ja
tako radim s njima, izračunao sam da me sve košta pet puta jeftinije
nego kad bih odavde vodio svoje ljude. Pri tome su maksimalno
korektni. Sve što kažu, ispoštuju. Kad god odem tamo da bih nešto
završio, sve je unapred sređeno. Rusi takođe imaju dobro organizovanu
mafiju, ali su uglavnom koncentrisani u dva-tri velika grada. Po
primorju, gde je po pravilu najveći biznis, poslove su preuzeli Jermeni.
Sada je takva situacija da Jermeni i Gruzini dolaze u Moskvu i sve veće
gradove, tako da šire teritorije. Rusi čak ne drže sve poslove ni u Moskvi
i Sankt Petersburgu. Ne znam da li imaju slične probleme međusobno,
kao mi ovde, samo je činjenica da se drugi bolje organizuju, da Rusi
moraju da se povlače i u nekim poslovima i na nekim teritorijama –
priča.
Svi trgovački putevi u Rusiji nezaobilazno vode preko mafije. Ona
kontroliše gotovo svakog trgovca pa je neizvodljivo da neko „sebično“
radi samo za sebe. Svako iz lanca uzima procenat, ali su u krajnjoj
računici svi zadovoljni. Sve više je lepih automobila i velikih kuća u
izgradnji, mada je opšti utisak o stanju u nekadašnjem SSSR-u loš.
Željko objašnjava da je kriminal u njihovim uslovima postao
institucionalna vrednost. Uveliko rade fondovi u koji svaki od
privatnika ima obavezu ulaganja. Sindikat mu, zauzvrat, pomaže u
slučaju da propadne u poslu Bez „članarine“ nema dozvole za rad, a ona
mu garantuje zaštitu u svakom pogledu. Posebna odlika – doduše u
suprotnosti sa onim o čemu izveštavaju zapadni mediji – jeste sve manji
broj ubistava u bivšim sovjetskim republikama. Primer Sočija je
ilustrativan za čitavu državu. Ukoliko jermenske partnere zanima posao
u delu grada pod kontrolom Gruzina, dovoljan je dogovor. A on
podrazumeva da Jermeni u sličnoj situaciji udovolje konkurentskom
taboru. Bar u tom delu primorja, jedinu opasnost predstavljaju upadi
čečenskih bandi iz Moldavije. Iako ih ubrajaju u opasnu mafiju, vek
trajanja na području gde su uloge već podeljene nije im duži od dva-tri
dana. Udruženi, Jermeni i Gruzini ih proteruju, a ukoliko zaključe da
nemaju drugog izbora – likvidiraju.
Rutovićev poznanik iz Bugarske kaže nam da je sličan koncept
organizovanog podzemlja odskora usvojen i u toj zemlji. Čak bi se
moglo reći da su Bugari otišli korak dalje. Gangovi su se međusobno
potpuno povezali, organizovali i stvorili zajedničke fondove. Ubistva
odavno nisu svakodnevna pojava, poslovi su podeljeni, ustoličena je

152
neophodna hijerarhija. Svaka kockarnica u naših istočnih suseda
uplaćuje postotak u fond. Vrhunsku organizovanost, koja pre svega
podrazumeva apsolutno poštovanje usvojenih pravila, odslikava sledeći
podatak – samo od bugarskih prostitutki za sindikat se dnevno sakupi
60.000 dolara. To je ogroman novac koji se odmah investira u dalje
poslove. Naravno, svaki pojedini član „sindikata“ ima garanciju da će
mu, ustreba li kakva pomoć, organizacija stati iza leđa. Tako su
istočnoevropske mafije na najbolji način iskoristile strah zapadnih
partnera da ulažu u ovo područje. Ishitreno, i donekle prostačko,
rasuđivanje tvoraca zapadnoevropskog javnog mnjenja, koje je prostor
Istočne Evrope označilo gorim od svih geta i favela zapadne hemisfere,
nekom je ipak išlo u prilog. Organizovani kriminal ima dovoljno
početnog kapitala, od kojeg bi, sve je izvesnije, i same države želele da
imaju koristi. Utoliko je razumljiva izjava jednog od ruskih zvaničnika,
da u budućnosti, ako je potrebno, računaju i na mafiju.
Ovakve „inovacije“ još nisu uvedene na ovdašnjim prostorima. Zato
naši ljudi, čiji se imetak i iskustvo priznaju u svetu, i zaobilaze svoju
zemlju. Od Željka slušamo zanimljivu priču o braći Marković, poreklom
Budvanima. Posle dužeg boravka u Engleskoj uputili su se, kao veliki
ulagači i pokretači značajnih poslova, u Kijev. Poslovanje su započeli sa
nekadašnjim načelnikom KGB-a. Za kratko vreme ostvarili su ogromne
prihode i osvojili simpatije domaćina. „Oni sigurno mogu da pitaju“,
kaže Rutović, „pošto je Beograd. Toliko su jaki.“ Ukrajinska štampa
našla je povod da o petorici braće Marković piše na način kako bi samo
mogli da požele. Mada lično nema razloga za jadikovanje kako ovde
ništa ne može da se postigne, Rutović je vidno nezadovoljan situacijom:
– Kako to objasniti? Ja sam prvi automat u Rusiji postavio pre
godinu dana, njihova mafija mi obezbeđuje kockarnicu i do sada nijedna
plastična dirka na aparatima nije slomljena. Tamo se posao ozbiljno
shvata, a ovde se zbog ogovaranja ubijaju nedužni mladići. Da postoji
interes, ja bih to shvatio – ja sam prvi koji štiti svoje. Za svoj hleb se
borim i nema šanse da mi neko uzme parče ako mu ja ne dozvolim.
Meni nije potrebno ime, niko u mojoj blizini nema kompleks zbog toga
što ljudi ne drhte pri spomenu njegovog imena. Kad bi bilo drugačije, ja
bih ga prvi oterao. S druge strane, puno je sposobnih mladića u
Beogradu i šteta je što se ne bore za dobre poslove, za velike pare A
znam da to mogu. U principu, svako bi trebalo da na svojoj teritoriji
otvori što više lokala, pokrene razne poslove, da se udružujemo,
sarađujemo, pomažemo jedni drugima. Doduše, za to je potrebno
poverenje, a njega nema, jer je mnogima važnije šta je ko rekao. Da nije

153
tako, garantujem da bi bilo mirnije, bez ovoliko ubistava. Moje bogatstvo
je u tome što me niko ne gleda sa strahopoštovanjem Poslovi se mogu
praviti samo na korektan način. Ljudi oko mene poštuju svoj posao,
svakog čoveka s kojim se sretnu. Snagu i veštinu ne koriste da bi se
iživljavali na ulici. Vaspitao sam ih da svakome pomognu, priđu, da
uvek budu na strani slabijih. Ja se ne hranim strahom nemoćnih. Ali, ako
je neko od mojih prinuđen da odgovori na provokaciju, stvari se menjaju
– bolje da poraziš ti njega nego on tebe – kaže.
Nekoliko mladića je pokušalo da nam objasni razliku između svojih
i Rutovićevih pokretačkih motiva. Svoje često nalaženje u prilici da
odgovore na pucnjeve, ili prvi potegnu oroz, oni tumače „iskrenom
potrebom da baš tako rade“. Duboko veruju da drugačije ne bi mogli da
opstanu i funkcionišu, i nalaze malo razumevanja za krug ljudi kojima
pripada Željko, a kojima je biznis, a ne „akcija“, na prvom mestu. „Oni
ne razumeju nas, a ni mi se ne trudimo da shvatimo njih“
– veoma precizno zaključuje jedan od iskusnijih uličnih heroja. No, s
druge strane, isti sagovornik ubeđen je da u gradu kad-tad mora doći do
susreta i razgovora svih zaraćenih strana i neke vrste opšteg primirja:
„Možda ja to neću doživeti, ali će se sigurno desiti“. Žalosno je,
objašnjava dalje, što veliki broj ljudi za to neće ni da čuje, iako će morati
da na to pristanu u trenutku kad budu u slabijem položaju. Takvo
mišljenje, u najvećem delu, podudarno je sa Rutovićevim stavovima, ali
ni kod jednog sagovornika, pa ni kod Željka, nismo našli odgovor na
pitanja: u kom trenutku bi to trebalo da se dogodi i, možda pre toga, ko
bi takvu ulogu mogao i smeo da preuzme na sebe?
– Nekako je to ovde teško, jer smo mi takvi ljudi. Ja sam, iskreno,
prvi za to da se pojedinci od autoriteta dogovore o globalnim stvarima, a
da oni koji ne žele tako da se ponašaju, budu isključeni. Međutim, uvek
se čeka da za takav potez neko drugi poturi leđa. Ljudi računaju
– ako se poturi, pa se dogovor negativno okrene i sve propadne,
onda će svi pričati o tome, i krivicu svaliti na njega. Najteže je prvom. Ja
bih, ipak, bio srećan da tako bude, da se sklopi sporazum. Drugo rešenje
ne vidim. Ako neko zaista veruje da je sposoban da sam kontroliše čitav
grad, onda on nije normalan – ubeđen je Željko Rutović.
Zanimljivost vezana za momke koji odavno nemaju egzistencijalne
probleme, jeste ulaganje kapitala u sportske klubove i pojedince u
individualnim disciplinama. Pretežno je, bar u poslednje dve-tri godine,
reč o fudbalu, mada ponešto para ode i u kase rukometnih i odbojkaških
klubova. Tako se, naizgled, dogodio paradoks, da dečaci u kopačkama
nižerazrednih timova imaju veća primanja od prvoligaških kolega.

154
Dežurni dušebrižnici pohitali su sa rešenjem zagonetke – finansiranje
sportista predstavlja masku za pranje novca. Kada se naknadno
ispostavilo da računica u završnom bilansu ne daje pozitivnu sumu,
shvatilo se da sport, bar za sada, i u ovim uslovima, ostaje opšte mesto
za trošenje, nikako za sticanje novca. Naravno, aluzije na veze sporta i
kriminala imaju osnovu. Ali, sklone brzom zaboravljanju podsećamo da
su najcrnje radnje obavljane pod zvaničnim patronatom kojekakvih
sportskih organizacija, i da se iz „crnih fondova“ bez javnog znanja i
pristupa uzimalo i davalo prema nahođenju i simpatijama. A za ovo,
svakako, nema smisla krivce tražiti među današnjim ulagačima.
Uostalom, Željkova priča o davanju u sport, donekle otkriva pozadinu:
– To je samo hobi, nikakvog posla u tome nema. Uzeo sam nekoliko
momaka, a jednog, Jovu Pudara, superteškaša, posebno forsiram. Ne bih
želeo da se iživljavam na bilo kojem od tih ljudi, jer je njima najteže. U
fudbalu čovek možda može da se folira, a bokser kad izađe na ring
nespreman, može samo da dobije batine, da bude ponižen od protivnika.
Napravio sam neke kontakte sa sportistima iz Rusije. Gledaću da
dovedem njihove najbolje borce, da organizujemo dobre mečeve.
Stvarno radim iz ljubavi, jer tim ljudima treba pomoći. Jova ima 21.
godinu, došao je iz Bosne, prihvatio sam ga i on to poštuje. To su pravi
momci. Nije samo o sportistima reč. Evo ga Veljko Cerović, kažu da je
bio među najbogatijim Srbima u Sarajevu. Imao je diskoteku za 2.000
ljudi, počeo da pravi svoj tržni centar u Sarajevu, podiže kuće… Puno je
pomogao našim Srbima i ja to cenim. Izvukao je Karadžića kad je bilo
najteže. A u Beograd je stigao sa jednim izlupanim „jugom“ i srećan sam
što sam mogao da mu pomognem. Siguran sam da će za nekoliko
godina da povrati sve što je izgubio u Sarajevu E, to je ono što vredi, da
daš drugom kako bi i tebi sutra pomogli. Isto je i sa onim o čemu smo
pričali, sa mafijom u Rusiji. O tome se svašta piše. Otišao sam u Rusiju,
ja dao njima, oni meni. To je izvanredno tržište, ali niko nema smelosti
da ode i vidi kako to stvarno izgleda na licu mesta. U Beogradu me često
pitaju kako izlazim na kraj sa njihovom mafijom. Verovatno misle da
sam ja jači mafijaš od njih tamo. Glupost, ne mogu svakom to da
objašnjavam. A kada objasnim kako stvari stoje, ljudi promene mišljenje,
jer znaju da ne pričam prazne priče. Na Zapadu se plaše Rusije baš zbog
toga što još nije država sa jakim garancijama, ali ljudi koji su ih meni dali
održali su ih sto posto. Ispunili su sve što su obećali, a to je za biznis,
ipak, najvažnije.

155
156
157
 ZATVORSKE PRIČE

V
iđeniji momci mlađe generacije rado bi, s manje-više
opravdanim argumentima, sebi pripisali epitete kao što su
hrabrost, srčanost, odvažnost, čestitost… U godinama u
kojima jesu, ipak, teško shvataju da sve te osobine mogu da se pretvore
u neko čudno prokletstvo, da postanu zla kob onoga ko ih poseduje. U
poslu u kome su iznenađenja česta, a svaku pojedinost nemoguće u
tančine isplanirati, postoji jedan faktor važniji od svih ljudskih
karakteristika, često presudan – sreća. Ukoliko ona okrene leđa, sve
drugo pada u vodu. Životno iskustvo Ðure Radonjića Grofa bi za tu
tvrdnju moglo da bude pravi dokaz.
Njegov blizak prijatelj kaže:
– Grof je najveći maler koji čovek može da bude. Ležao je za sve što
je uradio, pa i za tuđe prekršaje koje su mu pripisali. Ja nikad nisam bio
u zatvoru, čupao sam se iz neviđenih čuda, jer mi je zvezda bila
naklonjena.
Ovo nije preterivanje: naš sagovornik je uspeo da utekne nemačkoj
policiji u trenutku kad je to izgledalo neostvarivo. Na simsu minhenske
dvospratnice nemoćno je očekivao da dođu po njega i stave mu lisice na
ruke. Kao na dlanu posmatrao je policajce koji su dotrčali ispred ulaza u
zgradu i zastali kraj slučajnog prolaznika. Nepunih pola minuta pre toga
i sam je protrčao kraj njega. Bio je uveren da je „došao kraj“, jer je čovek
tačno video mesto gde se sakrio… A onda se prosto ukočio od neverice –
nestrpljivoj policijskoj poteri prolaznik je rukom pokazao u suprotnom
smeru, gde su za tren oka i otrčali. I danas nema drugog objašnjenja sem
da je svom spasiocu, u trenutnom susretu u paničnom begu bio
simpatičan, te je odlučio da mu pomogne. To što mu se dogodilo naziva
ludom srećom, svestan da bez nje, ma koliko sposobnosti bile velike,
„nema ništa od posla“.
U svojoj petnaestoj godini Ðura Radonjić je, lepuškast i željan svega,
sa Kosova stigao u Beograd. Počeo je da se dokazuje u okolini železničke
stanice: „pobij se s jednim, pobij s drugim, stekneš afirmaciju, stalno
pristižu novi, hoće da zauzmu tvoje mesto, ti to braniš…“. Nadimak su

158
mu dali poznanici, zbog utiska koji je ostavljao na okolinu: kicoško
oblačenje, skupi provodi, lepe pratilje, odlučnost da sve to brani…
Grofov uzlet vremenski je trajao koliko i zadovoljstvo onim što mu je
Beograd pružio. Kad je prvi put zakoračio preko granice, nameran da
oseti užitke za koje je verovao da mu domovina nikad neće pružiti,
krenulo je loše. Umesto čari njemu nepoznatog i zanosnog sveta, o
kojima su tako lepo pričali mladići koji su sve češće odlazili u Zapadnu
Evropu, Ðura je upoznao nesreću dugogodišnjeg robijanja po zatvorima
Nemačke, Italije, Austrije i Holandije. Ukupno jedanaest i po godina.
Prvi susret sa tamošnjim pravilima predstavljao je iznenađenje:
– Čim su me strpali u zatvor raspitao sam se ko je tu najjači.
Pokazali su mi, a ja sam ga onda isprebijao. Mislio sam da, kao u našim
zatvorima, mora da se zna ko je ko, da mi slučajno neko ne bi pravio
neprilike. U startu sam se prešao – smestili su me u samicu, za kaznu što
sam bez razloga istukao čoveka.
Do prvih velikih para u Beogradu, Grof je došao zahvaljujući
prostitutkama, koje bi mu drugovi, kad bi bili uhapšeni, ostavljali „na
čuvanje“. U vreme kad je „brinuo“ o njima, prostitucija se odvijala
daleko od očiju javnosti, danas svikle na svakodnevna oglašavanja
„poslovne pratnje“.
– Čuvao sam ponekad – priča Grof – po sedam-osam, i do deset
devojaka. Zaista ne mogu da se setim koliko mi je para prošlo kroz ruke.
Na Starom sajmištu sam imao kućicu, unutra radni sto u kome sam
držao novac. Jednostavno sam otvarao fioku i uzimao koliko je moglo da
stane u džep. Jedno vreme sam imao devojku koja je radila u
„Metropolu“, sa odabranom klijentelom. Samo ona je za veče mogla da
zaradi pet, šest… osam stotina maraka. Ali je bila ljubomorna kao pas,
pa sam bio prinuđen da od nje krijem druge devojke. Ni njima nisam
smeo da kažem za ovu. Radila je fantastično. Čak i kad ne bi uhvatila
mušterije umela je da im izvuče lovu. Kaže im, recimo: „Prebiće me Grof
ako ne daš toliko“, i ovi joj daju pare, iako je nikad nisam udario. Teško
je bilo potrošiti toliko novca koliko sam zarađivao, ali sam ja pronalazio
način…
Ništa ga u Beogradu nije sputavalo. Na Zapad je „krenuo iz želje da
upozna život tamo“, nipošto zbog toga što mu je ovde nešto manjkalo.
Čak mu ni pokušaji SDB da ga zavrbuje, nisu previše smetali:
– Oni nikad ne rade ono što se priča po gradu – dobićeš to i to.
Postupak izgleda drugačije: recimo, kad je Miteran dolazio u Beograd,
plašili su se da Arapi svašta mogu da učine. Raspitivali su se u
podzemlju da li je neko čuo da Arapi nešto spremaju, pa su došli i kod

159
mene, jer sam preko prostitutki saznavao mnogo toga. Jedan od njih,
valjda neki važan, dao mi je posetnicu i broj telefona na koji u svakom
trenutku mogu da ga pozovem. Zadržao sam posetnicu i obećao da ću
mu javiti čim nešto saznam, ali mi, normalno, to nije padalo na pamet. E
sad, poznavao sam Arapina za kojeg su sumnjali da ima udela u
atentatu na turskog ambasadora. Imao sam ključ od njegovog stana,
držao sam tu neke stvari, pa sam i kad nije kod kuće odlazio. Jednom
prilikom me zaskoči policija, tvrdeći da sam došao da obijem „gajbu“.
Shvatim tada da su ga neprestano nadgledali. Da bih se iščupao,
zatražim od inspektora da okrenem telefon, ali mi on uzme cedulju od
onog debejca. Vratio se u sobu posle dva minuta. Vidim ga, skroz
pobeleo, i kaže mi: „Nisi normalan, ovaj broj telefona nemoj nikom da
daješ u ruke.“ Na tu foru sam zavlačio muriju još nekoliko meseci, dok
me nisu provalili.
Iako je znao da postoje momci koji su, zajedno sa Službom,
učestvovali u nekim ubistvima, prvenstveno u Nemačkoj, Grof nije imao
želju da se priključi odabranima Bio je, uglavnom, slobodan strelac,
nevoljan da prihvati pravila timskog rada. Teško mu je pao prvi duži
boravak u bečkom zatvoru, pogotovo što u to vreme ni nemački jezik
nije dobro znao. Od 20 meseci pritvora, koliko je trajala istraga, godinu
dana je proveo u samici.
– Velika je razlika – objašnjava Grof – između izolacije i samice. U
izolaciji dobijaš sve, u samici nema ničeg: nema cigareta, ne vidiš nikog,
donose ti hranu, sam si u šetnji…
Ipak, i u najgorim prilikama, uspevao je da poboljša uslove
zatočeništva:
– U Austriji sam, recimo, do cigareta dolazio tako što su ih oni, pre
mene u šetnji, sakrivali, pa sam ih ja kupio. Ali, u Holandiji je bilo
problema. Tamo sam ležao zajedno sa Ugarom. Nisu me uopšte
zarezivali, pa sam posle deset uveče udarao svom snagom u vrata.
Nisam nikom dao da spava dok mi ne daju cigarete. Udarao je i Ugar,
mada on nije pušio, ali se solidarisao. Međutim, ne reaguju. Posle nekog
vremena pojedini čuvari su omekšali, ali se pojavio neki džukac… mogu
da lupam, radim šta hoću, ne da cigarete. Setim se ja da Holanđani
strašno mrze Nemce, da nemački niko ne govori, iako ga svi znaju. I
Ugar mu jedno veče vikne da je gori od njegovog brata Hitlera. Ovoga to
neviđeno pogodi. Ode i vrati se sa „havanom“, kafom i paklicom svojih
cigareta. Dao nam je to i ljutito rekao: „Nisam Hitler.“
Verovatno jedina tragično neuspela zatvorska šala koje se seća,
dogodila se s mladićem kojeg su privremeno ubacili u ćeliju sa

160
zemljacima – „veteranima“. Uhapsili su ga na austrijskoj granici s dva-tri
grama marihuane u džepu. Sunarodnici su ga potom, iz čiste dosade,
uveravali kako mu za tako „neviđenu ludost“ ne gine nekoliko godina
najteže robije, mada su znali da će ga zbog banalnosti prekršaja odmah
sutradan pustiti. Ujutru su preplašenog momka pronašli obešenog.
Učinio je to u očajanju i strahu od „dugogodišnjeg zatvora“.
Mada nije razlog zbog kog bi Ðura Radonjić trebalo da bude
zadovoljan, vredi istaći da je on jedini Jugosloven koji u nemačkim
zatvorima nije dobio ni dan skraćenja kazne. Ponašanje u tamošnjim
kazamatima i te kako ima uticaja na smanjivanje zatvorskog boravka, ali
Grofa nijednog trenutka nije odlikovalo primerno ophođenje prema
okolini:
– Ja sam jedini stranac, ne samo Jugosloven, u čitavoj Nemačkoj koji
nije dobio trećinu zatvora (skraćenja – prim. aut.). Čak je i Giška to
dobio, a pisali su o njemu kao o glavnom čoveku jugo-mafije. Ugar je
dobio skoro polovinu. Meni nisu dali ni dana. Valjda zbog toga kažu da
sam malerozan. A bilo je ljudi koji su pravili veće probleme od mene, pa
su dobijali trećinu.
Svoje „samačke“ dane Grof je provodio po tačno utvrđenom
redosledu: treniranje, čitanje, slušanje muzike, spavanje. Sem jednosatne
šetnje sve drugo vreme provodio je u ćeliji:
– Mora čovek nekako da organizuje vreme. Noću sam slušao radio,
ustajao oko 12 za ručak, zavisno od raspoloženja trenirao i čitao. Obično
jednom dnevno hvata kriza, ludilo, kako ga zovemo, kad se skupi sav
bes. Posle prođe.
Za razliku od mnogih kojima je padalo na pamet da prekrate muke,
on se time nije opterećivao. „Jesam se sekao, ali to dođe u naletima“.
Imao je dovoljno snage da, u trenucima kad nije bio u samici, razmišlja o
bekstvu. I u „Traunštajnu“ u Nemačkoj je oprobao sreću:
– U ćeliji nas je bilo šestorica, sve Jugosloveni. Od svih, ja osuđen na
najdužu kaznu, zatim Lolo iz Podgorice, ostalima se imena ne sećam, i
jedan Makedonac kome je ostalo samo 15 dana do izlaska. Dogovorimo
se da bežimo. Naš Švaba, kome smo davali novac, nabavi nam sav alat
za beg. Prozor je imao duple rešetke i znao sam da su one druge nekako
obezbeđene, ali sam odlučio da probamo – ne košta mnogo. Do četiri
ujutru sve završimo, pa i te druge rešetke, niko ne spava, svi čekamo
muriju da dođe ujutru. Donesoše nam doručak i ja vidim da je jedan
provalio šta smo uradili, ali ne sme odmah da reaguje. Kad, posle pet
minuta opšta frka, dolazi i upravnik zatvora. Na brzinu se dogovorimo
kako da se čupamo. Kažem upravniku da ćemo, ako pokušaju da nas

161
razdvoje, iseći i stražare i sebe. Pa on kako hoće A kažem Makedoncu da
delo uzme na sebe, jer tu ima caka: kod njih u zakonu postoji član koji se
odnosi na pobunu. Ako više zatvorenika pokuša bekstvo, onda može da
im se sudi. A ako neko to radi sam, ne mogu mu ništa. Šta će
Makedonac, nego prihvati. I svi se iščupamo. Makedonac preostalih 15
dana provede u samici i ode Svima je bila frka zbog mogućeg slanja u
„Štraubing“, odakle onda više nema šanse za bežanje.

Posle neuspešnog bega Grofa su ipak prebacili u drugi zatvor. Na

njegovu nevericu, tamo nije bilo Jugoslovena, „nemaš sa kim domaću
reč da prozboriš“, kako kaže. Samo na trenutak sreća mu se nasmešila,
jer je uspeo da pronađe jednog Hrvata. Međutim, počeo je rat i
prijateljstvo nije potrajalo:
– Provalim ja da je Hrvat počeo da se izdvaja Mene su žandari
stalno davili pitanjima oko rata, jer su znali samo za Tita i Jugoslaviju.
Pojma nisu imali šta je Hrvatska a šta Slovenija. I ispriča taj Hrvat nešto
Švabi stražaru, ovaj mi to prenese. Dohvatim ga, pitam ga šta je lajao, on
počne da laže, da se pravda, pa mu prilepim šamarčinu. Nisam video da
je tu pub. Pođe pub na mene, ja na njega, on pobegne i napiše prijavu.
Tužio me i Hrvat, pa sam opet opalio deset dana samice.

162
 Među mnogim pismima koje je dobijao za vreme robijanja, posebno
mesto zauzimaju Giškina. Prijateljevali su još od dečačkih dana, pa je
Giškin patriotski zanos zarazio i Grofa: ’
– Zatvor mi je spasao život. Jer, da nisam bio u njemu, sigurno bih
sa Giškom otišao na front, a verujem da mi se tamo ništa lepo ne bi
dogodilo.
Razmišljajući o tome šta je od kriminala ostalo u današnjem
Beogradu, gotovo setno zaključuje.
– Nema više ljudi formata Ljube, Giške ili Ranka, koji bi mogli da
zavedu red u gradu, izmire sukobljene strane. Zato je ovoliko divljanja.
Toga je, doduše, bilo i ranije, ali u manjoj meri. Uvek naiđeš na jačeg, pa
ako ne možeš drugačije, vratiš mu s leđa. Ali ne kao danas. Nije bilo
prepucavanja preko novina, to im je samo da izginu bez veze, a mogu
svi da žive. Da podele grad kako hoće i svi da imaju novca. Verovatno
su mladi pa to ne shvataju, a razumeće ako dožive.
Razočarenje u momke koji su sada na glasu, za Grofa je usledilo kad
je sa nekima od njih krenuo u jedan posao. Nameračili su da akciju
odrade na prilično prometnom mestu, ali su mu trojica saboraca, svi
odreda sa zatvorskim iskustvom, u poslednjem momentu okrenuli leđa.
Valjda iz inata, sam je učinio ono za šta trojica mnogo poznatijih nisu
imali smelosti.
– Zatvor omekša ljude – zaključuje – i nikom se tamo ne vraća. Oni
što pričaju suprotno lažu, a ja sam to video svojim očima. Pomoglo mi je
da ih bolje upoznam.
I pored toga što je dobar deo „radnog veka“ proveo u zatvorima,
upoznao je prilike u takozvanom jugo-podzemlju Zapadne Evrope:
– Bili smo dosta jaki, sad to ne izgleda nikako. Držali smo sve u
Nemačkoj, ali su to preuzeli Šiptari i Hrvati. Od kada je Ljuba poginuo,
počelo je loše. To je bilo presudno. Još tu i tamo ima nekog, recimo,
jedan Crnogorac u Štutgartu… A stvarno smo bili moćni. Sad, io zavisi
od čoveka do čoveka i od ekipe do ekipe. Ne možemo da poredimo
Duju, Meta, Jogija… sa nekom ekipom koja je otišla da šanira, krade
garderobu. Duja je bio ime u Amsterdamu, da ne pričamo šta su bili
Ljuba i Ćenta za Nemačku. Giška takođe, mada je on u Nemačkoj
proveo malo vremena.
Jedan od presudnih razloga zbog kojih je jugoslovensko podzemlje
izgubilo na jačini, Ðura nalazi u spoju za koji je naknadno shvatio da ne
valja – u vezivanju kriminalaca sa običnim svetom, koji je nemaština
oterala na rad u strane fabrike:
– Naši ljudi se tamo stravično rednjare (cinkare – prim. aut.) jer

163
strahuju za papire, koji su im najvažniji. Naši koji tamo rade pošteno
imaju papire za ograničen ili neograničen boravak. Nikom nije do toga
da ostane bez njih. A opet, kad momci odavde odu tamo, informacije o
tome gde ima love, zlata, dobrih kombinacija, mogu da im daju samo
zemljaci koji tamo žive. Kad policija provali da je podatke lopovima dao
neko od običnog sveta, onda ga pritisnu, zaprete oduzimanjem prava na
boravak i šupiranjem iz Švabije ukoliko ne kaže ko je uradio krađu..
Nema više rednjarenja među našima nego u Austriji. Kriminalci su se
pokazali i dobro i loše. Ovi drugi su većinom ljudi sišli s brda. Oni sve
otkucavaju da ne bi izgubili egzistenciju. To sam ja kasno shvatio. To je
moja greška što sam opalio desetak godina zatvora u Austriji i
Nemačkoj.
Puno toga na šta je nailazio, zbunjivalo ga je. „Italijani su“, kaže,
„jaki u Italiji. U Nemačkoj i Austriji drže picerije. Ćim dođe kod
Germana više nije Žabar, već počinje da razmišlja kao Nemac.“ U
zatvorima je sretao kriminalce za koje se znalo da su evropskog formata,
ali nije video da u robijaškim uslovima uspevaju da vode poslove van
zidina, kako se inače priča: „Nemoguće je voditi posao uspešno, kao kad
si na slobodi“.
Snalazio se dobro, i u jednom zatvoru je pokrenuo malu
manufakturu za proizvodnju rakije:
– Bilo je to u Kajshajmu, u Nemačkoj. Slučajno sam saznao da se
ispod naše ćelije nalazi veliki prostor kroz koji prolaze cevi za grejanje.
Izrezali smo pod tako da se u otvor mogla spustiti naprava za pečenje
rakije. Kad bismo obavili posao, rupu na podu smo dobro prikrivali.
Seća se da je u početku imao čak i originalni kondenzator, ali su mu
ga stražari pronašli i oduzeli. Napravu za hlađenje morao je da
improvizuje. Takođe, gumeno crevo pomoću kojeg je napravio nekoliko
pokušaja, pokazalo se neupotrebljivo. Doduše, od „rakije“ se moglo
napiti, ali bi sledećeg jutra glavobolja bila nepodnošljiva.
– Imao sam kanister od dvadeset litara – nastavlja priču – koji sam
zagrevao pomoću dve žice na čijim krajevima su bili žileti. Rakiju smo
pravili od voća, parfema, kikirikija… svega što je moglo da se upotrebi.
Litar takvog napitka prodavao sam za sto maraka, što je bilo prilično
skupo, ako se zna da je zatvorenička plata mesečno iznosila dvesta
maraka. Ponekad sam rakiju menjao i za boksove cigareta. U zatvoru je
moglo sve da se kupi: viski, hašiš, heroin, kokain… Samo, cene su, u
skladu sa rizikom koji je nosilo krijumčarenje, bile astronomske. Recimo,
gram heroina koštao je hiljadu maraka, deset puta više nego na ulici.
Međutim, nikad nisam trgovao teškim drogama, jer su se, u slučaju da

164
vas otkrije straža, određivale teške kazne.
Kažnjavan je „suvom sobom“, samicom sa podnim grejanjem, gde
je, kako kaže, „i beton topao, ne možeš da spavaš, da poludiš“. I skoro
redovno je upadao u neprilike. Kad je opet dospeo u zatvor gde nije bilo
naših ljudi, uspevao je da samoću nadoknadi čitanjem naših novina. Sve
dok mu jedan Nemac, autoritet među „domaćim“ zatvorenicima, novine
nije bacio preko zida „Tukao sam ga kao konja“, kaže Ðura, „a ostali su
stajali i gledali. Ni to mi nije bilo jasno.“
O svojim zatvorskim danima, kaže još:
– U tamošnjim zatvorima proveo sam godine, a upoznao sam samo
jednog Nemca da vredi, nekog Ričija, bio je dobar s Giškom. Ostali su
sačuvaj bože. Ako padne za jednu pljačku, daće mu papir i olovku i on
će napisati sve što zna. To je za njih sasvim normalno, tako su vaspitani.
Niko ga tamo ne tuče. Ovde u SUP-u kriminalce tri dana lome, pa ako ne
mogu da izdrže batine, oni povuku izjavu na sudu. U Nemačkoj ih niko
ne dira, a oni opet sve pevaju. U početku sam se u tome teško snalazio.
Padne Švaba prvi put, tačno se sećam da se zvao Hari. Stalno mu drhti
ruka. Padne kod mene u ćeliju i kaže mi: „Prepoznala me neka žena“.
Pitam ga kako kad je imao masku, a on odgovori – po tome što mu drhti
ruka. Mučenik je, u stvari, pošten čovek, ali je izgubio silne pare na
kocki, pretili mu da će ga ubiti, pa je bio primoran da pljačka kako bi
vratio lovu. Kažem mu – ne priznaj, budalo, nemaju nikakav dokaz na
sudu. I on mi obeća da neće priznati. Vrati se sa suđenja, sve rekao. I
više nego što su tražili. Kaže mi – za ovu jednu pljačku, ako bi mu nekad
dokazali, dobio bi šest-sedam godina, a on je rekao za sve koje je imao,
pa će ukupno dobiti devet. To je njihova računica, jer su u stalnom
strahu da će im delo kad-tad biti dokazano…
Grof često ponavlja da čovek posle tri godine zatvora nije isti. „To je
i nauka dokazala.“ Ipak, nakon više od jedanaest godina tamnovanja,
deluje sasvim smireno. Jedino ga je kosa napustila pre vremena. „I pored
svega što je bilo, mogu mimo da se pogledam u ogledalo. Niko zbog
mene nije stradao, iako sam ja ležao i za druge.“ Nemoguće je, naravno,
prepričati kodeks čoveka koji u nemačkim i austrijskim zatvorima, za
razliku od svih stranaca koji su tamo dopali, nije dobio ni jedan jedini
dan skraćenja kazne. Danas je oženjen, ima ćerkicu i relativno unosne
privatne poslove. Učio je, dodaje, na svojim greškama. I zaključuje:
– Ipak je ovako bolje. Da sam sve to znao, verovatno bih radio
drugačije.

