ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

у свом времену
 Јевто М. Миловић
ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
у свом времену

Издавач:
Институт за националну историју, www.institutni.com
у сарадњи са:
Племе Кучи, www.plemekuci.com
Школа гусала Сандић, www.skolagusalasandic.com

Штампа:
Лион

Дистрибуција:
www.ordeni.rs
тел. 063/732-7738 (Србија)
 Јевто М. Миловић

ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

у свом времену

Петровац, 2022.
.
 САДРЖАЈ

Његошеви родитељи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
Два записа из прве половине 19. стољећа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16
Посјета енглеског племића Виљема Барнета Црној Гори 20. до
22. јуна 1829. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
Митрополит Петар I Петровић одређује свога синовца Рада Томова Петрови-
ћа за свог насљедника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
Аустрија покушава да присвоји црногорске манастире Подмаине и Стањевиће
од 1830. до 1832. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32
Оснивање црногорског правитељствујушчег сената и гвардије 2. октобра
1832. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41
Сукоб архимандрита Петра II Петровића Његоша и гувернадура Вуколаја
Радоњића од 22. октобра 1830. до 30. маја 1832. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45
Руски дворски савјетник Александар фон Ројц у посјети Црној Гори од 26. до
30. маја 1832. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51
Његошев боравак у манастиру Стањевићима од 19. до 22. јуна 1832. . . . . 89
Аустријски извјештач др Никола Пинели, јула 1832. . . . . . . . . . . . . . . . . . 93
Боравак епископа Никифора Вукосављевића у Црној Гори од 1. новембра
1832. до 15. маја 1833. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97
Његошев пут у Русију 1833. и завладичење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101
Оснивање основне школе на Цетињу 1834. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113
Оснивање штампарије на Цетињу 1834. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116
Његошев боравак у Стањевићима и Подмаинама од 21. до 25. јуна 1834. .119
Вук Караџић у Црној Гори од 17. септембра до 10. новембра 1834. . . . . . 122
Неколико путних исправа из доба Петра II Петровића Његоша . . . . . . . . 125
Долазак руског колешког секретара Димитрија Момировича у Црну Гору ја-
нуара 1835. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132
Његошев боравак у Подмаинама од 13. фебруара до 8. априла 1836. . . . 136
О Његошеву учењу француског језика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153
Његош у Бечу крајем 1836. и почетком 1837. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
Долазак руског потпуковника Јакова Озерецковског и Његошево завођење
реформи у Црној Гори 1837. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 194
Продаја манастира Подмаина Аустрији 1837. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201
О смрти кнеза Андрије Калуђеровића и сламању отпора завођењу законског
поретка у Црној Гори 1837. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 218
Краљ саксонски Фридрих Аугуст II на Цетињу 31. маја и 1. јуна 1838. . . . 227
О боравку руског рударског капетана Јегора Петровича Коваљевског у Црној
Гори од 2. јуна до 17. септембра 1838. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 237
О оружју заплијењеном у борби против Аустрије на Паштровској планини 2.
августа 1838. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 251
 Дјело аустријског пуковника Теодора Карачаја о Аустријској Албанији, Црној
Гори и Турској Албанији из 1838. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 253
О подизању Биљарде 1838. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 263
Његош испуњава једно своје обећање далматинском гувернеру Венцелу
Фетеру фон Лилиенбергу 1838. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 275
Мемоар о исправљању границе између Далмације и Црне Горе од капетана
Фридриха Орешковића из 1838. године, писан по наређењу аустријског државног
канцелара К. В. Л. Метерниха . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 277
Извјештај Фридриха Орешковића од 10. јула 1840. Ј. Турском . . . . . . . . . 319
О погибији Смаил-аге Ченгића 5. октобра 1840. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 340
Једна важна посјета Његошу 1841. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 349
Инспирација за Мажуранићев спјев Смрт Смаил-аге Ченгића . . . . . . . . . . 355
Једно Његошево писмо Метерниху од 24. јула 1841. . . . . . . . . . . . . . . . . 357
Дневник аустријског комесара Едуарда Грија од 7. априла 1842. . . . . . . . 364
О једном Његошевом поклону далматинском гувернеру Јохану Аугусту фон
Турском 1843. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 379
Данак за 1843. у Црној Гори и плате црногорским нахијама од 1843.
до 1845. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 383
Погибија Али-пашиних посланика на Башиној води 7. августа 1843. . . . . 386
О вјеродостојности неких изјава Милорада Медаковића о Његошу . . . . . 403
О покушају грађења неколико бродова топовњача за Црну Гору 1844. . . 408
Један аустријски поклон Његошу 1844. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 415
О подизању Његошеве капеле на Ловћену 1845. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 418
Култ Карађорђа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 421
О Његошевом путу у Беч 1846/47. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 423
Напори скадарског везира Осман-паше да завади и покори Црногорце 1846.
и 1847. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 429
О ковању медаља на Цетињу од 1841. до 1847. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 446
О црногорским непокретним добрима што су остала у аустријској држави
послије разграничења 1841. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 455
Факсимили Његошевих писама, писаних латиницом . . . . . . . . . . . . . . . . 463
Да ли је Његош писао историју Црне Горе па француском језику? . . . . . 465
Извјештаји о стању Његошева здравља . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 470
Двије Његошеве изјаве . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 490
Одјек Његошеве смрти . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 492
Црна Гора и владика Петар II Петровић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 500
Његошев некролог из 1853. године . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 512
Неколико података из бечких архива и новина о Перу Томову Петровићу .514
Његошеве забиљешке на писмима њему упућеним . . . . . . . . . . . . . . . . . 518
Поговор . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 524
 НАУЧНИ ПРИСТУП лИЧНОСТИ
ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША

Ова Миловићева књига представља избор научних радова који ос-

вјетљавају Његоша као човјека, Његоша као црногорску и европску ис-
торијску личност - дакле, Његоша у времену које га је дало, које је оп-
јевао и с којим се сукобљавао. Ваља имати у виду да овај избор припада
једном току Миловићевих радова о Његошу - онај други ток посвећен је
Његошу - пјеснику.
Научни радови Миловића о Његошу и његовом времену настајали су
у периоду између 1947. и краја 1982. године. Онн су тада били објав-
љивани у нашим угледним научним и стручним публикацијама. Одаб-
рани, овдје сабрани и дорађени, они чине унеколико нову и веома ком-
пактну цјелину. Наиме, све њих повезује иста тематска усмјереност: на
основу изворне историјске граће приказати Његоша и вријеме у којем
је живио и стварао своје високо пјесничко дјело.
Имајући пред очима ову заједничку карактеристику Миловићевих ра-
дова, ипак у њима можемо разабрати неколико тематских кругова.
Миловић, прије свега, трага за биографским подацима који се односе
на Његошеву личност, затим прати његова путовања, види великог пјес-
ника у сусрету са значајним савременицима, освјетљава га у тренуцима
сучељавања са историјским збивањима и, најзад, приказује Његоша као
државника, Његоша наспрам оновремене црногорске стварности. Ипак,
понављам, сваки поједини рад и све њих узете заједно карактерише она
основна тежња научника Миловића: приказати како Његошев људски и
пјеснички лик израста из својег времена, из прве половине деветнаестог
вијека...
Ваља указати и на Миловићеве радове о значајнијим историјским
збивањима, нарочито оним која су у већој или мањој мјери везана за
Његошеву личност. Тих радова има више, али се може, као карактерис-
тичан, узети прилог о погибији Али-пашиних изасланика на Башиној
води. За разлику од оних који су, тада и касније, оптуживали Његоша за
вјероломност, Миловић настоји да покаже како Његош није нмао
нечасног удјела у том чину и заснива то на грађи до које је дошао у
својим вишегодишњим истраживањима. Ту спада и прилог „Архивска
документа о погибији Смаил-аге Ченгића”, затим опсежнији рад о напо-
рима скадарског везира Осман-паше да покори Црну Гору.

7
 У низу научних радова Миловић се осврће на Његоша као државника.
На једној страни, ту су Његошеви сусрети са државницима и другим
страним личностима, на другој Његошево државничко дјеловање у Црној
Гори - његова настојања да подржи и ојача процесе у току стварања цр-
ногорске државе, као и његови напори да у Црну Гору унесе нешто од
просвјећенијег својевременог духа. Имајући то у виду, Миловић трага
за архивским изворима о Његошевој штампарији, оснивању првих шко-
ла, затим о пресудама, о пасошима, о ковању медаља, о раду сената, о
гвардији и слично.
Ако се баци општи поглед на све ове радове, неминовно се поставља
питање: шта ново за науку они доносе? Одговор може бити само један
и једноставан: не треба га тражити изван самих научних прилога др Ми-
ловића. Њихова основна карактеристика своди се увијек и само на једно:
открити, описати и објавити нове чињенице, и то на основу истрајног и
систематског рада у нашим и страним архивима. Миловић ради, чини се,
без много претензија, без тежње да дође до крупнијих студијских зах-
вата и синтеза. Строг према себи, он се руководи својим, рекао бих
здравим, поимањем науке: трагати за новом грађом, своје анализе и зак-
ључке заснивати на фактима, на документима, без икаквог спекула-
тивног домишљања и без произвољних хипотеза. Ипак, у мањем броју
нешто обимнијих радова он настоји да једно од важнијих питања - један
научни проблем - освијетли што цјеловитије и свестраније, доводећи у
везу низ познатих и новооткривених докумената који се на то односе.
То му даје могућност да један проблем, који су други аутори освјет-
љавали дјелимично или једнострано, обради у цјелини, тако да се
безмало може сматрати као ријешен за науку.
Друга одлика Миловићевог метода састоји се у томе: на основу нове
грађе и нових чињеница, износити нове погледе на Његошев живот и
рад. Готово у сваком Миловићевом прилогу може се запазити не само
нов податак, већ и изразит помак у односу на ранија наша сазнања и
поимања Његошева времена.
Вриједност одабраних Миловићевих радова знатно ће поткријепити,
приликом објављивања, већи број фотокопираних докумената који се
односе на Његошев живот и рад, на Његошево вријеме и савременике.
Тиме се, на најбољи начин, у изворном облику, предају јавности важни
документи из прве половине деветнаестог вијека, па и нешто раније, и
то из наших и страних архива. Тако ће ови документи, већином оште-
ћени и изложени пропадању, бити сачувани „за далеко неко покољење”.
Тиме се, уједно, омогућава научним радницима и ширем кругу читалаца
да се и сами увјере у научну заснованост теза и закључака др Миловића.
Подгорица, 14. децембра 1983. године Чедо Вуковић

8
 ЊЕГОШЕВИ РОДИТЕЉИ

Сачувано је мало података о Његошевим родитељима. Путописци,

који су их посјећивали на Његушима, узгред их спомињу и саопштавају
понеку њихову особину.
Његошев отац је Томо Марков Петровић с Његуша, а мајка Ивана
Пророковић, родом из Залаза, сестра његушког капетана Лаза Пророко-
вића.
Руски филолог Исмаил И. Срезњевски посјетио је, заједно с Његошем,
његовим братом Пером, једним сердаром, Фридрихом Орешковићем, са
„два или три сенатора” и с перјаницима, 13/25. јула 1840. Његуше. Свра-
тили су и до Његошевих родитеља. О тој посјети Срезњевски говори у
писму својој мајци Јелени Ивановној: „Кућа је прилична, али урећена по
сељачки, само што је већа и чистија. Окупили смо се сви у једној соби.
Послужили су каву, затим шунке, овчетине и вина. ,Sans ceremonie!’ (Без
церемоније) рече нам Владика и посади нас поред себе... Његовог оца
видјели смо и у Цетињу (отменн осамдесетогодишњи старац); ту живе
Владичина мајка и сестре. Мајка му је једна здрава, добра, једноставна
жена, која гледа на сина као на сунце; ми смо се с њом поздравили и по
хришћанском пољубили. Ручак се убрзо завршно и пошли смо даље...”
Дворска канцеларија у Бечу обавијестила је 24. јануара 1842. Губер-
нијално предсједништво у Задру да је аустријски цар Фердинанд I доди-
јелио Његошу „крст на прсима, украшен брилијантима као знак приз-
нања за предано и успјешно судјеловање и управљање пословима око
разграничења између Которског округа и Црне Горе”.
Тадашњи далматински гувернер Јохан Аугуст фон Турски послао је
на Цетиње бившег члана комисије за разграничење, комесара Едуарда
Грија, који је „морално и по физичком склопу” био најподеснији за ту
ствар и према коме је Његош гајио нарочите симпатије, да на достојан-
ствен начин уручи Његошу царски поклон.
Гриј, који је дошао да преда Његошу крст којим га је одликовао
аустријски цар, посјетио је Његошеве родитеље на Његушима. „Ту сам
нашао његовог 85-годишњег оца и његову 60-годишњу мајку (обадвоје
веома снажни), жену Перову, брата Владичиног, [Перове] двије мале
кћери (трећа није била код куће), обје већ вјерене. Та кућа спада у Црној
Гори у палате, јер има један спрат, а шта више и једну засебну собу с
једним креветом. Сви смо били почашћени црном кавом саксонске при-
роде и ракијом...”
9
 „Око половине априла” 1848. Његоша је посјетио Матија Бан; прено-
ћио је на Његушима код Тома Маркова. „Идући тако полагано и смот-
рено, стигосмо после пет сати путовања на Његуше, сви мокри до коже.
И Владичин огртач на мени био је скроз прокиснуо. Отац Владичин Томо
прими ме најсрдачније, чудећн се што сам по онаквом времену путовао.
И одмах нареди да се мени и перјаницима хаљине исуше код ватре, која
је на огњишту буктала. И ја код ватре до њега седнем, те се почесмо
разговарати као стари познаници. То бејаше висок, крупан, леп старац,
који опомињаше на јунаке Омирових времена. Није много говорио, али
свака му је реч била умесна, свака примедба паметна. Питао ме о Вла-
дици, о Кнезу и Србији, о Книћанину и патријарху Рајачићу, о бану Јела-
чићу и његовим граничарима, па о лацманима (Италијанима на Примор-
ју) и томе подобно. Видео сам да је о свему што се онда догађало био
извештен, и желео дознати како се догађаји развијају.
Разговарајући се с њиме ја сам се све више ватри примицао, јер ма
да је било у јулу месецу, тако наједанпут беше захладнело да сам од
хладноће и издржане мокроте дрхтао. То он примети па ми рече: ,Синко
мој, ти си прозебао; испи коју чашицу ракије, а сад ће и каву зготовити’.
Па још даде донети један гуњац, те ми га сам преко леђа пребаци. Тро-
нула ме та старчева пажљивост, те му захвалим топлим речима. ,Немаш
на чему да ми захваљујеш - рече - ти си гост Владичин, па ето и мој, ко-
ји сам имао брата и сина владику, а више свега дошао си нам из далеке
Србије. Ако брат брата добро не прими, а ко ће? Јесу ли ти живи роди-
тељи?’ - ,Ено их, Богу хвала, живи и здрави у Дубровнику...’
Међутим дође време и вечери, те из простране стаје где је било
огњиште поведе ме у доста велику собу, у коју видех намештен сто за
двојицу, једно канабе са столицама, једну европску постељу, и другу
прострту по земљи. На столу је било сребрно посуђе; вечера красна, и
чему се нисам надао, закључена шампањцем. Старац се мало помало от-
ресао своје зловоље, и упуштао у весео разговор.
Кад је било време да легнемо, он устаде, па седне на постељу по
земљи прострту, а мени другу покаже. Залудно је било моје противље-
ње; морадох се најпосле његовој жељи покорити.
Био сам доста назебао, па сам пемирно провео ноћ, и бојећи се да се
не разболим, једва сам чекао зору да се кренем за Котор. Старац ипак
устаде пре мене, и разгледавши небо рече ми: ,Биће и данас кише;
остани ту’. Ја му се захвалим, па попивши ракију и каву, одох с мојим
перјаницима”.
У својој „Путничкој црти од г. 1858” говори о Тому Маркову Петровићу
и Емил Чакра: „Беше то висока узраста, мало погрбљени плећа, седим
власима украшени старина, на челу му је извајана дубока старост, руке
и глас му лагано дрктаху, ноге као да га једва носише, милост сипајуће

10
очи у очњаке усахле, брада му се горњем лицу упутила, ланитне рупе
међ вилице се изгубиле, једном речју: његова негдашња снага беше
годинама однешена...” Чакра даље прича да га је Томо Марков тада поз-
вао „на малу ужину, јер на лицу ми је видио, да ме је умор савладао, да
ми је глад и жећца љуто досадила, а мени не бјеше ни до јела ни пића,
већ пуста жеља, да се могу нагледаги ове сретне и несретне старине,
сретне, да је тако одгојио сина, несретне док му се пород давно у прах
претворио, он јадник јоште по земљици шета”.
Тестаменат Тома Маркова Петровића пронашао је Ристо Ј. Драгиће-
вић „у негдашњем личном архиву краља Николе”:
„Слава господу Богу! Амин.
Његуше на 29. мјесеца августа 1854-го года у кући г. Тома Маркова
Петровића.
Налазећи се вишеречени Томо Марков у дубокој својој старости и
слабоме здрављу, али чиста ума и бистре памети и желећи да пријед
своје смрти учини своје добровољно посљедње завјештаније и да рас-
положи по његовој вољи своје ствари, призва мене нижепотписанога
писца и два своја синовца г-дна Мирка Станкова и г. Машана Савова
Петровића за свједоке и тако пред нама поче говорити и располагати
како ниже:
Прво. Рече: ,Препоручујем моју грјешну душу господу Богу, свијем
светитељима, Божјим угодницнма, и ангелу хранитељу да ми буду по-
мотњици при раздјељењу од тијела и ходатај па дан страшнога суда;
иштући опроштење у свакога ако сам кога у мом дугом животу чим отице
или неотице увриједио, а ја опрашћам свакоме ако је кад ко мене у чему
увриједио.’
Друго. Рече: ,Моју закониту супругу Ивану остављам до њене смрти
да је властита госпођа од свега мога движимога и недвижимога, ђегођ
се и штогођ се налази, а по њезиној смрти наређујем како ниже.’
Треће. Рече: ,Остављам за моју душу церквама како слиједи: земљу
у Пачков до која је била Ника Лазарева Поповића у залог за 48 талијера
остављам церкви светога Ђорђија у Ераковића за душу мојега покојнога
сина Јока, а ако би је кад Поповићи или ко други одкупио, да ове паре
даде у поменуте церкве.’
Четврто. Рече: ,Остављам земљу у Браткове долине која је била Кус-
тодина за 20 талијера, - два му и по опрашћам, церкви Св. Ђорђије за
душу мојије покојније родитеља.’
Пето. Рече: ,Земљу у Вршањ и три коматића у Његушко поље те је
била Станка Савова Кустодије заложена за 45 талијера, и ове земље
остављам у исту церкву Св. Ђорђије, и ако би је хтјели Станкови синови
одкупити, нека даду церкви 40 талијера, а који други Кустодија ако би

11
одкупио, нека потпуно да колико је врх ње церкви, и ово остављам за
душу моју и моје жене Иване.’
Шесто. Рече: ,Земљу под Вељи крај те ми је заложио Маркиша Кусто-
дија за тал. 20 и ову остављам истој церкви Св. Ђорђије за душу моју и
моје жене.’
Седмо. Рече: ,Дужан ми је Спасоје Вучетин врх баштине на Обрадо-
вину 4 тал. а без баштине 4 од којијех му опрашћам два, а 6 нека даде
церкви Светом Ђорђију за душу моју и моје супруге Иване.’
Осмо. Рече: ,Земљу Давине Савове, коју ми је заложила за 4 талијера,
опрашћам јој ове паре и земљу враћам у вјечни вијек.’
Девето. Рече: ,Дужан ми је Иво Вуков Поповић 7 талијера врх земље
на Обрадовину, од којијех му опрашћам два талијера, а пет нека даде
церкви Свт. Ђорђија за моју душу и моје жене.’
Десето. Рече: ,Дужан ми је Тодор Станков Поповић 12 талијера врх
земље на Обрадовине, од којијех му два опрашћам, а десет нека даде
церкви Св. Ђорђије за душу моју и моје жене.’
Једанаесто. Рече: ,Дужан ми је Драго Јашаров врх земље под Крачеву
главицу 20 талијер[а]; ове паре остављам церкви Св. Госпођи за душу
моју и моје жене Иване.’
Дванаесто. Рече: ,Оне 10 талијера што ми је дужан Јоко Вукалов Кус-
тодија врх баштине на Троца остављам и ове паре церкви Св. Госпође
за душу моју и моје жене.’
Тринаесто. Рече: ,Дужан ми је син Пера Филипова 21 талијера, нешто
врх земље, а нешто онако; сад му опрашћам једанаест, а оне десет да
даде церкви Свете Госпође за душу моју и моје жене.’
Четрнаесто. Рече: ,У Сава и Лаза Перићева су ми 10 талијера врх
земље [на] Подкутњицу, и ове остављам у церкве Свете Госпође за душу
моју и моје жене.’
Петнаесто. Рече: ,15 талијера које ми је дужан Горо Перичин Кусто-
дија врх земље у Зараде, два му опрашћам, а тринаест остављам за моју
душу и моје жене Иване.’
Шеснаесто. Рече: ,Дужан ми је Ђуро Божовић 7 талијера врх земље
на Подкутницу, два талијера даривам мојој куми, а 5 нека да церкви -
остављам церкви Св. Госпође за моју душу и моје жене.’
Седамнаесто. Рече: ,Дужан ми је Мичина Кадија врх обора више куће
4 талијера, два да су му проста, а два нека да у цркви Св. Ђорђија за
душу моју и моје жене.’
Осамнаесто. Рече: ,Горњу кућу у коју данас стојим остављам за душу
моју и мојије синова Пера и Јока, остављам церкви Свет. Ђорђију ако би
се какав свештеник, калуђер нашао да спомиње душе мртвије од овога
дома, а ако би је церква кад продавала, да је нема никада никому дру-
гому продати ни афитати до мојој браћи Петровићима по стими. А доњу

12
кућу остављам церкви Свете Госпође, такође за душу моју и мојије си-
нова с истим условијем као што сам рекао за горњу кућу.’
Деветнаесто. Рече: ,Земљу у Шикуле која је у границу Дупску и
Приморје остављам мојима синовцима Мирку и Машану, а они двојица
да даду церкви Свете Варваре у Сутвару 20 талијера, ђе нам је укопница,
а Св. Јовану у Дуб 10 талијера за душу моју и мојије старијех.’
Двадесто. Рече: ,Послијед моје смрти и моје жене штогођ остаје све
моје друго имјеније, покућство и све остало, остављам да се подијели
на они исти начин као што је расположио мој пок. син Перо, а то између
мојије шћери и унуках и моје снахе Госпаве као осам брата.’
Двадесет прво. Рече: ,Ко ми је што дужан и другије некије коната
наће се све записано у једно моје либро по чистини и здравоме конту.’
Двадесет друго. Рече: ,Што ми је дужан Станко Марков Ердун 12
талијера врх баштине Петровић њиве и комадић под Груичино кућиште
ове аспре опрашћам сирацима Станка Маркова и [да] даду њиовој тетки
Ивани 4 талијера.’
Двадесет треће. Рече: ,Остављам на славу Бога, Свете Госпође и Све-
тога Петра церкви на Цетиње једну пошаду сребрну.’
Не имајући шта више приврћи ни одврћи од овога овђен назначенога
и пошто му би од слова до слова прочаћено, не знајући писат учини сво-
јеручни крест пред нама тројицом.
Кре + ст Тома Маркова Петровића.”
Томо Марков је, према његовом тестаменту, био за ондашње црногор-
ске прилике имућан човјек. Обрађивао је земљу и трговао с Котором и
стекао је на поштен начин знатан иметак. Имао је двије куће: „доњу ку-
ћу”, у којој се Његош родио 1/13. новембра 1813. и „горњу кућу”, коју је
саградио 1836?
Он је 1856. подигао себи задужбину на Његушима, цркву Светога
Ђорђија. Изнад врата те цркве стоји натпис: „Сиϵ ϵсть храмь свϵтога
гϵоргиϵ. огради томо марковъ петровићъ за свою дðшð и свога рода а за
слðжбŏ свиϵхь хϵраковићахъ. они работаше сви а я похарчихъ цекина
600. 1856”.
За вријеме сушних и неродних година Томо је радо позајмљивао но-
вац без камате разним братственицима с Његуша. Великодушно је оп-
раштао дугове својим дужницима. Он није израбљивао људе. Није био
ни „зеленаш”, ни „хипотекарни повјерилац многим дужницима”, као што
тврде неки наши научници.
Његошеви родитељи Томо и Ивана сахрањени су на Његушима у црк-
ви Светога Ђорђија.
На Томовом гробу налази се натпис: „Сия рака тома маркова пϵтрови-
ћа, 1857”.

13
 На гробу његове жене Иване нема никаквог натписа, ни ознаке.
Нијесмо могли сазнати ни кад је Ивана умрла.
Томо је направио себи гроб у својој задужбини 1857. Умро је 1858.
Народне новине донијеле су 26. децембра 1858 (7. јануара 1859) са
Цетиња сљедећу вијест:
„Цетиње, на Божидан 26. дек. 1858. Данас приспје глас да се Томо
Марков Петровић, старац од 104 године, у вјечност преселио. Старац
овај брат је светопочившег Петра I, коме нетљене кости као светиња
хране се у ковчегу на Цетињам (!), а отац пјесника србског, кога остаци
на гордом Ловћену почивају. Доста је добра и среће доживио, четири је
господара Црне Горе преживио као: Шћепана Малога и владику Саву,
Петра I и Петра II. А оно што му је жељу његову испунило, да је
радостније у вјечно дворе прешао, јест, што је Књаза доживио, и то као
независио дипломатически признанога, кому Руси у депешама својима
одају титулу: Височество.
Данас су одма одолен окренула г. в. војвода и брат њ. с. Мирко са г.
подпредсједником Крцом и свом овдашњом родбином. Од стране њ. с.
књаза Данила дан је налог, да се потребе торжествено у цркви С. вели-
комученика Ђорђа овим, т. је[ст] старцем озиданој.
Лака му црна земља била!”
Новосадски Српски дневник од 11/23. јануара 1859. објавио је исто
извјештај о смрти Тома Маркова: „Отац пок. владике Петра II, господара
Црне Горе и Брда, Томо Марков Петровић, лицем на Божи-дан 26. дец.
преселио се у вјечност у немоћној и ријеткој сгарости. Старцу се навр-
шило октобра месеца 1858 г. 105 година. Он је имао три брата: Стијепа
Маркова, Петра I (светопочивши митрополит и господар Црне Горе), и
Сава Маркова. Сву је браћу сахранио, потом три сина и пет унука. Старац
је био најсрећнији и најнесрећнији отац. Један му је син био владатељ
Црне Горе за 21 годину, а други президентом сената црногорског; трећи
је погинуо са осталом својом браћом на Грахову. Најпослије је остао
сирак без ниђе никога. Има три роћена синовца, који су прошле године
избјегли у Аустрију. При смрти изговорио је посљедње ријечи: ,Све би
моје јаде преболио само да је Машан (синовац му) уз мене, да ме он у
земљу положи’. Од мушког порода није иза њега нико остао. Старац
заслужује сажаљење, највише зато, што је отац онако честитога сина и
врсног владаоца народа црногорског био. Оставшијема, Боже, дај здрав-
ље и мир, а старом вечни покој и рајско насеље!”
Лист Agramer Zeitung, од 26. јануара 1859. доноси кратку вијест са
Цетиња да је „Томо Марков Петровић умро 7. ов. мј. у 104. години жи-
вота”.
Кад је устребало, Томо Марков је био спреман да крвљу брани сваку
стопу Црне Горе и Брда. Кад је Миховил Мартелини 2. децембра 1830.
14
обавијестио сроднике митрополита Петра I да могу да узму из манастира
Подмаина и Стањевића све оно што је припадало митрополиту Петру I,
одговорили су му енергично 7. децембра 1830. „Саво и Томо Марков, и
Станко Стијепов са свијема Петровићима: ...На то вам чест имамо одго-
ворити овдар за вазда ми сродници да ми у те оба, како и у све друге
манастире, проз наше отечество никаква дијела не имамо више но који
драго Церногорац оли Берђанин среда, нити желимо и оно што би могли
узети себи ондолен нако јошт прилагати, ако Бог да, што када узможемо
како су и стари наши прилагали и како и данас прилажу сва браћа Цер-
ногорци и Берђани...”
Томо Марков је савјетовао Његоша и помагао му у управљању зем-
љом. За вријеме Његошевог другог путовања у Русију 1836/1837. пресе-
лио се, изгледа, на Цетиње и живио у Цетињском манастиру. Чувао је
пријесто свога сина Петра II и дијелио, заједно са Правитељствујушчим
сенатом, правду Црногорцнма и Брђанима. То се јасно види из два писма
попа Јована Шпадијера Јеремији Гагићу која се чувају у Архивском одје-
љењу Цетињских музеја.
Томо Марков био је и добар познавалац наших народних пјесама.
Сима Милутиновић је забиљежио народну пјесму „Харачлија Црногорац”
„од Тома Маркова Петровића Његоша” коју је објавио у „Пјеванији цер-
ногорској и херцеговачкој” 1833. Томо Марков је казивао народне пјесме
и Вуку Караџићу и Вуку Поповићу. Он је, по свој прилици, и састављао
пјесме у духу народне поезије.

Његош у слици и ријечи, Подгорица, 1974.

15
 ДВА ЗАПИСА ИЗ ПРВЕ
ПОлОВИНЕ 19. СТОЉЕЋА

У Архивском одјељењу Цетињских музеја чува се копија писма митро-

полита Петра I од 13/25. фебруара 1828. „главарима, и старјешинама, и
свијема Бјелопавлићима и Пјешивцима”. На њеној трећој страни налази
се биљешка о главним правилима интерпункције. Душан Вуксан објавио
је ту забиљешку 1927. у свом краћем прилогу „Три непознате прибиљеш-
ке владике Рада”. (Д. Вуксан, Три непознате прибиљешке владике Рада,
Цетиње, Записи, 1927, год. I, св. 3, стр. 174-175.) Он сматра да је ту
биљешку писао млади Његош коме је тада било „једва петнаест година”
и да је то, колико је могао „досад констатовати”, „прва забиљешка”
нашега пјесника. Ристо Ј. Драгићевић је 1948. поново штампао ту заби-
љешку. (Ристо Ј. Драгићевић, Његошево школовање, Цетиње, Историски
записи, 1948, књ. II, св. 3-4, стр. 200.) Он ју је, исто као и Вуксан, при-
писао Његошу. Он штавише мисли „да је ова Његошева биљешка могла
бити диктирана од Милутиновића, јер да је преписана из неке штампане
књиге, свакако би морала бити правилније написана. Поред тога, настав-
ља даље Драгићевић, „ријечи сутра и нисте сигурно су тако написане
под утицајем Милутиновићевим, или по његовом диктату.
Ту забиљешку саопштавамо овдје са свим правописним погрешкама.

16
17
 С лијеве стране истом руком је написано „точка полажесе” и „Правос-
лавiе”.
Његош је, при дну стране, својом невјештом руком написао: „писа
раде петровичъ Нѣгошъ
На Цетину 1828”.
Објављујемо у овој књизи и факсимил те забиљешке (види претходну
страну).
На основу извјесног броја Његошевих писама из ране његове мла-
дости, која се чувају у Архивском одјељењу Цетињских музеја, лако је
утврдити да Његош није писао ту биљешку о интерпункцији него неко
други. Он је само, при дну те забиљешке, написао својом несигурном
руком: „писа раде петровичъ Нѣгошъ. На Цетину 1828”. У своме имену и
презимену употријебио је мало руско рукописно „n” и мало руско руко-
писно „m”.
Намеће се питање ко је заправо писао ту биљешку. Њу је потписао
неки „петръ Маркович”. Рекло би се на основу његова потписа да ју је
он писао. Даља трагања по архивама и библиотекама показаће нам како
се Марковић обрео на Цетињу.

* * *

На потоњем листу Исходјашчег журнала за 1839. до 1847, који се исто

чува у Архивском одјељењу Цетињских музеја, има запис, писан новим
правописом: „Висина Граћанске ћевојке, 1,5 лакта и 8,5 цола, или унче,
чини 44,5 унче. записах 13-и декем. 1839.”
Душан Вуксаи тврди погрешно да је и ову забиљешку писао Његош.
Из факсимила тога записа, који овдје прилажемо, јасно се види да
Његош није писао ту биљешку него неки његов писар.

18
 ПОСЈЕТА ЕНГлЕСКОГ ПлЕМИЋА ВИЉЕМА
БАРНЕТА ЦРНОЈ ГОРИ 20. ДО 22. ЈУНА 1829.

В. М. Г. Медаковић нам прича у своме дјелу П. П. Његош посљедњи

владајући владика црногорски (Нови Сад, 1882, стр. 38. и 39) ово: „1829
г. долазаше на Цетиње један инглешки лорд и гледајући на младог Рада,
кои бјеше благе нарави, скроман, лиепог лица и узраста, уз то бистар и
склон к науци - допане му се и заиште га у његовог стрица, да га поведе
са собом у Лондон и да га ту воспитава. За младога Рада била је ово
највећа радост. Али његов стриц владика, кои знаваше што је туђи
свиет, туђи обичаи и шта је младост, није се могао склонити дати своег
синовца онамо, ђе родитељског надзора нема, ђе свое вјере нема, и да
он по повратку у свој врлетни завичај не би био за Црну Гору, нити Црно-
горци за њега. Тако мишљаше добри и разумни владика”.
Тај енглески лорд, који је 1829. посјетио Црну Гору и на кога је наш
млади Радивоје Петровић оставио тако пријатан утисак да га је хтио по-
вести са собом у Лоидон да га тамо васпита, био је енглески племић
Виљем Барнет.
О његовој посјети Црној Гори сачувана су нам у Државном архиву у
Задру два документа. Једно је писмо окружног которског поглавара Ђу-
зепеа Пајтонија од 22. јуна 1829. Губернијалном далматинском пред-
сједништву, а друго је писмо окружног дубровачког поглавара барона
Фердинанда Шалера од 26. јуна 1829. Губернијалном предсједништву у
Задру. Према тим документима Виљем Барнет је стигао у Дубровник у
друштву арамбаше и вицесердара Бендонија 11. јуна 1829. Барнет је
изразио жељу да пропутује Црну Гору и по свој прилици је добио, на
заузимање свога конзула, препоручено писмо од руског вицеконзула
Јеремије Гагића за митрополита Петра I Петровића Његоша. 17. јуна
1829. дошао је Барнет у пратњи Бендонија у Котор. Ту је остао два дана
да би сачекао одговор на своје писмо које је био упутио на Цетиње мит-
рополиту Петру I заједно са једним писмом Јеремије Гагића. Петар I га
је заиста позвао из Котора да посјети Црну Гору. 20. јуна 1829. Барнет
се упутио на Цетиње гдје је остао два дана.
Приликом његова доласка у Црну Гору приређено је велико весеље.
Савјетници Петра I, Симо Милутиновић и Матеја Вучићевић, и црногор-
ски народ трудили су се да се покажу према њему пажљиви и да му
укажу сваку могућу почаст.

19
 22. јуна 1829. Барнет се вратио преко Стањевића у Которски округ.
У Котору је био најмио један бродић који му је упућен са слугом и са
његовим пртљагом у Будву да га тамо сачека. Из Будве се с Бендонијем
упутио у Дубровник. Тамо је стигао 25. јуна 1829. Према извјештају
барона Фердинанда Шалера, Барнет је донио са собом у Дубровник за
Јеремију Гагића и једно писмо од митрополита Петра I. Шалер нас још
извјештава да је Барнет био обећао Петру I да ће кроз годину дана
поново доћи у Црну Гору.
О доласку Виљема Барнета у Црну Гору наредне 1830. нијесмо про-
нашли никакве податке у Државном архиву у Задру. Вјероватно је да се
он није више враћао на ове стране.

Историјски записи, 7/1951, св. 7-9, стр. 402-404.

20
МИТРОПОлИТ ПЕТАР I ПЕТРОВИЕ ОДРЕЂУЈЕ
СВОГА СИНОВЦА РАДА ТОМОВА ПЕТРОВИЋА
ЗА СВОГ НАСЉЕДНИКА

Митрополит Петар I Петровић био је изабрао себи за насљедника

Митра, „најстаријега сина свога најстаријега брата Стијепа Маркова”.
Пошто је Митар рано умро, он је одредио за свога насљедника „нај-
старијега сина свога средњега брата” - Ђорђија Сава Маркова. Петар I
желио је да се Ђорђије што боље припреми за тешки владарски позив и
шаље га на васпитање и школовање у Русију. Ђорђије је у октобру 1825.
ступио у петроградску духовну академију. Њега је, међутим, привлачио
војнички живот и он се 1828. обратио једним писмом митрополиту Петру
I - јавио му је да не жели да буде његов насљедник и замолио га је да
му допусти да ступи у војну службу. Петар I је 1/13. марта 1829. обави-
јестио рускога вицеконзула у Дубровнику Јеремију Гагића да он разрје-
шава Борђија духовнога звања („сана духовнаго”) и да му дозвољава да
пређе у руску војску. Он моли Гагића да то јави Ђорђију. Октобра 1831.
Ђорђије је произведен за потпоручнпка у руској војсци.
Пошто се Ђорђије Савов одрекао црногорскога пријестола, стари и
већ оронули митрополит Петар I изабрао је себи за насљедника свога
синовца Рада Томова Петровића. Он је Рада раније довео с Његуша у
Цетињски манастир и научио га је читати и писати. Желио је да пошаље
Рада „у које училиште у Русију”, али се није усудио „ову милост у висо-
чајшаго двора просити”. Тада је упутио Рада на Топлу јеромонаху Јосифу
Троповићу, који је био на гласу као способан учитељ. Раде је учио на
Топли код Троповића свега „годиште и по данах”. Потом се вратио на
Цетиње, наставио да живи у Цетињском манастиру и да, по свој при-
лици, помаже понешто своме стрицу Петру I у админисграцији. Кад је
Симо Милутиповић 25. септембра (7. октобра) 1827. дошао митрополиту
Петру I на Цетиње, постао је митрополитов секретар. Петар I је повјерио
Милутиновићу снога синовца Рада да га васпитава и образује.
Митрополит Петар I Петровић умро је у дубокој старости, на Лучин-
дан 18/30. октобра 1830. Истога дана, на неколико сати прије смрти,
издиктирао је Симу Милутиновићу свој тестаменат у коме је именовао
за насљедника свога седамнаестогодишњег синовца Рада Томова Петро-
вића. Тестаменат је отворен и прочитан сјутрадан, 19/31. октобра, на
гувну испред Цетињског манастира „раније позваним и окупљеним на-
21
родним главарима и народу”. Тада је Раде Петровић признат за свјетов-
ног и духовног господара Црне Горе.
Овдје доносимо тестаменат митрополита Петра I Петровића према
препису Сима Милутиновића, који је Његош послао Јеремији Гагићу
заједно са својим писмом од 30. октобра (11. новембра) 1830. (Препис
тестамента Петра I чува се у Архивском одјељењу Цетињских музеја
Приновљени рукописи, 1830):
Копија
„От нас владике Петра благородној господи духовнога и мирскога чи-
на главарима и старјешинама и свему народу церногорскому и бердско-
му.
Свесердо и најпотоње поздравље!
Сватко знаде и види, како сам ја од давнога доба и времена грохнуо
и пануо, те не могу већ никуђ, нешто од старости, а највише од свакојаке
муке и труда, које сам у васиј мој вијек за народ церногорски и бердски
подносио и за слободу христијанске вјере и нашега отечества претерпио,
чувајући народ и сиротињу како своју душу; но то ја и сам видећи и поз-
нанајући своју слабост и болест неизљечиму и да ми се смерт прибли-
жила, написао сам нека потребита писма и књиге и наредио их све ђе
сам имао што посилати да се посила по мојој смерти, тако и вама сви-
јема, народу церногорскому и бердскому написах и оставих ову књигу,
коју сви да чујете и добро разумијете пријед него ме укопате.
Молим свакојега Церногорца и Берђанина, малога и великога, којему
сам што сагријешио или какву жалост учинио, да ми свак опрости од
свега серца и душе, а тако ја опраштам свакојега малога и великога који
ми је гођ што сагријешио, просто да је од мене свакојему за довијек и
на страшни Божји суд о второме Христа Бога пришествију.
Пак најперви свему народу чиним аманат и самосталнијем Богом
свега свијета Творцем и свом силом небесном заклинам свеколико, да
ме с миром у тишини и у љубави општенародској кротко укопате и ожа-
лите, да не би ни кервник кервнику тадер ни герке ријечи проговорио.
Другу вас молбу молим и страшнијем и свемогућијем Богом заклинам,
да на моје мертве перси вјеру задате и утвердите проза сву нашу земљу
и епархију, проза све нахије, села и племена, да нико никога ни за што
не тиче барем до Ђурђева дне, а до тадер надам се у Господа и спаса
нашега, да ће вам начин живљења бити занаго учињен и суд у сву земљу
царски постављен, које сам ја у нашега ваздашњега покровитеља и
обранитеља цара русинскога испросио и исплакао, а то сам вама и по-
пријед говорио некијема, да ја за вас и за ваше општенародско благопо-
лучије и добро живљење и брижим и работам, како и Бог знаде и како
ћете и ви свиколици до мало времена знати и виђети.

22
 Изван тога највише ве свакојега молим и све истинскијем Богом все-
держитељем заклинам и тешки Божји и ваздашњи аманат чиним и ос-
тављам, да церковно добро и имуће, ђегођ је какво, не тиче нитко
никада за васи свијет и за сваку вашу срећу и поштење и да ми свако
церковно чељаде, калуђере, ђакове и служитеље моје и ваше пазите и
держите, како сам их ја исти вазда пазио и держао, особито мојега Иван-
чика, а ја на моје мјесто насљедником, управитељем и чуватељем од
свега мојега, народскога и церковнога чиним и остављам синовца мојега
Рада Томова Петровића, у којега се надам, да ће бити чоек од посла и
од разума, колико је преблаги отац небесни благоволио подарити, и ко-
јега Богу и цару нашему и свему народу церногорскому и бердскому за
вијека препоручавам свијем серцем и свом душом.
Најпослијед још нешто да ви кажем и избистрим, о браћо и народе
церногорски и бердски! Ну чујте за вазда и узнајте од мене, који ве ни-
јесам никада лукавио и на злу срећу никога наводио, при смерти мојој
објављујем вам и ову Божију истину, како је ђетко лакоми на лафу мош-
ковску, а не заслужујући је, мислио и зборио, да ја изједох све и браћи
подијелих што гођ новца из Русије од цара народу доходи, ема се сваки
вара и гријеши у то и ја вас вјерне и поштене, овијем путом на који ћу
за довијек, свакојега увјеравам, да од све лафе мошковске, како се го-
вори, ништа никуђ дестрега нијесам, но ето је сва у готову и на гомилу,
и да је она од цара мени на образ и на расположеније по мојијем молба-
ма дата, а на ползу свега народа серпскога него да те новце ни ја без
велике преше и највеће нужде не пенџам, како и нијесам никуђ ни ди-
нара, до што сам на кулук докле га опета силни и безумни љуђи не раз-
вергоше, за које ја чист остајем без прикојаса пред Богом и пред људи-
ма. Пак сам ја и за те новце нашему цару и покровитељу писао, да учини
он ка за своје аспре какву хоће наредбу и одговорио ми је да ће својега
официјала овамо послати, који ће и те аспре примити и харчити на суд
који ће он поставити у нашу земљу, и моја је највећа рана на серцу, коју
ћу и у гроб однијети, него ја то још не дочеках за мојега живота, како
смо сви жуђели виђети.
Ако би се ко нашао у народу нашему да не прими ове моје потоње
ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао како
ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио
се чинити словом или дјелом, тога свакојега, ко би гођ он био, мирски
или духовни, ја на самертни мој час вјечноме проклеству и анаћеми
предајем, како њега тако и његов род и пород, да му се и траг и дом
ископа и утре! Исто тако да Бог даде и ономе, који би вас вијерности к
благочестивој и христољубивој Русији отлучити поискао и свакојему ако
би се који из вас Церногорацах или Берђанах пашао да помисли отсту-
пити от покровитељства и нада на једновјерну и јединородну нама

23
Русију, да Бог да јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро
временито и вјечно отступило! Свијема пак добријема, вјернијема и који
гођ ово моје потоње писмо послушају и саверше да буде најусердније
моје отеческо и архипастирско благословеније от рода и род родов и во
вјеки вјеков! Амин.
Сопствепоручно потписао
владика Петар
На Цетиње, 18. октом. 1830. годишта.
Повеленијем јего Високопреосвјашченства господина митронолита
черногорского Петра Петровића пред смерт јего написал
народ. цер. секретар Симеон Милутиновић”.
У Народној библиотеци у Београду чува се текст тестамента Митропо-
лита Петра I Петровића. Њега је писао Симо Милутиновић. На њему је
означено да је то „[о]риг[инал]”, иако га није потписао митрополит
Петар I. Милутиновић је Тестаменат објавио у „Подунавци”.
Разлике између двије варијанте Тестамента су незнатне.
И тада, а и касније, било је сумње у аутентичност Тестамента мит-
рополита Петра I Петровића. То сазнајемо од дугогодишњег Његошевог
секретара Димитрија Милаковића. Он каже о томе у своме дјелу Историја
Црне Горе: „Било је људи, који су на Цетињу по угловима тајно разго-
варали се и говорили, да је тај тестамеит подметнут; било ји је, који су
својски настојали да се насљедник владичин не потврди одма, али опет
било ји је, и то Станко Стијепов (отац садашњег књаза црногорског),
игуман Мојсеј из Ђурђеви Ступова и Симеон Милутиновић, који су се
својски заузели да се по сваки начин и без сваког одлагања пријемник
владичин призна. Овима су, понајвише настојањем и вјештином помену-
тога Станка Стијепова, придружили се и неки други главари, као Михаил
Бошковић, сердар бјелопавлићски, Стефан Вукотић, главар чевски, Фи-
лип Ђурашковић, сердар Ријечке нахије, па су гледали уразумити народ,
доказујући да и вјера међу њима ухваћена не може опстати до рока, ако
одма не буде насљедник владичин признат и потврђен. Народ пристане
уз ове паметније и добро мислеће главаре, те без сваког одлагања и
растезања признаду и торжествено прогласе за свог господара и будућег
владику Рада Томова, ком је тад било 17 година (рођен је 1. новембра
1813. године). Први приступи му к руци острошки архимандрит Јосиф
Павићевић, за њим губернатор Вуко Радоњић, па онда остали главари,
а за њима народ ту десивши се”.
У књизи П. П. Његош, посљедњи владајући владика црногорски Ми-
лорад Медаковић пише о тестаменту митрополита Петра I сљедеће:
„Говорило се, да је Симо Милутиновић написао лажно завјештање у ко-
рист младога Рада, па да је Симо поради овог и оваквог тестамента мо-
рао бјежати и да га је дуље времена крио у својој кући брат гувернаду-
24
ров, Ђуза, док је први уватио згоду да утече. Могуће је, да су и та пред-
постављања и истинита, па и да се у часу опасности употријебило свако
средство, само да се одклони веће зло”.
Ристо Ј. Драгићевић је „пажљиво прегледао сва архивска документа
од 18. октобра 1830. до краја Његошеве владе, па ни у једном од њих”
није „нашао помена о томе питању, а сигурно је да би то било поменуто
бар у честој преписци са руским конзулом Гагићем” или у аустријским
историјским документима којих се на хиљаде чува у Хисторијском архиву
у Задру и у многим бечким архивима.
Црногорски и брдски главари, свјетовни и духовни, потврдили су
тестамент Петра I 1/13. новембра 1830. Живописно је приказао избор и
потврду Рада Петровића за „духовног и мирског” господара Црне Горе
Милорад Медаковић. Пошто су главари изјавили да се слажу са тим
избором, „онда се почне томе јако одупирати гувернадур Вуко, наводећи,
како су главари од све Црне Горе и у договору с владиком на општему
збору изабрали Ђорђију Савова за насљедника и да је он једини закони
насљедник”. Најзад се напише „књига, којом се признаје Раде за госпо-
дара и ту књигу потпишу сви главари од све Црне Горе, а они, који не
знаваху писати, стављаху своје крсте. Први приступи и целива у руку
Рада острошки архимандрит Јосиф, а за њим сви остали главари и оста-
ли ту десивши се Црногорци. Кад виђе гувернадур Вуко да сви присташе
и потписаше - онда и он пристане и потпише, али посљедњи мјесто што
је требало да је први”.
Његош је тада добио „два потвржденија... от народа”, али је „потврж-
деније које” су му „главари дали” Симо Милутинонић понио са собом
„кад је поша на Стањевиће и тако га је стопио”.
Та два „потвржденија” Његош је срећом био послао руском вицекон-
зулу у Дубровнику Јеремији Гагићу и савјесни их је Гагић преписао с
оригинала. П. А. Лавров их је објавио у цјелости. И Ристо Ј. Драгићевић
их је „са аутентичног Гагићевог преписа” преписао и штампао. Она се
могу, по ријечнма Драгићенићевим, „сматрати сасвим поузданим као и
њихови оригинали, јер их је Његош послао Гагићу у оригиналу, те их је
Гагић сам преписао са оригинала”.
Ми смо их исто преписали с Гагићевог овјереног преписа и ондје их
саопштавамо новом транскрипцијом. (Копије тих „потвржденија”, које је
писао Јеремија Гагић, чувају се сад у Архивском одјељењу Цетињских
музеја, Приновљени рукописи, 1830.) Датуме из њих, који су словима
означени, наводимо арапским цифрама.
Текст првога „потвржденија” гласи:
Копија.
„На 1830. годишта, октомврија 20, у монастир на Цетиње на нама
општенародно мјесто знано буди и вјеровано ово данас учињено писмо
25
пред Богом и свакијем судом и господаром и свијем вообште народом,
пред киме би гођ имала изисти ова учињена карта, а то: како се данас
сабрасмо вес свештенически чин који бише у Црну Гору и господин
гувернатор Вукале Радонић и остали главари на погребеније нашега
преосвјашчењејшега и милостивога господара оца и благодјетеља
митрополита церногорского и берцкаго и разумијући његов посљедни
тестаменат који сачини на његову смерт за сваки начин и за опште добро
и потпору свега народа и остави у исти тестаменат да буде старјешина
и владатељ ове опште куће монастира цетињского и свијех церковинах
и свијех дјелах народскијех и свега народа који је у нашу державу и
цетињску епархију, а с препоруком и с драгом вољом и согласијем свијех
главарах церногорскијех и берцкијех; и ми пофаљујемо, на ову књигу
потпишавши се његов тестаменат и сву његову уредбу и аманете које
учини и остави на ползу и чест свега народа нашега. Зато и ми сви
једнодушно и договорно свештенически и иночески чин уписасмо и пот-
писасмо да буде Раде Томов Петровић његов насљедник од свега цер-
ковнога и народскога посла и работе и од свега народа у ову епархију
за живота његова и саборисасмо сви да молимо господина архимандрита
Јосифа Павићевића острошкога и све остале главаре и свештенике који
се нијесу данас овди намјерили, тако и вас општи народ церногорски и
бердски да га постави свештенодјаконом и сваки који је у ову епархију
да му целива руку, како је свак владике Петра, његова стрица и пред-
мјестника, докле га учине Бог и пресвета Богоматер и њега владиком на
исто мјесто. Који ли то не узоће, нека гледа куда ће и како ће, јер ће
бити отлучен от нашега народа и отечества.
От стране свијех главарах ћеклицкијех и свега народа ћеклицкога
потпишујем ја поп Никола Калуђеровић како бише сви контени.
И ја протопоп Станко Радоњић на име свега народа његушкога.
Ја поп Христо Радуловић за све Комане.
Ја поп Вукота за све Љешњане.
Ја сердар . . . на име Црнице потписујем.
Ја сердар Михаило на име свијех Брђах потпишујем.
Народа црногорскога секретар Симеон Милутиновић.”
Мјесто народнога печата.
Друга одлука донесена је исто 20. октобра (1. новембра) 1830. У
Цетињском манастиру. Ево њенога текста новом транскрипцијом:
Копија
„1830. мјесеца октовра 20. У Манастир на Цетиње. Знано буди ово
данас учињено писмо пред Богом и свијем народом церногорскијем и
берцкијем, а то, како се данас сабрасмо вас чин свјештенически на прес-
тавленије нашега високопреосвјештењејшега и милостивога господара,
оца и благодјетеља Митрополита церногорскога и берцкога и разумијући
26
његов тестаменат и његове уредбе које остави свему народу церногор-
скому и берцкому како ћемо се владати и наша добра садержати по
његову престављенију с овога свијета и тако ми сви свештеници и власт
духовна која би у његову державу пофаљујемо и потверђујемо његове
уредбе што му најпотоњи тестаменат изговара. Сви свештеници договор-
но вас народ који је у његову державу молимо и силнијем Богом закли-
намо у три пута и у триста путах, па и у хиљаду путах, да сваки брат
христјанин послуша његов тестаменат и његове заклетве, па најпослијед
који не послуша но који преступи уфатисмо сви чисту и Божу вјеру међу
нама да немамо тому никаквога свјештеническога и церковнога посла
учинит, па сувише који [не] послуша његове уредбе да га кликујемо и
да будемо дружина на таквога разбојника и кервника земаљскога. И ово
утвердисмо и контени бисмо и за више вјерованије сви се потпишујемо
како је више уписано.
Ја протопоп јереј Станко Радоњић како више.
Ја поп Андрија Пејовић потпишујем.
И ја поп Петар Јанковић како више пише.
И ја поп Сетлоћа како више пише.
И ја поп Андрија Бјелош потпишујем како више.
И ја поп Преле Ђурашковић потпишујем.
И ја поп Иво Мартиновић.
И ја поп Гошо Никичић.
И ја поп Нико Петровић како више.
Ја поп Лука Шпадијер како више.
Ја поп Рафаил Радоњић како више.
Ја поп Гаврило Поповић потпишујем како више.
И ја ноп Мило потпишујем.
Ја поп Петар Калуђеровић како више.
Ја поп Иво Павлићевић потпишујем.
Ја поп Вуксан Лопичић сједочим горњему писму.
Ја поп Станко Калуђеровић потпишујем како више.
Ја поп Лука Буришковић (сик!).
Ја поп Гаврило Стругар.
Поп Стефан Мартиновић како више.
Ја поп Вуко Богдановић како више.
Ја поп Букан Ђу .. . (сик!) како више пише.
Поп Војин Калуђеровић.
Ја поп Мило Ражнатовица (сик!) потписујем.
Поп Матијаш Дрецун потписах.
Поп Маркиша и поп Ђуро, поп Стефан, поп Маноле и ми потписасмо.
Губернатор Вукале Радонич потвердил како више пише. с. р.
И ја поп Стефан Кралевић из договора свега свештеничества.

27
 Ја поп Христо Радуловић за све Комане, а поп Вукота Думелић за сву
Љешанску нахију.
И ја поп Никола Калуђеровић писац с договором све господе церно-
горске и берцке.
Потписах за све свештенике од Нахије Цермничке из договора ја поп
Михаило Пламенац.
Тако ја поп Станко Кнежевић потпишујем како сви свештеници
заповијед Господареву.
И ми народни попови от Љешанске нахије потверђујемо заповијед
нашега Архипастира како је оставио у тестаменат.
Који преступи ову заповијед светога закона да је отлучен от Бога и
от свете церкве отлучен.
Тако се потпишује поп Петар Кажи ... (сик!).
Поп Вукота Челебић.
Поп Саво Спетовић.
Поп Спасоје Сћепановић.
И ја поп Петар Твоисовић и[з] Загарача.
Секр. народни черногорски обштун. прилагаја потписују сије
(Мјесто печата) Симеон Милутинович с. р.”
Из ових двију одлука свјетовних и духовних црногорских и брдских
главара јасно се види да је 20. октобра (1. новембра) 1830. у манастиру
на Цетињу потврђен тестаменат митрополита Петра I од 18/30. октобра
1830. и да је млади Раде Томов Петровић признат за свјетовног и духов-
ног поглавара Црне Горе.
Ристо Ј. Драгићевић је пронашао у Цетињском архиву важан докуме-
нат којим „је могуће поткријепити аутентичност тестамента Митрополита
Петра I”. То је писмо Петра I од 20. јануара (1. фебруара) 1827. рускоме
вицеконзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу. Митрополит Петар I јавља
Гагићу, између осталога, и ово: „Има јошт синовацах у мене, а особливо
један који је стојао годиште и по данах код јером[о]наха Јосифа Тропо-
вића на Топлу; зна нешто читати, види се пријатне физиономије и добре
нарави, но ево моје жалости што нијесам у состојаније да га пошљем и
содержим у које училиште у Росији и што не смијем ову милост у Висо-
чајшаго Двора просити...”
Митрополит Петар I је, као што се види из његовог писма Јеремији
Гагићу, „још почетком 1827. године мислио да одреди Рада Томова за
свога насљедника”.
У Хисторијском архиву у Задру пронашли смо докуменат који разбија
сваку сумњу у аутентичност тестамента митрополита Петра I. Из њега
је очито да је Медаковић сасвим у праву, кад тврди да је црногорски
гувернадур Вуколај Радоњић био посљедњи црногорски главар који је
пристао на Његошев избор за врховног свјетовног и духовног поглавара
28
Црне Горе. То је писмо црногорских старјешина од 22. октобра (3. новем-
бра) 1830. вршиоцу дужности окружног которског поглавара Миховилу
Мартелинију:
„Пресвијетли Господине,
Ми главари од Церне Горе и Бердах чест имамо објавити ц. к. гуверну
да је наш досадашњи митрополит и владатељ и учитељ наше сиротиње
преставио се на 19 дан текућега мјесеца; но будући да је оставио у
тестаменат на своје мјесто својега синовца Радивоја Томова Петровића,
и ми га сви духовни и мирски главари, старјешине и вес народ припоз-
нали, тако и Вама дајемо на знање да би изволили сва сношенија и пис-
мене коресподенце на исто первашње мјесто, а на име овди горје по-
казано од свијех нас управљати.
Дано из свега собранија народњега на Цетиње 22а октомврија 1830.
года.
Секрет. нар. церн.
Сим[о] Милутинов[ић].
Архимандрит Јосиф, војвода Јоан Кнежевић, игуман Мојсеа, и ја
сердар Филип Ђурашковић, сердар Миаило Бошковић, Стефан Перков
Вукотић, кнез Гавриле Витковић, кнез Груица Лопичић, кнез Калуђе-
ровић, кнез Даица Рачунатовић, војвода Маркиша Ђурашковић, и војво-
да Филип Завишић, поп Андрија Пејовић, кнез Стефан Грађанин, поп
Матијаш Дрецун, поп Сјетлоћа, Саво Пејановић, Марко Ников, кнез Дур-
ко Хачић, поп Маркиша, сердар Ђикан Мартиновић, војвода Богдан Мар-
тиновић, сердар Ђуро Петровић, кнез Јоко Богдановић, кнез Вуко Пејо-
вић, и Саво Милић, кнез Драго Николић, кнез Тодор Ђукановић, поп Вуко
Николић, поп Лука Шпадијер, војвода Симо Перуновић, сердар Перко
Мијушковић, војвода Мина Радовић, игуман Теодосија морачки, кнез
Тодор ровачки, војвода Радован Божовић, војвода Илија Пилетић, кнез
Вуко Лазаревић, војвода Стојан Ускоковић, поп Христо Радуловић, поп
Петар Кажија, поп Вуко Челебић, Вукале Гаврилов Ивановић, сердар
Манојло Вукотић, војвода чевски Вуко Војводић, кнез пјешивачки Никац
Никчевић, поп Андрија Бјелош, кнез Преле Мартиновић, Андрија Ђуров
и поп Никола Калуђеровић, черногорски и берцки губернатор Вуколај
Радоњич”.
У писму од 31. маја (12. јуна) 1831. вршиоцу дужности окружиог пог-
лавара у котору Миховилу Мартелинију Његош пише: „Мене мој покојни
стриц, митрополит Петар Петровић јоште када ме је узео код себе воспи-
тавати, нарекао ме је за свога насљедника, пак и на његови конац оста-
вио ме је у својему завјешчанију (тестаменту) да му ја будем законити
[насљедник] свега његовог и народњег. И тако по прочтенији завјеш-
чанија пред народом, вас народ је потврдио завјешчаније његово с сво-
јима особитим писмима мени данијем на всеопштој скупштини, на којој
29
су ме и учинили својим предводитељем, како што су и мојега стрица учи-
нили били. И тако је писмо главарско истинито”.
Из свега наведенога „може се закључити”, - пише Ристо Ј. Драгићевић
- „да се мора одбацити свака сумња у аутентичност тестамента митропо-
лита Петра I. Што цио текст тестамента није својеручно написао митро-
полит Петар, томе се не треба чудити, нити то може имати никаквог зна-
чаја јер је и раније, док је био млађи и здравији, митрополит често дик-
тирао разна писма својим секретарима. Он је то радио и када му је био
секретар Симо Милутиновић, а каткада му је писао или преписивао пис-
ма и млади синовац му Раде Томов, те је митрополит та писма само
својеручно потписивао. Да тестаменат није саставио Симо Милутиновић,
може се, напосљетку, закључити и по његовом стилу, јер и површно
упоређење митрополитовог и Милутиновићевог стила даје за то
довољно доказа”.
Сјутрадан по смрти митрополита Петра I стари острошки архимандрит
Јосиф Павићевић закалуђерио је „по црквеноме правилу младога Рада
у присуству шездесет свештеника...”
На молбу црногорских и брдских главара дошао је призренски влади-
ка Хаџи-Захарија Ананија у Зету и рукоположио је у фебруару 1831. у
цркви Успенској, која се налази на острву Кому у Скадарском језеру,
господара Црне Горе Петра „за јерођакона и јереја” и произвео га је за
архимандрита.
Истога дана су црногорске и брдске старјешине о томе обавијестили
вршиоца дужности которскога окружнога поглавара Миховила Мартели-
нија сљедећим писмом:
„От нас сердарах, војеводах, кнезовах и свијех главарах и суда церно-
горскога и берцкога и от свега нашега народа и скупа пресвијетлому
господину и окружному војеводи Мартинелу мило и драго поздравље-
није.
А притом имамо чест објавити и на знање дати Вашему госпоству и
на свако мјесто које нама граничи, а то како данас промислом Божијем
дође владика Ананија пецки у Зету и постави нашега г[о]сподара и нам-
јесника светопочившега владике Петра Радивоја Петровића и постави
га на степен свештенства господином ахимандритом, а иза тога да буде
постављен владиком и на његово свештенство пређедосмо му име Петар
Петровић у име његова светопочившега стрица владике Петра и ово сви
главари и народи наши от све наше земље све њему дајемо у руке да он
има писати и отписовати на све стране кудијен сљедује и за госп[о]дара
держати њега како што смо и његова стрица и ко гођ има писати да има
њему писати у нашу општу кућу манастир на Цетиње, а у друго мјесто у
нашу земљу нигђе е неће бити примјено нипошто, но, госп[о]дине, да
буде објављено у Ваша мјеста која се имају с нама отписовати за чесове
30
догађаје да се пише иашему г[оспо]дару ахимандриту Петру Петровићу
којега сви почитујемо и руку му љубимо, и ово, госп[о]дине, ако овако
не буде, биће смутња међу ове двије профинције. Страх не от тога, пак
ваља виђет ко ће томе бити крив пред цијелијем свијетом ако се што
стога догоди, а то Бог не допуштио но да буде вазда мир и јединство
међу свијема народима нашијема и ц. к. И ми тако желимо да смо са
сваким у мир ко оће с нама и да сте здраво и Бог вас подержа у здрављу
и у госпоству на многаја љета... фебруара 6, 1831.
Сви главари церногорски и берцки и вас иарод договорно писасмо и
општенародним печатом потвердисмо”.
5. новембра по новом календару 1830. извјештава М. Мартелини Гу-
бернијално предсједништво у Задру да су га црногорске старјешине оба-
вијестили да је митрополита Петра I наслиједио његов нећак Радивоје
Петровић и да су Радивоја Петровића признале за свог господара свје-
товне и црквене власти у Црној Гори. Црногорска скупштина тражи од
Мартелинија да се одсада службено обраћа Радивоју Петровићу. Марте-
лини сад моли Губернијално предсједништво у Задру да му пошље упут-
ства шта да ради. Он неће без овлашћења своје више власти да одговара
на писмо црногорске скупштине.
Како је Губернијално предсједништво било већ раније сазнало од
Мартелинија за смрт митрополита Петра I, упутило је већ 5. новембра
по новом календару 1830. упутства Мартелинију. Према тим упутствима
Мартелини није смио да преговара ни с ким из Црне Горе. Требало је да
он дава само неодређене одговоре. Уколико би ко пребјегао из Црне
Горе на аустријску територију, ту особу морао је примити према пропи-
сима који су важили за турске држављане. Мартелини је био задужен
да извијести родбину покојног митрополита Петра I да узме из манасти-
ра Стањевића и Маина сву имовину која је припадала Петру I. Стављено
је у дужност Мартелинију да присвоји црногорске манастире у Стањеви-
ћима и Маинама. Командант тврћаве у Дубровнику Ј. Таца одмах је
упућен у Котор да се споразумије с Мартелинијем како би се предузеле
потребне мјере ради одржавања мира и сигурности.
Послије смрти митрополита Петра I, Губернијално предсједништво у
Задру мислило је да је дошао згодан моменат да Аустрија присвоји црно-
горске манастире у Стањевићима и Маинама, али се ту грдно преварило.
Радивоје Петровић већ је у првим данима своје владавине показао много
политичког такта и велику одлучност. То нам јасно доказује његово пис-
мо од 30. новембра 1830. које је упућено Миховилу Мартелинију.