165
166
 SLOBODNA PROFESIJA

P
oslednjih dvadesetak godina Voždovac važi za kraj u čijem
su okrilju odrasli prestupnici velikog formata. Poetici skloni
novinari tumače to posebnom atmosferom nekadašnjih
udžerica gde se, kažu sa simpatijama, sve i o svakome znalo, ali nikom
nije zlo mislilo, i gde je mladež odgajana na robinhudovski, po
današnjim merilima – reklo bi se – opozicioni, način. Ispunjeni žudnjom
za nedostižnim, mladići iz tog kraja spojem jake volje i pesnica, što je
podrazumevalo česte sukobe sa zakonom, tražili su svoj put, odnosno
prečicu, do uspeha. Mnogi nisu stigli kuda su se uputili, ili, ako jesu,
tamo su ostajali prekratko da bi u postignutom uživali.
Na neki neobjašnjiv način Voždovac je do danas ostao primamljiv
regrutni centar za mladiće s nedostatkom strpljenja, spremne da
reskiraju gotovo sve, kako bi živeli po svom izboru i zamisli. Oni sami
ne vide zašto bi im drugi zamerali na opredeljenju koje s ponosom ističu,
tumačeći primedbe na svoj račun kao odraz tuđe slabosti, zavisti i
nedostatka odvažnosti.
Novija istorija Voždovca, kad je o čvrstim momcima reč,
nerazdvojno je vezana za Gišku. Usmeno predanje, u vreme dok je
„gazdovao“ Beogradom, kaže da se svakog jutra u njegovoj ulici
formirala duga kolona automobila, u kojima su momci iz svih delova
grada strpljivo čekali na „podnošenje jutarnjeg raporta“ o događajima
od prethodne noći. Međutim, otkako je prvo njega, zatim i one koji su ga
sledili, inficirao patriotski zanos, Voždovčanima su se ređale nevolje.
Jedan za drugim, u nepune četiri godine, stradali su Žabac, Beli, Giška,
Knele… a pred kraj ‘94. i Goran Vuković. Stekao se utisak da
voždovačkoj ekipi, kako sebe nazivaju, trudeći se da žive i rade kao tim,
malo šta polazi za rukom.
Mija Baškalović, koji je u kvartetu sa Žućom, Žapcem i Kneletom,
činio prve „izlete“ po gradu, seća se da je Giška u rekordnom roku
saznavao za njihove „nesporazume“. Trudio se da im prenese bar deo
ličnog iskustva, ali su njegove savete slušali u zavisnosti od toga koliko
su uspevali da se obuzdaju. Istovremeno, Giška im je predstavljao

167
zaleđinu kakvu su samo mogli da požele.

Po Mijinim rečima, od vršnjaka s kojima je počinjao, desetak više

nije među živima. Većina ih je poginula u obračunima s protivničkim
taborima. Ipak, misli da su Voždovčani preboleli nedaće kojih se drugi
još nisu oslobodili:
– U našem kraju jedino je Giška bio s Voždovca, a većina drugih iz
Braće Jerković, koji je poslednjih godina Voždovcu povratio ugled. Giška
je dugo bio u zatvoru, momci s Voždovca su upali u neke probleme,
počelo je drogiranje. Onda smo mi iz Braće Jerković preuzeli glavnu
ulogu, krenuli po gradu i povratili ono što nam je pripadalo. Droge je
svuda po Beogradu, imali smo i mi drugare koji su s tim započeli, ali
više nisu s nama. Jednostavno, nemamo poverenja u takve ljude. Ove
podlosti po gradu se dešavaju jer mnogi nisu bili u vezi sa starijima od
kojih bi nešto videli i naučili. Trebalo je da na Voždovcu prođu tu obuku
i budu časni, da ne pucaju na žene. Nema više tog viteštva, takvo je
vreme – konstatuje Mija.
Oni koji ih pominju po dobru, kažu da su jaka ekipa, da
„nadgledaju“ ne samo svoj atar, nego i sam centar Beograda. Tu se,
uostalom, najčešće mogu videti. Iskazujući uticaj u procentima, njihov
prijatelj iz Novog Beograda kaže da Voždovčani kontrolišu 70 odsto
beogradskog podzemlja. Drugi, pak, to smatraju preterivanjem.
Mada se kao ekipa mogu sresti u gotovo svim delovima grada,
veliki je broj onih koji od tih susreta zaziru. Zoran Dimitrov Žuća kaže
da nije baš tačno da su sa mnogima u zavadi: „Tačnije bi bilo reći da u

168
svakom delu grada imamo puno prijatelja, što je lako proveriti“. Na
primedbu da je gužva s Voždovčanima u beogradskom podzemlju
započela po povratku Gorana Vukovića iz nemačkog zatvora, odgovara:
– Mi smo u ratu s pojedinim gradskim ekipama bili i pre nego što je
Goran došao iz Nemačke. On je, faktički, u svađu ušao zbog nas, a ne mi
zbog njega. To što se povlačilo po novinama je glupost. Kad je stigao, 91.
godine, on nas je samo podržao i stao na našu stranu. O njemu najgore
govore oni koji su Ljubu Zemunca viđali samo na slikama, kao što sam
ga i ja viđao. A to rade da bi se dodvorili nekim starijim mangupima.
Ljubini drugovi su imali pravo na ljutnju, niko drugi sem njih. Sada
nema ni jednog ni drugog, glupo je o tome govoriti.

Pojam „pravi kriminalac“, na osnovu događanja tokom protekle tri-

četiri godine, Voždovčani jasno definišu: da imaš „nešto iza sebe“, neki
„dobro urađen posao“ u inostranstvu, dobru pljačku, neko
„upucavanje“, da nisi cinkaroš, da si karakter… Kažu da je njihov deo
grada u tome oduvek prednjačio, da se tamo niko nije ogrebao o tuđi
učinak, što je u Beogradu inače česta pojava.
Tokom više susreta s mladićima iz ove ekipe moglo se zaključiti da
slobodno govore o svemu, ne ustežući se da pomenu i detalje koji bi im
mogli doneti nevolje. Njihova razgovorljivost nekima nije po ukusu, ali
tome ne pridaju važnost. Svesni su, kako objašnjava Mija, situacije u
kojoj se nalaze:
– Nas politika ne interesuje – iz prostog razloga, koji drugi sebi neće
da priznaju – u svakom sistemu mi ćemo biti „otpad društva“. Tako je to

169
čim imaš karton u policiji. I ako dođe nova vlast, i ako ostane ova, mi
smo etiketiranu i kao kriminalci i tako ostaje. Sad, možemo mi to i da ne
budemo, ali ko nas pita. Ne mislimo: ‘ajde, doći će ovi drugi na vlast, pa
će oni da nas vole. Oni nas isto neće voleti, kao ni ovi. Uvek će biti borbe
protiv kriminala i to je normalno. Ali mi nismo protiv države, nismo ni
protiv zakona, samo volimo da što pre dođemo do para, a da ne idemo u
rudnik. Slobodna profesija, posao bez obaveza.
Većinu vremena provode zajedno, obilazeći kafiće i restorane,
premeštajući se s jednog na drugo mesto, obavljajući, obavezno po strani
i u pola glasa, poneki poverljiv razgovor. Ni slučajno da im se omakne
sitnica o konkretnom poslu. Ili „kombinaciji“, kako vole da kažu. I pored
toga upadljiva je predusretljivost spram novinara u koje imaju
poverenja, ne ustežući se da prozovu i one koji im nisu po ukusu.
Ponekad je teško odgonetnuti razgovaraju li ozbiljno, ili je to tek način
da se zabave.
O suprotstavljenim ekipama govore s nipodaštavanjem, pominjući
ih poimence uz najraznovrsnije opaske i primedbe. Kad osete potrebu da
se dokažu, spremni su da to učine odmah, ma koliko druge i sebe doveli
u neprijatnu situaciju. Kažu da s vremena na vreme rizik i zadovoljstvo
dolaze ispred interesa. „Svesno smo u tome“, objašnjava Milan Janković
Guta. „Opasnost nam je stalno nad glavom. Vremenom to postane
navika, oguglaš, onda ide samo od sebe. Nekad je bolje, nekad gore.
Nije, naravno, svejedno, ali kad si već u tome, onda se odlučiš“.
Mija se ne usteže da prizna ono o čemu većina mladića nerado
razmišlja:
– Roditelji uvek misle da njihova deca nisu uradila ono što u stvari
jesu. To pogotovo ovi mlađi znaju. Ruku na srce, ovako uzbudljiv život
svako osuđuje, a roditelji veruju da je njihovu decu „na to nagovorilo
loše društvo“. Neki su pokušavali da krenu s nama, pa odustali, shvatili
su da nisu za to. Normalno, niko im ne zamera što su se povukli.
Ozbiljniji deo takvog života predstavlja podela rizika i dobiti. I za
ove mladiće važi pravilo da je neukusno pitati s koliko novca raspolažu,
mada su njihovi simboli sasvim rečiti – svako vozi dobar automobil, nosi
„malo žutog“, oblači stvari s originalnom etiketom… Ponosni su na to
što u svom okruženju nemaju ni „vojnika“ ni „oficira“, ustrojstvo kakvo
je moguće sresti na nekim drugim mestima u gradu. „Kod nas u društvu
svako ima novac, ima za pristojan život, za izlazak i provod. Mi smo
jednostavno drugovi, bez obzira da li je nekom 15, a drugom 30 godina.
Niko ne može drugom da kaže: idi i završi ono, a ja ću ovo. Kad je frka,
ide se zajedno“, objašnjava Mija. Žuća dodaje:

170
 – A šta se po gradu radi? Trista ekipa je bilo i stalno se stvaraju kao
neke nove. Naravno, ima onih koje poštujemo i s kojima smo dobri. Kod
nas je već deset godina isto društvo, niko se nije posvađao, nego nam
stalno prilaze novi. Po nekim društvima, kao imaju hijerarhiju, vojnike i
šefove. A vođe su im toliko hrabre da ne smeju ništa da urade, već traže
klince koji hoće da se dokažu.
Bojan Banović, iako mu je tek 19 godina, već neko vreme je
nerazdvojan sa ovom družinom. Uveren je da odnos naredbodavaca i
izvršilaca zapravo pokazuje kakve su relacije u pitanju:
– Vidite i sami koliko se većina tih mangupa po Beogradu
međusobno poštuje, kad se dele na bednike i one koji će im udeliti
povremeno po neku paru. U stvari, samo „gazda“ ima novac. Na račun
klinaca sebi pravi pare, a ovi mučenici nemaju ni dinara. Misle kako će
jednog dana biti i za njih, a dobro znam da nikad neće dobiti ništa.
Otprilike takve relacije trebalo bi da predstavljaju bar deo
„preporuka“ koje ih, po njihovoj proceni, izdvajaju od nekih
beogradskih gangova. Gotovo u isti glas govore o iskustvima koja su im
pomogla da se međusobno namire, a da pri tom niko ne ostane zakinut,
bez obzira na to koliko njih deli novac. U nekim gradskim
prepričavanjima protivnici tvrde da ova skupina ume da zaradi, i to
prvenstveno prodajući drogu. „Čuo sam da to, mislim droga, postoji,
ali…“, neuverljivo objašnjava Žuća svoju neupućenost: „Bez šale, to
nema veze, pričaju zlikovci“.
Na još češću optužbu, da u Beogradu slove za „reketaše“, Guta, sem
uveravanja da nijedan vlasnik lokala u gradu ne može reći da su mu
dužni pare, izvodi i logičnu računicu:
– Koga da reketiram ako mesečno zarađuje hiljadu-dve maraka? I u
policiji mogu da provere da niko od nas nije prijavljivan za „reket“.
Zaštitu pružamo prijateljima, vlasnicima lokala, da ih neka ekipa sa
strane ne bi maltretirala. To je čisto prijateljstvo, nema protivusluge.
Stalno obrćemo pare, troši se, a mislim da među nama još niko ne
ostavlja sa strane. Sad, za advokata uvek moraš da imaš, da misliš na
nešto nepredviđeno. Uvek moraš da razmišljaš korak unapred.
Mija je, kad je reč o novcu, sasvim konkretan:
– Ja na benzin nedeljno potrošim koliko prosečan kafić donese za
mesec dana. I šta bih onda od njih mogao da uzmem? Treba mi dosta
para za život. Izračunajte – svaki dan benzin, odlasci po kafićima, na
ručak i večeru u restoran… sve to košta. Niko od nas dnevno ne potroši
manje od 200 maraka. Mi smo najbolji potrošači u gradu, samo to ljudi,
osim onih kod kojih odlazimo, još ne shvataju. Pare su samo sredstvo da

171
se bolje živi.
Po uzoru na svoje nešto iskusnije prijatelje, Bojan s protivnicima
otvoreno ulazi u sukob. Žuća za njega kaže da sa osmehom odlazi i u
opasne okršaje, a čaršija priča da za svoje godine prečesto poteže pištolj.
O njemu se nešto više čulo onog trenutka kad je, po sopstvenom
priznanju, ranio poznatog beogradskog momka, Kristijana Golubovića.
Čak i to prepričava kao nebitnu epizodu, ne pridajući značaj svemu što
se dogodilo:
– Sukob s njim je nastao najviše zbog mojih drugova, a onda i zbog
njegovog ophođenja, jer voli da ponižava momke u svojoj okolini. Ipak,
nismo se dirali, dolazio je na mesta gde smo se i mi okupljali. Tako je
bilo dok se nismo posvađali, a onda smo se jednog jutra sreli na
Karaburmi, i bilo je neminovno to što se desilo.
U leto ‘94. godine Bojan Banović i sam biva ranjen. Pred ulazom u
zgradu u kojoj stanuje čekali su ga u zasedi, otvorivši paljbu iz
„kalašnjikova“. Metak ga je pogodio u ruku, zbog čega je imao
komplikovanu operaciju i bio prinuđen da čitavo leto nosi teški fiksator
za bolje zarastanje kosti. Odavao je utisak čoveka koji se zaista ne trudi
da glumi napregnutost: „Sitnica, proći će, idemo dalje.“
Zbog toga što rade, a pojedinci misle i zbog onoga što otvoreno
pričaju novinarima, Voždovčani su već godinama u raskoraku s
policijom. S jedne strane to smatraju dokazom svoje čestitosti, jer policija
takvim postupcima, kažu, otvoreno tipuje na to ko im smeta, a ko je s
njima u dosluhu. Opet, nije im svejedno što su neprestano „na tapetu“.
O cinkarenju, doušništvu, saradnji sa organima reda nemaju nijednu
lepu reč, tvrdeći da čitav Beograd poodavno zna kome policija „drži
leđa“. Po njihovim kriterijumima to je neoprostivo, u krajnjoj liniji
poražavajuće za mangupe „koji su bez toga niko i ništa“. Žuća i za to
ima „pravu“ meru vrednosti: „Ovako su tek totalne nule“.
Sredinom novembra prošle godine Voždovčani su kolektivno
pohapšeni. Policija je upala u njihovo omiljeno sastajalište na Senjaku,
pronašavši u kafiću četiri pištolja, ali su momci uporno negirali da je
oružje njihovo vlasništvo. Kako su naknadno objasnili novinarima, u
policijskoj stanici su imali različit tretman. Oni stariji zadržani su nešto
kraće uz, ističu, korektan odnos, dok su Vladan Kontić i Srđan
Kačavenda, obojica dvadesetogodišnjaci, doživeli pravu torturu.
Kačavendin opis događaja zvuči gotovo neverovatno:
– Inspektor je počeo da me bije po glavi i telu, a kad nije mogao da
me slomi krenuo je sa šamarima i pesnicama. Rekao je da je video moju
sliku na nekoj poternici u Mađarskoj i da navodno ja dovozim kola

172
odande. Kad nije mogao da mi na taj način izvuče priznanje o oružju,
vezao mi je jednu ruku za sef, a drugu za sto. Naredio je kolegi da vuče
sto i tako su mi rastezali ruke. Tako vezanog me je udarao u pleksus,
šutirao me… Onda mi je naredio da kleknem. Odbio sam. Smejao se:
„Šta je, ne da ti ponos“? Prišao mi je s leđa i oborio me sa četiri snažna
udarca u potiljak…
Valjda pod utiskom svežih sećanja, neposredno nakon puštanja iz
policije, prvi među Voždovčanima u to vreme, Goran Vuković, dao je
sledeću izjavu:
„Oni nas izazivaju, a svi mi molimo Boga da dođe još jedan 9. mart,
ne da se borimo politički, već da se bijemo s policijom, kao što je to onda
radio Giška“.
Nekoliko meseci kasnije, mladić iz ove družine naveo je ovu
rečenicu kao glavni razlog za Vukovićevu pogibiju:
„To što je rekao ubrzalo je realizaciju plana da mu dođu glave, jer je
već postajao opasan protivnik u svakom pogledu.“
U sećanjima ovih momaka, posebno mesto rezervisano je za
Kneleta, o kome su Mija i Žuća, udarni tandem voždovačke ekipe, u više
navrata govorili gotovo isto:
– Knele je u 21. godini dosegao vrh u kriminalu, respekt i poštovanje
čitavog grada. Bio je hrabar, srčan, dopadao se devojkama. Po
umrlicama se odmah videlo da je s razlogom postao najmlađa legenda
Beograda. O njemu se svašta pisalo i pričalo, ali većina toga nije bilo
tačno. Nije bio podmukao, poput onih što o sebi pričaju lovačke priče.
Knele nikad svog druga nije puštao da ide ispred njega, već je išao sam
da rešava probleme. Upucavao je ljude, ali je to bilo s razlogom.
Prozivaju ga zbog 9. marta i demonstracija na Terazijama. Pa, svi mladi s
Voždovca išli su na Trg Republike iz ljubavi prema Giški. Razbijanje
demonstracija na Terazijama je nešto drugo. Možda je i on nešto morao
da uradi, ali to uopšte nije važno.
Do smrti Gorana Vukovića, prvog među jednakima u ovom
društvu, Voždovčani su donekle drčno ispoljavali svoju spremnost da
svakom, ukoliko zaželi, izađu na megdan. Kad je u kasnim satima 12.
decembra ‘94. godine, iz šestog pokušaja, Vuković ubijen, jednom od
mladića koji su ubrzo stigli na mesto ubistva, oteo se uzdah: „Vidi šta
nam rade.“ To je trebalo da znači da u Beogradu, i to van sveta u kome
se kreću, postoji neko ko želi da im dođe glave. Pojedinci otvoreno upiru
prstom u policiju, mada s te strane nikad nije stigla reakcija na ovakve
prozivke.
Istovremeno, šuškalo se da će momci koje su Voždovčani

173
„zadužili“, osokoljeni Vukovićevom pogibijom, krenuti u namirivanje
računa. Tih dana su novinari skloni prognozama uveliko raspredali o
novom voždovačkom „bosu“, pominjući sasvim konkretna imena. Posle
neugodnih poseta njihovim redakcijama, odustali su od takve vrste
nagađanja. Uostalom, gotovo da nema mladića koji se neće nasmejati na
povremenu medijsku promociju beogradskih „kumova“ i „bosova“.

„Ko će biti ‘kum‘ u Beogradu? Pa zna se, onaj ko se izreklamira. Na

žalost, svaki ‘kum‘ opstane mesec ili dva, igra samo jednu polusezonu“,
primećuje Žuća. Mija naslućuje da bi kraj obračunima u glavnom gradu
mogao, ako to policija istinski želi, da dođe veoma brzo:
– Pucnjava po Beogradu će prestati kad policija počne da oduzima
nelegalno oružje po gradu i kad postanemo svi jednaki pred zakonom, a
ne da nas dele prema lojalnosti Ministarstvu unutrašnjih poslova. Mi
smo samo svoji, jer je kod nas najveći greh nekog ocinkariti, pa makar se
radilo i o ljudima s kojima smo u najgoroj zavadi.
O nekakvom drugom životu, možda podsvesno prisutnom u
razmišljanjima, Guta kaže:
– Vremenom će verovatno doći i porodica, žena i deca, pa moraš da
misliš i na druge. Da li će to nešto promeniti? Pa to je samo obaveza više,

174
u suštini to ne menja mnogo. U našem društvu ima nekoliko momaka sa
porodicom, ali smo i dalje zajedno. Bilo bi besmisleno da to nešto
promeni u našim odnosima i druženju. Prijateljstvo zbog toga ne sme da
trpi, to ostaje zauvek.
– Niko od nas – objašnjava Mija – ne razmišlja: skupiću milion
maraka, otići ću u „penziju“, obrezivaću voćke. Nikad se nisam pokajao
zbog ovakvog života, a koliko znam, nije ni neko od mojih drugova.
Možda to malo surovo zvuči, ali kad vodiš ovakav život uvek možeš da
očekuješ metak. Međutim, znam da kad odem iz Beograda, ovakvog
kakav upravo jeste, pa bilo to i na samo pet dana, jednostavno hoću da
umrem od dosade.
Bojan je još precizniji:
– Ne mogu danas da budem ovo, sutra nešto drugo. Odlučuješ se
samo jednom. Nema povlačenja.
Žuća to posmatra s vedrije strane, objašnjavajući, na svoj način, da
posao može biti pošten od početka do kraja, ili da opet može biti
napravljen, ali, zavisno od raspoloženja, s krajem kakav on poželi da
režira. Kao razlog za česte „nesporazume“ s policijom, upravo kad je o
legalnim poslovima reč, Žuća je prilikom poslednjeg zajedničkog susreta
s Goranom Vukovićem, naveo:
– Svaki otvoren kiosk ili radnja, prodavnica, bilo šta, jeste strašna
borba za dobijanje prostora i dozvole. Gorana su često pitali zašto on
pomaže bilo kome da do tih dozvola dođe. Zašto ne bi? Zar je
normalnije da momci upadaju u nevolje umesto da legalno krenu u
posao? Znamo svi šta je bolje, ali i šta ih muči kad nekom od nas treba
da izdaju dozvolu: problem je što kod nas ne mogu da se grebu.
Kad je o praštanju tuđih grešaka reč, a to je često na dnevnom redu,
nema previše kalkulacija – računi se moraju platiti. Mirenja nema, izričit
je Mija, sve dok se nesporazum ne reši na „zadovoljavajući“ način:
– Daleko od toga da nema praštanja. Postoje ljudi s kojima smo se
izmirili, ali su to dobri momci, pravi kriminalci, karakterni ljudi
kojima možeš da veruješ. Normalno je da oni koji su nam se
zamerili moraju da plate. To nije nikakva tajna. Pa, kako bi to izgledalo
da nas neko kači, a onda kao nema veze – odoh ja, nikom ništa. Tako ne
može. Nek‘ misle na vreme, da ne bi bilo kasno kad shvate šta su uradili.

175
 U nedelju, 27. novembra 1994. godine, u obračunu na beogradskom
splavu „Lukas“ poginuo je devetnaestogodišnji Bojan Banović. Tom
prilikom teško je ranjen Miodrag Mija Baškalović.
Prema policijskom saopštenju, za Banovićevo ubistvo osumnjičen je
Goran Mrdeljić, koji je i sam ranjen. Beogradom kruže priče kako je na
dvojicu Voždovčana, za koje se priča da su inicirali sukob, u prepunom
restoranu, pucano sa više strana. Mrdeljić je prebačen u Urgentni centar,
odakle je posle nepuna dva dana, i pored policijskog obezbeđenja,
nestao na spektakularan način. Kasnije je saopšteno, pa demantovano,
da su ga prijatelji sklonili na sigurno mesto, negde na jugu Srbije.

176
177
178
 NA IVICI

U
izjavama za novine, nekolicina mladića sa Zvezdare sebe je
brzopleto nazvala „predsednicima opštine“ i „kraljevima“,
aludirajući na svoj uticaj u beogradskom podzemlju.
Nesrećan izbor trenutka i, izgleda, pogrešno uverenje, skupo je platio
Dejan Marjanović Šaban, kojem je neočekivano, kako to biva, hicima iz
pištolja presudio maloletnik iz njegovog najužeg kruga prijatelja i
„saradnika“. Najavljivanje krvavih obračuna, preko novina voljnih da
tome ustupe prostor, pokazalo se kobnim po momke koji su ih
prognozirali.
Promućurniji su se, posle bukačkih i razmetljivih izjava, bar
privremeno povukli u medijsku senku. Njihovi ogorčeni protivnici
ubeđeni su da iz nje nikad više neće ni izaći, kamoli „napredovati u
poslu“ i uvećati reputaciju. I pored svega, neki nisu odustali od olako
datih „garancija“ da će gradom zagospodariti kada i kako budu hteli.
Primer ovih mladića najbolje ilustruje činjenicu da je nekoliko javno
izgovorenih opaski dovoljno da pokrene sukob koji je gotovo nemoguće
zaustaviti.
Bez obzira na pojedinačne verbalne istupe, Zvezdara poslednjih
godina slovi za jednu od mirnijih gradskih opština. Moglo bi se reći da
Beograđani iz ovog kraja žive gotovo bezbrižno, bez straha od večernjih
izlazaka. Većini mladića koji žive na Zvezdari, ili se tu sastaju, ni na kraj
pameti nije da učine nešto po čemu bi njihov kraj bio svrstan u zonu
crnih gradskih područja. Možda izgleda ironično proglašavati ih
povučenim i miroljubivim, ali se oni svojski trude da baš tako budu
prihvaćeni, da ostave utisak dobrih dečaka iz susedstva. „Običan svet se
sklanja sa mesta gde se okupljaju ljudi iz drugih ekipa, jer su preplašeni
od njih“, uverava Božidar Ristanović, jedan od mlađih iz ove ekipe sa
Zvezdare „Međutim, tu gde se mi nalazimo dolaze normalni ljudi,
navrate da popijemo kafu ili porazgovaramo.“
O odnosu prema drugim gradskim gangovima Boža neće da govori.
Ističe da ni sa kim nemaju nesporazuma, da svoj odnos sa ostalima
zasnivaju na ličnim prijateljstvima. „Nema povoda da s drugima

179
budemo loši“, kaže on, „osim što onima koji nam se mešaju u interes
damo po guzi. Ali nikog ne potcenjujemo i ne prozivamo. Krećemo se po
čitavom gradu, odlazimo gde i kad hoćemo. Neprijatelji su nam oni koji
to sami žele da budu.“

Svaki od ovih mladića imao je, donekle, zaseban put sticanja

životnog iskustva. Nenad Branković, ne samo po godinama stariji od
mnogih, na ratištu je od samog početka sukoba u bivšoj Jugoslaviji.
Kaže, nije mogao mimo da sedi u Beogradu dok Srbi u Hrvatskoj i Bosni
ginu. U svoje 33 godine uspeo je da utka i 11 godina boravka u zatvoru,
zbog, kako govore njegovi poznanici – stvari za koje danas ne bi dobio
ni jedanaest meseci. O nepisanom pravilu da u rat kao dobrovoljci prvi
odlaze momci van zakona, kaže:
– Nema drugog objašnjenja nego da oni imaju najviše hrabrosti.
Čista je laž da su išli zbog pljačke, bar ne većina. Opet, mnogi koji su
tamo odlazili ovde su gubili posao. Niko od nas nije ni mogao da ima
ratno iskustvo, ali se ubrzo ispostavilo da o ratu najmanje znaju oficiri
na koje smo nailazili. Kunem se da za više od tri godine rata nisam video
nijednog ubijenog civila, sem na našoj strani. Jer, kad u tebe puca čovek
u civilnom odelu, šta je on? Ja sam još za vreme rata u Hrvatskoj
proglašen nepoželjnom osobom. To me uopšte ne sekira. Međutim,
prema nama su se najgore ponele vlasti. Ako treba akcija, kada treba
pomoć dobrovoljaca, onda smo dobrodošli. Kad toga nema,

180
proglašavaju nas četničkom bandom. Protiv momka kojem u Šapcu sude
za ratne zločine, navodno zbog ubistva civila u Zvorniku, nema
nikakvih dokaza, nema svedoka To je politički proces. Mislim da bi
nešto slično mogli da urade i drugim dobrovoljcima, s namerom da se
tako operu i otarase takozvanih kriminalaca.

Povratak u Beograd za Nešu nije bio neobičan, premda postoji

uverenje da se ratnici teško prilagođavaju mirnodopskim uslovima
života. „Pričaju o vijetnamskom sindromu“, kaže, „ali to je čista glupost
Malo je labilnih ličnosti koje sada ne mogu da se prilagode. Rat nema
nikakve direktne veze sa ubistvima po Beogradu.“
Kao samouki stručnjak za eksploziv, procenio je da bomba,
podmetnuta u proleće ‘94. godine u kafić „As“, sadrži bar kilogram
razornog TNT-a. Kafić u ulici Albanske spomenice, vlasništvo Nešinog
dobrog prijatelja Zorana Manojlovića, apsolutnog prvaka Jugoslavije u
boksu, potpuno je uništen. Od siline eksplozije, srećom nedovoljno
stručno postavljenog eksploziva, stradali su i stanovi u istoj zgradi.
Motive za ovu bombašku akciju, jedan bivši debejac pronašao je u
nenamirenom dugu od hiljadu nemačkih maraka, ali je njegovo
„saznanje“ samo izazvalo podsmeh mladića sa Zvezdare.
Prema Nešinom mišljenju, stanje u gradu moglo bi da se objasni
onom – zavadi pa vladaj. Razloge nalazi u međusobnoj ljubomori kod
nekih ekipa, ali, verovatno, i u nečijem interesu. „Ima bacanja koski sa

181
strane“, kaže, „mnoge štiti policija, pa oni misle da nešto vrede, da mogu
da uđu u tuđe dvorište. Po pravilu je, međutim, najviše zavade zbog
priče, psovke, ogovaranja. U suštini su sve to kompleksi onih koji ništa
nisu uradili, a s tim ne mogu da se pomire.“
Svi se slažu u tome da organizovanog kriminala, onakvog kakav
postoji u svetu, u Beogradu nema. „Potkupljivanje postoji“, objašnjava
Neša, „ali to nije pravilo. I sudstvo i policija imaju male plate. Nije im
svejedno kad im neko ponudi cifru koju inače ne mogu da zarade za pet
godina. Ukratko, ovo su idealni uslovi za nastanak organizovanog
kriminala.“
– Potrebno je razlikovati pojam kriminalca od uličara i kompleksaša.
U gradu se veoma malo ljudi bavi pravim kriminalom, i to samo nekim
njegovim vidovima. Većina ostalog je detinjasto, nezrelo – dodaje Neša.
Boža priča o tome kako su neki njegovi vršnjaci bili spremni da
potegnu pištolj samo da bi ih posle veličali u lokalnim razgovorima. „Ja
to ne razumem i ne opravdavam, iako se radi i o mojim prijateljima“,
kaže. „Mislim da je to, pogotovo danas, velika glupost. Od leta se nešto
promenilo. Na svakom ćošku interventna jedinica, postalo je opasno
nositi pištolj, jer će te sigurno zatvoriti ako ga nađu.“
Birane reči, kojima ih mladići iz drugih gradskih kvartova opisuju,
momci sa Zvezdare ne doživljavaju kao kurtoaziju, već kao odraz
realnog stanja. U ovoj grupi, nesumnjivo najveći ugled uživaju Velja
Jovović i Zoran Manojlović, mada svi s ponosom ističu prijateljstvo sa
Mihajlom Divcem. Po nekom, uslovno rečeno, geografskom rasporedu,
Divac je iz Novog Beograda, ali takve podele na Zvezdari ne priznaju.
Tri pomenuta mladića bila su škrta na rečima, prvenstveno zbog opreza
da nekom uzgrednom izjavom nepotrebno ne uzburkaju duhove. Velja i
Zoran su svoja gradska poznanstva započeli kao izbacivači na splavu
„Triton“. Jedno vreme družili su se i sa pokojnim Giškom… Na samoj
Zvezdari, najslavniji u to vreme bio je Ciki, čije ponašanje i nadmenost
mnogi nisu mogli da istrpe. Sukob Velje i Cikija, Boža smatra prelomnim
trenutkom u uspostavljanju novog odnosa snaga na Zvezdari. „Od tog
trenutka“, priča Boža, „Ciki se povukao, a čitav kraj je mogao normalno
da živi. Velja ima harizmu, okuplja oko sebe izvanredne ljude. Ne
mislim kriminalce i ubice, već potpuno običan svet. Kiza je prvak u
boksu, sportista, potpuno na svom mestu. Tvrdim da u gradu niko za
njih neće reći ružnu reč. Samo, ne daj bože da se nekom od njih bilo šta
desi, bilo bi neviđeno velikog stradanja.“
Velja je u međuvremenu, poput ozbiljnih momaka koji su se
finansijski konsolidovali, uložio novac u FK „Beograd“. Zajedno sa

182
Zoranom poseduje još i kazino, stovarište i diskoteku u Nemačkoj, ali ne
zbog statusnog simbola već, kako misle njegovi bliski poznanici – da bi
izdržavao svoju, ali i porodice svojih prijatelja.
– Divac je drugi tip. On je eksplozivan – nastavlja Boža – uvek su
oko njega neke afere. Ali je dobar kao panja. Mislim da se po srčanosti u
gradu malo ko može sa njim porediti. Kad je bio ranjen, potrčao je
goloruk na pištolj. A sam nikada ne bi napao nekog ko ne može da se
brani.
Tokom tri godine blokade žila kucavica ne samo Zvezdare, nego
čitavog Beograda, bila je najduža gradska ulica, Bulevar revolucije.
Hiljade uličnih tezgi na kojima su dileri, šverceri, preprodavci i nakupci
snabdevali Beograđane onim čega na drugom mestu nije bilo,
predstavljalo je idealan milje za probleme svih vrsta. „Bulevar“ je,
međutim, i tada, u doba najgore neimaštine, ostao pošteđen takvih
iskustava. Pretpostavljalo se da, sem „opšteg interesa“ da tako bude, deo
zasluge za to pripada i ekipi iz kraja.
– Nema to nikakve veze. Puno je poznatih ljudi iz kraja koji su
zakupili tezge i prodavali svoju robu. Znam da su neki mislili kako mi
udaramo „reket“, ali to nema veze. Tim ljudima smo jedino bili garancija
da im niko neće oteti onu sirotinju što prodaju da bi preživeli. Normalno
je da bližnjima pomogneš kad je gusto. Zato nas i poštuju – izričit je
Boža.
Osvrnuvši se na postojeće stanje u gradu, Neša uverava da je daleko
za nama vreme kada su „na ruke“ odlučivali Bulbuder i Dorćol,
Voždovac ili Karaburma… „Meni je drago što nas niko ne zna po
pucanju, polovina i ne nosi pištolj. S druge strane, koliko god se policija
trudila da suzbije nošenje oružja, drugi se bore da ga nabave. Ako mu
uzmu jedan pištolj, ubiće drugim, koji nigde nije registrovan. To pucanje
po gradu nema ništa zajedničko sa interesom, bogaćenjem. Mislim kao i
većina drugih, da je u pitanju bezvezna slava. Ali za to je kriva država.
Policija juri jajare, a ne hapsi prave lopove. Ali, ne mogu ja da vam
pričam ko je veliki lopov. Problem je što nisu počeli da lh hvataju na
vreme, pa su stalno korak ispred policije. Šta god policija nauči,
kriminalci su već savladali sledeću lekciju. Da nema cinkaroša, ne znam
da li bi policija ikog uhvatila“, kaže Neša.
Smatra da samozvani „kraljevi“ i „kumovi“ ničim ne zaslužuju da
ih pomene. „Oni slavni stiču maltretiranjem običnih ljudi, dece koja im
ne mogu ništa“, kaže. „Kad im neko pruži pravi otpor, tu i završavaju
karijeru. Svaka čast izuzecima.“
Opšte ubeđenje ovih mladića je da su osnovane priče kako neki

183
proslavljeni kriminalci iz mlađe garde, zapravo odrađuju poslove za
ljude iz senke. „Većinom su to stariji kriminalci koji su se vratili od
preko. Oni su doneli novac i sada za svoje potrebe sponzorišu pucače.
To je već biznis, ali su takvi retki.“
Ovde su, kaže Neša, mnogi propali zbog droge, a bili su poštovani:
„S takvima je ranije bio prestiž družiti se, ali sad lh je žalosno videti.
Koliko imam prijatelja od kojih danas pobegnem, okrenem glavu da me
ne bi videli.“
Peđa Vladušić, Divčev mlađi brat, kaže da je takvo stanje
najuočljivije u Novom Beogradu:
– Tamo ima par klinaca koji imaju svoje bosove, a oni ih navode na
gluposti. Stave im pištolj za pojas, daju da ušmrču drogu, pošalju na
svoje neprijatelje. Ti klinci, ni krivi ni dužni, mogu začas da stradaju.
Drogirani, idu k‘o muve bez glave. Ne znam šta misle ljudi koji ih šalju u
propast. Uostalom, meni je jedan narkoman bacio bombu u stan, a u
njemu su tad bili majka i brat, i Divčeva majka. Našao sam ga, a vi ga
pitajte kako je prošao! To su klasične jajare. Ako imaju nešto, nek udare
na mene, a ne da šalju pucače. Nas ima tri brata u ekipi i držimo se. Nije
nam potreban niko drugi, jer se trudimo da sami budemo dovoljno jaki.
Ne pada nam na pamet da u naše probleme uvlačimo ortake sa
Zvezdare ili nekog drugog. A kako policija reaguje? Kad je bačena
bomba kasnili su 45 minuta, a onda upali u stan i bacili Divčevu i moju
majku na pod. Tražili su naše oružje. Proveli smo dan i noć u MUP-u
kao oštećeni.
Divci, kako ih popularno zovu, imali su i peh sa splavom „Estrada“.
Izgoreo je, ali ne „od opuška“, kako obično kažu izbegavajući da
prozovu vinovnike, već zbog podmetnutog požara. Peđa žustro uverava
kako je to posledica puke borbe za vlast, a policiju proziva i kao
neposrednog učesnika u potapanju „Estrade“:
– Maltretirali su nam goste svako veče, uveravali ih stalnim racijama
da smo opasni kriminalci. Ljudi su prestali da dolaze. Kad su počeli da
se okupljaju naši prijatelji iz grada, racije su učestale. Na kraju je i splav
otišao, jer nisu mogli ništa drugo. Kakav sad tu interes može da bude?
Da uništiš drugom imovinu i da niko od toga nema koristi? Eto, to je
biznis koji umobolnici rade.
Zbog eksplozije bombe neprijatnosti je imao i Boža, kad su u
vazduh dignute prostorije PP „Karmen“, prve detektivske agencije u
Beogradu. Boža je jedan od zaposlenih i, kako kaže, osnovna delatnost
im se svodi na finansijska potraživanja i zaštitu pravnih lica. Od kraja
‘93. godine, kada se dogodila eksplozija, nikakvih tragova koji bi uputili

184
na počinioce nije bilo. Ni policijska istraga nije dala rezultate. Uverava
nas da oni, kao agencija, nisu imali neprijatelje, ali da je moguće da
nepoznati bombaš sa nekim od njih ima lične razmirice. U ekipi sa
Zvezdare i Boža bi, na neki način, mogao da se oseća kao dođoš. „Ja sam
sa Karaburme“, kaže, „ali se tamo ne družim s ljudima, ne zato što ih ne
volim, nego zato što nemamo ništa zajedničko. Svako je otišao svojim
putem. Zato mislim da je grad i nemoguće podeliti na Novi Beograd,
Voždovac, Zvezdaru… Sve je to izmešano, i ja poznajem i poštujem
puno ljudi iz drugih krajeva.“
Najviše vremena provodio je u dušanovačkim kafićima i lokalnoj
teretani sa Nilom, zatim sa Banetom, Ćirom, Dembom i Pekom. „Danas
je druženje drugačije“, kaže, „jer momci sa tridesetak godina već imaju
porodice i obaveze koje uz to idu. Tradicija je da se Dušanovac priklanja
Voždovcu, ali smo se zbog teretane i međusobnog druženja priklonili
Zvezdari. Tamo su bili naši uzori. Pre nekoliko godina to su bili Adžim,
Kiza, Ciki… Vremenom su neki otišli u druge kombinacije. Ne družimo
se, ali i ne mrzimo da bismo skakali jedni na druge.“
Boža priznaje da se ne živi dobro kao nekad, ali da je opet
neuporedivo bolje od života na koji je prinuđena većina Beograđana.
„Nije sjajno, ali prolazi. Radimo naplate dugova i neke kombinacije koje
naravno nisu za priču. Još su tu dobri izlasci, kvalitetna garderoba…“ –
kaže. Sa ortacima sa Zvezdare presudno je prijateljstvo, ali, nekako
nerado priznaje, „verovatno i neki zajednički biznis“. Tvrdi da je to
dvoje u ovakvoj vezi nerazdvojivo: „Ako pravim novac, podeliću ga sa
drugovima. Podeliću i kombinaciju, a znam da će i oni sa mnom. Ako ja
imam, imaće svi.“
Mihajlo Divac nikad nije želeo da govori za novine, mada je umeo
da se ljuti zbog onoga što pišu. I nije hteo da, kako kaže, „bude novinska
zvezda koja daje zastrašujuće izjave“. Takvu vrstu popularizacije smatra
prolaznom modom. „Kad čitam novine i gledam njihove slike“, dodaje
podsmešljivo, „prosto me podilazi jeza“. Pojavom i čuvenjem
nesumnjivo spada u red intrigantnijih gradskih mladića, a opis
događanja u novobeogradskom podzemlju daje na sebi svojstven način:
– Stanje je ludo. Postoje dve-tri grupice zavađenih ljudi. Zna se koji
su, ne treba ih pominjati.
Divac objašnjava da se zapravo jedino na Novom Beogradu sve zna
– i ko je ko, i koliko vredi. „Mangupi koji bi preko noći da postanu ime,
moraju da vode računa o tome da oni koji su već stekli pozicije, to neće
lako dozvoliti“ – kaže. Praznim pričama naziva glasine o umešanosti u
Pirketovo ubistvo, u bašti FK „Bežanija“. A svoje ranjavanje s proleća

185
‘94. ispred kafića „Trozubac“, u centru grada, prepričava bez ikakvog
uzbuđenja:
– Ništa spektakularno, sedeo sam u bašti i čekao druga. „Indijanac“
me je popreko pogledao, pitao sam ga šta nije jasno, a on je nešto
bezobrazno odgovorio. Uplašio se kad sam ustao i pošao prema njemu.
Za stolom ih je bilo pet-šest. Potegao je pištolj iz velikog straha. Prvi
metak me je pogodio u stomak, drugi je prošao kroz ruku i takođe ušao
u stomak. Onda su se razbežali. To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih
pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je
to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio.
Mihajlova ljutnja na neke beogradske novinare bila je opravdana
Iako su, na osnovu policijskog saopštenja, objavili da je posle prvog hica
pokušao da pobegne napadaču, situacija je bila obrnuta. S metkom u
stomaku potrčao je za mladićem za kojim, tvrdi, policija „intenzivno“
traga. Od potere je odustao tek pošto je malaksao usled krvarenja. U
novinama je ostalo zabeleženo da je napadač „sin poznate javne
ličnosti“, ali taj trag je policiji bio nedovoljan, mada je čitav grad tačno
znao o kome se radi.
Svoje neprijatelje naziva bezopasnim, jer način na koji mu se
suprotstavljaju smatra podmuklim. „To su neki imovinski kriminalci, jer
napadaju na stan, splav, restoran… To je bedno, ponižavajuće.“ Kaže da
ne zna da li do pomirenja može doći, jer su ovo postale igre bez granica,
a nije siguran ni da li datu reč njegovi suparnici mogu da održe.
Međutim, u Divčevom slučaju nije iznenađujuće što više od neprijatelja,
ne podnosi one koji bi da ih izmire.
– Nikako ne volim te što hoće da mire, te „unproforce“. Uvek bi
trebalo da se opredeliš gde ćeš i s kim ćeš. Ne možeš da budeš dobar sa
obe strane u zavadi Ne možeš da sediš na dve stolice – kaže.
Kao jednu od glavnih Divčevih odlika, njegovi prijatelji ističu
srčanost, kakvu malo ko u gradu ima. Neuobičajenost njegovog
karaktera najbolje odslikava događaj tokom poslednjeg boravka u
zatvoru. Tada mu je, po sećanju zatvorenika iz susednih ćelija,
nadzornik straže „obećao“ propisne batine, na šta je Divac neočekivano
reagovao i udario „zatvorskog generala“. Stražari su nasrnuli na njega,
ali je nastavio da se bori, odbijajući da se preda bez otpora.
Kad je reč o temi koja je za većinu mladića od prvorazrednog
značaja, o cinkarenju i doušništvu, saradnji s policijom, Divac je sasvim
konkretan:
– Čitav grad zna da ima mnogo onih koji se prodaju za mangupe, a
pokriva ih policija. Šta o njima uopšte može da se kaže? Čak je i u

186
novinama pisano o nabeđenim mangupima koji su policijski tasteri. Sad
se i definitivno zna da je tako. Oni su inspektorima potrebni da bi im
pričali šta se dešava po Beogradu, ko je koga upucao ili ranio. Normalno
je da takve informacije prvo dođu do nas. Policija, da bi saznala, mora
da ima informatore. Iskoristi ih i odbaci. Naravno, ne vrbuju svakog, već
kukavice koje će u zamenu za olakšavajuće okolnosti da im pevaju sve
po redu. Meni, na opštu sreću, to nisu ni ponudili. Videli su da ne volim
da sarađujem. Kao što od rođenja imaš zdravstvenu knjižicu, tako i kod
njih od prvog pojavljivanja imaš svoj pregradak. A oni se lepo odužuju
svojim cinkarošima. I to piše po novinama. Ne mora ni da piše, samo se
zapitajte šta pojedinci rade po Beogradu, i zašto za to ne odgovaraju. Ja
sam pošteno odgovarao za svaki šamar.
Misli da je takav način života uzbudljiviji, ali i da je pametno
razmišljati o budućnosti, osnivanju porodice. Pod uslovom da se steknu
uslovi – prvenstveno novac. O kriminalu ne razmišlja kao o sticanju
„radnog staža“, niti ga posmatra kao vrzino kolo iz kojeg nema izlaska:
– Povlačenja nema, jer ako si tako počeo, onda ćeš tako i živeti dok
postojiš. Nećeš praviti gluposti kao kad si imao 17 godina, nećeš se
bespotrebno izlagati riziku, ali time nikad nećeš prestati da se baviš. Ko
nema snage i energije ne može da opstane. Nisam bio oprezan u jednom
trenutku i dozvolio sam da me anonimac rani iz očaja. To više ne mogu
da dozvolim. Samo da se oporavim, idemo dalje.
A da li se, po njegovom sudu, sve to isplati? Nije siguran, ali kaže
da drugačiji život ne poznaje:
– Meni je sve to izazov – zaključuje – a bez njega ne bih mogao da
živim. To je moj način života. Nije sudbina, izabrao sam tako. Kao što ste
vi novinari, ja sam izabrao da budem na margini. Na ivici.

Mihajlo Divac poginuo je u obračunu u novobeogradskom hotelu

„Putnik“ 12. februara 1995. godine, oko 8 časova ujutru. Po tvrđenju
njegovog druga, tog jutra je do hotela otišao kako bi od svog prijatelja,
boksera Slaviše Popovića, uzeo fotografiju s posvetom Napuštajući
hotel, zasmetalo mu je što ga je pogledao bokser Radovan Radusinović.
Posle nekoliko izgovorenih reči, potegao je pištolj i u pravcu
Radusinovića i njegovog prijatelja ispalio šest hitaca. Zatim je istrčao
napolje, dobacivši svojim prijateljima da beže, jer je izranjavio ljude

187
Pogođen je metkom u leđa.
Mada je deo štampe na svaki način pokušavao da ovo ubistvo
prikaže kao obračun u bokserskom podzemlju, jer su tog dana
održavane finalne borbe „Beogradskog pobednika“, ispostavilo se da
Divčeva pogibija s takvim nagađanjima nema ništa zajedničko.
Najbolju ocenu njegovog karaktera dali su mladići s kojima je
provodio većinu svog vremena: „Gore nego prema svojim
neprijateljima, odnosio se jedino prema sebi samom.“

188
189
190
 TRAGEDIJA POROKA

K
ada je pre nekoliko decenija rođen Novi Beograd, niko nije
mogao da predvidi da će kulise najveće balkanske
spavaonice biti idealno poprište i simbol obračuna
devedesetih. Pokušaj da se jednolični betonski predeli izbrazdaju novim
načinom numerisanja, skončao je u košmarnom neredu. Ogoljeni
arhitektonski pragmatizam savršeno je odslikavao vreme u kome su
pobeđivali samo bezobzirni, na čijem su se vrhu lestvice vrednosti našla
najniža osećanja i porivi.
Na vrhuncu opšte nesreće Novi Beograd je postao sinonim
surovosti i besmisla, scena krvavih obračuna. Mladići dvadesetogodišnji
i mlađi ranjavaju se međusobno pred stotinama svedoka, na autobuskim
stajalište bacaju bombe na stvarne i umišljene neprijatelje, oroze povlače
zbog neizmirenih računa, ružnog pogleda, gaženja travnjaka i loše
parkiranog automobila, psa koji susedima nije po volji… Spavaonica se
noću pretvara u strašionicu, porazivši nade koje su arhitekte socijalizma
uložile u „grad budućnosti“.
Jedan „prvoligaš“ opisivao nam je svog sredovečnog prijatelja,
Italijana, koji važi za jednog od najuspešnijih evropskih pljačkaša
banaka:
– On je multimilioner, ne mora da radi do kraja života, obezbedio je
decu i unuke. Zanimalo me je zašto i dalje rizikuje, s vremena na vreme
organizujući akcije: „Shvatio sam da cirkulaciji krvi pomažu dve pljačke
godišnje“.
Postoji li nešto poput predodređenosti za kriminal? Gagi se nikada
nije bavio naukom (završio je srednju školu za saobraćajne tehničare,
„zbog roditelja“), ali veruje da, kao što se neko rodi za pilota ili pekara,
postoje ljudi kojima je kriminal sudbina.
– Ja mislim da je to nešto genetski Nisam imao neki izraziti socijalni
motiv, iako sam uvek želeo više nego što su roditelji mogli da mi pruže.
Međutim, danas i ništa da ne radim, bukvalno, pristizalo bi mi pet, šest
hiljada maraka mesečno. Mogu tako da provedem nekoliko dana, ali se
onda probudim i osećam da mi nešto nedostaje…

191
 Policajci su ga ubeđivali da nije kriminalac, da ne liči na takvog,
čudili se kako sa tako nežnim rukama može da počini krupne zločine,
savetovali ga da se promeni, da nije kasno, divili se literarnom opusu
koji je pročitao… Potvrdno je klimao glavom. Prilikom sledećeg susreta
tražili su nešto drugo – bez saradnje nema opstanka, daleko opasniji
tipovi to rade da bi preživeli. „Ne mogu nazad, zar je onoliko ranjavanja
bilo uzalud, zar sam toliko drugova izgubio nizašta?“
Gagi je još sa osamnaest godina krenuo utabanim stazama ka Italiji,
Nemačkoj, Austriji… Zajedno sa pokojnim Slavišom Pavićem Pirketom
obilazio je uglavnom gradove u kojima su postojale „baze“ srpskih
mladića, odakle su odlazili u provale i pljačke. Kaže da su dnevno,
ponekad, imali i po desetak akcija. Robu su ostavljali u bazama, dok su
se oni vraćali u Beograd. Tek kad bi se prašina slegla, ukradeno je u
nekoliko navrata prebacivano preko granice.
– Prvi put su pucali na mene kad sam imao 19 godina, u Italiji. Sa
Pirketom i još dva druga odlučili smo da orobimo robnu kuću. Ušli smo
i osmotrili je preko dana, pa smo upali isto veče, kad je već bila
zatvorena. Potrpali smo u torbe oko 500 pari, što patika, što cipela, a to je
veliki novac, otprilike 50 hiljada maraka. Upravo smo se spremali za
pokret, kad pred robnu kuću dođoše karabinjeri. Prišunjao sam se
vratima i ugledao trojicu. Kažem drugovima da smo pali i da je najbolje
da svako beži na svoju stranu, jer ne mogu sve da nas pohapse. Izleteli
smo napolje, karabinjeri su povikali da se predamo. Uperili smo pištolje
u njih ali nismo pucali. Naša dva druga su se predala, a Pirke i ja
uhvatimo da palimo. Nikada pre toga nisam bio ranjen. Sve je praštalo
oko nas i očekivao sam da prepoznam taj osećaj koji su mi neki drugovi
opisali. Ali, izvukli smo se bez posledica, dokopali se kola, da bi
ustanovili kako su ključevi ostali kod one dvojice…
Bilo im je potrebno tri dana da pešačeći stignu do jugoslovenske
granice kod Kopra. Prešli su 70 kilometara, spavali u jarugama pored
puta, kukuruzima, napuštenim kućama Upali su na bogato imanje i
zatekli novi model „askone“. Ali, sreća im nije bila naklonjena: otvorili
su vrata, ali je „unutra bilo kao u svemirskom brodu, nije bilo šanse da
upalimo kola na žice“.
Dvojica saučesnika osuđena su na šest meseci zatvora. Na suđenju
su, kao „pravi Jugovići školovani u dobrom maniru“, tvrdili da su bili
zavedeni i primorani na pljačku. Kao i da su je izveli sa dvojicom
Italijana. Međutim, policija je u robnoj kući pronašla Gagijeve stare
patike i trenerku, jer je on voleo da „kao gospodin čovek izađe u novom
odelu sa šljake“. A ono staro, koje su nosili „Italijani“, imalo je markicu

192
„made in Yugoslavia“. Iz vremena druženja sa Latinima, Gagi pominje i
jedan veliki posao, urađen u društvu Miška Nicovića. O „učinjenom“ ne
želi da govori, sem o praktičnom ishodu: zaradili su nekoliko stotina
hiljada maraka. To je već bila, kako kažu – prava kombinacija. Dovoljno
dobra da okuša sreću u Austriji.
– U Beču smo radili našeg gastarbajtera na klasičan „tip“. Jedan
mladić nam je rekao da će naš čovek toga dana iznositi iz svoje
prodavnice 200 hiljada maraka u šilinzima. Još jedan dečko i ja imali smo
vozača. Obukli smo se sportski, navukli kačkete i iskočili pred njega kad
je izlazio iz prodavnice. Bilo je to u jednoj od prometnih bečkih ulica.
Počeo je da se otima i zapomaže „hilfe“, što me je iznerviralo, jer je bio
Srbin. Morao sam da ga pljasnem u nogu i tako otmem vreću. Kad, u
kolima, ispostavilo se da je bilo samo oko dve hiljade. Užasno
razočaranje. Istog trenutka odemo u kafić u kome je radio dečko što nam
je dao „tip“. Pita me koliko je bilo, kažem baš koliko je i rekao. Zamolim
ga da izađe napolje, pa i njega pljasnem. Posle ovog iskustva, više ne
volim da radim na „tip“.
Za Gagijem je krajem avgusta ‘94. godine raspisana poternica zbog
sumnje da je izvršio krivično delo ubistva u pokušaju. Priča se da je
jedan mladić iz surčinskog ganga ranjen u Bežaniji, ali Gagi poriče da je
bio umešan. Ko god da je to učinio, objašnjava, dobro je postupio jer je
napadnuti momak „uzimao u usta“ pokojne Pirketa i Garu, pa je to bila
„moralna obaveza“.
Gagi je optimista, veruje da će mladić „da shvati svoju zabludu,
promeni izjavu datu policiji i da ga neće nevinog teretiti“. Kaže da
nepisana pravila života na asfaltu podrazumevaju da su ovakvi obračuni
„naša stvar“, da se ne prijavljuju policiji i razrešavaju isključivo među
„zainteresovanim stranama“.
– Ja sam nekoliko puta bio ranjen. Pretposlednji put, u taksiju. Stali
smo na semaforu, a pored nas su se zaustavila kola i jedan mladić je
pucao na mene. Metak je prošao kroz vrata i pogodio me u nogu. Dobro
poznajem tog momka, ali ga nisam teretio. Izjavio sam kako mi je pištolj
slučajno opalio, pa mi je zbog toga pisana krivična prijava.
Dok se njegov slučaj „ne reši na zadovoljavajući način“, Gagi se
sklonio u gradić dovoljno udaljen od Beograda. Sa njim su supruga i
ćerkica. Kaže da nije neobično što u bekstvu živi sa porodicom jer, „kako
je govorio Al Kapone, kada su potrebe mafije u pitanju, one su važnije
od crkve, porodice i potomaka“. Naravno, mnogi se s tim nipošto ne bi
složili.
Čak i u vanrednim okolnostima ne odustaje od navika: na obližnjem

193
salašu, gde nas je i dočekao, trči, vežba sa tegovima, posećuje streljanu u
prirodi.
– I kada smo u inostranstvu imali pauze između akcija, nastojao
sam da treniram, išao u bioskope. Nisam prekidao način života koji
inače vodim. Bilo je i čašćavanja posle dobrih poslova, ali ja ne pijem, ne
volim drogu, a iživljavanje sa novcem mi je strano.
Kada su se, krajem osamdesetih, pojavili na novobeogradskoj sceni,
Gagi, Pirke i njihovi drugovi predstavljali su najjači gang. Prvi su
shvatili snagu naoružane grupe i moć organizacije, iako je ova u začetku.
Živeli su, kaže, „banditski“, spavajući po štekovima, organizujući se u
trojke. Pirke je u tome bio najrevnosniji – tri godine nije noćio u svom
domu.
– Pobožan sam i redovno idem u crkvu. Zbog toga, a verovatno i
načina na koji živim, sklon sam sujeverju. Verujem da je droga zlo, i da
samo nesreću može doneti. Bili smo najjača ekipa, ali su onda neki moji
drugovi počeli da se drogiraju, krišom, jer su znali da sam protiv toga.
Dok sam bio u Zabeli, to je uzelo maha. Šestorica mojih drugova su,
neposredno ili posredno, nastradali zbog tog zla.
Možda je, bar tako sada razmišlja, greška bila u tome što nikom nije
želeo da popuje, da ih otima od loših navika. Danas mu je 28 godina, a
bilo bi lakše, veruje, da su u ono vreme imali sadašnje iskustvo. Kada je
krenulo loše, bio je nemoćan.
– Pokojni Gara mi je došao u posetu veče pre nego što će biti ubijen
u „Asteriksu“. Nismo se viđali nekoliko meseci, opustio se, izašao je iz
naših kombinacija. Znao je da sam emotivan i da ću mu pomoći, iako
sam osuđivao njegovo ponašanje. Došao je kod mene nenaoružan,
zamolio me je da mu sredim da ode „preko“, jer je znao da imam puno
prijatelja u inostranstvu. Rekao sam mu da mnogo greši što ide bez
utoke, iako se povukao. Jer, dovoljno je što se u gradu zna da je on moj
drug, pa da ga neko napadne. „Ako moji neprijatelji ne mogu meni da
dođu glave, probaće tebi da naude Uzmi prangiju, za svaki slučaj.“ Ako
naoružaš dete od 16 godina, obučeš ga u pancir, pa uz njega staviš još
jednog naoružanog klinca, već to je rebus koji treba rešiti, a kamoli kada
odrastao i iskusan čovek ima oružje. Nije me poslušao i naredne večeri je
ubijen. Da je bio u normalnom stanju, lako bi savladao dečka koji ga je
napao. Gara je bio sportista, bio je duplo jači od njega, pogotovo što je
ovaj, kako sam čuo, pao sa motora, pri čemu je polomio ruku iznad lakta
– seća se Gagi.
Ne želeći da podseća na proroka, Gagi objašnjava kako je i sa
Pirketom, samo nekoliko dana pred njegovu pogibiju, razgovarao o

194
ovom poroku. Rekao mu je da su dva puta pucali na njega, jednom ga
ranivši, ali da treći put možda neće imati sreće. „Ili ćeš ti nastradati, ili
ćeš nekoga od nas dovesti u bezizlaznu situaciju“.