Његош у слици и ријечи, Подгорица, 1974.

31
 АУСТРИЈА ПОКУШАВА ДА ПРИСВОЈИ
ЦРНОГОРСКЕ МАНАСТИРЕ ПОДМАИНЕ И
СТАЊЕВИЋЕ ОД 1830. ДО 1832.

Послије смрти црногорскога митрополита Петра I Аустрија је мислила

да је с доласком на престо младога и још недовољно искуснога Његоша
дошао згодан час да присвоји црногорске манастире у Стањевићима и
Маинама.
Миховил Мартелини, окружни которски комесар I класе, јавља 31. ок-
тобра 1830, под бројем 786/п., Губернијалном предсједништву у Задру о
смрти црногорског митрополита Петра I и пита шта ће да предузме што
се тиче манастира у Стањевићима и Маинама који се налазе „на аустриј-
ском земљишту” и којима је досад располагао митрополит Петар I.
Под бројем 1560/п. задарски Губернијум наређује 5. новембра 1830.
Мартелинију да обавијести родбину митрополита Петра I да има право
да узме из манастира у Стањевићима и Маинама све оно што је припа-
дало митрополиту Петру I. Мартелини треба да се побрине да присвоји
те манастире и да, у споразуму са заповједником дубровачке тврђаве
генералом Бузепеом Тацом, коме је већ био Губернијум наредио да се
одмах упути из Дубровника у Котор, предузме све потребне мјере за
одржавање мира и јавне сигурности на граници Црне Горе.
Под бројем 878/п., јавља Мартелини 2. децембра 1830. сродницима
митрополита Петра I да се види из многих докумената да манастири
Подмаине и Стањевићи припадају аустријској држави и да их је Петар I
био само добио на доживотно уживање. Својим декретом од 5. новембра
1830. наредило је Губернијално предсједништво из Задра да их аустриј-
ске власти поново присвоје и допустило је сродницима Петра I да из њих
узму све оно што је припадало Петру I. У манастире ће доћи аустријска
комисија која треба да их прими и биће добро ако сродници Петра I још
раније одвоје оно што је њихово од онога што је својина државе аустриј-
ске.
3. децембра 1830. млади Његош обавјештава рускога вицеконзула у
Дубровнику Јеремију Гагића о овоме аустријском насилничком потхвату
и тражи од рускога двора „што скорие ... упутствија, помоћи, заштите,
или отказа у свему к нама”. (Тада слабо обавијештени Јеремија Гагић
једва може повјеровати „да ће аустријско правитељство без разлога и
тврдога основанија подобно присвојеније чинити, будући су му добро
32
позната права народах, која оно умије уважавати”, па савјетује Његошу
да у одбрани својих права „набљудавате словом и дјелом благоразумије,
учтивост и покорност. Ова оружја употребљавајте, па ћете возторжес-
твовати”. У једном свом другом писму Гагић напомиње Његошу „да је
штета и срамота присвајати туђа добра и свађати се с Аустријом”. „Опет
вам повторавам”, узвикује Гагић, „да Аустрнјци без тврдога основанија
и јаснога права ништа нећеду чинити” (др Л. Томановић, Петар II Пет-
ровић - Његош као владалац, Цетиње, 1896, стр. 53, 54). 1. јануара 1831.
Његош оповргава ово Гагићево тврђење: „А што опомињете, В. В. б., да
они неће неправду учинити, вјерујте ми да хоће, и да друго ништа власт
которска не ради него да покоље Церногорце с околином бококотор-
ском...”)
3. децембра 1830. достојанствено одговара Његош и на Мартелини-
јево писмо, упућено 2. децембра 1830. сродницима митрополита Петра
I:
„Пресвијетли Господине.
Разумио сам Ваше почтењејше писмо, под № 878 означено је, које
сте изволили писат сродницима покојнога митрополита черногорскога
Петра, а мојој браћи Петровићима, у које пишете, да они пођу на Стање-
виће и Подмаине, а отуд да ће доћи комисија Ваша, да им даде из рече-
нијех монастирах што буде њихово, а то јест њихова сродника, судећи
Ви да га они могу наслиједит и с њим располагат, куд би њихова воља
била; но ја Вас увјеравам истинито, да они у вишеречене монастире
ништа више не имају, него најкрајниј и најдаљи Церногорац или Берћа-
нин.
Што пишете у исто писмо да монастир Стањевићи јесу у Вашу границу
и да га Ви нијесте ни за што друго оставили онако, него што сте га били
дали за препитаније мојему донду, покојному митрополиту черногорско-
му Петру Петровићу за његова живота, а више ништа; но то ја не могу
бит увјерен, јербо нијесам из његовијех устах тога слова могао чути, а
о њима смо се много путах разговарали, и он све говораше да су у гра-
ницу черногорску Стањевићи. Но по свему тому ја Вас молим, да бисте
изволили сад то прекратит и комисију повратит, јербо ме је страх, да ће
се народ смутити и помислит да Ви не идете мирнијем послом, него да
их на срамоту узимјете, па ће бити каква смутња од народа самовољ-
нога; а можете бит увјерени да ја с моје стране не желим смутње никак-
ве ни с ким, него сусјецкиј мир, покој и тишину. По истоме који Вам ову
књигу предаде, очекујемо Ваш на ово одговор.
С истиним мојим к Вам високопочитанијем и стимом чест имам наваз-
да пребиват
Вашега пр. Госпоства покорњејшиј слуга
Радивој Петрович”.

33
 У споразуму с Његошем, 7. децембра 1830, Мартелинију мушки отпи-
сују и сродници митрополита Петра I:
„Пресвијетли Го[спо]дине,
С особитим неудово[љ]ствијем примили смо Ваше писмо од первога
текућега писато на сроднике светопочившега Митрополита Петра черно-
горскога да они пођу на Стањевиће и да узму ондолен све што је њи-
хово, будући је исти манастир по вашему мјенију како и они други Под-
маине на ћесарску земљу и да њему принадлеже и да ћемо их покрити
његовом руком.
На то вам чест имамо одговорити овдар за вазда ми сродници по-
којника да ми у те оба, како и у све друге манастире, проз наше отечес-
тво никаква дијела не имамо више но који драго Церногорац оли Бер-
ђанин среда, нити желимо и оно што би могли узети себи ондолен нако
јошт прилагати, ако Бог да, што када узможемо како су и стари наши
прилагали и како и данас прилажу сва браћа Церногорци и Берђани који
што може и хоће. Вама је како и нама добро познато, ако и пишете у
истоме вашему писму напротив, да су Стањевићи на нашу церногорску
земљу и у нашу стародревну границу коју није ни они премногославни
Наполеон колебнуо ни уништожио, а то ће бит и вама такођер извјесно.
Зато се ми Петровићи нипошто не можемо, а и не хоћемо, од народа
одијелити, узевши из манастирах свој дио, ка се ни народ, Богу јединоме
слава и хвала, не либи и не дијели од нас, него јошт припознаје и пот-
верђује и посљедњу вољу покојника нашега стрица и собрата, те његова
намјесника и за насљедника припознава и објављује да [цв]цијели народ
ови све своје, чест и ползу овшту њему препоручивши оставља на образ
и на душу да се о свему народскому он стара и да све управља, како је
и покојни стриц његов, о чему је ончас по смерти покојника вама наше
народње собраније то исто знати дало да друкуда не имате ваше и
гувернијалне преписке и сношенија водити и управљати него к намјес-
нику и насљеднику покојнога митрополита Петра, јера одговором приз-
ренијем и успјехом не може бити ништа удостојено, ако бисмо и сћели
ми сами Петровићи други начин владања нашега учинити, но не можемо
нипошто и никако док народ утверђује све своје пређашње управљеније
под другијем тек новијем лицем. А за наш манастир Махине што велите
да је на вашу земљу, то ми данас за истину признајемо, него је и ово
истина да ваша није била та земља тадер, кад су наши стари тај манас-
тир градили, који су свуђ по свијету ходили и помоћи својој сиротињи
просили и највише је од Русије имали, те су тај манастир подигли и дер-
жали, како и остале који су јошт у нашу церногорску державу и данас.
Само су се четири митрополита церногорска у једној кући рођена о томе
трудили, како и о прочем овога народа добру и поштењу. Сад ви хоћете,
што нико није досле, та два мапастира притиснути силом и можете, јер
34
ми, ако би и могли, не хоћемо с вама како са сусједима никаква зла, толи
ради нећесове зато, зашто се уздамо наћи правду своју и у самога ћесара
у којега су правду и милост и наши стари находили пријед, па што Бог
да и сада, а ви погранични власници ћесарови гледајте како ћете зашто
би Церна Гора при невољи могла и сојузној све Европе власти, а особито
и својему покровитељу за такву неправду и насилије жалити се и суд
имат у своју страну, како је и правица. С истинијем почитанијем и осо-
битом стимом остајемо вашега Госпоства покорне слуге Саво и Томо
Марков и Станко Стијепов са свијема Петровићима.
На Његуше 1830. годишта нојебри. 25.”
Под бројем 885/п. Мартелини се 6. децембра 1830. захваљује Његошу
на његовом старању око одржавања пограничног мира и саопштава да
не може схватити да има људи у Црној Гори који вјерују да се манастир
Подмаине и земљишта око њега налазе на црногорској територији. Ни
Његош, по његовом мишљењу, није навео ни један доказ за то. Аустрија
је дала на уживање тај манастир митрополиту Петру I. Због тога не би
требало да Црногорци праве потешкоће аустријским властима приликом
преузимања овога манастира. Што се тиче манастира у Стањевићима,
Мартелини се чуди како је Петар I могао Његошу изјавити да је тај
манастир на црногорском земљишту кад нико није знао боље од њега
да му је исти манастир дат на употребу и да је тај манастир на аустриј-
ској територији. Да је то тачно, види се и по томе што је манастир утвр-
ђен с оне стране која гледа према Црној Гори. Петар I је знао да је тај
манастир саградила Млетачка Република и да су га добиле владике
црногорске на употребу и као уточиште, јер су они тада имали врховну
вјерску власт над млетачким поданицима у Боки. Сигурно је било поз-
нато Петру I да је генерални млетачки провидур Анђело Диедо испоља-
вао срџбу зато што је црногорски митрополит хтио да смјести у манастир
у Стањевићпма оружје и муницију за вријеме непријатељстава између
Отоманске Албаније и Црне Горе. Тада је саопштио Анђело Диедо црно-
горском поглавици да се тај манастир налази у млетачкој држави, да је
он њена својина и да она хоће да сачува најсавјеснију неутралност за
вријеме ратног сукоба између Отоманске Албаније и Црне Горе. Петар I
се сјећао врло добро да су аустријске трупе заузеле манастир у Стање-
вићима кад су 1814. ушле у Которски округ и да је исти манастир 1820.
ушао у кордонску линију као мјесто које припада аустријској држави.
Сам Петар I је, тако даље излаже Мартелини, потврдио истину да Стање-
вићи нијесу дио Црне Горе, јер прије него је ушао у овај манастир да би
затворио С. Орловића, обавијестио је о свом доласку на ове стране аус-
тријске власти. Мартелини мисли да се у заоставштини Петра I налазе
разни документи који су настали у вези са спором око Стањевића и да
се из њих може видјетн да је чудновато тврдити да тај манастир припада
35
Црној Гори. На крају свога писма Мартелини упозорава Његоша да Аус-
трија неће присвајати оно што је туђе, али да неће трпјети да јој се
отима ни оно што је њезино. Зато он савјетује Његошу да учини све што
је могуће да би увјерио Црногорце да се код одузимања манастира у
Стањевићима и Маинама не ради о отимању њихових посједа него о
враћању онога што је Петар I добио на доживотно уживање од аустриј-
скога цара Франца I. Ако Црногорци имају непобитне доказе да им
припадају манастири у Стањевићима и Маинама, Мартелини им препору-
чује да их покажу како би он могао да о томе упозна своје претпоставље-
не и да предухитри евентуалне сукобе.
На ово Мартелинијево писмо одговара Његош 12. децембра 1830; он
врло енергично и са пуно самопоуздања оспорава да манастири у
Стањевићима и Маинама припадају Аустрији:
„Пресвијетли Господине!
Ваше почитајемоје писмо, под № 885 означено је, имали смо чест
исправно получит и разумјет што нам изговара, да се радујете нашој
жељи пограничнога мира о којој Вас истинито увјеривам и сад и вазда,
да смо и ми серцем и душом с нашијема сусједима, а особито с ц. к. гра-
ницама ради совршено пријатељство и тишину набљудавати, и хоћемо
коликогођ узможемо боље паштити се держати мир непоколебимо.
А што ми пишете за два монастира, за Стањевиће и Маине, да при-
надлеже держави ћесарској, оба равно, ја знам да је међу њима велика
разлика, то јест: м(анаств)р Маине саграђен је у державу тадер бивше
Республике Млетачке, и тако је исти данас пануо у державу австријску,
како и остала Бока. Што ли пак опомињете у Вашему писму да сте од
некога извијештени да га је Република Млетачка градила, будите увјере-
ни да сте веома преварени; но је он почео се зидат владикама ове Мит-
рополије још када је Приморје било церногорско. Такођер и м(анасти)р
Стањевићи не принадлеже, како Ви пишете, держави цесарској, како
стародревна и до данас одержана граница наша доказује, нако нам је
силом и кривдом погранични Гуверан помакне и Стањевиће наше пос-
воји, ема се уздам да Ваш великодушни и правду пазећи Монарх неће
учинити обиде и напасти никоме, а некали Церној Гори, како извјестној
сиротињи; нити је оно зданије с туђом помоћу, кромје народске, огра-
ђено, и трудом и трошком владиках цетињскијех. Зато је и свеобште
штогођ пада у Митрополију цетињску. Што ли пак опомињете, кад се
била објавила кужна болијест 1820 га годишта, да сте узели м(анасти)р
Стањевиће у вашу границу под Кордуном, јест истина то да сте га Ви,
но не имајују(!) на томе мјесту својега зданија, узели га на вријеме за
пребиваније кордонске команде, које ако је блаженопочивши мој стриц
Петар, како Митрополит от Церне Горе, дозволио безпрекословно за
услужити добротворством обштему благостојанију објеих странах, нити
36
сљедује из такога поступка његова, да га је он уступио посве ћесару, и
да је од својијех му границах одпустио, колико би Ви ради били данас,
јербо је и ово живо доказатељство, да га је и кордунска команда, како
је болијест она исчезла, у руке наше, како је и вазда био, оставила, нити
га је сасвијем у своју власт и узела била, ако је у њему конаковала. К
томе објашњајете ме, да су били оба монастира дати од јего величества
всепресвјетљејшега ћесара Франциска Первога, покојному митрополиту
Петру за препитаније. Ви можете зборит и писат како волите, а ми знамо
и зборимо, што нам истина свједочи, да су те оба монастира и перви
митрополити цетињски уживали, и то без икакве у некога другога молбе
за таку милост, а да нијесу с пуном и јасном правицом њихови били, не
би они то ни тад чињет могли. При свему пак томе још Вас, а у Вама
високославни Гуверан Ваш имадем покорњејше молити, да бисте за то
изволили причекати до прољећа, докле буду љетни дни, да узможемо
искупити народ, којему да представим Ваша искања, пак без обвино-
венија да Вам одговорим, што народ закључи и одлучи зашто ја не могу
сам никад и никојако обшта добра пуштати и границе земаљске поми-
цати своевољно без обштенародскога собранија и пресужденија. Ако ли
пак Ви и преко ове наше вторичне молбе учините нам неправедно наси-
лије и похитате притиснути речена мјеста, друго ми не остаје ништа нако
плакат се ако имадох коме. А међутијем пребивам ка и вазда Вашега
прес. Госпоства истини почитатељ и покорњејши слуга
Радивој Петрович”.
13. децембра 1830, под бројем 904/п., доставља Мартелини Губер-
нијалном предсједништву у Задру писмо сродника митрополита Петра I
од 7. децембра 1830. и Његошево писмо од 12. децембра 1830. Он смат-
ра да Његош одлаже спор око Стањевића и Маина до прољећа да би
добио у времену и да би створио могућност да се ослони на неку страну
силу и увјерава Губернијално предсједништво да ће наћи у Котору и у
Будви архивски материјал који се тиче власништва манастира у Стање-
вићима i Маинама.
Под бројем 1788/п., далматински Губернијум наређује Мартелинију
14. децембра 1830. да прекине свако дописивање с Црногорцима у
случају ако они одбију да предају Аустрији манастире у Стањевићима и
Маинама. Одговор Црногораца треба доставити Губернијуму у Задру и
сачекати даља упутства. Ако би Црногорци пристали да уступе Аустрији
те манастире, Мартелини би требало да поступи према већ добивеним
наређењима.
То исто јавља Губернијум Мартелинију и својим актом од 16. децем-
бра 1830, под бројем 1801/п., и од њега тражи да му пошље све потреб-
не податке о власништву манастира у Стањевићима и Маинама почев од
бивше млетачке владавине па закључно до 1820.
37
 Мартелини саопштава 17. децембра 1830, под бројем 934/п., Губерни-
јалном предсједништву у Задру да је престао да се дописује с Црногор-
цима.
Сад се аустријски чиновници савјесно бацају на проналажење аутен-
тичних докумената по разним аустријским архивима који би могли да
послуже као доказни материјал да су манастири Стањевићи и Подмаине
аустријска својина. По наређењу Губернијалног предсједништва из Зад-
ра, Мартелини опрезно и у највећој тајности испитује Окружни, Бискуп-
ски архив и архивску грађу у Катедрали у Котору. Брижљиво се прелис-
тава и историјска грађа у архивима у Задру. На молбу далматинског
гувернера грофа Венцела Фетера фон Лилиенберга, а по наређењу Јоха-
на Бапт. фон Шпаура, гувернера венецијанских провинција, навелико се
траже документи о власништву Стањевића и Подмаина у Венецијанском
сенату и другим венецијанским архивима. Ради лакшег оријентисања
приликом трагања за документима Губеријално предсједништво из Задра
шаље Губеријалном предсједништву у Венецији извјесне списе из Задар-
ског и Которског архива. Аустријске се власти довијају на све могуће
начине да би дошле до докумената којима би оспориле Црногорцима
право власништва на манастире Стањевиће и Подмаине, али им ипак то
не полази за руком. Документи који су били пронађени у Котору, Задру
и Венецији говорили су у прилог Црне Горе и младога Његоша. Међу
актима старога Которског архива нађено је и писмо сопраинтенданта
Стефана Враћиена од 3. априла 1782, под бројем 21, Даниелу Барбару.
Према томе документу владика Данило Петровић имао је своју резиден-
цију у манастиру Подмаине. Његов насљедник владика Сава Петровић
сматрао је да је тај манастир нездрав и одабрао је за своју резиденцију
Стањевиће. За вријеме читавог свог живота он је ту о свом трошку поди-
зао нове и удобне зграде. Становници Побора су му дијелом продавали,
а дијелом поклањали нека околна земљишта.
Неповољно је било за аустријске власти и писмо Буровићево од 16.
фебруара 1815, под бројем 19, генералу Тоши Милутиновићу. У том акту
Буровић износи да је манастир Подмаине припадао Црној Гори. Млетач-
ка Република га је за вријеме Шћепана Малог запосјела и у њ смјестила
војску да га чува и хвата разбојнике. Кад је она пала 1797, Далмацију су
заузеле аустријске трупе, и генерал Матија Рукавина је, у знак добрих
односа са Црном Гором, дао овај манастир и околна земљишта на
уживање црногорском митрополиту Петру I. И за вријеме француске
владавине у Далмацији Петар I је држао тај манастир.
Аустријским властима је морало бити познато и писмо црногорског
митрополита Саве Петровића, из Задарског архива од 12. новембра 1774,
које је било упућено генералном провидуру за Далмацију и Албанију
Бакому Граденигу. Ту митрополит Сава, између осталог, каже и ово:

38
„Молим и просим преведрога принципа, да ми ослободи мои монастир у
Махине, кои держи оволико годинах за квартир солдацки, не знам за
коју моју фалицију...” Од својих чиновника морали су високи аустријски
руководиоци сазнати да је црногорски владика Данило Петровић сази-
дао манастир Стањевиће 1724. г. Из натписа у Подмаинама могли су
Аустријанци видјети да је тај манастир подигао митрополит Сава Петро-
вић 1747.
Интересантно би било сад сазнати како се свршио овај спор око
манастира Стањевића и Подмаина између већ у оно вријеме „потпуно
зрелог” Његоша и насилничке аустријске власти.
У почетку овога аустријско-црногорског спора изгледало је да је ста-
ње по Црну Гору врло критично. 5. новембра 1830, под бројем 1560/п.,
било је наредило Губернијално предсједништво из Задра, по упутствима
из Беча, Мартелинију да ни с ким из Црне Горе не преговара и да дава
само неодређене одговоре.
Гроф Антон Митровски је обавјештавао што је брже могао цара Фран-
ца I о току догађаја у Црној Гори послије смрти митрополита Петра I.
Кад је Митровски поднио извјештај цару Францу I о спору око манастира
Стањевића и Подмаина, слиједила је 17. децембра 1830. царска одлука:
„Примам на знање, само не треба ништа дати насљеднику Митрополи-
товом што би можда припадало некоме другоме”. 21. децембра 1830. цар
Франц I је донио сљедећу одлуку: „Примам на знање, а поврх тога се
греба ставити у преписку са садашњом влашћу Црне Горе само у најхит-
нијим случајевима и по могућности треба све избјегавати што би се
једним дијелом могло тумачити као формално признање или што би с
друге стране могло да изазове непријатно уплитање са самим тамошњим
становницима или са снагама које врше утицај на њихову судбину”.
Све нам ово јасно показује да Аустрија није намјеравала да 1830.
призна нови поредак у Црној Гори и да је она очекивала велике трзавице
и нереде у нашој земљи. У 1831. она унеколико мијења своју политику
према Његошу. 3. јануара 1831, под бројем 1913/п., допушта Губернијал-
но предсједништво из Задра Мартелинију да одржава писмене везе с
Његошем само у најхитнијим случајевима, а 5. априла 1831. ставља му
у дужност да јави у Црну Гору да је аустријској влади у Далмацији драго
што је народ изабрао Његоша за насљедника митрополита Петра I и да
она жели да се и даље одрже добри сусједски односи.
Да би се могао упознати са Његошевим избором аустријски цар
Франц I, потребно је, по мишљењу Мартелинијевом, да сам Његош да о
томе своју изјаву. 21. децембра 1831, под бројем 299/п., гроф Антон
Митровски препоручује далматинском гувернеру барону Франческу Са-
верију Томашићу: „У садашњим приликама и с обзиром на присвојени
руски протекторат над Црном Гором треба преговоре око повраћања

39
ових манастира наставити пријатељски са обазривом постојаношћу и
притом треба узети као основу доказе и документе којима би се могла
неоспорно поткријепити права аустријског двора; уосталом, све треба
брижљиво избјегавати што би могло да заведе Црногорце на погрешне
кораке.
Ако не би ови покушаји успјели и ако би ишчезла нада у пријатељско
напуштање манастира, могли бисмо препустити на даље искоришћавање
Маине и Стањевиће новом поглавару Црне Горе као услугу Аустрије и
могли бисмо овај доказ пријатељских расположења да потврдимо писме-
ним актом да бисмо сачували права аустријског двора.”
Године 1832. аустријске власти су морале да, због недовољно аутен-
тичних докумената, одложе за неколико година разграничење са Црном
Гором. Царски изасланик пуковник Бернард Кабога, који је био послан
из Беча у Далмацију због присвајања манастира Стањевића и Подмаина
и повлачења коначне границе измећу Аустрије и Црне Горе, није пости-
гао ништа и вратио се поново на своју стару дужност. Манастири Стање-
вићи и Подмаине остали су и даље у црногорским рукама. Аустријски
цар Франц I одлучио је 17. новембра 1832. да поглавице далматинске
провинције морају да одржавају добре личне односе с Његошем, али да
треба да избјегавају с њим сваку службену преписку.
Тако је Његош изишао из овога сукоба с Аустријом као побједилац и
на тај се начин окончао спор око манастира Стањевића и Подмаина.

Историјски записи, Цетиње, 1951, год. IV, књига VII, свеска 7-8, стр.
311-319.

40
 ОСНИВАЊЕ ЦРНОГОРСКОГ
ПРАВИТЕЉСТВУЈУШЋЕГ СЕНАТА
И ГВАРДИЈЕ 2. ОКТОБРА 1832.

25. септембра 1831. долазе из Русије у Црну Гору Иван Ивановић

Вукотић и његов сестрић Матеј Вучићевић. Они одсједају у Цетињском
манастиру.
Вукотић има „око 60 година”, јакога је тјелесног склопа, на изглед је
одлична здравља, доста је добро за оно вријеме образован, веома је
лукав, опрезан је у разговору, прави се да је искрен, предусретљив је и
пријатнога је понашања.
Вучићевић је млад човјек и „доброга је понашања”.
У недјељу 2. октобра 1831. одржава се народни збор на Цетињу. На
њега долазе не само све старјешине црногорских пет нахија него и пог-
лавари Грахова и Куча. Иван Ивановић Вукотић отвара лажну царску
грамату, чита је најприје пред цијелим збором, а затим пред главарима
појединих нахија. Потом предаје црногорским старјешинама 2.000 тали-
ра које је Русија послала Црној Гори. Архимандриту Петру Петровићу
уручује поклоне цара Николаја I: један мисал у вриједности од 500 фо-
ринти и један богато украшени путир за Цетињски манастир. У име рус-
ког цара Николаја I, одликује крстом архимандрита Петра Петровића,
архимандрита Острошког манастира Јосифа Павићевића и игумана Мо-
рачког манастира Мојсија Зечевића. Свакоме племенском главару пок-
лања по три талира.
На томе се народном збору закључује да се привремено образује се-
нат, који ће сачињавати 12 сердара из свих нахија, и народна стража од
стотину људи и да се за предсједника, сената изабере „Јоан Вукотић”, а
за „вицепрезидента” Матеј Вучићевић.
Архимандрит Петар Петровић издаје 20. јануара (1. фебруара) 1832.
сљедеће „свидјетељство” Ивану Ивановићу Вукотићу: „Обзнањује се
свима Црногорцима и Брђанима и свакому другому лицу с пристојним
почитанијем његовог чина и достојинства како високопреподобни госпо-
дин архимандрит Петер Петровић, управитељ црногорски, со согласијем
цијелога управљајућега Сената поставља господина кавалијера Јоана
Вукотића због његове ревности и усердија дојако к народу црногорскому
указаноје и због његове способности и подстреканија к унапредашњима
пожертвованијама трудовах ради споспјешествованија народњега блага
41
президентом управљајућега Сената. За већу важност и вјеројатије пот-
врждава се ово свидјетељство народним печатом и потписује се
својеручно.
Управитељ црногорски
Цетиње, 20. јануар. [1]832. архимандрит
Петер Петрович”.
Његош издаје 20. јануара (1. фебруара) 1832. Матеју П. Вучићевићу
сљедеће „свидјетељство”: „Обзнањује се свима Црногорцима и Брђанима
и свакому другому лицу с пристојним почитанијем његовог чина и досто-
јинства како високопреподобни господин архимандрит Петер Петровић,
управитељ црногорски, са согласијем цијелога управљајућега Сената
поставља господина кавалијера Матфеја Вучићевића због његове зас-
луге и због његове способности и подстреканија к унапредашњима по-
жертвованијама трудовах ради споспјешествованија народњега блага
вицепрезидентом управљајућега Сената. За већу важност и вјеројатије
потврждава се ово свидјетељство народњим печатом и потписује се
својеручно.
Управитељ црногорски
Цетиње, 20. јануар. [1]832. архимандрит
Петер Петровић”.
Архимандрит Петар Петровић подноси 6. (18) децеибра 1831. једаи
подужи извјештај о стању у Црној Гори рускоме вицеконзулу у Дубров-
нику Јеремији Гагићу. Он каже у свом извјештају, између осталог, и ово:
„Друго, имам чест Вама објавити како се Церногорци находе у согласију
мећу собом исти како су били овога прошлога времена од како је блаже-
нопочившега митрополита завјешчаније проглашено, али сада је сувише
стављено управленије народње, које управленије состовља 180 људих,
из којијех су 16 совјетници (senatori), а 164 исполнитељи (polizia), које
слуша народ добро и како је дужност народња своје старије слушати и
собом одабранима повиноват се”.
Архимандрит Петар Петровић јавља 29. јануара (10. феbруара) 1832.
Јеремији Гагићу: „Данас смо поставили Ивана Вукотића предсједатељем,
а Матеја Вучичевића вицепредсједатељем нашега Сената”.
13/25. фебруара 1832. обавјештава архимандрит Петар Петровић и
кнеза Милоша Обреновића да су по „општенародној жељи и согласију”
произведени „г. Вукотић за предсједатеља, а Вучичевић за вицепредсје-
датеља черногорскога Сената”.
Архимандрит Петар Петровић упознаје с оснивањем Правитељству-
јушчег сената и Гвардије 16/28. марта 1832. далматинског гувернера
Венцела Фетера Лилиенберга и вршиоца дужности окружног которског
поглавара Миховила Мартешнија. Он саопштава Лилиенбергу и Марте-
линију да је надлежност Правитељствујушчег сената да обавља све суд-
42
ске послове и да их њему доставља на мишљење, а да је дужност На-
родне гвардије „да чува унутрашњи мир, ред и народну безбједност и
да извршава сенатске одлуке”.
Захваљујући писму Миховила Мартелинија од 20. маја 1832. далма-
тинском Губернијалном предсједништву, које смо нашли у Државном
архиву у Задру, у стању смо да подробније објаснимо какав је био састав
Правитељствујушчег сената и Гвардије, каква је била њихова дужност,
који су били први наши сенатори, како су били плаћени чланови Сената
и Гвардије.
Ево шта стоји у томе Мартелинијевом писму од 20. маја 1832:
„Црногорски Правитељствујушчи сенат састоји се од предсједника и
вицепредсједника и четрнаест сенатора. За предсједника Сената иза-
бран је Иван Ивановић Вукотић, а за вицепредсједника Матеј Вучичевић.
За прве сенаторе су изабрани из Катунске нахије: Саво Марков Пет-
ровић, сердар Ђуро Поповић, сердар Ђико Мартиновић, сердар Манојло
Вукотић; из Брда: поп Јован Мартинић, сердар Михаило Бошковић; из
Пипера: војвода Томица; из Куча: поп Спахо Дрекаловић; из Љешанске
нахије: Ђокица Ускоковић; из Ријечке нахије: сердар Филип Бурашковић;
из Љуботина: поп Матија Дрецун; из Црмничке нахије: сердар Марко
Пламенац, кнез Станко Кнежевић; из Мораче: војвода Мина Радовић од
Роваца.
Архимандрит Петар Петровић није члан Сената.
(Иван Ивановић Вукотић је хтио да постане свјетовни господар Црне
Горе. Архимандриту Петру Петровићу желио је да препусти само црквену
власт. То се види из његова ппсма од 21. августа (2. септембра) 1832.
Мартелинију, које овдје доносимо:
„Високоблагородни Господине,
До сада већ два пута писао Вам је господ. архимандрпт црногорски
Петровић и молио Вас је да бисте изволили унапријед у Вашим послови-
ма с Црном Гором относити се на овдашњи Правитељствујушчи сенат,
но будући да Ваша писма иду и сада све једнако управљена на предиме-
новатога г. Архимандрита, зато смо принуђени и ми молити Вас да тако
добри будете убудуће Ваша писма на Правитељствујушчи сенат црногор-
ски упућивати, зашто истом г. Архимандриту вручена је власт само у
свешченическим пословима, а сва дјела мирска или ође названа земаљ-
ска предата су Сенату, да и расправља. Ми себи ласкамо да ће ово наше
прошеније испуњено бити, а међутијем имам чест с отмјеним високопо-
читанијем бити Вашега Високоблагородија покорњејши слуга президент
и каваљер Вукотић, Цетиње, 21. августа 1832.”
Аустријске власти нијесу се обазирале на Вукотићево захтијевање.
Оне су и даље водиле званичну преписку с архимандритом Петром Пет-
ровићем.)
43
 Сваки сенатор добија годишње по 40 талира; поред тога прима свако-
дневни оброк хљеба и још шест талира годишње као додатак на храну.
Он добија и нешто златника за сваку пресуду.
Осим Правитељствујушчег сената Црногорци су образовали 1831. и
Гвардију (жандармерију). Њу је сачињавало 156 људи. Њом заповиједају
Стеван Перков Вукотић са Чева и кнез Грујица Лопичић из Цеклина.
Сваки члан Гвардије добија годишње по 30 талира, свакодневни оброк
хљеба и још три талира годишње као додатак на храну. Гвардија се
налази по свим селима Црне Горе. Она је заправо полиција у земљи која
пази на ред и уклања размирице између појединих породица. И она има
право на златнике које плаћају завађене странке. Она мора утјеривати
новац за глобе који иде у народну благајну која је посебно створена и
из које се исплаћују трошкови за Сенат, Гвардију итд.
Црногорци успостављају 1831. и Гвардију која је названа „Перјаница”.
Она се састоји од осам чланова и стоји на располагању само предсјед-
нику Сената. Она има право на одијело и храну.
Године 1831. именују се и три стражара затвора. Они добијају по 15
талира годишње.
Предсједник Сената Иван Ивановић Вукотић има апсолутну власт у
својим рукама над организовањем Црне Горе. Он треба да одржава везе
и с иностранством.
Правитељствујушчи сенат пак рјешава само грађанске и кривичне
спорове у земљи. Он се при том придржава народних закона.

Историјски записи, Подгорица, 1964, год. XVII, књ. XXI, стр. 758-761.

44
 СУКОБ АРХИМАНДРИТА ПЕТРА II
ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША И ГУВЕРНАДУРА
ВУКОлАЈА РАДОЊИЋА ОД 22. ОКТОБРА
1830. ДО 30. МАЈА 1832.

Сјутрадан по смрти митрополита Петра I (19/31. октобра 1830) отво-

рен је и прочитан на гувну испред Цетињског манастира његов тес-
таменат. Тада је проглашен седамнаестогодишњи Раде Томов Петровић
за његовог насљедника. Гувернадур Вуколај Радоњић опирао се том при-
ликом да потпише одлуку црногорских и брдских главара о признавању
Рада Томова за „предводитеља народа црногорскога и брдскога”. Тек
послије дуге борбе био је приморан да се покори вољи главара и народа
и да стави свој потпис на тај акт и да „клетвом потврди свој пристанак
на то”.
Како су црногорске старјешине знале да је Радоњић наклоњен Аус-
трији, као што је то био и његов отац Јован, и да је он одржавао, још у
априлу 1830, тајне састанке с которским претором Јозефом Викерхаузе-
ром у Доброти у кући кнеза Јоза Ивановића, они су му забранили да
одржава везе с иностранством. Он их, међутим, није слушао него је са
својим присталицама наставио да ровари против младога и неискуснога
Рада Томова. Хтио је пошто-пото да постане свјетовни господар Црне
Горе.
16/28. новембра 1830. обратио се једним подужим писмом рускоме
вицеконзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу. Јавио је руском представ-
нику да су избили нереди у Црмници, у Ријечкој нахији и у другим мјес-
тима у Црној Гори и да је он имао пуне руке посла око умиривања народа
црногорскога. На крају свога писма му је саопштио: „Доста је и много у
самоволство и невјежество ови народ стојао без управљенија. Ја сам
принужден Вам ову моју умиљену писати, јере ме обвезује љубов милог
отечества за не видјети унаприједа пропалши ови народ без управље-
нија, зашто није могуће да се може содержати унаприједа, ако не би ми-
лости високославног Монарха”.
Радоњић је истовремено ступио у присне везе и са аустријским
властима у Котору.
Далматински гувернер Фрањо Саверио Томашић наредио је 5. но-
вембра 1830. заповједнику дубровачке тврђаве бригадном генералу
Јохану Јозефу Таци фон Фелдбруку да пође из Дубровника у Котор, и
45
да, у споразуму с вршиоцем дужности окружног которског поглавара
Миховилом Мартелинијем, заузме црногорске манастире Подмаине и
Стањевиће. Генерал Таца стигао је у Котор 17. новембра увече, а 18.
новембра је одржао састанак у Котору с Миховилом Мартелинијем и
Едуардом Гријом на коме је донио потребне мјере да би присвојио и
припојио Аустрији црногорске манастире Подмаине и Стањевиће.
Гувернадур Вуколај Радоњић прешао је тајно црногорско-аустријску
границу и састао се ноћу између 15/27. и 16/28. новембра 1830. у котор-
ском предграћу Пучу с генералом Тацом и другим представницима аус-
тријске власти из Котора. Његош је 22. новембра (4. децембра) 1830.
писао Јеремији Гагићу, између осталога, и ово: „Јошт ме је једна велика
главобоља постигла. Наш господин губернатор Вуколај Радоњић пошао
је у околину которску, нотњо без знања ничијега него својевољно, тер
се ту саставао с некаквијем генералом цесарскијем и с другијема људима
цесарскијема, имајући намјереније предати им Черну Гору и на исту
метнути покровитељство њино, мислећи он без никаква расутка, кад је
владика умро, да већ није остало синовах отечества у Черну Гору и прив-
јазаниках к славимој Росији”.
За тајне преговоре Вуколаја Радоњића с генералом Тацом и другим
аустријским чиновницима сазнали су неки Црногорци, који су се случајно
затекли у Котору, „они час потрче у исту кућу на Пуч ђе се налазио и ту
га нађу и с њиме се повсују”, па одмах пођу на Цетиње и кажу Раду То-
мову и „некијема главарима који се бјеху нагнали овђен и кажу ни све
што је и како је”. „Кад то главари разумјеше, те они пишу и за друге гла-
варе, те се овђе окупи, и пошљу за губернатора да дође међу њима. И
тако он дође међу њима” 17/29. новембра 1830. Они су га тада испитали,
одузели му печат, чина га лишили и једнодушно на смрт осудили, али
на заузимање Рада Томова није над њим извршена смртна казна. Истога
дана, 17/29. новембра, црногорске старјешине су обавијестиле Губерни-
јално предсједништво у Задру да су Вуколаја Радоњића „лишили службе
и чина гувернаторскога и да му никакве књиге од земаљскога посла ни
пишу, ни уважавају коју његову, јер неће никијем другијем у нашу земљу
и народ припозната бити”. То исто јавили су 17/29. новембра и Јеремији
Гагићу: „Из општега собранија народњега чест имамо Вама предупреди-
телно извјестије учинити да смо ми нашега досадашњега гувернадура
Вуколаја Радоњића сви согласно искључили од службе народске за узрок
овај: што је сам о себи, без ичијега питања и согласија, усудио се писати
за границу некоме и потајне састанке и договоре чинити, како смо
узнали, с ћесарцима да им преда Церну Гору... То исто изволите од нас
и Ви разумјети, и ако буде што на Вас он, Вукале Радоњић, ово данах за
народ писао, то није с нашим согласијем и питањем, нити је од нас, ни
за нас, нити ми хоћемо за то његово добротворство знати, нити га подер-

46
жавати и примати, ни одговарати, но ми сви сложно и крепко держимо
се онога прошенија и сношенија како је наш блаженопочивши благодје-
тељ к прељубимој нам Росији чинио и учинио колико узнати можемо”.
Вуколај Радоњић није ни послије овога мировао, него је и даље одр-
жавао везе с Миховилом Мартелинијем, Јозефом Викерхаузером и гене-
ралом Тацом. Он је, заједно са својим братом Марком и са другим својим
присталицама, правио и надаље разне преступе и пркосио архимандриту
Петру Петровићу и новооснованом црногорском Правитељствујушчем
сенату и црногорској и брдској гвардији. Ради тога је 4/16. јануара 1832.
и изведен пред суд. Сенат и гвардија ријеше да се Вуколај и Марко
Радоњић затворе, а да се њихове породице протјерају из Црне Горе. До-
несена је и одлука о њиховом затварању и о протјеривању њихових по-
родица. У њој су детаљно изложени преступи Вуколаја Радоњића. Ево
њенога текста:
„На 1832. године, мјесеца јануарија 4га числа.
Да се зна и да буде вјеровано пред свакијем судом илити господаром
ђе би изишло ово писмо, како ми вас Сенат црногорски и брдски и остала
гвардија разгледасмо ђела и поступке Вука Радонића, приђашњега гу-
вернатора, и сва његова ђела разабрасмо, како приђашња тако исто и
садашња.
1. Како је 1817те године он, исти Вуко Радонић, у вријеме када су се
кћели Црногорци преселивати у Русију, он је без знања покојнога Мит-
рополита и све остале земље црногорске и брдске писао у Диван турски
да оне пресељенике црногорске не пушти у Русију, будући, писао је исти
Радоњић, да су ти Црногорци турска раја; и за ради тога исто робље
било је принуђено невољно и жалостно вратити се натраг, из којега
робља више од трећега дијела погинуло је и у море бачено, за које
његово преступленије он, Радонић, био је свијем народом црногорскијем
и брдскијем сметнут с губернаторст[в]а и био му је одузет обшти на-
родни печат; но опет по великој мо[л]би покојнога Митрополита, народ
црногорски и брдски смиловао се и приватише га на прво мјесто губер-
наторства и дадоше му народни печат.
2. Када се покојни Митрополит преставио, сваки Црногорац и Брђа-
нин дође на погребеније и виђеше тестамент покојнога Митрополита, у
којему гласаше да је свога синовца гд. Рада Томова, садашњега госпо-
дара и архимандрита Петра Петровића, оставио својијем насљедником
и намјесником, и вас народ црногорски и брдски признаде га за свога
господара, а он, Вуко Радонић, послијем тога писао је лажљиво консулу
русијскому у Дубровник да је народ црногорски и брдски њега признао
за господара од све Црне Горе и Брдах.

47
 3. Он, исти Вуко Радонић, послије смрти покојнога Митрополита про-
давао је Црну Гору и Брда без свачијега знања, а с тим издавао је своје
отечество.
4. Дознало се је да је прошасте године исти Вуко Радонић шиљао
Луку Локача у Русију од својега имена и свијех главарах и народа црно-
горскога и брдскога, а без знања ничијега. Такођер познато је да се у
Петербургу у министра налази потпис гувернатуров и писмо које је пот-
врђено печатом народњим, у којему је писму написато да је Локач пос-
лат депутатом од све Црне Горе и Брдах и у истоме писму написато је
свако зло које је толико било могуће измислити против покојнога Митро-
полита, а за несрећу свега народа црногорскога и брдскога; а све је ово
било без знања ничијега.
5. Кад су господа русијска дошли на Цетиње, био је скуп народњи и
ту се уредио Сенат и Гвардија од све Црне Горе и Брдах. Народ је иза-
брао сенаторе од све земље, тако исто и Гвардију, а Вука Радонића сва
је земља оставила да не буде више са земљом; но господар архимандрит
и господа русијска, видећи то, умолили су Сенат и Гвардију да и Вука
Радонића приме у Сенат, да буде сенатором како и остали, с тијем јед-
нако договором да Радонић донесе народњи печат у Сенат, и он се то
обећа да испуни. И таковим његовим обећањем варао је Сенат 3 мјесеца
данах да ће га донијети, а послијем тога поче се клети пред свијем
Сенатом и Гвардијом да га је изгубио; но када га сенатори и Гвардија
почеше страшити да ће га за то судити, тада он каза да га није изгубио,
но да му је тај исти печат у његову кућу и по наредби Сената он посла
сину својему да печат пошље, али и у тому превари и печата не донесе.
6. Кад се је уређивао Сенат, било је с договором речено да ако међу
њима когод изнесе какву тајну, то такви чојак да се ћера из наше земље;
послијем тога исти Вуко Радонић долази неколика пута у тавницу к
сужњевима и наређива а) Ђуру Станковићу с Кчева, б) Радосаву Андрићу
из Пјешивацах да бјеже, говорећи њима да ће ју погинути, по којему
узроку Чевљанин утече, а Радосав пред свијем Сенатом и Гвардијом и
пред истим Вуком Радонићем посвједочи, а и сам Радонић призна то.
За сва ова вишеречена безаконија вас Сенат и Гвардија црногорска
и брдска одсуди да се Вуко Радонић метне у гвозђа, што и би учињено,
а сврх тога да сва кућа Јока Станова Радонића има бити изагната из
границах црногорских и брдскијех, а имуће њиово, које се налази у Црну
Гору, да има остати овђе, па да се од њега намирују дугови који се броје
на кућу Радонића, а Вуко Радонић и брат његов Марко да стоје у тавницу
доклем год не изиђе из нашијех границах све робље Јока Станова и
докле не продаду све своје имуће у Приморју и док не пође робје све из
Боке даље.

48
 7. Ако ли се стане противити ова кућа Јока Станова и не кћене више-
речено извршити, то осуди се да сва земља иде на њих да их ископа, а
Вуко и Марко Радонић да се мушкетају.
8. Ако би се нашао који Црногорац или Брђанин да се стане проти-
вити свему вишереченому, које смо ми одредили и осудили по царскијем
законима, то одсуди се да такве људе ћерамо из наше земље исто како
и кућу Јока Станова”.
У своме писму од 6/18. јануара 1832. Миховилу Мартелинију архиман-
дрит Петар Петровић објаснио је ту одлуку Сената и гвардије: „За раз-
личита преступленија”, тако он јавља Мартелинију, „Вука Радоњића,
приђешњега губернатора црногорскога, Сенат црногорски би принуђен
њега судити по законима нашијема и, будући га нађе крива, осуди да
сва кућа Јока Станова Радоњића има бити изагната из нашијех границах.
Заради тога, данас отправља се одовден гвардија наша на Његуше да
испуни опредјеленије Сената. По томе и принуђен јесам утрудити Ваше
Благородије да бисте допуштили вишереченој фамилији уљест у кваран-
тину за свршити оно вријеме које је од више власти опредијељено, бу-
дући да више речени Раићевићи наумили су тај пут узети.”
Вршилац дужности окружног которског поглавара Миховил Марте-
лини и разни други аустријски нижи и виши чиновници навели су исто
разлоге у својим извјештајима који су приморали Сенат и гвардију да
изагнају Вуколаја и Марка Радоњића и њихове породице из Црне Горе и
да им попале куће и разграбе њихова имања. Далматински гувернер
Венцел Фетер фон Лилиенберг био је дознао од Миховила Мартелинија
да је бивши црногорски гувернадур Вуколај Радоњић писао у Русију про-
тив почившега митрополита Петра I, да није никако хтио да призна за
поглавара Црне Горе архимандрита Петра Петровића, да је вријеђао у
многим приватним писмима част рускога изасланика и црногорског кнеза
и предсједника Сената Ивана Ивановића Вукотића, да је био привржен
Аустрији, да је помагао затвореницима које би ухапсио црногорски и
брдски Сенат да побјегну.
Миховил Мартелини је званично изјавио да су Радоњићи одувијек би-
ли наклоњени Аустрији и да су прижељкивали да се Црна Гора припоји
аустријском царству, да је Јован Радоњић, отац Вуколаја Радоњића,
нудио Црну Гору Марији Терезији да је прикључи Аустрији, да је Вуколај
Радоњић заступао аустријске интересе у споровима измећу Раичевића
и Шпиљара и да је он, штавише, шуровао и са скадарским везиром
Мустафа-пашом Бушатлијом.
Дубровачки окружни поглавар Фердинанд барон Шалер писао је 31.
јануара 1832. Губернијалном предсједништву у Задру да је Јеремија Га-
гић изјавио да је Вуколај Радоњић протјеран из Црне Горе јер није хтио
да призна Правитељствујушчи сенат који је недавно основан у Црној
49
Гори по угледу на руски устав и да би се и архимандриту Петру Петро-
вићу то исто догодило да је то исто урадио.
6/18. јануара 1832. послана је гвардија с Цетиња на Његуше да прот-
јера из Црне Горе у Аустрију чланове породица Вуколаја и Марка Радо-
њића и да разори њихове куће. Вуколај и Марко Радоњић још су раније
били ухваћени, стављени у окове и затворени у једној пећини у Цетињ-
ском манастиру. Остали Радоњићи су, по свој прилици, 6/18. јануара
1832. прешли црногорско-аустријску границу и сишли у Котор. 20. јану-
ара примљен је већи њихов број у которску болницу ради лијечења. Ву-
колај и Марко Радоњић остали су да и даље чаме у затвору на Цетињу.
Тек 20. априла 1832. пуштени су на слободу. Њих је истога дана спрове-
ла црногорска наоружана стража у Котор и предала их аустријској влас-
ти. Мартелини им је наредио да се одмах упуте у Херцег-Нови. Вуколај
Радоњић се тешко разболио и задржан је на лијечење у которској бол-
ници. Умро је 30. маја увече 1832.
Због нагле његове смрти аустријски чиновници у Котору посумњали
су да је он отрован у затвору на Цетињу. Мартелини је обавијестио прво-
степени суд у Котору о томе и затражио од њега да допусти да се изврши
обдукција леша Вуколаја Радоњнћа. Др Доменико Агостини и хирург
Антонио Алборгети сецирали су његов леш. Споља на лешу није било
никаквих знакова на основу којих би се могло утврдити да је покојник
био мучен и злостављан. Прегледани су и унутрашњи органи леша и
ништа се није могло наћи на основу чега би се могло закључнти да је
покојник отрован. Умро је природном смрћу: „Vukolaj Radonich mori di
morte naturale”.
Протјеривањем гувернадура Вуколаја Радоњића из Црне Горе и
његовом смрћу није више завођено у нашој земљи гувернадурско звање.
Архимандрит Петар Петровић постао је сад и формалио и свјетовни гос-
подар Црне Горе.

Његош у слици и ријечи, Подгорица, 1974.

50
 РУСКИ ДВОРСКИ САВЈЕТНИК АлЕКСАНДАР
ФОН РОЈЦ У ПОСЈЕТИ ЦРНОЈ ГОРИ
ОД 26. ДО 30. МАЈА 1832.

Године 1831. тешко се разболио Александар фон Ројц, руски дворски

савјетник и истакнути професор Правног факултета у Дорпаду. Он је
ради свога трошнога здравља 1831. пошао, у пратњи своје жене Марије,
у Венецију. Ту је провео зиму. Тада се узгред бавио и науком. Проучавао
је статуте далматинских градова и отока у средњем вијеку. У Библиотеци
дуждеве палате преписао је обилату историјску грађу о том проблему.
У прољеће 1832. зажелио је да пође из Венеције у сусједну Далмацију
и да проучи у далматинским архивима историјске документе, па се обра-
тио аустријској полицији у Венецији и затражио од ње визу на свој пасош
за Далмацију.
За његов долазак на наше стране дознао је далматински гувернер
гроф Венцел Фетер фон Лилиенберг. Он је одмах о томе обавијестио
грофа Антона Фридриха Митровског, врховног шефа Уједињене дворске
канцеларије у Бечу. Митровскоме је ставио до знања да је сазнао да ће
Ројц доћи у Далмацију и да ће он, по свој прилици, тражити да му се
дозволи да истражује архивску грађу у појединим далматинским мјести-
ма. Напоменуо му је да он мисли да се не би смјело Ројцу допустити да
испитује историјске документе који се налазе у аустријским службеиим
архивима.
Гроф Митровски је 4. марта 1832. одговорио Лилиенбергу. Сложио се
с Лилиенберговим приједлогом да не треба Ројцу дозволити да проучава
документе у јавним далматинским архивима. Додао је, наравно, да то
треба извести на неупадљив начин.
Ујутро, 13. априла 1832. стигао је у Задар са својом женом Маријом
Александар Ројц. Гроф Лилиенберг га је љубазно примио. Указао му је
велику пажњу. Ставио му је, наравно, до знања да се странцима не може
никако допустити да проучавају историјске документе који нијесу позна-
ти ни аустријској земаљској власти. Ројц се, изгледа, с тим помирио, и
Лилиенберг је тада добио утисак да Ројц неће тражити у другим далма-
тинским мјестима да му се одобри да истражује историјску грађу.
Лилиенберг није мировао. Он се 13. априла обратио једним својим
дописом сплитском окружном поглавару Јерониму Нанију, окружном дуб-
ровачком начелнику Фердинанду барону Шалеру, вршиоцу дужности
51
окружнога поглавара у Котору Миховилу Мартелинију, далматинском
надбискупу Фрањи Новаку и тадашњим далматинским бискупима: Фили-
пу Бординију, Павлу Миошићу, Ивану Скакочу, Антону Ђурићу и Стјепану
Пауловићу Лучићу. Он им је јавио о доласку Александра Ројца у Далма-
цију и о његовом истраживачком раду. Писао им је да није пожељно
допустити једноме странцу да прегледава јавне документе чији садржај
није познат ни аустријској власти. Препоручио им је, наравно, да приме
Ројца љубазно и да му укажу пажњу која се поклања угледним личнос-
тима. Пожељно је, вели Лилиенберг, да се Ројцу, под неким згодним из-
говором, изрази жаљење што нијесу у могућности да му изађу у сусрет.
Што се тиче манастирских архива у појединим далматинским епархијама,
а нарочито оних архива који припадају колудрицама, може се, по Лили-
енбергу, исто наћи неки изговор да му се не смију показати документи
из тих архива без посебне дозволе шефа њихова редовничкога реда.
Чим је Ројц 13. априла приспио у Задар, одмах га је ставио под прис-
мотру својих чиновника директор задарске полиције и владин савјетник
Адам Штока. Није се код Ројца ништа интересантно примијетило. Ројц
је у Задру долазио у везу с особама чији је политички начин мишљења
био беспрекоран. Највећи дио свога времена посветио је упознавању
начина живота, обичаја, навика и ношње задарскога становништва.
Ројц се задржао у Задру од 13. до 25. априла. Сигурно се ту хтио мало
подуже одморити. Рано ујутро 28. априла пошао је са својом женом
теретним једрењаком „Еугенија” из Задра за Шибеник. Стигао је у Трогир
4. маја. Ту је остао до 7. маја, када се упутно за Сплит. У Сплит је, по
свој прилици, приспио истога датума. Ту се, по свој прилици, задржао
до 11. маја, јер је тога датума Јероним Нани извијестио Адама Штоку да
се Ројц и у Трогиру и у Сплиту понашао коректно.
Из Сплита је Ројц пошао са својом женом трабакулом „Гиуноне”, чији
је власник био Антон Баух, пут Дубровника, камо је стигао 19. маја. Фер-
динанд Шалер је одмах дознао за његов долазак. Он је настојао да одмах
дође у везу с њим. Желио је, наравно, да се с њим нађе и насамо. Али
изгледа да га је у томе спријечио руски вицеконзул у Дубровнику Јере-
мија Гагић. Шалер је од 19. до 22. маја строго пазио на Ројца и његову
жену. Прикупио је о њима извјесне податке које је 22. маја доставио у
Задар гувернеру Лилиенбергу. Ројц се, према ријечима Шалеровим, по
свом доласку у Дубровник 19. маја правио као да није знао да се ту
налази руски вицеконзулат и као да није био задовољан што је дубро-
вачки санитарни депутат Јосип Рубрициус обавијестио Јеремију Гагића
о његовоме доласку. Шалер је пак сазнао од Ројцове брзоплете жене
Марије да је њеноме мужу било познато да ће у Дубровнику наћи једнога
свога земљака.

52
 У току свога тродневнога боравка у Дубровнику Ројц је био са својом
женом већином у друштву Јеремије Гагића. Није тражио да му се допусти
да проучава историјску грађу о Далмацији у дубровачким архивима. За-
молио је само фратра Фрању Апендинија да му да неке забиљешке о
књигама које се односе на историју Далмације. Радознали Шалер је
прокљувио да ће Ројц поћи са својом женом и у Црну Гору. Прије него
што је Ројц напустио Дубровник затражио је од дубровачкога окружнога
поглаварства да му визира пасош за Котор. Пошао је и у руски вице-
конзулат и замолио Јеремију Гагића да му изда визу за Котор и Црну
Гору.
Рано ујутро 22. маја Ројц је са својом женом пошао из Дубровника
пут Котора, камо је стигао 23. маја. Ту га је Миховил Мартелини дочекао
што је љепше могао. Указао му је велику почаст. Ни у Котору Ројц није
тражио дозволу од Мартелинија да проучава историјску грађу у држав-
ним архивима. Одмах по свом доласку у Котор саопштио је Мартелинију
да жели да посјети Црну Гору. То се Мартелинију није никако допало и
одмах је покушао на фини начин да га одврати од тога пута. Рекао му је
да је путовање у Црну Гору веома заморно, да су он и његова жена
Марија слабога здравља и да би тешко издржали тај напорни пут. Али
све је то било узалуд. Ројц је изјавио Мартелинију да хоће пошто-пото
да бар Цетиње види и да је баш због тога и дошао из Дубровника у
Котор. Показао је Мартелинију и визу у своме пасошу, коју је био добио
у Дубровнику од Јеремије Гагића, за одлазак у Црну Гору. Тек тада му
је Мартелини допустио да оде на Цетиње. Тада је Ројц ставио до знања
Мартелинију да ће 26. маја ујутро кренути за Црну Гору и да ће се 28.
маја вратити у Котор како би се што прије могао вратити у Дубровник,
одакле намјерава да пође у Напуљ.
У Котору је одмах посјетио Ројца црногорски агент Иван Николајевић
Поповић. Он је, према Мартелинијевим изјавама, желио да Ројц пошто-
пото пође у Црну Гору. Потом је Ројцу дошао у посјету и бивши црногор-
ски гувернадур Вуколај Радоњић који је био још раније објелоданио
своје везе с великим спољашњим црногорским непријатељем Аустријом
и кога је ради тога црногорски сенат био и прогнао из Црне Горе на
аустријско земљиште. Он је тада Ројцу изложио своје жалосио стање и
молио га да се за њ заузме на Цетињу код црногорских главара да би му
одобрили да се из Котора врати у своју отаџбину. Ројц му је мирно и
сталожено рекао да је он обичан путник и да не зна како би му могао
помоћи.
Његош је, у мећувремену, чуо у Црној Гори да је Ројц стигао са својом
женом у Боку Которску и већ је 25. маја послао с Цетиња у Котор неко-
лико Црногораца с оседланим коњима по Ројца и његову жену.