U trenutku kada je, 16. avgusta 1993. godine zapraštalo u bašti FK

„Bežanija“, Pirke je sedeo pola metra od Gagija, sa desne strane, dok se
sa leve nalazila konobarica. Ona i Pirke su odmah pogođeni i to
učvršćuje Gagijevo uverenje „da je droga maler zbog koga sam izgubio
još i Nišliju, Peđu, Spaleta… Možda je moj prezir prema tom poroku
toliki, s obzirom da mi je Pirke bio najbolji drug, a nisam uspeo da ga
spasem.“
Pucnjava u kojoj je ubijen Slaviša Pavić Pirke mogla je da bude jedan
od najkrvavijih obračuna u beogradskom podzemlju. Samo pukim
slučajem nije bilo više mrtvih, iako je svako od deset ranjenih mogao da
pogine. Napadači nisu otkriveni, a pucali su iz „kalašnjikova“,
„škorpiona“ i pištolja, iako je u bašti restorana bilo i osoba koje nisu bile

195
u društvu sa Pavićem.
Gagi je bio pogođen sa dva metka u noge, ali nije pristao da mu se
pomoć ukaže u Urgentnom centru. Prebacivao je sebi što nije poslušao
predosećaj i poslao momke da obiđu okolinu restorana „Bežanija“.
– Stigli smo u restoran u 22 i 45 i, pre nego što smo seli, Pirke i ja
smo stajali na ulici. Da je ubica već bio u zasedi, mogao nas je pogoditi
bez problema. Međutim, tek će uslediti telefonski poziv koji ga
obaveštava da smo stigli… Iznenada je zagrmelo: video sam kako je sa
moje leve strane puklo staklo na zgradi restorana. Bacio sam se na
zemlju i ugledao šokiranu devojku koja je sedela za našim stolom.
Povukao sam je na zemlju i bacio se preko nje. Potom sam je odvukao
prema ulazu u stadion.
Udaljavajući se, Gagi je čuo Pirketov glas:
– Brate, pusti! Ja ću.
Okrenuo se i video Pirketa kako puzi. Već je bio ranjen. Tada su i
njega pogodila dva metka u noge. I pored toga, uspeo je da skloni
devojku na igralište. Kad se vratio, zatekao je druga kako leži na leđima.
Bio je mrtav. Gagi ga je okrenuo i ugledao dve rane na levoj plećki. Pre
nego što je smrtno pogođen, uspeo je da ispali nekoliko hitaca iz svog
„smit-vesona“ od šest inča.
Odmah posle obračuna, Gagi i njegovi drugovi, među kojima
pokojni Dragan Garić, kao i Paun Sredojević koji je u Beograd došao da
bi bio uz svoje prijatelje, sklonili su se u kuću Borisa Petkova. Dva
momka su neprekidno stražarila u dvorištu, naoružani „škorpionima“.
Podrobno su osmotrili taksi kojim smo stigli, pa su nas sproveli u kuću.
Mere predostrožnosti nisu bile bez razloga – očekivali su da će napadači
pokušati da dovrše posao započet u Bežaniji.
Te avgustovske noći, Gagi nije mogao da kaže ko ih je izdao, niti ko
su bili napadači. Moglo se pretpostaviti da je to bila jedna od
suparničkih ekipa iz Novog Beograda, ali je postojala i mogućnost da
neko treći koristi njihovu zavadu. Ipak, više od godinu dana posle
obračuna, Gagi nam tvrdi da se „krug oko čoveka koji ih je tipovao
sužava, da će uskoro znati ko je on“.“
– Pirke je živeo kriminalno, godinama nije spavao kod kuće. I pored
toga, nameravao je da se povuče, jer mu je devojka bila u petom mesecu
trudnoće. Venčanje je bilo zakazano. Cesto smo razgovarali o životu koji
vodimo i bilo nam je jasno kako možemo završiti. Znali smo šta znači
latiti se mača. U takvim okolnostima, ništa nije pametno zakazivati,
planirati. Na žalost, ispostavilo se da je to tačno. Kada čovek stupi na
ovaj put, kao da je stao na pokretnu traku – napredovanje više ne zavisi

196
od njegove odluke. Ne može da siđe sa nje, jer se svi računi, pre ili
kasnije, ispostavljaju… Ipak, jedno je kada mi o tome razmišljamo,
verujući da shvatamo svu ozbiljnost, a drugo kad neko od nas, kad tvoj
najbolji drug, nastrada – kaže Gagi.
Puno je mladića koji nisu dočekali svoju „pravu priliku“, ali su se
oni iskusniji povezali Gagija često viđamo u društvu Voždovčana, pre
svega Mije i Žuće, kako Gagi kaže – „Bebeta i Romaria beogradskog
podzemlja“. Njih dvojica za svog prijatelja kažu:
– Nekoliko puta smo pokušavali da Gagija izmirimo sa nekim
novobeogradskim momcima. Šteta je da takvi ljudi budu u zavadi. I
Gagi i oni su potpuno u redu, ali razlog njihovog sukoba je dubok,
vezan za ranije obračune u kojima su im stradali bliski ljudi. Mi inače
nismo poznati kao „unproforci“, ali u ovom slučaju ne možemo da
budemo ravnodušni. Dao Bog da to ispadne kako treba.
Još avgusta 1993. Gagi je pričao kako se u Novom Beogradu uveče
sve ređe izlazi, sa devojkama i ženama – nikako. Predviđao je da će za
godinu dana ljudi zazirati od izlazaka na ulicu posle deset uveče.
Usledila je zima koju će, valjda, svi dugo pamtiti. Ledenim
novobeogradskim bulevarima lutale su spodobe, upadale usred dana u
stanove, ubijale i za šaku neizvesnosti. Novi Beograd je tih dana bio
epicentar epidemije srpskog ludila.
– Konkurencija je postala žestoka, kao, uostalom, i u celom gradu.
Teško se ide „napolje“, svi kriminalci su u gradu. Došlo je do
prezasićenja, iznenada je nastupila glad. Prirodno, sada se vodi borba za
goli život. Za opstanak – rekao je tada.
Serija novobeogradskih gangsterskih obračuna otpočela je 1991.
godine na „Tritonu“. Do svađe između dve grupe došlo je zbog otimanja
zlatnog nakita. Novobeograđani su na „Tritonu“ postrojili Zemunce i
oduzeli im nakit. Te noći, 8. aprila 1991. godine, Slaviša Pavić, Dragan
Garić i Paun Sredojević došli su na splav i smestili se u separe. Nedaleko
od njih selo je, nešto kasnije, desetak Zemunaca. Do pucnjave je došlo
iznenada: kako je tvrdio Paun Sredojević, Dejan Ulemek je prišao
njihovom stolu i ispalio hitac Draganu Gariću u vrat. Paun je dograbio
pištolj svog druga i pripucao. Priča se i da je Pirke potegao „kratež“, ali
da ga je puška izneverila.
Prema zvaničnoj verziji SUP Beograda, Ulemek je ubio Zorana
Novakovića Kenca. Na podu su ostala četvorica ranjenih: Garić, Zoran
Tatarević, Nebojša Sekulović i Borko Novaković.
Paun Sredojević je osumnjičen za pokušaj ubistva na „Tritonu“,
zbog čega je pobegao u Holandiju. Holandska policija ga je uhapsila i

197
deportovala, ali je on u blizini Vinkovaca, uspeo da pobegne iz voza,
iako je bio vezan lisicama.
U bašti kafića „Delfin“ u Ulici 27. marta, 12. juna 1991. godine
obračun na „Tritonu“ dobija epilog. Paun, Predrag Ðorđević i još jedan
mladić sedeli su zajedno. Prišao im je, prema zvaničnoj verziji, Miša
Popović, i prislonio Sredojeviću pištolj na slepoočnicu. Ðorđević je
pokušao da pomogne svom prijatelju, ali je pogođen u glavu.
– Ne računajući najranije egzibicije, prvo ozbiljno pucanje imao sam
u oktobru 1990. godine u Novom Beogradu, kod kafića „Feniks“. Sve je,
zapravo, kao po nekom pravilu, započelo na „Tritonu“. Moj drug Pera
Milošević je prišao jednoj novinarki koja je pravila nekakav prilog za
televiziju. Ona se u to vreme zabavljala sa mladićem iz suparničke
grupe. Pera je nešto popričao sa njom, pa su izašli iz „Tritona“. Kasnije je
ona tvrdila da je bila primorana da izađe, i da je silovana, što je čista
glupost. Došao je i njen dečko sa drugovima, pa su čuli da je ona otišla
sa Perom. Tražili su ga, i bilo je jasno da će se, kad-tad, sresti. Zato sam
mu rekao: „Brate, uz tebe sam, bolje da mi njih prvi napadnemo.“
Sačekali smo ih ispred njihove zgrade, pre nego što će ući u automobil.
Nosili smo maske, rukavice, krateže i utoke. Počelo je žestoko
prangijanje, ali su i oni bili dobro naoružani, bilo ih je četvorica. Ranili
smo Sašu Minića u glavu, a Pera je dobio u pancir i u ruku. Potom smo
uskočili u kola i stali da se jurimo po Novom Beogradu. Trka je trajala
sigurno pola sata, niz Ulicu Jurija Gagarina… Nismo bili zadovoljni, pa
smo uleteli u kafić „Feniks“, jer je i gazda bio umešan. Isterali smo sve
goste napolje i ispalili nekoliko hitaca. Danas se viđam sa tim momcima,
javljamo se na ulici – seća se Gagi.
Gagi i Pirke su dugo bili u ekipi sa Kristijanom Golubovićem,
zajedno stvarajući ime na beogradskom asfaltu. Iako je Kristijan u to
vreme, 1989. godine, bio samo jedan od jednakih, „iskazivao je estradnu
sposobnost zbog koje je i njegovo ime najbolje upamćeno“, kaže Gagi.
– Pre nego što smo upali u „Mažestik“, imali smo dva obračuna u
kafanama na Voždovcu. Ðavo nam nije dao mira, hteli smo još malo da
se razdrmamo. Kažem Kristijanu: „Brate, da ne idemo bez veze, šta imaš
od oružja?“ Svi smo imali po dva pištolja, krateže… Diskoteka je bila
prepuna, pet, šest stotina ljudi. Naterali smo ih sve da poležu na pod,
nisu se protivili. Pica je ispalio hitac iz krateža u plafon ali, takav je
život, to je pripisano Kristijanu. Čovek je harizmatičan. To veče je
iskazao svoje oratorske kvalitete. Viknuo je: „Ovde Kristijan! Svi na
pod!“ Bila je to, naravno, čista potreba za egzibicijom, da se pročuje za
nas u gradu – konstatuje.

198
 Iako je sve do jeseni 1993. godine bio blizak sa Kristijanom, priča se
da je nekoliko meseci posle svađe došlo i do sukoba, bez posledica,
doduše. Kristijan je, navodno, sačekao Gagija ispred njegovog stana i
pripucao iz „heklera“. Gagi ga je pozvao telefonom, kažu, zanimalo ga je
čime je zaslužio da se na njega puca. „Brate, priznaj da sam te iznenadio.
Znam sve tvoje navike“, rekao je navodno Kristijan. „Kada te ja budem
iznenadio, bićeš ladan dva metra pod zemljom“, priča se da mu je
odgovorio Gagi. On sam ovo, naravno, poriče uz smešak i kaže da ne
zna ništa o napadu.
Posle dve i po godine provedene u Zabeli, zbog izgreda u
„Feniksu“, Gagi se još jednom našao u zatvoru, ovoga puta u Bjeljini. Sa
još dva prijatelja, na „tip“, upali su u kuću jednog Muslimana. Kako
kaže, rečeno im je da njihova žrtva pomaže SDA i da se, zapravo, radi o
patriotskom činu.
– Izvesni kapetan Lala, koji nam je dao informaciju, nagovarao nas
je i da ubijemo celu porodicu, na šta nismo pristali. Izneli smo iz kuće
novac i oko dva kilograma zlata. Trebalo je, potom, da čamcem pređemo
Drinu. Čekali smo našeg čoveka, ali je kasnio. Kada se, najzad, pojavio,
rekao nam je da je sve sređeno i da možemo natrag u Bjeljinu. Seli smo u
kola, ali već posle dvadesetak metara opkolili su nas vojni policajci.
Takvu zasedu nisam video u životu: skakali su sa drveća, u trenu su nas
pohvatali i odrali nas od batina. Tukli su nas pištoljima, nogama,
kundacima… Tortura se nastavila i u pritvoru, dok su u zatvoru bili
ljubazniji. Mislio sam da ću ostaviti kosti u Bjeljini: neprekidno su nam
pričali da nas vode na streljanje, stavljali mi pištolj u usta… Posle tog
hapšenja, jasno mi je kako su stvorili državu i očuvali granice.
Neprekidni život na asfaltu, poput, recimo, godina provedenih u
ratu, primorava čoveka da koristi neke zapostavljene instinkte. Gagi
objašnjava da je zatvor za njega bio škola, a ne mučilište:
– Za običnog čoveka, zatvor može biti pakao. Međutim, u našem
svetu sve se zna, pa je tako poznato i ko su pridošlice u zatvorskoj
zajednici. Nikada se ne dešava da baš nikoga ne poznajemo. Po pravilu
čeka nas već sve na gotovo. Najvažnije što sam naučio bilo je da
procenjujem ljude. Neprekidno sam bio upućen na njih, osobe od zle
majke i još goreg oca. A nije bilo vremena da ih dobro upoznam. Morao
sam da verujem osećanjima, da posle nekoliko minuta već znam o
kakvom je karakteru reč. Čini mi se da danas mogu vrlo pouzdano da
prozrem svakog čoveka.
Takav život, kaže, naterao ga je da neprekidno bude na oprezu:
– U gradu, dok se šetam, ili dok vozim kola, srećem neke prijatelje.

199
Oni me puno puta uopšte ne primete u gužvi, jer ne moraju da se
osvrću, da gledaju levo-desno, pilje u svako lice… Moj izlazak iz stana i
zgrade traje desetak minuta. Nikada ne koristim lift, čovek ne može
izabrati sigurniji način da padne u klopku i bude ubijen. Spuštam se,
zaustavljam i osluškujem. Često u hodniku, iako je noć, nema svetla.
Preostaje mi jedino da se pouzdam u svoja čula i predosećaje…

200
201
202
 ŽIVOT U GETU

P
oslednji put smo se sa Batom Trlajićem sreli u Novoj Pazovi,
krajem oktobra ‘94. godine. Tokom razgovora, pomenuo je
„da je krajnje vreme da se pali preko“. U Novom Beogradu i
Bežaniji, gde sa svojim drugovima slovi za jednu od jačih „ekipa“, sve
teže je „praviti kombinacije“ koje im zadovoljavaju apetite. Naročito
posle izbijanja rata, ova gradska područja pokazala su se siromašnijim
od ostalih, a pojavili su se i novi, žestoki momci, željni slave i brzo
stečenog novca. Novobeogradski atar pročuo se po mnogobrojnim
ubistvima. Pojavljivanje ovih momaka u javnosti često je bilo kobno.
Ubistva Slaviše Pavića i Dragana Garića to su nedvosmisleno potvrdila.
U potrazi za unosnijim poslovima Bata i njegovi drugovi često dolaze u
Novu Pazovu, „mesto sa najjačom opozicijom u Srbiji“, kako kažu.
– Prilike se – objašnjava Bata – zaoštravaju iz dana u dan. Da se
razumemo: mala bara, puno krokodila. Socijalno su svi ugroženi, a
tužno je što ne umeju da prave pare, da pronađu sebe. Najjeftinija
zabava im je da kupe „tetejac“ za 300-400 maraka, da pucaju kako bi
svoje ime videli u novinama. Devedeset odsto svega što rade nije
finansijski motivisano. Sve zajedno da ih isteraš iz gaća ne bi našao 10
maraka. E, ne mogu ja da idem i javno pucam, a posle toga kao pravim
neki biznis. Kakav biznis? Oni prave zajebanciju. Najlakše im je da se
našmrču heroina ili kokaina, zapašu oružje i upucavaju ljude bez
razloga. Zna se kad Italijan ubija, kad ubijaju Kolumbijci… Kad ih ispale
za milion dolara. A ovi? Da ih pitaš zašto to rade, ne bi znali da kažu. To
vam garantujem.
Bata tvrdi da vrlo dobro poznaje većinu mladića u Novom
Beogradu, jer su počinjali da vežbaju u njegovoj teretani. Tu se, priča,
negovao kult viteštva i sporta. Momke je prihvatao prijateljski, bez
obzira na razliku u godinama, ali su ga mnogi napustili kada je počeo da
sumnja da se drogiraju. „Devedeset odsto onih koji su pobegli od mene,
učinili su to jer sam im zabranjivao poroke“, uverava Bata, i nastavlja:
– Nemaju ljudi razloga da se plaše mojih drugova, iako nose
pištolje. Jer, za napad mora da postoji razlog. Ne može niko da strada

203
bez razloga, ako ima zdravog razuma. Oni neće potezati pištolj ni na
koga, ako ne moraju. To će učiniti samo u samoodbrani. Evo, Vuča je
deset godina mlađi od mene, Čaša takođe, i oni su na prvom mestu
sportisti. A što nose po dva pištolja, to je zato što moraju da se brane. Ne
piju, ne puše, ne drogiraju se – zdravo razmišljaju. Tragedija je u tome
što sam izgubio nekolicinu prijatelja, koji su ubijeni podmuklo, s leđa, iz
zasede. Zato sad ništa ne prepuštamo slučaju.
U Beogradu se, do pre nekoliko godina, prema Batinoj priči, tačno
znalo ko je ko. Međusobno su se poštovali, ponekad izbegavali, ali većih
„kačenja“ nije bilo. U međuvremenu su, misli, pre svega proradili
kompleksi, jer su ljudi želeli da se dokažu, pa im je jedan od lakših
načina bio da naprave, na primer, gužvu na „Tritonu“. Po njegovom
mišljenju, to je učinjeno uz pomoć stimulativnih sredstava, malo
alkohola, malo droge. „Drugima je smetalo što smo bili jedinstveni, pa
su počeli da bacaju koske, pale vatre bez potrebe“. Nema dokaze da je to
činila policija, ali sumnjičavo vrti glavom i na tu mogućnost. Seća se
svog druženja sa Mihajlom Divcem, momkom koji je u Beogradu stekao
zavidnu reputaciju. „On je porastao pored mene“, kaže Bata, „i
zahvaljujući tom druženju postao je sportista, zdrav momak. Međutim,
u poslednje vreme… Verovatno mu je neko napunio uši, napujdao ga na
mene. On je hrabar dečko, ali veoma povodljiv.“ Gotovo da se i bez priče
može naslutiti da Bati, poput većine mladića kojima se to dogodilo, nije
svejedno što su mu nekadašnji dobri prijatelji sada ljuti protivnici.
To što se događa u gradu Bata Trlajić ne smatra kriminalom, već
pukim huliganstvom. Upravo u njegovom restoranu, u bašti FK
„Bežanija“, zbio se možda i najkrvaviji obračun u Beogradu – od rafalne
paljbe iz više oružja poginuo je Slaviša Pavić Pirke, a teško ranjeno još
deset ljudi.
– Tada je – priča Bata – ranjeno pet mojih muzičara. Bubnjar je dobio
šest metaka, čovek koji nikad mrava nije zgazio. Snežana, pevačica,
dobila je tri metka, Kaća konobarica dva hica u stomak… Gde je tu čast,
viteštvo, ljudskost? Kako da to nazovem, osim idiotizmom i
kretenizmom. To su uradili narkomani i alkoholičari. Zažmurili su i
ošinuli rafalom, pa kome šta Bog da. Taj kretenizam je počeo sa ratom.
Mnogi su na front otišli da bi naučili da pucaju, da bi to zloupotrebili ov
de. A onda se umešala i droga. Znam da niko zdrav ne može da puca na
mene kad su mi žena i dete u kolima. Ali može kad droga uđe u mozak.
Onda mozga više i nema.
Trlaja ne voli da ga nazivaju kriminalcem, jer se tako ne oseća.
Osuđen je za oružanu pljačku u Bjeljini, ali se, zbog spleta okolnosti i

204
preovlađujućeg stava o ratu u bivšoj BiH, ne oseća krivim zbog
počinjenog.
– Opljačkali smo – priča – jednog baliju, islamskog fundamentalistu.
Uzeli smo mu nekoliko kilograma zlata, ali je to urađeno zato što je on
pomagao islam i balije. Prvo je trebalo da mu se uzme kuća. On je bio
najbogatiji čovek u Bjeljini. Imao je lanac pekarskih i zlatarskih radnji,
kuću na četiri sprata, a naš drug Bosanac je ratovao tri godine, sve mu je
spaljeno, ubijeno, zgarište mu bez ičega ostalo. Trebalo je njega da
smestimo, jer je bio u specijalnim jedinicama u Bosni i imao je velike
zasluge. Hteli smo njega da zbrinemo, a Turčina da iselimo. Međutim,
kad smo ušli u tu tursku kuću balija se prekrstio, sve je uradio samo da
bi nam se namestila igra, pa da dobijemo po desetak godina robije. Od
Ferida je postao Filip. Nas četvorica smo sa mašinkama ušli u kuću i u
hodniku videli iscrtane polumesece i nekakve arapske natpise po
zidovima Shvatili smo da je to pravi balija. Pitali smo ga šta radi, gde mu
je porodica? Kad je moj prijatelj saznao da mu je pola familije u „zelenim
beretkama“, da su borci džihada, hteo je da ga likvidira.

205
 Srećom i po njih same što to nisu učinili. Bata je, ipak, ubeđen da je
Bosanac imao „prirodno pravo da mu uzme kuću“. Jer, „balija pravi
pare po Bjeljini i na kvarno pomaže islam“, kaže, odbacujući kao
izmišljene i pakosne priče o tome da momci iz Srbije u rat idu samo da bi
pljačkali. Objašnjava da njegovi drugovi i on u Bosni imaju puno
poznanika, te da im je namera bila da im pomognu. Kad su, međutim,
ušli u tu kuću, s ciljem da „baliju“ primoraju na „pakovanje stvari i put
pod noge“, ovaj im je ponudio da Bosancu kupi kuću na drugom mestu.
– Pitali smo ga – nastavlja Bata – kako on to može da plati? Izvadio
je nekoliko kilograma zlata u nakitu, pominjao je neku veliku sumu
novca. Uzeli smo mu sve to i ostavili 48 sati da se iseli iz kuće, da sve to
napusti, jer on nije za Srbiju. Rekli smo mu da ide kod svojih. Onda je u
igru upala tamošnja vlast. Potplatio je u njoj neke ljude i mi smo
spektakularno pohapšeni. Verovatno je trebalo i da budemo pobijeni.
Kasnije smo zaista saznali da nam je spremana likvidacija, da bismo bili
prikazani kao razbojnici, otimači, pljačkaši… Turčin je to debelo platio
našim vlastima tamo. Ko zna tačno koliko. Pretpostavljam dve-tri stotine
hiljada maraka
Boravak na ratištu bio je prilika da Bata s prijateljima pomogne
jednom od poznatijih gradskih desperadosa – Kristijanu Goluboviću.
„Kad već pitate – jeste, i Kristijan je bio s nama na ratištu!“, priznaje
Trlaja. Objašnjava kako je tamo dospeo:
– Kad je pobegao policiji i iskočio iz Petog suda, mi smo ga sačekali
na ulici. Ja sam ga nosio na leđima, jer je obe noge slomio, a znate koliki
je bizgov. Najviše su mu pomogli njegovi prijatelji iz detinjstva, pokojni
Pirke, zatim Gagi i ja uz njih. Oni su me pozvali da mu budemo pri ruci.
Do tada ga nisam ni poznavao. Bio je u velikoj nevolji – noge slomljene,
nema kome da se obrati za pomoć, sem nama. Neki naši drugovi uopšte
nisu bili za to da mu tražimo smeštaj, da ga lečimo, nabavljamo što je
potrebno. Ipak smo ga prihvatili, krili ga, delili, što kažu, poslednje
parče hleba. Tako je bilo mesec i po do dva. U to vreme svi su mu
okrenuli leđa, niko nije hteo da mu odgovori na telefonski poziv, na
poruke preko pejdžera. Bežali su od njega kao od kuge. Zvao je svoje
velike prijatelje, ne volim da ih pominjem, to su jako poznati i čuveni
kriminalci širom Evrope. Spuštali su mu slušalicu!
Trlaja tvrdi da je Kristijan bio u beznadežnoj situaciji, da je u
batajničkom parku doslovce pitao: „Gde ću ja, braćo moja, da spavam
noćas? U šumi, u parku na klupi?“ Bata mu je odgovorio: „Kristijane,
dok smo mi tu, nećeš spavati ni u šumi ni u parku.“ Ubrzo su se, dodaje,

206
pokajali zbog pružene pomoći:
– Smestili smo ga kod naših prijatelja, gde je dočekan kao
najrođeniji. Klali su mu prasiće, jagnjad, gostili ga na sve načine. Onda
smo mi doživeli tu nameštaljku u Bosni. Bili smo u zatvoru tri meseca, a
on nam je poharao sve prijatelje. Oteo je automobile onima koji nisu
mogli da mu pruže otpor, a ove malo drčnije pokrao, namestio da im
opelješe kuće. Maltretirao je ljude, iživljavao se, divljao po Batajnici,
Pazovi, Inđiji… Dok smo bili tu, tako nešto mu na pamet nije padalo. Ja
sam mu lično dao nov auto, slupao ga je. Nije zbog auta, nego zbog toga
što je pljunuo na sve što smo učinili za njega. Kad je bilo najteže, sem nas
pomagali su mu i naši drugovi sa Voždovca, Mija, Žuća, Goran… iako
su od početka mislili da grešimo što se toliko trudimo. Kasnije se
pokazalo da su bili u pravu.
Od kako su, prema Trlajinom opisu, u Beogradu „počele neke druge
struje, bacanje koski“, stanje je postalo veoma komplikovano, za neke i
beznadežno. Bata se skućio, dobio dete, ali i pored prijateljstava, i
garancija koje mu ona pružaju, nevoljno, s obzirom na godine,
zaključuje: „Vreme je da se pali preko!“

207
208
 UMEĆE MARKETINGA

I
zjavom: „Ja sam legenda za sebe, ne mangup koji dođe i
ode“, Kristijan Golubović uznemirio je, tačnije rečeno –
žestoko iritirao, momke kojima je, kako sami kažu, „dojadio
svojim drčnim ponašanjem“. Nesvakidašnjim opservacijama o ratu,
policiji, kriminalu i državi, njihovoj međusobnoj vezi i isprepletenosti,
postigao je zavidnu medijsku slavu: nedeljama je bio najčešće citiran
kriminalac u Jugoslaviji. I, začudo, gotovo da nije bilo prekora upućenih
na njegovu adresu.
Nimalo slučajno izborio je status medijskog miljenika. U svetu
kojem pripada nazivaju ga kraljem marketinga i ceremonijal-majstorom,
„promoterom postmoderne srpskog kriminala“. Ne ustručava se da sebe
predstavi kao kriminalca, jer po njegovim merilima to ima afirmativno
značenje. Ali isključivo ukoliko podrazumeva kodeks čestitosti. A njega
objašnjava negativnim odrednicama – ne piti, ne drogirati se, ne biti
sitna duša ni u mišljenju ni u činjenju.
Priču ilustruje svakodnevnim dešavanjima, pronalazi kopču među
teško spojivim delovima, tumači „teoriju i praksu“ ovdašnjeg, i
kriminala na drugim podnebljima, uspešno barata rečima. Svestan je da
ima poduži spisak neprijatelja, ali uverljivo deluje kad kaže da tome ne
pridaje veliku pažnju. Članovi suprotnih tabora mu osporavaju upravo
osobine do kojih mu je najviše stalo, ali i na to ima jednostavan odgovor
– ljubomora, zavist, odraz nekulture… Mladići koji ga poznaju, a opisuju
s manje negativnih emocija, tvrde da je nekada zaista bio „nešto“. Sada,
kažu, „nije više u igri“. „Promena pravila“, objašnjava Kristijan, „ali
mediokritetima ne vredi pričati da svaki pravi kriminalac stalno ide
stepenicu više“. Ne trudi se da uštedi po koju grubu reč kada govori o
onima s kojima deli uzajamnu netrpeljivost.
Svojih ponositih stotinak i nešto kilograma nosi sa iskustvom od 25
godina. Napunio je, kako tvrdi, i 14 godina „radnog staža u struci“.
Nemačka mu je kao maloletniku „podarila“ za delo razbojništva osam
godina robije. Tri i po je proveo u samici. Prvenstveno u tome vidi
potporu svoje priče o kriminalnosti koja mu je svojstvena, jer, ubeđen je:

209
„U Nemačkom pravosuđu i zakonu nema rupa. Mene su kao
maloletnika osudili strože nego nekog hladnokrvnog ubicu.“
Oponenti mu često unapred „odbijaju pola na praznu priču“. Jedan
od starijih veruje da to posmatra realno: „Neka i bude tako, ali Kristijan
je radio na Zapadu, tamo sticao iskustvo, dok najveći deo ovdašnjih
kritičara nije ni pomislio da pređe granicu“.
– Postoje ljudi – kaže Kristijan – koji su prošli mnoge evropske
kazamate. Evropa je poslednjih godina postala fašistička prema Srbima,
prema našim ljudima koji leže u njihovim zatvorima. Znam još nekoliko
ljudi koji su pored mene prošli užasne torture. Neki nisu izdržali:
poludeli su ili izvršili samoubistvo. To što sam doživeo u nemačkom
zatvoru zaista može da se poredi s paklom. Tri i po godine u
terorističkom zatvoru, u strogoj izolaciji, vezan lancima za zid, prinuđen
da nuždu obavljam u gaće, 18 dana neprekidno pod narkoticima,
„traneksom“, „tavorom“… Upucavali su me gumenim mecima, tako mi
je i vilica slomljena. Sav kontakt sa svetom svodio se na otvaranje klapne
kroz koju su mi doturali hranu. Imao sam jednu bednu posetu od 45
minuta mesečno i to je sve. Jedino tad bez lanaca. A na njima alarm koji
reaguje kad se zategne. Prostorija tri sa tri, a lanac od šest metara, pa
kako i da se zategne? U ćeliji krevet, sto, lavabo i šolja, rešetke ozvučene,
ne smem da ih taknem. Na vratima trosistemski alarm: na udar, na
vakuum i na buku.
Kristijan objašnjava kako su Nemci pre suđenja morali da izvrše
pedantnu psiho-fizičku analizu njegove ličnosti. Posle su na suđenju
priložili rezultate.
– Oni su – nastavlja priču – na suđenju tvrdili da oblik takve
kriminalne energije nije viđen u poslednjih 10 godina prakse nemačkog
pravosuđa. Tad su prvi put imali priliku da me bliže upoznaju, jer smo
im pre toga nakon svake akcije bežali bez traga. To ih je zbunjivalo, taj
kvalitet obavljenog posla. Kad sam uhapšen, čovek iz komesarijata mi je
rekao: „Ti nisi Ljuba Zemunac, nisi Giška, nisi Ćenta… ti si nešto što
prevazilazi njihove karakteristike za te godine“. Bio je zbunjen našom
organizacijom, sistemom za uzimanje i pravljenje novca bez povreda,
bez mnogo buke. Nastala je fama: kriminalci su tu, grupa ta i ta, jugo-
mafija… Imali smo podršku Italijana, Japanaca, dosta smo pustili
korene… Uglavnom, na osnovu moje kriminalne energije odredili su mi
i zatvor. E, to nema veze s mozgom. To je klasična birokratska odluka.
Jer, čim ste tamo obeleženi u štampi, ili kad je delo veće, idete u zatvor
prvog stepena – pod kamerama, obezbeđeni psima-čuvarima,
specijalcima, helikopterima. Potpuno obezbeđenje koje onemogućuje

210
beg.
Početnu nevolju za tada maloletnog Kristijana, prema njegovom
izričitom uveravanju, nisu predstavljali čak ni nemogući zatvorski
uslovi, već jedan psiholog. I sa distance od nekoliko godina, nerado se
seća poniženja koje mu je ovaj priredio. Naravno, zbog različitog
tumačenja psihologije i svega ostalog od strane nemačkog psihologa i
srpskog kriminalca:
– Jedan magarac koji nije pročitao ni desetinu knjiga koje ja jesam,
dolazi da mi postavi nekoliko pitanja da bi odredio koeficijent moje
inteligencije. Po tome onda određuje u koji deo će da me stave. Stojim,
gledam idiota koji je došao u izlizanim farmerkama, neuredne frizure,
ne sme u oči da me pogleda. Ne liči mi ni na šta, kakav crni
intelektualac! Tada mi je palo na pamet da je on u stvari samo drugačija
vrsta kriminalca. Ali onaj najbedniji sloj, koji nema nikog ispod sebe, a
svi su mu nadređeni. Tačno mi je delovao kao poremećen čovek kojeg je
sistem stavio tu da definiše boljeg od sebe. Sramota me je da se uopšte
prisećam pitanja koje mi je mentolac postavljao: da li ste kroz
ključaonicu kupatila gledali rođenu sestru kad se kupa i masturbirali?
Da li ste slušali pred vratima roditeljske sobe majku i oca kako vode
ljubav? Da li ste nekada sebi probali da gurnete prst u čmar? Ne znam
da li sam više poludeo ili mi se zgadilo, kao što bi se zgadilo svakom
pravom čoveku. Znao sam da se Nemci kad im postave takva pitanja
nasmeju, odgovore ovako ili onako. Ja znam šta su normalni testovi za
takve stvari, ali ovo nije ličilo ni na šta. Rekao sam mu da me ne teroriše
s takvim glupostima, jer ću ga fizički napasti, pošto pitanja smatram
provokativnim. Onda mi je on dao test u ruke i ja sam video da su ta
pitanja stvarno napisana. I šta? Shvatio sam đa sam u sistemu gde mi
nikako nije mesto. Tek tad čovek razume mučne situacije u koje zapada
baveći se kriminalom. A dospeti u nemački zatvor, pogotovo u ovakvoj
situaciji… nemam reči. Samo znam da ne postoji nacija koja nas toliko
mrzi.
Ipak, kod onih koji nas najviše mrze, jugovići su razradili odlične
poslove. I Kristijanova ekipa je, prema njegovom detaljnom opisu,
počinjala pljačkama. Sem srca i smelosti tada nisu imali ništa drugo, ali
je i to bilo dovoljno da u svoj „klinački imidž“, ugrade ponešto što su
viđali u filmovima ili načuli od starijih. Gledali su druge i upijali tajne
zanata. Kristijan objašnjava kako su u to vreme imali jednog mladića čiji
je osnovni zadatak bio da ostvari kontakt sa drugim ekipama. „Morao je
da nađe pet-šest kombinacija mesečno, da nas poveže sa onima koji su
bili talentovani za neka dela koja će doneti solidan prihod“, kaže

211
Kristijan. Tako su upoznali i momke koji su za japanske „jakuze“
obavljali sitnije poslove. Krenuli su od malog, da bi ipak došli do
unosnih kombinacija. „Počelo je od pirinča“, nastavlja, „a onda se došlo i
do transakcija sa lažnim novcem. Tad smo još bili klinci, ali smo upali u
sistem. Nije me stid da priznam da su nas tada ljudi mnogo više cenili
nego što smo vredeli. Ali, bili smo suroviji, opasniji, srčaniji i to nas je
vodilo cilju brže nego sve ostale. Zato smo i zauzeli bolje pozicije.“
Po povratku u Beograd promenio je štošta u svom ponašanju, ali ga
je većina pamtila po dva događaja kojima se proslavio: upadom u
diskoteku hotela „Mažestik“ i begom iz Petog opštinskog suda. Sa
nekolicinom drugara, primorao je više stotina ljudi u diskoteci da legne
na pod, tražeći, navodno, među njima „svog“ čoveka. Pri begu iz suda
policiji je umakao skokom sa drugog sprata, ostavivši čaršiji da nagađa
da li je to bilo sa sedam, deset, ili petnaest metara visine. Danas mu,
međutim, oprez ne manjka. Stanu mu je teško prići neopaženo, jer
kamera registruje svakog posetioca, a u svojoj blizini u svakom trenutku
ima bar jednog drugara od poverenja. Zlobnici tvrde da je u stan uložio
više nego u prijateljstva, no, kako god bilo, živi raskošno. Uveren je da
tako zaslužuje, jer: „U kriminalu za mene nema nepoznatih stvari“, kaže,
i nastavlja:
– Ljudi u ovom poslu moraju da nauče da poštuju jedni druge, da ne
budu alkoholičari i narkomani, da su istrajni u svemu. Sam posao bi
trebalo da bude cilj, a zna se kakvi su principi. Toga kod nas nema, jer
osim kod malog broja, kod ostalih vladaju nezrelost, beskarakternost,
kompleksi… i oni se ne mogu ni nazvati kriminalcima, već banditima,
razbojnicima.
Osnovni razlog tome je, prema njegovom tumačenju, koje odudara
od pedagoških normi na koje se sam poziva, zakasnelo opredeljivanje za
ovaj „poziv“:
– S kriminalom se počinje od osnovne škole, petog-šestog razreda.
Ono što smo mi radili sa trinaest ili petnaest godina, to sada rade ovi
klošari sa 19 ili 20. U njihovim godinama mi smo već bili u velikim
kombinacijama. Ako brzo shvati neke stvari, recimo do osamnaeste,
plati školu između 20. i 25. godine, tek onda sazreva kao kriminalac. Tek
tada se zarađuje veliki novac, ulazi u prave kombinacije…
Kokain je, tvrdi Kristijan, najgora stvar koja se Beogradu dogodila
poslednjih godina. U njemu, kao glavnom krivcu, vidi nemogućnost
sadašnjih fajtera da postignu veći stepen profesionalnosti. „Garantujem
da sem mene i još deset ljudi koji u sebi imaju nešto što vredi, sve resto je
uzimalo kokain ili je zavisno od njega“.