53
 Ујутро 26. маја Ројц се упутио са својом женом из Котора за Цетиње.
Многи православци из Боке, који су били наклоњени Црној Гори и Русији,
испратили су га ван которских градских зидина све до мјеста гдје су
Ројца ишчекивали многи Црногорци који су били 25. маја у Котор дошли
да би отпратили Ројца и његову жену до Цетиња.
Ројц се задржао четири дана у Црној Гори. 30. маја вратио се с Це-
тиња у Котор. До Котора су га допратили неколико црногорских сенатора
и још неколико других црногорских главара. Мећу њима су били и Ње-
гошев брат Перо и капетан гвардије Стеван Перков Вукотић.
Ројц је намјеравао да 31. маја пође из Котора за Дубровник, али није
никако могао јер му се жена била разбољела. Била је, изгледа, добила
у Црној Гори гастричну грозницу и морала се лијечити у Котору све до
13. јуна. Мартелини је 1. јуна обавијестио Губернијално предсједништво
у Задру да се Ројц због болести своје жене није могао вратити у Дуб-
ровник и да је морао остати у Котору.
Мартелини сматра за своју дужност да се одмах по Ројцовом повратку
из Црне Горе у Котор јави гувернеру Лилиенбергу у Задру и да му дос-
тави извјесне податке о Ројцу и о тадањем расположењу становништва
у Боки Которској. Он 2. јуна подноси Лилиенбергу доста опширан из-
вјештај. Према Мартелинијевим тврђењима, православци у Херцег-Но-
вом привржени су свему ономе што је руско. То је примијетио и херцег-
новски претор Јосип Нађи кад је Ројц 22. маја прошао кроз Херцег-Нови.
Иако су православни становници у Котору шутке посматрали 23. маја
Ројцов долазак, ипак је Мартелини тада назрио њихова права осјећања.
Осјетио је да су они наклоњени Русији. Њихово расположење у мају
1832. није било ништа другачије него и раније у прошлости.
Многи су православци из Котора испратили 26. маја ујутро Ројца и
његову жену ван которских градских зидина. А которски парох Јаков
Поповић посјетио је Ројца до 2. јуна два пута. Дуго се с њим задржао и
разговарао о свим стварима које су се тицале Боке Которске и Црне Горе.
Према Мартелинију, Јаков Поповић је човјек немирна духа. Он се зна
претварати. Велики је присталица Русије. Води разговоре у својој кући
с угледним православцима из Боке Которске, који су исто тако накло-
њени Русији, о величини руске земље и о средствима која би била пот-
ребна да би се изградила боља будућност Црне Горе. Он стоји непрес-
тано у преписци с црногорским предсједником Сената Иваном Иванови-
ћем Вукотићем. Католици се у Котору, према Мартелинијевим ријечима,
чуде како се смјело допустити да Иван Ивановић Вукотић дође на чело
Црне Горе и да у име Русије влада том земљом. (Погрешно је мишљење
Радована Лалића, а и Вида Латковића, да је Јаков Поповић био
„неискрен и покварен човек” и да је Поповић давао о Његошу „аустриј-
ским властима обавештења шпијунског карактера” (Петар Петровић

54
Његош: Пјесме, Београд, 1967, стр. 358). Нема ни једног документа ни у
Хисторијском архиву у Задру, ни у бечким архивима из кога би се видјело
да је Јаков Поповић стајао у аустријској обавјештајној служби. Из многих
историјских извјештаја, које смо пронашли у задарском Архиву и у
бечком архиву и које ћемо објавити на другом мјесту, јасно се види да
је Јаков Поповић био заклети непријатељ Аустрије, а велики пријатељ
Црне Горе и Русије. То су аустријске власти добро знале. Зато су Попови-
ћа и прогониле.)
Мартелини је наставио и послије 2. јуна да прикупља податке од
својих повјерљивих особа у Црној Гори и Боки Которској. Благодарећи
својим оданим обавјештајцима Јоку Руцовићу и Николи Рафаелију, које
је још раније био послао на Цетиње и које је плаћао из полицијскога
фонда, и многим другим извиђачима у которском округу, он је дошао до
многих информација о Ројцу које је доставио Губернијалном предсјед-
ништву у Задру 8. јуна под бројем 606/п. Према тим Мартелинијевим
подацима, Ројц је, за вријеме свога боравка у Црној Гори од 26. до 30.
маја, проучавао у Манастиру на Цетињу „Цетињски љетопис”. Извадио
је из хрисовуље Ивана Црнојевића све пограничне тачке Црне Горе. Про-
учавао је и историјску грађу која се чувала у Цетињском манастиру.
Искористио је и богату библиотеку митрополита Петра I Петровића. С
допуштењем Његошевим са собом је узео све документе које су били
издали „српски краљеви” и који су се односили на Црну Гору. Правио је
на Цетињу и забиљешке о црногорској администрацији, о црногорским
обичајима, о црногорској ношњи и о црногорским везама с Бокељима.
Замјерио је Његошу што је покушао да освоји Подгорицу, Жабљак и
Спуж. Водио је с предсједником Сената Иваном Ивановићем Вукотићем
насамо, у једној затвореној соби, дуге разговоре. Из Коложуна, гдје се
одваја Грбаљ од Црне Горе, Ројц је хтио да сазна гдје се налази
црногорски манастир Стањевићи. Црногорци су му показали Стањевиће
и додали су му да је аустријска власт подигла санитарну кућу Овсканик
(!) на њиховом земљишту. Ројц је то забиљежио.
У Котору је Ројц изјавио Мартелинију да је веома важно што је пос-
јетио Котор и Црну Гору. Веома се похвално Ројц изразио о Његошевим
природним способностима и много хвалио мјере које је предузео у Црној
Гори Иван Ивановић Вукотић. Рекао је да је Вукотић вјешт политичар.
Саопштио је да ће много помоћи сређивању прилика у Црној Гори заш-
тита коју је Русија обећала Црногорцима.
У самоме Котору Ројц се по свом повратку с Цетиња стално сам
шетао. Понекад је залазио и у усамљена мјеста ван Котора. Њих је раз-
гледавао и понешто биљежио. У Котору су се Ројцу највише приближа-
вали црногорски агент Иван Николајевић Поповић и протопрезвитер
Јаков Поповић. И Ројц је правио посјете. У посљедње вријеме био је

55
више пута код Јакова Поповића. А 7. јуна ишао је у госте Јакову Попо-
вићу два пута и обадва се пута код њега дуго задржао. У Котору се
говоркало да Ројц није дошао на ове стране ради чисте радозналости
него због некога посебнога задатка. Људи су се чудили како се Ројцу
вратио глас у Црној Гори. Сви Которани нијесу повјеровали да то чудо
треба приписати здравоме ваздуху у нашој земљи. Било их је који су
Ројца сматрали руским шпијуном.
У међувремену Мартелини је добио из Задра од гувернера Лилиен-
берга допис од 5. јуна у коме га је Лилиенберг задужио да на опрезан
начин дозна нешто више од Александра Ројца, по његовом повратку с
Цетиња у Котор, о политичком, економском и војном стању у Црној Гори.
Лилиенберг је хтио сазнати којим материјалним средствима располаже
Црна Гора, колика је њена војна снага, како је у њој организован Сенат,
ко заправо њом влада и да ли се она може уопште одржати као само-
стална земља.
Чим се Александар Ројц 30. маја вратио из Црне Горе у Котор, Мар-
телини је одмах примијетио да Ројц много гласније говори него кад је
23. маја стигао из Дубровника у Котор. Сад је у његовим очима Ројц
постао још сумњивији. Зато је он Ројца у исти час и ставио под још јачу
присмотру својих ухода. Своје многобројне доушнике задужио је да ступе
у везу с Ројцом и са свим личностима с којима би се он дружио, да се
побрину да прикупе од Ројца што више података о приликама у Црној
Гори и да му их што прије доставе. А и сам Мартелини је почео да обиг-
рава око Ројца. Често га је посјећивао и водио с њим дуге разговоре. На
основу онога што је чуо од Ројца и на основу материјала што су при-
купили његови извјештачи од 31. маја до 13. јуна, Мартелини је 14. јуна
поднио исцрпан и коначан извјештај своме гувернеру Лилиенбергу.
Према томе Мартелинијевом извјештају, сви су Црногорци, који су у
стању да носе оружје, ратници. Њихов се број креће између 14 и 15 хи-
љада. Црна Гора нема великих материјалних прихода. Сенат црногорски
убира нешто мало новца за сентенције које издаје. Русија пружа Црно-
горцима знатну новчану потпору. Већ је Црна Гора добила од ње 40
хиљада холандских цекина. Руски је двор послао у Црну Гору Ивана
Ивановића Вукотића да он преузме управу над њом. С тим се, наводно,
сложила и Аустрија. Александар Ројц је причао у Котору да су руски
цареви Петар Велики, Павле I, Александар I и Николај I и руска царица
Катарина II изјавили у својим грамотама да ће увијек штитити Црногорце
од Турака, да ће им помоћи да прошире Црну Гору и да ради тога црно-
горски сенат мора издавати своје наредбе у име рускога цара Николаја
I. Он је увјеравао предсједника Сената Ивана Ивановића Вукотића да ће
Русија и даље потпомагати војнички и новчано Црну Гору.

56
 Мартелини је објаснио како је организована власт у Црној Гори.
Саопштио му је да се народни збор састоји од кнезова, свештеника,
сердара, војвода и свих осталих главара из појединих нахија, да само
Његош има право да га сазива и да на њему већина гласова одлучује о
појединим приједлозима. У Сенату се, према Ројцовим ријечима, воде
дискусије о грађанским и кривичним дјелима. Мартелини је видио код
Ројца у Котору разне историјске документе, које је Ројц био добио од
Његоша на Цетињу, и многе друге списе које је Ројц саставио. Он је био
чуо од својих ухода да су црногорски агент Иван Николајевић Поповић
и которски протопрезвитер Јаков Поповић обавјештавали Ројца о свакој
ситници која се односила на которски округ. Јаков Поповић је, према
Мартелинијевим исказима, говорио с толиким фанатизмом о својој при-
вржености Русији да се томе и сам Ројц морао чудити. Поповић се није
могао уздржати а да не каже Ројцу да гаји жарку жељу да пође у Русију
и да се представи цару Николају I.
Ројц је причао у Котору да су га аустријски чиновници у Задру хтјели
на лијеп начин задржати у Задру да не иде даље и да су се Аустријанци
распитивали за њ у Руској амбасади у Бечу. Ипак се хвалио да је био
лијепо приман у свим мјестима дуж далматинске обале, почев од Задра
па све до црногорске границе.
Кад се његова жена Марија унеколико здравствено опоравила, Ројц
је ријешио да се што прије врати из Котора у Дубровник. Трабакулом
„Гиуионе” Ројц се 13. јуна ујутро упутио са својом женом за Дубровник,
камо је приспио 14. јуна увече. Ту га је ишчекивао Фердинанд Шалер,
кога је 5. јуна било задужило Губернијално предсједништво у Задру да
на опрезан начин дозна нешто од Ројца, по његовом повратку с Цетиња
у Дубровник, о тадањем политичком, економском и војном стању у Црној
Гори и да га о томе брзо обавијести. Шалер је дочекао Ројца у Дубров-
нику што је боље могао. Одмах је дошао у везу с њим и на опрезан начин
водио с њим разговоре о тадањим приликама у Црној Гори.
Према извјештају који је Шалер 18. јуна поднио гувернеру Лилиен-
бергу у Задру, бивши црногорски гувернадур Вуколај Радоњић и његов
син Јоко посјетили су Ројца у Котору 23. маја. Саопштили су му да су
раније били Црногорци и да су протјерани из своје отаџбине и молили
су га да посредује код црногорских старјешина на Цетињу да би им доз-
волили да се врате у Црну Гору. Ројц је настојао да их увјери да је он
само обичан путник, да иде у свијет ради разоноде и да би нешто научио
и да им он не може никако помоћи. Ројц је причао даље Шалеру да је
владавина у Црној Гори уставна, да је у њој управа послова повјерена
Сенату који има предсједника, потпредсједника и дванаест или шеснаест
сенатора, да о најважнијим стварима у Црној Гори одлучује народни
збор. Много му је хвалио Његошеве личне особине и изјавио да је Њего-

57
ша поучавао митрополит Петар I Петровић, да Његош врши велики ути-
цај на народне послове у својој земљи, да га Црногорци много поштују,
да би он већ био и владика да није сувише млад, да ипак мисли да ће се
код њега направити изузетак и да ће он бити ускоро завладичен.
Казао је Шалеру да су Црногорци продали у разним мјестима све
драгоцјености које је био добио на дар митрополит Петар I, да је један
дио тих скупоцјености, који је Петар I био добио на поклон од рускога
двора, однио у Русију потпредсједник Сената Матеј Вучићевић да их
прода, и да је руски двор обећао да ће за њих платити ону вриједност
коју су оне имале кад су биле дароване.
У присутности Шалеровој говорио је с великим одушевљењем и о
библиотеци митрополита Петра I на Цетињу, у којој је, изгледа, нашао
интересантне историјске документе које је тражио. На крају је изјавио
Шалеру да не би ишао у Напуљ кад не би морао тамо примити једну
мјеницу од извјесне вриједности. Шалер је видио у Дубровнику код Ројца
Његошеву слику што је био Ројц направио и још неколико Ројцових црте-
жа на којима су били приказани Црногорци како у својим кућама држе
турске главе као трофеје.
Он је даље опазио да је Ројц у Дубровнику указивао велико поштова-
ње Јеремији Гагићу. Гагић и његова породица позивали су Ројца и њего-
ву жену у госте, а посљедњега дана су им приредили ручак на који је
било позвано више од 30 особа. Православци су у Дубровнику, према
Шалеровој изјави, сматрали да је Ројц дошао у ове стране с нарочитим
задатком.
Ројц и његова жена Марија напустили су Дубровник 18. јуна и пошли
према Анкони.
Адам Штока обавијестио је 22. јуна предсједника Врховне полицијске
и цензурне дворске власти у Бечу грофа Јозефа фон Седлницкога о
Александру Ројцу. Штока је јавио да Ројц намјерава да пође из Дубров-
ника у Анкону, а из Анконе преко Рима за Напуљ, јер жели да буде у
Русији прије него дође јесен. Према Штоковом излагању, Ројц је показао
једном аустријском чиновнику чланак од осам табака који је саставио у
Црној Гори и коме је придавао велику важност. Пошто је тај његов сас-
тав био написан на рускоме језику, аустријски доушници нијесу могли
сазнати о чему је у њему ријеч. Тврдило се да је Ројц рекао Његошу да
су Аустрија и Турска признале Црну Гору као независну државу која се
налази под заштитом Русије и да се руски цар Николај I заузео код Аус-
трије и Турске да се Црна Гора прошири. Црној Гори би, по ријечима
Штоковим, требало да припану све области које су сачињавале нека-
дању Иванбеговину. У том би случају она добила и аустријске општиие
Грбаљ, Паштровиће и Поборе.

58
 Венцел Фетер фон Лилиенберг је 30. јуна поднио веома опширан из-
вјештај о Александру Ројцу Антону Фридриху Митровском у Бечу. У том
свом извјештају саопштио је Митровском све оно што је био сазнао о
Ројцу од Адама Штоке, Јеронима Нанија, Фердинанда Шалера, Миховила
Мартелинија и других разних аустријских извиђача који су будно прати-
ли Ројца на његовом путовању по Далмацији и Црној Гори.
Гроф Митровски је 10. јула извијестио грофа Лилиенберга да је ње-
гове податке о Ројцу доставио цару Фрањи и кнезу и државном канце-
лару Клеменсу Лотару Венцелу фон Метерниху.
Александар Ројц је, без сваке сумње, посјетио Црну Гору с нарочитим
задатком. Желио је да упозна нашу земљу и да о њој напише студију. За
вријеме свога краткога боравка на Цетињу од 26. до 30. маја 1832. мар-
љиво је прикупљао потребне историјске податке о Црној Гори. Разгова-
рао је с младим Његошем и са предсједником Сената Иваном Иванови-
ћем Вукотићем, који је добро знао руски, о тадањем политичком, еко-
номском и војном стању у земљи. У Котору је Ројц упознао црногорског
агента Ивана Николајевића Поповића и протопрезвитера Јакова Попови-
ћа и од њих је, свакако, добио многе драгоцјене податке о разним ства-
рима а нарочито о односима Боке Которске и Црне Горе.
Тај Ројцов спис, који је он саставио на Цетињу и који је видио неки
аустријски обавјештајац, без сумње је био скица за познату Ројцову
студију о Црној Гори „Die freien Landgemeinden von Zernagora (Montene-
gro)...” која се појавила на њемачком језику у наставцима у годишњаку
„Dorpater Jahrbucher”, № 2, 4, 5, 1833.
Ево те драгоцјене Ројцове студије о Црној Гори у нашем преводу:
„Слободне земаљске општине Црне Горе (Монтенегро)...
Прилог упознавању јужно-словенскога племена.
Црна Гора. Положај и устав.
Око морскога залива који кривуда и који је дубоко продро у копно и
који се назива Бока Которска, штрчи стрмо и оштро пуста кречњачка
планина, која је виша и неприступачнија од обичних стјеновитих обала
Далмације, која се налази, у својој биједној голотињи, насупрот раскош-
ној Италији. А кад би било могуће, обала би била још голија да није
људска марљивост искористила то мало биједнога али плоднога земаљ-
ског царства у подножју планине [и да није било] готово афричког сунца
[које је погодно] за вртларство и културу дрвећа. На тим комадима
земље избија и цвјета, између свијетло бијелих кућа и вртова, још љеп-
ше богатство јужног растиња: смокве, шипчано грмље, агаве, индијанске
смокве, наранџе, лимунови, ораси, бадеми, кестење, грожђе, а штавише
и лепезаста палма шири своје дуго и шиљато лишће преко зидина на
којима висе вријеже растења више врста.

59
 Залив, заправо, изгледа у прољеће као да има појас од цвијећа. Он
шири далеко око себе умиљати мирис прекрасног биљног свијета све до
мора и до лађе која једрећи долази. Али живот ове флоре протеже се
само неколико стотина стопа у висину, а затим нагло престаје, а погледу
се, тим више, нуди неутјешнија маса литица у мртвој сивој боји и у див-
ље разбијеним облицима. Пут Котора те стијене постају све стрмије, и
најзад се појављује (стијена) која изгледа као вертикални зид, испреси-
јецан само дубоким кланцима и гудурама, које су, вјероватно, некада
давно усјекле планинске бујице. На једном је мјесту, штавише, стијена
пробушена као вјештачка џиновска капија. Али су те воде већ давно
ишчезле, а иза неприступачних стијена налази се готово сасвим осушена
планинска равница без икаквог извора. Па, иако ту и тамо жубори пото-
чић или мала водена жица пада кап по кап на шљунак, они брзо пресуше
усљед сунчаних зрака. Штавише само усијано врело камење, изгледа,
да угрожава природне водене резервоаре који су дубоко скривени у
унутрашњости брда.
Нема никакве сумње да овдје у утроби земље водени резервоари
постоје, јер чим се само јаки пљусак кише сручи у високим планинама,
не само да се све планинске рјечице разлију у богатом изобиљу, него
избијају штавише из подрума, из сводова, из рупа у стијенама, чак и са
морскога дна, на стотине извора и они су доказ да се прелијевају резер-
воари који се иалазе дубоко у крилу земље. Тада се често појављују
водене животиње, нарочито отровне краставе жабе које избацује бујица
из тамне ноћи њихових пећина и носи у сусрет сунчевој свјетлости.
Нарочито Котору пријети опасност од стрме стјеновите масе која виси
изнад града да ће га она неминовно покопати у случају било каквог
потреса у природи, нарочито кад се има на уму да се кроз планину пров-
лаче такви унутарњи ходници. Зар је залив, који се улијева у унутраш-
њост стијена и који је направио многе затоне, могао настати друкчије
него силним потресима?
Горе на оним стрмим литицама живи безбједно и независно сурови
горштачки црногорски народ. Јер ко би само могао да допреми горе на
беспутне стијене ратни материјал који би угрозио њихову слободу и ко
би тај материјал могао корисно употријебити? Напротив, у рату по бр-
дима и са вјештим стријелцима Црногорци су бољи од свакога. Али каква
би и била добит кад би се човјек изложио једном таквом крвавом напо-
ру?
Ја ћу ипак своје читаоце повести путем који сам сам превалио да би
они видјели како живе и раде Црногорци.
Од Котора се види тамна планина обрасла шумом која надвисује голе
литице чији су поједини највиши врхови, чак и у мјесецу јуну, покривени
снијегом. То је Црна Гора или Црна Брда, планинска земља која се гра-

60
ничи са которским округом, Будвом, Албанијом и Херцеговином и која,
можда, обухвата површину од 95 до 100 квадратних миља са 50 до 60
хиљада људи.
(Не треба од мене очекивати никакву статистичку тачност, јер би она
засад била заиста немогућа, а она није уопште ни предвиђена у овоме
чланку. О овој малој земљи налазе се биљешке у разним списима. Један
од најстаријих извјештаја ове врсте о њој јесте „Relazione del Sandgiacca-
to di Scutari da Marino Bolizza, nobile di Cattaro. Mapt. zu S. Marco in Venedig
1. VI. God. 177. C. 4 fogl. 44” („Везе Санџака скадарског”). У Сомеровој
џепној књижици „Tachenbuch zur Verbreitung geographischer Kenntnisse”
(1832) налази се новији чланак о тој слободној држави, а исти такав
чланак и у листу „Ausland” (1832, № 194). Тај посљедњи чланак је ипак
пун мржње и одвратности. Он потиче од писца који није био у Црној
Гори. По свој прилици га је написао неки Аустријанац, јер сам само код
Аустријанаца наишао на такву чудновату огорченост према овоме сиро-
машном суровом малом горштачком народу. И сами католици у Котору
испољавају више саосјећања према Црној Гори и не поричу да су у
сродству с Црногорцима. Најпривлачнији опис Црне Горе налази се у
успоменама морнарског официра Владимира Броњевскога, који је слу-
жио под заповједништвом вицеадмирала Димитрија Николајевича Сења-
вина у годинама 1805-1810, које су се појавиле па њемачком језику у
Санкт Петерсбургу 1818-1819 (Dr. Bergmann’s Magazin fur Russlands Ges-
chichte, Lander- und Volkerkunde, tom II, sveska 5).)
Дивном равницом Шкаљара вијуга узбрдо лијепи прокрчени пут,
између винове лозе, трешања и ораха, смокава и грмља од шипака кроз
баште и љупка дворишта, остављајући иза себе највеличанственије ви-
дике све док се бујно загасито-зелено лишће постепено не прориједи,
али у истој мјери настаје позади да шири и узвишенији поглед на зупчас-
то брдо које, у мирисном плаветнилу, опкољава залив са многим криви-
нама. Најзад се види, преко брдског гребена, Јадранско море у своме
јужном плаветнилу, затим се лијево виде, преко једног другог брда,
зидине Будве које плачу морски валови, на крају се пред собом виде
оштро наслагане планинске масе од шкриљчастог изломљеног црвено-
мрког камења из кога капље танка водена жица.
Пут, који је у почетку широк, сужава се у једва примјетљиву пјешачку
стазу, а ту престаје граница которског округа. Сад се појављује црногор-
ска планина попут бедема, као кречњачке стијене које су се стропош-
тале, једна преко друге и једна на другу, иза којих се изванредно може
бранити кланац. Уски пјешачки пут постаје све кршевитији, планина све
стрмија и овдје вегетација уступа мјесто сувом тврдом жбуњу филиреје
(биљке која је слична мирти), које је измијешано са смреком и другим
грмљем. Све је то испрекидано изломљеним литицама чији су оштри

61
бридови једва примјетљиво отупљени од спуштања и пењања ових гор-
штака кроз вјекове. Само једно село, које је сазидано од слабо учврш-
ћених или оскудних комада стијена, прекида ту пустош једним гајем не
давно одњегованих храстова или с мало воћака и незнатним комадима
оранице, а све то, са свих страна, окружују, умјесто живице, стијене које
стрше из земље.
Послије дугога пењања стигли смо најзад у предио тамне шумовите
планине и удисали смо свјеж, готово суров, планински зрак. Дубоко
испод нас лежала су брда, насељена мјеста, њиве и плаво море. Више
изнад нас протезали су се снијегом покривени врхови неколико брда, а
сама висораван представљала је мноштво планинских котлина, окруже-
них прстенастим планинама, које су можда срушиле планинске масе и
претвориле их у облуће, и поједине шумовите врхове који су одвојени
један од другога.
На самој висоравни иде пут даље преко појединих равница и пење
се и спушта непрестано веома оштрим стјеновитим бреговима све до
цетињске равнице која лежи дубље (а то је циљ мога пута) и која изгле-
да да је била корито великог језера што га је унаоколо омеђавала око-
мита планина. На једној од тих равница, прије Цетиња, путник се обично
одмара на извору најпознатијег Црнојевића Иван-бега. Тај је извор
једноставно ограђен камењем.
Овдје сам са својим наоружаним Црногорцима, који су ме пратили,
јео укусно овнујско печење, које је било испечено умјесто на ражњу на
младом буковом дрвету. Истодобно, пили смо јуначки вино и ракију из
мјешина, а иза тога смо се веселили гађајући у нишан, јер је руковање
оружјем не само ужитак за овај народ него и сушта потреба.
Удаљени неколико сати од Цетиња, угледали смо дубоко испод себе,
далеко у магли, Скадар и његово језеро, а преко њих и брда Албаније.
Биће да је Црна Гора некада била сасвим пошумљена, јер су многи
њени дјелови још и данас обрасли шумама, и као што читава висораван
има карактер дивљег разарања и срушених комада стијена, такве су исто
и њезине шуме, јер у њима труну неискоришћена најдебља букова стаб-
ла која су се једно преко другога срушила и поврх којих су израсла сто-
љећна дебла. Немар, који је за осуду, разара и расипно троши богатство
природе, да би се једнога дана ова брда препустила страшној голотињи
која је задесила и остала брда далматинска чије богатство шумама памти
још само традиција.
У самој шуми има букава са дебелим кратким стаблом, које су на ви-
синама израсле из готово голог камења, и витких и дебелих по дубоким
планинским котлинама које шире своје гране према свјетлости. У тим
дубинама влада влажан и хладан мемљив ваздух који је настао усљед
трулог лишћа и трулих стабала, кише и сњежаница, али ту се налази и

62
дебела црна земља. Иначе ту има само мало плодне земље коју су кише
сплакале с висина на којима је шума опустошена и која се наталожила
у планинским удубљењима. Вегетација, која ту, изгледа, није никад била
веома дјелотворна, о чему свједоче кратка огромна дебела стабла старих
букава, - постала је ту, усљед хладног и сувог планинског ваздуха још
оскуднија, јер се шума прориједила.
На планинским пашњацима расте из нешто мало црвенкасте глино-
вите земље, која се наталожила између шљунка, само мало љековитих
биљака које су сунце и хладни вјетрови осушили и од којих су најпоз-
натије кадуља, мајчина душица и друге мирисаве биљке којима се хране
планинске овце и пчеле. Бијели суноврат, козја крв и различити жбунови
ружа расту између филиреја, смрекава и овдје-ондје раштрканих пату-
љастих храстова.
Пашњаци нијесу у стању да пруже довољно хране у току зиме. Због
тога се мора продати велики број оваца у ово доба године. Ораница је
наравно оскудна у истој мјери, а жито и кромпир, који се доста марљиво
обрађују мотиком, нијесу довољни да прехране становништво. Само не-
колико квадратних метара оранице често су једини посјед породице која
има пет-шест чланова.
Такву земљу могло је да одабере за своје пребивалиште само оно
племе које више цијени слободу од самога живота.
Што се тиче обичаја, језика и начина живота, Црногорац веома личи
осталим далматинским горштацима. Изгледа, ипак, да су они сви, најве-
ћим дијелом, српскога огранка. Ведро, весело, већином с пјесмом на
уснама, иако на сјетан и једнолик начин, својствен ономе племену, [Цр-
ногорац] пјева више јуначке и ратне пјесме о дјелима својих предака, а
нарочито о незаборавном Марку Краљевићу. Он иде полагано, обдарен
оштрим погледом и до крајности финим слухом, и будно посматра да ли
однекуда пријети опасност (породична непријатељства често оправдава-
ју овај опрез).
Његово лице је обично исто као код осталих јужних Словена. Изгле-
да, ипак, да је он, усљед мјешавине с грчким и албанским племенима,
добио црне очи и црну косу. Он је гостољубив, иако је сиромашан. Би-
једа и бављење трговином приморали су га да буде прорачунљив, али
ни издалека не личи дрским Талијанима, који, без икаквога разлога, на
дрзак начин, разним захтјевима и молбама, траже од странца неки при-
лог. Он је похлепан на пљачку, уз то смион, суров и крволочан, јер је
његов обесправљени положај у турској владавини од њега створио раз-
бојника, а његов ратнички живот очеличио је његову храброст и његово
осјећање своје вриједности, јер он сузбија и плијени свога заклетога
непријатеља и противника своје вјере.

63
 (Црна Гора фактично не зависи од Порте, јер је она сваки пут униш-
тила турску војску која је била послата да је покори; с Русијом је скло-
пила савез и изборила је да јој она обећа заштиту; с Аустријом је водила
преговоре као независна земља, али, међутим, она није тиме изборила
право правно стање и стање сигурности, јер је Порта ту недавно на њу
полагала право које није никад могла остварити. Али, у својим садаш-
њим уским границама, Црна Гора не би, можда, правим миром много ни
добила, јер њено сиромашно брдско становннштво готово и живи од
рата.)
Лукав и ћутљив према странцу, у већини случајева љубоморан на
своју слободу, Црногорац је према својим земљацима отворен, срдачан,
штавише и њежан, и има пуно смисла за правду, али је он и ташт,
хвалисав и охол; лако је увредљив, а затим је сурово плаховит; освету
сматра својом светом дужношћу. Исто тако је вјерно привржен прија-
тељима и лако жртвује свој властити живот за савезника или за непри-
јатеља с којим се помирио.
Жене су им њежне мајке и вјерне супруге иако су запостављене;
страствено воле своју дјецу и ништа мање нијесу борбене од мушкараца
за којима носе у борби пртљаг и животне намирнице. Неусиљен је однос
међу споловима. На њиховим свечаностима је дозвољено да се плеше и
љуби, али се тада не смију повриједити чистота и морал, јер иначе опа-
ком окаљачу части пријети крвава освета.
Црногорци су неуки што се тиче њихове вјере и пуни су предрасуда
исто као и Далматинци грчке православне вјере; фанатични су, али ипак
нијесу никако слијепо подложни духовној власти као римокатолици. Они
су увијек лучили свјетовно од духовнога и ради тога је њихова грађанска
слобода остала неповријеђена. Чудновато је да између њих и њихових
католичких саплеменика у добротској општини постоје веома велико
поштовање и велико повјерење у свакој трговини, можда још веће него
према саплеменицима грчкоправославне вјере у Котору, иако су Добро-
ћани фанатични католици. За то можда постоји објашњење у ранијој
историји ове општине која је због оскудних извора ипак мутна, а и ис-
торија Црне Горе (Montenegro), (иначе Зета названа), још сумњивија.
Изгледа да су ту област (Црну Гору), послије пропасти босанско-српског
краљевства, заузели или узурпирали разни кнезови, који су се борили о
превласт, све док она није дошла под управу породице Црнојевића и
док је није посљедњи Црнојевић препустио самој себи и црквеној
врховној власти једнога владике.
Бјежећи испред Турака и њихове власти, остајући вјерни својим
исконским обичајима и навикама, могло би се ово племе, чије данашње
културно стање тако јако противрјечи општем европском културном
стању, сматрати узором негдашњег државног и друштвеног живота тих

64
народа и оно би могло бити привлачно за једног историчара. Стога ћу
покушати да опишем у општим потезима црногорски устав и право овога
народа и да их упоредим с неким другим далматинским земаљским
општинама, из чега ће се видјети да су те правне идеје исте и опште.
О ранијем политичком уставу Црне Горе не зна се ништа. Устав који
данас постоји у доба управе врховног духовног поглавара зацијело је
веома стар и сасвим је сродан с оним првобитним, јер сурови народи не
мијењају тако лако ни начиn живота ни државну управу ако то не тражи
најпреча потреба. Биће, међутим, да су се владавине Црнојевића и њи-
хових кнезова претходника у том зацијело мало разликовале од влада-
вине почившег митрополита Петра Петровића. Ако су се можда они нас-
љедни кнезови понекад много и својевољно мијешали у права народа,
овај митрополит је напротив био духовни поглавар једне републике.
Било би погрешно претпоставити да је данашњи устав ове горштачке
земље резултат политичке чисте теорије о бољим или горим државним
облицима итд. Он није ништа друго него праоблик који се преко природе
објелодањује људскоме друштву. Тај праоблик је још дуго владао, иако
је још у историји словенских народа била дата у руке врховна власт
једном једином лицу. Оно, пак, што су саме општине могле боље да
изврше и учине, то су оне и наставиле да раде. Има много примјера који
показују да се људско друштво враћа од префињеног и рафинисаног др-
жавнога живота ка праоблику, као на примјер сјеверно-амерички досе-
љеници у новоосвојеним прашумама, чији обичаји и начин живота не
могу увијек да им служе на част и за похвалу. Они су на рђаву гласу исто
као и црвени домороци. (Овдје треба само упоредити веома привлачан
и заиста прави опис америчког природног живљења од Купера, ону вла-
давину породице, која у својој потпуности власти иде тако далеко да
кажњава смртном казном свога члана који је пролио крв, и то на темељу
библијскога права. Код Црногораца то би било право освете. Видјети
Куперове „Насљеднике и прерију”.)
Вративши се из врло образованог друштвеног живота у природно
стање, они су морали поново изићи из њега да би створили прикладни
облик који одговара данашњој цивилизацији. Што се тако нешто брже
догодило, томе су узрок њихове прилике, а исто тако су криве околности
што су се Црногорци зауставили на културном степену који су били јед-
ном досегли или што су они само мало напредовали. Они су нарочито
на великом губитку зато што нијесу стварали градове. С једне стране су
их у томе спречавали бедеми од литица, а с друге стране те су их литице
ипак довољно штитиле. Погледајмо прво међусобне везе појединаца
прије него што почнемо да се позабавимо односима између општина и
државе.

65
 Племенско јединство свих иидивидуа које од давних времена воде
заједничко поријекло од једног те истог племена („племе” словенски:
поријекло, потомство, расплођавање) постојало је у прапочетку сваке
државе, а у Црној Гори оно је још и дан-данашњи сасвим јако и присно.
Сви племенски сродници имају - поред различитих презимена, која, као
на примјер: Петровићи, Радоњићи, Вукотићи, Богдановићи, потјечу од
појединих старјешина породице, - заједничко име чије поријекло стоји
у вези са мјестом, као, на примјер, Цетињанин (из Цетиња), а често они
воде поријекло од првог досељеника, као, на примјер, Његуш (мушко
име). Сви племенски сродници („Племеники” руски значи: синовци, не-
ћаци) сложни су кад се ради о крвној освети и непријатељству између
појединих породица или о њиховом мирењу, затим што се тиче узајамне
помоћи, надокнаде штете, насљедног права и преговора о цјелокупном
интересу племена.
(Племенска веза која постоји и у наше вријеме и која је и записана
наводи нас да правимо упоређење с оним политичким класификацијама
и са подјелом римског народа, које је тако духовито освијетлио Нибур,
и које су, као, на примјер, gens, gentilis итд., некада очито стајале у вези
с племенским уставом. Не обзирући се на посебни карактер Римљана
који су хтјели да бар привидно спасу, као, на примјер, помоћу фикција
и томе слично, у веома измијењеним условима и потребама, своје прво-
битне институције и правна начела. Али су о томе настала многа тума-
чења у новим условима тако да, у ствари, често није ништа преостало
од старога садржаја. Не осврћући се на то, ми сусрећемо у Риму мјеша-
вину народа и племена на уском простору унутра градских зидина,
наилазимо на побједоносно потчињавање нових племена, на религиозне
облике који су из тога произишли, а који су чврсто испреплетени поли-
тичким животом итд. Па ко одмах ту не види, иако сам није могао добити
јасан увид у ове облике, велико богатство покренутих идеја и признање
да су то нужде изискивале које су морале потиснути и промијенити пр-
вашње надзоре. Насупрот томе, како је једноставно протекло насе-
љавање појединих породица па планини која заиста није била довољно
привлачна да би силом била отета неком другом народу или неким дру-
гим становницима. Стога вјерујем, судећи на основу још сачуванога
богатства шума, да се ово племе не сувише давно доселило амо и да га
у томе није нико ометао; чак је можда дошло амо, највећим дијелом, тек
под притиском турске владавине, а можда су раније поједини дјелови
планине коришћени као пашњаци. У сваком случају овдје се ради о
хришћанском становништву које је ту одавно настањено, чији је једно-
ставни начин живота по селима без икаквога града можда сасвим при-
родни праоблик и веза, које Нибур спомиње с обзиром на 31 род Су-
лиота. Интересантније поређење пружили би народни слојеви далматин-

66
ских приморских градова у своме историјском развитку, почев од ноблес,
популис, плебс итд., и у својим покретима и борбама.)
Блиски сродници се издвајају и образују братство; они су најтјешње
повезани и са својим братственицима и са даљим племенским сродни-
цима. Побратимство је створено по узору на братство и често се сматра
још приснијим и неприкосиовенијим, а исти је случај и са посестрим-
ством. Обоје, као и „дружина”, склапају се заклетвом на вјерност и црк-
веним обредима, и уједињују се с одређеном сврхом. Братство сеже тако
далеко колико сеже и забрана за ступање у брак. У Пиперима (једном
подручју црногорском) живе још три-четири села, са 300 људи који су
способни да носе оружје, у братству и њима је забрањено да се између
себе жене. До шестога ступња сродства називају се браћом, на примјер:
- браћа,
- првобратучед, брат од стрица (први ступањ сродства),
- другобратучед, дјеца првобратучеда (други ступањ сродства).
(Пада у очи да у указу од 9. октобра 7081 (1573), при одређивању
насљедног права побочне линије у Русији, постоји слична шема. Полази
се, наиме, такође од рођене браће и иде се до унука браће, која се тако-
ђе називају „браћом”, али „браћом која су између себе праунуци”. Брату-
чеди и њихова дјеца називају се „двородни” и „треродни брат”. Такође
се и у Русији побратимство изједначује са забраном ступања у брак.)
Из првобитног досељавања породица настала су поједина села; сви
њихови становници су истински племенски сродници. Они живе у поје-
диним кућама, а стоје у даљој или ближој вези у братству. Што су удаље-
нији ступњеви сродства, тиме присне сродствене везе постају све лаба-
вије. Стога и настају честе диобе земљишта, које су код словенских на-
рода иначе ријетке. У истој мјери осјећа се потреба да једна заједничка
управа уједини оне који су се издвојили. И већ према томе да ли се на-
сеобина састоји од ближих или даљњих сродника, старјешине породица
настоје да се сложе око избора најстаријега по годинама („старјешина”).
Код ближих ступњева сродства, у већини случајева, рођењем је већ
одређен старјешина породице или најстарији члан породице (само у
случају ако најстарији члан породице заиста није способан, онда се не
придржавају тога принципа). Такав старјешина управља породицом и
њом влада енергично.
На темељу таквога односа може се и објаснити догађај који је нејасно
испричан у Зомеровој џепној књижици о знању из географије (Годиш-
њак, 1832, стр. 259). Према тој књижици, оснивач сеоцета Сацира изаз-
вао је незадовољство, које је најзад постало поводом крвавим размири-
цама, јер је он мислио да има право да самовољно влада у том сеоцету.
Такозвани старјешина села најчешће се савјетује са осталим старјеши-
нама породица о важнијим одлукама. Ако би се између њих, или у самој

67
породици, нашао неко ко би дао разумне и образложене приговоре, ипак
се морају, строго и тачно, извршити наређења и донесене одлуке. Дуж-
ност је чланова да поштују најстаријега члана или старјешину породице.
Старјешине села називају се главарима, поглавицама, а то се име, као и
име старјешина, даје уопште свим народним поглаварима.
Сва села једнога племена налазе се под врховном управом племен-
скога кнеза („кнез од племена”) чији је положај насљедан. Њега насље-
ђује најстарији син, а у случају ако њега нема, онда његов најстарији
брат или најстарији брат од стрица итд.
Границе једног таквог племена утврђене су другим пограничним пле-
менима. Међутим је могуће да настану нова села и насеља, ако ту има
простора и ако је искрсао повод да треба да се породице подијеле. Често
се састоји такво племе само од неколико села или кућа. Оно може и
изумријети или изгубити свога племенскога кнеза. А у том случају би,
по свој прилици, требало бирати новога кнеза. Могу се примати туђи
чланови у племе. То се ипак ријетко догађа. Тај обред мора тада заци-
јело имати и своје церемоније. Али о њима нијесам могао ништа дознати.
Власт племенског кнеза није тако јака као власт старјешине породице
над његовим сродницима. Он је, заправо, само предсједник племенскога
збора који он сазива и коме он ставља приједлоге. Он износи понешто
на рјешавање и одржава ред. Он ужива особито поштовање, али га он,
ипак, дијели са такозваним старјешинама, нарочито са војсковођом,
(„војвода”), барјактарем и свештеницима. Ови достојанственици износе,
заједно с њим, најприје на збору своја мишљења и погледе. Њих обично
и бирају за избране судије („кмет”).
(Ријеч кмет не смије се схватити у обичном смислу пољске ријечи
кмиећ. Она је почасни назив за угледнога сељака по српским селима,
којему се кнез обраћа за савјет и који, према томе, мора припадати
старјешинама. Отуда потиче српска ријеч „кметоват” која значи: одлучи-
ти, оцијенити, заповиједати, имати углед.)
Свештеник има додуше само савјетодавни глас; увијек је на збору,
на коме, уосталом, одлучује већина гласова. Према томе, важно је да ли
је многобројна предлагачева породица. Исто као што је насљедно дос-
тојанство војсковође, тако је насљедно достојанство и барјактара, а и
кнеза, и њихов насљедник, ма колико млад био, води војску и носи бар-
јак уз помоћ и савјет својих сродника.
О поријеклу ових насљедних почасних звања (нетачни су подаци у
горе наведеном Бергмановом часопису о избору кнеза, стр. 108) нијесам
могао ништа дознати. Ја претпостављам да су њихови носиоци могли
бити директни потомци некадашњих српско-босанских владара и осни-
вача племена која су се настанила у планинској Црној Гори, јер достојан-

68
ство кнеза, војсковође и барјактара постојала су као насљедна и у дру-
гим далматинским предјелима код извјесних угледних родова.
Осим уважавања и поштовања они не уживају никакву повластицу
више него остали народ који зна само за општу једнакост пред законом.
Иако је покојни митрополит уобичавао да именује дворјане (племиће,
руски дворјанин), ипак он није могао промијенити назоре код народа.
Уосталом, има мећу њима заиста породица које су, као што је опште
познато, угледнога поријекла из времена српскога краљевства.
Више племена заједно образује једну област „нахију” (можда је та
ријеч изведеница од natio); тако на примјер сама Катунска нахија има 9
племена (мећу њима су и Његуши из којих потиче лоза духовних земаљ-
ских поглавара Петровића и Цетиње гдје је њихова резиденција). Ово
удруживање у нахију образује заправо једну врсту државе која је у са-
везу с осталим нахијама тако да се она додуше појављује на општем ску-
пу црногорскога народа, али она одвојено износи приједлоге и гласа.
Она има представника у влади. То је сердар који је службеник у адми-
нистрацији и о коме ће касније бити ријеч.
Пет таквих нахија чине републику Црну Гору, паиме: Катунска,
Ријечка, Љешанска, Црмничка нахија и Брда с Морачом, Пиперима и
Пјешивцима. Посљедње области садрже и дјелове који су недавно осво-
јени од Порте и зато су оне, баш као на примјер село Бјелопавлићи, стал-
но и изложене новим нападима, јер однос Црне Горе према Порти није
утврћен никаквим мировним уговором који би признао независност ове
земље. (Један такав [мировни] уговор такође би морао регулисати и
границе ове земље, тако да би Црногорци могли опстати, а да не буду
упућени, као што су дјелимично сад, на ратни плијен. [Ратни плијен] је
примамљив. У љето 1832. заплијењена је, приликом једнога напада тур-
ског на Црну Гору, значајна количина лијепога оружја и коња. Поједини
од тих коња стајао је у Котору 90 до 100 форинти.)
Општа народна скупштина, „збор” или „вијеће”, састоји се од пет ује-
дињених нахија и она је највиши ауторитет као израз воље цијелога
народа. Она одлучује о свим оним питањима која, у административном
погледу, не спадају у надлежност владе, као на примјер: о рату, о миру,
о новим законима и прописима итд. И све се странке на овој скупштини
морају потчинити ономе за што је гласала већина чланова. Народна
скупштина састаје се у цетињској равници, јер се у њој налази резиден-
ција духовнога земаљскога владара и јер је она више у средишту ове
земље. Узвишено сједиште на стјеновитој избочини припада влади, на-
име владици и највишим државним чиновницима. Они имају иницијативу
и они износе своје приједлоге пред окупљеним нахијама и племенима у
њима да се они о тим приједлозима посавјетују и да о њима донесу своју
одлуку. Ако је скупштина, прије него је донесена одлука, нареди се

69
народу да зазвоне звона да би настала тишина, а потом се пита народ -
да он одлучи, и то свака нахија посебно. Гласа се и акламацијом, на
примјер, поставља се питање: „Хоћете ли, дакле?” „Хоћемо!”
Мање скупштине одржавају се и пред тријехмом цетињског манастира
на поду који је унаоколо окружен зидом у висини сједишта и који иначе
служи као гувно.
По нахијама могу се одржавати и посебне скупштине на отвореним
мјестима пред црквама, а исто тако и у појединим племенима да би се
средили њихови посебни односи.
Иако такозване старјешине свуда додуше врше утицај својим угледом
и својим насљедним положајем као кнезови, војводе и барјактари, што
повезују с огромним частољубљем да би достојно сачували свој положај
и да би могли испољити храброст, искуство и знање, - ипак се устав не
може назвати аристократским, јер свуда уопште одлучује већина гласо-
ва, дакле, већи број присталица ове или оне странке. Изузимајући омла-
дину, нико није искључен из савјетовања, а породични надзори јачи су
од убјеђивања.
Они насљедни достојанственици нијесу никако богатији нити имају
већи број породичних чланова, а не уживају ни посебна права ни корис-
ти.
Не обзирући се на овај демократски устав и дубоко урођено осјећање
слободе код Црногораца, ипак се може владавина покојнога митрополи-
та Петра Петровића Његоша назвати самовољном и неограниченом, али
је она наравно била заснована на наклоности и неограниченом повјере-
њу, а то се испољило приликом његове смрти у веома живо израженом
болу и заиста искреном нарицању.
Али овај, могло би се рећи, монархијски период није повриједио није-
дан облик владања за вријеме кога се изражавала народна слобода, него
се владар задовољио да искључиво управља чистом снагом интелиген-
ције, убјеђивањем, а у крајњем случају религиозном анатемом, тако да
се на крају тога периода није ништа измијенило од онога што је раније
било. Наравно, духовна владавина, или она која се уопште ослања на
вјеру, врши из основа јачу моћ на духове него сурова сила, али је баш
због тога њен положај и слабији. Да је Петар Петровић добро схватио
овај свој положај, то доказује опште народно мишљење: да је он био
„светац”. Нико га није никада видио да је он био подложан некој природ-
ној физичкој потреби, а умро је без болести. Владати суровим, али
непоквареним, непорочмим храбрим и слободним народом, као што је
он то радио, захтијева свакако високи степен унутрашњег, моралног
савршенства, достојанства и крајње обзире.
Политичка права духовне владарске династије Петровића сљедећа
су: Сваки владика који влада, или митрополит или било који други

70
духовни достојанственик грчке цркве (њега може посветити у више
звање само инострани црквени поглавар, а у нижа звања он посвећује
друге), врховни је поглавар цркве и читаве земље којом он влада, уз
помоћ неколико високих државних чиновника. Његов властити избор
заправо требало је првобитно да изврше калућери и народни главари,
али је тај (избор) у лози Петровића из племена Његуша дуже времена
насљедан, као што су и друга достојанства насљедна. Сваки пут одређује
се насљедник за живота (онога који влада). У ту сврху (насљедник) се
брижљиво васпитава и народна скупштина га призна. Тако је покојни
митрополит био изабрао (за насљедника) свога синовца и хтио га је
васпитати за духовника, али овај није имао склоности за то и послије
неколико година (митрополит) је морао изабрати другога синовца. Он
је био још млад, био је тек посвећен за архимандрита, када му је умро
његов стриц, који је неискусном али даровитом младићу у извјесном
погледу препоручио један узбудљиви и немирни народ.
Унутрашњи ратови између породица и једна странка, која је из
славољубивих намјера настојала да успостави везу са једном према
Црној Гори непријатељски расположеном државом, раздирали су земљу.
Али се народна скупштина састала и лијепо је посвједочила какав дубоки
утисак морална величина оставља на непокварена и чиста чеда природе.
Прочитан је тестаменат Петра Петровића и посљедњи савјет онога кога
су поштовали као свеца: „да треба да се они, који су били непријатељски
расположени један према другогце, закуну на његову лешу да ће држати
породични мир и општу слогу и да се неће никада поколебати у захвал-
ности и оданости према Русији. С узвиком бола заклели су се у цркви на
Цетињу да ће вјерно држати мир и бити послушни и да ће испунити
посљедњу владареву вољу, да ће признати именовање младога архи-
мандрита и да ће му дати часно име Петар Петровић. За успомену на
дубоко поштованог покојника, будући да се он раније звао Радоје
Петровић. Општа народна воља ослободила је земљу од оне немирне
странке, а слога и заједничка воља постале су ту јаче него што су биле
раније.
Титула владарева гласи: „Божјом милошћу архимандрит, владика или
митрополит Црне Горе и Брда”. Духовни владар је, додуше, у разним
временима, полагао и различито право на већу или мању парохију, на
примјер: на Бар, на Улцнњ, Скадар и Приморје, али је сада то његово
право ограничено на подручје Црне Горе. Кад га ословљавају, кажу:
„Свети владико!” Он има грб Црнојевића са двоглавим орлом; има и своју
властиту заставу, која је била као главни барјак повјерена само првом
државном службенику (раније гувернадуру). Он има двије резиденције
у манастирима на Цетињу и у Стањевићима. (Говори се да Аустрија пола-
же право на посљедњи манастир на основу некога старога условљеног

71
млетачког уступка, по свој прилици она то чини да би се што дубље
утврдила у планини, јер шта иначе значе за њу неколико винограда и
воћњака у брдима. Међутим, за владара Црне Горе чак и овај мали
посјед има велику вриједност.)
Он посједује своја манастирска земљишта и пасишта, која су поклон
Црнојевића и чији се највећи дио налази у цетињској равници. Њих об-
раћују, као и већину далматинских земљишта, (сељаци) дјелимично за
пола прихода, ако је земљиште плодно, или за трећину прихода (двије
трећине припадају земљораднику за његове трошкове и за његов рад).
Осим од земљорадње (духовни владар) добија принос и од стада оваца
и од кошница, а има право да и нешто рибе улови. Пошто архимандрит
не одржава тиме само своје домаћинство него и појединце из народа, у
доба опште биједе, велики дио народа, - он би тешко могао опстати, ако
се од Русије не би добијала новчана помоћ која омогућује да овај земаљ-
ски владар и даље живи у врло повољним односима са својим народом.
Он је гостољубив и држи код себе извјесан број слуга, „момака”
(момак значи младић), а с њима су и старјешине народа који посведнев-
но долазе на Цетиње ради својих послова. Они су сви изврсно наоружа-
ни и задржавају се у чађавом манастирском тријему поред огромног ог-
њишта на коме ватра гори, и пружају нарочиту слику из рата. Свуда
звекеће оружје, виде се изражајна ватрена лица с дугим брковима и са
косом која је почев од чела до пола главе ошишана.
Црногорска је црква самостална. Не стоји под влашћу ни патријарха
ни неких других црквених поглавара, него је архимандрит поглавар ма-
настира и мирских свештеника. Што се он посвећује изван своје земље,
то зависи од околности и схватања старог црквеног правила, а то никако
не значи да је он некоме подложан. Петра Петровића посветио је у Ма-
ђарској један владика његове вјере, а његова претходника поглавар
грчко-српске цркве патријарх из Пећи. Садашњи архимандрит намјера-
вао је да се посвети (за владику) у Србији да се не би дуго времена уда-
љио из земље којом влада. Он врши свјетовну власт по савјету и уз
помоћ сљедећих високих државних службеника: 1) гувернадура и 2)
сердара. Додуше је сада на њихово мјесто дошао сенат са предсједни-
ком. Ипак је измијењена част гувернадура, јер су сердари у исто вријеме
добили и звање сенатора. Пошто ове новине стоје у некој вези са прош-
лошћу и са осталим институцијама једног таквог народног племена, нас-
тојаћу да прикажем ранији устав у чијој се бити није ништа измијенило,
будући да је мјесто гувернадура именован предсједник сената.
Гувернадур је требало, као што се прича, да буде изабран на народ-
ној скупштини, али је он ипак већ дуже времена стекао насљедно право
које кроз двије генерације припада Радоњићима. Тако да је млади шес-
наестогодишњи син посљедњега [Вуколаја Радоњића], који је, по одлуци

72
народне скупштине, са свим својим сродницима био протјеран из земље
и затим ускоро потом умро у Котору, - сматрао да је лишен свога зако-
нитога насљедства. Он је тврдио да је његово право свето и изнад одлу-
ке народне скупштине. Његов стриц Марко признао га је такође као пра-
вога насљедника тога достојанства. Ја, међутим, нијесам могао дознати
на који се начин то право може доказати и да ли се оно може поткрије-
пити документима. И Вукотићима је некада припадало то достојанство.
Онај несретни младић разговарао је дуго и рјечито са мном о своме
праву и завршио је разговор дирљивим ријечима: „Ништа ја сад више
не представљам! Некад сам био слободан Црногорац; сад не припадам
никоме, немам домовине, немам сродника. Свршено је са мном!”
Нијесу знали рећи како је настало ово достојанство са својим страним
називом (гувернадур). [То достојанство] је било нужно, јер је духовном
врховном поглавару био потребан у многим пословима његове власти
свјетовни представник. Ипак, гувернадур није заправо никада уживао
нарочите повластице, нити су му указиване почасти. Он је додуше при-
падао, по нужди, државном и владином савјету, али заједно са серда-
рима и под врховном управом владике. Њему је била повјерена главна
застава, а одатле закључујем да је он био врховни заповједник у току
рата, и у томе би се изједначавао са врховним војсковођом државе По-
љица у Далмацији. Његово учествовање у расправама народне скуп-
штине није се одликовало никаквом повластицом, јер су уопште све
иницијативе покретане од стране владе, а у [њој] су како сердар тако и
гувернадур смјели да не одобре неки приједлог. Отуда потиче тврдња
код Бергмана у горе наведеном часопису, стр. 108, „да без његова
одобрења ниједан приједлог не може добити законско право.” То ми
тврђење изгледа сумњиво. Биће, наиме, да је његов положај некада био
значајнији и да га је ограничио духовни господар земље, а то и тврде
аустријски чиновници што се тиче посљедњег гувернадура.
Сердари су бирани из сваке нахије (у почетку их је било четири, доц-
није пет, јер су новоприсаједињене нахије добиле право да у вијеће
владе и у ратно вијеће пошљу по једног сердара). Они чине стално ви-
јеће владара, а у неку руку су, као изабрани службеници, и представни-
ци нахија. У немирним временима они такође располажу земаљском
стражом или пандурима на границама. Сада они додају својој титули још
и титулу сенатора, а њихов предсједник је Иван Вукотић, човјек који се
истиче родољубљем према својој отаџбини и који се као имућан човјек
одрекао свих удобности цивилизованог живота у Русији да би радио у
корист своје домовине. Иначе, ни сердари ни гувернадури нијесу при-
мали никакве плате. Ипак, сад (сердари) примају неку одштету. Част
сердара може добити сваки храбри и искусни Црногорац.

73
 Архимандритов секретар је образоваи млади Србин. Он обавља пре-
писку с иностраним владама, саставља писмено одлуке и исправе народ-
не скупштине и записује и оно о чему се у сенату мора писмено забиље-
жити. На скупштинама нахија или племена свештеници би обављали
писање ако би то било потребно, што је риједак случај у Црној Гори у
којој је довољно добро памћење за незамршене проблеме.
У случају рата цио се народ лаћа оружја. Свак се бори ко може. Ради
тога се не може поуздано сазнати број ратника, јер јавно мишљење у
земљи природно прецјењује податке. Влада мишљење да их има триде-
сет до четрдесет хиљада. Процјена до које сам ја случајно дошао, о чијој
старости и тачности не знам ништа да кажем, пружа незнатан број,
наиме: 16 села Катунске нахије имају 2.015 наоружаних војника од 8.000
становника; 34 села Љешанске нахије имају 2.286 оружаних људи од
9.000 становника; 40 села Ријечке нахије имају 2.936 оружаних људи од
12.000 становника; 18 села Црмничке нахије имају 1.666 оружаних људи
од 7.000 становника; 8 села у Пјешивцима имају 660 оружаних људи од
2.500 становника; укупно 116 села, 9.563 ратника од 38.500 становника.
Овај податак се, у погледу броја села, подудара с податком у Бергма-
новом часопису (стр. 100), али се он не подудара што се тиче броја
ратника и становника, јер се тамо претпоставља да има (у Црној Гори)
15.000 оружаних људи и 60.000 становника.
На бојном пољу они се боре подијељени у породице, племена и
нахије; често се боре један уз другога побратими и ортаци да би се
узајамно заштитили. Племена имају своје барјаке, свога барјактара и
војсковођу који обично заповиједа са 1.000 људи. Барјака има 100 до
150. Разумије се, свој барјак носе и поједини родови или породице, јер
племена има у највишу руку само 50.
У неким приликама постоји понекад и јединица од 10.000 људи којом
заповиједа одличан војсковођа или и сердари. Каткад је сам владар
водио војску у рат с крстом у руци, а с барјаком напријед. Скадарски па-
ша Кара-Махмуд, који је коначно изгубио своју главу у Црној Гори, није
никада могао прежалити што га је побиједио калуђер.
Црногорци су веома искусни у ратовању у планини, нарочито на сво-
ме властитом подручју, јер знају да опколе непријатеља у тијесним клан-
цима, а онда када код њега, због жестоке и добро промишљене ватре
иза стијена, камења и грмља, настане пометња, онда борба прса у прса
одлучује ко ће доживјети пораз. Црногорци се шуњају кришом и непри-
мјетно, као вук који живи у њиховим планинским шумама, бјеже исто
тако лако по планинском беспућу, често скачући с камена на камен, и
крећу се, шта више и у тамној ноћи, по путањама које ни усред бијелога
дана нијесу безопасне за оне који им нијесу вични. Они од оружја имају

74
дугу турску или млетачку пушку, двије леденице и оштар ханџар. Ко од
оца није наслиједио никакво оружје, тај га мора заслужити или купити.
У Црној се Гори не израђује никакво оружје. Зато Црногорци гледају
да прво дођу до оружја, а затим и до главе непријатеља који није хриш-
ћанин. Дешавало се да се понеки смиони дјечак, лукаво сакривен у по-
задини и наоружан рђавим самокресом, сасвим наоружао, а поврх тога
се домогао и непријатељске главе. Турчин у бијегу баца обично са себе
скупоцјено оружје да би задржао Црногорца који га гони, али овај у
већини случајева већ на први поглед примијети мјесто гдје је пало оруж-
је, а онда покушава да се домогне још и главе непријатељске. Глава
служи као знак побједе и [држи се] по кућама и по зидовима.
Врло често Црногорац плаћа својим животом овај тријумф, јер при-
ликом сјечења глава многе од њих непријатељ побије. Срамота је своју
властиту главу препустити непријатељу. Због тога је једна црногорска
мајка више дана ишла драговољно, као заробљеник, с Турцима док јој
није пошло за руком да уграби главу свога сина и да се с тим жалосним
плијеном врати у свој завичај. Уосталом, изгледа да је био обичај посли-
је турских ратова да се сијеку главе свуда по Далмацији, јер народне
пјесме тачно набрајају главе које су њихови јунаци донијели из борбе.

Црногорске правне навике и обичаји

Судска власт није досад постојала у Црно ј Гори као стална државна
власт, него су се странке, умјесто њој, покоравале пресуди за поравнање
избраних судија које су сами изабрали. Додуше, раније су, посредством
Русије, једном покушали да уведу судску власт од 60 плаћених судија,
али се овај колегијум растурио чим су изостале плате, и изгледа, дакле,
да он није задобио никакво повјерење у народу. Сам је народ непрестано
бирао за сваку ствар свога судију и он га је и награђивао за његов труд.
Због тога је сваки појединац из народа желио да буде изабран за такав
часан и уносан посао, а то би звање морало престати када би постојали
стални судије.
Тамо гдје је ствар сасвим једноставна и гдје је познато опште право
и гдје није потребна цјепидлачност, изгледа да тамо у ствари и није
потребна установа сталних судија (правника по занимању) и да је за
извршење донесене пресуде потребна, у најбољу руку, извршна судска
власт. У том погледу ће сигурно сенат, који је сада ступио на дужност,
корисно дјеловати. Али можда би могло правосуће, које би изазвало
мање трошкове и које у исто вријеме сенат нуди народу (па ко би збиља
могао присилити Црногорце да препусте сенату да он одлучује о пар-
ници ако они желе да сами бирају своје судије?), - постићи то исто кад
би првенствено правни поступак постепено ударио правим путем. Али
ако би правни погледи сенатора, сердара и предсједника одступали
75
сувише много од погледа народа или ако би влада жељела да се потпуно
дочепа власти и да именује сердаре како би стекла већу моћ и утицај,
онда бих ја могао посумњати у то да ће овај суд и даље опстати, јер би
народ могао лако престати да код њега тражи правду. Тај народ је
сасвим слободан и он може тешко да схвати права неке такозване
државне власти која би га присиљавала на нешто.
Па и Далматинци још, у неким предјелима који су подложни Аустрији,
веома често избјегавају да допусте да судска власт пресуђује о злочину
који се догодио између њих, јер се држава придржава других правних
начела него они. Аустрија тврди да она има право да испита злочин и
да га казни, али народ неће уопште то право да призна и напротив смат-
ра да он смије у свим таквим стварима, па шта више и ако се ради о
убиству, рањавању, да самостално мири завађене странке или да се
свети.11
Сада ћу приказати изборносудски поступак који је досад био, нећу
испитивати подробније правну власт сената као проблематичну у своме
даљем постојању; оставићу је да се развија. (Изгледа ми врло вјероват-
но да је у Црној Гори за вријеме Црнојевића и других зетских кнезова
постојала судска власт, нарочито за злочине, јер гдје и у којим земљама
нијесу кнезови и владари узимали глобу да би је додали своме благу, а
због тога су и држали судије и чиновнике. Али чињеница да је правно
стање ишчезло без трага и гласа и да се народ, присиљен околностима
и вођен својом љубављу према слободи, вратио једном далеко ранијем
стању, то је оно што привлачи истраживача историје човјечанства.)
За судије, „кметове”, бирају се, по правилу, кнез, старјешине или
такође најугледнији државни чиновници који стоје у присним везама са
старјешинама. Начин избора се ипак разликује по предметима правног
спора: по убиству, тјелесним повредама, оштећењу имовине и другим
законским повредама.
У случају уморства и убиства у Црној Гори важи, као и код свих сло-
венских племена овога краја, крвна освета у својој пуној онази као не-
оспорно право и вјерска дужност појединца као и родова. Али се она
„умиром” може спријечити, иако доликује да се човјек окани крвне осве-
те тек након дугога мољења и многих церемонија.
Вјечито је освети изложен онај који побјегне и кога се његова по-
родица и одрекне да би она избјегла освету. Његова кућа или дио ње-
гове куће, у коме је он становао, руши се, а његова имовина предаје се
роду који је озлијеђен. Али ако се он сакрије одмах послије извршеног
дјела, у међувремену његова родбина покушава да посредује ради изми-
рења. Он шаље у род озлијеђенога људе који, према извјесним церемо-
нијама, моле најпонизније више пута да им се да вјера (вјерност, вјера,
овдје значи јемство сигурности) која им је била најприје ускраћена. Ако

76
им је коначно вјера дата, онда се не врши никаква освета за вријеме
преговора него осветник одређује један дан за поравнање и мирење и
бира 24 „избране судије” који треба да изреку пресуду. Кривац тога дана
нуди из свога рода 12 дјеце које родбина убијенога узима у своје наручје
и тиме изриче помирење и очинско саосјећање за ту дјецу. Судије
образују свој круг и изричу пресуду послије извршене истраге. Убица
долази, пузећи на кољенима, у тај круг са убилачким оружјем, објеше-
ним о врату, и још једанпут најпонизније моли за мир и за измирење све
док га осветник не подигне са земље и не загрли.
Ова понижења много тиште охолога брђанскога Словена, који би
радо пркосио непријатељу, уздајући се у своју тјелесну снагу и лукав-
ство, само кад тиме не би био угрожен и његов цио род. Осим тога, то
измирење је веома скупо. Оно често стаје читаву имућност једне поро-
дице, иако убица послије измирења задобија често у своме непријатељу
искренога пријатеља. Крвнина стаје обично 120 цекина. Судије добијају
30 до 40 цекина, а сви присутни се часте на рачун кривца.
Да би се истјерали сви ти трошкови, потребно је да у њима учествују
сви племенски сродници ближњега ступња. О томе како се дијели крвни-
на између ближих сродника озлијеђенога (човјека) нијесам могао добити
никакво објашњење. Али како се између 24 судије налазе већином крвни
сродници, они на тај начин имају користи од тога и тако рећи они учес-
твују у диоби откупнине.
Да бих употпунио и исправама поткријепио своје тврђење да се ови
обичаји подударају с обичајима у сусједним општинама, додаћу овдје
једну вијест из перашке општине (Бока Которска) која је саопштена
1825. о такозваном крвном колу („коло крвно”).
Убица овдје, као и обично, тражи преко сродника или пријатеља да
му се зајамче мир и сигурност. Тада долази шест до дванаест жена из
његове родбине са својом дојенчади у наручју и моле, у име Божје и
светога Јована, за мир. Ако се пристане на мир, онда треба починитељ
дјела да посредством својих крвних сродника изабере између најуглед-
нијих особа крвно коло од 24 човјека. Ако је убијен свештеник, онда
треба да буде међу њима и дванаест свештеника. (Иначе увријеђени или
осветник има право да именује судије. Остављам отворено питање да
ли стога ова вијест садржи опште правило или се темељи на посебном
случају. Изгледа да је била намјера да се бирају непристрасне судије,
али се ипак код свештеника узимало у обзир сталешко сродство. Стога
није невјероватно да су крвни сродници противникови првенствено били
бирани зато што се избор врши посредством крвних сродника самога
кривца и зато би било неправично ако би се цио утицај препустио само
једној страни. Изгледа ми веома вјероватно да та цијела установа стоји,
или је првобитно стајала, у вези са 24 и 12 заклетих свједока (они су

77
свакако најприје потицали свуда од сродника). Овај облик суђења није
првобитно био ништа друго него право измирење са свим ратоборним
члановима увријеђенога рода који су се потом са своје стране одрекли
освете. На то указује узимање у загрљај дојенчади од стране осветника.
Притом је посредиичко дјеловање сродника убице, нарочито ако су они
били многобројни и моћни, морало задржати непријатељски род у из-
вјесном поштовању и страху због могућих посљедица које би настале
ако би се одбила молба за помирење. Из тога се постепено развио из-
борно-судски поступак.)
Крвно коло се окупља на удобно смјештено мјесто изван подручја
обеју странака. Барке, коњи, јело - све се припрема на рачун кривца.
Међу јелима не смије недостајати по печено пиле за свакога од 24
судије. Послије започетога засиједања скупа и послије одбране кривца
договарају се судије о пресуди и, ако је кривац ту присутан, онда се
позива да се јави. Он иступа, с објешеним оружјем о врату, у пратњи
двају судија. Он потрбушке пузи од врата дворане до (крвнога) кола. Ту
одлаже оружје, које прелази у противниково власништво, и у понизном
положају преклиње (противника) у име Божје и светога Јована да се с
њим измири и да му опрости. То се одобрава. Пресуда се прочита и кри-
вац се обично осуђује на новчану казну од 50 до 100 цекина. Трошкови
и новац који припадне увријеђеној странци (дакле, осим новчане казне
постоји још и посебна одштета?) износе отприлике исто толико. Али ако
је увријеђена породица богата, онда она обично поклања тај новац по-
божним задужбинама. Најзад се кривац пресудом обавезује да ће крсти-
ти шесторо до дванаесторо дјеце из противникове породице да би с њим
добро учврстио измирење. Нешто слично ради и осветник.
У паштровској општини важили су, прије аустријске владавине, сље-
дећи обичаји који такође освјетљавају ту ствар. Ако је био неко убијен
и ако су убица и његов род били сувише охоли да нијесу хтјели молити
за мир, онда је настао рат између појединих породица. Сродници убије-
нога човјека уједињују се, уништавају и пустоше читаво имање кривче-
во, кољу и из пушака убијају његову стоку и његове домаће животиње
(само се не смију сјећи маслине), као што се то још понекад дешава и у
далматинским срезовима, и не допуштају му да обрађује своју земљу све
док им не пође за руком да га приволе да закључи с њима мир. Пошто
је овај мир уноснији, не врши се никаква крвна освета за вријеме траја-
ња таквих принудних мјера. Ако су коначно успостављени мир и сигур-
ност, онда кривац треба да узастопно сваке недјеље у току девет седми-
ца сакупи стотину особа и да они прстом покажу на осветникову кућу и
да га гласно закуну да он пристане да се склопи мир и изврши поравна-
ње. Притом се (осветник), по правилу, не појављује ни на прозору. Сваке
треће недјеље часте се свих сто људи. Код девете молбе („мола”) про-

78
тивник узима у наручје четворо мале дјеце и крсти их и, у име светога
Јована, склапају се пријатељство и мир. Увријеђени човјек одређује дан
суђења, именује 24 кривичне судије, а виновник треба да их у одређени
дан позове у свој стан. Том приликом увријеђени човјек јавља са колико
ће особа он доћи (може их бити до 80). Пресуда се, као и обично, изри-
че, потом слиједи понизна молба.
Увријеђени крсти 12 дјеце противничке странке (уз претпоставку да
има толико некрштене дјеце. У противном случају, увријеђени би их само
примио у загрљај. А четири најближа сродника с обје стране треба да
се побратиме један с другим. Сви пратиоци добијају осим обједа и по
један поклон. Ту важи, уосталом, сљедећа процјена проливене крви. За
убиство пресуда гласи 12 крви. Свака крв се процјењује десет цекина.
Трећина остаје судијама, двије трећине (дакле, 80 цекина) увријеђеноме
човјеку. (Необична подударност у бројкама са старом руском крвнином
од 80 гривни.) Случајеви тешке повреде стају нешто мање.
Тада изриче пресуду само половина крвнога кола, то јест 12 судија.
Они тачно процјењују све подстреке на дјело, све поводе за дјело. Нај-
бољи говорници и пуномоћници обеју страна бране се (српско-црно-
горски језик изражајан је, а људи те земље су рјечити). И најзад се
изриче пресуда. На пресуди се опет процјењује шест такозваних крви
од 60 цекина (у Црној Гори 50 цекина). Од тога новца 40 цекина припада
увријеђеном човјеку, а 20 судијама. У ране, које изискују половину крв-
нога кола и које се због тога изједначују са пола убиства („полглава”),
спада губитак руке, ноге, ока, бушење костију, које је било потребно,
или слабљење споменутих удова. Како се упадљиво подудара с тиме
руско право: „Ако неко (некоме) одсијече руку или је тако повриједи да
се она осуши, или ногу, или ако неко (некоме) избије око, онда тај мора
платити пола глобе 20 гривњи и 10 гривњи за одштету.
Шта више се и бројке подударају, иако је већ изграђена кнежевска
власт, у погледу надлежности суда и присвајања новчане казне, томе
дала сасвим други правац. Ипак, садржи привидно најстарије право још
увијек одредбу да се (кривац) код таквих повреда мора поравнати и
измирити с родом. Исто тако, половина крвнога кола од 12 изабраних
(судија) подсјећа очигледно на 12 људи којима најстарије право налаже
да сваки изврши своје правне спорове. Та одредба је можда једина која
указује на оно првобитно стање које је постојало код старих Руса прије
него се развила кнежевска самовоља (иако је она истога поријекла, она
има разно значење) јер се појављују, 24 и 48 (људи) који су заклети
према старијем руском праву, већином само тамо гдје се кнежевска са-
мовоља могла да прошири мање него на примјер у Новгороду и Пскову.
Свака рана важи у Црној Гори такоће 10 цекина. Али о незначајнијој
(рани) суде четири судије. Ко успије да се помири, а не може да све

79
исплати, тај плаћа бар трошкове око лијечења, а увријећеноме даје нај-
боље оружје и одијела које пма (видј. горе цитирани Бергманов „Мага-
зин”, стр. 112).
Из истога извора навешћу још сљедеће одредбе, јер су оне сличне
старом руском праву. Због убиства жене врши се измирење или се
кажњава глобом исто као и због убиства човјека, а за властиту жену
човјек јамчи њеним сродницима крвнином или својим животом осим у
случају ако је она учинила прељубу, а то се ипак мора утврдити и осу-
дити. Најстарије руско право одређивало је, у случају ако је неко „крив”,
пола глобе. Дозвољено је убити лопова. У старом руском праву стајало
је: „Нека буде убијен као пас” чим се ухвати на дјелу.
У споровима грађанскога права важи исти изборно-судски поступак.
Свака странка бира једног или двије судије (укупно два до четири) и
обећаје да ће се покорити њиховој пресуди. Пресуда се изриче усмено
или писмено, а судије добијају као награду један талир или више талира.
Ако неко одбије да изглади спор или да испуни пресуду, онда преостаје
само једини излаз: приватна освета и принуда путем нанесених одштета,
то јест: рат измећу породица све док се обадвије странке не заморе од
тога. Сада би судска помоћ, коју сенат нуди народу, могла извршити јак
утицај на мирољубиво стишавање правних спорова, јер би то било за
свакога пожељније.
Исто тако, двије до четири изборне судије суде о лупештини и пљачки
и одређују да се оне седмоструко надокнаде. Црквени процес о злочину
који је доказан и који је наведен код Бергмана („Магазин”, стр. 110) није
ми познат. Према томе, требало је, пошто се у цркви запали црна вош-
тана свијећа, позвати лупежа и запријетити му да ће бити проклет ако
се не покаје, ако се не исповиједи и ако не учини покору. Дјејство те
мјере може наравно зависити само од моћи религиозие вјере.
Према вијестима до којих сам ја дошао, могао се онај који је окрив-
љен као учесник у крађи очистити (оправдати) помоћу заклетве свједо-
ка, као што је такође било могуће да 24 свједока помоћу заклетве осло-
боде онога који је био окривљен за убиство („сакуњ”) и да дванаес-
торица помоћу заклетве ослободе онога који је био задао неку рану. Али
ако се утврдило да су се криво заклели, онда се човјек могао откупити
само помоћу двоструке крвнине.
Дешава се додуше да се појаве заклети свједоци и у мањем броју
поводом других мање значајиих спорова. Барем стари далматински за-
кони познају исто тако ову установу, као, на примјер, број од шест блис-
ких сродника који се куну итд. Најстарије руско право није нам о томе
ништа одређеније оставило; оно само спомиње да је оптужба за убиство
доказана ако седам свједока посвједочи и само додаје да треба извјесне
дажбине платити ако се оптужба одбије.

80
 Да су можда, приликом одбијања оптужбе, били потребни заклети
свједоци, то се, бар може, не без даљега, порећи. Бергманов „Магазин”
(стр. 113) спомиње, такође као доказни материјал, вађење усијанога
гвожђа из вреле воде, не наводећи примјере за ту примјену. Опат
Фортис (Путовање по Далмацији) спомиње то за Пољица, а Brodman
(Memorie politico-economiche di Trieste, Istria, Dalmazia e Raguza, Venet
1822) за Котор за вријеме првих година аустријске владавине. Али ја о
томе нијесам ништа више чуо у Црној Гори. Вјероватно је тај „Божји суд”
већ и преживио, а можда се није у пракси примјењивао. Можда је
постојао као страшило како би се што брже извршили измирење и
поравнање. Иако је постојао двобој, изгледа да се он није примјењивао
као доказни материјал, јер су додуше породичне распре боље одлучи-
вале и изравнавале спорове.
У случају ако је неко порицао да је нешто опљачкао или украо, онда
су се изводили свједоци, прво један који би добио као награду један
цекин, затим други за исту награду и тако даље све док се (кривцу) не
би злочин доказао. У том случају он би тада морао сносити све трошкове
и платити седмороструку вриједност украдене ствари. Ако свједок лажно
свједочи, онда он мора лично све платити. Пораст трошкова код једног
таквог поступка и страх од освете и породичнога рата чине овај поступак
још дјелотворнијим него што би се то могло повјеровати.
Необуздано осјећање слободе код Црногораца ипак је омогућило да
се предузму мјере без којих ће људско друштво тешко наћи заштиту и
сигурност за своју имовину, наиме: тамнички затвор за окривљеника
када се то неодложно и неоспорно захтијева. У таквом случају влада др-
жи (кривца) у ланцима и јавним затворима док он не плати. Повјерилац
га издржава, а он то издржавање надокнађује касније од имовине [ок-
ривљенога]. Некада су [кривца] његови сродници могли својим јемством
ослободити, али се сад тражи да се положи залог, јер се из искуства
видјело да ипак често јаки сродници тлаче слабијег вјеровника. Ако је
дужник сиромашан и није у стању да се помоћу залога откупи, онда он
може за себе одабрати газду код кога ће радити и који ће његовом за-
радом исплаћивати његов дуг. Ако је дужник старац и ради тога није
способан за рад, онда дуг пропада и ствар је тиме свршена, јер је Цр-
ногорац веома осјетљив ако изгуби слободу и он не би могао допустити
да други, без довољно разлога, губе [слободу] и да због тога пате.
Ипак се државни злочинци држе строго у ланцима и у подземним
тамницама за вријеме судске истраге све док им народни збор не изрече
пресуду. Тај случај је крајње риједак, а појам јавнога преступа још је
веома ограничен. Злоупотреба дане власти на штету заједнице или по-
јединца, издаја земље, која је готово непојмљива, обухватају цио круг

81
(злочина), јер ова држава у бити не даје никаква повода да се сигурност
на тај начин повриједи да би се о томе могло јавно говорити.
Никаква принудна дужност не веже Црногорца за његову отаџбину
ни за њено друштвено уређење. Он је слободан и може је напустити у
свако вријеме. Ова држава не мора да иде ни за каквим посебним инте-
ресима који су одвојени од интереса појединаца. Она нема такозвану
државну благајну, ни пореза, ни царина. Чак су и владарева права на
власништво приватна права и као таква их треба и поштовати.
Немогуће је увриједити величанство, јер је народни владар црквени
поглавар чија вјера још није уздрмана. Он је најсветија особа и добро-
чинитељ, утјешитељ, а често и хранитељ својих сиромашних поданика.
То је човјек који само даје, а ништа не узима. Издајство због кога је бив-
ши губернатор Радоњић био оптужен и ради чега је он, по закључку
народне скупштине, био са својом породицом прогнан, његово имање
јавно распродато и подијељено међу читавим народом, - изгледа ми,
баш из тих разлога, невјероватно, то јест што се тиче могућности извр-
шења, јер често опаку вољу не могу никакве потешкоће застрашити.
Једино с правом постоји бојазан да државни службеници злоупотријебе
своју власт, јер, ма колико био тај сурови народ љубоморан на своју
слободу, ипак власт дражи и мами такође и слободнога човјека да са-
мовољније тлачи свога ближњега.
Осим казне прогонства, коју, као и све казне, изриче само народна
скупштина (а никада, по правилима цркве, архимандрит), била је такође
понекад примјењивана и смртна казна стријељањем. Бергманов „Мага-
зин” (стр. 113) наводи још двије смртне казне из породичног права, на-
име: каменовање обешчашћене дјевојке на коју њен отац и брат бацају
први камен, а чијег заводника убијају из пушака његови рођаци. Не знам
да ли те казне још постоје, али фон Бродман (l. с.) спомиње да се 1802.
године десио случај таквог каменовања, а то се у Котору вршило као
правни обичај. Тамо гдје су крвна освета и њено испаштање породичио
право, тамо могу окупљени чланови једнога рода изрећи смртну казну
једном члану који је крив, а то не треба да нас зачуђује.
И тако цијело кривично право још није изишло из области приватног
права, ако се изузму ријетки случајеви јавних казни, а сваки злочин мо-
же се посредством измирења изгладити или лично крвном осветом
прогонити.
Тешко се може просудити да ли су приватно-правне навике ових
горштачких народа (о њиховим писаним законима није сада овдје ријеч)
некада биле засноване на писаном законодавству. Томе у прилог могле
би ићи повезаност са таквим државама, које су познавале изграђеније
правно стање, на примјер са босанско-српском државом, а и општа слич-
ност правних навика са онима у осталој Далмацији какве познајемо на

82
темељу аутономије приморских градова у вријеме њихове независности.
Али ова сличност може припадати исто тако, а то је још и вјероватније,
једном заједничком народном праву као и ранијем заједничком писаном
законодавству.
Као што смо већ у почетку примијетили, посјед се морао повиновати
неким природним склоностима с обзиром на скученост простора и на
каменито планинско тло.
Заједнички посјед земљишта, који је иначе код Словена честа појава,
овдје је ограничен. Поједини комади земљишта, који су често малога
обима, удаљени су много један од другога. Први насељеници у већим
долинама подијелили су, ради повећања становништва, своја погранич-
на поља међу даљим сродницима и потомцима. Исто тако, морали су,
због размножавања породица на овоме искрченом сиромашиом планин-
ском земљишту и због постепено све чешћег присвајања земљишта и
трговине (тим земљиштем), - извршити разграничење помоћу најближег
насеља истога или пограничнога племена. Шума, пашњак и брда често
се још увијек налазе у заједничком посједу једне насеобине (села,
„село”), али ипак не постоји никакав разлог да се и они не би могли
подијелити међу појединим породицама, као што су они већ били по-
дијељени међу селима: изјаве о заједничком коришћењу шуме и планин-
ских пашњака биле су непоуздане. Ипак се могло догодити да једно
насеље прода другоме насељу, па чак и туђем племену, коришћење
(шума и пашњака) а да се племеници томе не успротиве, али се никада
нијесу смјеле промијенити већ постојеће границе. Из тога произлази да
постоје мећу појединим селима, као и међу племенима, веома тачно
одређене границе, а то је тим нужније, јер се на томе заснива политички
устав.
На основу тога што су се на житним пољима налазила многа упола
изгорјела букова стабла, закључујем да је шума била подијељена међу
појединим члановима села, јер да је постојао заједнички посјед и да су
се шуме заједнички крчиле, онда би, несумњиво, била искоришћена и
стабла која би појединац сам врло тешко могао да одвезе.
Искрчена њива је сасвим издијељена међу појединим породицама
села и стога је често тако малена да је тешко могуће и помислити на
њену даљу диобу. Насљедно право сасвим је законито изграђено у овоме
случају.
1) Синови насљеђују од оца ораницу у подједнаким дјеловима; ако
нема синова, онда кћери. Изгледа да је, иначе, женски род искључен из
насљедства. Ако нема кћери, онда насљеђује породица („род, својта”),
то јест најприје очева браћа, затим даљи сродници. Ако пак мајка остави
послије смрти ораницу, онда њу, као уопште и све што је мајка донијела
у мираз, насљеђују кћерке, уз претпоставку да мајка није још за живота

83
подијелила све оно чиме је слободно располагала. Повластице старјеши-
не рода у погледу земље и земљишта Црногорцима су, као и Словенима
уопште, сасвим непознате. Пада у очи одредба по којој кћерка добија
ораницу као једини насљедник, али она не може полагати право ни на
кућу, ни на амбаре, ни на шуму, ни на пашњак, јер они увијек прелазе
на најближе сроднике. Зар то није право објашњење за одредбу о нас-
љедном праву у зборнику закона цара Ивана Васиљевича („Ссудебник”)
у коме стоји: „Ако [отац] нема синова, онда кћерка добија сав иметак,
ако нема кћери, онда род”, јер су у оно вријеме, по свој прилици, била
имања још незнатно издијељена, а шуме и пашњаци су били, највећим
дијелом, у заједничком посједу и многе су их породице заједничкога по-
ријекла искоришћавале. Отуда, вјероватно, потиче још и сад у Русији
тако често заједнички непремјерени посјед такозваних необрађених
земљишта „пустоши” и шума.
2) За осталу имовину важе сљедећа начела о правном насљеђу: оче-
ва кућа (као и по руском праву) прелази на најмлађега сина, који пак
помаже новцем своју браћу, а он им, према извршеној процјени, помаже
да изграде куће. Ако је кућа велика, онда се она дијели.
Вијест у Бергмановом „Магазину” (стр. 109) гласи друкчије и улијева
ми неповјерење. Оно што је тамо речено, то важи прије за Котор, гдје
је, можда, заједнички посјед био више уобичајен. Покретно имање ди-
јеле, додуше, сва браћа подједнако. Ипак, најстарији добија, на основу
права старјешинства и на темељу части која се њему указује, осим свога
дијела и један од најбољих комада. Мајчино покретно добро као и њена
ораница припадају кћерима, ако она није друкчије одредила. Општи
далматински закони ограничили су унеколико жене да оне слободно
располажу својом земљом.
Изгледа да овдје (у Црној Гори) не постоји никакво ограничење.
Понекад отац и за свога живота даје својим синовима један дио свога
имања, а потом задржава за себе оно што хоће, на примјер најбоље
земљиште. Та наредба важи онда заувијек. Ако по смрти очевој остане
мајка (дјеце) у животу, онда она остаје у кући. Ако су само кћери, она
их удаје, или узима к себи и зета (случај који је чест и у Русији); ако се
она сама уда, онда може додуше к себи узети и одгојити малољетну
кћер, али чим се она уда, она јој мора све дати.
Нијесам могао сазнати шта бива када мајка преживи са синовима.
Опште далматинско право одговара веома исцрпно на већину ових пита-
ња. По правилу, она добија извјестан дио (имања) и може да иде куд
хоће ако се уда, а ако то не учини, онда остаје у кући. Па већина парти-
куларистичких закона далматинских приморских градова настоје да уне-
колико ограниче њену свемоћну власт над одраслим синовима, а то
довољно доказује да су код овога племена мајка и њена права били

84
високо цијењени. Ради упоређења додајем [овдје] ријечи из рускога
права: „Ако остане мајка послије мужеве смрти, нека јој се да један дио
и нека она узме од своје дјеце један дио и нека она буде господарица
онога што је муж за њу оставио (за младин вијенац), али мужева за-
оставштина није јој потребна. Ако дјеца неће да она остане на имању,
али ако она неизоставно хоће да остане код своје дјеце, нека се то ап-
солутно учини по њеној вољи, а не по вољи дјеце. Нека она тада остане
код своје дјеце с оним што јој је муж дао или нека узме и свој дио и нека
остане код њих. Мајчин дио није потребан дјеци, него нека га она да
коме хоће, али ако га она да свима, онда га сви дијеле међу собом; ако
је она умрла, а није рекла шта ко треба да добије, нека њено [имање]
узме онај на чијем је добру умрла и онај који је напосљетку хранио”.
Изгледа ми да свакако постоји упадљива сличност између правног
стања онога времена у Русији и садашњег правиог стања у Црној Гори,
нарочито што се тиче приватно-правних односа јер је кнежевска власт
поново створила велике разлике у јавном праву, као што је и постојање
ропства у Русији, за разлику од Црне Горе у којој влада општа слобода.
Свак може располагати слободно својим власништвом, како покрет-
ним тако и непокретним, може своје добро заложпти, може га продати
и отуђити, само уз једно ограничење: мора га најприје понудити својим
најближим племеиским сродницима и пограничним сусједима, јер може
бити у њихову интересу ако тај посјед не добије туђинац. Као што је већ
примијећено, имања су подијељена, а заједнички посјед је ређи. Ипак,
он може још увијек постојати међу браћом и ближим сродницима. Само
се на основу тога може објаснити вијест у Бергмановом „Магазину” (стр.
109), да се ораница не може никако отуђити. Уопште узето, то није
тачно. И у случају заједничког посједа понеки сувласник има посебно
добро којим може слободно располагати, на примјер ту су: ратни плијен,
зарада помоћу умјетности и заната, женино имање и приходи с њега
итд.
По правилу, свак обрађује своју земљу лично, понекад помоћу једног
слуге, или, ако је имућан, помоћу више најмљених слуга („пристав” или
„момак”). Такав слуга је слободан исто као и његов господар и он добија
обично одијело, храну и годишње плату од десет до петнаест талира.
Породични живот Црногораца има сва општа обиљежја словенскога
живота, то јест право старјешинства, а у вези с тиме постоји и кућна уп-
рава кад више браће и рођака станују заједно и живе у присној зајед-
ници и повезаности.
Домаћин је глава куће и природни старјешина породице. Тек послије
његове смрти настаје потреба да се прекинута веза, која је спајала по-
родицу, вјештачки поново успостави, и сада на његово мјесто долази
најстарији члан у породици или кућни старјешина. За његово именовање

85
већ се унапријед побринуо отац, али се ипак може он и изабрати, јер се
чланови породице не придржавају увијек насљедног права по коме би
требало изабрати најстаријега члана по годинама, на примјер очева
брата или најстаријега брата, пошто насљедно право не држи увијек
равнотежу са славољубљем и талентима млађих људи у породици.
Неспособни кућни старјешина може се и одстранити. Круг његова
дјеловања обухвата уопште управљање заједничком имовином. Он одре-
ђује члановима породице и слугама чиме ће се бавити и шта ће радити.
Он продаје у договору с укућанима, врши исплате и у његовим је рукама
благајна. Он почиње и завршава молитву, прима госте, разговара и једе
с њима. Остали укућани једу са слугама, посебно итд.
Раскидање тих веза диобом препуштено је самовољи чланова поро-
дице. Диоба је често посљедица различитога мишљења појединих чла-
нова и несагласност у избору старјешина. Ипак, влада обичај код поро-
дица да оне остану што тјешње повезане. Узајамна заштита ближих и
даљих сродника једнога рода и помоћ у свим случајевима повезују чла-
нове и то је њихова заједничка корист. Онај који би се хтио издвојити
из породице остао би без заштите и помоћи. Нипошто пак не треба тра-
жити у томе односу кућни деспотизам који би био тегобан, иако међу
њима не постоји лична неповезаност, која код многих народа води ка
распадању породичних веза.
У браку је жена човјеку строго подређена. Она обавља све кућне
послове, снабдијева мужа и дјецу вуненом одјећом коју сама прави,
припрема јела, а штавише носи бремена и све терете на пазар и са
пазара кући, а мушкарац корача гордо испред ње са својим оружјем и
пуши лулу. Жена иде чак и у рат, носи пртљаг и залиху, и ако се једном
мушкарац замори, она га исмијава и тражи од њега да јој да оружје, а
њему нуди за то свој пртљаг.
Жена је шта више и за столом и у ложници запостављена, али ипак
однос мужа и жене није без присности, а просидба драге није без по-
езије, о чему свједоче понеке народне пјесме, пуне љубави и јуначких
подвига.
Дјевојка је можда независнија и сретнија од удате жене. Чим се она
уда, мора се читаву годину дана клањати пред сваким човјеком који
прође поред ње или који дође у кућу и мора га пољубити у руку без
разлике на положај. Тако, свастика духовнога поглавара пољубила је у
руку најпонизније мене и неколико присутних Црногораца.
Обичај је да се младој жени да неки поклон. Жене не једу заједно с
мушкарцима, а дјеца чекају и послужују. Прати ноге госту, то је частан
и свечан обред који обавља најмлаћа жена у кући (видјети Бергманов
„Магазин”, стр. 55).

86
 Мајка воли своју дјецу најприснијом њежношћу. Ако умре неко дијете,
онда често премине и његова мајка пошто је неколико дана мирно пла-
кала и тихо нарицала и пошто је опјевала умиљатост свога дјетета и све
своје наде које је у њ полагала. Због смрти одраслих синова мајка је
мање жалосна, а понајмање ако су они пали у борби.
Иако би требало да је брак уређен на основу грчкога црквенога пра-
ва, ипак се јављају нека одступања и обичаји који, изгледа, потичу прије
из многобожачког доба. Забрањено је склапати брак са сродницима
братства, али је развод брака самовољан. И муж може да напусти своју
жену и жена може да напусти свога мужа. У том случају човјек даје жени
један цекин или више цекина, а она њему за то крај појаса који они тада
пресијеку по сриједи. Овај обичај подсјећа на један сасвим сличан
обичај који је владао у прастаро доба у Русији. Ако је жена нероткиња,
онда она допушта мужу да ступи у везу с неком другом женом, да њу
доведе у кућу, а онда обје жене живе у миру. Не знам да ли је овај обичај
још чест, али он очигледно указује на утицај муслиманских правних
назора, уколико његово поријекло не желимо тражити у прастарој сло-
венској полигамији која је познавала главне и споредне жене.
Родитељи жене и удају своју дјецу, барем кћери, често и не питајући
их, и ако се одустане од већ уговореног брака, то се сматра као тешка
увреда, која изискује крвну освету. Чак и двије трудне жене обичавају
понекад да уговоре брачну везу њихове дјеце у случају да дјеца буду
различитих полова. И таква је веза исто тако неповредљива. Бракови се
уопште склапају веома рано, а често и међу малољетницима. Уопште
узевши, ту постоји велика сличност са важећим обичајима у Русији.
Обичаји приликом крштења, вјенчања и погреба исти су, по правилу,
као и свуда у Далмацији и Србији и сродни су, мање-више, са онима
(обичајима) других словенских племена. Такви обичаји се мијењају при-
видно свуда у споредним стварима, само се они слажу с оним што има
веће правно значење и са смислом што га они изражавају. Али ми, а
често и сам народ, тај смисао не разумијемо више потпуно.
То исто важи за церемоније и симболичне обичаје при склапању (уго-
вора) о неким правним пословима. Не осврћући се на то да се они свуда
све више и више губе и да се они више не сматрају нужним за правну
вриједност неке радње јер су се знање и образовање проширили, веома
је тешко сазнати нешто о њиховом постојању, будући да се они могу
открити прије случајним посматрањем једног таквог облика него истра-
живањима. (Када се једном одлучивало о правном спору између двојице
руских сељака, сам сам се изненадио када је један од њих понудио да
се закуне „било на еванђеље, било на оружје”. Дакле, стари словенски
пагански облик заклетве на оружје још и даље живи у народу у Русији.)

87
 По правилу, онај човјек кога питате не схваћа шта интересује истра-
живача и шта он заправо жели да сазна. Није свакако потребно да на-
помињем да се општење у друштву и правни послови одвијају у Црној
Гори што је могуће једноставније. Ни хартија с печатом, ни царине, ни
књиге хипотека, ни друге сличне ствари не спречавају да се послови
одвијају. Једноставни споразум и знање свједока по правилу су довољни
и чак још није уобичајена нека писмена потврда. О свима правним пита-
њима која су се појављивала одлучивао је досад сам народ према својим
наслијеђеним погледима на право и поштење, а злонамјерност и злоупо-
треба повјерења више су обуздане у Црној Гори него у неким државама
Европе са многим законима и многим судијама.
Кад се у тим (државама) посматра како често закон и судије постају
више оруђе и помоћници неправде и како се они за то употребљавају,
онда се долази у искушење да се прокуне цијела установа постојећих
судија и да се њихово мјесто уступи неопозивим самоизборним и зак-
летим људима као првој и задњој људској надлежности. Тамо гдје је пра-
во замршеније и због мањкавог правног образовања запетљано, тамо
гдје морално образовање и поштење спадају у рјеђе особине судскога
службеника, ту ће, по правилу, истински и правољубиви избрани судија
из Црне Горе имати значајно првенство над постојећим судијама и
професионалним правницима.

* * *

Први чланак ове расправе био је већ штампан када је духовни владар
Црне Горе у августу 1833, из посебних обзира према црквеним прили-
кама, био завладичен у Петрограду. Журим, дакле, да исправим вијест
коју сам раније саопштио. - Убудуће бићемо тачније обавијештени о тој
малој планинској земљи, будући да у њој треба да се оснује штампарија
и народ ће, под вођством умнога и даровитога духовнога кнеза и под
заштитом Русије, сигурно брзо напредовати у цивилизацији. Нека тај
народ једноставни обичаји, слобода, поштовање према праву и религији
дуго чувају од борбе која потреса и раздире државе у Европи!
А. ф. Ројц”.

Зборник за славистику, 1/1970, стр. 163-185, и Овдје, Подгорица

88
 ЊЕГОШЕВ БОРАВАК У МАНАСТИРУ
СТАЊЕВИЋИМА ОД 19. ДО 22. ЈУНА 1832.

Године 1832. посјетио је црногорски архимандрит Његош свој манас-

тир у Стањевићима који се налазио на аустријскоме земљишту. Ту се
задржао од 19. до 22. јуна. (Све датуме наводимо по новом календару.)
У његовим писмима, која су нам досад позната, нема ни помена о том
његовом доласку у Стањевиће.
Захваљујући пак живом интересовању аустријске полиције која га је
будно надзирала, у стању смо да поближе освијетлимо тај његов кратки
боравак у Стањевићима.
Вршилац дужности окружног поглаварства у Котору Миховил Марте-
лини поднио је 21. јуна, под бројем 643/р, извјештај о Његошевом бав-
љењу у Стањевићима далматинском гувернеру Венцелу Фетеру фон Ли-
лиенбергу у Задру. Он ту јавља Лилиенбергу да је Његош 19. јуна не-
очекивано стигао, у друштву неколико својих пратилаца, у манастир
Стањевиће и да ће ту остати неколико дана.
Мартелинију није било познато 21. јуна зашто се Његош појавио у
манастиру Стањевићима. Било му је јављено да је Његош чуо да је
дошао из Беча у Дубровник царски изасланик пуковник Бернард Кабога
који је био задужен да припреми терен за припајање Аустрији црногор-
ских манастира у Маинама и Стањевићима и Лозице с околином. Сам је
претпостављао да је Његоша наговорио да пође у Стањевиће Рус Алек-
сандар Ројц, професор Универзитета у Дорпату, који се бавио на Цетињу
од 26. до 30. маја 1832. године и који се интересовао за манастир Стање-
виће. У то вријеме није поуздано знао кад ће се Његош вратити у Црну
Гору.
Био је још раније обавијештен да ће ускоро кренути из Дубровника
за Цетиње руски вицеконзул Јеремија Гагић. Зато је и мислио да се Ње-
гош неће дуго задржати у манастиру Стањевићима. Тим се унеколико и
тјешио. Кад су се пак почели ширити гласови у которскоме округу да ће
ускоро приспјети у Стањевиће и предсједник црногорског Правитељству-
јушћега сената Иван Ивановић Вукотић, Мартелини се збунио и уплашио.
Зато је и замолио Лилиенберга да му што прије јави шта да ради ако
Његош и Вукотић зажеле да с њим разговарају у неком другом мјесту
ван Котора о односима на аустријско-црногорској граници или о нечему

89
другоме. Ставио му је додуше до знања да неће на своју руку испунити
ниједан њихов захтјев без одобрења своје више власти.
Лилиенберг је желио да избјегие свако заоштравање односа са сус-
једном Црном Гором. Бринуо се за сигурност на аустријско-црногорској
граници и тежио за сталним одржањем мира у том дијелу свијета. Лежа-
ло му је на срцу да задржи црногорске старјешине у добром располо-
жењу према Аустрији. Зато је у свом допису од 29. јуна, под бројем
268/G. Р., и одобрио Мартелинију да ступи у разговор с Његошем и Ву-
котићем ако би они то затражили. Савјетовао му је да пажљиво саслуша
све њихове изјаве и приједлоге и да им каже да није овлашћен да с њи-
ма преговара, али да ће о свему обавијестити своју вишу власт у Задру.
Рећи ће им да је његова жарка жеља да одржава присне везе са Црно-
горцима. Ако би га они упитали зашто је пуковник Кабога дошао у Котор,
нека им рече да он то не зна али да претпоставља да Кабога намјерава
да прегледа аустријска утврђења.
Мартелини је и даље прикупљао податке о Његошу и његовом борав-
ку у манастиру Стањевићима и доставио их је у својим извјештајима од
25. јуна, под бројем 658/р, и 29. јуна, под бројем 671/п, гувернеру Лили-
енбергу. Према његовим исказима у Његошевој пратњи било је дванаест
Црногораца. С Његошем је био дошао и народни секретар Димитрије
Милаковић који се није усуђивао да ступи својом ногом на аустријско
тло, јер је 1831. године био илегално прешао из Аустрије у Црну Гору.
Његош му је рекао да се нема чега бојати пошто се налази у његовом
друштву. Тек тада се Милаковић мало ослободио.
Долазак младог црногорског архимандрита Његоша у манастир Ста-
њевиће добио је вид јавне свечаности. Сељаци из Побора похрлили су
Његошу на вићење. Дочекали су га уз трештање пушака. Његови прати-
оци су им одговорили плотуном. У манастир су дошли одмах старјешиие
поборске да би Његошу изразили своје поштовање. Нијесу крили од аус-
тријске власти своје симпатије према њему.
С Његошем су били за вријеме његова боравка у Стањевићима пред-
сједник поборске општине Вуко Зец, свештеник Зец и ђакон Иво Зец. На-
рочито је био с њим повјерљив Иво Зец који је „недавно” боравио код
њега на Цетињу осам дана. Мартелини је поуздано знао да је братство
Зец, а нарочито породица попа Зеца, много наклоњена Црној Гори и Ру-
сији и да парох Зец и његов син Иво обавјештавају Његоша и Ивана Ива-
новића Вукотића о свему што се догађа у которском округу и да Његош
преко њих одржава тајне везе с неком особом из Будве. Од својих доуш-
ника Мартелини је дознао да је Његош посјетио Стањевиће да би извр-
шио неке поправке на самом манастиру и да би видио како стоји с
манастирским добрима. Он је даље чуо да је Његош због слабог вођења

90
администрације уклонио из свог манастира црногорског свештеника који
је годинама руководио манастирским имањем.
Његош се није могао више задржавати у манастиру Стањевићима.
Био га је, наиме, оптужио скадарски везир Намик Али-паша код руског
цара Николаја I. Намик Али-паша тврдио је да Црногорци стално узне-
миравају и нападају Турке и да им „свако зло” чине „без икакве њихове
кривице”. „Исте жалбе турске возбудиле су росијски двор”. Зато је руско
министарство иностраних дјела и задужило свога вицеконзула у Дубров-
нику Јеремију Гагића да пође у Црну Гору и да објави Његошу и црно-
горским духовним и свјетовним главарима савјете рускога канцелара
грофа Карла Васиљевича Неселрода и руског посланика у Бечу Димит-
рија Павловича Татишчева.
Његош је знао за Гагићев долазак. Због тога је 22. јуна ујутро и на-
пустио манастир Стањевиће и вратио се у своју резиденцију.
Вјечито плашљиви Мартелини мало се смирио чим је чуо да је Његош
отишао из манастира Стањевића. Али се још више узнемирио кад се по-
чело шапутати у которском округу да ће ускоро доћи у Стањевиће жена
Ивана Ивановића Вукотића, да ће она тамо и остати и да ће брзо и Ву-
котић тамо стићи и ту провести већи дио године. Зато је у свом извје-
штају од 29. јуна и замолио гувернера Лилиенберга да му допусти да из
Будве пошље Ернеста Буровића или некога другога чиновника у побор-
ско село које је најближе Стањевићима и у коме живи породица пароха
Зеца. Хтио је да задужи Буровића да спријечи сељаке из Побора и по-
борске околине да ступе у ближу везу с Вукотићем. Како је пак био
дознао да ће Вукотић доћи у Стањевиће око 15. јула, желио је да му
Лилиенберг што прије јави шта да ради.
30. јуна послао је забринути Лилиенберг ошпиран извјештај грофу
Антону Фридриху Митровском у Беч о Његошевом доласку у манастир
Стањевиће. Јавио му је, измећу осталога, да ће ускоро стићи у Стање-
виће и Иван Ивановић Вукотић и саопштио му да је већ дао потребна
упутства Мартелинију у Котору како да се влада према Његошу и
Вукотићу.
Лилиенберг је 6. јула поручио Мартелинију да пошаље у Поборе Ер-
неста Буровића или некога другога чиновника с једним финансијским
службеником, који ће тамо тобож пазити да се не би кријумчарило ду-
ваном, и да њих задужи да прикупе што више података о везама побор-
скога становништва с Његошем и Вукотићем.
1. јула Лилиенберг се обратио Антону Фридриху Митровском и Јозефу
Седлницком. Митровскога је обавијестио да је Његош 22. јуна напустио
манастир Стањевиће и да се вратио у Црну Гору, а Седлницком је ставио
до знања да је још 29. јуна упозорио Мартелинија како треба да се
опходи с Његошем и Вукотићем.

91
 Митровски је 10. јула задужио Лилиенберга да будно припази на
Његошево и Вукотићево понашање за вријеме њихова задржавања у
манастиру Стањевићима.
Зато је Лилиенберг 20. јула поново упозорио Мартелинија да опрезно
пази на сваки корак Његошев и Вукотићев у току њиховог бављења у
манастиру Стањевићима и да надзире понашање поборских становника
који би долазили с њима у везу. Сад се тек размахало интересовање
аустријских ухода у читавоме Которскоме округу за младога и слободо-
умљу наклоњенога архимандрита Петра II Петровића Његоша, за остале
црногорске старјешине, за странце и наше домаће људе који би служ-
бено или из радозналости посјетили кршевиту и тешко приступачну Црну
Гору и за сва збивања која би се десила у нашој земљи и на њеним гра-
ницама према турској царевини и аустријској монархији.

Историјски записи, Подгорица, 1969, год. XXII, књ. XXVI, стр. 89-94

92
 АУСТРИЈСКИ ИЗВЈЕШТАЧ
ДР НИКОлА ПИНЕлИ, ЈУлА 1832.

Овдје бисмо хтјели да, на основу историјских докумената, кажемо не-

колико ријечи о једном аустријском доктору који је био извјештач. То је
др Никола Пинели. (И др Петар Маринковић, који је често лијечио Ње-
гоша и о коме је Његош имао високо мишљење, био је аустријски из-
вјештач. То се јасно види из писма Миховила Мартелинија од 7. априла
1833. године Губериијалном предсједништву у Задру. Ту Мартелини јав-
ља, између осталог, да му је др Маринковић донио на кратко вријеме
цртеже Руса Григорија Семенова Твердохљебова, које му је Твердохље-
бов био повјерио на један тренутак.
Пошто су основани Сенат и Гвардија у Црној Гори, аустријски чинов-
ници разастиру шпијунску мрежу по цијелој нашој земљи. Из Которскога
округа они шаљу своје извиђаче на Цетиње који прикупљају податке о
Његошу, о најистакнутијим црногорским главарима и о везама Црне Горе
с Русијом. Искоришћавају и подмићују и Његошеве непријатеље у Црној
Гори, који их, нешто из личне мржње према своме владару, а нешто из
своје наивности, детаљно обавјештавају о политичком стању у својој
земљи. Не остављају на миру ни разне наше и стране научнике и путо-
писце који долазе у Црну Гору него их на повратку с Цетиња у Котор
подробно распитују о политичким приликама у нашој земљи.
Кад је Иван Ивановић Вукотић 1831. дошао у Црну Гору и постао
предсједник Сената, имао је „око 60 година”, био је јакога тјелеснога
склопа и на изгледу одличнога здравља.
Вукотић у ствари није био сасвим здрав. Имао је неку хроничну бо-
лест. Живећи у доста влажном Цетињском манастиру и једући једнолич-
ну храну, његово се здравствено стање погоршало.
Чим је Метериихова полиција сазнала за Вукотићеву болест, ставила
га је под јачу присмотру.
29. јуна 1832. већ зна Миховил Мартелини да ће Вукотић, ради свога
здравља, сваке године долазити из Црне Горе у манастир Стањевиће и
да ће ту проводити већи дио године. Половином јула Вукотић је заиста
стигао у Стањевиће и ту се задржао краће вријеме. Ту је измирио Браји-
ће и Цеклињане. Искористио је ту прилику и позвао је из Будве у Стање-
виће Николу Пинелија да га прегледа и да му пропише љекове. Пинели
је посјетио Вукотића и лијечио га краће вријеме. Послије тога Вукотић

93
се унеколико опоравио, али није сасвим оздравио. Ускоро му је била
потребна љекарска помоћ. Сад је требало или да он сађе до Пинелија у
Котор или у Будву, или да позове Пинелија да доће к њему у Црну Гору.
То се брзо прочуло у которском округу. То је дознао и царски изасланик
пуковник Бернард Кабога, који је био стигао из Дубровника у Котор да
припреми терен за припајање Аустрији црногорских манастира Маина и
Стањевића. Он је 27. септембра 1832. године обавијестио о томе грофа
Лилиенберга у Задру. Јавио му је да Вукотић болује од неке хроничне
болести, да би он желио да га и даље лијечи Никола Пинели и да је он
ради тога већ ступио у преписку с Пинелијем. Кабога предлаже Лилиен-
бергу да он овласти Миховила Мартелинија да позове к себи Николу
Пинелија и да га наговори да стави до знања Вукотићу да би он био
спреман да дође у Црну Гору да га тамо лијечи. Никола Пинели би, по
Кабогиним ријечима, том приликом упознао многе угледне особе на Це-
тињу и могао би тада прикупити поуздане податке о црногорском Сенату
и о истакнутим црногорским главарима. Кабога изјављује Лилиенбергу
да је Мартелини већ с њим разговарао о Пинелију и да му је рекао да се
може сасвим рачунати с Пинелијевом ћутљивошћу и потпуном опрез-
ношћу и да је Пинели у стању да изврши један тако осјетљив задатак.
Лилиенберг се одмах слаже с Кабогиним приједлогом и већ 5. октобра
пише Мартелинију. Он га сад упућује у ствар. Ако би се Иван Ивановић
Вукотић, тако савјетује стари и оронули Лилиенберг Мартелинија, поно-
во обратио Николи Пинелију да га лијечи, Пинели треба да му одговори
да би он морао на осам до десет дана доћи у Црну Гору како би могао
пратити особине и симптоме његове болести. Пинели би још морао јави-
ти Вукотићу да би било пожељно да Вукотић замоли писмено Миховила
Мартелинија да допусти Пинелију да дође к њему из Будве на Цетиње.
Потребио би свакако било да Пинели напомене у своме писму да се нада
да ће Мартелини испунити Вукотићеву жељу.
Ако би заиста Вукотић позвао к себи Пинелија, биће потребно да Пи-
нели дозна, за вријеме свога боравка у Црној Гори, од колико се чланова
састоји црногорски Сенат, који су то његови чланови, како Сенат води
своје послове, како је црногорски народ расположен према њему, колики
је Његошев утицај на политику Црне Горе, какве су моралне особине
предсједника Сената Ивана Ивановића Вукотића, какав је он као полити-
чар, да ли он сам или уз помоћ некога другога управља Сенатом, колико
се Русија у посљедње вријеме интересовала за Црну Гору, да ли се Цр-
ногорци уздају у њену помоћ и да ли постоји нека личност у Црној Гори,
која врши утицај на Вукотића, којој би се, у случају потребе, могла обра-
тити аустријска власт. Лилиенберг напомиње Мартелинију да сва та
упутства, која му је он саопштио, треба дати Пинелију усмено, а никако
писмено. Пинели ће имати право да их прибиљежи.

94
 Исто 5. октобра Лилиенберг се обраћа и Бернарду Кабоги. Њему даје
слична упутства и ставља му у дужност да Николу Пинелија упозори да
буде у Црној Гори веома опрезан ако тамо пође и ако буде прикупљао
податке политичке нарави.
Чим је Мартелини добио Лилиенбергов допис од 5. октобра ступио је
у везу с Бернардом Кабогом и у договору с њим позвао из Будве у Котор
Николу Пинелија. Кад је Пинели дошао к њему, рекао му је о чему се
ради. Пинели је одмах пристао да обави ту повјерљиву мисију. По
савјету Мартелииијевом он се и даље дописивао с Вукотићем.
Чим се вратио из Котора у Будву, обратио се Вукотићу једним писмом.
Савјетовао му је да ради своје болести никако не креће на пут и јавио
му је да је он спреман да дође на Цетиње и да га лијечи. Вукотић му се
захвалио на ранијој здравственој њези коју му је пружио, обавијестио
га је да му се здравље поправило, али да ће ипак сићи к њему у Котор
или Будву да би се с њим посавјетовао, јер би желио да потпуно оз-
драви. Пинели сад иде из Будве у Котор и јавља Мартелинију шта му је
Вукотић писао. Потом Мартелини забрањује Пинелију да тражи од Вуко-
тића да га позове у Црну Гору.
Тако је ствар легла. Пинели није пошао овога пута на Цетиње да
скупља податке о црногорском Сенату, ни о политичким приликама у
Црној Гори.
Требало би сад видјети ко је био др Никола Пинели.
У Државном архиву у Задру нашли смо једну табелу од 16. децембра
1850. године. Ту се налазе ови подаци о доктору Николи Пинелију: док-
тор Пинели имао је 1850. године 49 година; био је ожењен и имао је че-
тири сина. Пинели је рођен у Млецима; 1850. године био је са службом
у Дубровнику; био је католичке вјероисповијести; завршио је редовно
студије на Универзитету у Падови. По завршетку студија стекао је ака-
демско звање љекара медицине, хирургије и специјалисте за порођаје.
Знао је латински, талијански, „илирски”, француски и нешто мало њемач-
ки.
Он је најприје био постављен за привременог општинског љекара на
мјесец дана у Макарској.
Владиним декретом од 13. јула 1824, број 11.297/1427, именован је
општинским љекаром у Котору и љекаром которских затвора с годиш-
њом платом од 400 форинти. На том положају остао је четири године,
пет мјесеци и десет дана. Тада је за неко вријеме вршио дужност и ок-
ружног которског љекара.
Владиним декретом од 23. децембра 1828, број 24.581, постављен је
за љекара у Будванском срезу с годишњом платом од 400 форинти. У
том је својству остао шест година, шест мјесеци и двадесет и два дана.

95
 Владиним декретом од 15. јула 1835, број 13.073, постављеп је за
окружног љекара у Дубровнику с годишњом платом од 600 форинти. До
16. децембра 1850. године био је провео на служби у Дубровнику пет-
наест година, три мјесеца и петнаест дана.
16. децембра 1850. доктор Пинели имао је 26 година службе, три
мјесеца и седамнаест дана.
Дубровачки окружни поглавар Карло барон Роснер дао је доктору
Пинелију оцјену: изврстан. Роснер је изјавио да је доктор Пинели ври-
један у својој служби, да је способан и да заслужује положај за који се
натјече. Роснер је додао да је Пинели омиљен и цијењен у Дубровачком
округу.
Од свих уреда у којима је служио Пинели је добио свједочанства у
којима је похваљен.
Обављао је разне налоге у Аустрији и Турској на задовољство својих
претпостављених.
У току свога боравка у Котору и Будви доктор Пинели је замјењивао
дуго времена војне љекаре и вршио службу у војним болницама. Исто је
то радио и у Дубровнику. Његови претпостављени били су с њим нео-
бично задовољни. То се може видјети из увјерења која је од њих добио.
1850. године доктор Пинели рефлектирао је на мјесто окружног
љекара савјетника. У случају ако би тај положај био дат некоме другоме,
Пинели је тражио да буде именован љекаром Дубровачке покрајинске
управе.
Из „Табеле” од 16. децембра 1850. види се да су били изврсни способ-
ност, марљивост и морално владање доктора Пинелија.
У недостатку архивске грађе нијесмо могли утврдити да ли је доктор
Пинели добио мјесто окружног љекара савјетника или је постао љекар
Дубровачке покрајинске управе.
Др Никола Пинели сахрањен је на гробљу у Задру.

Гласник Цетињских музеја, Цетиње, 1970, књига III, стр. 179-185.

96
 БОРАВАК ЕПИСКОПА НИКИФОРА
ВУКОСАВЉЕВИЋА У ЦРНОЈ ГОРИ ОД
1. НОВЕМБРА 1832. ДО 15. МАЈА 1833.