212
 Ni ukupna ikonografija današnjih kriminalaca, jednostavno rečeno,
nije normalna: „To šišanje do glave, trenerke uvučene u farmerke… to je
sačuvaj bože kultura. Taj vid kriminala ne postoji u Evropi. Takva vrsta
ljudi na Zapadu ne bi opstala ni tri sata. Najobičniji saobraćajac bi ih
legitimisao Pa, čim te vide na ulici u onim „letećim“ patikama, odmah
sumnjaju da bežiš, ili ćeš tek nešto da uradiš, da ti zato trebaju“.

Međusobna netrpeljivost mladića u raskoraku sa zakonom, brine

najveći broj ljudi u gradu. Kristijan, kaže, nije izuzetak. Međutim,
verovatno da u Beogradu nema čoveka čije ime kod suprotstavljenih
tabora izaziva toliko gneva, kao što je slučaj sa Golubovićem. Neobično
je da je nepomirljiv postao, Što po svom, što po tuđem izboru, upravo sa
momcima s kojima je nekada bio nerazdvojan. Ali, i to je deo
beogradskog specifikuma, kao i da se zbog spletki nepotrebno gube
glave.
Kristijan detaljno i opširno objašnjava o čemu se, po njegovom
dubokom uverenju, radi:
– Rekla-kazala je jedna grana narkomanije. A to vuče čoveka da
uzme drogu, da stekne iluziju kako je jači i hrabriji. Mene narkomani ne
zanimaju, ali me ne interesuju ni ovi s Novog Beograda i Voždovca što
kažu da sam ih izdao. Da se razumemo – nisam ja nikoga izdao.
Jednostavno sam shvatio da nisu sposobni za moje kombinacije, da nisu

213
mogli da pruže ono što sam očekivao. Šta njima smeta? Njima je poznat
Kristijan bandit, a ne možete objasniti malograđanštini da sve
vremenom ide. Nekada sam se tukao, pa sam počeo da bodem, onda da
pucam, pa da organizujem grupe da pucaju za mene, da pajserišu,
reketiraju. To je bilo nekad. Mogu i ja da stvorim dvesta klinaca oko
sebe, jednima da dajem drogu, drugima kombinacije da uteruju dugove,
uzimaju dva-tri soma mesečno. A šta će mi to? Ja danas imam sve što mi
treba: lovu, „žuto“, lokale, stan, automobile… mogu da živim na foru. A
šta imaju oni? Sa 30 godina još stanuju kod roditelja. Moji neprijatelji i ja
smo dva različita sveta. Ja, i ovi momci koji su sa mnom, sigurno smo
napredniji, bogatiji, moćniji, inteligentniji. Mi smo u prednosti – zbog
čistog razuma i bistre svesti. Apsurdno je upoređivati nas. Svaki naš
konflikt može da bude koban po njih, a štetan za nas, jer ćemo ih toliko
povrediti da ćemo imati problema sa zakonom. Ko se sa mnom zakači,
skupo će platiti na ovaj ili onaj način.
Verovatno da Kristijan može da proceni težinu izgovorenih reči, kao
što zna i „težinu“ mladića na čiji račun su upućene. Međutim, ne želi ni
da razmišlja o tome. Priznaje da su mu Gagi, pokojni Pirke i pokojni Aca
Marinčić pomogli posle bega iz zatvora, da je u ispomoć dolazio i Bata
Trlaja, pa Voždovčani… mada od početka s velikom rezervom prema
Kristijanu, ali sebe opravdava na sledeći način: „Od momenta kad sam
pobegao samo sam jednu misao imao u glavi, iako sam ih gotivio na svoj
način – da se sklonim od tog društva. Zato sam i otišao kod jednog
velikog gospodina…“
Uoči izlaska iz nemačkog zatvora i povratka u Beograd najavljivan
je njegov veliki obračun sa Kneletom. Do toga nije došlo jer je Knežević
u međuvremenu ubijen. Međutim, Kristijanova priča o superiornosti u
odnosu na svog nekadašnjeg dobrog drugara, razgnevila je neke gradske
mladiće. Iz nekoliko razgovora koje smo vodili sa Kristijanom, pre bismo
mogli da zaključimo da je pominjanjem Kneleta pre imao nameru da
istakne svoje vrednosti, nego da omalovaži njegov posmrtni kult. Ali, za
Kneževićeve prijatelje nema lepe reči:
– Ako čovek nekog zna u dušu, onda tu strah i gnev ne postoje.
Kako bi se jedan hrabar i ispravan momak bojao od ljudi koji su fizički,
psihički i finansijski slabiji od njega? Na mene su gnevni oni koji nikada
neće imati što ja imam. Tu je ceo problem između mene i, uslovno
rečeno, ekipe s Voždovca. Večito sam tukao ljude po Braće Jerković. Tu
leži kompleks, što me niko od njih nije pobedio. Vidite, ja nikada nisam
pucao u svog prijatelja. Kod njih je bilo da se posvađaju i međusobno
upucavaju. Toliko su zla naneli jedni drugima. Pođimo od Giške i Ranka

214
Rubežića – oni to tako rade. Kad-tad dođu u konflikt. To je poznato kod
dušanovačko-voždovačkih mangupa. Uostalom, ko je sem njih u
čitavom gradu sa mnom u zavadi? Niko. Arkana sam prozivao u vreme
kad sam bio niko za njega. Mogli su za jedan dan, i on i Mijović, da me
pokupe kao stari veš, ali sam odolevao srcem. To su džentlmeni,
provalili su da mene mogu da ubiju ili da me ne diraju. A zašto bi jedan
fin potencijal, hrabar potencijal nestao? Pitajte bilo kog jačeg kriminalca
u gradu šta misli, kako će se završiti taj rat…
Uveren je da do pomirenja među pojedinim gradskim ekipama
nikada neće doći. Kaže: „Pomirenje ne, umirenje da“. Smatra da zbog
svega naopakog što se događa, i mnogi dobri mladići potpadaju pod loš
uticaj: napadi na familije, bacanje bombi u prepune kafiće… „To je
iživljavanje, za tim nema potrebe, ali to otkriva slabost tih ekipa.“ Dalje
objašnjava kako svako koristi priliku da brzo dođe do novca, do slave
koja bi mu otvorila vrata za nove kombinacije. Upravo tako misli o
mladiću koji ga je ranio u nogu:
– Time što je ranio mene otvorio je sebi tri-četiri kombinacije, jer su
ljudi čuli šta je uradio. Kao klinci i mi smo radili isto: opljačkamo ovog
ili ranimo onog i ljudi nas se plaše, zaziru od nas. Onda odemo na vrata,
pokucamo i tražimo da nam plate strah koji smo uterali. To je fama koja
se stvara – negativno ime na kojem u ovoj situaciji jedino možeš brzo da
zaradiš pare. Samo, taj koji je mene ranio, učinio je veoma glupu stvar, a
možda će biti kasno kad to bude shvatio.
Kristijan, izvesno, u trenutku kad je o tome govorio, nije mogao ni
da nasluti koliko brzo će se nešto od ove priče ostvariti. Momak o kojem
je pričao ubijen je, sasvim drugim povodom, na jednom od beogradskih
splavova…
O saradnji policije i kriminalaca kaže:
– Postoje činjenice i ne treba rekla-kazala da bi se videlo ko je
cinkaroš i ko sarađuje sa policijom. Ima puno takvih u gradu. Moguće
da se radi o sitnim policajcima, koji završavaju tu i tamo neki pištolj,
neka kola na konto simpatija ili doušništva. Ali, pogledajmo činjenice –
kome se daju dozvole za pištolj? Kako se uzimaju i vraćaju kradeni
automobili? Koliko se zna o delima koja su pojedinci počinili i kako se za
njih izlazi iz zatvora? Tvrdim, da sam ja uradio nešto od onoga što se
čini po gradu, dobio bih mnogo veliku robiju i možda više nikada iz
zatvora ne bih izašao. Samo da sam uradio nešto podmuklo. Ja uradim
džentlmenski, pa u situaciji kad ne postoji ekstradicija, oni me za delo
izazivanja opšte opasnosti šupiraju iz jedne države u drugu. Po samoj toj
reputaciji vidite ko radi za policiju, a ko ne. Pa, ljudi, ja ne bih skakao sa

215
ne znam koliko metara da sam imao jednog jedinog čoveka u policiji.
Uživao bih, radio sklekove u CZ-u i jeo pakete koje desetorica ne bi
mogla da pojedu. Najlakše je danas za nekoga reći da je cinkaroš. Tako
ćeš ga najbolje isprljati, jer mi pripadamo svetu u kome je to vrhovni
greh. Policija ne mora u svemu da učestvuje direktno. Dovoljno je ne
osuditi čoveka iz suprotne ekipe za ono što je počinio, a mene osuditi.
Tu je gotovo – cinkaroši za pokušaj ubistva izlaze iz zatvora, a nama su
našli utoke i dali tri meseca Padinske Skele. Dovoljne su simpatije u
muriji. A zašto ih imaju, to niko ne zna. To stvara gnev. Onda momci
vele – kad pravim sranje, napraviću ga do jaja. Smučila im se ta igra
između policije i nazovi kriminalaca. Tu stradaju momci koji su
potencijal, zalete se, povuče ih srce i stradaju. S druge strane, murija sve
zna. Tačno znaju ko je s kim u zavadi, odakle je metak došao. Zato i
kažem da je pravda veoma nepravedna – i u Americi se masovne ubice
puštaju na slobodu usled takozvanog nedostatka dokaza.
O kriminalu kakav jeste i kakav bi, po njegovoj zamisli, trebalo da
bude, priča:
– Žalosno je što se banditizam forsira i što mu se daje peka cena.
Gde to ima na svetu da stradaju nedužni ljudi? Sudija Falkone je ubijen
tonom dinamita, a pored njega stradao je još samo telohranitelj. Gledam,
svakodnevno se u Beogradu ispale tri-četiri metka, strada devojka,
prostreli se policajac… Pirke je ubijen pošto je devetoro ljudi ranjeno. A
dajem vam informaciju da je onaj ko je hteo da ga ukloni, mogao da ga
uhvati svaki dan kad i gde je hteo. To nije kriminal, to je greška onoga
koji je hteo da pokaže surovost. Tako radi poslednji šljam, kad može da
napravi tako gnusan čin. Sad, smatra se da će sve ovo ići još gore. Ali ne,
biće upravo suprotno, jer gore ne može da bude. Zna se ko je pravi
šmeker – onaj koji ima lovu, lokale, stanove, kuće, dobre devojke, zlato,
dobru garderobu, koji živi mimo, lepo, slaže se sa svima, svakog poštuje
i od svakog je poštovan. Zdrava kombinacija je napraviti novac, s ove ili
one strane zakona. Pa, tome svi težimo. Da li je bolje siledžijstvo? Ja bih
davno nekima bacio bombu u stan da to nečemu vodi. Mogu to da
uradim, jer nije nikakav problem Ali, treba ispasti džentlmen, odraditi,
kad ste već sudareni sa šljamom, tako da ne nastradaju nevini ljudi. Da
pokažete kako vam nisu ravni Zato sve ovo i radim. Zato i cenim stariju
generaciju. To su pravi šmekeri. Svaki od njih danas ima kuću, lokal,
ženu, decu i uživa. A polovinu od njih, zna se, niko nije pobedio ni
ponizio. Kad je trebalo da robijaju, odrobijali su, bez cinkarenja,
doušništva, bez dozvola za pištolj i tako dalje. Tvrdim da znajući sve to,
policiji nije potrebno više od šest meseci da saseče kriminal kakav

216
trenutno jeste u Beogradu. Ako kažu da to nije moguće, neka samo
dopuste meni da izaberem desetoricu iz drugih ekipa s kojima bih radio,
pa da vide kako je to vrlo lako izvodljivo.
O društvu, državi, ratu, budućnosti mlade generacije misli:
– Najmanje što je moglo da se desi sa ovim ratnim stanjem, to je
enormno povećanje najgore vrste kriminala. Takav kriminal potpomaže
tešku situaciju u kojoj se država nalazi. Čitav sistem učestvuje u
podsticanju kriminala, što je loše za svaku državu. Zemlja je pod
sankcijama i devedeset odsto stanovništva oseća svu tragediju rata, dok
kriminalci i ljudi koji ih podržavaju bujaju. Stalno je u porastu kriminal
potpomagan kojekakvim načelnicima, policajcima ove ili one veličine. U
pravosuđu rupe, u tužilaštvu rupe, advokatura kompletno
korumpirana. Jedna država ne može tako da funkcioniše. Ako pričamo o
kriminalu u Beogradu, njega, u stvari, nema. Radi se o opstanku, vlada
besparica, droga i neograničeno naoružavanje. Ovde se dešavaju
refleksne radnje, refleksna bogaćenja, upadanja u poslove koji preko
noći donose veliki novac. Svako je neki general, svako je danas neki
heroj, a to treba da posluži za otvaranje pravih vrata, iza kojih stoji
novac. Sve se svelo na interes. Svako gleda sebe, opšte je rasulo.
Političari na jednoj strani, policija na drugoj, narod na trećoj, kriminal na
četvrtoj… U Beogradu je takvo stanje da ko zna koliko će vremena
trebati ovom narodu da se oporavi. Kad bi se objavila u novinama svaka
sitnica koja se dogodi, nastali bi još veći strah i panika. Omladina
drastično bira taj put do sticanja sredstava za život. To su dve-tri
generacije između ‘66. i ‘76. godišta. Oni nemaju nikakav drugi izbor
sem da putem kriminala dođu do para. Oteti nekom fudbaleru auto, jer
znaju da je verovatno divljak od preko, oteti drugom lanac jer je iz
kriminalnih poslova, ne sme da prijavi policiji… Svako koristi priliku,
grabi bilo kakav način da se brzo opari. Međutim, sve će to biti
promenjeno u jednom trenutku. Država će biti prinuđena da pojača
zakonske mere, odstraniće se kriminal među političarima, pravosuđe će
odbaciti i pomisao na mito i korupciju. Nije to nemoguće, jer kao što se
naglo uđe u rat, tako se, ma koliko bolelo, iz njega i izađe.
O spletkarenju na njegov račun:
– Ja sam u životu uvek imao velike uzore, makar oni imali i neku
negativnu stranu. A mnogi ne znaju ni dan-danas šta bi zapravo hteli.
Zbog mene su mnogi stekli kompleks, pa je tu i počelo ogovaranje – to je
smrad, treba mu mater, Kristina… Takve nazive ja ne bih smeo ni
najgorem Ciganinu da dajem, a pogotovo ne čoveku moga kova, čoveku
koji ima opasnih argumenata. Zašto bih se, uostalom, verbalno

217
obračunavao sa onima koji mi nisu dorasli i pričao kakav je ko
pojedinačno? To meni nije potrebno, niti je moj rečnik onaj koji oni
koriste – sisa, rednjara, mindžosava… To su njihove lične stvari. U tome
je razlika između tih kriminalaca i mene. A nije im pametno što su na
suprotnoj strani.

218
219
220
 DO KRAJA

U
spremnosti da se prilagodi najtežim okolnostima, krije se
osobenost ljudske vrste, primetio je neko. Zimskih noći 1993.
godine, u redovima ispred banaka, desetine hiljada štediša
stavilo je na proveru ovu tezu. Možda im se do svesti probilo da su
ostarili, ali da mudrost nisu stekli.
Mladi su izvlačili pouku. Njihova „mudrost“ bila je surova i
očajnička. Ako je život prevara, zašto se ne prikloniti varanju? Ako je
bilo dozvoljeno ubijati glađu i beznađem, zašto oni ne bi bili ruka
eutanazije?
Nisu želeli da nađu opravdanje za one koji su pri kraju života
dozvolili da im se dodeli uloga dvorske lude. Dok još nije prekasno,
pokušaće da život uzmu u svoje ruke.
Ovakva razmišljanja ne mogu opravdati njihove postupke. Ali,
ozvaničivši model beskrupuloznosti, država im je podarila izgovor.
Svako je imao svoj način. Mladić, čiji dosije govori o stotinama sitnih
krađa, uporno je zivkao novinara jednog dnevnog lista, preklinjući ga da
mu obezbedi pojavljivanje u „Crnim biserima“. Novinar je čuo da
mladić nije bio umešan u ubistva, da ne zna pozadinu nekih likvidacija i
akcija, pa mu je kao razlog da ga odbije saopštio da „nema šanse“. Posle
serije hladnokrvnih likvidacija u septembru 1994. mladić je ponovo
telefonirao. Rekao je da „sad zna celu priču“. Sve je, naravno, bilo plod
njegove mašte. Bio je spreman na sve, ne bi li obezbedio trenutak
večnosti u popularnoj emisiji.
Momci iz „novog talasa“ u beogradskom podzemlju razlikuju se od
starijih po sazrevanju koje su doživeli preko noći. Ubrzano odrastanje
iznedrilo je neobične mlade ljude, naizgled golobrade dečake iz dobrih
porodica, koji bezobzirno likvidiraju suparnike u „kombinacijama“,
ponekad vrednim više stotina hiljada maraka.
Oni nisu odmetnici od korumpiranog i učmalog društva, avanturisti
koji bi sebi dozvolili da se oko četrdesete skrase na Čuburi ili Lionu,
praznog džepa ali sa puno uspomena. Njima nisu potrebne tuče „na
ferku“ koje će ih uvrstiti među čaršijske legende.

221
 Bane Grebenarević, dvadesetogodišnjak i pripadnik tog „novog
talasa“, kaže:
– Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio kako nema nikog
u gradu ko ga može pobediti „na ruke“. Mora biti da on živi u
Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u
streljani.
Donedavno, važilo je pravilo da je „crne hronike“ teško pisati, s
obzirom da kriminalci ne žele da govore. Ukoliko su značajniji, utoliko
im je teže prići. Međutim, nisu isti svi koji pristanu da im se fotografije
pojave u novinama, ponekad se izjašnjavajući kao „kriminalci“.
Podzemlje je, mnogo pre policije, shvatilo važnost marketinga i odnosa
sa javnošću. Starija generacija, kada želi da utiče na tok sudskog procesa,
brižljivo beleži telefonske brojeve novinara, kojima se, kasnije, javljaju
njihovi advokati nudeći „ekskluzivne“ vesti. Mlađi uviđaju da uz pomoć
medija neće morati da potežu oružje, niti da se pretržu od posla:
– Kad jednom dođeš na glas, možeš da sklapaš velike poslove, da
posreduješ, živiš „na guzove“. Nezakoniti poslovi mogu postati izlišni,
budući da ti autoritet pruža mnoge kombinacije – kaže Bane.
On ima svog čoveka „za odnose sa javnošću“, koji nas dočekuje na
budimpeštanskom aerodromu. Verovatno mu je to prvi susret sa
novinarima, pa je naglašeno formalan. „Versaćijev“ komplet bi trebalo
da ostavi poseban utisak. Kaže nam da nas njegov prijatelj očekuje u
jednom od najboljih budimskih restorana.
Iako ima tek 20 godina, Bane naslućuje veštinu stvaranja „veličine“.
Verovatno oseća i važnost medija, budući da nas je, bez izlišnih
izgovora, pozvao da mu budemo gosti.
Za nekoga, ko je u mađarskoj prestonici poslednji put bio 1990.
godine, Budimpešta u leto 1994. predstavlja iznenađenje koje bi ponovo
poželeo. Dok iz „audija 100“ sa klima uređajima posmatramo umivene
ulice i opuštene prolaznike, sećamo se beogradskih „trojki“ u
trenerkama, koje ovde ne bi imali koga da plaše, i blajhanih plavuša u
iznošenim patikama, koje veruju da su „dizel“ i „najk“ vrhunac
glamuroznosti. Potpuno odbacujemo onaj neprekidni i neprimetni
beogradski strah, kad nam Zoran (to je ime našeg domaćina) kaže da
prtljag možemo slobodno ostaviti u automobilu:
– Ovde niko ne krade i nema pucnjave.
Bane nas dočekuje u prostranoj, senovitoj bašti restorana čiji je
vlasnik Subotičanin, diplomac beogradskog Ekonomskog fakulteta. Iako
se trudi da izgleda starije, Banetu to ne polazi za rukom. Njegovi
vršnjaci polažu ispite i razmišljaju o novcu samo kada ga traže od

222
roditelja. Najveće životno iskušenje im, obično, predstavlja odlazak u
London i pranje sudova u tamošnjim restoranima. Bane se, međutim, u
Budimpešti obreo bežeći od policije. Po Beogradu se priča da je
početkom leta 1994. godine upao u jednu beogradsku teretanu i ispalio
nekoliko hitaca u svog „neprijatelja“…

On i njegovi drugovi, pokraj peštanskih vršnjaka deluju umorno i

sredovečno. Zaboravili su da se smeju i ponekad nam se učini da sa
zavišću posmatraju mlade Mađare.
Kao da je Beograd udaljen tek dvadesetak kilometara, za našim
stolom se prepričavaju obračuni gangova na njegovim ulicama, napisi u
štampi. Ponekad nije dovoljno otputovati da bi se neko mesto zaista
napustilo.
– Najbitnije je da čovek zna šta hoće – priča Bane – i da je spreman
da za to sve žrtvuje. Onda ga uspeh ne može zaobići. Važno je opstati na
beogradskom asfaltu. Ali, to retko kome uspeva: Beograd je neponovljiv,
teško ga je porediti sa drugim evropskim gradovima. Svaka nedelja je
novo dokazivanje, novo iskušenje. Ako si poznatiji, lakše ti je. Važno je
dobro osmisliti marketing i ne praviti greške na početku. Ako se samo
jednom nisi pokazao kao muškarac i nisi uzvratio, sve pada u vodu.
Sledećeg dana, na dunavskom ostrvu Marget-Siget (izletište poput
Ade Ciganlije, samo ukusno i kultivisano), snimamo kadrove za
dokumentarni film o beogradskom podzemlju. Bane se hladnokrvno
kreće ispred kamere koja nas prati u hodu, kao da je potpuno prirodna

223
stvar što je neko došao u Budimpeštu samo da bi njega snimao. Mladići
iz njegovog sveta već se navikavaju na svetlosti pozornice i slavu, koju
im je društvo poljuljanih vrednosti dodelilo.
– Ovo je ozbiljan posao. Međutim, danas je kriminal postao moda.
Svaki mladić u Srbiji poželi da je bar pet dana kriminalac. Odmah žele
zlato, skupa kola i najlepše devojke, odabrana mesta u restoranima.
Studenti nose pištolje. Želeli bi da vikendom budu kriminalci, a tokom
nedelje mamini i tatini sinovi. To je nemoguće. Oni vide samo lepšu
stranu našeg života. Ne znaju kako izgleda u samicama, kada ostanemo
bez nogu, kada nam prospu utrobu – kaže.
Smatra da se novokomponovani kriminalci razlikuju od
profesionalaca po tome što nikada nisu ranjavani i ne osećaju težinu
života. Kad pošmrču dva grama kokaina, uobražavaju da im metak ne
može ništa. Ubistvo čoveka za njih je poput scene iz crtanog filma: kad
neko padne sa dvanaestog sprata, ustane i otrese prašinu.
– Odmah iznad njih su „banditi“. Iako imaju i po tridesetak godina,
pejdžere ne nose zbog poslovnih dogovora, već da bi pripremali akcije.
Njima je najvažnije da nekoga tri sata tuširaju hladnom vodom, da ga u
gepeku provozaju gradom, da bi mu na kraju bezbol palicom prebili
ruke i noge – nastavlja klasifikaciju kriminalaca.
„Sezonce“ poredi sa nekim bivšim filozofima i piscima, koji se
politikom bave „samo dok ne sruše Slobu“. A posle bi da se vrate
pisanju…
– Prvi put kad sam pao u zatvor, sa 15 godina, rekao sam sebi: „Ideš
do kraja!“ – priseća se Bane Grebenarević.
Kad je posle nedelju dana obišla stan koji je Banetu i Zoranu
iznajmila u jednom peštanskom predgrađu, rentijerka nije mogla da
zadrži suze. Na podu jednog autentičnog „šteka“ zatekla je kore od
lubenice, rasparene čarape, iskrivljenu viljušku, polupane tanjire,
razbijenu teglu marmelade od kupina, ogrizak pice…
Zarekla se da stan nikad više neće izdavati Srbima. Njih su,
uostalom, nekoliko dana ranije optužili za podmetanje eksploziva uz zid
jedne budimske katedrale. Ne želeći da i njen stan slučajno bude dignut
u vazduh, pozvala je policiju.
Kad smo predveče ušli u ovo sklonište, Bane i Zoran su zaključili da
im je neko premetao stvari, trudeći se da ih vrati na mesto. Ceo dan
proveden u građu, po užasnoj vrućini, otupeo je instinkte. Mladići su
zanemarili ovaj znak upozorenja. Zoran je čitav sat razgovarao
telefonom sa prijateljicom u Beogradu, opisujući joj nabildovane i
elegantne Žabare, koje su nedavno upoznali u Milanu. Naročit utisak na

224
njega ostavio je novi način tetoviranja, prilikom kojeg se ubacuju i
sedefaste intarzije. Žabari su počeli, opisivao je, čak i zube da tetoviraju!
Tek što je završio razgovor, telefon je zazvonio: „konsiljeri“, stariji
prijatelj sa vezama u peštanskoj policiji, pokušava već ceo sat da im javi
važnu vest: policija samo što nije upala u stan.
U torbe je za minut potrpano samo najnužnije. Iskrenosti radi,
priznaćemo da smo se tužno osvrnuli za nekim „versaćijevim“ krpicama
koje su momci ostavljali. Bane se cerekao:
– Biće fora ako vas uhapse!
Tek što smo otvorili vrata lifta, na ulici se začula škripa kočnica, baš
kao u nekom predvidivom filmu. „Murija“, procedio je Zoran. Baneta
već nije bilo. Zoran nam je predložio da se spustimo liftom, velikodušno
nam prepustivši da ponesemo jednu torbu.
Lift je krenuo, kad smo shvatili da se upravo u toj torbi nalazi
oružje. U prizemlju smo otvorili vrata spremni da kažemo kako su nas
prokleti kriminalci primorali da im ponesemo deo prtljaga, da smo
novinari i slično, ali hodnik je bio pust.
Išunjali smo se na sporedni izlaz, kad se ponovo začula škripa
kočnica. „Ne samo što moramo taksijem u hotel, nego propustismo da
snimimo i hapšenje“, žalosno reče snimatelj.
Jutro smo ipak sačekali sa Banetom i njegovim prijateljem, u jednom
noćnom klubu. Da je često potrebnije imati više sreće nego pameti,
pokazalo se i sada. Policija je greškom upala u susedni ulaz, a oni su se
mimo odšetali do automobila.
U klubu, društvo nam je pravio i sredovečni gospodin, koji je u
Peštu stigao sa Beverli Hilsa, da bi se sreo sa suprugom. Iz određenih
razloga, nije mogao da je poseti u Beogradu. Ispostavilo se da mu
Budimpešta prija. Za dva meseca, potrošio je celu ušteđevinu: 150
hiljada dolara. Međutim, nije izgledao preterano uzbuđen.
– Kad vidiš ovakvu devojku od 19 godina, savršenu, kako da ne
potrošiš?
Njegova ljubimica je, samo u „tangi“, igrala na šanku.
– Imao sam sve ove devojke, pa su mi i dosadile. Ona se tek
nedavno zaposlila. Tarifa je 300 maraka za noć. Njoj sam odmah
ponudio duplo, ali me je odbila. Naposletku, davao sam joj 1000 maraka
za jedan sat, ali je rekla da ima dečka – priča markantni gospodin sa
Beverli Hilsa.
Te noći, Bane i Zoran nisu mogli da nađu sobu u našem hotelu. Sve
što su posedovali, tog trenutka se nalazilo u prtljažniku automobila. Bili
su iscrpljeni, a već je svitalo.

225
 – Samo mi znamo kako izgleda godinama spavati na jedno oko.
Osvrtati se na ulici, ne izlaziti iz stana po mesec dana, bežati od murije.
Ali, nećemo da budemo „obični smrtnici“. Za ceo život oni ne prožive
što mi za jedan dan. Ponekad, desi se da ujutru imaš sve: novac, kola,
devojku, a uveče uzalud tražiš prenoćište. To je stvar izbora. Ako se
čovek samo jednom oseti jakim, ne poželi nikada više da je slab. Po bilo
koju cenu.