3. септембра 1832. шаље српски кнез Милош Обреновић с дипломат-

ском мисијом Симу Милутиновића у Црну Гору. Он даје Милутиновићу
важна писма за Његоша и Ивана Ивановића Вукотића. Милош поручује
младоме Његошу и Вукотићу да се не плаше Турака и савјетује им да не
узнемиравају Отоманску Царевину.
Милутиновић доноси Вукотићу и писма из Русије у којима се јавља
да ће ускоро стићи у Мореју руске трупе и руска флота и да гроф Карл
Васиљевич Неселроде води важне преговоре. Милутииовић прича у Цр-
ној Гори да кнез Милош образује редовну војску и да Милош већ има 16
хиљада војника који су извјежбани по узору на руску војску.
У току прве половине октобра 1832. Милутиновић се враћа у Србију.
То се јасно види из писма Миховила Мартелинија, вршиоца дужности
окружног которског поглавара и комесара прве класе, од 15. октобра
1832. Губернијалном предсједништву у Задру.
У октобру 1832. долази у Морачу ужички епископ Никифор Вукосав-
љевић. Протура се глас да епископ Никифор бјежи из Србије испред
гњева кнеза Милоша. Миховил Мартелини напомиње у своме допису од
27. октобра 1832. Губернијуму у Задру да епископа Никифора прате је-
дан протосинђел, два ђакона, и четири слуге. Мартелини већ тада зна
да се епископу Никифору припрема на Цетињу свечан дочек. Глас се
проноси у Боки Которској да ће епископ Никифор запопити неке Црно-
горце. Говори се штавише да ће сад Његош бити сасвим лишен духовне
власти у Црној Гори, да ће поћи у Русију и да ће га епископ Никифор
замијенити.
Послије кратког задржавања у Морачи епископ се Никифор обраћа
једним писмом Његошу и тражи код њега уточиште. Његош га радо по-
зива на Цетиње „зашто је то наш црногорски стари обичај и закон, да
ко гођ к нама прибјегне, буде примљен и брањен боље него свој брат,
али отац, био ко му драго”. Његош то 14/26. октобра 1832. ставља до
знања руском вицеконзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу: „Ужички епи-
скоп Никифор дошао је у Морачу, откуда ми и пише да жели доћи и
стојати у Црну Гору, почем из разни обстојатељства никако не може
остати у Сербију. Нешто собољезнованије спрама страдајућег ближњег,
97
а нешто и оскудност духовенства у овој земљи принудило ме је да га
примим и да му манастир у Црници опредијелим за живљење и за обу-
чавање клирика, а при том и кажу ми да је добри христјанин који се
здраво стара укријепити народ у благочестију нашем”.
Епископ Никифор стнже 1. новембра 1832. у Црну Гору. Црногорци
га примају „прилично чину његовому”. Према излагањима Миховила
Мартелинија Његош у почетку не зна које мјесто за живљење да одреди
епископу Никифору. Тадањи предсједник Сената црногорског Иван Ива-
новић Вукотић и Саво Марков Петровић хтјели би да упуте епископа
Никифора у манастир Стањевиће. Они мисле да би Никифоров боравак
тамо поткријепио право црногорског власништва над тим манастиром о
који су се 1830. и 1831. дуго отимали Аустријанци. И сам би Вукотић же-
лио да због благе климе проведе наредну зиму у Стањевићима.
Његош пак сматра да је много прикладније да епископ Никифор живи
мећу Црногорцима него у близини аустријских поданика. Зато се он
одлучује да пошаље епископа Никифора у Брчеле у Црмничку нахију.
Епископ Никифор изгледа не полази одмах у Црмницу него живи с Ње-
гошем извјесно вријеме у Цетињском манастиру. Тек 27. новембра 1832.
креће коначно у манастир у Брчелима. Његош и Вукотић га тамо прате.
Они се с њим у Црмници подуже задржавају.
Миховил Мартелини будно надзире епископа Никифора. Он брижљи-
во скупља све податке о Никифору, биљежи их и доставља Губернијал-
ном предсједништву у Задру.
Одмах по доласку Никифоровом у Црну Гору Мартелини дознаје од
својих доушника да је епископ Никифор угледна личност, да он нема
више „од 46 година” и да се удаљио из Србије јер се посвадио с кнезом
Милошем. Мартелини претпоставља да је епископа Никифора послала
руска влада у Црну Гору.
Турци убрзо сазнају за одлазак епископа Никифора у Црну Гору.
Босански везир Махмут-паша одмах оптужује кнеза Милоша код Порте
да одржава пријатељске везе с Црном Гором. Кнез Милош пише 17/29.
децембра 1832. једно писмо Махмут-паши и увјерава га да је епископ
Никифор побјегао из Србије у Црну Гору: „Већ ако мислите, да ја зато
имам нека недозвољена сношенија с Црном Гором, што је један наш
владика тамо побегао, пак вам се чини да владика неће забадава ићи
тамо. Владика је човек болестан у памети, странуо се, пак, побегао, нити
сам га ја тамо слао, нити имао за дело какво слати. У мене није обичај
да се свештеници у стране и важне послове мешају. А за тим сам послао
човека, не би л’ понете ствари вратио, које нису његове, пак однео са
собом.”
И заиста кнез Милош шаље потјерницу у Црну Гору за епископом
Никифором. Почетком јануара 1833. Сима Милутиновић стиже изненада

98
у Црну Гору. Миховил Мартелини подноси 7. јануара 1833. један подужи
извјештај Губернијалном предсједништву у Задру. Мартелини обавјеш-
тава Губернијум да је дошао Сима Милутиновић из Србије у Црмницу и
да је он донио писма Његошу од кнеза Милоша. Кнез Милош тражи од
Његоша да се епископ Никифор врати у Србију.
И београдски митрополит Мелентије Павловић се обраћа једним пис-
мом Његошу. Он исто изражава „недовољствије” због одласка из Србије
епископа Никифора и моли Његоша да утиче на епископа Никифора да
би се повратио у „своје отечество”. Његош одговара на писма 10/22. ја-
нуара 1833. кнезу Милошу и митрополиту Мелентију, јавља им да је мо-
лио „лијепим начином” епископа Никифора да се врати у своју отаџбину,
да је епископ Никифор на то пристао и да је он одложио свој повратак
у Србију до љепшег времена. У свом писму од 10/22. јануара 1833. кнезу
Милошу Његош изражава наду „да ће г-н Милутиновић, који сада тамо
полази опет по њега доћи ради слободнијега проласка кроз турску зем-
љу од церногорскијех границах до Сербије.”
24. јануара 1833. Сима Милутиновић се враћа по леду и снијегу у Ср-
бију и носи Његошева писма кнезу Милошу и митрополиту Мелентију.
И у Његошевој преписци има спомена о доласку Симе Милутиновића
у Црну Гору почетком јануара 1833. 9/21. фебруара 1833. јавља Његош
Јеремији Гагићу у Дубровнику: „Што се тиче г. Милутиновића, он је овђе
долазио с писмима од јего свјетлости књаза Милоша ради повратка у
Сербију преосвјашченога господина епископа Никифора. Овај је драго-
вољно на то соизволио и намјерава првог лијепог прољећног времена
пут свој предузети и поћи во своја си, а међутијем г. Симо пошао је
извјестије дати јего свјетлости, пак ће опет око Воскресенија на ове
стране доћи да попрати преосвјашченога”.
Од 27. новембра 1832. епископ Никифор живи стално у манастиру у
Брчелима. Повремено одлази на Цетиње и ту се задржава дан-два. По-
четком јануара 1833. сретамо га у црногорској резиденцији. Његош га
изгледа позива да запопи неке Црногорце. Тада многи Црногорци траже
од епископа Никифора да их произведе у свештенике. Његош потом
наговара епископа Никифора да пође с Цетиња у манастир у Брчелима
како би могао тамо лакше рукоположити за свештенике оне Црногорце
који су најзаслужнији. Миховил Мартелини јавља 16. јануара 1833. да
се епископ Никифор поново вратио у манастир у Црмници.
Зима пролази и лијепи прољећњи дани долазе, а епископ Никифор и
даље пребива у Црној Гори. Концем априла 1833. напушта сасвим манас-
тир у Брчелима и враћа се на Цетиње. Коначно се рјешава да се врати
у своју домовину.
Прије свога поласка за Србију епископ Никифор хтио би да посјети
црногорски манастир Стањевиће. Његош му испуња жељу. Тамо полази

99
с њим 2. маја 1833. У њиховој се пратњи налазе Димитрије Милаковић,
поп Васо Ивановић и шест других Црногораца. У 3 сата послије подне
стижу у Стањевиће. Ту се задржавају до 6. маја. Епископ Никифор произ-
води у поповски чин Марка Софранца из Жупе, Ива Тројановића из
Луштице и Илију Медиговића из Паштровића.
За вријеме свога боравка у Стањевићима Његош приређује гозбе у
част епископа Никифора. Њему иду на подворење православни свеште-
ници и неки други грађани из Жупе, Побора, Маина и Брајића. Велико
је весеље у манастиру. Црногорци од велике радости пуцају из пушака.
То се никако не свиђа пограничним аустријским властима. Оне све то
будно надзиру и биљеже у својим дописима које достављају у Котор и
Задар.
Његош, епископ Никифор и цијела њихова пратња напуштају манас-
тир Стањевиће 6. маја 1833. и одлазе преко Брајића за Цетиње.
По свом повратку из манастира Стањевића епископ Никифор произ-
води у свештенички чин двадесет младих Црногораца, које је он, како
изгледа, „обучавао” за вријеме свога вишемјесечног боравка у манастиру
у Брчелима. То он ради на Његошев приједлог, јер Његош жели прије
свога одласка у Русију да ојача црквену власт у својој земљи.
Његош пише 2/14. маја 1833. једно писмо кнезу Милошу које треба
епископ Никифор да понесе са собом у Србију. Он ставља кнезу Милошу
до знања да се епископ Никифор „сад повраћа” у своју домовину И све-
срдно га моли „да кнез епископу опрости, али зна да хоће”.
Већ 15. маја ујутро 1833. епископ напушта Цетиње и одлази у Србију.
Прате га четири човјека који су тада били дошли из Србије по наређењу
кнеза Милоша. Не може се засад утврдити да ли се у тој пратњи налазио
Сима Милутиновић.
Боравак српскога епископа Никифора Вукосављевића у Црној Гори
од 1. новембра 1832. до 15. маја 1833. од великог је значаја за Његоша
и за Црну Гору. Његош је у то вријеме „млад љетима исто како просвјеш-
ченијем”; није „искусан у језицима нити у другому ученију европејском”,
али нашом срећом радо прима савјете „од свакога благоразумнога и
просвјешченога” човјека. И епископ му Никифор у добар час долази.
Његош је тада архимандрит, а Никифор епископ. Његош баш тада, нег-
дје 1832. навршава 19 година. Епископ Никифор је у напону своје снаге;
изгледа да има око „46 година”. Он је од Његоша старији преко 20
година. Већ располаже богатим животним искуством и за оно вријеме
доста великим образовањем. „Добри је христјанин који се здраво” стара
„укријепити народ у благочестију”. Стога је могао пружити знатну помоћ
и подршку младоме Његошу.

Стварање, Подгорица, 1966, год. XXI, број 5, стр. 532-538.

100
 ЊЕГОШЕВ ПУТ У РУСИЈУ 1833.
И ЗАВлАДИЧЕЊЕ

Кад се Његош средином 1833. спремао за Петроград да се завладичи,

још није био напунио двадесет година. Он је тада био „образац мушке
љепоте”. Био је необично висок. „Био је за читаву пед виши од највишега
Црногорца”, тврди Нићифор Дучић. „Већи је и љепши него икакав грена-
дир у Бучу”, каже Вук Караџић. „Послије сам имала на ручку архијереја
и владаоца Црне Горе, дива од човјека”, саопштава Меланија Метерних.
Био је „дивне спољашности, раста веома високог, штавише и међу Црно-
горцима”, извјештава Јегор Коваљевски. „Његова огромна фигура још
више се истицала због дугачког црног одијела”, примјећује Бартоломео
Биазолето. „Он је ванредно лијеп човјек, веома васпитан и пријатна по-
нашања, а висок је седам стопа”, пише Едвард Митфорд. „Изгледао ми
је највиши човјек кога сам икад видио, прави џин; кажу да је висок седам
и по стопа”, јавља сер Хенри Лејард. „Кад сам ушао, са дивана се дигао
... један висок човјек од кога са тако складним растом вишега нијесам
видио”, изјављује Хајнрих Штиглиц. „За једну главу надвисио је све лије-
пе људе свога народа”, додаје Дал Онгаро. „Он је огромног раста, лијеп,
млад”, узвикује Исмаил И. Срезњевски.
Он је био не само лијеп и висок него је био и правилно развијен. Ог-
ромној његовој висини „одговарала је упадљиво правилна сразмјерност
тијела”.
„Његош је био калуђер већ три године”. Кад је умро митрополит
Петар I 18/30. октобра 1830, млади Раде, како су га дјететом звали, пос-
тао је „намјесник митрополита црногорског”, а доцније „свјешченођакон”.
„По принужденију главарах и народа био сам произведен 31го јануарија
1831 года”, каже Његош у своме писму од 8/20. фебруара 1832. Матеју
Вучићевићу, „архимандритом и пређели су ми име с Рада на Петр”.
Године 1831. и 1832. Његош је намјеравао да пође у Петроград да га
тамо посвете за архијереја. Предсједник Црногорског сената Иван Ива-
новић Вукотић и руски вицеконзул у Дубровнику одвратили су га од тога.
На „всеопштем” народном „собранију”, које је одржано у Цетињу 23.
маја (4. јуна) 1833, „Правитељство црногорско закључило је” да Његош
пође у Петроград. „Собраније” је замолило рускога цара Николаја I да
Његош буде произведен за владику „давно удове митрополије црногор-
ске”. Посебно је наглашено да ће Његош у Русији „равним начином и

101
неке народње нужде кољенопреклоно представити јего императорском
величеству”.
Његош је 26. маја (7. јуна) 1833. обавијестио руског вицеконзула у
Дубровнику Јеремију Гагића о своме путу за Русију и замолио га је „да
бисте изволили о овом послу јавити коме сљедује и у време хмога одсус-
твија Ваша писма на мене односећа се на овај Правитељствујушчи сенат
управљати”.
Гагић је 29. маја (10. јуна) 1833. јавио руском посланику у Бечу Дими-
трију Павловичу Татишчеву да ће Његош доћи у Петроград да га посвете
за архијереја.
Његош је 15. јуна, у пратњи Димитрија Милаковића и свога тјелохра-
нитеља Стефана Петровића, пошао с Цетиња у Котор. С њим је кренуло
за Котор тридесетак угледних Црногораца. Одсио је у селу Доброти крај
Котора код богатог трговца Илије Лумбардића, који је био у сродству с
Иваном Вукотићем и Матејом Вучићевићем. Истога дана званично је пос-
јетио вршиоца дужности окружнога поглавара у Котору, комесара прве
класе Габријела Ивачића, и затражио од њега пасош за Беч за се, за Ми-
лаковића и Стефана Петровића. Саопштио је Ивачићу да иде у Петро-
град да га тамо посвете за архијереја.
Пошто је придигао пасош из которског Поглаварства, пошао је у пос-
јету и заповједнику мјеста пуковнику Луиђу ди Бустинију и потпуковнику
Антону барону фон Дрескелу. 18. јуна био је с неким члановима из своје
пратње на ручку код удовице Рада Ивановића у Доброти. Ту ће посјету
опјевати касније у својој пјесми „Србин Србину на части захваљује”.
За вријеме Његошева задржавања у Котору и Доброти царинарница
му је, по упутствима Габријела Ивачића, неупадљиво прегледала цио
пртљаг и утврдила је да он носи два мала сандука с бијелим рубљем, с
одијелом и са неколико комада вјероватно у сребро окованог оружја.
Није код њега било ни књига ни неких других хартија.
Његош је у Котору унајмио мали брод на једра „Umile” „од 41 тону
носивости који је припадао Шпиру Жбутеги с Прчања”, који је „имао пет
људи посаде” и на коме је заповиједао Гашпар Андрић с Прчања.
Бродић „Umile” кренуо је 19. јуна, с Његошем, Димитријем Милакови-
ћем и Стефаном Петровићем за Трст. Његоша су испратили чланови
породице Лумбардића и Црногорци који су га 15. јуна пратили с Цетиња
до Котора.
Његош је са својом малом пратњом стигао у Трст 27. јуна. Одсио је у
хотелу „Pellegrino”. Ту се задржао два дана.
Ту је посјетио кнеза Мата Ивановића, коме је посветио своју збирку
пјесама „Глас каменштака”. Срио се ту и са трговцем Јовом Милаковићем
који је био брат Димитрија Милаковића. Свештеници и учитељи српско-
православне црквене општине посјетили су га и поздравили. Он им је

102
читао понешто из свога Гласа каменштака. Његош је тад обишао у Трсту
„и српску и грчку цркву, као и школе”. Тршћански учитељ Димитрије
Владисављевић јавио је Вуку Караџићу, који је тада живио у аустријокој
пријестоници, да Његош путује преко Беча у Петроград и доставио му
је у препису једну Његошеву пјесму.
Његош је пошао са својом пратњом из Трста за Беч 29. јуна. У Беч је
дошао 4. јула. Ту се задржао скоро двије седмице. Он је најприје посје-
тио руског посланика Димитрија Павловича Татишчева и затражио од
њега пасош за се и за своју пратњу. Татишчев га, изгледа, није први пут
љубазно примио. Нећкао се да му допусти да поће у Русију. Биће сигурно
да су Његоша код Татишчева опањкали предсједник Црногорскога сена-
та Иван Ивановић Вукотић и његов нећак Матија Вучићевић. На крају је
ипак Његош добио пасош за Петроград од Татишчева. Татишчев му је
дао препоручена писма за Русију, „и актом од 10. јула детаљно [је]
обавијестио руско Министарство спољних послова о скором доласку
Његошеву”.
Његош је разгледао Беч. Два пута је био у посјети код карловачког
митрополита Стефана Стратимировића који се тада бавио у аустријској
пријестоници. Његош се у Бечу упознао и спријатељио и с Вуком Кара-
џићем. „Њему је јамачно била жеља да се с Вуком позна. О Вуку је слу-
шао ван сумње много, од Милутиновића. Вукова дела сигурно је читао,
на четврту свеску његових народних песама, која је баш тада излазила,
био је претплаћен. Срби у Трсту нарочито су му препоручили ,да г. Вука
тамо посети’. И сам је волео да се позна с тим силним књижевником, он
полетарац у књижевности. Желео је и да му прочита коју своју песму из
Пустињака цетињског, који је у рукопису на пут понео... Невичан Бечу
и њемачком језику, он је желео мало српског друштва. Како је Вук дотле,
1819, био у Петрограду, то је Његошу требало да добије обавештења за
пут и бављење тамо. Вук, опет, имао је још више разлога да се позна с
Његошем. Вук је тада био стално настањен у Бечу... био је старији човек,
у 46 години... Уз то, и други, личнији разлози могли су Вука на то гонити.
Вук дотле још није био у Црној Гори и Приморју. Тај крај, то чисто
врело народних песама, чистог језика, старих обичаја, он је тако срдачно
желео полазити, а ето му сад сам владар тога краја долази скоро на
ноге. Како, дакле, да се не позна с њим? Та ако је тај младић, иоле како
га описују, ето Вуку најбоље прилике да иде у оне крајеве, да тамо буде
с њим, уз њега, са свима потребним препорукама и материалним сред-
ствима.
Вук је, као што је познато, убрзо, већ идуће године, био цетињски
гост Његошев. Његош је, даље, мислио онда да набави штампарију за
Црну Гору, и остварио је одмах, још исте године, ту мисао. И то је било
добро за Вука. Он је могао понешто свога штампати у тој штампарији,

103
под бољим условима него у Лајпцигу и Бечу, и јефтиније, управо бадава.
После, та штампарија треба да буде састављена и из слова Вукова пра-
вописа, - то је добро ради рекламе за Вукове правописне идеје. Вук од-
мах и светује Његошу да се и та његова слова (љ, њ, ј) лију, и узима на
себе бригу о томе; као што је познато, Вук је убрзо, 1836, штампао збир-
ку пословица у Његошевој штампарији... И Вук, дакле, и Његош имали
су пуно разлога да се познаду. И они су се познали, јамачно у Његошеву
стану” у Бечу. (Павле Поповић, Млади Његош, Српски књижевни глас-
ник, књига I, број 6, 16. новембар 1920, стр. 428-429.)
Вук Караџић је упознао Његоша са Словенцем Јернејом Копитарем,
„који га, од тога доба, зато што је Његош био и владалац и песник ујед-
но, зове царем Давидом”. Упознао га је даље и с фактором Јерменске
штампарије у Бечу Алојзом Шлеглом, коме је Његош предао Глас камен-
штака да га штампа.
Његош се задржао у Бечу до отприлике 18. јула.
Из аустријске пријестонице Његош је ишао колима „преко Лавова и
преко тек раскомадане Пољске”, а у Петроград је стигао са својом прат-
њом „око 1. августа 1833”.
Његош се најприје јавио митрополиту петроградском Серафиму и за-
молио га је да му одобри да станује у огромној александроневској лаври.
Серафим га је с Димитријем Милаковићем и Стефаном Петровићем
смјестио у тај манастир „огромних, чисто руских димензија, који се на-
лази у вароши, на јужном крају Невскога проспекта, и који својим обим-
ним зидом обухвата дванаест великих цркава, пуно мањих капела, дом
Духовне Академије, дом Духовне Семинарије, дом за митрополита и дру-
ге зграде”.
Његош је одмах посјетио грофа Карла Васиљевича Неселродеа, ми-
нистра спољних послова и вицеканцелара. Неселроде је знао за Њего-
шев долазак. Татишчев му је 28. јуна (10. јула) 1833. био јавио да ће
Његош доћи у Петроград. Његош је предао Неселродеу и једно писмо
Татишчева, „у којем га овај јако препоручује”. „Одлучност и правичност”
- казује се ту - „које је Његош показао у владању својим народом, стекле
су му поверење код његових суграђана, и било би сасвим достојно и
праведно да сам цар нареди његово посвећење за владику, и да му тим
начином да могућности да врши своју власт с још више успеха. Насел-
роде је одмах после Његошеве посете отишао цару да му реферише о
тој ствари”.
Његош је потом посјетио оберпрокурора Св. Синода Степана Дими-
тријевича Нечајева. Нечајев је „врло усрдно примио Његоша”.
Послије ове двије посјете „ствар је Његошева одмах узела добар
обрт. Населроде је реферисао цару, изложио целу историју Црне Горе
последњих година, показао у руском преводу Вукотићево писмо којим

104
се изражава жеља целог народа да се Његош завладичи. Цар, ,не
налазећи никакве препреке томе’, - те се речи наводе у актима - одобри
ствар и нареди да се пошље Синоду на даљи поступак; дозволи, уз то,
да се 15 хиљада рубаља може утрошити на посвећење. Синод, у пуној
седници, с митрополитом Серафимом на челу, узме ствар у претрес и
реши је повољно. ,Не гледајући на двадесетогодишњу младост
архимандрита’ - тако гласе акта -, ,а имајући у виду примере ранијих
времена, Синод не оклева благословити га на виши јерарски степен’.
Решено је било даље да се наречење за владику учини 9/21. августа, а
посвећење 15/27. августа у Александроневској Лаври. Али цар, примив-
ши то решење, промени га и сам својеручно запише на акту писаљком:
,посвећење извршити у Преображенској катедрали, на дан 6/18. августа’.
Цар је помакао дан јер му је требало путовати. Пруски краљ Фридрих
Вилхелм и аустријски цар Фрања I већ су га чекали ... у Теплици у Чеш-
кој”.
Његош је сад требало да посјети цара Николаја I. Он је пошао „парад-
ним колима са четири коња” у аудијенцију цару. „Цар Николај I био је
тада на Елагинском острву, с ону страну Неве и Невке”.
Цар Николај I је примио Његоша благонаклоно. Цар је био, без сваке
сумње, задовољан Његошевом управом у Црној Гори: „Превасходне
особине Њ. В. Преосвештенства архиепископа Црне Горе” - пише Несел-
роде у једном акту тих дана - „прибавиле су му код Њ. В. Цара најлас-
кавији пријем”.
На Преображење, 6/18. августа, у Спасопреображенској катедрали
Његош је посвећен за владику. „Присутни су били сам цар, па његова
свита и потребни министри, затим цео Синод: Нечајев, митрополит
Серафим, митрополит Јона, епископ Венедикт и други. Његош је био у
владичанској одежди. Имао је о врату, на златним ланцима, ,панагију
(медаљонску иконицу Богородице) украшену брилијантима и смараг-
дима, и крст на прсима, такође украшен брилијантима и аметистима’, у
вредности од осам хиљада рубаља. То му је цар поклонио, ,у знак
особитог благовољења’, како се у указу каже... После тога, предана је
Његошу грамата о владичанству, и чин архијерејске заклетве на који се
потписао и Његош и они који су га хиротонисали”.
Његош је добио лијеп поклон од рускога цара. Руски двор је платио
путни трошак од Цетиња до Петрограда и натраг за њега, за Димитрија
Милаковића и Стефана Петровића. Добио је анонимно на поклон и
10.000 рубаља за Црну Гору. Упознао се с многобројним руским држав-
ницима и црквеним веледостојницима. Поклоњен му је и велики број
црквених књига за манастир и цркве у Црној Гори и за основну школу,
коју ће почетком 1834. на Цетиње основати.

105
 Послије завладичења Његош се задржао у Петрограду дуже од мјесец
дана.
7/19. септембра 1833. издат је у Петрограду заједнички пасош за Ње-
гоша, Димитрија Милаковића, Стефана Петровића и типографа Михаила
Петрова - преко Либека и Беча за Црну Гору. Истога дана су тај пасош
визирали пруско, саксонско и аустријско посланство у руској пријесто-
ници. Из пасоша се види да је Његош био са својим пратиоцима у Халеу
3, у Лајпцигу 4, у Дрездену 6, у Бечу 22, у Грацу 24, у Љубљани 25. ок-
тобра 1833. Тршћанска полиција дала је визу на пасош 15. новембра
1833. за Котор и Црну Гору.
У Бечу се Његош задржао на своме повратку нз Русије десетак дана.
Стално је био у друштву Вука Караџића. С руским послаником Татишче-
вим посјетио је кнеза и државнога канцелара Клеменса Лотара Венцела
фон Метерниха који га је љубазно примио и са којим је преговарао о
продаји Аустрији црногорскога манастира Подмаина.
Његош је, изгледа, кренуо из Беча 22. октобра. Ишао је преко Граца
и Љубљане. У Трст је стигао 27. октобра.
Његош се у Трсту, са својом пратњом, задржао дуже од мјесец дана.
Ту је продужио свој боравак, јер је хтио сачекати да му из Русије дођу
штампарија са свом опремом и око 400 књига различитог садржаја. У
Трсту је он сад проводио безбрижни живот. Директор тршћанске поли-
ције фон Кал-Розенбург гледао га је често у друштву учитеља Димитрија
Владисављевића и Симеона Димитријевића, трговца Димитрија Бајови-
ћа, Марка Квекића и Божидара Поповића. Кретао се и са тршћанским
православним свештеницима Симеоном Главашем и Дамјаном Груборо-
вићем. Ишао је у посјету и љекару Димитрију Фрушићу, чијем ће сину
Чедомиљу, мало доцније, спјевати „осмртницу с необично топлим и ин-
тимним сјећањима”.
О чему је све Његош тада разговарао с тим тршћанским Србима, који
су се још поодавно живо интересовали за ослобођење наших народа ис-
под туђинске власти, за књижевност и просвјету потлачених Јужних
Словена. Његош им је морао причати о моћи Русије, једине тадање
јужнословенске узданице, о „чарима” и „пространству” Петрограда, о
његовим „симетријама улицах, величанствености стројенија и тисућама
овим подобна”, о „прекраснијема зданијама Петробурга, разном искусном
архитектуром дворовах царскијех, храмовах свемогућему уздигнутијех
и величанственима памјатницима воздвигнутијема основатељу ове сто-
лице и просвјетитељу Русије и другима мудрима њему посљедоватељи-
ма”. Говорио им је даље о величини „рускога народа”. Детаљно им је
приказао своје завладичење у Петрограду, пријем код рускога цара Ни-
колаја и код разних других руских веледостојника и дочек на који је тамо

106
наишао. „А наши људи с Приморја с побожном пажњом пркосно су воље-
ли да слушају вијести о Русији и да уживају у напредку те далеке земље”.
Кад је Његош видио да штампарија и друге ствари не долазе из
Русије, ријешио је да отпутује за Црну Гору. Најмио је трабакулу
„Pronostico”, којом је управљао капетан обалне пловидбе Иво Монић из
Дубровника. У Трсту је оставио Руса Михаила Петрова код тамошњег
руског конзула Коронелија да сачека ту штампарију и сандуке књига и
да их донесе са собом заједно с Димитријем Милаковићем и Стефаном
Петровићем у Црну Гору. А потом се укрцао на „Pronostico” и 20. новем-
бра кренуо за Дубровник. До трабакуле је испратило Његоша око 200
особа. То су већином били Бокељи који су се тамо затекли. Међу њима
се налазио и кнез Мате Ивановић из Доброте. Сигурно је да су ту били
и представници српско-православне црквене општине у Трсту и сви
наши тамошњи учитељи и други културни радници.
На бродићу „Pronostico” били су Његошеви сапутници Јован Љубато-
вић из Рисна, који је дуго година живио у Русији, и Јован Радонић из
Херцег-Новог. Његош се спријатељио с Љубатовићем и на трабакули је
стално ручавао с њим.
Послије дванаест пуних дана путовања морем Његош је 3. децембра,
у два сата послије подне, стигао на трабакули „Pronostico” у дубровачку
градску луку. Испред Лучког поглаварства „Sanita” дочекало га је педе-
сетак православних из Дубровника који су се од ранога јутра шетали
дуж обале и њега ишчекiвали. Међу њима је био и руски вицеконзул у
Дубровнику Јеремија Гагић, у свечаном одијелу.
Чим је брод пристао, Гагић је пошао на палубу да Његоша поздрави.
Кад је Његош изишао из трабакуле, „поздравили су га ти људи скидањем
капа и шешира”. Неки су му хтјели приступити и пољубити му хаљину,
али Гагић им то није допустио. Затим је Гагић повео Његоша и његова
синовца Стефана Петровића у своју кућу која се налазила на „Пјаци
пујишкој”. Његошев секретар Димитрије Милаковић пошао је са Стевом
и Јовом - браћом Шкуљевићима - својој мајци Марији која је живјела на
Пилама.
Његош није 3. децембра излазио из Гагићеве куће.
Сљедећег дана, 4. децембра, прије подне, Његош је, у друштву Јере-
мије Гагића, званично посјетио окружног дубровачког поглавара и вла-
диног савјетника Фердинанда барона Шалера, који је био у Двору,
католичког бискупа Антуна Буричеа, „који је становао у кући Џорџи на
Пилама” и бригадног генерала Јохана Јозефа Тацу фон Фелдбрука. Пос-
лије ручка пошао је на Пиле и Плоче и разгледао је дубровачку околину.
Тога дана је Његош исто ручао код Гагића. Гагић је био позвао на ручак
своје шурјаке, Јована Љубатовића и трговца из Задра Мичића. Послије
ручка Његош је пошао на Пиле и Плоче и разгледао дубровачку околину.

107
 5. децембра, трећега дана свога боравка у Дубровнику, барон Шалер
је позвао на ручак у Двор Његоша и Гагића.
За столом су се водили дуги разговори о разним стварима. Његош је
рекао Шалеру да су лично цар Николај I и неки чланови царске породице
присуствовали његову посвећењу за владику и да је цар том приликом
изјавио да он жели да Његош буде не само свештеник него и ратник.
Његош је изјавио Шалеру да су Црногорци суров и непросвијећен народ,
али да ће он употријебити све силе да га просвијетли. Изјавио је Шалеру
да Црногорци не могу да живе без Аустрије, да би они били цивилизо-
вани кад она не би спречавала да долазе у Црну Гору књиге и друга
потребна средства за образовање, да је он о томе већ разговарао у Бечу
с државним канцеларом Метернихом и да му је он обећао да се то неће
више догађати и да треба да се он обрати њему у Бечу ако би се тако
нешто десило. Споменуо је још Шалеру да је видио у Бечу многе лијепе
ствари и да једва чека да се врати у своје планине. Сваком приликом је
хвалио језик којим се служе Црпогорци.
Послије исцрпног разговора с Његошем и Гагићем вјешти политичар
Шалер је осјетио да Његош има у Црној Гори сву власт у својим рукама
и да је он у својој земљи све и сва. Гагић је хвалио Његоша код Шалера.
Рекао му је да ће Његош обуздати разне странке у Црној Гори.
Његош је 5. децембра посјетио на Пилама мајку свога секретара
Димитрија Милаковића и обишао је православну црквицу на Посату.
Парох Хрисант Николајевић и његов насљедник Ђорђе Николајевић ни-
јесу ишли Његошу на подворење, јер им је још раније био наредио вла-
дика Јосиф Рајачић „с неприкривеном пријетњом да ускрате сваку по-
част Његошу”. Дубровачки православни су пак негодовали зато што им
је, по налогу Рајачића, било забрањено да Његоша дочекају, да га прате
и да му приреде ручак.
Његош и Стефан Петровић су 6. децембра, око 10 сати ујутро, стигли,
у пратњи Јеремије Гагића, у градску луку. Димитрије Милаковић је већ
био ту. Они су се сад укрцали на трабакулу „Pronostico” и пошли за Боку.
„Pronostico” није могао да отпутује за Котор него се „због противног
вјетра морао зауставити и преноћити у Цавтату”.
Сјутрадан, 7. децембра, „Pronostico” је наставио свој пут за Боку, а 8.
децембра зауставио се у Росама. Његош га је сад са својом пратњом
напустио, укрцао се у малу гајету и пошао у манастир Савину. Тамо су
га дочекали калуђери и указали му поштовање. Он је ушао у цркву,
очитао молитву и поклонио цркви три дуката у злату. Рекао је да је
посјетио манастир и цркву у Савини, јер се овдје прије неколико година
васпитавао.
Из Савине је Његош пошао истом гајетом за Котор. Тамо је стигао
истога дана „у четири и по по подне”.

108
 Породица Лумбардић је била обавијештена да Његош долази и сви
су га њени мушки и женски чланови, заједно са неколико својих рођака,
чекали извјесно вријеме у градској которској луци. Дочекали су га ве-
сели и раздрагани и позвали су га у госте и отпратили до своје куће у
Доброти. Он је понио са собом нешто мало рубља и нешто новца. Тога
дана му је приређена обилна вечера на којој су били својте Лумбардића,
жена потпредсједника Црногорскога сената и неколико Његошевих ро-
ђака који су били дошли с Цетиња у Котор да га дочекају. Дуго су пили
и јели и на вечери су остали до касно у ноћ.
Његош је 9. децембра прије подне званично посјетио католичког бис-
купа Стефана Павловића-Лучића, „познатог реакционара из Макарске о
ком су, мало година прије тога, талијански политички осуђеници у казне-
ном затвору у моравском Шпилбергу били увјерени да је и детаље које
би од њих чуо на исповијести јављао аустријској полицији”. Затим је по-
шао у посјету заповједнику которске тврђаве пуковнику Лују Бустинију.
Најзад је обишао и вршиоца дужности окружног которског поглавара
Габријела Ивачића коме је предао свој пасош.
Сјутрадан, 10. децембра, вратили су Његошу посјете бискуп Павло-
вић-Лучић и Габријел Ивачић. Пуковник Бустиније је био нешто болестан
и ради тога није посјетио Његоша.
Његош је сад чекао у Котору да дођу његове ствари с трабакуле Ива
Монића из Роса. Цариник Стјепан Занели у Росама у међувремену је паж-
љиво прегледао Његошеве ствари и утврдио је да је Његош понио са
собом из Русије нешто мало кућног намјештаја, четири пећи од ливеног
гвожђа, четири комада тканине савијене, четири мала топа од бронзе,
једну балу прошивених покривача и неколико затворених сандука. Цари-
ници у Котору су отворили Његошеве сандуке и поново прегледали ње-
гове ствари. У његовим сандуцима било је: десет хиљада форинти што
у талирима а што у цванцикама, нешто сребрног прибора за сто и собе
у вриједности од око хиљаду форинти, неколико комада платна, нешто
накита, двије-три владичанске одежде од вриједности и три до четири
стотине различитих књига на руском језику.
Цариници су одмах одобрили да све те Његошеве ствари пођу као
транзитна роба за Црну Гору. Задржали су само књиге, јер их је требало
пописати, али су ускоро, по наређењу гувернера Лилиенберга, и њих
послали у Црну Гору на Цетиње.
Његош је 11. децембра, око десет сати ујутро, напустио Котор и упу-
тио се у Црну Гору. Испратили су га, осим Димитрија Милаковића и Сте-
фана Петровића, и чланови породице Лумбардић и нешто мало „радоз-
налих” Которана. Изван Котора дочекало га је с великим одушевљењем
стотињак Црногораца које аустријске власти нијесу пустиле у град и
отпратили су га до Цетиња.

109
 По наређењу далматинског гувернера Лилиенберга, Габријел Ивачић
је ставио Његоша под присмотру. Задужио је шефа испоставе Лучког
поглаварства у Росама Ивана Крилетића да савјесно прегледа Његошев
пртљаг, да Његоша допрати од Роса до Котора и да будно пази на сваку
Његошеву ријеч и биљежи све оно што би било интересантно. Наредио
је капетану трабакуле „Pronostico” Иву Монићу да дође са неколико
морнара католичке вјере из Роса у Котор и да му они саопште све оно
што су од Његоша чули за вријеме његове вожње морем од Трста до
Роса. Ивачић је затим наредио љекару Лују Мору из Пучишћа на Брачу,
сопраинтенданту Ернесту Буровићу, депутату Рафаелију и секретару
будванске општине Николи Бердару да се у Котору нађу око Његоша и
да пазе с ким ће се он састајати и шта ће говорити.
Доктор Моро био је лијечник породице Лумбардић. Двије Буровићеве
кћерке биле су пријатељице породице Лумбардић, а Рафаели и Бердар
били су познаници и „пријатељи” Његошеви. Ивачић није могао да нађе
боље доушнике и шпијуне од њих. Они су сазнали од самога Његоша,
од чланова породице Лумбардић и од Његошевих рођака, који су били
дошли с Цетиња у Котор да га дочекају, многе драгоцјене појединости
о Његошевом путу у Петроград, о његовом посвећењу за владику, о
његовим сусретима с руским царем Николајом I и другим разним руским
веледостојницима, о састанку с аустријским државним канцеларом Ме-
тернихом, о његовим утисцима с његова пута и о његовом будућем по-
литичком програму у Црној Гори. Његош није ништа крио. Причао им је
детаљно о своме путу у Русију, о свом завладичењу у Петрограду; рекао
им је да је цар Николај I присуствовао његовом посвећењу за архијереја.
Отмјено и гордо им је саопштио да му је руски цар обећао да ће учинити
све да се побољша судбина Црногораца, да Црна Гора постане сасвим
независна од турске Порте и да она добије турску област Зету која је
припадала Иванбеговини.
Изјавно им је даље да га је лијепо примио Метерних у Бечу и да није
могао, због краткоће времена, да се представи аустријском цару у Бечу
Францу I. Казао им је да ће употријебити све своје силе да просвијети
Црногорце, да ће на Цетињу основати школу и отворити штампарију и
да ће замолити Губернијално предсједништво у Задру да допусти неким
аустријским поданицима из Котора да дођу за учитеље у Црну Гору.
Његош је обећао Габријелу Ивачићу да ће се свим својим силама старати
о одржавању добрих односа са сусједним аустријским властима и рекао
му је да је потребно да се писмено обраћа Црногорскоме сенату ради
свих ствари.
Из разговора с Његошем Ивачић је добио утисак да ће Његош пре-
пустити Сенату да рјешава о мање важним споровима између самих
Црногораца, а да ће Његош лично рјешавати о тежим изгредима и во-

110
дити спољну политику Црне Горе. Ивачићу се учинило да ће Његош
поново да успостави теократску власт у својој земљи.
Његош се одмах разболио по своме доласку из Котора на Цетиње и
није се уопште виђао. Његови родитељи и његови рођаци су тврдили
да је отрован у кући Илије Лумбардића 8. децембра. Сумњали су на
Ивана Ивановића Вукотића, Матеју Вучићевића, на њихову странку и на
странку покојног гувернадура Вуколаја Радоњића. Изгледало је да је и
Његош вјеровао у то. Зато је и живио повучено. Није узимао храну ни
од кога осим од својих најближих. Дружио се само са својим секретаром
Димитријем Милаковићем. Кад се мало здравствено опоравио, уредио је
неколико соба у Манастиру.
Он је 26. децембра 1833. заказао општи народни збор на Цетињу. На
збору је отпечатио декрет руског цара Николаја I и прочитао га. Руски
цар је у своме декрету најприје подсјетио Црногорце на доброчинства
која им је руски двор у прошлости чинио, а затим им је јављао да ће их
и даље потпомагати ако се буду владали као до сада, препоручивао им
је да живе у добрим односима са својим сусједима, нарочнто с аустриј-
ским поданицима, да се нагоде с Турцима и да на вријеме исплаћују
Сенату порез по талијер од сваке куће. Пошто је прочитао царски дек-
рет, Његош је саопштио збору да га је руски Синод рукоположио за
владику. Изложио је потанко збору какве су му високе почасти указали
руски цар и разни други руски веледостојници. Рекао је какве је све
поклоне добио од рускога цара и рускога двора. Обећао је да ће Русија
школовати дванаест црногорских младића и да ће он одмах почети да
води преговоре с новим скадарским везиром. Игуману манастира Остро-
га Јосифу Павићевићу поклонио је том приликом крст украшен драгим
камењем у вриједности од око 300 форинти и произвео га је у архиман-
дрита.
Ускоро потом дошло је између Његоша и предсједника Сената Ивана
Ивановића Вукотића, који је хтио да преузме свјетовну власт у Црној
Гори, до жучних распри. За вријеме Његошева избивања из Црне Горе
Вукотић је потрошио сав новац који је покојни митрополит Петар I био
оставио црногорском народу 3.000 талира које је за њ био добио у
Русији. Ускоро потом Вукотић је затражио од Сената да га ослободи
дужности предсједника Сената да би тобоже могао поћи на лијечење у
Италију. Обећао је да ће у току два мјесеца вратити црногорском народу
3.000 талира које је за њ био добио у Русији. Сенат је ускоро разријешио
Вукотића његове дужности и Вукотић се прво склонио у Котор, а затим
је пошао у Италију на лијечење, а потом се вратио у Русију. Његош је
одмах раскрстио и са потпредсједником Сената Матејом Вучићевићем.
И Вучићевић је ускоро напустио Црну Гору и пошао за Русију.

111
 Његош је одмах по свом повратку из Русије преузео сасвим у своје
руке сву власт у Црној Гори. Почео је одмах да ради на сређивању
унутрашњих прилика у својој земљи, на завођењу реда и поретка у њој,
на сузбијању крвне освете међу Црногорцима, на успостављању и одр-
жавању пријатељских односа између Црне Горе и Аустрије и на ства-
рању подношљивог стања на црногорској граници према Скадарском и
Херцеговачком пашалуку.

Његош у слици и ријечи, Подгорица, 1974.

112
 ОСНИВАЊЕ ОСНОВНЕ ШКОлЕ
НА ЦЕТИЊУ 1834.

У Његошево доба било је мало писмених људи. Искључиво су били

писмени калуђери и свештеници. Врло мали број црногорских сенатора
и других главара знао је читати и писати. Већина је стављала крст својом
руком на уговоре, признанице и друге важне документе. Било је шта-
више и свештеника који се нијесу знали потписати.
Ако је неко хтио да му дијете научи читати и писати, слао га је у
манастире да се тамо описмени. И понеки свештеници по селима учили
су дјецу да читају и пишу.
Његош је још 1831. желио да отвори основну школу на Цетињу. Тре-
бало је да дође у Црну Гору за учитеља Петар Ћирковић који је био
учитељ у Херцег-Новом. Предсједник Црногорског сената Иван Ивановић
Вукотић и Матеј Вучићевић били су 1831. у Котору „уговорили са Петром
Ћирковићем да овај извади свој пасапорт и да дође у Црну Гору за учи-
теља”.
Његош је 6/18. децембра 1831. јавио руском вицеконзулу у Дубров-
нику Јеремији Гагићу да је у Црној Гори „стављено управленије народње,
које управленије состовља 180 људих, из којијех су 16 совјетници (сена-
тори), а 164 исполнитељи (polizia), које слуша народ добро и како је ду-
жност народња своје старије слушати и собом одабранима повиноват
се... али каква ће ми јошт и ово радост бити када виђу моје отечество
ђе напредује у наукама и процвјетава просвјешченијем и када га виђу
да почне излезати своје просвјешчене и вјерне синове, који ће га умјети
бранити не само оружјем него и пером умним... како што и други народи
европејски такве људе рађу и умножају их ко више може, јербо је пре-
мудро Изречена ова ријеч: ,Просвјешченије свјет, а непросвјешченије
тма’.”
Гагић је сад повјеровао да је Његош основао основну школу на Цети-
њу, па је 19/31. децембра 1831. изразио Његошу своје велико задовољ-
ство: „Радујем се”, тако он јавља, „и заведенију училишта у Црногори;
почетак је толико добар и прекрасан, да се нитко не може сумњати о
добром напредку”.
Гагић је касније сазнао да није отворена основна школа у Црној Гори,
па је 30. маја (11. јуна) 1832. савјетовао предсједнику Црногорскога
сената Ивану Ивановићу Вукотићу да оснује „бар једну праву школу за

113
сиромашну младеж црногорску. Много не треба за отварање овога пос-
ла. Од сваке ожењене главе по цванцику годишње, па ето у крајњем
случају од 4 до 5 хиљада гулдена годишње за најнужнију и најдобро-
творнију установу. Сви словенски народи иду великим корацима напри-
јед у просвјећивању; зашто да Црногорци остају за њима у тами?”
И поред свих настојања Његош није остварио своју жељу до 1834. да
оснује школу у Црној Гори. Аустријске власти у Котору нијесу хтјеле у
почетку да допусте учитељу Петру Ћирковићу да пође за учитеља на
Цетиње, иако је он то хтио. Тек 1834. издале су му пасош за Црну Гору
и он се одмах потом преселио из Боке Которске на Цетиње.
Његош је тек сад основао основну школу на Цетињу и поставио Ћир-
ковића за учитеља. Он је ту школу смјестио у Цетињски манастир. Уз
школу је увео „благодјејаније”. Ђаци су били већ одрасли младићи. Они
су становали и хранили се у самом Манастиру о државном трошку. Било
их је „тридесет и један” из читаве Црне Горе. Уџбеници за ђаке били су
у почетку ријетки. Његош је 1833. донио из Русије око 400 руских књига,
међу којима је било црквених, богослужбених и школских књига. Милан
Костић претпоставља да је Петар Ћирковић набавио за ту школу српско-
словенске букваре.
Чим је 1834. отворена штампарија на Цетињу, одмах су се ту почеле
штампати и школске књиге. Године 1836. штампан је Буквар за црно-
горске школе, 1838. објављена је Србска граматика, састављена за црно-
горску младеж (част прва). Године 1839. штампана је Историја свијета
од Шлецера коју је превео на наш језик Димитрије Милаковић.
Ученици ове школе потицали су углавном из угледних црногорских
породица. Један од њих био је и Петар Вукотић, касније познати црно-
горски војвода. У тој школи су ђаци учили читати, писати, рачунати и
историју цркве.
Његош је често обилазио школу. Долазио је, у друштву својих сена-
тора, и на испите. Он се много интересовао за рад у њој.
Од 1834. школа на Цетињу је стално радила, осим за вријеме борби
када су њени ђаци морали да иду у рат да бране своју домовину.
Поред Петра Ћирковића учитељи цетињске школе били су Лазар Вла-
ховић, Теодор Иванчик, Петроније Лујановић, Ђорће Срдић и Милорад
Медаковић. „Сваки од њих уносио је понешто ново у њен наставни план
и програм. Тако су уведени предмети: српска граматика, историја Црне
Горе, црквено карловачко пјеније, пропис краснописанија”.
Поред цетињске школе, Његош је отворио школу и у Добрском Селу,
лијепом и питомом мјесту недалеко од Цетиња.
Ти учитељи цетињске школе били су већином Далматинци или Вој-
вођани. Они су, поред рада у школи, обављали и секретарске дужности
у Црногорском сенату, помагали су Његошу око организовања државне

114
власти у Црној Гори и народног просвјећивања. Они су били у исто ври-
јеме и његови најближи сарадници.
Његош је доцније намјеравао да оснује у Црној Гори и више школе.
„Колико ми је год”, тако он пише министру правде у Србији Пауну Јанко-
вићу 12/24. априла 1845, „могуће било, толико сам се трудио, па и сад
непрестано трудим се, како бих мало по мало распространио мећу овим
народом образованије и на тај конец завео сам засад мале, а по времену
настојаћу основати и више школе, јер сам увјерен да су оне најпоуз-
даније средство којим један народ до образованија и просвјештенија,
сљедоватељно до праве среће доћи може”.
Његош није основао „више школе”, али је зато послао неколико црно-
горских младића на школовање у Русију и Србију.

Његош у слици и ријечи, Подгорица, 1974.

115
 ОСНИВАЊЕ ШТАМПАРИЈЕ
НА ЦЕТИЊУ 1834.

На свом повратку из Русије за Црну Гору концем 1833. Његош је купио

малу штампарију за 3.000 рубаља. Са собом је повео штампара Руса
Михаила Петрова. У Русији је набавио за штампарију и црквена слова. У
Петрограду је 7/19. септембра 1833. добио пасош за се, за Димитрија
Милаковића, Стефана Петровића и Михаила Петрова. За њим су ишли
сандуци типографског материјала којим је намјеравао основати штампа-
рију у својој земљи.
Са својом малом пратњом Његош је стигао у Трст 27. октобра. Ту се
задржао до 20. новембра. Из дана у дан очекивао је из Русије сандуке
са штампаријом. Кад је видио да никако не стиже штампарија из Русије,
оставио је типографа Михиала Петрова код руског конзула у Трсту Коро-
нелија да штампарију сачека и да је са собом донесе у Црну Гору. Првих
дана јануара 1834. штампарија је стигла у Трст и типограф Петров је
одмах пошао с њом за Црну Гору. Око 20. јануара дошао је с њом на
Цетиње. Његош је одмах потом основао штампарију коју је смјестио у
Цетињски манастир. Она је одмах почела да ради.
Штампарија је била сувише мала. Није имала довољно ни црквених
ни „гражданских” слова. Недостајали су апострофи и „мјесечни знакови
за календар”. „Ваљак јој није био добар. Он је био направљен „од -
цукара”. Недостајала јој је „јошт једна рама (Rahme)”. Његош се старао
о штампарији. Ради набавке материјала за њу ангажовао је Вука Кара-
џића у Бечу, учитеља у Трсту Димитрија Владисављевића, руског вице-
конзула у Дубровнику Јеремију Гагића и дубровачког трговца Стефана
Шкуљевића. Он је још око 22. октобра 1833. разговарао с Караџићем у
Бечу о набавци слова за ту штампарију. 8/20. новембра 1833. писао је
Караџићу из Трста: „По Вашем зактевању послаће Вам господ. Владисав-
љевић и слова и матрице, пак гледајте што скорије да се љ, њ и ј одлије,
а моје матрице, ако Вам се допадну, могу се послати у Венецију да се
нова салију писмена за Црну Гору”.
Његош се и 8/20. марта 1834. интересовао код Караџипа за слова љ,
њ и ј. Тада је Караџића питао: „Јесу ли већ саљевена она слова српска
којијех међу мојијема нема? Ако су готова, отправите их у Тријест гос-
под. Владисављевићу... који ће Вам и новце за њих послати”. „Од пот-
ребе ми је и славјанскијех словах петнаест центих. Гледајте да се ту

116
салију или ђе инђе што прије. Каква ова слова треба да буду, Ви знате
лијепо, и како их Ви наредите, онако ја пристајем. Тако исто и за ова
слова новце ћете добити од предреченога господ. Владисављевића”.
Његош је јавио Караџићу 23. марта (4. априла) 1834: „Сваки час из-
гледам од Вас она српска слова (j, љ, њ), за које сам Вас молио да их
дате салити ту, но чудо ми је да за њих до сада ништа не јављате”.
Димитрије Владисављевић послао је новембра 1834. „у два маха 11
(10) колета слова” преко Вука Караџића Његошу на Цетиње.
Његош се, због набавке слова за штампарију, обратио Караџићу и 19.
априла (1. маја) 1834. „Ја сам наручио”, јављао му је, „да се предаду г.
Владиславу 400 ф. ср., који ће их Вама што скорије послати. Кад ове
новце примите, пођите у Будим и дајте слова салити како Ви сами види-
те. Ја сам намјеран штампавати овђе букваре, часловце и псалтијере, и
то на малом колу. Из овога можете виђети отприлике колико којијех
словах треба од свакога шрифта и према тому владајте се, а у све узмите
центах 15. Остале новце што Вам устребују за исплатити слова, јавите
ми кад су Вам нужни да Вам и њих пошљем. Ево Вам пробе од мојих
словах. По њима дајте она српска слова салити, а за већу точност ево
Вам прилажем и ова у салитку што имам. Ваља да Вам кажем да не имам
апострофах (’), а тако исто и мјесечних знаковах за календар”.
Његош је наручио да се одлију у Будиму „црковна писмена”, па је
8/20. јула 1834. замолио Јеремију Гагића да „изволите од те моје код
Вас заоставше суме новаца одбројити г. Стеф. Шкуљевићу f. 375 ср. и у
мој рачун увести”. Шкуљевић је требало да тих 375 ф. пошље у Трст
Димитрију Владисављевићу, а Владисављевић је био дужан да тим
новцем плати „црковна писмена” које је Његош био „наручио да се
одлију у Будиму”.
„Имајући нужду пошиљати новаца у Пешту за исплату црковније
слова”, Његош је 25. октобра (6. новембра) 1834. замолио Гагића да
преда „Стефану Шкуљевићу онај остатак што је код Вас од П. 2179 и
мени о томе јавити”.
Гагић је одмах то и урадио. И новац је исплаћен у Будиму за „црко-
вена писмена”.
Димитрије Владисављевић је септембра 1835. купио и послао на Це-
тиње Његошу и словенска слова. Те године је штампарија имала гра-
ђански и црквени слог.
У почетку је штампаријом управљао Михаило Петров. С њим су ради-
ла још два млада Црногорца. Марта 1836. водио је штампарију неки М.
Петровић, а 1838. руководио је њом Димитрије Милаковић. Од 1841. био
је, изгледа, њен директор Филип Вуковић Кокотовић.
У цетињској штампарији штампане су разне црквене књиге, школски
уџбеници и неке друге књиге свјетовног садржаја. Његош је у њој

117
штампао засебно своју пјесму Србин Србима на части захваљује. Он је
ту објавио и мале збирке својих пјесама Лијек јарости турске и Пустињак
цетињски. Ту је 1835. штампао засебно и Оду ступљења на престол
Фердинанда I. Године 1838. објавио је ту посебно своју пјесму саксон-
ском краљу Фридриху Аугусту II. Године 1834. штампани су ту Дика
црногорска од Сима Милутиновића, тропар св. Петру и Његошев проглас
црногорском и брдском народу поводом посвећења Петра I за свеца. Од
1835. до 1839. штампано је у тој штампарији пет годишта првог црно-
горског часописа „Грлица”. Године 1836. штампане су ту и Пословице
Вука Караџића. Од школских књига у њој су штампани Србски буквар
1836, Србска граматика 1838. и Милаковићев превод Шлецерове Истори-
је за омладину 1839.
У њој су објављене и многе мање ствари, као што су разни прогласи,
пасоши итд.
Штампарија је престала да ради у доба књаза Данила Петровића.
Године 1852. преливена су њена слова у пушчана зрна.
То је „још један карактеристичан податак за прилике, могућности и
начин на који су Црногорци бранили своју земљу и своју слободу од
непријатељских напада. Његошева штампарија, иако мала, учинила је
несумњивих услуга културно-просвјетном напретку Црне Горе”.

Његош у слици и ријечи, Подгорица, 1974.

118
 ЊЕГОШЕВ БОРАВАК У СТАЊЕВИНИМА И
ПОДМАИНАМА ОД 21. ДО 25. ЈУНА 1834.

Од 8. децембра 1833. г. па наовамо Његош је често болестан. Био се,

не без разлога, пронио глас да је на свом повратку из Русије трован у
Доброти у кући богатога трговца Илије Лумбардића. И почетком јуна
1834. он болује неколико дана. Око 9. јуна се придиже из кревета и по-
чиње да се бави државним пословима. Баш се тада спрема и у посјету
црногорским манастирима у Стањевићима и Маинама који су се налазили
на аустријском земљишту и које поодавно није био видио.
О свом поласку у аустријску државу обавјештава 2/14. јуна вршиоца
дужности окружног поглавара у Котору Габријела Ивачића слиједећим
писмом: „Намјерен сам о идућем нашем Тројичину дне сићи у мој манас-
тир под Маине да прегледам како манастир тако и добра њему принад-
лежећа, почем послије смрти покојнога митрополита Петра, мога стрица,
нијесам јошт ниједанпут био. Будући да речени манастијер са својим
добрима лежи у држави аустријској, тако сам судио за благоразумно нсти
капитанат предварити о мом доласку”.
21. јуна Његош је заиста пошао у Стањевиће и Маине.
Најприје је, изгледа, будвански претор Иван Кризомали извијестио
Габријела Ивачића о Његошеву доласку на аустријско земљиште. Према
његовом писму од 25. јуна 1834. Његош је стигао у црногорски манастир
Стањевиће 21. јуна увече. По свој прилици пошао је с Цетиња послије
ручка. Јахао је на коњу путањама што пониру у амбис. С њим су ишли
свештеници Јово Мартинић и Васо Поповић који су морали бити обучени
у црквене одежде јер је било потребно служити Божју службу у Стањеви-
ћима. Пратило га је још и „тринаест” перјаника у живописној црногорској
народној ношњи који су били наоружани пушкама, пиштољима и ханџа-
рима. Својим дивовским стасом морао је одскакати од свих. Успут су му
се придружили и наоружани сељаци из Шишића који су били у Црној
Гори да купе жита и који су се враћали са својим коњима кућама. С њим
су се опростили на раскрсници са које је требало скренути за Грбаљ. На
растанку су га поздравили плотуном из пушака. По старом обичају ње-
гова пратња је одговорила плотуном.
Његош се задржао у Стањевићима 22. и 23. јуна. Разгледао је манас-
тир и манастирска добра. На Тројичин дан узео је учешћа у Божјој служ-
би. У посјету су му дошли 22. јуна његови стари знанци Митар Микула и

119
Марко Неловић с поручником Фридрихом Јакобсом фон Канштајном. Он
их је љубазно примио и угостио; задржао их је и на ручку.
24. јуна ујутро кренуо је из манастира Стањевића у свој манастир
Маине. Сељаци из мајинске општине излазили су на пут којим је ишао и
од весеља пуцали, а потом су и Црногорци пуцали из пушака.
По доласку у манастир Маине дошли су Његошу многи Будвани и Буд-
ванке православне и католичке вјере да га поздраве и приме његов
благослов. С њима су били капетан ловаца Бох и поручник Барбир. И
овдје су га посјетили Митар Микула и Марко Неловић. Примио их је и
овога пута љубазно и зауставио на ручку. Микула му је том приликом
понудио свој стан у случају ако би поново морао доћи на ове стране и
преноћити у овом крају. Он му се захвалио и изјавио да не може доћи
због државних послова.
Његош је са својом пратњом 25. јуна ујутро напустио манастир Ма-
ине, пошао за Стањевиће, успут сврнуо на каву у кућу свештеника Марка
Руцовића и истога дана отишао из Стањевића на Цетиње.
И врховни надзорник у Будви Ернесто Буровић сачувао нам је драго-
цјене податке о Његошевом доласку у манастир Маине. Према његовоме
допису од 25. јуна 1834. Габријелу Ивачићу, Његош је приспио у Маине
24. јуна у девет сати ујутро. У његовој пратњи налазили су се свеште-
ници Јово Мартинић и Васо Поповић. С њим је било дошло и „око три-
десет наоружаних људи”. Чим је Буровић био дознао за Његошев дола-
зак у манастир Маине, одјурио је у Будву Кризомалију, посавјетовао се
с њим, а потом је пошао с неколико својих пандура младоме црногор-
скоме владици у посјету, представио му се и уручио му један званични
докуменат од поглаварства у Котору. Његош га је љубазно примио и
кавом почастио. Повео је с њим жив разговор. Доушник Буровић је
напрегнутом пажњом пратио сваку његову ријеч. Желио је да сазна због
чега је укинут суд добрих људи који је раније постојао између Паштро-
вића и Бајица и зашто се Његош спустио у Стањевиће и Маине. Његош
му је рекао да је дошао на аустријско тло да обиђе своја два манастира
и да разгледа манастирска имања. Жалио се Буровићу да су му манас-
тири у трошном стању. Убрзо се затим Буровић вратио у Будву.
Из Буровићевог извјештаја од 25. јуна 1834. Габријелу Ивачићу саз-
наје се још да су готово сви Будвани и Будванке отишли 24. јуна у ма-
настир Маине на подворење Његошу. Његош се без сваке сумње об-
радовао много њихову доласку. Познато је да је он волио животну
радост изнад свега. Њу је налазио у скакању, бацању камена с рамена,
стријељању, „сјечењу у опкладу плећах”, трци на коњима. Плотуни из
пушака били су за њ, како се он једном изразио, најдивнији музички
акорди. Зато је у част Будвана и Будванки који су му били дошли у
Манастир Маине на поклоњење приредио са својом пратњом трку на

120
коњима. Поворка се тада растегла око будванске равнице. Црногорци
су пуцали за вријеме те трке, а Будвани су им узвраћали поздрав паљбом
из пушака. Сва се будванска котлина била обукла у звук. То је за рато-
борнога Његоша морало бити највеће уживање. Будвани су послије те
трке позвали Његоша да посјети њихов град. Он им је љубазно захвалио
и додао да то сад не може учинити јер није био понио свечано одијело.
Обећао им је да ће их радо посјетити неком другом приликом.
Габријел Ивачић поднио је 26. јуна један подоста опширан нзвјештај
далматинском гувернеру Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу за који је
искористио Кризомалијев и Буровићев извјештај од 25. јуна. Ту је са-
општио Лилиенбергу све што је био сазнао од својих доушника о Њего-
шеву боравку у Стањевићима и Маинама од 21. до 25. јуна. Нерадо му
је јавио да је Његошев долазак на аустријско земљиште одмах изазвао
велико ингересовање наших људи с Приморја. Тешка му је срца признао
да су неки Будвани ишли у посјету Његошу за вријеме његова краткога
боравка у Стањевићима и да су многи Будвани пошли Његошу у мана-
стир Маине. Тјешио је, додуше, старога Лилиенберга да су они посјетили
Његоша из радозналости. Претпостављао је, наравно, да су православци
ишли Његошу као поглавару своје цркве да га поздраве и да му укажу
дужно поштовање. Свакако је много жалио што су Будвани били код Ње-
гоша, јер се плашио да су они могли дати повод „веома младоме и таш-
томе” црногорскоме владици да помисли да ужива повјерење становника
которскога округа.
Лилиенберг је 3. јула 1834. обавијестио предсједника Врховне поли-
цијске и цензурне дворске власти Јозефа фон Седлницког и потпред-
сједника Дворског ратног савјета у Бечу Игнација фон Хардег-Глаца о
Његошевом боравку у Стањевићима и Маинама.
За вријеме свога бављења у Стањевићима и Маинахма од 21. до 25.
јуна 1834. Његош је видио да његови манастири сасвим пропадају. Тада
је било потребно да се на њима изврше велике оправке. Али је то изис-
кивало огромна новчана средства. А њих није било у Црној Гори. Манас-
тири су били далеко од Цетиња. Налазили су се у аустријској држави.
Због тога их Његош није могао тако често посјећивати ни о њима бригу
водити. Зато је био ријешио да их прода. Желио је најприје продати
манастир Маине, па затим манастир Стањевиће.

Стварање, Подгорица, 1970, год. XXV, број 1-2, стр. 63-68.

121
 ВУК КАРАЏИЋ У ЦРНОЈ ГОРИ ОД 17.
СЕПТЕМБРА ДО 10. НОВЕМБРА 1834.