226
227
228
 ZANOS I ROMANTIZAM

D
ela kojima se Romeo Savić svrstao u red zapaženih antiheroja
današnjice, pretežno su vezana za policiju. Optužbe koje
iznosi na račun pojedinaca u plavoj uniformi teške su bar
toliko koliko i mogućnost da se provere ili dokažu. Njegovo tumačenje
onoga što je činio, specifično je: „Koliko je bilo protiv zakona, bar dvaput
toliko je bilo pošteno. Loše sam prošao, ali sam radio ispravno.“
Besprekoran nije – kaže da to zna i sam, ali nipošto ne dozvoljava da
ga drugi nazivaju kriminalcem „One koji za sebe tako kažu“, dodaje, „ne
mogu da razumem.“ Na pitanje kako bi, onda, objasnio to što radi, i šta
zapravo jeste, odgovara:
– Nisam kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari. Ne
privlače me velike pare i zato sam normalan. Ali, para imam, a ako Bog
da, imaću ih i više.
Priča mu je prožeta uverenjem da je činio dobro, da bi mu zlom bilo
vraćeno. Siguran je da je radio po pravdi, da Bog to vidi, ali da mu je, bar
do sada, nanošena nepravda. Rastrzan je između dva grada i dve
ljubavi: rodnog Beograda i Novog Sada, u kome živi devojka s kojom bi
želeo da bude. U Beogradu ga znaju kao jednog od bližih prijatelja
pokojnog Kneleta, ali i kao jednog od retkih koji je prihvatio pomirenje
sa dvojicom mladića, koje je prethodno ranio. Za svoje neprijatelje ima
opravdanje, gotovo zaboravljeno na ovim prostorima: „Ako sam ih
stvorio, to je, donekle, moja greška“. Objašnjava kako je do toga došlo:
– Jednostavno, otimao sam robu i kola policajcima i ljudima koji su
u jakom srodstvu sa zakonom. Voleo sam da to radim onim
inspektorima koji su i sami kriminalci, a nisu imali smelosti da stanu
naspram mene. Možda sam i preterivao u toj želji, ali se kunem da niko
normalan i pošten od mene nije stradao. Uvek sam otimao od cinkaroša,
pijanaca, indijanaca… ponižavao ih i maltretirao. Često sam to činio
zbog drugih. Posle me je i to puno koštalo.
Prema sopstvenom kazivanju, dobio je nekoliko opomena da s tim
prekine. Nije hteo da posluša. Ne zbog tvrdoglavosti, kaže, već zbog
obraza, zbog ponosa i namere da uvek učini onako kako se zarekao da bi

229
trebalo da bude. „A znaš kako su mi se suprotstavili?“, pita, i odmah
nastavlja:
– Uništili su mi vezu s devojkom do koje mi je mnogo stalo. Ljudi iz
policije gurali su je protiv mene, jer su, navodno, mislili da puno zna.
Onda su joj pokazivali svakakve fotografije… U svakoj prilici nađu se
neki „prijatelji“ koji vole da slikaju, uključe kameru, kao fol nešto
bezazleno pitaju. Ne mogu ni da zamislim kako su me predstavili kod
devojke koja to ničim nije zaslužila. Svašta su radili da bi mi rasturili
privatan život, da me drugima prikažu kao totalnog ludaka.
Romeo objašnjava kako mu je u ličnom ratu protiv inspektora-
kriminalaca, čojstvo nalagalo da im otme sve što su bespravno stekli.
Kaže da im je trebalo puno vremena dok su smogli hrabrosti da mu se
suprotstave. Prekipelo im je, naslućuje, kada je njihovim dilerima počeo
da otima drogu. Ali i tada je, tvrdi, mogao da ih zaskoči:
– Pet minuta pre nego što je u Novom Sadu izdata poternica za
mnom, njihov službenik, njihova prodana duša, javio mi je da se
sklonim. Jurili su me inspektori iz narkotika, jer su hteli da mi uvale
drogu s kojom nisam imao nikakve veze. Odnosno jesam – ali sa
njihovom drogom – robom koju sam otimao od njihovih preprodavaca.
Kad je u novinama objavljena njegova ispovest, u gradu ga je bilo
nemoguće pronaći nekoliko nedelja. Romeovi dobri prijatelji uveravali
su nas da je u međuvremenu pozvan u policiju. Tražili su da demantuje
svoju priču. Odbio je, rekavši da može jedino da je dopuni imenima
policajaca koji sarađuju sa narko-dilerima. Povukli su zahtev. Strast u
potrazi za, kako kaže, policijskom drogom, teško je razumljiva.
Očigledno je, ipak, da uživa u tome što radi, a povodi su uvek novi. Šest
i po meseci je proveo u novosadskom istražnom zatvoru, oduzeli su mu
automobil i, to kaže da zna sasvim pouzdano, njegovim kolima išli u
akcije. „Kad sam izašao“, priča, „uzeo sam kola nazad. Izađem u grad i
nastane opšta panika među dilerima kad vide moj auto.“ Iako na priču o
Romeovom sukobu s policijom nekolicina beogradskih mangupa gleda s
podozrenjem, on sam za takva mišljenja ne haje. Objašnjava kako
uniformu ne mrzi kao takvu, već pojedince koji se kriju iza nje. A o
inspektorima govori i na jedan i na drugi način:
– Ljudi greše kad misle da su policajci koji se bave kriminalom
naivni. Namazani su, a nisu ni glupi. Kad nešto hoće, ne biraju način da
do toga dođu. Čitav grad zna da je Beograd pun policijske droge, a jedan
inspektor mi je rekao da neko za to mora odgovarati. Mislio je na mene i
na neke moje prijatelje koji s tim nemaju veze, ali neko mora pasti da bi
drugi prošao. Ima u policiji čestitih ljudi, šmekera kojima je jasno šta se

230
dešava, koji ne prodaju savest za 50 ili 100 maraka. Zašto bi poginuo za
200 maraka ili nekog ubio za te pare? Ali ima i onih koji bi da uzmu što
im ne pripada. Samo im nije jasno da niko, pa ni oni, na silu ne mogu da
dobiju tuđe. Imam tri prijatelja inspektora, potpuno normalne ljude s
kojima popijem kafu i piće. Nije potrebno ni da mi kažu da bi me prvi
strpali u zatvor kad bi imali dokaze. Ja to znam i ne zameram im, jer su
pravi policajci. A u Beogradu je za policajca sada smrtni greh ako sedne
s nekim koga oni smatraju kriminalcem. Takva pravila su uveli upravo
oni koji su upleteni u kriminal…
Priseća se prijateljstva koje ga je puno koštalo ali, bar tako misli, i
naučilo. Čoveku s kojim se u Novom Sadu svakodnevno družio nabavio
je sve. Uverava da mu je svojim kombinacijama podigao kuću,
obezbedio auto, novac, sve što mu je bilo potrebno… da bi na kraju
shvatio da ovaj radi za suprotnu stranu. Sada je, priča, postao veliki
lopov koji mešetari sa oružjem, naftom, drogom, svim i svačim, i
direktor je jedne vršačke firme. Takvih je, prema njegovim saznanjima,
puno. Da bi nas ubedio kako je droga preplavila gradske ulice, navodi
primer jednog novinara, koji je ponudio da mu proda drogu: „Pitao me
je mogu li da mu učinim uslugu, pošto je imao 100 grama heroina.
Možete onda zamisliti kakvo je stanje.“ Ali, bilo mu je slađe da nastavi
sa onim s čim je i započeo, jer, kaže s neskrivenim zadovoljstvom – zna
kakva je uvreda za ljude u tom poslu kad im otmu robu. Dileri koje je
„hapsio“ uvek su mu otkrivali po neki zanimljiv detalj:
– Upravo od njih sam saznao da su se i mnogi inspektori navukli na
iglu. Lično poznajem neke, a oni ne pretpostavljaju da i to znam. Njihovi
dileri vole da pričaju, pogotovo kad su u krizi i kad im uz šamare
ponudiš i malo droge. To je isti sistem kojim se policija služi kad uhvati
narkomana, a on neće da priča. Prvo ga prebiju, pa ga bace u krizu deset
sati, a onda na sto stave špric i iglu. Takav čovek, ako se uopšte čovekom
može zvati, peva sve što oni hoće – kaže.
Stara je priča da svetske policije u redovnim, ali ne i suviše kratkim,
intervalima, inspektore iz odeljenja za narkotike prebacuju na druga
mesta. Ma koliko uspešni bili, strah da se neki od njih ne uključe u kolo
droge i potkupljivanja, sasvim je realan. Uzgredne izjave pojedinaca da
u Jugoslaviji to postoji kao dokazana praksa, teško je proveriti i
potvrditi. Međutim, problem je istovetan i sa druge strane – puno je
mladića koji su se olako upustili u trgovinu narkoticima, ali još lakše pali
pod uticaj robe koju su prodavali. I za Romea su se pronosile glasine da
nije odoleo iskušenju, da mu je kokain postao svakodnevna potreba.
Međutim, on je izričit:

231
 – Ja ne podnosim narkomane, a mnogi moji prijatelji su navučeni da
to postanu. Podelim im pare, ako su im potrebne, a znam da bi me
prodali budzašto, jer je droga čudo.
Poznavaoci beogradskog podzemlja ubeđeni su da je u mnogim
ubistvima u gradu droga imala presudan uticaj. Idući istom logikom,
tvrde da ni policajci koji su predugo u kontaktu sa „gudrom“, ne
uspevaju da potpuno ostanu imuni – iskušenje je preveliko. U tome
naslućuju verodostojnost Romeovog svedočenja.
– Od policije nikada nećeš čuti da kaže – objašnjava Romeo – kako
niko od njihovih nema veze s drogom. To ne smeju, jer bi bila velika laž.
Za neke njihove rade čak i dileri koji su navodno na sasvim drugoj
strani. Pa ih pohapse kad im dosade. Ali, ne dilere sa dva ili pet
kilograma, već onu siću sa 10 ili 50 grama. Naravno, veliki trgovci
prolaze bez problema. Imaju jaka leđa ili rade u dogovoru. Ko to još ne
zna? Ja sam upadao u kuće u kojima se gotovo javno valjala roba, otimao
sve što sam zaticao. Jedanput, dvaput, triput… i ko bi normalan to
trpeo? Niko, ali sam vrlo dobro znao kome to pripada i kako je do toga
došao. Morali su da budu kao bubice, bar dok me nisu napali sa strane.
Njegov angažman oko finansijske ispomoći braći s druge obale
Drine, neprijatelji su, priča, pokušali da iskoriste kako bi mu došli glave.
Nekoliko puta je boravio u Brčkom, poklonio nešto novca, da bi ubrzo
shvatio kako je sve bila nameštaljka za likvidaciju:
– Obećao sam im neke radio-stanice, hteo da pomognem na svaki
način, a onda saznao da načelnik s kojim pregovaram ima 300 hiljada
maraka. Bio je toliko opušten da me je zamolio da mu u Beogradu
nađem stan za ćerku, jer je upisala studije. Ne stan za iznajmljivanje, već
za kupovinu. Posle sam od njega zatražio da mi izda službenu
legitimaciju i oružani list, jer su mi bili neophodni kako bi sve što smo se
dogovorili uspeo da uradim. Nikad me više nije pozvao na razgovor!
Dogovor je bio da im, između ostalog, iz Beograda dovezem i neki
automobil, jer nisu imali kola. A onda sam shvatio da im je namera bila
da sve to lepo doteram, da im predam, a da me, zauzvrat, pojede mrak.
Za svoje 24 godine, kaže, izučio je dobru školu. Od toga da je s
momcima s kojima je razmenjivao hice iz pištolja postao odličan prijatelj,
do poražavajućeg saznanja – oni bliski su mu okretali leđa. Dvojica
mladića sa beogradske Zvezdare pitali su nas da li ih je Romeo pomenuo
imenom i prezimenom, ali i uz blagi smešak odmahnuli rukom sećajući
se „trenutka obostrane slabosti“. Romeo veruje da je izmirenje vredelo.
Uvređen je, međutim, postupkom onih koji su ga se naprečac odrekli:
„Ovde, na Banovom brdu, u Žarkovu, da tražim krevet za jednu noć,

232
daće mi metak. S nekima se uz razgovor može, s drugima, koji ne drže
do dogovora, ne vredi ni pričati. Jedan prijatelj mi kaže: Neko ima šta da
izgubi, neko nema.‘ To nije tačno. Svi imamo da izgubimo – glavu.“ A u
vreme kad glava baš i nije na ceni, Romeo je ostao bez dobrog prijatelja –
Kneleta. Izlišno je prepričavati sa kakvim pijetetom se priseća vremena
kada je „pobratim žario“ Beogradom, kad su gradom hodali kako su
hteli. Utoliko mu teže pada što danas, dve godine od kako je Knele
ubijen i ustoličen za najmlađu legendu odnegovanu na beogradskoj
ulici, gradom lutaju momci koji ranije „nisu smeli nos da promole“. To
mu pada veoma teško, a uveren je da bi sve bilo drugačije samo da su
oni pravi poživeli. Umesto toga, objašnjava, „ološ za koji niko nije čuo
oglašava se po nekim divljim novinama“.
Istražni zatvor, u kome je opet imao susret, veruje pažljivo
isplaniran, sa onima koji su ga svakodnevno nameštali policiji, bio mu je
nauk i za druge stvari. Shvatio je, kaže, koliko je lako prevariti se u
prijatelje. Dok je boravio u zatvoru ljudi su mu pomagali, ali nije
pouzdano znao ko. Razumeo je tek po izlasku:
– Svi su se prsili kad sam izašao, a ja sad tačno znam ko je bio uz
mene. Čovek pogine, pa ga posle mesec dana svi zaborave, a kamoli
kada ode u zatvor. Kad ovde ideš ka boljem, kad pokušavaš da nešto
uradiš, svi te pokopavaju, pa i oni koji su te do tada voleli. Crnogorci, na
primer, rade pametnije: svi će da ti pomognu, jer znaju da ćeš sutra i ti
njih pomoći. Mi u Beogradu nismo takvi. Najveći deo grada samo gleda
šta drugi imaju, pitaju se zašto on ima kad ja nemam, zašto njemu više
nego meni? A to već nije normalno. Svakome ko ima obraz i reč ja
skidam kapu. Trudim se da se samo sa takvima družim.
Poznanstva i prijateljstva u gradu, Romea pretežno vežu za
Voždovčane, naravno, i za sve sa kojima su oni dobri. Ali ni druge koje
je upoznao ranije, kaže, ne zaboravlja. Ma koliko da greši što ih i dalje
prihvata, jer je, kaže, imao ne malo problema „samo zarad njihove
obesti“, neće im okrenuti leđa. Kune se da svaki prijatelj na njega može
večno da računa, makar ga tuđa ludost skupo stajala. „Nije mi žao
ničega što sam činio“, priča, „jer sam radio samostalno i svojeglavo. I
nije mi žao ničega što sam učinio zbog prijateljstva. Nadam se da će mi
tako biti vraćeno.“ Jedino nije siguran da će ono čime je druge zadužio,
stići u pravo vreme. I pored svega bi da, na sebi svojstven način,
drugima pruži više nego što traže:
– U ovom gradu se stvarno svašta dešava, mnogi stradaju bez
ikakvog smisla. Evo, ja bih dao svoju glavu za sve glave u ovom gradu.
Da padne moja, a da druge ostanu. Neki će se smejati, jer bi voleli da svi

233
izginu. Ako neko prihvata moju ponudu neka dođe, ja nemam strahove i
tripove, ne krijem se. Uvek je bilo da zbog dve tražene i ucenjene glave,
padne sto nedužnih. Boga ima, ostvariće se ono što želim, promeniće se
puno toga, pa i u SUP-u… Ostaće pravi, i onda će ovaj grad živeti
normalno.

Razgovor sa Romeom Savićem vođen je početkom septembra 1994.

godine. Dva meseca kasnije, 8. novembra, Romeo je iznenada preminuo,
pod, tvrde njegovi prijatelji – neobičnim okolnostima. Prethodnog dana
se, prema priči, vratio kući nešto pre ponoći. U petnaest minuta pre tri
ujutru dobio je poruku preko pejdžera da se javi dvema devojkama.
Nepun sat kasnije izašao je iz kuće, a tačno u šest časova pronađen je
mrtav ispred vrata svog stana. Obdukcijom je, navodno, utvrđeno da je
imao tragove kokaina u krvi, što njegova majka poriče. Ubeđena je da je
požrtvovanijom lekarskom intervencijom život njenog sina mogao da
bude spasen. Jedna od devojaka, čije je ime stajalo ispod poruke na
pejdžeru, saopštila je Romeovoj majci da ona nikakvu poruku nije slala, i
da je to uradio neko drugi. Sumnju da je prekomerna doza kokaina
prouzrokovala smrt, odnosno, kako se pričalo u gradu, da je Romeo
posle preteranog „uzleta“ kokainom pokušao da se „spusti“ nekim
tabletama, jedan njegov prijatelj kratko je prokomentarisao:
– Znam da ljudi mogu da „overe“ s heroinom, ali da je to neko
uradio s kokainom, čujem prvi put u životu.

234
235
236
 DVOSTRUKE IGRE

S
vako spektakularno, po pravilu nerazjašnjeno, ubistvo
poznatih ličnosti, hranilo je maštu građana Srbije i izazivalo
raznovrsna nagađanja. Što je nepoznanica bilo više,
uobrazilja je, podsticana strahovima i sistematskim glasinama, sebi
davala više na volju.
Da li zaista u Srbiji postoje ljudi čije je zanimanje – plaćeni ubica? Da
li u zgradi SDB, kako nam je tvrdio bivši operativac „tajne policije“,
postoji čak posebna soba u kojoj se ovi stručnjaci za brzu i, po potrebi
tihu, smrt okupljaju, primaju zadatke i dogovaraju?
Ko su osobe spremne da ubiju, iako, ponekad, nisu čule za ime svoje
žrtve? Ko ih regrutuje i na koji način?
Bivši operativac savezne SDB objašnjava:
– U početku, tačnije do kraja šezdesetih, likvidacije su obavljali
isključivo ljudi iz redova Službe. Aleksandar Ranković je na tome
insistirao i verovatno ima mnogo razloga koji potvrđuju da je bio u
pravu. Međutim, i Ozna i Udba, kao i SDB, imale su posebno odeljenje,
sektor za takozvani kriminalni faktor. Kriminalci su često korišćeni kao
informatori, jer su dolazili u dodir sa stranim diplomatama, njihovim
suprugama, decom. Jedna od legendi beogradskog podzemlja, na
primer, imao je ljubavne veze sa kćerkom bugarskog atašea za
ekonomske odnose koji je stanovao u Ulici Lole Ribara. Veliki deo rada
sa ljudima iz podzemlja svodio se na međucrnogorske odnose:
Crnogorac je operativac, njegov saradnik iz podzemlja takođe. Moj
utisak je da crnogorska Služba nekada nije znala drugačije da radi, nego
sa kriminalcima.
Po rečima našeg drugog sagovornika, koji je dvadesetak godina
uspešno plivao mutnim vodama policije, DB-a i podzemlja, stekavši
zavidno bogatstvo, kako u informacijama, tako i u finansijskom pogledu,
plaćenici se uglavnom nalaze u podzemlju:
– Oko devedeset odsto likvidatora Služba regrutuje iz redova
kriminalaca. Postoje tri osnovna metoda kako se sa njima pregovara. Pni
bih mogao nazvati ucenom: kriminalac je učinio nešto „nevaljalo“ i

237
policija je to saznala. Predočava mu da će to biti zaboravljeno, ako izvrši
određeni zadatak. U zavisnosti od inteligencije, kriminalci uspevaju da
ostvare loš ili, čak, veoma dobar pazar. Tako, neki od njih imaju na
savesti ubistva koja nisu izvršili po nalogu, ali ih Služba štiti zbog
minulog rada. Ipak, upozoravaju se, barem za ove koje ja znam, da
previše ne štrče, i obično im je ograničeno kretanje. Žive u nekoj vrsti
rezervata i obezbeđena su im stalna primanja, recimo, tako što su
vlasnici kockarnica ili privatnih preduzeća.
Drugi način za nalaženje zajedničkog jezika je „usluga za uslugu“,
objašnjava bivši policajac. Plaćeniku se, u ovom slučaju, obećavaju
sasvim opipljive nagrade. Nekada je reč o novcu ali, ako dođe do duže
saradnje, najamnik može da traži i trajniji oblik pomoći, poput podrške
prilikom pokretanja privatnog preduzeća.
Treći oblik saradnje je, po saznanju našeg sagovornika, najčešći i o
njemu nema visoko mišljenje: unajmljeni pristaju da obave zadatak,
kako on kaže, iz naivnosti, to jest, veruju u „viši interes“. Objašnjava o
čemu je reč:
– U prva dva slučaja plaćenici uglavnom uspevaju da se obezbede,
tako što o nalogodavcu imaju dovoljno kompromitujućih podataka.
Obično se u tim prilikama daje do znanja: „Ja te ne diram, nemoj ni ti
mene.“ Poslednja grupa najgore prolazi. Ljudi ovog tipa su izvršili neke
od poznatih likvidacija, recimo Belog, Giške… Jednog trenutka, oni
postaju balast za vlast i ona ih pušta niz vodu. To je, recimo, već
učinjeno sa jednim delom generacije ovog rata.
Drugačije svedočenje izneo je visoki službenik i dugogodišnji
operativac republičke SDB. Smatra da se u javnosti ustalilo uverenje da
se iza svake tajnovite smrti krije – Služba. Do toga je, po njegovom sudu,
došlo spontano, ali ne može da previdi i sistematsko upiranje prstom:
– Posle svakog ubistva, ili čak samoubistva koje nekome izgleda
sumnjivo, u gradu se priča da ga je izvršila Služba. Kao da mi nemamo
važnija posla i dovoljno naših briga, nego lutamo naokolo i likvidiramo.
Vi ste prvi novinari koje sam zvanično primio – mislim, ušli ste na
glavni ulaz – i sa kojima o tome razgovaram. To je, izvesno, i naša
greška. Ipak, mislim da je bilo kakvo pisanje o Službi štetno.
Po svedočenju Božidara Spasića, koji je 25 godina bio službenik
Savezne SDB, ljudi iz podzemlja za likvidacije počinju da se koriste
naročito 1972. godine, odnosno posle upada devetnaestorice ustaških
terorista u Jugoslaviju. To su godine kada je emigracija najmarljivije
obavljala svoj posao, pa su nadležni odlučili da uzvrate ravnom merom.
– Rukovodstvo Službe i političari nisu verovali da nešto, kao taj

238
upad 1972. godine, može da nas zadesi. I mi smo bili zatečeni. Imali smo
informaciju, ali je nismo u početku ozbiljno shvatili. Nismo znali gde se
teroristi nalaze – kaže Spasić.

Objašnjava da je tada održan sastanak sa predsednikom Republike,

Josipom Brozom, koji je, kako je pisalo u stenogramu, rekao Bakariću,
tadašnjem predsedniku Saveta za zaštitu ustavnog poretka: „Hajde,
Vlado, budite malo radikalniji prema ustaškoj emigraciji.“
– Ja sam 1980. godine – nastavlja Spasić – postao glavni inspektor za
specijalna dejstva, znači šef specijalnog tima koji je formiran. Te godine,
na mesto Dimitrija Krajgera, šefa Službe, dolazi Srdan Andrejević.
Laknulo nam je, jer je bio iz Srbije, i znali smo da ćemo moći slobodnije
da radimo. Do tada je već bio poznat metod „rada“ sa emigrantima:
sačinjavali smo liste A, B i C. „A“ lista se sastojala od imena osoba koje je
trebalo eliminisati jer ubijaju naše ljude, unose eksploziv u zemlju,
ukratko, imaju militantne namere. „B“ lista je predviđala „stabilizaciju“,
tako što bismo ih upozoravali da ih u svakom času možemo zaskočiti
ako se ne smire.
Kako objašnjava Spasić, „C“ listu su sačinjavali emigranti
predviđeni da budu pod stalnim nadzorom.
Tvrdi da je zanemario staro pravilo Službe: ne upozoravaj
emigranta ako ćeš prema njemu preduzimati akcije.
– Moja ideja je bila: upozorimo ga da ćemo izvesti neku akciju

239
prema njemu ako nastavi da provocira. Neka zna da smo jači i
superiorniji i da ćemo našu zamisao sigurno ostvariti. To se puno puta
pokazalo kao tačno. Recimo, kad jedan hrvatski emigrant nije uzeo u
obzir naš savet da mirnje, bacili smo mu kiselinu u oči.
Spasić priča kako je shvatio da se mora, gotovo u potpunosti,
osloniti na kadrove iz podzemlja. Jer, verovao je da su prošla vremena
kad su, recimo, „obični“ ljudi izvršavali najteže zadatke. Poput izvesnog
lekara, Vojvođanina, koji je u Americi obavio jedanaest likvidacija, a da
nikad nije napravio grešku, pa sada mimo živi u jednom gradiću na
severu Srbije.
Međutim, krajem osamdesetih Spasić nailazi na probleme prilikom
odabira ljudi iz podzemlja. U to vreme, kaže, u Beogradu su ratovale
policije: gradska, republička, savezna i vojna.
– Bižić je prisluškivao moj telefon, ja njegov. Oni su imali odobrenje
Branka Kostića, tadašnjeg načelnika SUP-a, da se prikače na moju liniju,
jer su znali da sam u stalnom kontaktu sa kriminalcima. Jurili su ih
pokušavajući da ustanove šta rade za Udbu, a ne da li se bave
kriminalom.
Spasić je tada izvesno vreme bio primoran da nove saradnike
potraži među sarajevskim momcima, od kojih su se neki, prema
njegovim podacima, istakli i tokom aktuelnog rata. Ipak, vraća se
Beograđanima, koji su „bez premca“:
– Beograđani su bili i ostali najjači. Značili su nešto u Minhenu,
Frankfurtu, Štutgartu, Hamburgu, Amsterdamu… Recimo, pokojni Duja
Bećirović je bio jedan od najznačajnijih ljudi iz podzemlja koji je pristao
da sarađuje sa nama. On je bio informator. Nije išao ni u jednu akciju, jer
smo se upoznali nekoliko meseci pre nego što je, u Amsterdamu,
likvidiran iz snajpera, zbog nekih poslova vezanih za podzemlje. Bio je
izuzetno inteligentan, pa sam smatrao da ga je šteta slati u „crne“ akcije.
Upoznali smo se u „Interkontinentalu“, bilo je reči o pomoći u borbi
protiv terorizma. Odmah je pristao. Davao nam je podatke o braći Majić
iz Imotskog. Oni su utovarili veliku količinu oružja u roterdamskoj luci,
a Duja i njegovi ljudi su ih pratili, zapisivali brojeve registarskih tablica i
ostale nama važne podatke. O tom utovaru smo obavestili JNA, ali ništa
nije učinjeno.
Bivši šef grupe za specijalne akcije i danas žali što nije ostvarena
njegova zamisao o napadu na poznatog, po njegovom mišljenju
zloglasnog, nemačkog novinara Hansa Petera Rulmana. Rulman je bio
dopisnik „Šterna“ iz Zagreba, a u Beogradu je osuđen zbog špijunaže:
– Preko jednog beogradskog policajca upoznao sam pokojnog

240
Bobana Pantelića Palačinku. Odmah mi se dopao jer je bio hrabar.
Predvideo sam ga za akciju „Korzo“, koja je tako nazvana jer se Rulman
često viđao u istoimenoj zagrebačkoj kafani. Pantelić je snimio njegovu
kuću i redakciju u Hamburgu. Ja sam 1988. sačinio dve varijante plana
za akciju: za likvidaciju i za poslednje upozorenje pred likvidaciju, ali
nisam naišao na podršku za onaj radikalniji pristup, iako sam to
zahtevao. Rekli su mi da bi bilo nezgodno, jer je Rulman nemački
državljanin. Kakav je to Nemac, pitao sam ih, koji štampa „Hrvatsku
domovinu“? Naposletku, zahtevao sam da mu barem zapalimo
redakciju, ali akcija nikad nije izvedena.
Spasić kaže da su za Službu mogli da rade samo „asovi“, ali da su
ponekad dovodili i ljude manjih sposobnosti. Navodno, nikad nije
saradniku isplatio više od pet hiljada dolara. Tvrdi da je većina radila iz
ideala, ali i želje da se razmeće sa lažnim pasošem koji bi im Služba
izdavala. To je, kaže Spasić, njima bila najveća nagrada.
– Izdao sam 90 lažnih pasoša, toliko je bilo dobrih saradnika iz
podzemlja. Najboljima sam davao i vozačke dozvole. Pasoš sam dao i
jednom sadašnjem suvlasniku poznatog splava na Savi, koji je izvršio
akciju u Švajcarskoj. Sastali smo se u Trstu i ja sam mu predao konzervu
„koka-kole“ u kojoj je bila eksplozivna naprava. U avionu do Ženeve on
se sa njom poigravao u ruci, a tamo ju je bacio na grupu šiptarskih
emigranata. „Šaru“ je od mene dobio i pokojni Branislav Matić Beli, koji
je zaslužan za sjajnu akciju u Cirihu protiv Džavida Halitaja, kome smo
razneli stan i napravili ogromnu štetu – kaže.
Upravo u trenutku kad je Srbiji bila potrebna neprekidna pomoć
ljudi iz podzemlja, jer se sadašnji rat već zahuktavao, dogodila se, 24.
marta 1990. godine, „Nana“.
Po svedočenju jednog od aktera ove afere, Zdravko Mustać, tadašnji
šef Službe, vešto je iskoristio slučaj ubistva Andrije Lakonića, kao i
puštanje nekih od učesnika sukoba da pobegnu sa lažnim pasošima, da
bi proneo priču kako Marko Nicović, tada visoki inspektor GSUP-a,
trguje sa kriminalcima. Isti izvor tvrdi da je Mustać bio primoran da prvi
napadne, jer je Nicović, navodno, saznao da je šefa jugoslovenske SDB
zavrbovala nemačka tajna policija BND. Radmilo Bogdanović, tadašnji
republički ministar unutrašnjih poslova, tvrdi naš izvor, poverovao je u
ovu priču, kao i u krivicu Miroslava Bižića, koji je neposredno
koordinirao saradnju podzemlja i SDB. Navodno, Bogdanović je kasnije
priznao da je naseo na Mustaćevu priču. A Mustać je, pošto je prebegao
u Hrvatsku, tvrdi se, za samo tri meseca „provalio“ stočetrdesetsedam
jugoslovenskih obaveštajaca u inostranstvu. Naš izvor veruje da nijedna

241
obaveštajna služba od takvog udarca ne bi mogla godinama da se
oporavi.
Prvi put je, upravo na suđenju osumnjičenima za ubistvo Andrije
Lakonića, obelodanjena sprega pojedinih kriminalaca s jedne, i policije i
SDB Jugoslavije, s druge strane. Otac pokojnog Lakonića je pred sudijom
Vladanom Vukčevićem doslovce izjavio:
„U junu ‘89. sin mi je rekao da radi za SDB Jugoslavije. Da je za tu
službu išao u inostranstvo, u Švajcarsku, Austriju i… treće zemlje se ne
sećam. Imao je dva-tri pasoša. O kakvim se poslovima radi, ne želim da
kažem pred publikom. Mogu samo sudiji, u četiri oka.“

Čitav tok suđenja predstavljao je, na neki način, prebacivanje

nadležnosti i odgovornosti za saradnju s podzemljem, s jedne na drugu
stranu, odnosno s Gradskog SUP-a na nivo SDBJ i obratno. Novine su
tih dana o suđenju pisale kao o „policijskom striptizu“. Raško Ðukić,
nekadašnji načelnik Odseka potrage u GSUP zato je, očajan, tada
primetio:
„Ovo je suđenje policiji i operativnom radu. Ono će naneti štetu i
policiji i državi, i neko zbog toga mora da odgovara.“

242
 Spasić, povodom ovog slučaja, tvrdi:
– Već posle šest meseci Radmilo Bogdanović je shvatio svoju grešku,
to jest da se bez ljudi sa one strane zakona ne može.
Radmilo Bogdanović nikad javno nije prihvatio „krivicu“ koju mu je
Spasić dodelio, mada u širokim krugovima slovi za čoveka kojem
priznanje pogreški nije strano.