Вук Стефановић Караџић дошао је из Беча на Цетиње 5/17. септембра

1834. Његош га је примио „као друга и пријатеља, и с чим је гођ” могао
„рад је [био] да [му] угоди”. Караџић је намјеравао да се дуже задржи у
Црној Гори, али због оштре планинске климе, несносних цетињских киша
и недостатка љекара није смио ту зазимити. Ријешио се да проведе зиму
у Котору. Његош му је 29. октобра (10. новембра) издао „црногорско
проводно писмо” за Боку Которску „за дјело лијечити се”.
Караџић је почетком новембра сишао у Котор. У Боки није остао дуго,
јер му је вршилац дужности окружног которског поглаварства Габријел
Ивачић саопштио да се ту не може задржавати без одобрења Губерни-
јалног предсједништва у Задру. Како се његова болест погоршала, он је
ускоро пошао у Дубровник руском вицеконзулу Јеримији Гагићу који га
је „својски и пријатељски примио у своју кућу и са свачим старао се да
оздрави”.
За вријеме свога боравка на Цетињу од 17. септембра до 10. новем-
бра 1834. Караџић је написао чланак Поглед на Црну Гору у јесен 1834.
Он је тај свој допис, по свој прилици, послао из Котора у Беч своме при-
јатељу Вилхелму Хопеу, кога је замолио да тај чланак објави у неком
њемачком листу. Тај се допис појавио у Котином познатом листу 31.
децембра 1834. (№ 365, стр. 1457-1458). Караџић тај свој прилог о Црној
Гори није потписао. Прилог је писан „са упадљивом тенденцијом да
скрене пажњу свјетске јавности на овај, de facto али не и de jure, сло-
бодни и независни народ”.
Караџићев допис Поглед на Црну Гору у јесен 1834. састоји се од два
дијела. У првом дијелу Караџић говори о независности Црне Горе, о
борбености црногорскога народа и о мирољубивости младога владике
Његоша, а у другом дијелу приказује како су Црногорци, једне црне
бурне ноћи, упали у турску тврђаву Спуж и бацили с ње топ с точковима
и одвукли га одатле за Цетиње што су брже могли.
С правом долази на мисао Голуб Добрашиновић да је Караџићев
чланак Поглед на Црну Гору у јесен 1834. „ембрион познате књиге
Вукове” о Црној Гори и Црногорцима која је објављена 1837.
Због велике важности тога Караџићевог записа Поглед на Црну Гору
у јесен 1834, ми га доносимо овдје на српском језику. Напомињемо да

122
нам је његов факсимил љубазно ставио на располагање Голуб Добра-
шиновић.
„Поглед на Црну Гору у јесен 1834.
Становници су Црне Горе Словени српскога поријекла и православне
вјере. Процјењује се да њихов број износи према најновијим површним
пописима око 100.000 душа или према тамошњем уобичајеном народном
биљежењу 20.000 пушака (то су наоружани људи). Њихов је поглавар
обично митрополит, на њиховом језику назван владика (господар), а у
његовој су особи уједињене највиша свјетовна и духовна власт.
Познат је дух слободе Црногораца, а исто тако се зна да су они од
турског непријатељског упада у Европу, непрестано борећи се с [Тур-
цима], готово увијек сачували своју независност и да сада образују
фактично сасвим независну државу. Али како ова независност, која је
турским сусједима сметња, постоји само фактично, а нарочито због тога
што ови [Турци] у својој сировости, која је страна напретку цивилизације
и европског образовања, радо искоришћују сваку прилику за своје раз-
бојничке потхвате, то траје рат Црногораца с пограничним Турцима још
и сад само са кратким прекидима, и он се води дјелимично у правим
сукобима, у којима се боре више стотина и хиљада људи на објема стра-
нама, а дјелимично се врше узајамна отимања, пљачкања, паљевине и
поједина убијства.
Садашњи владика Петар Петровић Његош (достојни насљедник свога
истоименога стрица који је добро познат у Европи по хвалама разних
путника) одмах је по свом повратку из Петрограда, гдје је прошле године
[1833], према православном обреду, био рукоположен за владику, имао
у виду најприје односе према сусједним Турцима и настојао је да
успостави трајни мир и да приведе крају досадашња звјерства, пошто
се прије тога ни у Црној Гори не може помислити на напредак цивили-
зације. У ту се сврху он обратио почетком ове године [1834] херцеговач-
ким поглаварима и одржао је с њима један састанак на коме су они
драговољно прихватили његове мирољубиве приједлоге под условом да
им се уступи само неколико села која су има неколико година била пос-
тала независна од њих и која су се била прикључила Црној Гори. Ту је
било закључено да свака кућа из дотичних села плаћа одређени годиш-
њи данак од двије до четири форинте конвенционалног новца, да та
[села] владају независно од Турака сама собом и да сама суде. Ту су
одлуку одобриле обје стране. И становници тих села су се драговољно
покорили Владичиним излагањима и већ је изгледало да ће овом нагод-
бом нестати сваки страх, неповјерење и непријатељство између њих и
Турака, али се ускоро, пошто се Владика удаљио, скупило кришом
неколико хиљада Турака; они су та села изненада напали, побили
неколико становника који су се баш тада бавили домаћим и пољским
123
радовима, отјерали њихова стада и одмах их поново потчинили својој
апсолутној власти; у овоме тренутку владају још такви сусједни односи
на овој страни свијета.
Паша скадарски, коме се Владика обратио у сличној намјери непо-
средно послије закључења горе поменутога споразума, показао се сас-
вим ненаклоњен према свакој мирољубивој помисли; он је одговорио на
Владичине приједлоге да неће да чује за мир с Црном Гором пошто је
она турска област, и захтијевао је од Владике, најоштрије пријетећи му,
да му се на милост и немилост покори, а на то су му Црногорци поново
с поругом и подсмијехом одговорили.
Тако још увијек стоји са сусједним односима Црне Горе и готово је
свака седмица свједок неког грозног дјела. Као упадљив примјер смје-
лога прегалаштва које пркоси свакој опасности и које често карактерише
узајамне подухвате заслужује да се опширно изложи слиједећи аутен-
тични догађај: Већ од поодавнога времена налазио се на турском погра-
ничном утврђењу Спужу један велики петофунтовни топ, дугачак четири
лакта, чији је отвор био окренут према Црној Гори и којим су Турци често
правили узбуну и улијевали страх и трепет оближњим становницима
Црне Горе. Двадесет и пет Црногораца одлучили су се да заувијек пому-
те Турцима то задовољство и да по сваку цијену загосподаре овим
топом. У ту сврху прикрали су се једне црне бурне ноћи тврђави, пре-
пилали су на њој капију, ушуњали се у тврђаву кроз настали отвор, а да
их Турци нијесу ни чули, бацили су топ с точковима са зидина преко
литица, поново се вратили кроз отвор на капији из тврђаве и одвукли
топ одатле што су брже могли. Турци који су се пробудили од страшне
тутњаве, коју је изазвао пад тога топа, вјеровали су да је то био
земљотрес и били су далеко од сваке помисли да испитају узрок тога;
кад су рано ујутро примијетили да топа нема, већ су били Црногорци
допрли са својим плијеном до своје границе, а Турци који су за њима
јурили нијесу се усудили да пређу њихову границу. Преко огромних
стјеновитих планина топ је сад ношен даље до Цетиња, поклоњен је
Владици и постављен пред његов манастир и његову резиденцију. Онај
ко га види и ко познаје путеве преко планина Црне Горе, тај ће се исто
тако зачудити томе како је топ могао бити донесен на Цетиње и како је
он уграбљен из тврђаве. Од тога догађаја Турци су сакрили по подруми-
ма све своје топове и закључали их”.

124
 НЕКОлИКО ПУТНИХ ИСПРАВА ИЗ ДОБА
ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША

Ни у првој половини 19. вијека становници Црне Горе нијесу имали

легитимације. Нијесу им биле ни потребне, јер су живјели на уском
простору и јер су се међусобно добро познавали. А и њихова власт их је
добро знала. У случају пак ако би неки Црногорац или Брђанин пошао у
Аустрију или Турску да би потражио „себи службе”, онда би му Црно-
горски правитељствујушчи сенат издао путну исправу на одређено ври-
јеме, коју би написао писар, а потписао предсједник Сената или црногор-
ски владика Петар II Петровић Његош. И странци који би дуго живјели
у Црној Гори, а који би жељели да напусте нашу земљу и да живе и раде
негдје другдје у иностранству, добијали су од црногорског Сената
„пасапорат”.
У Хисторијском архиву у Задру нашли смо два пасоша која је Његош
издао Хотима. Први „пасапорат” издат је на Цетињу, под бројем 68,
10/22. јуна 1834. Потписао га је Његош: „Показатељ овога јест Белош
Рука Деда Лековић, Хот, одавнога времена у Црној Гори бавећи се, који
полази одавде у Котор, а потом и даље тражити себи службе; зато му се
и даје ово писмо, препоручујући га ћ. к. власти не одрећи му рукопомоћ
и покровитељство, обећавајући взаимност”. Други „пасапорат” издат је
исто на Цетињу, под бројем 76, 2/14. јула 1834. И њега је потписао
Његош: „Показатељ овога јест Марко Рука, Хот, од давнога времена ба-
већи се у Црној Гори, који полази одавде у Котор да би себи и даље
ухљебленија тражио; зато му се и даје ово писмо, препоручујући га ћ.
к. власти, не одрећи му у случају нужде помоћи и покровитељства”.
Иза текста путних исправа Хота Белоша Лековића и Марка Руке ста-
вљен је округли „општенародни” печат. Око њега стоји: „Всъϵ Чрниϵ
Гори мохурь”. У његовој средини израђен је орао од двије главе, између
којих горе стоји крст, а ниже орла доље лав у ходу.
Крајем 1833. Његош је донио из Русије на Цетиње штампарију. Смјес-
тио ју је у Цетињском манастиру. У току 1834. штампарија је почела да
ради. У њој су се штампали уџбеници, часопис Грлица, неке друге књиге,
прогласи и пасоши.
Познат нам је један пасош који се 1834. појавио у тој штампарији. То
је Његошев пасош Вуку Стефановићу Караџићу од 29. октобра (10. но-

125
вембра) 1834. који је издат под бројем 112 на Цетињу. Доносимо овдје
новим правописом његов текст:
„ЦРНОГОРСКО ПРОВОДНО ПИСМО
Показатељ овога јест Гд. Вук Стеф. Караџић, Др филозофије етц.
родом ... полазећи одавде у Котор, за дјело лијечити се, коме се и до-
пушта поћи на пет мјесеци.
Од имена Сената управљајућега Црном Гором и Брдима умољава се
тамошња Власт показатељу овога писма слободни пролазак, како гођ и
у случају помоћ и покровитељство, указати му, обећавајући од ове стра-
не једнаку взајмност.
Цетиње, мјесеца окт. 29, године 1834.
Владика црногорски
П. Петровић Његош.”
Изнад „Црногорско проводно писмо” налази се велики округли печат.
У средини је израђен орао са двије главе, између којих горе стоји крст,
а ниже орла доље лав у покрету. Около тога је написано: „Печать
Црногорскога правителствующега сената”.
Испод текста, у доњем лијевом углу, налази се мали „општенародни”
округли печат на чијој средини је израђен орао са двије главе, између
којих горе стоји крст, а ниже орла доље лав у ходу. Око свега тога стоји:
„Всъϵ Чрниϵ Гори мохурь”.
По Вуку Караџићу тај печат је „много већи од цванцике и округао је
сасвим. По свој прилици неће бити млађи од Ивана Црнојевића”.
У Архивском одјељењу Цетињских музеја, у фонду „Посебна акта” за
1837, 1843, 1844, 1850. и 1851. чува се пет црногорских путних исправа
из Његошева времена. То су „црногорска проводна писма” и „црногорски
пасапорти” које је Његош издао Црногорцима.
Црногорско проводно писмо, издато на Цетињу 15/27. октобра 1837,
под бројем 99, важило је за два Црногорца на два мјесеца: „Показатељ
овога јест поп Стефан Ивановић, самдруги, родом с Његуша, Црногорци,
полазећи одавде у Котор, а потом даље у Приморје Аустријско - за дјела
своја сопствена, којима се допушта поћи на 2 мјесеца...” Изнад те путне
исправе ударен је округли велики печат у чијој се средини налази орао
са двије главе, између којих горе стоји крст, а ниже орла доље лав у
покрету. Око тога стоји натпис: „Печать Црногорскога правителству-
ющега сената”. Испод текста, у доњем лијевом углу, отиснут је мали
„општенародни” округли печат с двоглавим орлом, с крстом и са лавом
у покрету. Око тога је натпис: „Всъϵ Чрниϵ Гори мохурь”.
„Црногорски паспорт”, издат на Цетињу 13/25. априла 1843. г., под
бројем 85, гласи на име некога Ива Главичића (?); важио је само за Ива
Главичића: „Показатељ овога јест Иво Главичић, родом из Црнице,
126
Црногорац, полазећи одавде у Котор, а потом по мору у Цариград, за
дјело своје сопствено - коме се и допушта поћи на три године...”
Изнад „црногорски паспорт” ударен је велики округли печат с дво-
главим орлом у средини, с крстом и лавом у ходу. На њему се налази
натпис: „Печать Црногорскога правителствующега сената”.
Испод текста, у доњем лијевом углу, отиснут је мали округли печат.
У његовој средини је израђен двоглави орао. Изнад орла, између двије
његове главе, налази се круна. Испод орла корача лав. У десној канџи
орао држи жезло, а у лијевој лопту с крстом. Око свега тога је натпис:
„Црногорскога правителствующега сената печать”.
„Црногорски паспорт”, издат на Цетињу, под бројем 550, 29. новембра
(11. децембра) 1844, гласи на Лаза Илијина Марковића:7 „Показатељ -
овога јест Лазо Илијин Марковић, родом из Ћеклића, Црногорац, полазе-
ћи одавде у Котор, а потом у Цариград и даље куд му устреба, за дјело
своје сопствено, коме се и допушта поћи на три године ...”
И на овоме „црногорском паспорту” налазе се велики и мали округли
печат. То су исти печати који се налазе и у „црногорском паспорту” који
је издат на Цетињу 13/25. априла 1843. Иву Главичићу. Велики округли
печат стављен је изнад „црногорски паспорт”, а мали испод текста, у
доњем лијевом углу.
Власник „црногорског паспорта”, издатог на Цетињу, под бројем 321,
2/14. марта 1850, био је Јоко Савов Петрановић: „Показатељ овога јест
Јоко Савов Петрановић, родом из Глухога Дола, Црногорац, полазећи
одавде у Котор, а потом у Цариград, за дјело своје сопствено, коме се и
допушта поћи на три године ...”
И на овом „црногорском паспорту” ударени су велики и мали округао
печат. Велики је стављен изнад „црногорски паспорт”, а мали испод
текста, у доњем лијевом углу. То су исти печати који се налазе и у
„црногорском паспорту” Лаза Илијина Марковића, издатом на Цетињу
29. новембра (11. децембра) 1844.
Вјера Влаховић је пронашла „Црногорски пасош” од 7/19. октобра
1843. у Музеју у Прагу. Она га је снимила и његову фотографију љубазно
нам је ставила на располагање на чему јој и овом приликом срдачно
захваљујемо. Ми доносимо текст тога пасоша новом транскрипцијом:
„Ц р н о г о р с к и п а с п о р т.
Показатељи овога јесу гн. Филип Вуковић и перјаник Иво Радонић,
родом из Црне Горе - - - полазећи одавде преко Котора сухијем путем
до Задра - - за дјело - - - - којима се и допушта поћи на мјесец - - -.
Од имена Власти управљајуће Црном Гором и Брдима умољава се
тамошња власт показатељима овога писма свободни пролазак, какогод
и у случају нужде помоћ и покровитељство указати, обећавајући од ове
стране једнаку взаимност.
127
 Цетиње, мјесеца окт. 7а године 1843.
Владика Црногорски
П. П. Његош”.
„Црногорски паспорт”, број 521, издат је на Цетињу 30. (?) октобра
(11. новембра) 1851. некоме Ивановићу: „Показатељ овога јест .. .10
Ивановић, родом из Залаза, Црногорац, полазећи одавде у Котор, [а
потом у...] Боку за дјело своје [сопствено], коме се и допушта поћи на
годину (?) ...”
И у овом пасошу су велики и мали округао печат. То су исти печати
који су ударени и у „црногорском паспорту”, издатом на Цетињу 14. мар-
та 1850. Јоку Савову Петрановићу. Велики печат је стављен изнад „црно-
горски паспорт”, а мали испод текста, у доњем лијевом углу.
Тих шест горе наведених путних исправа издао је Црногорцима Пра-
вителствујушћи сенат, а Његош их је, као врховни духовни и свјетовни
поглавар, потписао. Оне су снабдјевене великим и малим округлим пе-
чатом на којима су израђени симболи свјетовне и духовне власти. Од
1834. до 1843. оне се, изгледа, зову „црногорско проводно писмо”, а од
1843. до 1851. „црногорски паспорт”.
Појединци су добијали путну исправу, а она је могла да важи и за
двије, а можда и за више особа. По повратку с пута у Црну Гору њен ју
је власник, по свој прилици, враћао Сенату.
У ту легитимациону карту уношени су име, презиме, мјесто рођења и
народност њеног власника. Било је у њој назначено камо њен власник
иде и колико она важи. Из ње се пак не види кад је њен власник рођен,
ни какво је његово занимање. У њој нијесу описани ни стас њеног влас-
ника, ни његова уста, ни његов пос, ни боја његових очију и његове
косе. Текст путне исправе остао је, углавном, исти од 1834. до 1851.
Црногорски правителствујушчи сенат издавао је „пасапорт” и стран-
цима који би посјетили Црни Горм. У Хисторијском архиву у Задру сачу-
ван је „пасапорат” који је издат на Цетињу 2/14. марта 1833. Русима
Григорију Твердохљебову и Василију Гончаренку. У том „пасапорту” мо-
ли ондашњи предсједник Сената Иван Ивановић Вукотић аустријску
власт да би дозволила „слободни пролазак” преко Аустрије за Русију
Твердохљебову и Гончаренку: „Показатељи овога јесу Глигориј Семенов
Твердохљебов и Василиј Тодоров Гончаренко, родом из Русије, који
полазе одавде у Котор и пут Русије даље: зато и препоручује се ћесар-
краљевској власти, да би им слободни пролазак дозволили.
Цетиње. 2. марта Президент и кавалер
1833. Вукотић.”
Испод текста тога „пасапорта”, у доњем лијевом углу, ударен је ве-
лики округли печат Сената. У његовој средини израђен је двоглави орао,
128
Пасош који је Његош издао 29.10. (10.11.) 1834. Вуку Караџићу.
129
 Црногорски пасош од 2. марта 1850. године.

130
чија једна глава гледа надесно, а друга налијево. Између орлових глава
налази се крст. Испод орла израђен је лав у ходу. Око свега тога је
натпис: „Печать Црногорскога правителствующега сената”.
И страни научници и путописци, који су истраживали историју, етно-
графију и геологију таше земље и ради тога обилазшли предјеле и у
Црној Гори и Брдима, добијали су „пасапорт” од Правителствујушчег
сената.
Др Вилхелм Ебел, који је 1841. провео дванаест дана у Црној Гори,
објавио је, на њемачком језику, 1842. у својем дјелу Zwolf Tage auf Mon-
tenegro „црногорски пасапорт”.
Ебелов пасош, који је издат на Цетињу 16/28. маја 1841, превео је на
њемачки Вук Стефановић Караџић, који је баш у то вријеме био дошао
на Цетиње.
Текст тога Ебеловог пасоша сасвим се поклапа с текстом, који се на-
лази у „црногорском проводном писму”, издатом 29. октобра (10.
новембра) 1834. Вуку Стефановићу Караџићу: „Показатељ овога пасоша
јест Вилхелм Ебел, родом из Пруске; полази одавде за Црну Гору и Брда
за дјела своја сопствена; њему се допушта да крене на овај пут.
Од имена Сената који влада Црном Гором и Брдима умољава се та-
мошња власт да показатељу овог писма допусти да слободно прође
[кроз њену земљу] и да му, у случају нужде, укаже помоћ и да га заш-
тити. Обећаје се да ће и ова страна вратити љубав љубављу на исти
начин...”
Ебел је изнад њемачког текста свога пасоша објавио слику великог
округлог печата Црногорског правителствујушчег сената у чијој је сре-
дини израђен орао са двије главе (једна глава орла гледа удесно, а друга
улијево), између којих горе стоји крст, а ниже орла се налази лав у ходу.
Око свега тога исписан је натпис: „Печать Црногорскога правителству-
ющега сената”.
Испод текста пасоша Ебел је донио факсимил Његошева потписа „П.
П. Његош”.
Поставља се питање чији је пасош послужио Његошу при састављању
текста „црногорског проводног писма” и „црногорског паспорта”. Његош
је, без сваке сумње, искористио за црногорске путне исправе, које су
објављене у штампарији на Цетињу од 1834. до 1851, пасош на руском
и њемачком језику од 7. септембра 1833. којим се вратио 1833. из Петро-
града у Црну Гору.

131
 ДОлАЗАК РУСКОГ КОлЕШКОГ СЕКРЕТАРА
ДИМИТРИЈА МОМИРОВИЧА У ЦРНУ ГОРУ
ЈАНУАРА 1835.

У току мјесеца септембра 1833. Његош упознаје за вријеме свога бо-

равка у Петрограду руског колешког секретара Димитрија Момировича.
Момирович има тада 26 година, средњега је раста, има смеђе очи и
обрве, дугуљасто-округлог је лица и без особених знакова. Својим васпи-
тањем, својом способношћу, благородношћу, скромношћу и својим пош-
тењем Момирович је учинио јак утисак на Његоша и „заиста” је Његош
„веома желио таквога младића при себи (на Цетињу) имати, но, с друге
стране, соображавајући и ограничена средства к содержанију овде по-
добни полезни људи и образа жизни овдашњи, који нимало не соотвјет-
ствују образу жизни к којему су образовани људи научени”, Његош није
„могао рјешитељно г. Момировића у Црну Гору пригласити”. „Из уваже-
нија тог”, тако јавља Његош 3/15. јануара 1835. Николају Ивановичу, „ја
сам и г. Квекићу лично у Петербургу говорио да се нипошто не усуди г.
Момировића из службе руске дигнути и овамо позвати, јербо ја сам јошт
ондак видио колико прекрасна служба коју је г. Момировић имао у Пе-
тербургу, оно содержаније које је он тамо уживао и оно напредовање
ко је би он по способностима својима свагда получавао - превосходи
службу, содержаније и напредовање које би он овде у Црној Гори имао”.
Квекић није послушао Његоша него је наговорио Момировича да
напусти своју службу у Русији и да пође у Црну Гору. 21. септембра (3.
октобра) 1834. Момирович добија пасош у Петрограду за „аустријске
државе, за Србију и натраг за Русију”. Не знамо тачно када је Момирович
пошао на пут у Црну Гору. 27. новембра 1834. сретамо га у Бечу; 29.
новембра је у Грацу, а 10. децембра у Трсту. Тршћанска полиција визира
10. децембра 1834. Момировичу пасош и у пасош му назначује да Моми-
рович путује у Србију преко Дубровника и Боке Которске.
Послије подужег путовања по Јадрану по непогодном зимском време-
ну Момирович стиже бродом из Трста у Дубровник 21. децембра 1834. У
Дубровнику се Момирович задржава до 31. децембра 1834. Чека да иско-
ристи прву згодну прилику да пође бродом у Боку Которску. У самом
Дубровнику Момирович прикраћује вријеме свога боравка у друштву
руског вицеконзула Јеремије Гагића и понеких дубровачких православ-
них Срба који радо са сваким разговарају о далекој и моћној словенској
132
земљи Русији. Аустријске власти пак с великом будношћу прате сваки
покрет и сваку ријеч Димитрија Момировича. Барон Фердинанд Шалер
примјећује у свом допису од 27. децембра 1834. Губернијалном предсјед-
ништву у Задру да Момирович није дао никаква повода да се у њега
посумња за вријеме његова задржавања у Дубровнику.
31. децембра 1834. Момирович полази бродом према Боки Которској.
У Котору стиже истог дана послије подне. Сјутрадан иде у посјету врши-
оцу дужности окружног которског поглавара Габријелу Ивачићу, пред-
ставља му се и изјављује му да жели да до два дана отпутује у Црну
Гору. Саопштава му да ће отуда наставити свој пут у Србију. Ивачић не
вјерује у то. Он је мишљења да Момирович треба да сврши неки важни
тајни задатак у Црној Гори. Зато он будно надзире Момировича у Котору
и настоји пошто-пото да дозна прави циљ Момировичевог доласка на
ове стране. Он претпоставља да је Момирович један од оних странаца
који се очекују у Црној Гори.
Момирович остаје у Котору четири дана. Веома је шкрт на ријечима.
Не ступа у везу ни са православним Србима ни с другим становницима
которског округа. Једино се дружи с породицом богатог которског тр-
говца Илије Лумбардића. Ивачић дознаје од својих доушника да Моми-
рович носи са собом, између осталог, и око 1.000 златних цекина. У
Котору се сазнало да је Момирович упутио једно препоручено писмо
Јеремији Гагићу у Дубровник.
4. јануара 1835. Момирович одлази на Цетиње. Он Његошу даје пре-
поруку од Николаја Ивановича у којој се истичу „воспитаније и способ-
ности којима г. Момирович обладава”. Његош прима Момировича веома
љубазно. Момирович се задржава дванаест дана на Цетињу. У току свог
кратког боравка у Црној Гори он упознаје тешки црногорски живот и
несносну цетињску зиму и рјешава се да се врати у Русију. Његош му
даје „за возвратити се у Петербург трошка колико” је највише могао.
Пише му и три препоруке за високе личности у Петрограду.
3/15. јануара 1835. Његош се обраћа једним својим писмом руском
министру правде Димитрију Васиљевичу Дашкову. Он моли Дашкова да
прими Момировича у службу и да му да положај који одговара ономе
мјесту које је досад покривао и награду која би одговарала чину титу-
ларног савјетника. Његош напомиње Дашкову да је Момирович „добио
дивно васпитање”, да је био девет година у руској служби, да је дао
оставку на службу 10/22. септембра 1834, да је он млад човјек „који нема
ни имања, ни заштитника, ни добротвора” и да заслужује сваку пажњу.
Његош препоручује 3/15. јануара 1835. Момировпча и Виктору Н. Па-
њину. Он изражава наду да ће Пањин са своје стране бити Момировичу
од користи. 3/15. јануара 1835. Његош пише и Николају Ивановичу и

133
ставља му у аманет да узме Момировича „под пређашње милостиво”
своје „покровитељство” и да му пружи „руку помоћи”.
Пошто је Момирович добио од Његоша путни трошак до Петрограда
и три препоруке за високе личности у Русији, напушта 16. јануара 1835.
Цетиње и силази преко Његуша у Котор. Он изјављује Габријелу Ивачи-
ћу у Котору да се због леда и снијега није могао упутити из Црне Горе у
Србију. Ивачићу је сада сасвим јасно да Момирович није ни намјеравао
да пође у Србију него да је требало да обави неки тајни задатак у Црној
Гори. Приликом царинског прегледа Момировичевих ствари у Котору
аустријска обавјештајна служба примијетила је да Момирович на свом
повратку из Црне Горе у Котор нема код себе оних 1.000 златних цекина
које је био понио са собом на Цетиње. Он је тај новац, по Ивачићевом
мишљењу, оставио у Црној Гори. У Котору се Момирович дружи само са
породицом Илије Лумбардића.
Тек 25. јануара 1835. Момирович полази из Котора и истога дана
стиже у Дубровник. Ту чека брод за Трст. У друштву је Јеремије Гагића
и понеких православних Срба. У то вријеме живи у Дубровнику и Вук Ка-
раџић који се „у Котору био разболио од назебе путујући из Црне Горе”
и кога је Гагић био „својски и пријатељски примио у своју кућу и са сва-
чим старао се да оздрави”. Момирович сада и с Караџићем одржава везе.
17/29. јануара 1835. Караџић му даје једно писмо за Јернеја Копитара
у Бечу. Он га најтоплије препоручује Копитару: „Ово Вам писмо шаљем
по г. Димитрију Момировићу, рускоме чиновнику и кавалеру, а моме
земљаку и пријатељу. Увјерен сам да бисте му Ви и без писма мога у
свачему били на руку да види што је најзнатније у Бечу и у свачему
осталоме да бисте га, као иноземца у непознатој вароши поучили и
упутили. Г. Момировић полази одатле управо у Питер. Зато може бити
да бисте г. Кепену по њему што послати могли... Г. Момировић био је
сад десетак дана у Црној Гори. Може Вам о њој што приповиђети”.
30. јануара 1835. иде Момировнч у посјету Фердинанду Шалеру.
Тражи визу за Беч и обавјештава Шалера да ће се првим бродом упутити
за Трст.
Нијесмо могли тачно утврдити дан Момировичевог поласка из Дуб-
ровника. Није нам познато кад је Момирович приспио у Трст. Знамо само
да се у Трсту прилично дуго задржао. Тек 23. марта 1835. напушта Трст
и полази преко Беча у Петроград. То дознајемо од Димитрија Фрушића,
великог пријатеља Вука Караџића. 13/25. марта 1835. јавља Фрушић
Вуку Караџићу: „Момировић, добри младић, допао ми се млого, поздрав-
ља вас и г-д. Гагића и све познанике своје а особито од фамилије моје
врло љубезно, и отишао је пре два дана за Петербург, чисто сам остао
усамљен без њега, толико сам се био ш њим навикао”.

134
 Момирович срећно стиже и у Петроград. 2/14. јуна 1835. јавља се из
Русије Димитрију Фрушићу у Трсту. Он се Фрушићу жали на И. Е. Кве-
кића који га је навео на танак лед „службу и мјесто у Русији оставити,
преко толико земље проћи и сваку нужду и невољу у овако рђаво време
претрпјети”.

Историјски записи, 20/1963, св. 4, стр. 682-686.

135
 ЊЕГОШЕВ БОРАВАК У ПОДМАИНАМА
ОД 13. ФЕБРУАРА ДО 8. АПРИлА 1836.

Први рођак Владичин и несуђени насљедник Петра I, Ђорђије Петро-

вић, који је већ дуже времена живио у Русији, добио је 21. септембра
1835. од руске владе у Петрограду пасош за Црну Гору на неодређено
вријеме.
16. октобра Ђорђије је био већ у Бечу. Он је наставио свој пут из Беча
27. октобра. Успут је изјавио да иде у своју домовину ради породичних
ствари. 28. новембра Ђорђије је стигао из Трста у Котор. 29. новембра,
под бројем 835/п., поднио је детаљан извјештај о његовом доласку у
Котор вршилац дужности окружног поглавара которског Габријел Ива-
чић Губернијалном предсједништву у Задру. Ивачић саопштава: Већ
прије два мјесеца се говорило о Ђорђијевом доласку. Причало се да је
мајор. Сада се он изненада појавио, јер га у овом тренутку нико није
очекивао. Он има руски пасош који је издат у Петрограду. 21. септембра
1835. и који важи за одлазак и повратак. Пасош је исправан, јер су га
визирале Дирекција полиције у Бечу и Дирекција полиције у Трсту.
Ивачић не може да пошље Ђорђијев пасош на преглед у Задар, јер
Ђорђије намјерава да кроз два дана пође у Црну Гору. Брод којим је
Ђорђије дошао налази се још у Росама. Чим брод стигне у Котор, Ивачић
ће настојати да сазна од капетана брода и од посаде о чему је Ђорђије
разговарао на путу и какве су његове будуће намјере. Ивачић увјерава
Губернијално предсједништво да ће надзирати Борђија за вријеме њего-
ва боравка у Котору и да ће трагати за његовим намјерама у Црној Гори.
Неки Црногорци, који су се нашли у Котору, одмах су наравно опко-
лили Ђорђија. А кад се он упутио на црногорски пазар, његови саплеме-
ници су му указивали велико поштовање. 29. новембра Ивачићу није био
познат прави циљ Ђорђијевог путовања. Чули су се тамо гласови да би
Ђорђијев долазак у Црну Гору могао да изазове размирице између њега
и Владике, јер се претпоставља да Ђорђије намјерава да узме у своје
руке административну управу у тој земљи, а да Владици препусти само
црквену власт. По мишљењу Ивачићевом, ти се гласови шире зато што
је требало да Ђорђије наслиједи митрополита Петра I који га је и био
послао у Русију да се васпита и да стече потребну стручну спрему. Ђор-
ђије је међутим напустио свештенички позив, а пригрлио је војну стру-
ку.

136
 1. децембра 1835. упозорило је Губернијално предсједништво Ивачи-
ћа да опрезно и неупадљиво надзире Ђорђија за вријеме његова прола-
за и задржавања у Котору. Требало је поклонити нарочиту пажњу Ђор-
ђијевим везама са православним живљем у Которском округу. Задужен
је Ивачић да припази и на Ђорђијево политичко владање и да се побри-
не да на опрезан начин сазна прави циљ његова доласка у Црну Гору.
Да би надзор над Ђорђијем био што бољи, препоручено је Ивачићу да
одмах по Ђорђијевом појављивању у Котору нађе у Црној Гори једног
повјерљивог извиђача да би се сазнало како је Ђорђије био примљен у
својој домовини, шта се тамо уопште о њему мисли и говори и са каквим
је намјерама и плановима дошао. Губернијално предсједништво интере-
сују још и вијести о проширењу Србије и жеља му је да сазна од Ивачића
који ће крајеви бити припојени тој кнежевнни.
Ивачић је морао одмах, чим је добио ова наређења од Губернијалног
предсједништва, да пошље у Црну Гору свога „познатога извиђача”.
Ивачићев извиђач задржао се на Цетињу и у цетињској околини осам
до десет дана да би сазнао све оно што је стајало у вези са повратком
Ђорђија Петровића из Русије у Црну Гору. Кад се извиђач вратио са
Цетиња у Котор, поднио је извјештај Ивачићу: Ђорђије Петровић је
сасвим изненада стигао у Црну Гору. Додуше, он је очекиван, само не у
овом тренутку, него у прољеће 1836. Његово појављивање је све изне-
надило зато што он свој долазак није био ни писмом натовијестио. Многи
држе, прича се, да он намјерава да удаљи с власти у Црној Гори свога
рођака Владику и да узме управу над том земљом у своје руке. Али ова
претпоставка је без икаква основа. Изгледа да она потиче од оних који
су незадовољни Владиком и који би жељели да се умањи његова власт
коју сад врши.
Сам Владика је повјеровао том проношењу гласова, будући да се
прича да му се у друштву неког његова присна пријатеља и Милаковића
омакла ријеч која одаје сумњу. То се десило прије Ђорђијевог доласка
на Цетиње. Изгледало је приликом Ђорђијевог дочека на Цетињу да је
Владика испољавао знакове велике љубави. У почетку су Владика и Ђор-
ђије живјели на Цетињу у савршеној сагласности. Ако би неки Црногорац
дошао Ђорђији да га за нешто замоли, Ђорђије би га упућивао Владици
и рекао би му да све као и до сада стоји у власти и моћи Владичиној.
Све важније ствари обављао је Владика са својим рођаком Ђорђијем и
нико није могао да докучи њихове тајне.
Нека повјерљива особа хтјела је да нешто сазна од Ђорђија. Он јој је
одговорио да не треба жељети да се дозна оно што није свима допуш-
тено да знају. Неки су причали да ће се Ђорђије идућега прољећа вра-
тити наново у Русију. Дознало се да се Владика одлучио да се послије

137
Светог Саве упути са својим рођаком Ђорђијем у Маине због важних
послова око манастирског земљишта.
Ђорђије је по свом доласку у Црну Гору говорио с много обзира о
кнезу и државном канцелару Метерниху који га је, по његовим изјавама,
пет пута примио у аудијенцију. Метерних је, по њему, гајио симпатије
према Владици и Црногорцима. На Цетиње је стигао високи турски фун-
кционер Радоњић који је поклонио Владици једног лијепог пса с накитом
од сребра у вриједности од 40 форинти. Он је послије дугих тајних раз-
говора с Владиком и Ђорђијем, који су трајали неколико дана, напустио
Цетиње и упутио се према Турској Албанији. Његов задатак је био да
тражи од Владике да Црногорци врате турска земљишта која су отели
око Спужа и Жабљака. Причало се да га је за то овластио везир од Руме-
лије који га је слабо дочекао по његовом повратку из Црне Горе, јер је
сматрао да је Радоњић као Црногорац по поријеклу штитио интересе
својих сународника на штету турских поданика.
Све ове вијести које је сазнао од свога извиђача доставио је Ивачић
7. јануара 1836. Губернијалном предсједништву у Задру. Њима је додао
још једну прегршт података о Црној Гори. С друге стране је био сазнао
да су 30. децембра 1835. била осуђена на смрт два Црногорца из Ријечке
нахије, јер су били убили једног присног Владичиног пријатеља. Пресуду
су изрекли Владика и још неколико најугледнијих Црногораца. Ивачић
је дознао да ће Димитрије Милаковић заиста да отпутује за Русију и да
је руски двор позвао Владику да дође тамо и да се оправда због тога
што је свог стрица Петра I прогласио свецем и зато што су Црногорци
отели Турцима земљиште око Спужа и Жабљака.
Није прошло дуго времена од повратка Ђорђија Петровића из Русије
у Црну Гору, а Владика се с њим упутио у манастир Подмаине. 3. фебру-
ара 1836. извјештава Владика Габријела Ивачића да је у „намјеренију
ово дана поћ под Маине”.
12. фебруара 1836. јавља Ивачић Губернијалном предсједништву да
је Владика пошао у свој манастир у Маинама да види како напредују ра-
дови око обдјелавања манастирског земљишта који су већ неко вријеме
у току. По Ивачићевом мишљењу то је једини разлог због којега се Вла-
дика појавио у Маинама. Ивачић вјерује да ће се Владика ту задржати
врло мало времена. Он ставља у дужност претору у Будви Ивану Кризо-
малију и једном полицијском шпијуну да припазе на Владичино пона-
шање и на његове сумњиве везе за вријеме његовог боравка у горе-
споменутом манастиру.
Аустријске власти у Боки Которској почињу сад да будно прате нашег
Владику и тиме несвјесно да спасавају од заборава све његове мисли и
намјере.

138
 15. фебруара 1836. већ круже разни гласови у Которском округу о
Владици и његовој околини. Директор полиције у Трсту Алојз фон Кал-
Розенбург обавијестио је својом нотом од 30. јануара 1836. Ивачића да
је Димитрије Милаковић стигао 13. јануара 1836. у Трст и да је 21. истога
мјесеца наставио свој пут за Беч да тражи од тамошње Руске амбасаде
пасош за Петроград куд га зову веома важни послови.
У Котору и оближњој Црној Гори проносиле су се вијести да Милако-
вић има за задатак да оправда Владику код рускога двора због црногор-
ског напада на Спуж и Жабљак и ради проглашења митрополита Петра
I за свеца. Штавише су неки тврдили да је истекао рок када је требало
да Владика добије од Русије знатну суму новаца и да је руски двор обус-
тавио то плаћање док се Владика од гореспоменутих ствари не оправда.
Било је сигурно да је тада код Владике била неко вријеме несташица у
новцу и да је он преко свога брата предлагао једноме трговцу из Добро-
те да му позајми 500 талира с обавезом да ће му их вратити у сувом месу
идућега марта. Тада су неки говорили да му је тај новац био потребан
да би могао наставити радове око обрађивања манастирског земљишта
у Маинама. На тим радовима било је запослено отприлике два мјесеца
50 до 60 радника.
Иван Кризомали је већ 19. фебруара 1836. поднио нешто мало детаљ-
нији извјештај Габријелу Ивачићу о Владичином боравку у манастиру у
Маинама. По његовим изјавама Владика се 12. фебруара појавио са
својим рођаком Ђорђијем у манастиру Стањевићима. У његовој пратњи
било је осам особа, нешто његових сродника, а нешто његових слуга.
13. фебруара он је сишао у манастир у Маинама. Ту намјерава да остане
мјесец дана. Прошло је извјесно вријеме откако се обрађује земљиште
у околини манастирској. Владика је досад на те радове утрошио отпри-
лике 1.500 форинти. 19. фебруара почео је да поправља сам манастир.
У њему хоће да уреди неколико соба да би могао у њима да живи кад
дође у Маине. Изгледа да он хоће сваке године да се враћа у Маине да
би се одао пољским радовима. Ђорђије Петровић је 18. фебруара био
пошао својој сестри Стани у кнежију Бојковиће одакле ће се поново
вратити у Маине. По Ивачићевом наређењу неће му се тамо правити
неприлике ако се појави без пасоша.
Све ове податке о Владици доставио је Ивачић 22. фебруара Губерни-
јалном предсједништву у Задру. Он је њима још додао да је сигурно да
ради дневно на Владичином имању у Маинама око три мјесеца 80 до 150
радника и да по некима издаци за те послове износе 3.000 форинти.
Ивачић не вјерује Кризомалију да ће се Владика задржати у Маинама
око мјесец дана, пошто у Црној Гори владају велике размирице.
22. фебруара, под бројем 102, Ивачић је упутио у Задар још један из-
вјештај. Од претора Кризомалија Ивачић је сазнао да је у Будву приспио

139
православни поп Вук Поповић који је родом из Подгорице и који је не-
колико година настањен на Цетињу у Црној Гори. С Поповићем је остала
у другом стању једна Црногорка из Цеклина која је извјесно вријеме
растављена са својим мужем. Од страха пред црногорском осветом
Поповић се најприје склонио у Стањевиће, па потом у Будву. Како је он
уживао присно Владичино повјерење, то је дало повода да се посумња
и у самога Владику да је и он, у друштву с Поповићем, одржавао везу са
том Црногорком. Тај глас је пукао као гром из ведра неба не само по
Црној Гори него и у Будви и њеној околини. Владичина брижљивост да
заштити Поповића од освете пружила је издашну храну злим језицима.
Оштро око Ивачићево је одмах прозрело да се та вијест проноси да
би се умањио углед Владичии. Кризомалију је јављено да допусти попу
Поповићу да до даљег нарећења остане у Будви, али да му не смије
дозволити да се одатле удаљи сем ако жели да се врати у Црну Гору.
Од свога „познатог” извиђача Ивачић је сазнао о Владици много више
података него од Кризомалија. Већ неколико дана налазе се у манастиру
у Маинама Владика и његов рођак Ђорђије, изгледа да владају међу
њима присно пријатељство и слога. Они надгледају пољске радове у
околини манастира, бдију и над поправком самог манастира у коме се
праве собе и испред кога се проширује плочник. Посведневно се снабди-
јевају храном из Будве; свакога секунда шетају се на својим коњима дуж
равнице у Будви и долазе на извор. Ту их становници послужују водом.
Прошлих дана Ђорђије је пошао у Жупу својој сестри Стани Бојковић
која је настањена у селу Вишњеву. Чула су се разна говоркања о
Владичином боравку у манастиру у Маинама. Једни су причали да је он
тамо дошао због радова које је требало обавити. Други су повјерљиво
шапутали да се он ту склонио због неке Црногорке из Цеклина која је
продавала своју љубав. Износили су штавише да је он наговорио ту жену
да свали кривицу на свештеника Василија Поповића који води поријекло
из Подгорице и који је настањен у Црној Гори отприлике десет година.
„Познати” Ивачићев извиђач саопштава нам и неколико драгоцјених
појединости о постанку Свободијаде. Он јавља Ивачићу да је Владика
написао једно врло дугачко дјело у осмерцу ћирилицом и на српском
језику. Ово Владичино дјело говори о историји Црне Горе од Иванбега
до данашњега дана. По свом доласку у манастир у Маинама, Владика је
дао ово дјело преписати у два примјерка на врло финој хартији. По
његовом тврђењу, један од ових примјерака поклониће аустријском
ћесару Фердинанду I, а други рускоме цару Николи Павловичу. Владика
је сматрао да је добро да се ово дјело подвргне цензури рускога конзула
у Дубровнику Јеремије Гагића. Гагић га је одобрио и послао Владици
натраг. Споменути егземплари биће, тако даље изјављује извиђач, што
је могуће прије упућени на опредпјељена мјеста.

140
 Ове вијести свога извиђача Ивачић је искористио за свој извјештај
од 26. фебруара 1836. Губернијалном предсједништву. Он је исто пот-
врдио да се Ђорђије Петровић ових посљедњих дана заиста упутио из
Маина у Вишњево, гдје је настањена његова сестра Стана, удовица Ива
Бојковића, и да се послије једнога дана вратио у Маине.
Ђорђијево владање за вријеме његова боравка у Жупи није изазвало
никакву сумњу. Сви аустријски поданици који су својим пословима били
на Цетињу увјеравали су Ивачића да им је Ђорђије био од велике корис-
ти и да је он много допринио да се поравнају размирице између њих и
Црногораца. Они су додавали да се он много разликује од Владике и да
црногорске поглавице имају о њему добро мишљење.
И од других је Ивачић чуо да је тобож она Црногорка из Цеклина
остала у другом стању с Владиком, и да многи мисле да Владичин
долазак у манастир „Под-Маине” има за циљ не толико да се поправи
овај сам манастир колико да се Владика не нађе на Цетињу за вријеме
порођаја споменуте Црногорке. И Ивачић тврди да је Владика посљед-
њих дана заиста саставио једно важно дјело. Њему је познато да је на
рачун Владичин тражена од трговаца из Котора врло фина хартија. А
Владичин брат, који је трговао пољопривредним производима, рекао је
Ивачићу кад је био код њега ради других ствари, да су Владика и његов
рођак Ђорђије има неколико дана много заузети конферисањем и
писањем и да ће ти њихови списи бити ускоро послани.
(Вук Врчевић тврди у своме раду (Живот Петра II Петровића Његоша,
књиге Матице српске, бр. 46, стр. 139) да је Владика спјевао Свободијаду
1833. „Спремајући се за Русију, у прољеће 1833. године, Његош је докон-
чао Глас каменштака, један мали спјев из историје Црне Горе. Угледа-
јући се, почетнички и бојажљиво, на Милутиновићеву Србијанку, дао је
ту Његош основну редакцију Свободијаде, која је била много народскија
неголи у каснијој преради од 1835, али без подјеле на пјесме и скоро
без икаквпх митолошких реминисценција” (Петар Колендић, Његошев
,Глас каменштака’ у талијанском пријеводу Петра Сентића, Споменик
Српске краљевске академије, Београд, 1941, 73, стр. 3).)
Ивачићев извиђач и даље с великом марљивошћу скупља драгоцјене
податке о Владичином животу у Маинама и о ондашњим приликама у
појединим црногорским нахијама. На основу његових података Ивачић
саставља 29. фебруара један подужи извјештај за Губернијално пред-
сједништво у Задру. Из тог његовог извјештаја дознајемо сљедеће. Тур-
ци из Спужа убили су, има неколико дана, четири Црногорца из Загара-
ча. Пипери и Бјелопавлићи спремају се да их изненада нападну и да им
се освете. 24. фебруара долази Владици у манастир „Под-Маине” пипер-
ска и бјелопавлићка депутација да од њега потражи муницију. Ђорђије
Петровић јој саопштава да он неће да узима учешћа ни у каквим потхва-

141
тима против Турака, јер се Русија налази у потпуном савезу с отоманском
Портом. И због тога што је он руски војник, не може да допусти да се
врши икакав напад на турске поданике.
Владика се много не обзире на руско-турско пријатељство. Он пружа
помоћ у муницији и Пиперима и Бјелопавлићима. Одмах наређује да се
пошље са Цетиња у Пипере неком попу Ивану осам кутија фишека. Није
познато кад ће бити извршен тај напад на Турке из Спужа. Свакодневно
долазе Црногорци из свих нахија и општина Владици у манастир „Под-
Маине”. До 1. марта очекује се 20 до 30 главара из Цеклина, 28. феб-
руара стигли су Владици неки главари из Глухога Дола из Црмничке
нахије и затражили од њега муницију да би се бранили од Спичана и
осталих турских држављана. Он им је одбио молбу и прекорио их зато
што нијесу уједињени с осталим општинама Црмничке нахије.
У Маинама Владика руководи пословима око поправке манастира и
самим пољским радовима. Изгледи су да ће се у манастиру засад напра-
вити само двије-три собе. Већег замаха су пољски радови на које је утро-
шено досад 3.000 форинти и којима се бави 80 до 100 радника. У разним
крајевима Которског округа тражио је Владика лозе и воћке да би их
пресадио на манастирско земљиште у Маинама. Трошкови које Владика
у Маинама прави и његово лично управљање тим пословима довели су
Ивачића на помисао да он отсада намјерава да проводи један дио године
у свом манастиру у Маинама. Владика је тако нешто и саопштио на Цети-
њу и у Маинама и додао да је он 1836. много пропатио у Црној Гори и
због оштре климе и због недостатка разних предмета које је с муком
могао добављати из Котора.
Уопште узевши, тамо се није вјеровало овим његовим изјавама.
Већина је била мишљења да се он сада задржава у Маинама да би видио
како ће се ствар свршити са оном Црногорком из Цеклина која је била
затрудњела и због које је јавно мишљење осуђивало њега и Василија
Поповића. Да не би Губернијално предсједништво примило за готово
оно што је фантазија Владичиних непријатеља испредала у вези са том
Црногорком, Ивачић му скреће пажњу да је Владика увијек имао против
себе, а и сад има, јаку странку у Црној Гори на чијем челу стоје сродници
и пријатељи покојног гувернадура Вуколаја Радоњића. По његовом изла-
гању, они пазе на сваки Владичин покрет, терете га, праве злобне прим-
једбе на његов рачун и увијек га приказују у оним бојама које су њима
по вољи. И даље Ивачић тврди да је Владика у том погледу можда не-
вин; на крају додаје да нико од угледних православаца из Будве није
пошао Владици у Маине да га поздрави као што је то био прије обичај.
Далматински гувернер гроф Венцел Фетер фон Лилиенберг сматрао
је за своју дужност да обавијести више власти у Бечу о Владичином
доласку у манастир у Маинама. Он је 2. марта о томе поднио доста опши-

142
ран извјештај грофу Јозефу фон Седлницком, предсједнику Врховне
полицијске и цензурне дворске власти. У том његовом извјештају наила-
зимо на податке о Владици који су нам већ углавном били познатн из
Кризомалијевих и Ивачићевих дописа. Лилиенберг нам је додуше ту са-
општио и неке нове појединости о Владици до којих је он дошао преко
неких других својих доушника. Тако ми од њега први пут чујемо да је
наш Владика добијао од становника у Будви на поклон дрвеће, лозе и
сјеме за своја земљишта у Маинама. То је, како нам Лилиенберг прича,
саопштио Ђорђије Петровић некоме аустријском официру. Неки Влади-
чин стриц причао је у Котору да је Владика за своју Оду ступљења на
престол Фердинанда I (1835) очекивао неки поклон. Цар Фердинанд му
се међутим само захвалио.
Кад је Кризомали 19. фебруара јавио Ивачићу да Владика кани да ос-
тане у манастиру у Маинама мјесец дана, Ивачић није могао повјеровати.
3. марта, међутим, он сам изјављује Губернијалном предсједништву да
ће се Владика, како му изгледа, задржати тамо до 1. априла. По његовом
тврђењу, Владика у Маинама и даље надзире пољске радове и поправ-
љање самога манастира. Главари црногорски често долазе к њему; пос-
јећују га, по свом старом обичају, и они Црногорци којима је потребна
његова помоћ и потпора.
Док је Ђорђије Петровић био у Маинама, Владика му је препуштао да
их он прима. Сада Владика, међутим, прима Црногорце једва једвице,
обично дан касније по њиховом доласку. Они су Ивачића увјеравали да
се Владика тако понаша и на Цетињу. Људи морају тамо долазити из
далеких крајева више пута да би их примио у аудијенцију. Говорило се
да је лакше доћи до аустријских власти него до Цетињског манастира.
Ивачић се овдје заборавља па тврди да је систем Владичине владавине
окрутан и да он ствара незадовољство и нерасположење у црногорском
народу; штавише додаје да Владика мало мари за јавно мишљење и да
више пази на своју удобност него на интересе свога народа.
Ивачић је 3. марта објелоданио још неке појединости из Владичина
живота. Сазнало се да је Владика ових посљедњих дана примио писмо
из Беча од свог секретара Димитрије Милаковића у коме му јавља да је
био добро примљен од тамошњег руског амбасадора, да ће кроз који
дан наставити свој пут за Петроград и да ће се отуда вратити у Црну
Гору августа мјесеца. Тврдило се да је у Милаковићевом писму било и
једно писмо за Владику од руског амбасадора из Беча. У њему се напо-
миње да влада добар споразум између руског двора и отоманске Порте,
савјетује се Владици да не допусти да Црногорци узнемиравају турске
поданике и да се поврате Турцима отете земље око Спужа и Жабљака.
Изгледа да је Ђорђије Петровић послије доласка овога писма упорно

143
настојао да се турским поданицима врате та земљишта, али Владика је
то одбио.
Ђорђије је, по причању, напустио Маине нешто зловољан. И поред
свега тога влада између Ђорђије и Владике сада највећа сагласност. Сви
су мишљења да Ђорђије врши велики утицај на Владику и на црногорске
поглавице и старјешине и да постаје све омиљенији због гога што насто-
ји да поравна њихове размирице.
Преко свога извиђача, који се стално налази у Маинама да би пазио
на Владику, Ивачић поново долази до важних политичких података које
6. марта ставља до знања Губернијалном предсједништву. 2. марта до-
шао је Владици у Маине, у друштву двају Црногораца из Пипера, један
ускок, турски избјеглица који је више година настањен у Србији. Он му
је донио једно писмо од кнеза Милоша и једно од Сима Милутиновића.
Милош јавља Владици да је примио ферман од Султана у коме му се
наређује да покори Херцеговину, Албанију и Црну Гору. За тај потхват
Милош може да употријеби сем својих снага и Портину војску. Стављени
су му на располагање потребни ратни трошкови и муниција. У Милоше-
вом писму стоји да се Владика мора покорити царскоме ферману. О
одлуци Султановој много се јасније изражава у своме писму Симо Милу-
тиновић. Он је приложио Владици и копију самога фермана.
4. марта ујутро Милошев писмоноша вратио се из Маина у Србију. Он
је понио са собом одговор и кнезу Милошу и Сими Милутиновићу. Изгле-
да да је Владика саопштио Милошу да се Црна Гора налази под заштитом
Русије, да је Порта са својом одлуком пренаглила, и да ће се ипак Црно-
горци знати бранити. Неки су савјетовали Владици да треба ту ствар
јавити рускоме министру у Цариграду, али је он сматрао да то није
потребно и изјавио је: „Да Бог да да се то догоди што прије!”
Ивачић је наредио своме извићачу да добро провјери ове вијести, а
Губернијално предсједништво је обавијестило да је сигурно да се Црно-
горци не би радо покорили новом господару, ако би се та вијест обисти-
нила. У том би се случају сасвим измијенили и односи између Црне Горе
и Которског округа.
Јасно је Ивачићу да би требало у часу кад би до тога дошло да се с
аустријске стране предузму потребне мјере. Засад је довољно да се
будно прати ток догађаја. Владика и даље остаје у Маинама и не говори
засад о свом повратку на Цетиње. Откако је његов рођак Ђорђије Пет-
ровић пошао из Маина, Владпка ријетко излази из манастира. Изгледа
да га тиште многе мисли. Повукао се сам у собу и пушта себи само оне
који долазе због врло хитних и важних ствари. Некима се жалио на свој
положај и рекао им је: „Мада је први, ипак би жудио да буде посљедњи
међу Црногорцима”. Црногорске поглавице нијесу задовољне зато што

144
је Владика отегао свој боравак у Маинама. Они се жале да морају да
праве дуга и скупа путовања.
Заповједник тврђаве у Котору пуковник Теодор Карачај доставио је
7. марта своме гувернеру Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу у Задар не-
колико важних појединости о Ђорђији Петровићу и Владици. Карачај
саопштава да се Ђорђије Петровић задржава у Котору већ више дана.
Ђорђије је направио посјету Карачају и изјавио му да му је било досадно
код Владике у Маинама и да му је милије да проведе у Котору неко
вријеме него код свога рођака.
Ђорђије је тада становао у једној соби изнад саме кафане у Котору.
Он је, по мишљењу Карачаја, сасвим без духа. Пазарним данима долазе
Ђорђији његови сродници, и он често сједи с њима сатима а да ријечи
не проговори. Читав дан он пуши и ништа не ради. Пошто је доброћуд-
ног карактера, изгледа да је код Црногораца омиљен.
Тада се Карачај случајно упознао с једним другим Црногорцем који
му је био „много приснији” од Ђорђије. Тај непозиати Црногорац је
обећао Карачају да ће му он саопштити тачне вијести о свему у Црној
Гори. Он је замолио најсрдачније Карачаја да га не ода пред другим
Црногорцима, пошто је Владика био строго наредио својим поданицима
да у разговору буду у Котору врло опрезни. По његовим ријечима Вла-
дика је био веома љут на Црногорце зато што се сазнавало у Котору све
што се збива у Црној Гори.
Од тог Црногорца Карачај је дознао још неке ствари. Сигурно је тачно
да је скадарски везир тражио од Владике да му допусти да са својим
трупама прође кроз Брда и да се Владика потпуно одрекне Брда. Вла-
дика се у свом одговору везиру послужио једним за ту прилику згодним
Султановим ферманом и једним дописом из Петрограда. Карачај тврди
још да се Владика веома плаши да ће у прољеће Турци насилно проћи
кроз морачку долину. Због тога је он наредио Црногорцима да у малим
количинама купују прах у Дубровнику, у Далмацији уопште и у оближ-
њим србијанским градовима, као на примјер у Приштини. Сви су изгледи
да се Владика нада да ће наново избити устанак у Скадру гдје је незадо-
вољство због регрутације и плаћања пореза, као што се прича, изазвало
велико врење. Турци пуштају у Спуж и Подгорицу само жене, и највеће
неповјерење влада дуж цијеле турско-црногорске границе. Мисли се да
је Владика помогао Василију Поповићу да побјегне с Цетиња у Будву.
Преко 300 Црногораца кренуло је у потјеру за Поповићем. Жена која је
погријешила мораће строго да испашта свој гријех.
10. марта Ивачић упућује Губернијалном предсједништву нове подат-
ке о Владичином боравку у Маинама, које је био добио од свога извиђа-
ча. Сасвим су тачне вијести о поруци кнеза Милоша Владици. Једна
повјерљива особа видјела је и прочитала на српском језику и ћирилицом

145
написан Султанов ферман, а прочитао га је у цјелини и син Јока Стије-
пова Петровића који живи код Владике, као неки његов тјелохранитељ.
Ферман садржи све оно што је већ познати извиђач Ивачићу саопштио.
Симо Милутиновић је послао Владици копију фермана кријући од
Милоша. Он је упозорио Владику на Султанове одлуке и наредбе. У ис-
тинитост ствари не треба сумњати, само остаје да се сазна да ли ће
Милош провести у дјело Султанове одлуке.
Прије краткога времена Подгоричани су убили два Хота. Неки ото-
мански поданици су се упустили у преговоре са главарима Црмничке,
Ријечке и Љешанске нахије да утврде напад на Подгоричане да би осве-
тили убијене Хоте. 9. марта увече дошао је један Црногорац из Добр-
скога Села Владици у Маине и обавијестио га о томе. Рекао му је још да
су Хоти, ради боље сигурности, обећали Црногорцима да ће им послати
у Црну Гору као таоце 20 својих поглавица док се тај напад не изврши
и да су тражили Владичин пристанак и фишека колико им је потребно.
Владика је одбио сваку њихову молбу и додао да неће да се мијеша у
то. Изгледа да ће сродници погинулих Хота да предузму неки напад, па
ако не могу на Подгорицу, бар ће на Жабљак.
Владика и даље надзире пољске радове у околини манастира у Маи-
нама и поправке у самом манастиру. Свакога дана прима поглавице из
разних црногорских општина и пише. Пошто му је секретар Димитрије
Милаковић одсутан, он држи код себе за писара има већ више дана Вука
Врчевића, рођеног у Рисну, а настањеног у Будви. Ивачић је већ задужио
свога извиђача у Маинама да на опрезан начин добије препис Милошева
писма Владици и Султанова фермана Милошу. Он се нада да ће извиђач
у томе успјети, пошто су друге особе већ видјеле и читале те документе.
Боравак Владичин у Маинама се продужује. Владика не говори засад
о свом одласку, а на поновљене молбе својих главара да се врати у Црну
Гору, он даје двосмислене и несигурне одговоре. Ивачић рачуна да ће
Владика остати у Маинама до отприлике мјесеца априла.
12. марта доставља Кризомали Ивачићу вијести о Владици. Три или
четири Владичина сродника са Његуша повјерили су једној особи да је
Владика прије дванаест дана добио од скадарског везира једно писмо.
Везир пријатељски моли Владику да допусти да пређе преко његове те-
риторије један армијски корпус који би везир сам водио, а који би се
прво упутио у Херцеговину, а потом у Босну. Владика му је одговорио
да то апсолутно не може дозволити. Везир је поново писао Владици да
он у Скадру очекује разне трупе од којих ће образовати један армијски
корпус са којим ће поћи преко Црне Горе за Херцеговину и Босну. Он је
обећао Владици да Црногорци неће за вријеме пролаза турских трупа
преко њиховог земљишта никакву штету претрпјети. Владика наравно
није вјеровао увјеравањима скадарског везира; плашио се да ће везир

146
искористити тај моменат да би заузео Црну Гору и ријешио се да силом
оружја спријечи Турцима пролаз кроз своју земљу.
И Теодор Карачај ушао је у траг писму Милошевом Владици у коме је
била ријеч о подјармљивању Црне Горе Турској.
14. марта Карачај је о том извијестио гувернера Лилиенберга. Вла-
дици је дошао гласник из Србије и предао му једно писмо Милошево у
коме се Владика позива да утиче на Црногорце да се потчине Портиној
власти. Милош пријети Владици да ће он употријебити оружану силу,
ако Владика то не уради. Владика је послао гласника натраг с одговором
да он само у духовним стварима врши утицај на Црну Гору и да му је
немогуће да с успјехом утиче на таква животна питања; додао је још да
ће се црногорски народ бранити ако га насилно нападну и да ће прије
умријети него што ће се икада Турцима покорити. Црногорци, по Влади-
чиним ријечима, и не желе ништа друго него да мирно и спокојно живе
и да буду потпуно одвојени од Турака.
Карачај је и у друштву Борђија Петровића издалека додиривао ово
питање. Ђорђије је признао да је истина да је Владика добио једно такво
писмо од Милоша, али није улазио у детаље. Из Ђорђијевог разговора
Карачај је сазнао да се Владика налази у врло непријатном положају.
Ђорђије је изјавио: „Мој рођак би желио да је као ја постао војник или
калуђер; тешко се бринути за толико много сиромашних људи и тешко
је свакога задовољити”. (1851. Владика је, као што је познато, био у
Неапољу. Он се тада упознао и са вицеадмиралом американске војне
лађе „Независност”. По причању Љубе Ненадовића, Владика је упутио
томе американском вицеадмиралу ове ријечи: „Знате ли вн да сам ја
много пута промишљао: да зажмурим, па да оставим Јевропу, да дођем
у Америку, и да ништа више не читам о Јевропи. Љутим се на туђинце,
љутим се на своје. Седамдесет милиона мога племена мртвим сном спа-
ва, кад сви народи напредују и уживају плодове слободе и просвете.
Отишао бих из Јевропе; није, кад ме непријатељ притисне, него кад
видим, да овако велико племе, као што је словенско, нема толико ни
физичке ни моралне снаге, да избави јадну моју браћу од тиранске тур-
ске руке” (Писма из Италије, Српска књижевна задруга, Београд, 1907,
књ. 107, стр. 24).
Сличне тужне мисли сретамо и у Горском вијенцу:
„А ја што ћу? - али са киме ћу?...
Једна сламка међу вихорове,
Сирак тужни без нигђе никога!
Моје племе сном мртвијем спава...)
Ђорђије је припитао Карачаја да ли нешто стоји у новинама, или да
ли је он сам нешто чуо, да кнез Милош скупља војску или да је Енглеска
објавила рат Порти.