Ipak, Spasić je uveren da je njegova argumentacija neoboriva:

– Bogdanović je svojevremeno pošto-poto hteo da sazna ko je ubio
Envera Hadrija (šiptarski emigrant koji je u to vreme likvidiran – prim.
aut ), jer je smatrao da je ta akcija nanela „ogromnu štetu ugledu Srbije“.
Neposredno nakon okršaja u „Nani“, rekli su mu da je Miroslav Bižić
jedan od organizatora Hadrijevog ubistva. Petru Gračaninu, saveznom
sekretaru za unutrašnje poslove, rekao je: „Vi ste ga ubili. Ja ću uhapsiti
onog Bižića.“ Iako mu je predočeno da mu nijedan policajac u kafani
više neće sedeti sa kriminalcem, ako uhapsi Bižića, on je to ipak učinio.
Tek tri dana posle Bižićevog hapšenja, kad je kod mene došla njegova
supruga, saznao sam šta se dešava. Odem do Gračanina i vidim da on

243
već zna. Mustać o Bižićevom hapšenju nije imao pojma, muvao se negde
po zemlji sa švedskom policijom. Bogdanović je poverovao da je Mustać
naručio Lakonićevo ubistvo, što je bila izmišljotina. Lakonić je bio naš
čovek i trebalo je tih dana da obavi jednu akciju. Posle Hadrijeve
likvidacije, inače, sve je bilo u najboljem redu. Od Gračanina sam dobio
poruku: ‘Samo nastavite, ali oprezno‘.
Lično sam u GSUP vežbao pucanje sa čovekom koji je likvidirao
Hadrija i valjalo je nastaviti, ali…
Boža Spasić objašnjava da je tada usledilo davanje zvaničnih izjava,
i to tako što su njegov kolega Zoran Savićevio, jedan od visokih
inspektora SDBJ u to vreme, i on, bili prinuđeni da dođu na saslušanje u
jedan čas posle ponoći. Međutim, njihove izjave nikada, tvrdi, nisu
prosleđene istražnom sudiji, jer su rekli da je saradnja sa podzemljem
zaista bila dogovorena:
– Čini mi se da je slučaj „Nana“ imao dalekosežnije posledice nego
što se to shvata. Nije samo u pitanju rat između GSUP i MUP, razbijanje
autonomije beogradske policije i njena sadašnja nesposobnost. Jer, da
tada nismo prekinuti, mogli smo da likvidiramo Tuđmana i sve njegove
saradnike, kad su bili na predizbornoj kampanji u Nemačkoj. Postojao je
sasvim razrađen plan. Beli nam je dao „audi“ koji smo napunili plinskim
bocama i sve je bilo spremno. Valjda se to vozilo i danas nalazi na ulici u
Štutgartu. Ali, akcija koja je mogla promeniti tok istorije nikada nije
izvedena…

244
 TREĆA POKRAJINA

K
ako protiv organizovanog kriminala mogu da se bore policija
i država koje ne priznaju njegovo postojanje?
Mnogi opozicioni političari veruju da je policija „de facto
vojna snaga SPS“ (dr Vladan Vasilijević), te stoga nikada neće priznati
očiglednost organizovanog kriminala i njegove povezanosti sa
politikom. Jer, ko još hapsi samog sebe?
Komunisti primećuju:
– Mi smo sada u fazi kad su političko-finansijske oligarhije
povezane sa kriminalom i to će se u jednom momentu, kao u svakoj
normalnoj državi, razdvojiti. Nije nemoguće da neko iz kriminalne
oligarhije pređe u finansijsku, a da se ovi drugi kriminalizuju – ubeđen
je Zoran Čičak, iz SK-PJ i Jugoslovenske udružene levice.
I kad bi se naivno pretpostavilo da je „ministarska afera“ bila jedina
i pojedinačna slabost političara na vlasti, ona je ipak dokaz njihove
upletenosti u nezakonite poslove. Zato je teško shvatiti potrebu mr
Nebojše Čovića, gradonačelnika Beograda i člana SPS, da se, najavljujući
borbu protiv korupcionaštva, ogradi i kaže: „ako tako nešto zaista
postoji“.
Verovatno procenivši da je ovakvim zaključkom bio previše blag
prema lopovskoj nomenklaturi, gospodin Čović se ubrzo ispravio, davši
potpuno drugačiju ocenu:
– Organizovani kriminal se odvija uz podršku velikih finansijskih
moćnika i evidentno je da su centri tog kriminala u privredi i bankama.
Odatle počinje niz drugih aktivnosti i, naravno, direktno povezivanje sa
mafijom, za koju mora da se kaže da postoji.
Ovo je najoštrija izjava nekog od visokih čelnika vladajuće stranke o
sprezi kriminala i, uslovno rečeno, državnih nameštenika. Nadalje bi,
verujući da saznanje o postojanju mafije nije tek uzgred izrečeno,
vredelo očekivati i konkretne korake. Prvi bi, po opštem uverenju,
trebalo da bude sledeći: da policijski činovnici zaključe što i političari.
No, bar za sada, nije tako.
Petar Zeković, načelnik beogradske policije, veruje da

245
organizovanog kriminala nema jer, po njegovom saznanju, to
podrazumeva značajan uticaj podzemlja u policiji, sudstvu i političkom
vrhu. A tako nešto, smatra, ovde ne postoji.
Poleđina umešanosti države u kriminal se, međutim, nazire samo
kad dođe do sukoba između onih koji su na istoj strani. Tada se delovi
dosijea, zavijeni u opštenarodnu stvar borbe protiv kriminala, objavljuju
kroz izjave ozlojeđenih, onih kojima je dozlogrdilo, likova sumnjive
motivacije. Na primer, preko inspektora Dragana Mladenovića, kome se
ipak mora skinuti kapa, bez obzira ko bio njegov zaštitnik, jer je govorio,
većini se čini, o neverovatnim mahinacijama Radovana Stojičića Badže,
zamenika ministra unutrašnjih poslova i svakako jednog od najmoćnijih
ljudi u zemlji.
Pošto je početkom 1993. godine Slobodan Milošević, srpski
predsednik, kao jedan od tri najvažnija zadatka države najavio i borbu
protiv kriminala, Zoran Sokolović, ministar unutrašnjih poslova,
pokazao je kako se izvršavaju naredbe. Samo tri meseca posle
Miloševićevog govora, na sednici Narodne skupštine Srbije posvećene
bezbednosti i kriminalu, on izjavljuje:
– Ukupno stanje bezbednosti u Republici Srbiji relativno je stabilno,
a talas kriminala koji je poprimio široke razmere, posebno u Beogradu,
zaustavljen je.
Brojke koje je izneo g. Sokolović bile su za divljenje, ali teško da se
„za samo deset dana“, oduzimanjem, recimo, 243 komada oružja, i
pronalaženjem 85 ukradenih automobila, mogu preseći dobro uhodani
kanali kojima se vozila, naoružanje i droga dopremaju u zemlju. Ili se
„izvoze“ iz nje.
Mnoge prljave radnje, posebno one vezane za uvoz i prodaju nafte i
oružja, opravdavaju se čarobnom rečju „rodoljublje“. Međutim, stotine
privilegovanih (ko omogućuje privilegije?), obogatile su se bukvalno za
nekoliko nedelja, uvoženjem cisterni nafte koju su „svome narodu“,
gotovo tražeći zahvalnost, prodavali sa neverovatnom zaradom od 500
odsto.
„Nije kriminal ako neko nabavi naftu, ocarini je i proda, plati porez i
na kraju – zaradi. Neprihvatljivo je da se nafta i drugi proizvodi ne
carine, da se na njih ne plaća porez na promet i povrh svega, da se zbog
nestašice ‘udari‘ astronomska cena i ubere enormna zarada. Velika
sumnja je pala na državu posle ‘ministarske afere‘ i sve dok se ona ne
razreši, sumnje će se podgrevati. Ja ne mogu da tvrdim da nije bilo
pojedinačnih slučajeva u koje su umešani ljudi iz vrha uprave. Moraju se
i mali slučajevi kriminala rasvetliti, jer će narod posumnjati da država,

246
zbilja, nije u stanju da izađe na kraj sa kriminalcima.“
Ovo su reči Radmila Bogdanovića, bivšeg ministra unutrašnjih
poslova, za koga iskusni policajci kažu da je „bio dobar u odnosu na
svoje naslednike“.
Bogdanović je dao ostavku iz moralnih razloga, posle demonstracija
9. marta 1991. godine, ali đa je bio zaista samokritičan, kažu oponenti,
dao bi je godinu dana ranije, pošto je pukla bruka oko afere „Nana“.
– Poslužio sam kao povod za obračun sa GSUP-om, pre svega
Nikolom Ćurčićem, gradskim sekretarom SUP-a, i Markom Nicovićem i
Miroslavom Gojkovićem, bivšim načelnicima GSUP-a – kaže Miroslav
Bižić, ondašnji načelnik Odeljenja za maloletničku delikvenciju, optužen
za prekoračenje službene dužnosti i prikrivanje ubistva Andrije
Lakonića.
Prvog januara 1990. godine, autonomnost GSUP-a je i zvanično
ukinuta, a republički MUP je postao nadležan za dešavanja u Beogradu.
Tačnije, gradska policija je svedena na nivo samo jedne od ispostava,
ravnopravne sa svim ostalim. Tadašnji prvi čovek srpske policije,
Radmilo Bogdanović, uporno je negirao tezu da je slučaj „Nana“ u
direktnoj vezi sa promenama unutar policije. Kao zlonamernu je ocenio
tvrdnju da je „Nana“ bila povod republičkom MUP-u da raskine
saradnju SUP Beograd i saveznog SUP, odnosno SDBJ, o čemu
republička policija nije imala nikakva saznanja:
– SUP Beograd je radio na svoju ruku, to je bila privatizovana
služba. Opraštanje kazne kriminalcima je posao državnih organa, a ne
gradskih policija. Kakva je profesionalnost Bižića, kad njegova žena zna
za neke akcije SDB Jugoslavije i ulogu kriminalaca u tim akcijama? Čak i
ako pojedini kriminalci preko Bižića rade za SDBJ, to ne bi trebalo niko
da zna.
Jedna od optužbi na račun GSUP-a odnosila se i na poslovnu
saradnju nekih inspektora sa kriminalcima. Mada tako teška kvalifikacija
nikad nije potvrđena, iz republičkog MUP-a upućivani su i ovakvi
prekori:
„Dobro je kad operativac u podzemlju ima svog informatora, ali je
loše kad sa njim posluje.“
Miroslav Gojković, bivši zamenik načelnika Uprave za suzbijanje
kriminaliteta GSUP, ozlojeđeno je zaključio:
– Zbog tih lažnih tvrdnji, stvorena je fama da smo mi u GSUP-u
mafija. Zato su nas zlurado nazivali „treća srpska pokrajina“.
Posle ubistva u klubu „Nana“ na Senjaku, na optuženičkoj klupi
našao se Miroslav Bižić, policajac kog su se kriminalci najviše plašili, a

247
sudilo se, zapravo, svim samostalnim, profesionalnim, prekaljenim
inspektorima. Sudilo se, tačnije, dobro uigranim timovima koji se nisu
plašili preuzimanja odgovornosti za greške, dok su zasluge za dobre
poslove primali kao nešto najprirodnije i bez velike pompe. Sudili su im,
tvrde hroničari, ljudi koji su se bojali sopstvenog mišljenja, ambicije,
ličnosti. Onda kada su policajci, zastrašeni Bižićevim žrtvovanjem, dva
puta počeli da mere pre nego što će početi da izvode ozbiljnije akcije sa
doušnicima iz podzemlja, kada su ginuli razmišljajući da li da pucaju, jer
bi mogli biti suspendovani, počela je agonija policije.
– Ono što sam radio, rade svi policajci sveta. Da bi se dobile
informacije, kriminalcu mora da se plati, ili da mu se učini sitna usluga.
Nijedan kriminalac ne voli policiju i neće sa njom da sarađuje ako ne
mora, jer smo na različitim stranama – kaže Bižić.

Bivši načelnik Odeljenja za maloletničku delinkvenciju optužen je

zato što je dozvolio Veselinu Vukotiću, osumnjičenom za Lakonićevo
ubistvo, da sa lažnim pasošem pobegne iz zemlje. Optužnica za
prikrivanje ubistva ipak je preimenovana u „zloupotrebu službenog
položaja, sa ciljem pribavljanja neimovinske koristi“. Bižić je svoje
postupke obrazložio:

248
 – Nisam ni u čemu pogrešio. Veselina Vukotića oslobodio sam iz
pritvora uz svoj potpis, jer je to zahtevao Božidar Spasić, radnik SDB
Jugoslavije. Naravno, reč je o usmenom zahtevu, jer je besmisleno
očekivati pisani trag. Vukotić je bio predviđen da za SDBJ obavi
određeni zadatak. Za to vreme, centralna poternica nije ukidana. Sve
vreme dok nije otišao na izvršenje zadatka znao sam gde se nalazi i bio
mi je svakog trenutka dostupan. Zašto nije uhapšen posle obavljenog
posla, to neka objasni Božidar Spasić.
Po njegovom mišljenju, osnovni motiv sudskog procesa bila je želja
tadašnjeg Republičkog SUP-a „da svoju superiornost na teritoriji
Republike dokaže i u Beogradu“.
– Posle ovog sudskog procesa jasno je šta su i ko su ljudi iz RSUP-a.
Osuđen sam na tri meseca, uslovno na godinu dana, kao poslednji
„šaner“ koji je ukrao sto grama kafe – izjavio je Bižić.
Policajci najozbiljnije prihvataju sud podzemlja o sebi. Da bi neki
inspektor zaista uspeo u svom poslu, mora da stekne ugled među
ljudima sa ulice. Onog trenutka kad izgube to poštovanje, prestaje i „fer“
igra između „lopova i žandara“: inspektori se osećaju inferiorno,
povlađuju uglednijim prestupnicima, dok ponižavaju one koji nemaju
ime, stvarajući doživotne protivnike. Kriminalci tada uviđaju da
nasuprot sebi imaju beskičmenjake i kodeks koji je do tada važio stavlja
se van snage. Kako je to primetio jedan dugogodišnji policajac: „Kad bi
davali dozvole za oružje pravim momcima, a takvih ima u podzemlju,
oni bi to umeli da cene. Trudili bi se da drže na uzdi svoje pucače, čak bi
nastojali da i njihova teritorija bude što mirnija.“
Darko Ašanin, jedan od optuženih pa oslobođenih za Lakonićevo
ubistvo, posle suđenja je primetio da se beogradsko podzemlje užurbano
naoružava, da se mnogo više puca, jer je u gradu sve manje policajaca
koji uživaju ugled. Oni kojih su se plašili, iako u punoj snazi,
penzionisani su. „Gradu je potrebna čvrsta ruka“, rekao je Ašanin, čije
mišljenje je, pogotovo sa ove vremenske distance, imalo proročansku
težinu.
Usvajanjem novog Zakona o unutrašnjim poslovima Gradski
sekretarijat unutrašnjih poslova preimenovan je u SUP Beograd, dakle,
postaje samo jedan od mnogobrojnih pod okriljem Ministarstva. U
praksi, to znači da MUP isto postupa prema beogradskim policajcima,
isto ih plaća, kao i njihove kolege iz gradova u unutrašnjosti, gde se
profesionalna ubistva događaju veoma retko, ili, na sreću, gotovo
nikako.
Miroslav Gojković, penzionisan odmah posle slučaja „Nana“,

249
objašnjava:
– RSUP je oduvek imao neke ingerencije nad GSUP-om. Ali, od
ukupnog broja izvršenih krivičnih dela u Srbiji, 50 do 60 odsto događalo
se u Beogradu. Ljudi u GSUP-u su imali najviše posla, bili su
najiskusniji, znači najbolji policajci, jer je u našem poslu iskustvo
neprocenjivo. U RSUP su, međutim, uvek dolazili ljudi koji nisu imali
veze sa operativom. Dovlačili su ih iz unutrašnjosti po nekim vezama.
Jednom ili dva puta godišnje popunjavali su neke kolone za izveštaje i
uvek su nastupali snishodljivo. Da su bili razumni, pronašli bi neki
zajednički jezik. Postojala je, međutim, neka netrpeljivost između
tadašnjeg gradskog sekretara Nikole Ćurčića i Radmila Bogdanovića, i
RSUP je iz kompleksa hteo da razbije taj imidž gradske policije – kaže
Gojković.
Od 1989. godine u javnosti se povremeno pojavljuju izjave bivših
inspektora iz „zlatnog doba“ GSUP-a, u kojima uzalud primećuju
neophodnost da se, kako je to svugde u svetu, velegradskoj policiji pruži
operativna autonomnost, „manevarski prostor“, kako kažu. Čak se i u
Gradskoj skupštini vodila rasprava o ovom pitanju, ali MUP je
neumoljiv. Petar Zeković, načelnik beogradske policije, smatra:
– Ne postoji nijedan utemeljeniji razlog za povratak beogradske
policije, pod čim se verovatno podrazumeva Gradski SUP, koji je imao
određenu autonomiju u odnosu na MUP. Ustavom je bezbednost na
nivou Republike poverena Ministarstvu.
„Razbijanje imidža“ velegradske policije bilo je i više od toga. Prvi
potez je bio – dovođenje čoveka iz Ministarstva na mesto načelnika za
kadrove. Upućeni taj trenutak porede sa dolaskom neiskusnog trenera u
tim koji je pobeđivao, pa sada bek igra centarfora, a krilo – libera.
– Kao što se neke novine kupuju, to svako zna, zbog dva-tri
novinara, tako su i GSUP vukle uigrane ekipe u najvažnijim odeljenjima.
Onda su oterani najiskusniji, a inspektori koji su, recimo, radili na
ubistvima, prebačeni su na droge. Svaki policajac, međutim, ima
određene sklonosti. Da bi se posvetio borbi protiv narko-dilera, važno je
da u trenutku osmisli igru za preprodavca. Ubistva, naprotiv, rešavaju
izuzetno strpljivi policajci koji su u stanju da razgovaraju sa stotinama
svedoka i da ne propuste ni najsitniji detalj – objašnjava bivši inspektor,
koji je napustio policiju mada je za sobom imao 18 godina rada i stotine
zamršenih slučajeva.
Po bodovnom sistemu „Interpola“, beogradska policija je pre 1989.
godine važila za jednu od tri najuspešnije organizacije u Evropi. Imala je
najmanje nerešenih krivičnih dela koja se „kažnjavaju“ velikim brojem

250
negativnih bodova: ubistava, silovanja, razbojništava. Kada bi jedno
ubistvo godišnje bilo nerešeno, to je bio presedan. Osamdesete i
devedesete godine se, naravno, ne mogu porediti. Ali, može se primetiti
neosporna činjenica: inspektori masovno napuštaju SUP u Beogradu.
Kriza je zahvatila celo društvo, ali država koja drži do svoje
ozbiljnosti ne može dozvoliti da joj klone jedan od stubova – policija
(nevolje u sudstvu su druga, ali ne i potpuno drugačija tema).
Prema podacima iz februara 1993. godine, (najsvežijim, s obzirom
da nam MUP nije dozvolio razgovor sa načelnikom SUP Beograda,
između ostalog i o poginulim inspektorima) Upravu za suzbijanje
kriminaliteta beogradske policije je u tokom prethodne godine napustilo
30 ljudi, uglavnom inspektora. Istovremeno, primljeno je 20 novih
radnika, dok je iz drugih organizacionih jedinica prebačeno još 15 ljudi.

Ljuba Milanović, dugogodišnji inspektor u odeljenjima za droge i

ubistva, kaže:
– Iz Trećeg odeljenja (Odeljenje za krvne delikte – prim. aut.) za
kratko vreme otišlo je pet ljudi sa velikim iskustvom. To je

251
nenadoknadiv gubitak. Znate li šta znači kada ode čovek koji je radio na
200 ubistava? Šta on sve ima u glavi? Otišao je jedan, drugi, treći, i tako
redom, a niko se nije zapitao zašto. Oni razmišljaju po principu „doći će
drugi“. Ali, pitanje je da li će tom pripravniku biti potrebno 200, ili četiri
hiljade ubistava da bi dostigao njegov nivo. Po ovoj iščašenoj logici,
puno ljudi treba da bude ubijeno da bi stasao dobar policajac, kojeg su
oni već imali. Policija je zanat, a oni su otišli kad su ga imali u malom
prstu. Bili su zaljubljenici u posao. Stara priča o sukobu SUP-a i MUP-a
svodi se na ono: došao krojač kod sajdžije i naređivao mu kako da
popravlja satove.
Svaki policajac će se složiti da se pravi plodovi u ovom poslu
ubiraju tek posle pet godina, kada je operativac uspeo da osnuje
dovoljno široku mrežu saradnika u podzemlju i među njima stekao
ugled.
– Sigurno je – kaže Zeković – da se oseća odlazak jednog broja
stručnjaka sa velikim iskustvom i dobrim rezultatima, što se odražava i
na rad. Upravo zato, naša je trajna obaveza da posvećujemo više pažnje
obrazovanju mladih. Trenutno, u Sekretarijatu imamo veliki broj vrsnih
profesionalaca, o čemu govore rezultati. Ja sam vatreni zagovornik
timskog rada jer se, na taj način, mogu nadoknaditi nedostaci.
Među pozitivne rezultate beogradske policije Zeković ubraja: veliku
količinu zaplenjenog oružja, dve hiljade lica uhvaćenih na delu,
rasvetljavanje 33 odsto od ukupnog broja krivičnih dela sa nepoznatim
izvršiocem, što je za 12 odsto više nego 1992. godine:
– Sa stanovišta višegodišnjeg proseka, 1993. godine zabeležen je
neuobičajeno veliki broj razbojništava i ubistava. U 1993. godini
dogodilo se 71 ubistvo, za četiri manje nego prethodne godine. Do kraja
1993. rešili smo 48 slučajeva, 1994. još pet izvršenih lane, što znači daje
ostalo još 18. Od tog broja, pet je već rešeno u policijskom smislu. Ako se
zna da smo 1993. rešili neka ubistva iz 1992. godine, jasno je da ne
stavljamo nijedan slučaj ad acta, da se ova dela ne prepuštaju zaboravu –
objašnjava načelnik beogradske policije.
Tokom tri ratne godine (1991-1993) u Beogradu je zabeleženo 230
ubistava. Od tog broja, do sredine 1994. godine ostalo je nerešeno
četrdesetak slučajeva. Inspektori koji su iskusili kako izgleda raditi u
SUP-u, kažu da je policija i uspešna, ako se ima u vidu u kakvim
uslovima radi. Jedan od bivših inspektora Odeljenja za krvne delikte
kaže:
– Žena hoće da me ostavi jer se viđamo samo kad dođem da
prespavam. Misli da je varam. Nije mi verovala da su se u oktobru 1993.

252
godine gotovo svakodnevno događala ubistva. Mom kolegi dete je
okrenulo leđa, nije ga prepoznalo. Od četrdesetak inspektora u našem
odeljenju, samo su četvorica imali rešeno stambeno pitanje. Ali, nije im
ga MUP rešio. Opet, piše se i narod veruje, da je policija zastrašujuće
opremljena. To je tačno samo za uniformisani deo, za momke u
„dresovima“. Međutim, oni se zanimaju samo čuvanjem javnog reda i
mira, niko od njih nije školovan da otkriva ubistva, hapsi dilere… Od
pet hiljada zaposlenih u SUP Beograd, samo je 800 inspektora.
Neki sadašnji inspektori tvrde da beogradska policija ne poseduje ni
najneophodnija tehnička sredstva, poput foto-robota, ili mogućnosti da
skida otiske prstiju sa pištolja. Zaposleni u Odeljenju kriminalističke
tehnike, iz kog su krajem ‘94. otišli načelnik i balističar, žale se da
nemaju novca ni za aceton. Nedavno je jednom od njih bio potreban kabl
određene debljine, pa ga je slučajno pronašao u kancelariji svog kolege.
Prethodnog dana, o taj kabl se obesio čovek, pa je čuvan kao dokazni
materijal.
O uslovima u kojima rade beogradski inspektori, Ljuba Milanović
kaže:
– Tvrdim da bi svaki evropski policajac ovde posle mesec dana
izvršio samoubistvo. Poznato je da tehnika na Zapadu rešava i do
osamdeset odsto slučajeva. Kad naši već rade u nenormalnim uslovima,
moglo bi im se pomagati na simbolične načine. Predlagao sam, na
primer, da se ljudi šalju u policijska odmarališta na moru. Ako su puna
leti, neka im zimi daju sobe. Dovoljno je tim fanaticima pokazati da ih
ceniš, pa bi bili zadovoljni. Međutim, atmosferu određuju mediokriteti,
kojima je jedino važno da se niko ne ističe. Dali su sve od sebe da se
javno ne pohvali kolega pomoću čijeg podatka smo rešili dvostruko
ubistvo u Pohorskoj ulici. Kada sam ja, kao šef grupe, dobio pištolj za
nagradu, rekao sam da ga je zaslužio moj čovek. Nisu hteli da mu ga
daju. Pošto sam otišao iz policije, a čuvši za ogovaranja, bacio sam taj
pištolj u Dunav.
Milanović je imao deset ideja – zahteva za unapređenje rada
Odeljenja za droge. Svi su odbačeni. Promene se u policiji prihvataju
teže nego u Vatikanu. Pogotovo kad dolaze od ljudi koji bi, po nečijem
sudu, želeli da se na taj način istaknu. Ovaj bivši inspektor ne želi da
navede svih deset predloga, kaže da je sve jasno kada se čuje o onom
prvom, najjednostavnijem i odbijenom. Odnosio se na jasno
obeležavanje inspektora u akcijama, tako što bi se na zaštitnim
prslucima ispisalo „policija“ što, inače, se primenjuje u celom svetu.
Jedan inspektor iz Dežurne službe imao je ozbiljnih nevolja samo zato

253
što je na svom kačketu ispisao „policija“.
Možda su nadležni želeli da vide anahroni naziv „milicija“, koji se
krajem 1994. pojavio i na toliko iščekivanim policijskim značkama sa
ličnim brojem svakog pripadnika MUP-a. Tvrdoglavost onih koji
odlučuju skupo će koštati Ministarstvo, pošto će hiljade značaka uskoro
morati da bude zamenjeno, da bi pisalo „policija“, ime sa „ideološkim“
prizvukom toliko omraženim među reliktima titoizma.
Promene će, ako do njih dođe, u policiji trajati godinama Decenije
negativne selekcije pokazale su tokom rata koliko fiktivna snaga neke
formacije malo znači – JNA, tobožnja „treća po snazi armija u Evropi“,
raspala se neočekivano lako. Srpska policija u teškim mukama
preživljava prvo veliko iskušenje, umnogome i zato što je kadrove crpela
iz istog sloja ljudi kao i JNA: sloja, čast izuzecima, kome su povlastice
bile na prvom mestu. Paradoksalno, oni koji su u policiju došli zbog
lagodnog života danas je ne napuštaju, jer uviđaju svoju nesposobnost i
nespremnost da se snađu na tržištu radne snage, dok zaljubljenici u ovaj
teški zanat odlaze i bave se unosnijim poslovima. Pritisnuti nemaštinom,
ovi prvi sve češće se pominju u „crnim hronikama“ kao izvršioci
krivičnih dela.
Protiv pripadnika beogradske policije tokom 1993. godine podneto
je 213 prijava kojima je obuhvaćeno 228 lica. Do okončanja postupka 57
radnika je udaljeno sa posla. U poređenju sa 1992. godinom, porast
povreda radnih dužnosti iznosi 30 odsto. Policajci su izvršili 21 krivično
delo, a SUP Beograd je po tom osnovu udaljio iz službe 17 radnika.
Pripadnici MUP-a učestvovali su u ubistvima (Miše Šejića na
Zelenom Vencu u Beogradu, na primer), teškim razbojništvima (u stanu
Branka Miljkovića, Čelebićka ulica u Beogradu)… Teško je pretučena i
glumica Nadežda Bulatović, ali je disciplinska komisija u prvom stepenu
oslobodila odgovornosti radnika OUP-a Voždovac. Mnogi novinari i
slučajni prolaznici dugo će se sećati 1. juna 1993. godine i demonstracija
ispred Savezne skupštine, kada su im pojedine osobe u plavom, uz
prepoznatljiv povik „Ðe ćeš?“, prebrojavale kosti.
– Nikome nije palo na pamet da se zapita: ako mi danas na ovaj
način suprotstavljamo narod i miliciju, kako će sutra ti građani da imaju
poverenja u milicionera, da mu pruže podatke ili da ga zaštite? – rekao
je posle devetomartovskih demonstracija Miroslav Gojković.
Tomislav Trajilović, pomoćnik načelnika Uprave milicije SUP
Beograd kaže da su merila za prijem kandidata uvek ista: podvrgavaju
se lekarskom pregledu i oceni psihofizičkih sposobnosti, a svakog
meseca analizira se njihov rad. Starešine se trude da im objasne kako

254
samo jedan loš primer može da naruši ugled cele službe. Trajilović
priznaje i činjenicu da u beogradskoj policiji radi i izvestan broj ljudi iz
Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, i to zbog nedostatka
„domaćih“ kadrova. Petar Zeković je obelodanio podatak da se na jedan
od poslednjih konkursa prijavilo samo 12 Beograđana.
Dobrivoje Radovanović, direktor Instituta za kriminološka i
sociološka istraživanja, smatra da policija, ipak, nema odgovarajuće
kriterijume za prijem novih ljudi:
– Provlače se agresivci, ljudi koji ne znaju ništa o osnovnim ljudskim
pravima. To je stari komunistički mentalitet: policija je Bog a građanin –
kriminalac.
Budimir Babović, savetnik Interpola, objašnjava:
– Dok je milicija dopunska snaga za očuvanje vlasti, policija se javlja
kao izraz opšte potrebe društva da živi u miru i predstavlja element
kontrole društvenog sistema. U svetu, a pogotovo kod nas, daleko više
pažnje pridaje se očuvanju javnog reda i mira, što je prevashodno
politička kategorija, nego što se poklanja borbi protiv kriminala.
Vladan Vasilijević je posle demonstracija 1. juna ‘93. izjavio „da je na
delu bilo nesputano nasilje, dok je policija, ponovo se pokazalo, izmakla
društvenoj kontroli. Policija je vaspitavana kao nedodirljiva, nema
profesionalne norme. Vlast je od nje načinila mezimče.“
Živojin Aleksić, profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu,
primetio je „kako je ceo svet zapljusnut talasom koji tek dolazi – pitanje
je da li će se zaustaviti ili ne – a to je kriminalitet policajaca. On dolazi
kao posledica loše rešenog materijalnog položaja, brzine pri odabiru,
slabe psihološke i druge kontrole ljudi. Ali, svuda u svetu postoje odbori
u skupštini koji kontrolišu policiju i njen rad, i postoje interne policije u
policiji koje su najefikasnije.“
Gospodin Bogdanović opovrgavao je priče da su pridošli kadrovi u
SUP nestručni i nesposobni:
„Otpustili smo“, izjavio je u novinama krajem 1990. godine, „one
koji nemaju odgovarajuću stručnu spremu. Primili smo mlade i
školovane ljude iz Beograda, ali i iz unutrašnjosti. Ja sam lično mnogo
puta čuo te primedbe o policajcima-amaterima, aktivistima i političarima
„koji nam uništavaju službu“. Čak se i meni priča da sam profesor a ne
policajac. Ima u tome dosta zluradosti i otpora prema promenama.
Naročito kod ljudi u GSUP Beograd, koji su godinama bili van kontrole
RSUP Srbije i koji su navikli da rade na svoju ruku, prestavši da
profesionalno rade svoj posao. Poslednjih godina, zbog toga, na primer,
u Beogradu nije otkriveno ni jedno veće i značajnije delo privrednog

255
kriminala. Oni po gradu jure kokošare, a ne kriminalce.“
Ko, zaista, danas kontroliše srpsku policiju?
Teško je odgovoriti na ovo pitanje, ali je uočljivo da MUP dobija
alergiju kada se pomene „polaganje računa“. Da je „policija zaista
vaspitavana kao nedodirljiva“ i da joj ni na kraj pameti nije da se za
svoje postupke pravda pred narodom, pokazuje i osoran odnos prema
sredstvima informisanja. Zabarikadirani u svojim kabinetima, ministar i
njegovi zamenici bili su i ostali potpuno neuhvatljivi za novinare. Zato je
i tragikomično izgledao urednički nalog jednom novinaru da, posle
prvojunskih demonstracija, „zove Sokolovića“. Urednik se, prirodno,
vodio praksom da ostali novinari bez većih teškoća komuniciraju sa
drugim ministrima. MUP Srbije, međutim, drži se kao masonska loža
čak i prema molbama za razgovor o najbanalnijim temama, čak i onim
koje bi mu mogle biti od neposredne koristi: nerešenim stambenim
pitanjima, slabom materijalnom položaju, kao i tragično nastradalim
policajcima…
Kad, posle desetak dana i mnogobrojnih ljubaznih konverzacija sa
šefom kabineta ministra unutrašnjih poslova (MUP je, valjda, jedino
ministarstvo u Srbiji koje je „ukinulo“ službu za informisanje), novinari
u trenutku očaja i nadahnuća otkriju metaforičnu bliskost zgrade u Ulici
Kneza Miloša i Kafkinog „Zamka“, pa se drznu da izuste i koju reč
kritike, postaju „neprijatelji Srbije i svega što je srpsko“. Kad uporniji
više puta hule na MUP, moćnicima prekipi, pa zahtevaju od listova da
kazne drske novinare, a „pojedincima“ zabranjuju posetu zgradi
beogradske policije. Nije baš da MUP vodi kadrovsku politiku u
medijima, ali je urednik Drugog programa Radio Beograda, na primer,
verovatno po preporuci, usvojio listu nepoželjnih gostiju iz drugih
redakcija.
Javnost je u prilici da sazna nešto više o svojoj policiji jedino kad
dođe do zavade između dva tabora, jer se tada otkrivaju pravi nečasni
poslovi, a ne prekoračenja dužnosti i zloupotrebe službenog položaja.
U vreme ozbiljnih razračunavanja unutar MUP-a događa se i afera
sa Draganom Mladenovićem, inspektorom Drugog odeljenja SUP
Beograd. Dvadesetpetogodišnji policajac izneo je senzacionalnu priču o
akciji hapšenja pljačkaša trezora „Jugoskandika“, čija je kruna, navodno,
trebalo da bude i privođenje Radovana Stojičića Badže, zamenika
ministra Sokolovića. Mladenović je tvrdio da akciju vodi „crnogorski
klan“ u policiji, na čijem operativnom čelu se nalazi Slaviša Šćekić,
načelnik Odeljenja za razbojništva.
Praćenje, hapšenje i ispitivanje osumnjičenih izvedeno je u najvećoj

256
tajnosti. Tamara Melović, optužena za pomaganje u pljački stoleća, priča
Mladenović, otkrila im je sve saučesnike:
– Kada smo uhapsili Tamaru, to veče smo imali sastanak sa
Šćekićem i još dvojicom njegovih pulena. Tada nam je Šćekić rekao da
niko za akciju i Tamaru ne sme da sazna, da pucamo na svakog kolegu
ako želi da je vidi i da ćemo biti ubijeni ako nešto procuri od nas.
„Akciju“ ipak otkriva Milorad Vlahović, načelnik Uprave za
suzbijanje kriminaliteta SUP Beograd i to saopštava na kolegijumu.
Šćekić, besan, dolazi kod Mladenovića i optužuje ga da je on izdao
Navodno, nastaje obrt i Mladenovića proglašavaju za mozak
nerealizovane operacije hapšenja zamenika ministra. Za kaznu,
premeštaju ga na Kosovo, kako je sam izjavio, „poslavši za njim jednog
Arkanovog čoveka da ga likvidira“. Ipak, inspektor je izvukao živu
glavu i odlučio da progovori o skandaloznim poslovima Radovana
Stojičića.

Mladenović tvrdi da su rezervisti MUP Srbije, Lukić i Pavlović, bili

neposredni izvršioci naloga‘ Radovana Stojičića, čak i da su iz zemlje
izneli milion maraka. Kaže da danas žive u Pragu, vlasnici su kockarnice
i štiti ih država.
Posle njegovog prvog istupa u javnosti, u MUP-u je, kaže, nastala
panika:
– Danima su u hotelu „Mažestik“, čiji je direktor ugledni kriminalac
i policijski doušnik Miodrag Batričević, zvani Gavran, u posebnoj sali

257
većale prozvane glavešine MUP Srbije. Zamenik ministra gospodin
Stojičić u razgovoru sa svojim saradnicima iz podzemlja, i mafijašima iz
MUP-a, uporno gura predlog da se prema meni primeni „krajnja mera“.
Pretpostavljate da je reč o ubistvu. U „Mažestiku“ se, inače, pripadnici
mafijaškog klana Radovana Stojičića redovno sastaju, a njihovim
kriminalcima, za kojima je raspisana poternica, pruža se gostoprimstvo
u sobama hotela.
Mladenović objašnjava i da Batričević sve razgovore koje vodi klan
Radovana Stojičića snima i da ih „za debele pare“ prodaje drugoj strani,
kao i drugim službama. To je, navodno, i ključ za otvaranje tajnih
poslova kojima se Stojičić bavi:
– Otuda se i zna čime se sve bavi gospodin Stojičić: koliko oružja,
dopremljenog sa ratišta, prodaje Hrvatskoj i Muslimanima u Bosni,
koliko se droge rasturi po Beogradu preko njegovih ljudi, a koliko
pošalje specijalnim vezama u inostranstvo a novac stavi na račune u ino-
bankama – kaže Mladenović.
Da čak ni idealistički nastrojeni inspektori ne idu sami u borbu
protiv sistema postalo je očigledno kada se uz Mladenovića pojavio i
njegov konsiljero Milovan Brkić, novinar „Balkan ekspresa“. Brkić je,
svakako, jedna od najzagonetnijih pojava srpskog novinarstva: u
„Balkan ekspresu“ i drugim novinama, optuživao je desetine poznatih
javnih ličnosti za, neko bi rekao, „neverovatne stvari“, a da nikad nije
odgovarao za klevetu.
Zli jezici tvrde da je „staroj struji“ u MUP-u dozlogrdilo sadašnje
stanje, da je spoznala svoje greške i da je sada voljna da u policiju vrati
neke ljude koje je pre pet godina isterala. Navodno, sprema se „prava“,
profesionalna policija, na čijem će čelu biti provereni inspektori SUP
Beograd, tačnije, GSUP-a. Kad smo jednog od njih upitali da li mu je,
zaista, nuđeno mesto zamenika ministra, rekao je:
– Ništa me ne pitaj! Rekli su mi da ćutim i da ne jedem g….!
Kako Mladenović, sasvim nezavisno od svoje trenutne uloge, gleda
na stručnost nekih ljudi iz MUP-a?
– Radmilo Bogdanović je bio pozitivna struja u policiji, i kada je
otišao stvari su krenule naopako. Badžinom naimenovanju na mesto
zamenika ministra kumovao je Senta, telohranitelj predsednika
Miloševića, i tako su džudisti stupili na scenu Predsednik se, pošto je to
bilo na brzinu, a nije baš znao za ljude iz policijskog sveta, odlučio za
Badžu – kaže.
Bogdanović ima lepo mišljenje o svom bivšem kolegi Stojičiću. Ipak,
svojevremeno se složio sa primedbom novinara da bi neko u MUP-u

258
trebalo da odgovori na napade:
„Tu se neko mora oglasiti. Jer, mnogo je rečeno o zameniku ministra
Radovanu Stojičiću Badži, odličnom specijalcu koji je sišao u Stari trg i
izvukao one Šiptare uoči suđenja Azemu Vlasiju. Taj Badža je bio, a ja
hoću da verujem da je i dalje, pošten čovek, pa prema tome i on mora da
reaguje… Ne kažem da je to zakovano. Znam ga ovakvog kakvog ga
opisujem. Dok se ne dokaže da je istina ono što navodi Mladenović, pa
se pokrene postupak, ili ne odgovara neko ko ga je oklevetao, ni ja neću
biti načisto šta je to.“
Prema Mladenovićevom mišljenju, ima još poštenih policajaca, a on
posebno ističe Jovicu Stanišića, načelnika Službe državne bezbednosti i
Mihalja Kertesa, nekada zamenika saveznog ministra za unutrašnje
poslove, danas načelnika Uprave carina.
Inspektor Mladenović je u prvo vreme pokušavao da „proda“ i
priču o tome kako ga prozvani do sada nisu likvidirali „jer ne znaju ko
stoji iza njega“. Mislili su, tobože, da ga čuva vojna bezbednost, zato što
su ga jednog dana na posao, kada se nalazio na Kosovu, dovezla vojna
kola. Onda je promenio ploču, pa sada kaže da mu je glavu spasla samo
odlična saradnja sa podzemljem:
„Da nisam u sinhronizaciji sa određenim ljudima iz podzemlja, bio
bih odavno mrtav. Ovako, preko tih kontakata, u svakom trenutku znam
šta Šćekić i Badža smeraju. Na primer, Slaviša Šćekić je u Zemun Polju
izjavio u izvesnom krugu ljudi da će ići do kraja – dok me ne smaknu, te
da je za dva meseca zaradio dvadeset miliona maraka, što je sve
snimljeno.“
I tako, podzemlje javlja Mladenoviću ono što policija priča, a uz to
još i sve snima. Naravno, sasvim je moguće da neki ljudi iz podzemlja
mogu u svojim lokalima da instaliraju prislušne uređaje, ali za to im je,
ipak, potrebno nečije odobrenje.
Kako je ubrzo posle Mladenovićevih izjava „javio“ „Balkan
ekspres“, Badžin i Sokolovićev pad ne bi trebalo da predstavljaju
iznenađenje. Na njihovo mesto, ne sasvim bez smisla za realne
prognoze, ovaj list postavlja Rođu Ðorđevića i Radeta Markovića.
Poslednji, inače bivši načelnik SUP Beograd, koga je, kažu, lično Badža
smenio, već poziva svoje bivše kolege sa kojima će obrazovati kabinet.
Stojičić bi, prema ovoj priči, bio „kažnjen“ mestom dekana na
Policijskoj akademiji, a Sokolović će na zasluženi odmor u ambasadore.
Kažu da se ni Mladenović neće požaliti na novu policijsku
kombinatoriku.
Tako bi vuci bili siti, a policajci na broju. Ali, šta ako je Mladenović

259
zaista iznosio istinite podatke?

260
 KRIMINALIZACIJA
POLITIKE, POLITIZACIJA
KRIMINALA

N
a VIII kongresu UN o sprečavanju kriminala i postupku sa
prestupnicima (Havana, avgust – septembar 1990) članovi
delegacija Belorusije i Ukrajine su upozorili stručnjake na
katastrofu koja se nadnela nad te države nekadašnjeg SSSR. Kriminal i
siva ekonomija u nekim širim, više sociopatološkim iskazivanjima,
razjedali su društveno i državotvorno tkivo. Država je bila nemoćna da
se suprotstavi, jer su i njene ustanove urušavane predano, sistematski.
Eventualno zaustavljanje opake epidemije bil je samo predmet
snoviđenja; nikako ne i osmišljenje, sadržajno obogaćene i uverljive
stvarnosti. Nije rečeno izričito, ali se bez napora mogla prepoznati
poruka: post-totalitarni svet najlakše izlazi iz zaostalosti u području
kriminala i socijalne patologije u celini, uklapajući se više nego uspešno
u najsavremenije međunarodne tokove. Drugi deo poruke je bio glasan:
iz ruske sredine iz koje je ranije najupornije vršena opstrukcija ideje o
međunarodnom krivičnom kodeksu i međunarodnom krivičnom
sudstvu, zatraženo je što brže osnivanje stalnog međunarodnog
krivičnog suda koji bi rasteretio domaće sudove prevelikog tereta
suprotstavljanja onom delu organizovanog kriminala čije su granice, u
prenosnom i u faktičkom smislu, bile neodredive; odnosno već tada
sasvim izvesno globalno, u svetskim razmerama, određene. Nije bilo
osnova da se već tada sa saznajnog stanovišta predvidi budući, sasvim
skori razvoj događaja. Ali, naslućivano je da predstojeći potresi ne mogu
da budu lokalizovani, da nespremno započeta detotalitarizacija može da
ima daleko teže posledice od onih koje su osvedočeni pesimisti više
nagoveštavali nego što su ih preciznije predočavali. Uostalom, euforija
oko rušenja Berlinskog zida pomutila je razum svima; najviše onima koji
su, ako se tako može reći, bili predodređeni da sebi pripišu „uspehe“

261
oko prekida ideja o očuvanju interesnih sfera i očajničke nesposobnosti
da se prekrati skoro poluvekovni oružani sukob dva moćnika iza zida
nazvanog hladni rat. Iznenađujućom žestinom doći će do bitnih
promena i unutar međunarodne kriminalne organizacije. Ukrajinska,
beloruska, ruska mafija ravnopravno se uključuju u preraspodelu
poslova i dobiti, stiču čak i određenu, ne beznačajnu prednost u odnosu,
naročito na organizacije u Evropi, ali i izvan tih okvira.
Među moćne sicilijanske, napuljske, severnoitalijanske, korzikanske
porodice umešali su se i nepoznati gospodari podzemlja sa evropskog
istoka. Tome su značajno doprineli: raspad istočno i srednjoevropskog
bloka i oružani sukobi na prostorima nekadašnje Jugoslavije, praćeni
dalekim odjecima ratova na Kavkazu i Zakavkazju, od čijeg se
proširivanja i rasplamsavanja sasvim osnovano strahuje još od 1992.
godine. Kada je negde krajem oktobra ili početkom novembra 1993.
godine održan sastanak šefova policija u Amsterdamu i Beču, na kome je
saopšteno da značajan deo prihoda ruske mafije od droge i prostitucije
služi za finansiranje rata u Bosni i Hercegovini, dobijena je konačno
jasnija slika o savremenim zbivanjima u svetskom podzemlju. Treba se
podsetiti da su danas najunosniji poslovi organizovanog kriminala:
pranje novca, ilegalno skladištenje i razni oblici transfera nuklearnog
otpada, trgovina oružjem i nedozvoljena proizvodnja i promet droge.
Stalno i sve ozbiljnije pogoršanje, uprkos sistematskih mera
prevencije koje su sprovođene u skladu sa dogovorima u okviru OUN,
podstaklo je i dodatne napore u traženju trajnijih rešenja. Ovo tim pre
što su posledice najtežih oblika prestupničkog ponašanja postajale iz
dana u dan dalekosežnije i skoro neotklonive. Nedugo pre održavanja
redovnog IX kongresa OUN za borbu protiv kriminala i postupak sa
prestupnicima (maj 1995. godine u Tunisu), u Napulju je, od 21. do 23.
novembra 1994. godine održana svetska ministarska konferencija o
transnacionalnom organizovanom kriminalu. Njene poruke su
zastrašujuće: zlo koje dolazi s te strane dovodi u pitanje čitav sistem
međunarodnih vrednosti i neposredno ugrožava neotuđiva ljudska
prava.
Još je poraznija saznanja ponudio okrugli sto „Kriminalizacija
politike“, održan 15. i 16. decembra 1994. godine u Parizu. Bilo da je reč
o sredinama u neprekinutom, uobičajenom razvoju, ili pak o onima koje
su pogođene krizama i ratovima, ruše se tabui doskorašnjih nivelisanja i
zaštićenih zona društvenog jezgra. Svemoć kriminalnog ganga nadrasta
klasičnu državnu organizaciju. Sprega vojnog establišmenta i krupnog
kapitala sa kriminalnom organizacijom odlučujuće deluje na političke

262
tokove i sudbine, na svakodnevicu zemalja različitog stepena
razvijenosti i različitih državotvornih opredeljenja i unutrašnjih odnosa
(Južna Afrika, Japan, Indija, Kina, Liban itd.).
Stanje u Jugoslaviji do 1991. godine je smatrano povoljnim. Kao deo
ukupne politike kriminalna politika se u potpunosti priklanjala
probirljivom ukusu vlasti i zahtevima koji su s te strane dolazili.
Posmatrana kroz broj osuđenih lica i krivičnih dela, u sklopu stalnih
statističkih praćenja, masa kriminala je bila manje-više ustaljena: kretala
se oko 100.000 osuđenih godišnje. Odstupanja su, kada je do njih i
dolazilo, neznatna. Najzastupljeniji je tzv. bagatelni kriminal: više od
polovine ukupne mase. Masovno su se javljala i krivična dela protiv
bezbednosti javnog saobraćaja, što je i razumljivo. Krvni delikti, tipični
za kriminal nasilja, kao i imovinski kriminal uz upotrebu nasilja, spadali
su u brojnije grupe, ali ne i među alarmantno učestale. Isto je i sa
poslovnim kriminalom (u to vreme sasvim nejasno definisanim kao
privredni kriminal), uz karakteristiku da je, po ovim pokazateljima, lična
imovina bila manje ugrožena od tzv. društvene (nad kojom nikada nisu
ni ustanovljeni pravi svojinski odnosi). Istovremeno, javljala su se
sasvim retko dela primanja i davanja mita, mada je korupcija hvatala
maha i zadirala u sve pore društva. Beleženi su otkriveni slučajevi i u
veoma osetljivim službama kakve su policija, sudstvo, javno tužilaštvo,
da bi se onda preko toga neodgovorno prelazilo. Sistem društvenih
antivrednosti pretvoren je u sistem priznatih vrednosti. Moralna osuda,
koja inače treba da ima veće uticaje od kazne u pravu je sasvim
zaboravljena. Obrasci ponašanja na kojima se izgrađuju moralne norme,
a oni uvek moraju da dolaze odozgo, da su poduprti velikim ugledom i
autoritetom, gotovo bez izuzetaka su bili napravljeni i stalno su se
pogoršavali. Granice dozvoljenog i zabranjenog uzajamno su se opasno
približavale da bi se na kraju sasvim izgubile. Snalažljivost, „korisne
malverzacije“, kao apsurdna floskula, primitivna pohlepa za
materijalnim dobrima, skorojevićki odnos, odnosno antiodnos prema
duhovnim vrednostima, davali su boje noći toj poraznoj, strogo
prikrivanoj svakidašnjici i njenim osnovnim atributima. Farsa
najbezbednijeg društva morala je da opstane na svaki način. Ko bi se
drznuo da potraži istinu bio je proskribovan; doživljavao je
neprijatnosti, a neretko i više, mnogo više, od toga. Saučesnici u jednoj
falsifikovanoj kriminalnoj politici i kriminologiji, u smislu i teorije, i
prakse, bili su pored pravosuđa, tužilaštva i policije, i naučne ustanove i
univerziteti sa njihovim relevantnim fakultetima, uvek spremni da
„naučnim“ konstrukcijama podupru ili prikriju političke proizvoljnosti

263
na štetu i uz žrtvovanje postulata nauke i profesionalne etike.
Još nešto što je obeležilo razdoblje nekadašnje Jugoslavije u vezi sa
kriminalom, u kome se i nalaze koreni zla o kojima danas kazuju A.
Knežević i V. Tufegdžić u zbirci tekstova „Kriminal koji je izmenio
Srbiju“. Obmanjujuća predstava o kriminalu bila je propraćena mnogim
okolnostima kojima se u svakom kriminalno-političkom ili
kriminološkom istraživanju itekako mora posvetiti pažnja. „Crna
brojka“ je pokazivala tendencije ka veoma velikoj vrednosti. (To je masa
ne samo neotkrivenog kriminala, već i kriminala za koji se zna, ali
počinioci nisu krivično gonjeni. Rasprostranjena je pojava da poslovodni
organi svojim odlukama ne prijavljuju dela uslovljavajući takvu odluku
naknadom šteta ili bez ikakvih uslovljavanja. Tome je doprinosila i inače
selektivna politika kaznenog progona od strane tužilaštva, podređena
političkoj samovolji moćnika.) Nezadovoljavajući rezultati su prisutni i
kod otkrivanja nepoznatih učinilaca krivičnih dela (oko 40% i više ostalo
je neotkriveno). Na zvanično stanje kriminala sigurno su uticali i veoma
sporo vođen krivični postupak i neažurnost sudova Međutim, znatno
više od toga, tu sliku je iskrivljavala neprimerena kriminalna politika, u
onom delu koji se odnosi na zakonodavnu praksu. Naime, u zastarelom,
arhaičnom krivičnom zakonodavstvu nije bilo inkriminacija na osnovu
kojih bi se gonile i kažnjavale alarmantno rasprostranjene socio-
patološke pojave u širem smislu, sa nesagledivo teškim posledicama
Samo primera radi: trošenje bez kontrole ogromnih fondova
reprezentacije, putni troškovi koji su često prelazili granice objektivno
mogućih dana za putovanje tokom godine, duple naknade putnih
troškova na gradilištima van zemlje, zloupotrebe sa službenim vozilima,
nekontrolisano korišćenje flote specijalnih aviona itd. U suštini u
prostom socijalne patologije nalazila su se opasnija i štetnija ponašanja
od inkriminisanih ponašanja. Već tada je država svim svojim
autoritetom stala na pozicije sistematske i duboke kriminalizacije
društva. Potvrda za to naćiće se i u Kneževićevim i Tufegdžićevim
pričama, iako su identifikacije prestupnika vezane za niže, lokalne
nivoe, što je odgovaralo njihovim saznanjima, kulturnom i
opšteobrazovnom nivou i potrebama.
Kada je reč o ovom valja imati u vidu i odnos između prestupnika i
same policije, zadužene prevashodno za otkrivanje kriminala. Policijski
saradnici, doušnici, računaju sa određenim pogodnostima iz te saradnje.
Vrsta i količina pogodnosti zavisi od različitih činilaca i obično je stvar
arbitriranih odluka operativnih službi. Tek u poslednje vreme, naročito
prilikom nanošenja odlučujućeg poraza „Crvenim brigadama“ u Italiji,

264
posle otmice američkog generala Dorijera, pitanju doušnika se pristupilo
sistematičnije. Mnoga zakonodavstva su izmenjena i dopunjena upravo
da bi se i na taj način sprečile eventualne zloupotrebe (Italija. Francuska,
Švajcarska itd). Jugoslovenska praksa se i tu u priličnoj meri razlikovala.
Radilo se bez ikakvog rada. Krupni i osetljivi poslovi koje je
prestupnicima, kao svojim saradnicima, poveravala naročito politička
policija utiskivali su preduboke tragove u mnoga zbivanja: od
onemogućavanja da pojedinci među njima dođu na izuzetno visoke
društvene položaje, a opet oni nepoćudni, preopasni zbog moći koju su
obezbedili da postanu žrtve nemilosrdnih obračuna, za javnost uvek
pripisivanih isključivo unutrašnjim sukobima u podzemlju. Autori
knjige „Kriminal koji je izmenio Srbiju“ su upravo dobro zapazili i tu
karakteristiku ranijeg jugoslovenskog podzemlja koja se višestruko i u
još kudikamo nepovoljnijem obliku prenosi na kriminalni tok sadašnje
Jugoslavije. U procenama uticaja koji dolaze odatle, autori su veoma
realni, promišljeni, sa retkom osobinom da ne budu nametljivi i sami
uobličavaju završni sud. Oni prepuštaju drugima da iz ovlaš, uglavnom
u krokiju, ispričanog dela priče izvlače dalje zaključke. Zahvaljujući tom
pristupu pouzdani zaključci će bez većih napora biti dostupni i laicima i
uplašenim ili nesigurnim u sopstvena znanja stručnjacima.
Inače, poseban tabu je postojao u odnosu na organizovani kriminal.
Uporno se tvrdilo da njega na ovim prostorima nema. Takvi stavovi su u
ime nauke obrazlagani na besmislene načine: nisu se stekli elementi za
ponavljanje organizacionih obrazaca američkog, italijanskog, evropskih
ili japanskog ganga, izostaju spektakularni obračuni za prevlast,
neprepoznatljive su organizacije koje dugo traju i slično. Gubilo se iz
vida da su stereotipi u toj oblasti isključeni, da ima razlika i unutar
pojedinih sredina kakav je slučaj, na primer, sa Italijom od Cosa Nostra,
preko N’drangheta do Camore, a da se ne govori o američkom gangu,
italijanskoj mafiji i japanskoj jakuzi. Uostalom, totalitarni i autoritarni
sistemi nesporno obezbeđuju posebne pretpostavke za organizovani
kriminal. Fiktivni poslovi u skladu sa propisima koji su zaklon za
glavne, ilegalne delatnosti od kojih se ostvaruju ključni profiti ovde nisu
neophodni, jer sve se podvodi pod propis kada je reč o najmoćnijim
organizacijama pod kontrolom same države. Nezakonite dobiti ostaju
nekažnjive zbog očuvanja socijalnog mira, pri čemu poslovodni organi
prisvajaju najveći deo sredstava. Svakako, dvojstvo legalnog i ilegalnog
poslovanja prisutno je pre svega van društvenog sektora, u privatnim
preduzećima koja su veoma rano postala središta za okupljanje veoma
uticajnih grupa iz podzemlja.

265
 Rauferova istraživanja ukazuju da je Zagreb među važnim centrima
u Evropi u kome delaju ogranci italijanske mafije i to za „poslove“
ilegalne trgovine droge i oružja. On upozorava na prisustvo istih grupa i
u Bosni i Hercegovini i duž crnogorskog dela obale. (Sa ovim
upozorenjima se poklapa i premeštanje direkcije „Jugoskandika“ na
Sveti Stefan, što može da bude slučajnost, ali i ne mora.)
Posle 1991. godine spale su sve obrazine Na samom početku
sukoba, kada je tek pripremana katastrofa u koju će se ubrzo ući, sve
sukobljene strane računaju sa potporom iskusnih gospodara podzemlja.
Ovima je opet to dobro došlo za njihove planove i podstaklo političke
ambicije. Nastaje novi spoj politike i kriminala koji konačno uklanja
svaku razliku između podzemlja i ustanova države. A to nije moglo da
se dogodi bez prethodnih priprema na obe strane, koje nisu trajale
kratko, što ponovo upućuje na pogubne posledice ranije trpeljivosti,
sigurno i dobro promišljene, u odnosu na uobličavanje i snaženje
kriminalne organizacije.
Snaženje organizovanog kriminala i nagli porast kriminala u celini u
novonastalim uslovima u Jugoslaviji, pa i na drugim stranama na
nekadašnjem jugoslovenskom prostom, ima nekoliko karakterističnih
iskaza. Mere iz Glave VII Povelje UN, uvedene prema Srbiji i Crnoj Gori
rezolucijom Saveta bezbednosti br. 757 (1992), samo su dodatni podsticaj
već uveliko otvorenom procesu kriminalizacije politike i politizacije
kriminala. Haos u nacionalnoj ekonomiji iskoristio je zvanični politički i
državni vrh za bezobzirnu pljačku tzv. društvenih dobara. Svojinski
preobražaji nisu ništa drugo nego ozakonjeni oblici otimanja ogromnih
vrednosti od strane povlašćenog menadžerskog lobija koji je odranije
raspolagao enormnim sredstvima sticanim zahvaljujući uobičajenim
malverzacijama, cinično nazivanim i korisnim, naravno bez bližeg
određenja ko je od njih imao korist. Socijalna raslojavanja koja su u
drugoj polovini 80-ih godina bila zastrašujuća, sada su se povećavala.
Novi/stari bogataši (treba čitati ceo komunističko-socijalistički
mnogoljudni establišment, sa vojnim i policijskim establišmentom)
obezbedili su sebi probrana mesta u evropskom i svetskom visokom
društvu (Kipar, Grčka, Švajcarska, Rusija, Ekvador) u žargonu dnevne
politike korisnim malverzacijama i iznošenjem iz zemlje, pre svega,
ogromnih suma novca, a na jeziku krivičnog prava pljačkama za koje se
nije moglo odgovarati, jer su bile vešto legalizovane. Na to se
nadovezuju tzv. vojne liferacije uz neuobičajene profite, nezakonite
preraspodele vojnog, vojno-sanitetskog materijala, humanitarne pomoći.
Od ove poslednje, najveći deo završava na crnom tržištu pod kontrolom

266
mafije iz Srbije, Crne Gore, Krajine i srpskog dela Bosne.
Mere iz Glave VII Povelje UN, pogotovu kada su strože primenjene
na osnovu rezolucije Saveta bezbednosti br. 820 (1993) podstakle su
kriminalna ponašanja. Može se postaviti pitanje u kojoj meri su one i
svesno isprovocirane, s obzirom na tvrdoglava oglušavanja vlasti u
Beogradu o veoma ozbiljna upozorenja diplomatskih predstavnika iz
Vašingtona, Otave i sa drugih strana (bilo je i ostavki zbog takvog stava).
Vlada Srbije je potresana ministarskom i ostalim aferama, „Jugoskandik“
i Dafiment banka uveliko su razvijali svoje delatnosti pod zaštitom
ustanova države. Postoje sigurni podaci međunarodnih nevladinih
organizacija o prenošenju novčanih sredstava velikog broja preduzeća
na račune pojedinaca u inostranim bankama kako bi se izbegla
ograničenja u raspolaganju. Tim sredstvima i njihovom kretanju gube se
tragovi, a zloupotrebe se same po sebi nameću. Nijedna unutrašnja
institucija nije u položaju da ih prati. Samo za neupućene i naivne,
naravno, pored posvećenih moćnika koji odatle profitiraju, predstavlja
tajnu munjevito bogaćenje „uglednih“ poslovnih ljudi koji izlaze iz
društvenih preduzeća, staju na vodeća mesta sopstvenih, u zemlji ili
inostranstvu, ili kombinovano, a onda i formalno ulaze u politiku,
stvarajući dodatno pozicije za što bolju zaštitu i korišćenje svojih interesa
i uslova koji im pogoduju. Sa kriminološkog i kriminalno-političkog
stanovišta veoma je zanimljivo da umrtvljeno i obogaljeno pravosuđe
izuzetno brzo štiti „ugled“ i „čast“ pojedinaca iz tih krugova.
Nasilje dominira. Broj ubistava, telesnih povreda, razbojništava po
apsolutnim i relativnim pokazateljima osetno nadmaša sve što se
događalo do 1991. godine na celom nekadašnjem jugoslovenskom
prostoru. Sukobi koji se rešavaju najsavremenijim oružjem, korišćenje
takvog oružja u rukama dobro naoružanih običnih građana, bilo
povratnika s ratišta, nekultivisanih i neadaptiranih doseljenika,
pogotovu u metropole, ili, uslovno rečeno, starosedelaca za nasrtaje na
život, telesni integritet i materijalna dobra drugih, donose učestalo veliki
broj žrtava. Beograd, Novi Sad, Subotica, Kragujevac, Niš, i ne samo ti
gradovi, postaju prepoznatljivi po starim obrascima kao nesigurni za
život i to znatno iznad svih pragova tolerancije te vrste. Dodatno,
uveliko se može govoriti o kritičnim tačkama unutar samih naselja, na
kojima je povećan rizik življenja i uobičajenih aktivnosti. Grupe u
podzemlju se identifikuju po teritorijalnoj pripadnosti, kakav je slučaj sa
„Voždovačkom grupom“, na primer. Događa se i dogodilo se upravo
ono što je pouzdano merilo za procene bezbednosti, odnosno
nebezbednosti naselja u pogledu kriminala i socijalne patologije.

267
 U tom opštem mrtvilu, lutanjima, stvaranju praznina u nauci i
praksi u ovoj oblasti, koje nisu slučajne, jer država sa lojalnim
poslušnicima ulaže ogroman napor da izbriše prljave tragove za sobom,
kao što je već uglavnom učinila kod teških povreda međunarodnog
humanitarnog prava u još nedovršenim jugoslovenskim ratovima,
knjiga „Kriminal koji je izmenio Srbiju“ postaje dragocen dokument,
tamo gde nauka nije sama za sebe obezbedila potke za prava naučna
pregnuća, dobrim delom će njene propuste da nadoknade kazivanja
autora o Kneletu, Giški, Belom, Vukoviću i mnogim drugima.
Omogućiće ona nauci kada se vrati sebi i postane svoja, da ne počinje ni
od čega, da ne luta po stranputicama bez potrebe. Ta kazivanja su dobar,
pouzdan putokaz i za teoriju i za praksu, jer antiheroji na koje se odnose
nisu pojedinci, sami sebi i za priču dovoljni; to je čitav jedan svet, jedno
mračno i bezumno vreme u kome je nešto mnogo više od sticaja
okolnosti – da se ne pominje sudbina – propustilo, možda i nepovratno,
da zaustavi hod miliona nedužnih u pakao, iako je pakao tražio samo
probrane po tamo važećim merilima. Za propuste se krive antiheroji ili
posvećeni heroji? Verovatno ne celu istinu, ali nje nemali deo moguće je
otkriti ili bar naslutiti na stranicama ove knjige. I zbog toga će ona biti i
polazište i izazov za svakog stručnjaka koji je u sebi pomirio
nezaobilazne nedoumice: znanje, ili moralni dignitet, ili oboje kao jedina
zaloga valjanog bavljenja pozivom. U rukama takvih istraživača i jeste
da napor autora dalje dograde i prevedu ga u sferu nove vrste
pragmatike: viši stepen uopštavanja i uvođenje rezultata u svakodnevni,
istrajan napor prevencije i represije kriminala i prevencije socijalne
patologije, idući ka još jednoj, nužnoj izmeni Srbije, izmeni za kojom
neumorno tragaju sva savremena društva.

Beograd, januara 1995.

Vladan A. Vasilijević

Kraj

268
Obrada: Disco Ninja

269
 IZVOD IZ RECENZIJE

P
o prvi put iznose se svedočenja ličnosti sa podzemne
beogradske scene, što može na ovaj način imati pozitivan
uticaj. Kriminalci su u mutna vremena isplivali na površinu,
postajući heroji i zvezde, ali ne zadugo. Distancirani, profesionalni način
na koji su oslikane njihove ispovesti, pored uzbudljivosti, daje i realnu,
višedimenzionalnu, sliku podzemlja bez harizmatičnog oreola.
„Kriminal koji je izmenio Srbiju” postavlja, na osnovu iscrpne
obaveštenosti, niz pitanja o najzamršenijim ubistvima koja su, budući
više godina nerešena, izazvala strepnju i pažnju javnosti. Pogotovo što
su imala i političku dimenziju. Zbog toga, ova knjiga predstavlja više od
istraživanja pojedinačnih slučajeva: napor da se predstavi društvo u
godinama krize, kao i doprinos borbi protiv kriminala.

Mr Marko NICOVIĆ

270
 Po motivima ove knjige snimljen je i dokumentarni film „Vidimo se
u čitulji“ (produkcija B92, koji je na 42. Festivalu jugoslovenskog
dokumentarnog i kratkometražnog filma osvojio Grand Prix i
YUFIPRESCI (specijalnu nagradu filmskih kritičara).

ALEKSANDAR KNEŽEVIĆ, rođen 1963. godine u Šapcu. Zaposlen

kao novinar u listu „Politika‘

VOJISLAV TUFEGDŽIĆ, rođen 1962. godine u Šapcu. Zaposlen

kao novinar u magazinu „Intervju“.

271
 CIP – Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd

Knežević A. – Tufegdžić V.
KRIMINAL KOJI JE IZMENIO SRBIJU

Beograd, Radio B-92, 1995.

272 str. ilustracija 77,14 cm

272