147
 15. марта поново се интересује Губернијално предсједништво код
Ивачића за познато Милошево писмо Владици. Ивачић треба још да
сазна шта се прича у Црно ј Гори и у Которском округу о оној трудној
жени из Цеклина о којој је прије било говора. Губернијалном предсјед-
ништву би додуше било жао кад би Владика изгубио углед код народа.
Ако би се обистинило да је Црногорка из Цеклина с њим погријешила,
сигурно он не би више могао да утиче много на душе православаца из
Которског округа. Ивачићу се наређује да се са Владиком дописује само
приватно, а не службено, као што је то већ познато. Чудновато је Губер-
нијалном предсједништву како је Ивачић могао да пошље Владици једно
писмо гувернера Лилиенберга заједно са свежњем неких других службе-
них ствари. Потребно је испитати како је Никола Рафаели предао то
Лилиенбергово писмо Владици, и какав је оно утисак оставило на Вла-
дику.
Будни Ивачић је и 18. марта поднио Губернијалном предсједништву
извјештај о Милошевом ставу према Црној Гори. Скадарски везир је без
сумње тражио од Владике да му допусти да с једним корпусом војске
пређе дуж Брда за Србију и Босну. „Познати” аустријски извиђач сазнао
је ту вијест у великој тајности од истога Црногорца који је донио вези-
рово писмо Владици. Сам Владика је изјавио да 1836. пријете Црној Гори
велике несреће. Он се ипак нада да ће је оне мимоићи, као што је то
био случај у другим приликама. Он држи сигурно да Русија неће доз-
волити да се униште Црногорци. Он је, сем тога, отворено признао да је
добио писмо од кнеза Милоша у коме је стајало да је Милош овлашћен
од Порте да покори Црну Гору. Милош му је савјетовао да не пружа от-
пор и додао му да је Србија помоћу својих средстава и снаге у стању да
то изврши и без помоћи отоманске Порте. Такође је Владика потврдио
да скадарски везир захтијева слободан пролаз својој војсци преко црно-
горских Брда. Он је примијетио да та везирова војска треба да се споји
с трупама из Србије да би с двије стране напала и покорила Црну Гору.
Везиру је Владика одговорио да му ништа одређено не може рећи без
црногорских поглавица. Ако црногорске старјешине хтједну да послушају
Владичине сугестије, они ће се свим средствима одупријети пролазу
турских трупа преко црногорског земљишта.
Ивачић је још сазнао да је Владика посљедњих дана заиста позвао у
Маине неке црногорске поглавице да би их подстакао на отпор и да би
с њима углавио да се 2. априла на Цетињу одржи општа скупштина
главара и најугледнијих Црногораца да би се одлучило шта треба ради-
ти. По Ивачићевом мишљењу та ће скупштина сигурно ријешити да се
треба силом одупријети прелазу турске војске преко Црне Горе. У том
случају предстоје велике борбе између Турака и Црногораца. Црногорци

148
ће по Ивачићу моћи увијек да пруже ваљан и храбар отпор не само зато
што их је много, него и због тога што имају згодне положаје.
Из Ивачићевог извјештаја од 25. марта дознајемо да се Владика још
налази у манастиру у Маинама. Не изгледа да ће отпутовати на Цетиње
прије 10. или 15. априла. У то вријеме пада и православни Ускрс. А тада
је заказана на Цетињу и општа скупштина црногорских старјешина. Вла-
дика се у Маинама бави увијек истим пословима. Највећи дио дана пос-
већује надгледању обдјелавања манастирског земљишта и поправљању
самог манастира. Досад су уређене три собе у манастиру, а сад се
уређује и четврта. Изгледи су да 1836. неће бити већих радова у самом
манастиру.
Радови на обрађивању земље су замашнији. Рачуна се да је Владика
потрошио више од 3.000 форинти, а још ће бити потребно да утроши
бар 1.000 форинти. На рад се узимају Црногорци и аустријски поданици.
Они добијају дневно по 30 карантана. На манастирском земљишту најви-
ше су засађиване лозе и маслине. Воћке су врло ријетке. Владика се
жали да му руски двор већ годину дана не шаље уобичајену годишњу
помоћ. Његове повјерљиве особе тврде да је он сам томе крив зато што
неће да пође у Русију да се тамо оправда ради проглашења Петра I за
свеца и због црногорског напада на Спуж и Жабљак који се збио 1835.
Ивачић сигурно зна да већ годину дана Владика није добијао никакву
своту новца из Русије, да је због тога Димитрије Милаковић отишао у
Беч, а ако буде потребно, поћи ће и у Петроград, и да је Владика сада
сасвим без новаца. Владичини сродници су морали да посуде новац у
Црној Гори и у Боки да би се могли бавити трговином, а познато је да је
сам Владика позајмио 1.000 фиорина на Прчању, 1.000 у Паштровићима
и 2.000 у Будви. Он је оставио у залогу владичанску одежду и свој накит.
Овим новцем је могао да плати радове у Маинама.
Не зна се зашто се Владика одлучио да толико потроши на своје има-
ње у Маинама. Неки причају да су га гласови о трудноћи оне Црногорке
из Цеклина много озловољили. Томе је придошла и могућност турског
упада у Црну Гору. Због тога се он тобож одлучио па овај корак да би ту
за сваки случај имао уточиште и потребна средства за издржавање.
Некоме је Владика и рекао да ће Маине бити његово склониште у
невољи и у старости.
Вијести о трудноћи оне Црногорке још и даље круже у Которском
округу и по Црној Гори. Тиме је много изгубио Владичин морални и рели-
гиозни углед. Он о томе иначе ни с ким не говори. Ово Владичино ћута-
ње код Ивачића изазива још више сумњу. Не може се више сумњати у
долазак писма кнеза Милоша у коме се Владици савјетује да се покори
Султановом ферману. „Познати” извиђач Ивачићев се нада да ће добити
по једну копију и од Милошева писма и од фермана. Сигурно је да је и

149
скадарски везир недавно писао Владици ради пролаза турских трупа
преко Црне Горе за Херцеговину и Босну. Владика је заиста одбио молбу
везирову. И данас Владика тврди да неће никад дозволити пролаз тур-
ским трупама преко своје земље, ако руски амбасадор у Цариграду не
да гаранцију да ће турска војска мирно проћи кроз Црну Гору.
Владика, сенат и друге црногорске поглавице су одлучили да се
силом одупру скадарском везиру, ако би он силу употријебио. Непознато
је Владици које би турске трупе имале да пређу преко Црне Горе, да ли
оне из Скадра или неке друге из неког другог мјеста. Није му познат ни
број те војске.
Турски ратни бродови заплијенили су једну црногорску лађу на Ска-
дарском језеру у којој се налазила со. На тој лађи је било и седам ста-
новника из Сеоца. У Подгорицу и Жабљак стигли су одреди турске регу-
ларне војске да штите та мјеста. 19. марта сукобили су се Цеклињани с
тим турским трупама под Жабљаком.
Ивачићев извиђач, који је био задужен да будно и неупадљиво над-
зире Владику у Маинама, сазнавао је штавише и оно о чему је Владика
са својом иајближом родбином у највећој тајности разговарао. По ње-
говом излагању, Владика се 27. марта увече налазио у својој соби у
манастиру. С њим су још били његов отац Томо и Ђорђије Петровић.
Ријеч се повела о кнезу Милошу. Владика и Ђорђије су назвали Милоша
човјеком сасвим подмуклим и дволичним. Њему они нијесу вјеровали
више него псу. Изражавали су наду да ће се у српској влади наћи
просвијећених људи са хришћанским осјећањима који неће допустити
да Милош примијени у дјело своје подмукле планове.
Владика је у разговору повјерио Ђорђију да он преко Сима Милути-
новића, кнежева секретара, дознаје за све планове и дјела српске владе
и да му он за то шаље годишње стотину цекина у злату. Ивачићев изви-
ђач зна да нам саопшти још пуно других вијести у вези с Владиком:
копија Султанова фермана, коју је Владика добио од Сима Милутино-
вића, упућена је преко Јеремије Гагића рускоме министру у Беч. Владика
је добио 23. марта писмо из Трста од свог секретара Милаковића. Он је
био добре воље и задовољан кад је примио то писмо. Не зна се шта је у
њему стајало, јер га је Владика одмах закључао. Све ове податке о
Владици искористио је Ивачић за свој извјештај од 31. марта Губерни-
јалном предсједништву. Ивачић вјерује да је изјава Владичина о кнезу
Милошу истинита.
Владика је и у другим приликама испољавао негодовање према Мило-
шу, а у Сима Милутиновића имао је повјерење и с њим је заиста стално
у преписци. Опазило се да Владика чита и чува Милутиновићева писма
с највећом брижљивошћу и у највећој тајности; њихов садржај не саоп-
штава ни своме секретару Милаковићу који ужива његово присно повје-

150
рење. Ивачић додаје да пријатељство Владичино и Милутиновићево
потиче још из времена митрополита Петра I.
По Ивачићу се на Цетињу очекује из дана у дан Димитрије Милаковић
из Русије. Владика се нада да ће му он донијети обилну своту новаца и
упутства шта да ради ако би српске и турске трупе хтјеле да продру у
Црну Гору. Изгледа да ће се општа скупштина, која је требало да се
одржи на Цетињу првога априла, одгодити до доласка Милаковићевог.
Владика је примио хладнокрвно вијести о догађајима између Црного-
раца и Турака у близини Жабљака, Спужа и Подгорице. О појединостима
ових догађаја се не зна довољно. По свој прилици они су се одиграли
без знања Владичиног, јер Црногорци који су учествовали у тим акцијама
већ неко вријеме не признају ни Владику, ни Сенат. Владика се носио
мишљу да ове године скупи јаке снаге и да их пошље против њих да би
их покорио, али су припреме за то обустављене због вијести које су
стигле из Србије и Турске Албаније.
Још Ивачић не зна кад ће Владика напустити Маине и упутити се на
Цетиње. Не опажају се никакве припреме за његов одлазак. Требало би
да Владика већ првих дана априла пође у Црну Гору ради православног
Ускрса. Ако он не би служио на Ускрс у својој цркви на Цетињу, црно-
горски народ би, по Ивачићу, био много незадовољан, и то би био повод
да се Владика наново оптужује и да му се углед поткопава. Ако хоће
Владика да буде о Ускрсу на Цетињу, морао би се кроз који дан спремати
за пут.
5. априла „познати” извиђач у Маинама сазнао је да је Владика одлу-
чио да 8. или 9. априла пође из Маина на Цетиње. Пошто су „сусједне
планине” биле покривене снијегом, Ивачић је сматрао да ће Владици
бити тешко да се врати у Црну Гору. Особа која је 8. априла ујутру на-
пустила Будву увјеравала је Ивачића да се до 7. априла увече у Маинама
није примијетило да се Владика спрема за одлазак на Цетиње. Сазнало
се међутим да је Ђорђије Петровић стигао с гвардијом у Маине да би
отпратио Владику до његове резиденције. Био се прочуо глас да ће се
Владика по Ускрсу поново вратити у Маине да би наставио започете
радове. До 8. априла то није било сигурно. Поуздано се, међутим, саз-
нало да ће Владика препустити руковођење пословима у Маинама своме
оцу. Све ове споменуте вијести доставио је Ивачић 8. априла Губерни-
јалном предсједништву.
9. априла поднио је сопраинтендант у Будви Ернесто Буровић Ивачи-
ћу један кратак извјештај у коме стоји да се Владика 8. априла вратио
на Цетиње.

* * *

151
 Да је Владика одржавао неке љубавне везе с оном Црногорком из
Цеклина и да је он због тога побјегао у Маине, не постоји ни један кон-
кретни доказ. Бјежање Василије Поповића са Цетиња у Будву и црногор-
ска потјера за њим, о којој говори гроф Карачај, јасно нам откривају
кривца. Да се Владика од 13. фебруара до 8. априла 1836. склонио у свој
манастир „Под-Маине” ради обдјелавања свога земљишта, сађења лоза,
маслина и других воћака и ради поправке самог манастира, као и ради
дотјеривања своје „Свободијаде”, која је углавном била већ 1835. готова,
и њеног преписивања, то питање су довољно провјерили горе наведени
извјештаји Кризомалијеви и Ивачићеви. Ивачић је тачно констатовао да
је Владика увијек имао против себе јаку странку у Црној Гори на чијем
су челу стајали сродници и пријатељи покојног гувернадура Вуколаја
Радоњића. По његовом излагању, они су пазили на сваки Владичин
покрет, теретили су га, правили злобне примједбе на његов рачун и
увијек га приказивали у оним бојама које су биле њима по вољи.

Историјски записи, Цетиње, год. III, књ. VI, св. 7-8/1950, стр. 271-288.

152
 О ЊЕГОШЕВУ УЧЕЊУ ФРАНЦУСКОГ
ЈЕЗИКА

О Његошеву учитељу француског језика Антиду Жому писао је на ос-

нову историјске грађе из Државног архива на Цетињу 1929. проф. др
Никола Банашевић.
Жомов долазак из Трста у Црну Гору приказао је помоћу историјске
грађе из Државног архива у Задру проф. др Петар Колендић 1948.
За вријеме свога подужег боравка у Бечу 1837. Владика се био озбиљ-
но посветио учењу францускога језика. О томе нас обавјештава агент
српске владе Вилхелм Хопе, који је у „тридесетим и четрдесетим година-
ма” прошлога вијека живио у аустријској пријестоници и био „као што
се види из његових писама, паметан, књижевно образован и о многим
стварима добро обавештен човек и имао много угледних познанстава”.
У свом писму од 6. јануара 1837. Хопе вели: „Владика је овде најмио
привремено за месец дана приватан стан, узео је једног француског
учитеља, који му дневно даје по два часа...” У његовом писму од 7.
фебруара исте године стоји: „Владика Црне Горе се још увек овде бави
и са највећом марљивошћу се посветио учењу француског језика”.
„Префињени аустријски шпијун” Фридрих Орешковић који се стално,
свакако по налогу свога гувернера Лилиенберга, вртио у Бечу око Вла-
дике и хватао његове мисли и стављао их на хартију, говори нам такође
о Владичином тадашњем интензивном бављењу француским језиком. Уз
Владику се у Бечу налази стално Вук Караџић, који остаје чешће код ње-
га и на спавању. Орешковић додаје да „поред њега долази ту и један
руски професор који владику учи француском језику”.
Једне вечери затекао је он код Владике и „једног руског пуковника,
који је био прилично упознат с француском књижевношћу и са дивље-
њем је говорио о Таљерану. А кад се повела реч о томе како се Таљеран
у својој последњој заклетви изразио: да је он тринаести, а нада се и пос-
ледњи геније, Његош је на ово приметио: ,Ја не верујем да се Таљеран
последњи пут заклео. То би морало бити само ако не живи дуго или ако
Французи не би морали остати оно што су’. Прешло се затим у разговору
и на друге знамените писце, Французе. При помену Мирабоа, Његош је
додао: ,Ако је истина да живимо и после смрти, то ћу се и на оном свету
веселити правичности Мирабовљева говора’.” Посјете код Владике биле

153
су учестале, и његов професор француског језика жалио се да му оне
„врло често ометају часове наставе”.
Из Владичиног писма од 6. јануара 1838. капетану Фридриху Орешко-
вићу дознајемо да је Владика 1837, на свом повратку из Русије за Црну
Гору, упознао у Трсту Антида Жома, који је тамо живио од давања часо-
ва из француског језика приватним особама, и да је „од њега неколике
лекције примио”. Антид Жом је, међутим, 4. јануара 1838. причао у
Котору Фридриху Орешковићу, који се тада тамо налазио као члан Коми-
сије за разграничење између Аустрије и Црне Горе, да је он у Трсту неко-
лико недјеља поучавао Владику из францускога језика.
Антид Жом је дошао на Цетиње 22. јануара 1838. и тамо је остао као
Владичин учитељ француског језика до отприлике 10. јула 1839.
Својим јединственим даром, спојеним са радозналошћу, млади Влади-
ка је у току Жомова боравка на Цетињу морао добро научити француски
језик.
Које је француске текстове Његош читао у почетку са Жомом, на који
је начин учио напамет француске ријечи, све то, наравно, много инте-
ресује његове поштоваоце. О томе, нажалост, нијесмо нашли много тра-
га у архивској грађи. Наишли смо у Државном архиву на Цетињу само
на четири Владичине забиљешке на францускоме језику.
На четвртој страници писма вршиоца дужности окружног которског
поглавара Габријела Ивачића од 19. фебруара 1838. Сенату, које се чува
у Државном архиву на Цетињу, Његош је написао својом руком неколико
француских ријечи и њихово значење.
На четвртој страници писма Габријела Ивачића од 20. марта 1838.
Његошу, које се такоће чува у Државном архиву на Цетињу, Његош је
написао својом руком преко 48 француских ријечи без њихова значења.
Ивачићево писмо је страшно влага оштетила, и већи дио француских
ријечи изблиједио је.
На полеђнни писма Едуарда Грија од 30. јуна 1847. Владика је напи-
сао својом руком неколико веома драгоцјених података из историје, који
нам показују шта је све могло интересовати писца „Горског вијенца”.
Међу тим забиљешкама налазе се и француске ријечи. Из кога је фран-
цуског рјечника извадио Владика те двије француске ријечи нијесмо
могли утврдити. Видјели смо да их није узео из „Француског речника”
који се појавио у Београду 1846. и који се затекао у његовој библиотеци.
На писму Никодима Раичевића од 21. јануара (2. фебруара) 1849.
Владика је написао, мастилом и оловком, неколико француских ријечи
и њихово значење.
Овим преписивањем доста необичних француских ријечи Владика
показује упорност. Да би обогатио своје знање из француског језика, он
исписује француске ријечи све док их не научи.

154
 Он се бесумње служио овом методом и кад му је Антид Жом 1838. и
1839. француски предавао.
У писму руског потпуковника Јакова Озерецковског, које је 1. маја
1838. упућено Владици на Цетиње, наилазимо да Владика наручује
Библију. Због чега Владика наручује из Беча преко свога пријатеља
Јакова Озерецковског Библију на француском језику, кад се у библи-
отеци његова стрица и претходника Петра I, коју је он наслиједио, нала-
зио „Нови завет”, који је издао А. Стојковић У С. Петерсбургу 1824, и кад
је у својој библиотеци имао „Свето писмо старога закона”, св. I-IV, Будим,
1831, и „Свето писмо новога закона”, св. I-II, Будим, 1831. Свакако ради
учења францускога језика.
Библија је била најлакша француска лектира за Владику. Он ју је, као
црквено лице, морао добро познавати на своме језику. Тиме ју је могао
лакше читати на француском. Ако му неке конструкције нијесу биле јасне
у француском тексту, могао је бацити поглед на српски текст.
На основу овога човјек би могао да дође до закључка да се Владика,
учећи француски језик, служио упоредном методом учења страних јези-
ка, која је, нема збора, једна од најбољих.
Да ли је он сам дошао на ту идеју или га је на то упутио његов учитељ
Антид Жом, који га је баш тада на Цетињу поучавао из францускога, на
то је питање тешко одговорити.
Сад се намеће питање само по себи због чега је Владика изабрао да
учи баш француски језик. (Познати наш историчар др Алекса Ивић на-
шао је Владичино писмо на њемачком језику у бечком Архиву Министар-
ства унутрашњих послова и објавио га на нашем језику 1925. г. (Летопис
Матице српске, Нови Сад, 1925, књ. 306, св. 1, стр. 34). Др Ивић тврди
да су аустријске власти нарочиту пажњу обраћале Владичиним односима
са Русима и са Русијом и да су „далматински полицијски органи отварали
у потаји његова писма и преписивали садржину њихову те су значајнија
писма преводили на њемачки и слали у Беч Врховном Полицијском
Звању”. Из писма гувернера Венцела Фетера Лилиенберга од 14. септем-
бра 1838. грофу Антону Митровском и грофу Игнацу Хардегу сазнаје се
да је Руска амбасада у Бечу поверљиво достављала Владичина писма
аустријским вишим властима: „Један даљи доказ како о томе, тако и о
утицају француских изасланика, а и о сада сасвим отворено изјављеном
посредовању Русије, пружа писмо Владичино од 10. марта 1838 г. руско-
ме вицеконзулу у Дубровнику које је повјерљиво саопштила Руска амба-
сада у Бечу Царској, дворској и државној канцеларији и које ми је
достављено одлуком Претсједништва Дворске канцеларије од 29 априла
текуће године, под бројем 591.”)
Истина је да је Владици био неопходно потребан француски језик за
споразумијевање са странцима који су послије појаве Вукове књиге Црна

155
Гора и Црногорци, 1837, почели навелико да праве посјете Црној Гори
и њеном владару. Али главни узрок због чега се Владика 1837. био „са
највећом марљивошћу посветио учењу француског језика” не треба
тражити ту. По сриједи је, свакако, много крупнија ствар.
Иако је Владика прије гајио извјесну антипатију према Французима и
називао их у својој Свободијади „ненаситим” и „облапорним”, ипак се
1836. морала код њега догодити велика промјена, јер је он био тада
оклеветан код руског цара. Истина, он већ у првој половини мјесеца
априла 1836. показује велику наклоност према Француској. 3. априла
1836. гроф Теодор Карачај јавља, између осталога, своме гувернеру
Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу и ово: „Оно што Турке, то јест везира,
узнемирава, то је вијест да треба да у најскорије вријеме дође у Скадар
француски конзул; по причању, он потиче из једне значајне француске
породице, и зато Турци овоме избору приписују веће намјере; изгледало
ми је да се Владика томе у неколико обрадовао зато што би Турци могли
имати нове неприлике од стране француског агента у Албанији. Овом
приликом Владика је показао да је необично повољно расположен према
Француској, усто је споменуо да је француски једини кабинет који се
брине о потлаченима, да само отуда долази цивилизација и да све оста-
ле силе, штавише и Русија, узимају у заштиту варваре (Турке!), који ће
тек послије сто година наличити на друге народе и т.д.”
14. фебруара увече 1837. посјетио је Владика у Бечу далматинског
гувернера Лилиенберга да му саопшти своју одлуку да ће поћи за Петро-
град и да га замоли да издјејствује да га кнез Метерних прими у аудијен-
цију да би му одао своје поштовање. Лилиенберг му је обећао да ће зато
да замоли Метерниха и да ће му саопштити његову одлуку. Владика је
поновио своју молбу и додао да већ идућег петка или наредне суботе
мора да крене на пут у Русију; сам је повјерио Лилиенбергу да иде у
Петроград зато што Русија и Аустрија не би радо гледале на његов
одлазак у Француску и не би му допустиле да тамо иде.
Наравно да Владика није смио да буде сасвим искрен према староме
и препреденоме Лилиенбергу, јер је знао да ће Лилиенберг његову изја-
ву доставити вишој аустријској власти у Бечу, али се ипак заборавио па
му је признао да слободне нације гаје симпатију једна према другој и да
се обратио Француској амбасади да му да пасош за Париз.
И директор задарске полиције Аугуст Мартинец саопштава нам унеко-
лико зашто се Владика 1837. дао на темељито изучавање француског
језика. 12. новембра 1837. Мартинец обавјештава грофа Јозефа Сед-
лницког да се сазнаје из поузданога извора да Владика с нестрпљењем
очекује долазак француског конзула у Скадар, и да се он једном
приликом овако изразио на француском језику: „Имаћемо ускоро фран-

156
цуског конзула у Скадру; то ће много помоћи мојим плановима и зато
учим француски; власт Султанова неће више дуго трајати, вјерујте ми.”
Али из писма вршиоца дужности которског окружног поглавара
Габријела Ивачића од 23. новембра 1837. Губернијалном предсједништву
у Задру најбоље се види зашто се Владика 1837. с великом љубављу
бацио на учење францускога језика.
За вријеме свога бављења у Бечу у току јануара и фебруара 1837.
Владика је дошао у везу с разним чиновницима Француске амбасаде који
су, са својим слободоумним идејама, морали на њ оставити пријатан
утисак. Французима је, бесумње, било потребно Владичино пријатељ-
ство ради Аустрије, Турске и Русије, и они су га објеручке примили кад
је дошао к њима да тражи пасош за Париз; сигурно су му обећали јаку
моралну и материјалну потпору. Зато се Владика био ријешио да пошто
пото пође за Париз и да успостави пријатељске односе са великим фран-
цуским народом, оно што ће доцније учинити књаз Данило. Он је осјећао
да је немогуће изићи на крај с препреденим аустријским кнезом и држав-
ним канцеларом Метернихом и с руским превртљивим царским двором
који је одржавао пријатељске односе и с Аустријом и с Турском и који је
чувао само своје интересе.
Било би важно кад би се сазнало којим се европским језиком Владика
најбоље служио да би се могао правилно разумјети „ток његова образо-
вања и његова интелектуална развоја”.
Нама изгледа да је он најбоље познавао француски језик. Вук Врче-
вић тврди да је Владика био у стању да „Волтерова сочињења у наш
језик без натеге преводи”. Фридрих Орешковић додаје да је Владика већ
1840. „прилично течно” француски говорио. Професор за словенску књи-
жевност у Паризу, Сипријан Робер, напомиње да му је изгледало прили-
ком разговора с Владиком да Владика више воли француски језик него
све остале језике којима се служи и додаје да Владика са странцима
разговара само француски. И Енглез Герднер Вилкинсон, који је 1844.
био у Црној Гори и с великим разумијевањем писао о Црногорцима и њи-
ховом господару, тврди да је Владици било најмилије да са странцима
разговара француски.
И многи други страни путописци, као Ј. Коваљевски, И. И. Срезњев-
ски, Е. Л. Митфорд, Пиетро Л. Бенерини и др., који су били Владичини
гости на Цетињу и који су о њему писали на основу личног познанства
с њим, тврде да је он добро познавао француски језик. Њемачки роман-
тични пјесних Хајнрих Штиглиц истиче и Владичин добри изговор фран-
цуског језика и додаје да замало што није посумњао, кад га је Владика
на француском језику на Цетињу поздравио са добродошлицом, да ли
се заиста налази пред поглаварем црногорским или на прагу некога
модернога салона.

157
 У својим Писмима из Италије Љубомир Ненадовић вели да је Владика
једне вечери, 1851, у Неапољу, у Ротшилдовој вили, „замољен од најве-
ће господе и госпођа, мешао у своје, обично кратке приче, о Црној Гори,
вешто срећу и несрећу, јунаштво и страховање, победу и погибију. Све
је он то умео вешто једно поред другога уплести, да лепо стоји, тако,
као кад добар ткач вешто уткива различите боје. Само на једном оваквом
вечеру могао је сваки видети, да је то поета, да је велики поета. Он је
говорио онако, као што је у „Горском вијенцу” говорио”. Ненадовић нам
том приликом саопштава да се те вечери „разговор готово свуда водио
француски” и да је Владика имао обичај „каткад усред француског гово-
ра, казати по неколико реченица на талијанском језику”.
Свега је дакле било у овом Владичином говору на француском језику,
„и речитости, заноса, одушевљења, инспирације; и бола, туге, горчине,
песимизма; и смеха, шале, духа, досетака; свега, свију родова говора,
свих врста стила и поезије, тако да је Ненадовић, који је ту само израз
целе публике, остао задивљен пред толиким осведоченим талентима”
Владичиним.
Кад је Владика све то могао да изрази на француском језику, свакако
га је морао добро познавати.
У току марта мјесеца 1840. дошао је на Цетиње бивши аустријски
официр Данило Кокотовић (Филип Вуковић). Владика га је одмах узео у
своју службу као учитеља њемачког језика и цртања топографских кара-
та. Чим се појавио Хеншелов француско-њемачки рјечник „Нови фран-
цуско-њемачки рјечник”, Беч, I и II дио, 1840, Владика га је без сумње
одмах набавио. То би значило да је преко францускога учио њемачки
језик. И то би био знак Владичиног доброг познавања францускога јези-
ка. У току 1849. Владика је намјеравао да преко францускога језика учи
турски и новогрчки језик.
Намеће се питање шта је Владика на француском језику читао и које
су биле његове симпатије у богатој француској књижевности, да бисмо
могли освијетлити његову „књижевно-историску физиономију”.
Мало прије нам Фридрих Орешковић рече да је Владика већ 1837.
познавао дјела Мирабоа, а да је 1838. учио напамет стихове Виктора
Игоа из описа битке код Наварина којима је погрдно приказана Аустрија.
Вук Врчевић нам прича да је Владика могао „без натеге” да преводи на
наш језик „Волтерова сочињења”. Љуба Ненадовић нам саопштава да је
Владика „измеђ песника, најрадије читао Пушкина, а доцније, кад је
француски научио, Ламартина”.
Свим странцима, који су посјећивали Црну Гору и њеног владара па-
дале су у очи књиге и новине на француском језику у Владичиној
„Библиотеци”.

158
 Душан Вуксан дошао је на срећну идеју, па нам је објавио списак
књига из Владичине „Библиотеке”, али он нажалост ни издалека не даје
праву њену слику, јер су књнге из ње, у току ратова, развлачене на све
стране. Вуксан је саопштио и списак књига Владичиног претходника
Петра I, које су пјеснику Луче и Горског вијенца стајале на располагању.
Из та два списка се види да је Владика прочитао велики број француских
књига и листова. Јасно се примјећује да су га нарочито интересовала
филозофска, пјесничка, историјска и митолошка дјела. Путописи су тако-
ђе били његова омиљена лектира.
Владика је природно прочитао на француском језику много више
књига и новина него што нам то могу да покажу остаци његове „Библи-
отеке” и „Библиотеке” његова претходника.
Не смијемо овдје сметнути с ума ни француске књиге и листове које
је Антид Жом 22. јануара 1838. морао донијети са собом на Цетиње и
које је он доцније, за вријеме свога боравка у Црној Гори, добијао из
Трста и Француске. 1. јуна 1838. запрепастио се др Бартоломео Биазо-
лето кад је срио на Цетињу своју земљакињу Фани Жом која је живјела
са својим мужем у једној чистој кућици с књигама и новинама свјежег
датума.
Наравно да је нашега Владику интересовала и Жомова библиотека
која је из дана у дан морала расти.
Нашао се и понеки Владичин пријатељ, као што је то био случај с
Јаковом Озерецковским, који му је достављао француске књиге из инос-
транства.
Чули смо да се Владика 1837. упознао и спријатељио с чиновницима
Француске амбасаде у Бечу. Упознао се те исте године, на своме поврат-
ку из Русије, и с француским конзулом Левасером и другим француским
чиновницима у Трсту. Он је и од њих могао добијати француске књиге
и листове. На једном журналу од 1. јануара 1845, који се чува у Вла-
дичиној „Библиотеци” на Цетињу, налази се печат који нам показује да
је Владика набављао француске листове из Ломбардије која је онда
припадала Аустрији. Могао му је неки пријатељ или познаник слати
отуда и нека друга француска дјела.
Ађутант далматинског гувернера Венцела Фетера фон Лилиенберга
Фридрих Орешковић упутио му је 25. октобра 1837. из Котора неколико
бројева „Српског народног листа”, који је излазио у Пешти. Орешковић
је био свршио војну школу у Француској у Сен-Сиру и живио је неколико
година у Боки Которској као члан Комисије за разграничење између
Црне Горе и Аустрије. Он је свакако морао располагати извјесним бројем
књига на француском језику. Могао је у Котору добијати и неке новине
на страним језицима. Па зар он да те своје књиге и листове не покаже
Владици као своме „саплеменику” и „присном пријатељу” с којим је про-

159
водио многе пријатне часове по Боки Которској и Црној Гори! И зар
Владика сам да од њега не потражи понеку ствар на читање?
Знамо поуздано да је далматински гувернер генерал Јохан Турски
послао Владици разне књиге на француском језику. Ове француске књи-
ге биле су Владици потребне због инструмената за премјеравање зем-
љишта.

Историјски заниси, Цетиње, VIII, 1952, стр. 99-109.

160
 ЊЕГОШ У БЕЧУ КРАЈЕМ 1836.
И ПОЧЕТКОМ 1837. ГОДИНЕ

О Његошевом задржавању у Бечу 1836. и 1837. писали су Павле По-

повић, Анд. Гавриловић, Вас. Поповић, Лаза Секулић и Т. Ђукић.
Па ипак се не зна у појединостима шта је све Његош радио у Бечу,
куд се кретао, с ким је долазио у додир, о чему је расправљао, шта га је
све интересовало.
Ми ћемо овдје покушати да помоћу историјске грађе из Државног
архива у Задру и бечкнх архива подробније освијетлимо ову важну епи-
зоду из његова живота. Чињенице ћемо провјеравати и допуњавати
помоћу већ објављених чланака и извјештаја тадањих савременика и
биљежака из аустријских и њемачких новина.
1. децембра, послије подне, 1836, Његош се укрцава у Котору, зајед-
но са својим братом од стрица Ђорђијем Петровићем, у трговачку барку
неког Бокеља и полази преко Трста и Беча за Русију.
Тачно не знамо кад је Његош стигао у Беч. Новине „Wiener Zeitung”,
у бројевима од 1. новембра 1836. до 2. јануара 1837, не објављују
његово име у списковима оних путника који су у то вријеме дошли у
аустријску пријестоницу. 1. јануара 1837. видимо пак Његоша како ступа
у преписку с далматинским гувернером Венцелом Фетером фон Лилиен-
бергом, који је био допутовао у Беч 23. новембра 1836. 23. децембра
1836 (4. јануара 1837) Његош упућује из Беча у Петроград рускоме цару
Николају и један меморандум о жалосном стању Црногораца и о њиховој
блиској несрећи и изражава жељу да посјети руску пријестоницу и да
лично изађе пред цара. Потом узима под кирију приватан стан за „мјесец
дана” како би у Бечу могао сачекати одговор цара Николаја I.
У његовом друштву стално се налази Вук Караџић и „обично га прати
кад год се овај извезе”. Његошу долази „један руски професор, који
Владику поучава из француског језика”. К њему свраћа и руски потпу-
ковник Јаков Озерецковски, који је „прилично” упознат с француском
књижевношћу. Непрестани његов гост је и агент српске владе Вилхелм
Хопе. Преко дана га посјећује и префињени аустријски шпијун капетан
Фридрих Орешковић. Долазе му на виђење „неки руски кнез” и руски
свештеник „који је, изгледа, намјештен код руске капеле” у Бечу. И Ње-
гош прави разне посјете.

161
 Већ првих дана мјесеца јануара 1837. представља руски кнез Алек-
сандар Михајлович Горчаков Његоша аустријском кнезу и државном
канцелару Клеменсу Лотару Венцелу Метерниху. Метерних прима Ње-
гоша „са великом пажњом”, и Његош се код њега задржава „скоро час и
по”. При растанку Метерних му се извињава „што због слабог стања своје
жене није могао имати ту част да пријатног посетиоца позове на ручак,
али да задржава себи право на то задовољство”. Приликом те посјете
Метерних поставља Његошу „питање да ли би желео да га представе и
турском посланику”. Његош му „кратко и оштро” одговара: „Немам ја код
њега никаква посла”.
12. јануара 1837. Метерних заиста позива Његоша на ручак. На том
ручку су још кнез Горчаков, барон Отенфелс, гроф Лилиенберг, Феликс
Шварценберг, Нојман и Фридрих Орешковић. Орешковић и Лилиенберг
служе као тумачи. Шварценберг, Нојман и Отенфелс помажу Метерниху
и његовој жени Меланији да се „одржи конверзација”.
Његош је предмет „нарочите пажње”. За столом се води „врло жив”
разговор. Говори се о Русији. Ријеч је и о непрестаном рату између Црне
Горе и Турске. Спомињу се и тешке бриге које море турског амбасадора
у Бечу Ферик Ахмед-пашу због јаког црногорског отпора. Његош прича
о Турцима „са много огорчења”.
Новине „Allgemeine Zeitung” саопштавају, под датумом: „Беч, 14. јану-
ара”, 20. јануара 1837. да је Његош имао част да га Метерних 12. јануара
позове на ручак. То се, наравно, не допада турском амбасадору Ферик
Ахмед-паши, јер он Црну Гору сматра турском вазалном земљом. Русија
и Аустрија су, сем тога, велике пријатељице Турске. Зашто онда да
представља кнез Горчаков Његоша Метерниху и због чега Метерних
указује толико поштовање Његошу? Зар не би било најприродније кад
би Његош дошао на поклон представнику Турскога Царства. Ферик
Ахмед-паша се сматра увријеђен и протестује код Метерниха. Из Метер-
нихова писма од 18. јануара 1837. аустријском интернунцију у Цариграду
барону Вартоломеју Штирмеру сазнају се о томе многе драгоцјене
појединости:
„Господину барону фон Штирмеру у Цариграду.
Беч, 18. јануара 1837.
Владика или надбискуп Црне Горе Петар Петровић налази се има
десетак дана у овој пријестоници.
Долазак овога црквеног достојанственика, младога човјека од 23 го-
дине који потиче из једне породице која стоји има више од једног вијека
на челу Црногораца и који по примјеру својих претходника уједињује у
својој особи врховну црквену, грађанску и војничку власт над једним ок-
ругом чији су становници знали одвајкада да одрже своју независност и
који су још недавно били у отвореним непријатељствима са сусједним
162
Турцима, - привукао је, природно, сасвим пажњу отоманског амбасадо-
ра. Оно што је нарочито узнемирило [овога амбасадора], то је околност
што је [Владика] најприје пошао господину кнезу Горчакову и зато што
ми је њега представио овај руски отправник послова.
Ферик Ахмед-паша, кога карактерише здраво расуђивање, учинио је
оно што је најпростије и најпаметније, наиме, директно се обратио мени,
да би сазнао шта треба мислити о појави ове особе у Бечу и о гласовима
који круже да ће она одавде поћи у Русију куд је она већ раније била
учинила прво своје путовање.
Пошто имам разлога да претпоставим да ће овај амбасадор извијес-
тити своју владу о доласку Владике Црне Горе у ову пријестоницу и о
разговору који је са мном о њему водио, мислим да ће бити корисно ако
Вас, господине бароне, обавијестим о изразима којима сам му објаснио
ову ствар да бисте Ви могли, према томе, ако искрсне прилика, подесити
свој властити разговор или исправити саопштења која би могла стићи о
овој ствари до Порте.
Пошто је Ферик Ахмед-паша показао извјесно чуђење зато што Вла-
дика, кога он сматра подаником Отоманског Царства, није никако ишао
к њему и што је тражио страно посредовање да ми буде представљен,
ја сам му примијетио: иако су у прошлим временима духовно старјешин-
ство, које је Русија имала над Црном Гором и везе које је она одржавала
са шефовима овога народа, представљали извјесну незгоду, ипак то
данас више не постоји, јер је цар Николај испољио многобројне доказе
у погледу својих чистих намјера према Његовом Величанству [султану]
и Отоманском Царству који би требало да заиста умире Диван. Ја сам
му рекао да Владика, на основу онога што ми је лично признао, нема
никакву намјеру да пође у Петроград него да је желио да изближе упоз-
на једну такву земљу као што је Аустрија, која стоји у сусједним и
трговачким односима са Црном Гором, да се поучи на овом путу и да
стекне корисна знања. Ја сам му говорио о манастиру у Маинама који се
налази у близини Будве и који припада Владици и који ми желимо да
купимо да бисмо удаљили Црногорце од своје територије, који су овдје
много сметали нашим уредбама карантина. Најзад сам додао да сам ис-
користио прилику да овога шефа једног ратоборног и немирног народа
надахнем мирољубивим идејама и идејама спокојства и помирљивости.
Заиста сам изразио овоме црквеном достојанственику своја жаљења
зато што су мир и спокојство били тако често нарушавани на овој тачки
која је тако близу наше границе и питао сам га за узроке ових непри-
јатељстава која су се тако често обнављала. Он ми је одговорио да су
Турци насилно присвојили земљишта која су одвајкада припадала Црно-
горцима и да [Црногорци] нијесу могли напустити своја права и да су
били приморани да силом узму натраг оно што им се драговољно није

163
хтјело вратити. Ја сам тада дао на знање овоме црквеноме достојанстве-
нику да Црногорци нијесу били у праву што се тиче избора средстава да
би постигли свој циљ, да је употреба силе посљедње средство коме ни-
кад не треба прибјегавати прије него се исцрпе сва друга [средства], да
је било потребно да они упуте своје протесте пашама који заповиједају
у сусједним провинцијама, а у потребном случају и самој Порти, да Аус-
трија, као пријатељица својих сусједа, Отоманског Царства и Црногора-
ца, није могла ни да пожели ништа друго него да се очувају мир и спо-
којство између дотичних становника и да се она не би ништа мање обра-
довала него Русија, која је исто тако пријатељица и Порте и Црногораца,
ако би се могло нешто допринијети овоме циљу који је колико пожељан
толико и спасоносан. То је главни садржај разговора које сам имао с
отоманским амбасадором и Владиком Црне Горе. Само ћу додати да се
[разговор] са овим посљедњим водио у присуству господина кнеза Гор-
чакова”.
На Његошево писмо од 23. децембра 1836 (4. јануара 1837), које је
било упућено руском цару Николају I у Петроград, одговара 12/24. јану-
ара 1837. руски вицеканцелар Карло Неселроде. Неповољан је одговор.
Руски двор не жели да Његош посјети Петроград. Кнезу Горчакову, који
је тада замјењивао у Руском посланству у Бечу Д. П. Татишчева, ставља
се у дужност да Његошу да потребна средства да се поврати у Црну
Гору. Његошу се не иде натраг. Он би хтио да пође за Париз.
Иако је Црна Гора у Његошево доба фактично самостална земља, она
се ипак у Европи сматра као вазална турска држава. Његоша то страшно
боли и он за вријеме свога боравка у Бечу настоји да изради да се Црној
Гори призна њена независност. У томе му и Вук Караџић пружа издашну
помоћ. Тих се дана налази баш у штампи Вукова књига „Црна Гора и Цр-
ногорци” која треба да утре пут признавању Црне Горе као самосталне
земље. Тада се појављује у њемачком листу „Ausland” подужи чланак о
Црногорцима и Турцима који је извод из Вукова дјела „Црна Гора и Цр-
ногорци”. У то доба пада и Његошево познанство с Вуковим пријатељем
Вилхелмом Хопеом који је био сарадник листа „Allgemeine Zeitung”.
Његошу добро долази Хопе и он на њ наваљује да му објави један чла-
нак „с црногорске границе”. Хопе на то пристаје. Његош му диктира
чланак у перо. Вук им служи као тумач. Хопе дава Његошу тај чланак да
га још једанпут прочита, а потом га упућује редакцији „Allgemeine Zei-
tung”. 7. фебруара 1837. чланак се појављује у ванредном прилогу
„Allgemeine Zeitung” и ми га овдје у преводу доносимо:
„Ц р н о г о р ц и.
С црногорске границе, 31. децембра.
Обично је увијек владало мишљење у Европи да постоји самосталност
Црне Горе само фактично и да су њено једино јемство храброст и истрај-
164
ност њеног ратоборног становништва. Ми, међутим, сад сазнајемо из
вјеродостојног извора да се чува на Цетињу у архиву Владике Црне Горе
један султанов ферман који је писмени доказ: да је самосталност Црно-
гораца и правно образложена. Начин на који су Црногорци добили овај
докуменат заслужује да се изложи подробно: то је било иза пораза Мах-
муд-паше скадарског 1796. послије кога су Црногорци поново извојевали
своју потпуну слободу, само су их погранични Турци и даље, ништа мање
него раније, непрестано нападали, пљачкали и на сваки могући начин
изазивали. Тадањи владика се нашао побуђен да, у личности Сава Пла-
менца, брата ондашњег сердара Црмничке нахије, кога су сматрали
нарочито подесним за то, пошље у Цариград свога пуномоћника са
задатком да посредством европских посланика прибави Црногорцима
мир и тишину да би се на граници учинио крај крвавом нереду. Овај
Пламенац је имао срећу да нађе представника неке европске силе који
је био наклоњен да потпомогне његова настојања да се изда један такав
ферман пограничним турским пашама, и он га је најзад 1799. и добио.
Ево његовога дословног садржаја у српском преводу:
,Ја султан Селим, Емир, брат сунца и рођак мјесеца, господар од неба
до земље, од истока до запада, цар свих царева и т. д. овим објављујем
свим својим везирима и пашама од Босне, Албаније и Македоније, погра-
ничним сусједима Црне Горе: пошто Црна Гора није била никад потчиње-
на власти нашег двора, то вам наређујем да Црногорце мирно пуштате
на нашу област, као што се надам да ће Црногорци оставити на миру и
моје поданике. Дано у Цариграду и т. д. Султан Селим Емир’.
Овај је ферман Пламенац донио, на радост владичину, у Црну Гору,
и сад су сматрали да имају право да се надају да ће се најзад на граници
учинити крај томе ратовању, али како су Турци стално, све до новијег
времена, нарочито они из Албаније и Босне, имали обичај да слиједе
заповијестима Портиним само онда када су њихови интереси били у
складу и како, штавише, не остаје нетакнута ни област моћне царске
аустријске државе од стране сирових босанских хорди, тако ни овај
ферман није био за Црну Гору ни од каквог очекиваног дјејства. Шта-
више су односи остали све до данашњега дана као што су и прије били.
Истина, није воља султана Махмуда, великог реформатора, да овај неред
и даље постоји, и кад је Махмуд сретан у погледу докончавања препо-
рода свога царства, то му свакако сугеришемо да призна јавно самостал-
ност Црне Горе, што је султан Селим и учинио. Томе се надају сви
увиђавни Црногорци, и због тога сад није ријеткост да се изражава жеља
у овој планинској земљи, у којој према Турској раније није било ни изда-
лека неког саосјећања, да султан Махмуд буде сретан са својим рефор-
мама.”

165
 Аустријским дипломатским круговима овај се чланак „с црногорске
границе” од 31. децембра 1837. наравно не допада.
Дворски савјетник и доста површни оријенталиста Јозеф Фрајхер фон
Хамер-Пургштал се задужује да одмах напише чланак о Црној Гори и
њеном положају према Турској. 20. фебруара 1837. заиста се од њега
појављује у ванредном прилогу „Allgemeine Zeitung” чланак „Ueber Mon-
tenegro und die Monenegriner” који овдје доносимо у преводу:
„О Црној Гори и Црногорцима.
Дописни чланак у прилогу ,Allgemeine Zeitung’ од 7. фебруара: О
Црногорцима с једне стране исмијава сваку географску и историјску
истину, а с друге стране носи на себи печат баснословности. Најприје
се напомиње да фактично постоји црногорска самосталност, а затим се
покушава да се докаже да је она заснована на законитости! Стварно могу
Црногорци да откажу Порти послушност, као што су то одвајкада радили
многи други горштачки народи Османлијског Царства, на примјер Курди
на Истоку, али због тога још ниједном географу није пало на памет да
одваја Црну Гору као фактично независну област од Османлијског Цар-
ства, а да и не помињемо географију Хаџи Калфе (Rumeli und Bosna, Беч,
1812), у којој се Црна Гора (Карадаг) појављује као саставни дио Босне;
тако је (Црна Гора) наведена у свим европским земљописима (видјети
Maltebrun VI, стр, 219) као саставни дио Османлијског Царства. Једини
досад познати путопис о Црној Гори Виалов „Voyage historique et politique
au Montenegro”, Париз, 1820, не зна ништа, иако он прије свега посматра
[Црну Гору] са историјског и политичког становишта, о тобожњем фер-
ману султана Селима. Овај тобожњи акт јасно има на себи цечат лажи.
Још од Сулејмана, законодавца, довољно је познат стални султанов
назив из Tableau de l’empire ottoman и из Државне управе и државног
устава Османлијског Царства, као и образац фермана из више него јед-
ног историјског дјела. Овдје се пак султан назива: Ја султан Селим Емир.
Никад сe султан није називао Емир, а то је арапска титула бегова, кне-
зова пустиње и планине Ливана и свих пророчких сродника па све до
најнижег степена амалина и коњушара; затим се он назива: брат сунца
и рођак мјесеца. Ова смијешна титула, која је добра за источну бајку,
створену у Европи, потиче од византијских историчара који су је припи-
сивали староперсијским краљевима прије ислама; напосљетку се султан
назива: господар од неба до земље, што би, по муслиманским појмовима,
било право безвјерје, пошто је то у турским молитвама Божји атрибут.
Исто као што је смијешна титула султанова, тако је смијешан и облик
тобожњег фермана, а то мора на први поглед да падне у очи свакоме
стручњаку”.
Губернијалио предсједништво у Задру савјесно провјерава да ли се
заиста налази у Његошеву архиву на Цетињу ферман Селима III, чији је
166
садржај донесен 7. фебруара 1837. у „Allgemeine Zeitung”. Због тога ок-
ружни дубровачки поглавар барон Фердинанд Шалер ступа у везу с рус-
ким вицеконзулом у Дубровнику Јеремијом Гагићем и о том се код њега
распитује. Гагић саопштава Шалеру „да се заиста на Цетињу налази
ферман султана Селима, који говори у корист Црногораца и који је
наведен у ,Allgemeine Zeitung’, само да Владика, коме он приписује спо-
менути новинарски чланак, није вјерно навео његов садржај и да се на-
лазе у рукама или у архиву Владике Црне Горе не само споменути
ферман него и многи други [фермани] које је Порта издала заузимањем
руског амбасадора у Цариграду. (Концем августа 1837. Његош се враћа
из Русије у Црну Гору. Он и даље ради да Турска призна Црну Гору као
независну државу. И његов пријатељ руски потпуковник Јаков Озерец-
ковски, који је боравио па Цетињу од конца августа 1837. до 29. октобра
1837, увелико се заузима код руског двора да се Порта склони да призна
самосталност Црне Горе. 20. октобра (1. новембра) 1838. полази Његошу
за руком да склони уговор с херцеговачким везиром Али-пашом Ризван-
беговићем Сточевићем у коме је Црна Гола означена као „независима
област”.)
Велико интересовање турскога амбасадора Ферик Ахмед-паше за Ње-
гоша, покушај Његошев да добије од аустријске владе пасош за Фран-
цуску и „неколико чланака” о Црној Гори који су се баш тада појавили у
новинама „Allgemeine Zeitung” привлаче још већу пажњу Метернихову
на Његоша и сад Метерних ставља Његоша под још већу присмотру. 14.
фебруара 1837. Метерних се обраћа једним писмом цариградском
интернунцију, барону Штирмеру, у коме му даје упутства којих треба да
се придржава у разговорима с турском владом о Његошу:
„Господину барону Штирмеру у Цариграду. Беч, 14. фебруара 1837.
Једним својим писмом, датираним 18. јануара, имао сам част да Вас
извијестим о доласку владике Црне Горе Петра Петровића у ову пријес-
тоницу и о разговорима које сам водио и с њим и о њему с господином
амбасадором високе Порте.
Ако сматрам данас за своју дужност да се повратим на ову особу, то
чиним нарочито због тога што је он од свог доласка у Беч непрестано
привлачио пажњу Ферик Ахмед-паше који ће бити о њему, без сваке
сумње, нешто споменуо у својим извјештајима својој влади. Да бих Вам,
дакле, господине бароне, дао могућност да се са потпуним познавањем
ствари изјасните о њему код отоманског министра у случају ако би Вас
он за њ питао, ја ћу Вас снабдјети са неколико основних појмова који
ми изгледају згодни да би он могао да расуди о правом стању ствари.
Ја не знам шта је натјерало Владику да предузме пут у Беч. Он је
најприје био изразио жељу да пође у Петроград, али су се противили да

167
га тамо приме. Сигурно је изгледало да се он својим понашањем у Црној
Гори морао компромитовати.
Кад је господин кнез Горчаков на њ наваљивао да се врати кући, он
је то одбио и мени се обратио да му дам пасош да пође у Париз. Ја сам
одбио да му га дам под изговором да ја [пасоше] не издајем странцима.
Тада се он обратио Француској амбасади да би од ње добио визу на
пасош који му је био издао окружни капетан у Котору да пође за Беч.
Ипак сам сазнао од господина отправника послова Русије да је овај
успио да га наговори да одустане од свога пута у Париз и да ће он кроз
неколико дана одавде отићи за Петроград.
Владика је, дакле, као што ћете бити видјели из мога горе реченог
писма, већ био напустио свој план да пође у Русију. Изненадна промјена
у његовим одлукама захтијева извјесно објашњење.
Приликом његова доласка у ову пријестоницу ја сам Владику примио
благонаклоно као једног страног угледног путника, али неколико члана-
ка који су се од тог времена појавили у „Општим аугсбургским новинама”
и у којима је ријеч о њему и о Црногорцима, и то на један врло непри-
кладан начин, одмах су на њ привукли много јаче моју пажњу. Кад сам
потражио изворе одакле су могли да потичу ови чланци, открио сам да
су они дошли из Владичине околине. Тада се сматрало да је потребно
да се он стави под један много строжи надзор; резултати тога [надзи-
рања] су нам посвједочили да је он сувише мало чврст у својим рели-
гиозним и монархичним начелима тако да би могао постати приступачан
завођењима која би могао либерализам употријебити да би га се
дочепао.
Једно путовање у Париз, предузето од једног тако младог и неискус-
ног човјека као што је он који никако није крио своју наклоност према
владајућим идејама свога стољећа, изложило би га неминовној опаснос-
ти да западне у руке револуционарне странке.
Ја сам могао послије тога само да одобрим донесену одлуку госпо-
дина кнеза Горчакова да по сваку цијену одврати Владику од његова
пута у Француску и да утиче на њ да он више заволи пут у Петроград,
пошто се он још неће да врати у своју земљу.
Наше гледање на ту ствар и наше држање према њој исти су као и
оно које нам служи као опште правило. Црна Гора чини на простору од
двадесетак миља међу између наших граница и Отоманског Царства.
Оно што ми тражимо од овога племена које живи у тој земљи јесте само
то да не даје поводе за тужбе, а ми се никако не мијешамо у њихове
непрестане свађе с Турцима. Све дотле док не искрсне нешто друго осим
зађевица ове природе, ми остајемо равнодушни. Било би пак друкчије
кад би Црна Гора постала огњиште интрига и револуционарних покрета.
Наша начела, то јест наш морални интерес, исто као и наши материјални

168
интереси, налагали би нам да се томе одупремо. Црна Гора је одвојена
од мора само једним уским парчетом аустријског земљишта. Владика
проповиједа, као што смо већ имали прилику да примијетимо, слободо-
умне, то јест револуционарне идеје. Онда га ми морамо надзирати
нарочито у садање вријеме када анархична странка чини све што може
да би изазвала општи преврат и да би проширила своје огранке. Ја не
вјерујем да је Владика саучесник ове странке, али ја не бих могао
посумњати да би он могао бити лако преварен. Ето то је разлог због чега
смо све учинили, што је зависило од нас, да бисмо га спријечили да пође
у Француску”.
15. фебруара 1837. Метерних се обраћа једним писмом аустријском
амбасадору у Петрограду грофу Људевиту Фикелмону, које овдје у пре-
воду доносимо:
„Господину грофу фон Фикелмону у Петрограду.
Беч, 15. фебруара 1837.
Владика Црне Горе дошао је овдје има неколико недјеља. Ја сам се с
њим био упознао за вријеме његова проласка кроз Беч из Петрограда
гдје је био да се посвети за владику. Отада је вријеме пролазило и
изгледа да Владика жели да не заостаје за оним што се уобичајило звати
напретком. У сваком случају његов боравак овдје био је пропраћен вео-
ма чудним околностима, и ја ћу се ограничити да Вам их укратко саоп-
штим. Господин кнез Горчаков био је у стању да уђе, што се тиче ове
ствари, у веће потанкости [које је поднио] своме двору, и ја се надам да
ће ми он признати да сам му ја у томе, колико сам могао, олакшао да
дође до средстава.
Владика Црне Горе је врло млад човјек; он нема више од 23 године
и на основу његовог атлетског стаса не може се посумњати у његову
физичку снагу; што се тиче његових моралних способности, изгледа ми,
да су, и поред помањкања његовог васпитања, исто тако развијене.
Његов дух је очигледно наклоњен слободоумљу и због тога, дакле, овај
човјек заслужује да буде брижљиво надзиран.
Ја не знам шта је натјерало Владику да предузме пут у Беч. Господин
кнез Горчаков ми је рекао да је он био желио да пође у Петроград и да
су се противили да га тамо приме. Оно што ми је изгледало да је доказа-
но, то је да се он својим понашањем у Црној Гори морао компромито-
вати. Према обавјештењима која сам могао прибавити једна галантна
историја била је за њ штетна у погледу јавног мишљења; али је она
међутим изглађена. Ја сам га овдје примио благонаклоно, али неколико
чланака који су се појавили у ,Општим аугсбургским новинама’ одмах су
на њ привукли много јаче моју пажњу. Кад сам потражио изворе одакле
су могли да потичу ови чланци, открио сам да су они дошли из Влади-
чине непосредне околине. Тада се сматрало да је потребно да се он
169
стави под један много строжи надзор и резултати [овога надзирања]
нијесу никако били повољни у погледу онога у што се сумњало и што се
односило на ову особу. Његови разговори носе печат недостатка изра-
зитог поштовања према религиозним и монархистичким начелима; и он
не крије своју наклоност према западном либерализму.
Кад је господин кнез Горчаков на њ наваљивао да се врати кући, он
је то одбио и затражио је од мене пасош да пође у Париз. Ја сам одбио
да му га дам под изговором да ја [пасоше] не издајем странцима. Тада
се он обратио Француској амбасади да би од ње добио визу на пасош
који му је био издао окружни капетан у Котору да пође за Беч. Ипак ме
извијестио господин кнез Горчаков да је овај успио да га наговори да
одустане од свога пута у Париз и да отпутује за Петроград.
Ви познајете врло добро, господине амбасадоре, политичку линију
које се држи наш двор, а Ви знате да нам она исто тако служи и као
правило наспрам Отоманског Царства. Црна Гора је с ове стране међа
између наших граница и овога царства. Оно што ми тражимо од овога
племена које живи у тој [земљи] јесте само то да нам не даје поводе за
тужбе, а ми се не мијешамо у њихове непрестане свађе с Турцима. Све
дотле док не искрсне нешто друго осим зађевица ове природе, ми ћемо
остати равнодушни. Било би пак друкчије кад би Црна Гора постала
огњиште интрига и револуционарних покрета. Наша начела, то јест наш
морални интерес, исто као и наши материјалнн интереси, нагнали би
нас да се томе одупремо. Црна Гора је одвојена од мора само једним
уским парчетом аустријског земљишта. Владика проповиједа славизам;
ми га онда морамо надзирати нарочито у ово вријеме када се анархична
странка свакога дана све више труди да употријеби ову формулу да би
изазвала ошпти преврат. Ја ипак не вјерујем да је Владика саучесник
ове странке, али ја не бих могао посумњати да би он могао бити врло
брзо преварен.
Ја Вас молим, господине амбасадоре, да обавијестите господина гро-
фа Неселрода о садржају овога писма. Ја се ограничавам, као што ви-
дите, на оно главно, и то тим прије што ће појединости бити много
познатије у Петрограду него што су оне досад код нас познате.
Примите...”
Сем бечке полиције и Метерниха и гроф Лилиенберг будно пази на
Његошево кретање по Бечу. Често излази с њим у шетњу, а понекад га
позива и у свој стан. У споразуму с Метернихом Лилиенберг се труди
свим силама да његов ађутант капетан Фридрих Орешковић постане
„друг Владичин” и то му потпуно полази за руком. Орешковић сад прати
Његоша устопице, разговоре с њим биљежи и доставља их своме шефу
Лилиенбергу. Први Орешковићев извјештај потиче од 3. фебруара 1837.
Он гласи у нашем преводу:
170
 „Забиљешка о разним изјавама Владике Црне Горе, како у политич-
ком тако и у религиозном погледу, коју сам имао прилике да ухватим у
опхођењу с истим са што могуће вјернијом употребом његових властитих
израза, уколико су наиме могле да остану у моме сјећању ријечи које су
се појављивале у течном разговору.
О религији се Владика изразио: ,Црногорци се додуше плаше Бога;
само ипак посјећују ријетко цркву, и то већина само неколико пута у го-
дини.
У религији влада највећа слобода; између православаца и оно мало
католика који ту живе не прави се ни најмања разлика.
Заиста би била велика глупост кад би се и правила разлика, пошто
ми сви пак тапкамо у мраку (с очевидним изразом слободнога духа из-
јашњавао се Владика уопште). Сматрам да смо кудикамо удаљенији од
сазнања истине него они који су се клањали сунцу (с нарочитим ужива-
њем прича он одмах послије тога како му је једном неки обични Турчин
са својим једноставним разумом рекао: „Е вала, ми можемо да гријешимо
у својој вјери, али ипак не вјерујемо у бесмисленост да је жена родила
нашега Бога”).
(Његош ће касније у Лучи микрокозма да велича обожавање сунца и
свјетлости:
„О невини синови природе,
о мудрости проста најсјајнија!
До рођења св'јета истинога,
ви пресретни поклоници сунца!
Ви сте вјерни небесни синови,
вас свјетила луче животворне
носе к творцу, лучах источнику;
луч је сјајна богословија вам,
луч вам жертву у небо уводи...”
Вук Караџић прича у своме дјелу Црна Гора и Црногорци, 1837, стр.
75, да „су уопште Црногорци мање сујевјерни него Срби у Србији, као
што су и мање религиозни него ови...”
За Његоша се зна да је, у погледу религије, био врло слободоуман
човјек. Многи странци који су с њим разговарали налазили су у његовом
карактеру „много више од свјетовног владара него од духовног вође”.
Они су се дивили не само његовој физичкој љепоти и „великој интели-
генцији” него и његовим либералним погледима.)
Ријеч и вјера су за Црногорца изнад свега, и кад се ради о стварима
од значаја, сматра за част савјести да убије онога који прекрши ријеч.
Ако неки човјек погине било у препирци између више њих, било у
гњеву између појединаца, непријатељство траје између породице убије-
ног и онога који га је убио све док не падне као жртва испаштања један

171
из племена посљедњег, а то често траје годинама. Тада се пријатељство
обнавља као што је било и раније.
Рјеђе се дешава да се породице нагоде око жртве помоћу новца.
Свештеник је у исто вријеме вођа свога села. Ако је пак он убио чов-
јека, не смије више да служи службу Божју.
Под овом жртвом не подразумијева се живот Турчина, јер се [Турци]
сматрају као заклети непријатељи и сматра се као велика заслуга ако
се убије неки Турчин поводом неког сукоба.
Земља је подијељена на девет области; свако подручје има свога
поглавара; свако село има свога судију, и свако племе, а њих има 50,
има свога старјешину.
Најхрабрији који се истакну [у борби] против непријатеља и које
народ као такве призна, постају вође и заповједници.
Владика именује свештенство и предсједава Сенату, који је именовао
народ и који се састоји од 14 сенатора и чије је сједиште на Цетињу.
Садашњи Владика је први који је у својој земљи завео сенат.
Он плаћа сенаторе као и своју гарду која се састоји од 150 људи.
Основна се главиица за ово скупља у цијелој земљи.
(На завођење пореза у Црној Гори већ је мислио Петар I Петровић. У
20. члану његова „Законика”, који је установљен 18/30. октобра 1798,
стоји: „...и тако учинисмо да свака кућа даје годиште парах илити дина-
рах шесдесет”. 18. члан Закона отачаства, које је израдио Иван Ивановић
Вукотић 23, маја (4. јуна) 1833, прописује „да сваки Церногорац и
Берђанин има дават у цар(с)ку касу свака кућа на годину талијер”.
Црногорски народ, који се придржавао оне пословице: „Наше горе не
трпе регуле”, није се лако мирио са завођењем пореза. Усто, он је био
„лишен не само богатства но и средњега бића”. У току јануара и фебру-
ара 1834. Његош је лично купио по Бјелопавлићима годишњи данак од
народа који је износио „од куће по талијер” (Др Мираш Кићовић, Петар
Петровић Његош, Писма I, Београд, 1951, стр. 209).
По свом повратку из Русије 1837. Његош је поново завео плаћање
пореза у Црној Гори. Како је подијелио народ у класе, то видимо из до-
сад непознатог његова „Објављенија народу црногорскому и брдскому”
од 18/30. септембра 1838, које нам је љубазно ставио на располагање
Марко Сћепчевић с браћом из Црмнице: „Од нас владике Петра Петрови-
ћа објављеније народу црногорскому и брдскому. Даје ви се на знање
да имате приправљати о овоме Митрову дне данак, који ћете давати за
своје добро и благополучије, као што га сви народи дају у свијет. Сваки
зна који се у коју класу уписа; који се уписа у прву класу, он ће давати
по талијер и по: који је у другу, даваће по талијер; који ли је у трећу, он
ће давати по талијера.

172
 Од почетка Мојега правленија нијесте се ви показали противни ни
једној Мојој уредби; Ја се надам да нећете ни овој, но да ће ви мила бит,
како она на коју се оснива темељ среће народне. У случају ако би се ко
наша овом противник, он ће жестоко бити од суда наказан, како неприја-
тељ добра и мира народњег. Такођер, ако о Митрову дне ко не приправи
паре које га иду, он ће бити глобљен од суда и опет ће исте паре дати.
Тако знадите и да сте здраво. Цетиње 18. септемврија 1838”.
Најбогатији крајеви Црне Горе Црмничка нахија и Бјелопавлићи нај-
више су се одупирали завођењу пореза у нашој земљи. „У Црњичкој
Нани догодиле су се”, тако јављају „Новине србске” 10/22. фебруара
1839, број 6, „због често поменутога на класе по имјенију житеља, раз-
дјељенога давања земаљске дације, крваве сцене, будући су Црњичани
оружијем натраг одбили оне људе кои су од владике били опредјељени,
да дацију ову од народа исте наије покупе” (др Љубомир Дурковић-
Јакшић, Србијанска штампа о Његошу и Црној Гори, издање Српске
академије наука, Београд, 1951, стр. 97).
Прошле године је једва скупљено 30.000 фиорина конвенционалног
новца.
Постоје и новчане казне. На једног сељака може се ударити глоба до
100 талира.
Владика управља свим политичким и религиозним пословима и он је
неограничени кнез у земљи.
Што се тиче посјете коју је требало учинити турском амбасадору, о
томе је Владика рекао: „Ја немам ништа да тражим код турског амбаса-
дора; кад се у друштву сретемо, нећу се устручавати да с њим поразго-
варам, али ја не налазим никаква разлога да га посјетим”.
(У једанаест писама Вилхелма Хопеа, који је у „тридесетим и четрде-
сетим годинама прошлога (19.) века” живио у Бечу и био агент српске
владе, налази се доста драгоцјених података о Његошевом бављењу у
Бечу 1836. и 1837. У првом свом писму од 25. децембра 1836 (6. јануара
1837) Хопе јавља: „Владика Црне Горе имао је част бити ових дана од
стране рускога отправника послова кнеза Горчакова представљен кнезу
Метерниху, који га је са великом пажњом примио. Владика је код Његове
Светлости провео скоро час и по. При растанку кнез Метерних се изви-
њавао што због слабог стања своје жене није могао имати ту част да
пријатног посетибца позове на ручак, али да задржава себи право на то
задовољство”. У идућем писму од 1/13. јануара 1837. он додаје: „О ње-
говој (о Његошу је говор) првој аудиенцији код киеза-канцелара имам
накнадио да поменем да је тада случајно управљено владици питање да
не би желео да га представе и турском посланику, на шта је он кратко и
оштро одговорио: „Немам ја код њега никаква посла”. У писму од 5/17.
јануара 1837. Хопе саопштава још неке појединости о Његошевом разго-

173
вору с Метернихом: „Ових дана имао сам част бити позван од црно-
горског владике, при чему се поведе говор и о кратком споменутом
владичином одговору. Он увераваше да је сам Кнез Метерних управио
на њега питање о турском посланику и да је он брзо одговорио да код
њега нема никаква посла. „Да”, додаде он сад, „истина је, ми немамо
никаква посла код Турака, осим можда само са пушком”. Његош се
интересовао код Метерниха да ли је турски амбасадор Ферик Ахмед-
паша образован човјек. Метерних је одговорио „да јесте и то у највећем
степену, чему се владика није мало зачудио и засведочио своје неверо-
вање ћутањем и значајним слегањем рамена”. У своме писму од 1/13.
јануара 1837. Хопе каже: „Јуче је владика Црне Горе имао част да га
кнез Метерних позове на ручак. Још су били позвани гувернер Далмације
граф Лилиенберг, са којим је Његош већ дуже време познат, руски от-
правник послова кнез Горчаков, и ц. к. државни саветник барон Отен-
фелс. За столом је разговор био врло жив, а владика предмет нарочите
пажње”. 29. јануара (10. фебруара) 1837. Хопе извјештава: „Као што
чујем, кад је црногорски владика изјавио да он нема никаква посла код
Турака, турски посланик Ферик Ахмед-паша је изјавио кнезу Метерниху
своје негодовање због пријатељског дочека владике и, пошто се хтео
избећи владичин састанак са турским послаником, није владика ни до-
био позив за последњи бал код Метерниха. Уопште, као што се из неких
околности може видети, поменути владичин одговор није овде никако
наишао на добар пријем, што је и царски руски посланик граф Апраксин
сасвим отворено изјавио владици. Ипак, овај тиме није ни мало узнеми-
рен, само што ће своје бављење у Бечу морати нешто скратити”.)
На примједбу да је у нашем цивилизованом свијету обичај да онај
који касније дође у један град, најприје посјети пријатеље и познанике,
и да онај који врши неку јавну службу обично из учтивости посјети,
према положају, сва надлештва, министарства итд. итд., иако их не
познаје и премда нема да посвршава никакав посао код њих, и да је на
примјер мој господин гувернер приликом свога доласка из Задра посје-
тио сва висока мјеста, па и турског амбасадора, код кога је исто тако
имао мало послова да посвршава и од кога је требало исто тако мало да
тражи, - одговорио је Владика: „Ја то све врло добро схватам и радо бих
се придржавао истих правила пристојности према свима, изузимајући
према турском амбасадору, кад бих имао неких послова да код њих
посвршавам, а до овога не бих могао ни у ком случају, нити под никак-
вим изговором, да пођем, јер бих тиме обрукао себе и свој народ. Турчин
би, у своме уображеном поносу, одмах приказао моју посјету [као моје]
исказивање поданичке вјерности и у Цариград би писао да се Владика
Црне Горе пред њим поклонио. Због тога и због свога народа, а не због
личне ненаклоности према амбасадору, не могу га никако посјетити. То

174
није с моје стране никакав понос, јер што се мене тиче, ја ћу се, ако је
то потребно, пред сваким другим... поклонити, само ми не допуштају да
то учиним пред Турчином моје достојанство мога народа и мој политички
положај”.
Напоменуо сам Владици да би можда једна посјета турском амбаса-
дору водила највећем добру његовог народа, - да би он могао за вријеме
свога дужег боравка овдје да се упозна ближе и присније с Турчином и
да би одмах могао да с Портом закључи формални мировни уговор, чиме
би престали вјечити спорови и пролијевање крви.
Можда му за то не би (то ја природно не могу да знам и то овдје само
наслућујем) кнез Метерних, кроз чије руке пролазе све ствари цијеле
Европе и који се, као што то лично Владика зна, врло много труди да
успостави међу свим народима мир и слогу, отказао своје моћно посре-
довање. Имам право да то наслућујем тим прије што сам лично видио
да га је кнез примио с врло много доброте; стога сматрам, по свом не-
надлежном мишљењу, да би била штета кад би се пропустила таква
згодна прилика.
Владика ми је одговорио: „Све разумијем што ми Ви кажете; нипошто
ја криво не схватам благодет за један спокојан трајан мир и ја бих свом
душом пружио руку за то кад би се радило о другим сусједима а не о
Турцима, али Ви не знате, Ви не можете замислити како су Турци на
мојој граници дрски, како су невјерни. Кад бих и хтио да се с амбаса-
дором сасвим споразумијем и да, штавише, с Портом закључим и писме-
ни уговор, шта би то било, шта би користила сва моја наређења против
урођене, од отаца наслијеђене, с мајчиним млијеком посисане мржње
која се неугашљиво укоријенила у срцу мога народа?
Ни Турци, ни моји властити људи не би, уосталом, водили рачуна о
мировном уговору, јер на граници, гдје један непомирљиви непријатељ
стоји наспрам другога, изгледају односи у практичном животу сасвим
друкчије него што ми мислимо да их видимо одавде.
Али ако се узме да би се с временом могли успоставити на граници
мир и тишина, од какве посљедице би то било? Моји би се људи тим
миром успавали; њима више не би било потребно да вјечито буду под
оружјем; више не би били будни; они би на тај начин постепено постали
мирољубиви сељаци као што су они у унутрашњости Аустриске Монар-
хије, и омекшали би, док би Турци, међутим, организовали регуларне
трупе и у тренутку када бих се морао супротставити неоправданим зах-
тјевима Портиним, не бих био у стању да им се уобичајеном снагом
одупрем, а Црна Гора, која се сад не плаши никаква напада и од које се,
штавише, боје Турци дуж цијеле њене границе, могла би најзад да
доживи срамну судбину подјармљивања.

175
 Ову слику видим у даљини кад једном на нашој граници буду оства-
рени истински мир и тишина, а ја не сматрам да је то могуће. Зато се
морамо вјечно борити да нас нико никад не би савладао, али нас не мо-
же нико ни савладати, јер се ниједан Црногорац не предаје жив непри-
јатељу.
Ако султан са свом својом силом иступи против нас, он нас може
можда све уништити; савладати нас не може. Али ми се не плашимо
надмоћности, јер смо у бољем положају и тачно познајемо земљу, а
ниједан Турчин никада није у стању да се бори с оном храброшћу и с
оном снагом као што се Црногорац бори за своје свето тло.”
(Капетап Фридрих Орешковић поднио је 10. јула 1840. један опширан
извјештај о ставу Црногораца према Турцима далматинском гувернеру
Јохану Турском. Он ту, измећу осталога, каже: „... Сасвим је друкчији
однос Црногораца према Турцима. Црногорци их, као што је то увијек
било, непрестано узнемирују, врше снажне препаде, а с времена на
вријеме предузимају и праве пљачкашке походе против њих; може се,
штавише, рећи да је сада став Црногораца постао њиховим јединством
у унутрашњости земље много снажнији и импозантнији него што је икада
био... Већим потхватима располаже, по могућности, Владика лично, јер
он све најтачније познаје, а својим сенаторима и капетанима препушта
само да они њима управљају и да их изводе. Владика гледа да сачува
ово народно расположење према Турцима и да га, по могућности, још и
појача... Сваки онај који донесе на Цетиње једну турску главу, добија
поклон у новцу; а ако је тај подвиг скопчан с незгодама које су изиски-
вале нарочиту храброст и одлучност, храбар човјек добија поврх тога
још и сребрну медаљу...”
И неки други страни путописци називају, као и Орешковпћ, ове црно-
горске упаде у сусједне турске провинције „пљачкашким походима”. Ако
се пак има у виду да су турски поданици непрестано узнемиривали Црно-
горце, упадали на њихову територију, убијали старце и дјецу и пљачкали
њихову стоку, онда, наравно, ови црногорски потхвати против турских
држављана нијесу ништа друго до „репресалије и посљедице скоро неп-
рекидног ратовања између Турске и Црне Горе”. Црногорци, уосталом,
не би били у стању да кроз вјекове сачувају своју самосталност да нијесу
стално били у покрету.)
Из горњега, а и из понеке друге његове изјаве, видио сам да није
Владика онај једноставни природни човјек за кога мислимо да смо га
при првом сусрету упознали. У присном опхођењу с њим, он говори с
осјећањем и топлином, показује велику жељу за знањем, познаје при-
лично нову историју и митологију и одушевљава се увелико независ-
ношћу своје земље којом, уосталом, влада сасвим по демократским
начелима”. (Орешковић ће саопштити нешто слично о Његошу и 10. јула

176
1840. у једном свом подужем извјештају генералу и заступнику грађан-
ског и војног гувернера Далмације витезу Јохану фон Турском: „Владика
има велику жељу за знањем и непрестано настоји да надокнади своје
образовање које му недостаје; он говори прилично течно француски, а
сад учи и њемачки језик и да црта топографске карте”.)
4. фебруара 1837. Лилиенберг упућује прву свеску Орешковићевих
забиљежака о Његошу барону Отенфелсу и шаље му сљедеће писмо: „У
споразуму с Његовом Свјетлошћу трудио сам се да мој ађутант постане
друг Владичин и у томе сам потпуно успио.
Изгледа ми да је важно упознати карактер и односе овога троструког
самодршца, а то се може најлакше и најсигурније постићи подужим
присним опхођењем с њим.
Имам част да Вам у прилогу саопштим прву свеску о овоме посмат-
рању да бисте је згодном приликом предали Његовој Свјетлости”.
Један примјерак ове прве Орешковићеве свеске доставља Лилиен-
берг, исто 4. фебруара 1837, и грофу Јозефу фон Седлницком са наред-
ним писмом: „Оно што је мој ађутант, за кога сам се у споразуму с Вашим
благородством трудио да постане друг Владике Црне Горе, имао прилику
да о њему забиљежи, нека Ваше благородије најљубазније изволи да
види из прилога, од чега сам по господину барону фон Отенфелсу доста-
вио један препис Његовој Свјетлости господину државном канцелару”.
9. фебруара 1837. Орешковић подноси Лилиенбергу један врло дуга-
чак извјештај о Његошу који ми овдје у преводу саопштавамо:
„Наставак забиљежака о различитим изјавама Владике Црне Горе
Стални Владичин друг је неки Караџић, родом Србин, који је већ
много година настањен овдје у Бечу и који је ожењен и који, штавише,
од Владичина доласка станује код истога.
Караџић се бави српском књижевношћу, био је прије неколико година
у Црној Гори и према његовим осјећањима и погледима изгледа да сас-
вим припада руској странци. Он пушта и свога сина да учи у Петрограду.
Сем овога, [Владици] долази један руски професор, који Владику
поучава из француског језика.
Једне вечери затекао сам код њега и једног руског пуковника, који је
прилично био упознат с француском књижевношћу и који је с дивљењем
говорио о Таљерановом познавању државе.
Кад се дошло на разговор да је Таљеран изјавио приликом своје
посљедње заклетве: да је то његова тринаеста, а да се он нада да ће то
бити и његова посљедња, Владика је примијетио: „Што се мене тиче, ја
не вјерујем да се Таљеран посљедњи пут заклео, само би морало бити
да он дуго не живи, или Французи не би морали остати оно што су”.
Затекао сам код Владике и рускога свештеника, који је, изгледа, овдје
намјештеи код руске капеле.
177
 Из разговора с професором разумио сам да је неки руски кнез посје-
тио Владику и професор ми се најзад жалио да га врло често у његовим
часовима наставе узнемиравају многи посјетиоци које Владика прима.
Следећег дана ми је Владика причао да је разговарао много о мени с
руским пуковником; он се распитивао о моме времену службовања и кад
сам му рекао да већ служим као официр 23 године, узвикнуо је: „У Русији
бисте били сигурно већ генерал.” ...
Повела се ријеч о разним знаменитим особама.
О кнезу Поњатовском рекао је Владика да сматра његово скакање у
Елстер да би се спасио рускога ропства као кукавичлук и још је додао:
„Жене у Црној Гори би узвикнуле да је то срамота”.
О Мирабоовој заносној речитостн говорио је Владика с дивљењем. И
кад сам му испричао с каквим изванредним сјајем је сахрањен и како су
његови посмртни остаци били из Пантеона, на стрводерским колицима,
избачени зато што је он у посљедње вријеме постао невјеран својој
странци, Владика је сасвим одобрио овај поступак и усто рекао: „Ако је
истина да послије смрти живимо, мора да се душа Мирабоова још на
ономе свијету радовала овоме правичном дјелу”.
Владика посјећује грофицу Апраскин и она га позива на ручак. (Жена
руског посланика у Бечу грофа Апраксина. Из писма Вилхелма Хопеа од
19/31. јануара 1837, сазнајемо да је гроф Апраксин 30. јануара 1837.
позвао Његоша на ручак.)
Једнога дана ми је причао професор да се за столом за којим је јео и
за којим је био и кнез Лихтенштајн, много причало о Владици и да су
прављене заједљиве примједбе зато што је кнез Горчаков представио
Владику кнезу Метерниху, на основу чега је закључено да се Црна Гора
налази под руском заштитом и слично томе. Владика је одговорио на то
ироничним осмијехом: „Можете причати шта хоћете; необично сам
равнодушан према ономе што се уопште о томе примјећује”.
О чланку из „Allgemeine Zeitung”, који је говорио о карактеристичним
разговорима Владичиним, причало се много и комбиновало се ко је ове
забиљешке могао дати новинару. Ја сам при томе изјавио како је за мене
ова околност непријатна, пошто сам био у друштву Владичин тумач и да
би се, природно, врло лако могло посумњати на ме, да сам ја, иако не
директно новинару, ипак некоме другоме нешто о том причао. Владика
и остала господа из друштва су ме тјешили и говорили ми да не треба
да ме гризе савјест због тога. А кад сам примијетио да новине штавише
садрже чињенице о Скадру, о којима није била ријеч и које су ми сасвим
непознате, рекао је професор, смијешећи се: „Биће да је господин Кара-
џић, који исцрпно познаје историју Црне Горе, додао крај чланка”.

178
 Из овога цијелога разговора и начина излагања видио сам са сигур-
ношћу да онај чланак у „Allgemeine Zeitung” потиче из Владичине околи-
не.
Владика ми се није могао сит напричати о невјернoсти турској и име-
новао ми је Решид-пашу који му је раније писао најпријатеqскија писма,
а затим душмански пoвео армију против њега. (Мехмед Решид-паша
увјерава Његоша у своме писму од 15. децембра 1831. да се Црногорци
не треба да „плаше муслимана”. То улијева наду Његошу да је Мехмед
Решид-паша „човјек који воли мир и тишину”. Сад је Његош „сигуран”
да штавише Мехмед Решид-паша неће ни покушати да чини „сличне
ствари”. 1832. године Мехмед Решид-паша заузима пак непријатељски
став према Његошу и покушава да му докаже „да Црна Гора припада
Порти отоманској”. Он зове Црногорце да му се предају и турском рајом
постану.)
Владика се распитивао кад господин гувернер намјерава да одавде
отпутује и да ли ћу ја истовремено поћи с њим за Далмацију.
На одговор да ћу ја вјероватно још овдје остати и да ћу доцније сли-
једити господина гувернера за Задар, изјавио је Владика да би му било
врло пријатно кад бисмо заједно превалили тај пут, пошто он ионако
иде у Задар, али да ипак жели да одавде пође за Венецију да би видио
један дио Италије, затим да пропутује од Трста кроз Војну Границу (или
Војну Крајину) да би упознао тамошњу организацију.
Кад сам рекао Владици да кнез Метерних жели да [Владика] не штам-
па своју пјесму, био је тим изненађен. Ипак се тренутно прибрао и рекао:
„Мислио сам да ћу кнезу указати своју пажњу, а тиме и своје поштовање;
пошто он пак неће да се ствар објави, нећу да штампам своју пјесму и
задржавам своје право да лично уручим кнезу свој рукопис”. (Ода кнезу
Метерниху коју је првн пут објавио Павле Поповић у: „Српском књижев-
ном гласнику”, књ. XXV, 1. новембра 1910, стр: 682-684.)
Послије тога је уопште направио више примједби о политичком поло-
жају јавних чиновника при чему је означио дипломацију изразом „дво-
личност”.
Владика је затражио од мене најтачније појединости о нашој армији,
и кад сам је процијенио на отприлике 500.000 војника, он је рекао да му
је министар Неселроде причао да Русија има под оружјем 870.000 људи.
Том приликом је Владика поново говорио о користи [коју бих имао] кад
бих био у руској служби.
Кад сам, по налогу господина гувернера, говорио с Владиком о ис-
прављању границе између нашег приморја и Црне Горе, рекао ми је овај:
„Ништа ми не може бити пријатније ни пожељније него да живим с Аус-
тријом у миру и тишини; ја ћу заиста све употријебити што од мене зави-
си да би се наше границе исправиле и одредиле; надам се да ћу помоћу

179
господина гувернера, о чијој сам правичности и превеликој доброти мно-
го похвалнога чуо и кога сам сада лично упознао, све уредити без потеш-
коћа; иако предвиђам велике тешкоће, узајамна добра воља ће пак
уклонити и ове потешкоће, јер људи могу да савладају све само кад
озбиљно хоће.
Страхујем да ће највеће препреке бити код манастира Стањевића који
Црногорци посматрају као старо сједиште својих владика и као светињу
и који и Аустријанци траже.
У том погледу се врло тешко може преговарати с необразованим на-
родом, зато што се он придржава навика својих отаца. Своје тло пос-
матра као свето, цијени неповредљивост своје земље изнад свега и уви-
јек је спреман да својом крвљу искупи сваку стопу своје земље”.
Као живи примјер испричао ми је Владика сљедеће: „Прије неког
времена био сам ноћу већ легао да спавам кад ми је јавио мој слуга да
ме неколико Црногораца хитно тражи да са мном поразговарају; тога
часа нијесам их хтио примити, али пошто ми је слуга напоменуо да је
значајна гомила људи дошла и пошто сам морао помислити на нешто
изванредно, обукао сам се и упутио сам им се. - Тада је [њихов] вођа
стао говорити: Господару, Аустријанци су премјестили своја стражарска
мјеста изнад Стањевића на наше земљиште, благослови наше оружје,
ми смо на путу да искасапимо стражу.
У почетку сам покушао да их добротом, а затим пријетњама задржим
од овога варварског дјела и могао сам их само тиме умирити што сам им
обећао да ћу писати у Котор окружном капетану да се стража одмах
повуче, што се заиста и догодило идућег дана”.
Не само овом приликом него и сваком другом кадгод је била ријеч о
границама и сусједствима, Владика је изјављивао како му је необично
драго да с Аустријом увијек живи у пријатељском односу и да ништа
више и не жуди него да једном зарати Аустрија с Турском да би могао
доказати чињеницама ова своја осјећања, а у том случају он јамчи и за
сав свој народ.
Владика ме упитао колико трупа има под својим заповједништвом
гувернер од Далмације, и пошто сам саопштио да има око 10.000 људи,
а у исто вријеме пак напоменуо да код нас постоји уредба да сваки
генерал-командант има право да у хитним случајевима употријеби трупе
из најближе главне команде и да му у случају потребе стоје на распо-
лагању свих осам пограничних пукова и гарнизони из Ријеке, Карловца,
Загреба итд., итд., што чини 30.000 људи, Владика је одговорио: „То је
заиста врло паметно уређено и зато сам се често чудио како су Аус-
тријанци могли, поред своје сталне расположиве снаге, да трпе да их
Турци понекад на граници изазивају, пошто су они могли сваки пут да
их казне одлучном надмоћиошћу.

180
 Генерал Рукавина и онај који сад заповиједа у Карловцу (Валтштетен)
учинили су у овом погледу за граиицу више него што се то иначе дого-
дило у току пола вијека, и ми ћемо видјети да ће Крајишници живјети у
миру.
Иначе су Турци правилно мислили да Аустријанци немају храбрости
да их нападну, и ово мишљење их је све више охрабривало. С друге
стране, Турци су знали врло добро да су сиромашни Крајишници морали
прво да траже допуштење из Беча да би употријебили репресалије про-
тив њих и да се ово допуштење тешко добијало. Изгледа пак да се, има
већ двије године, ова ствар измијенила, и када би Турке само неколико
пута казнили као код Клудуса, онда заиста они не би поново тако лако
узнемиравали границу”.
Поведе се ријеч о грађењу путева. Владика се распитивао да ли је
подмаршал Вукасовић, који је израдио лијепу Луизину улицу, исти онај
који је некада био у Црној Гори. Расправљало се о томе шта би стајало
грађење пута од Котора до Цетиња, Владичина пребивалишта, и када
се говорило о приближном прорачуну, Владика је одговорио: „А зашто
би био потребан тај пут? Нама он није потребан”. (1840. Његош ће
увидјети да су за његову земљу потребни путеви за саобраћај. 26. јуна
1840. јавља Габријел Ивачић Губернијалном предсједништву у Задру да
га је Његош обавијестио преко свога брата Пера да ће концем јуна 1840.
почети с изградњом пута од Цетиња преко Његуша до аустријске грани-
це и да ће се радови на том путу окончати до краја 1840. Његош је
замолио Ивачића да и Аустријанци почну што прије с прављењем пута
од Котора до црногорске границе.
Из Ивачићевог писма од 5. октобра 1840. Губернијалном предсјед-
ништву сазнаје се да је око два мјесеца непрестано радио велики број
Црногораца на путу од Цетиња до аустријске границе. По Ивачићевом
мишљењу рад на томе путу треба да буде довршен у току октобра 1840.
Изградња тога пута стајаће Његоша око 8.000 фиорина.)
Ја сам одговорио да путови уопште унапређују трговину, а тиме и
умјетност и индустрију, и да стога они морају бити за сваку земљу
пожељни као благодет. На то је Владика одлучним тоном одвратио: „Ми
нијесмо у таквом положају као други народи; нама, дакле, није потребан
пут ни у какву сврху”.
О судској управи у Црној Гори добио сам сљедећа обавјештења:
50 племена су гране од девет области (нахија). Постоји један мали,
укратко састављени, законик. Ипак се већином суди према увиђању и
савјести судија. Судије су мјесни старјешине, главари племена и погла-
вице нахија. То су све чиновници који не добијају никакву плату. У
случају потребе ови се састају и изричу пресуду о посједу и власништву;
и зато је пак врло ријетко потребна судска одлука. (У Кратком погледу

181
на географическо-статистическо описаније Црне Горе стоји, између оста-
лога, и ово: „У Црној Гори не има никаквије положителније закона; стари
обичаји замјењују и(х). Покојни митрополит Петар Петровић год. 1796.
написао је један мали на обичајима основани Законик, кога је народ
јединогласно на обштем сабору одобрио, и са заклетвом торжествено
примио, по коме се и данас с неком малом измјеном Сенат влада. Овај
је Законик написан по оном канону: „Законе треба принарављати на-
родима, а не народе законима”. (Грлица, Цетиње, 1835, стр. 51, 52))
Не постоје никакве тјелесне казне него само новчане. Само се у
кривичним стварима, које се врло ријетко догађају, примјењује смртна
казна; злочинац се доводи због пресуде сваки пут у главни град Цетиње.
Ако неко некога удари чибуком или ногом, [онда се то] сматра као
срамотно злостављање и кривац мора за то да плати казну од 50 дуката
ономе кога је увриједио, а других 50 општини; ако он не може исплатити
новац, одузима му се све његово имање и прогони се из земље. (Осми
члан „Законика” који је написао Петар I Петровић 1796. г. гласи: „Ако
пак удари који брата Црногорца ногом или камишем, такви да плати за
они ударац цекинах педесет, а глобе Црногорцима цекинах педесет. Ако
ли га они убије пошто буде ударен, за њега да поговора није колико ни
за лупежа који у крађу погине” (Грлица, календар црногорски, за годину
1835, стр. 52))
Због строгости закона, који се у Црној Гори сматрају светињом, врло
ријетко се догађају сличне срамотне увреде.
Тим чешће се дешавају изгреди оружјем с којима се ни издалека не
поступа тако строго, а који се кажњавају само према штети и величини
ране.
Прије неког времена изгледало ми је да је нешто Владику озловољи-
ло. Он је у својим изјавама много уздржљивији, а његово лице одаје
нешто тајанствено.
Кад сам једне вечери играо билијара, примијетио сам да он разговара
са својим рођаком Ђорђијем сасвим тихо и кришом (то се иначе у мојој
присутности никад није догодило), и кад сам се хтио у уобичајени час
да удаљим, он ми је рекао да жели идућега дана да разговара с мојим г.
гувернером и да моли истога да му за то одреди један сат времена.
(У марту мјесецу 1839. Његош је набавио билијар из Трста и смјестио
га у своју „Биљарду” (то се види из извјештаја Фридриха Орешковића
од 1. априла 1839. Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу). Сваке вечери
посвећивао је „том задовољству неколико часова” и постао је страствени
и веома вјешти играч билијара. Играо га је како са својим сенаторима и
перјаницима тако и са страним пјесницима и путописцима, а уживао је
и гледајући кад га други играју. Понеки од „његових гардиста или његов
ађутант често су га забављали својом вјештином”. Француз Антид Жом,

182
који је дошао на Цетиње 22. јануара 1838. и тамо остао до отприлике
10. јула 1839, давао му је часове из француског језика и поучавао га из
шаха и билијара. То се сазнаје из извјештаја од 27. маја 1839. неког
аустријског доушника који се чува у бечком Управном архиву.)
Кад сам му другога дана, у име свога господина гувернера, предло-
жио да пођем с њим у позориште да видимо плесача Перота, избјегао је
одговор, али мој приједлог није потпуно одбио.
Дошао је у час који је био за њ одређен и пошто је најприје говорио
о исправљању граница, изјавио је да је одлучио да кроз неколико дана
одавде пође за Париз и да моли господина гувернера да с њим оде у
опроштајну посјету кнезу Метерниху.
Ја сам отпратио Владику кући и кад сам му испољио своје чуђење
због тога што је нагло одлучио да отпутује за Париз, рекао ми је: „Добио
сам писма из Петрограда од свог секретара из којих сазнајем да су
окончане тамо све моје ствари, и пошто немам овдје ништа више да
радим, хоћу да искористим вријеме, које још могу да проведем удаљен
од своје куће да бих у свијету нешто видио”.
(24. децембра 1835. налазимо Димитрија Милаковића у Котору. Код
себе има пасош који му је Његош издао за Петроград. Габријел Ивачић
му даје пасош који важи за аустријске земље до Беча. Тих дана Милако-
вић полази аустријским теретним једрењаком, којим је заповиједао
Луковић са Прчања, директно за Трст. Ивачић сазнаје да Милаковић иде
у Русију да би издјејствовао код рускога двора да црногорски народ и
даље добија руску годишњу помоћ од 1.000 дуката, да би му бивши
предсједник Црногорског сената Иван Ивановић Вукотић положио рачу-
не за 60.000 форинти, које је био потрошио за вријеме свога боравка у
Црној Гори, и да оправда Његоша код Рускога синода због проглашења
митрополита Петра I за свеца и због црногорских напада па Спуж 1834.
и на Жабљак 1835. 13. јануара 1836. Милаковић стиже у Трст, а 21.
јануара 1836. наставља свој пут из Трста за Беч. Из Беча ће Милаковић
отпутовати за Петроград гдје ће се мјесецима задржати.)
Још одраније Владика је знао да сам се образовао у Француској, и то
у Војној школи у Сан Сиру; сад је то изнио, упитао ме колико сам живио
у Паризу и закључио је своја питања сљедећим: „Било би ми врло при-
јатно кад бисте могли да сад са мном путујете. Пошто темељно познајете
[француски језик] и пошто се добро сналазите у Паризу, пружили бисте
ми велику помоћ. Господин гувернер ми је ионако обећао да ће Вас,
приликом исправљања наших граница, додијелити комисији; на тај на-
чин бисмо заједно путовали одавде за Париз, а тада преко Милана и
Венеције за Задар до свога гувернера и најзад бисмо приступили ис-
прављању границе. Замолићу господина гувернера да Вам одобри одсус-
тво”.

183
 У току даљег разговора казао ми је Владика да никако неће посјетити
у Паризу грофа Палена; он не жели, рекао је, да се и тамо протумачи
његова посјета као да је он под руском заштитом, али иначе намјерава
да тамо посјети више особа.
„Нека Вам само г. гувернер да одсуство”, рекао ми је Владика поново.
С највећим расположењем довикнуо ми је: „Господине капетане, ми
ћемо се заједно шетати по краљевској палати; ми ћемо да слушамо у
посланичкој Градској управи како говоре мудре главе и слично томе”.
Кад му је идућег дана г. гувернер рекао да он нема ништа против
тога ако ја хоћу да пођем на одсуство у Париз, али да ипак зависи од
Дворског ратног савјета да ли ће се за то дати одобрење, мени Владика
сасвим задовољно изјављује: „Ја сад већ видим наше заједничко путо-
вање за Париз као свршену ствар, пошго г. гувернер нема ништа против
тога, јер само кад он хоће, не може Вам Дворски ратни савјет одбити да
добијете одсуство за своје приватне ствари”.
Припитао сам Владику да ли су његови пасоши за Париз у реду и
подсјетио сам га да их мора на вријеме набавити да се можда не би
задржавао, пошто је издавање пасоша за иностранство увијек скопчано
са врло многим незгодама.
Владика ми је одговорио: „Не знам какве би могле бити незгоде.
Упутићу свој пасош за Париз и тим ће бити све свршено”.
Потом је, утонуо у мисли, неко вријеме ишао по соби горе доље и
најзад се обратио господину Караџићу с питањем: „Вјерујете ли да би
могло нешто да стане на пут моме путовању?” Пошто је овај одговорио
одречно и пошто сам ја настојао да разлозима, заснованим на разуму,
разбијем неповјерење које се јасно оцртавало на његовом лицу, Владика
је, пошто је опет извјесно вријеме ишао ћутке по соби горе доље, рекао:
„На крају су они још у стању да ми ставе препреке на пут! Али с каквим
правом? Могу ме таман тако спријечити да се вратим у Црну Гору; исто
тако ме могу одмах овдје задржати. И ја бих то исто, додуше, могао да
учиним код своје куће, и кад би дошли на Цетиње сви министри из ци-
јеле Европе, могао бих их све тамо задржати, штавише, могао бих им
свезати руке наопако”.
Настојао сам да растјерам ове неповјерљиве мисли Владичине, али
је он наставио у истом тону: „Ја сам слободан човјек; ја не припадам ни
Русији, ни Аустрији, ни Турској; ја никоме не припадам. Ја сам самоста-
лан слободан човјек и била би највећа злоупотреба силе, ако би хтјели
спријечити моје путовање. Ко ми може забранити да ради свога задо-
вољства пропутујем читаву Европу? Ако примијетим и најмање устезање,
вратићу се у Црну Гору, писаћу у Париз и затражићу пасоше директно
од фраицуске владе, а онда ћу видјети ко ће ме у моме путовању
спријечити”.

184
 11. фебруара 1837. јавља Лилиенберг Метерниху: „Што се пасоша
тиче, мој ађутант је доставио одговор Ваше Свјетлости Владици Црне
Горе, који је он сасвим мирно саслушао. Он је пак у исто вријеме замолио
мога ађутанта да у његово име потражи од Француског посланства па-
сош за Париз и мој ађутант је сматрао, да не би код Владике изазвао
неповјерење, да мора да изврши овај налог и да понесе пасоше фран-
цуском амбасадору, код кога се и овога тренутка налазе.
Капетан Орешковић је [био тамо] зато што говори францускн и он је
говорио у име Владичино само као доносилац; притом се лично није
именовао, а нијесу га ни питали за његово име”.
Једну копију овога свога писма Метерниху Лилиенберг доставља,
исто 11. фебруара 1837, Седлницком.
11. фебруара 1837. Лилиенберг шаље Метерниху и Седлницком по
један примјерак Орешковићевог извјештаја „Наставак забиљежака о
различитим изјавама Владике Црне Горе” од 9. фебруара 1837. Том
приликом он додаје Седлницком: „Мислим да се не смијем одрећи части
да с потпуном оданошћу поднесем и Вашој Екселенцији оно што се одно-
си на изјаву Владике Црне Горе и што упућујем Његовој Свјетлости кнезу
Метерниху”.
11. фебруара 1837. Орешковић доставља Лилиенбергу и трећи свој
извјештај о Његошу:
„Наставак разних изјава Владике.
Црне Горе и његове околине
Тек сам јуче сазнао да је Владичин рођак Ђорђије био три године у
руској служби, да је напустио официрски позив и да има два руска одли-
ковања.
Затекао сам господина Караџића са још једним господином, који ми
је био непознат, да ради за писаћим столом. Послије неког времена Вла-
дика је прочитао и потписао неколико писама која су му били донијели
на потпис.
Он ми је потом рекао да му је рано ујутро, када је био послао по
пасоше за Париз, саопштила Државна канцеларија: „Мора се најприје
разговарати о томе са кнезом Метернихом”.
„Не знам”, додао је, „зашто се толико устручавају? Можда ипак хоће
да ми ставе на пут извјесне препреке, дакле, хоће да поступају према
мени као према непријатељу, а ја сам овдје дошао неусиљено као при-
јатељ и добри сусјед. Не, то не вјерујем. Аустрија нема зашто да вријеђа
моју част, а била би срамота кад би хтјели да ми ускрате пасоше. Не, ја
то никако не вјерујем”.
Прије подне је био Владика у Руском посланству.
Увече сам нашао код њега грчког отправника послова који је био баш
тада стигао из Лондона и Париза у Беч; он је посјетио Владику, даровао
185
му из поштовања једноставну бурмутицу са сликом Велизаревом и тра-
жио од њега да дође у Грчку, гдје би био сигурно одлично примљен, јер
Грци гаје нарочиту симпатију и поштовање према Црногорцима, као
према природним турским непријатељима и јер су Црногорци они који
су Турцима задали први пораз.
Кад се био удаљио грчки отправник послова, рекао ми је руски про-
фесор: „Кад се једном буде средило грчко царство како ваља, онда би
се лако могло десити нешто Турској, јер је она већ опкољена Грцима,
Русијом, Србијом, Црном Гором, Грчком (sic!), Молдавијом и Влашком.
Ова посљедња [земља] је ионако под руском заштитом и може се смат-
рати као главни руски квартир”.
У току вечере разговарао је Владика неколико пута сасвим полако и
тајно са својим рођаком Ђорђијем тако да нијесам могао да разумијем
разговор.
Баш ми сад паде на памет да ме Владика синоћ замолио да се, у
његово име, с молбом обратим господину гувернеру грофу Лилиенбергу
да се заузме код његове свјетлости кнеза Метерниха да би [Владика]
ускоро добио своје пасоше за Париз како би благовремено дошао на
исправљање границе которске, о чему је већ било говора”.
Павле Поповић је гогов да се срди на кнеза Горчакова што је осујетио
Његошеву жељу да пође у Париз. Он не зна да је главни кривац за то
био Лилиенберг. То се јасно види из Лилиенбергова писма од 11. фебру-
ара 1837. Метерниху: „Из прилога који садржи синоћњу изјаву Владичи-
ну нека најљубазније изволи Ваша Свјетлост да сазна да његови односи
и идеје не одају једноставног Црногорца него су они можда у извјесном
погледу врло значајни.
Ја сам најскромнијег мишљења да је од велике важности да се тачно
мотри овај чудновати пустолов који стоји на челу од 30.000 добро нао-
ружаних фанатичних брдских ратника и који се налази у веома повољној
позицији.
Што се тиче [његова] пута за Париз, усуђујем се да најпокорније за-
молим Вашу Свјетлост да изволи да најљубазније, ако се може, баци
кривицу због недобијања пасоша на одбијање царске Руске амбасаде,
за коју је он, приликом своје посјете Вашој Свјетлости, лично рекао да
зависи од ње, и да [Ваша Свјетлостј и у овом погледу изволи уклонити
од нас сваку мржњу, јер би страшна освета ових брдских становника
могла проузроковати много зла у Котору”.
14. фебруара 1837. Орешковић уручује Лилиенбергу четврти свој
извјештај о Његошу:
„Наставак различитих изјава Владике Црне Горе
Изгледа да се Владика носи мишљу да у своје вријеме испуни молбу
грчког отправника послова да пође у Грчку, пошто се брижљиво распи-
186
тивао о начину путовања, наиме о томе да ли се оно може лакше привес-
ти у дјело морем или копном, и најзад је израчунао да би путовао на
коњу од Црне Горе до Атине 30 сати.
Случајно сам сазнао да господин Караџић добија пензију од Русије.
Владика ми је јуче рекао да више не намјерава да путује за Париз
него за Русију.
Посланство му је рекло, додао је у повјерењу, да не одобрава његов
пут за Париз ни Аустрија ни Русија, и он неће да ради против мишљења
ових сила.
„По свој прилици се боје”, рекао је смијешећи се, „да бих могао у
Француској да усисам слободоумна начела, да бих могао можда пристати
уз неку странку, али то су маштарије, јер ја немам никакве везе с Фран-
цуском; моји ме интереси не вежу за Француску. Хтио сам само да видим
Париз, као што желим да видим и друге градове и земље”.
Владика је јуче купио лијепи путнички фијакер за 850 фиорина кон-
венционалног новца. Он намјерава да отпутује одавде у суботу или нај-
касније у недјељу и мисли да ће се вратити послије два мјесеца. Његов
рођак Ђорђије рекао је да бисмо се ипак можда могли заједно повратити
у Задар, а затим у Котор исправљању границе, кад бих ја до тада проду-
жио свој боравак у Бечу. Ђорђије је тада отворено говорио о потешко-
ћама које ће се показати приликом исправљања граница, пошто доса-
дашње границе почивају само на традицијама и пошто обадвије стране
полажу право на посједе на простору од отприлике 10 сати хода и пошто
их у ствари обадвије стране за пашу искоришћавају.
Руски пуковник, о коме сам говорио у своме посљедњем извјештају,
зове се Озерецковски”.
14. фебруара 1837. доставља Лилиенберг четврту свеску Орешкови-
ћевих забиљежака о Његошу Метерниху и попраћа је сљедећим писмом:
„Шаљући са страхопоштовањем Вашој Свјетлости четврту свеску о раз-
личитим изјавама Владике Црне Горе, најпокорније саопштавам да је
име рускога пуковника, о коме је била ријеч у мом пређашњем извјеш-
тају, наведено на крају свеске. Он се зове Озерецковски”.
14. фебруара увече 1837. Његош иде у посјету Лилиенбергу, саопшта-
ва му да је одлучио да пође за Петроград и два пута га моли да из-
дјејствује да га Метерних прими у аудијенцију да би му лично одао своје
поштовање, додаје да ће већ „идућег петка или идуће суботе” кренути
за Русију, изјављује „да иде у Петроград зато што Аустрија и Русија не
би радо гледале на његов пут за Француску и не би се с тим сложиле”.
„Додуше је истина”, тако он каже, „да слободие нације гаје симпатију
једна према другој, али да могу бити увјерен да га никад не би завели
начела и разврати који су у моди у Француској. Он се заиста не би об-
ратио француском амбасадору да је доиста знао да те двије именоване
187
велике силе неће одобрити његов пут за Париз, пошто он и његова
читава нација заиста ништа друго и не желе него да их оне узму у
заштиту, а он не би никада хтио да ступи с Француском у неку везу”. Та-
да покреће разговор с Лилиенбергом о уступању Аустрији манастира
Подмаина.
Лилиенберг настоји да по сваку цијену купи од Његоша манастир
Подмаине. Његошево подуже задржавање у Бечу за то му добро долази.
Он Његоша често позива и у свој стан. И 16. фебруара 1837. Његоша
сретамо у гостима код Лилиенберга.
21. фебруара 1837. Лилиенберг одговара Метерниху на писмо Отен-
фелсово од 18. фебруара 1837. Он му, између осталог, каже: „Овом при-
ликом најпонизније прилажем пету и посљедњу свеску капетана Ореш-
ковића о Владичиним изјавама.
Што се тиче одређивања овога капетана за исправљање границе
према Црној Гори, кога је Ваша Свјетлост већ обећала додијелити Вла-
дици, ја сам јуче споменуо ову околност у једном извјештају његовој
Екселенцији господину врховном канцелару грофу фон Митровском и
сад ће зависити од мудрости Ваше Свјетлости да ли ћете о овоме даље
издати потребна наређења. Ја се само ограничавам на то да с потпуном
оданошћу додам да би, можда, било подесно и за службу корисно кад
би се за овакав тешки посао бирали људи који су Владици драги и да би
било, штавише, пожељно, из политичких разлога, кад би се и надаље
његовала повјерљивост између Владике и именованог капетана, пошто
се за то, исправљањем граница, пружа згодна прилика.
Још морам на крају да најсрдачније и најпокорније замолим Вашу
Свјетлост да из учињених примједби капетана Орешковића о Владичи-
ном понашању и његовим изјавама изволите саопштити руској влади
само оно што не би могло обрукати ни овога капетана, ни наш властити
интерес, а још мање сигурност наших пограничних поданика. У овом
случају је, по мом најскромнијем мишљењу, довољно да руска влада
упозна његово морално, политичко и религиозно расположење уопште;
то је све што јој је потребно за евентуално управљање овим младим
аутократом. Свака поближа појединост, која би му се можда пребацила,
одала би му, [нарочито] ако се узме у обзир његово оштроумље, неми-
новно извор, а онда би било свршено, за подуже вријеме или за увијек,
са повољним исходом исправљања границе, са добром сагласношћу на
граници уопште и са миром и сигурношћу наших сиромашних погранич-
них становника. Због тога би се тада у сусједству догодиле сигурно неп-
ријатности...”
„Пета и посљедња свеска” капетана Орешковића коју спомиње Лили-
енберг у свом извјештају од 21. фебруара 1837. Метерниху и у којој је
ријеч о даљим Његошевим изјавама потиче од 19. фебруара 1837. Њу

188
смо нашли у Аустријском државном архиву у Бечу и овдје је доносимо у
преводу:
„Наставак и крај разних изјава Владике Црне Горе
Има неколико дана како свакодневно сретам рускога пуковника
Озерецковског са којим Владика, како изгледа, постаје све интимнији.
Грчки отправник послова, кога сам споменуо у свом извјештају број
3 зове се Монахи; он је некада био у султановој служби; Турци су убили
његова брата, запалили његову кућу, и он је природно заклети неприја-
тељ турски; прекјуче је г. Монахи направио опроштајну посјету код
Владике. Тада се много говорило о немоћи Турског Царства, о моћи еги-
патског вицекраља која је постајала све већа, о вјероватном насљеђу
Ибрахим-паше, о незнатним плаћањима која врше еманциповани народи
Турској, [о томе] како су ова плаћања једва у стању да подмире издр-
жавање утврђених мјеста, која су Турци заузели, [много се причало] о
вјероватности да ће се Босна, Албанија и Херцеговина ускоро ослобо-
дити свих пореза које [плаћају] Турцима и да ће се прогласити независ-
ним, о слабости турске моћи и о неминовној посљедици што ће пос-
љедње три именоване области морати у своје вријеме припасти Аус-
трији, при чему је Владика изрично изговорио ове ријечи: „Ја немам
стајаће војске и ја уопште не смијем да мислим на освајања, али кад бих
имао војску као Аустрија, знам већ шта бих радио; још ћемо можда
једном заједно поћи да заузмемо Босну”, додао ми је. „Ја не могу ништа
да тражим за себе, али зато бих радо хтио да помогнем свим својим
снагама аустријској влади”.
Најзад се причало о Султановом напраситом и жучном темпераменту,
о малом образовању Турака, о њиховој суровости и неправичности пре-
ма хришћанима, при чему је Владика изјавно сљедеће: „Ипак је невјеро-
ватно како мало познајемо Турке; они су тако близу; они су у Европи, а
Европљани су ипак тако мало упознати с њиховим обичајима; већина их
познаје само из новина, и кад човјек чита новине, мисли ко зна колико
су ови варвари напредовали у цивилизацији и како с духом времена
корачају напријед, зато што васпитавају у Паризу неколико младих људи
и због тога што неколико [њихових] младих официра по европском начи-
ну учи да јаше, али човјек мора да види Турке у Турској да би могао да
добије праву слику о њиховом стању”.
Кад сам се приликом блиског одласка Владичиног опростио с њим,
рекао ми је исти сљедеће: „Хвала Вам од свега срца на Вашој љубави и
на многим услугама које сте ми учинили; пишите ми свакако у Петроград
и адресирајте своја писма на Министарство спољних послова. Ако саз-
нате нешто ново из Котора и из наших предјела, саопштите ми то, и ако
би се у међувремену нешто ријешило о Машану, имајте доброту и изво-
лите ме одмах с тим упознати, јер ме ова ствар веома интересује (Машан
189
је братанац Владичин, који не смије због једног прије десет година учи-
њеног изгреда да дође на аустријско земљиште. Због његовог проглаша-
вања невиним Владика је уручио молбу господину гувернеру грофу
Лилиенбергу). Надам се да ћу Вас у сваком случају при свом повратку
из Петрограда видјети приликом исправљања наших граница; тражио
сам Вас од господина гувернера изрично зато што се ми као пријатељи
знамо и због тога што човјек може много лакше да преговара с онијем
кога добро познаје, и г. гувернер ми је обећао да ће Вас за то одредити,
а и Његова Свјетлост г. кнез Метерних је, као што сте то и сами чули,
сагласан да Ви будете за то одређени, и тако сигурно рачунам да ћемо
у најбољем споразуму окончати овај уосталом веома одвратни посао; и
кад једном будете на црногорској граници, доћи ћете и преко границе
заједно са мном на Цетиње да тамо видите наше сиромаштво. Ја имам
шест добрих ловачких паса, и тамо ћемо ићи у лов; тада ћемо гађати у
нишан; ја Вам истина не могу да створим велику разоноду ни велику
пријатност, али Ви морате да с особитом љубављу примите оно што Вам
пријатељски можемо да понудимо. Пошто, као што сте ми рекли, идете
одавде за Милано у пук, настојте да удесите своје путовање тако да већ
у Задар стигнемо у исто вријеме да бисмо одатле могли заједно у друш-
тву да путујемо за Котор. Кад бих знао да би било могуће да се саста-
немо у Трсту или баш негдје успут, могли бисмо негдје заказати саста-
нак, али ми одавде идемо у разним правцима, а код овога великог одсто-
јања не може се заиста ништа одредити; дакле у Задру, ту треба да буде
наш састанак!”
Мислио сам да морам тим прије обећати Владици да ћу му писати у
Петроград зато што сам сматрао за паметно да треба, из двоструког
разлога, његовати његово познанство и личну наклоност.
Прво да бих могао, у случају ако заиста будем за то одређен, с извјес-
ним успјехом посредовати у уговореном исправљању границе и да бих
могао издјејствовати оно што је најбоље за сами посао.
Друго, ако бисте можда сматрали да је корисно да се добије поуздан
и истинит опис о правом стању ствари у Црној Гори и кад би ме најзад
овластили да искористим прилику која би ми се пружила и да сљедујем
Владичином позиву на Цетиње могао бих, помоћу даље везе с Владиком,
лакше и сигурније да постигнем овај циљ.
Кад сам се још једанпут у посљедњем тренутку пред полазак упутио
Владици да га поздравим и кад сам том приликом увео Владици и капе-
тана грофа Лилиенберга и капетана грофа Драшковића, који се случајно
ту нашао, он је примио ова два официра са свом могућом пристојнош-
ћу, и пошто је с њима извјесно вријеме разговарао, опростио се с њима
са исто толико уљудности и достојанства тако да су се ова два господина
веома много зачудили овом добром Владичином понашању.

190
 (Скоро сви странци који су долазили у додир с Његошем с великом
похвалом говоре о његовој отмјености, племенитом поносу и фином оп-
хођењу. „Он је изванредно лијеп човјек, веома васпитан и пријатног
понашања”, каже за њ Едвард Митфорд. „Он говори лијепо, паметно, с
пуно осјећања, достојанствено и без натезања, и у свакој његовој ријечи
огледа се љубав према народу, а у обраћању црногорска једноставност”,
додаје Исмаил Срезњевски. „Никада нећу заборавити његову љубазност,
његов жар, племеиити понос и очевидно задовољство са којим ми при-
чаше о својој земљи”, узвикује Франческо дал Онгаро. „С правом је сваки
Европејац запазио код њега стреловито око, умиљат поглед, племенити
стас, лепо опхођење”, примјећује Франческо Карара. Хајнрих Штиглиц
не зна за тренутак да ли се налази пред господаром Црне Горе или „на
прагу неког модерног салона” кад га Његош на Цетињу љубазно и бла-
гим поклоном поздравља добродошлицом на француском језику и одмах
увиђа да су Которани били у праву кад су тврдили да се „садашњи вла-
дика Црне Горе не би стидио да уђе у париски салон”.
Кад је [Владика] чуо име грофа Драшковића, упитао је капетана да
ли је у сродству с оним Драшковићем који је нешто писао и кад је овај
потврдио да је онај [Драшковић] његов стриц, Владика му је рекао: „Ја
га познајем и из његових списа. Поздравите с моје стране врло срдачно
свога рођака кад се састанете; ја га веома поштујем, јер он поштује своју
нацију”.
21. фебруара 1837. обраћа се Лилиенберг и грофу Седлницком: „Бла-
городни грофе, пошто је Владика Црне Горе, као што ће то ионако нај-
боље бити познато Вашој Екселенцији, отпутовао одавде 19. овога
мјесеца, у три сата послије подне, имам част с потпуном оданошћу под-
нијети, у приложеној свесци, крај извршених надгледања.
Због предстојећих исправљања и изједначења граница према Црној
Гори, Владика је изразио жељу да капетан Орешковић, према коме он
гаји необично велику наклоност, буде додијељен овоме послу, и Његова
Свјетлост кнез и државни канцелар изволио је, приликом једног сусрета
с Владиком, да изиђе у сусрет овој жељи. Пошто је пак Владика усљед
овог датог обећања разговарао и с капетаном Орешковићем, као што то
може Ваша Екселенција да изволи да сазна из овог прилога, да би га
сачекао у Задру и да би га одатле отпратио до Котора, то сам најскром-
нијег мишљења да би пак из политичких разлога било погодно кад би
се изишло у сусрет и овој Владичиној жељи и кад бисмо пустили овога
капетана да га прати кроз Далмацију до Котора, гдје ионако православци
чезну за свим оним што долази из Русије.
Капетан Орешковић ће одмах по мом одласку одавде поћи својој ком-
панији у Милано, и ако је Ваша Екселенција, што се тиче Владичине
пратње, истога мишљења кога сам и ја и ако одобравате овај мој при-

191
једлог, нека изволи Ваша Висост да се најмилостивије заузме да би се
именованом капетану благовремено послала потребна наређења у вези
с тим, да би му се одредиле пристојне дневнице, почев с полазним даном
из гарнизона, и да би му се дао потребни предујам за пут, како би могао
довољно рано кренути из Милана и на вријеме приспјети у Задар, а то
би се, без устезања, могло тим прије учинити, пошто се овај капетан
ионако мора, према изричном обећању господина државног канцелара,
појавити у Котору приликом исправљања граница. То сам и јуче у своме
извјештају Његовој Екселенцији, господину врховном канцелару грофу
фон Митровском, већ подробно предложио”.
Као што видјесмо из писма Лилиенбергова од 21. фебруара 1837. гро-
фу Седлницком, Његош је 19. фебруара, у „три сата послије подне” 1837.
напустио Беч и упутио се у Русију.

* * *

За вријеме тадањег боравка у Бечу Његош је испјевао једну оду Ме-

терниху и његовој жени Меланији. Та ода има врло интересантну исто-
рију.
Уочи католичке Нове године 1837. Метерних позива Његоша на вели-
ку забаву. Његош одмах послије тога ствара познату похвалну пјесму у
част Метерниха и његове жене Меланије. По Његошевој жељи ту пјесму
преводи Вилхелм Хопе, уз помоћ Вука Караџића на њемачки језик, а
Јулиус Хамер-Пургштал „ставља је у њемачке стихове”. Његош је потом
спреман да је, заједно с њемачким преводом, објави у Штампарији
монашког друштва Мехитариста у Бечу. За то му је потребно Метер-
нихово допуштење. Метерних пак не жели да се пјесма штампа, иако
нема ништа против њеног садржаја. Ту ствар он отклања „на најделикат-
нији начин”. Он шаље Лилиенберга Његошу „да му изјави кнежеву ра-
дост и захвалност на оној песми, али да му у исто време стави до знања,
какве се нарочито околности противе његовој жељи да штампа песму”.
2. фебруара 1837. Метерних се обраћа и грофу Јозефу Седлницком
сљедећим писмом: „Царско-краљевска цензорска и дворска власт посла-
ла ми је непосредно овдје приложени рукопис са вотумом цензора за
дјела на илирском и српском језику.
Споменути рукопис је похвална пјесма на српском језику коју је сас-
тавио Владика Црне Горе Петар Петровић, који се сада овдје налази; он
ми је подноси као честитку о Новој години и намјерава да је сад објави,
заједно с њемачким преводом, у Штампарији монашког друштва Мехита-
риста.
Иако немам ништа да напоменем што се тиче садржаја саме пјесме
као пјесничког производа једног у разном погледу чудноватог човјека,

192
[ипак] су Вашој Екселенцији довољно позната, у случајевима сличне
врсте, моја начела којих се придржавам и [Вама] је јасно зашто не желим
да ова похвална пјесма буде објављена.
Пошто сам [ту своју жељу] у дато вријеме, преко подмаршала грофа
Лилиенберга, ставио на знање Владици лично и пошто ме потом [Вла-
дика] са своје стране увјерио да ће одустати од штампања пјесме и да
само жели да ми од ње преда један препис начисто, преостаје ми само
да замолим Вашу Екселенцију да предузмете мјере да се ово дјело не
штампа ни код Мехитариста ни у којој другој овдашњој штампарији”.

Историјски записи, Цетиње, 1954, год. VII, књ. X, св. 1, стр. 76-118.

193
 ДОлАЗАК РУСКОГ ПОТПУКОВНИКА ЈАКОВА
ОЗЕРЕЦКОВСКОГ И ЊЕГОШЕВО ЗАВОЂЕЊЕ
РЕФОРМИ У ЦРНОЈ ГОРИ 1837.

18/30. јула 1837. обраћа се Његош једним писмом из Варшаве, са

свога другог путовања у Русију, своме перјанику Радовану Мрчарици на
Цетињу и наређује му да одмах пише „Виду у Бјелопавлиће, да нађе
троје-четворо момчади, која су лијепа виђети” и „која ће имати по двије
леденице и нож и бијеле шалове”. Толико исто момчади треба да изабе-
ре у Пиперима и Тодор Мушикин. И она морају бити исто тако лијепо
„ођевена и оружана”. И Радован Мрчарица треба да одабере „пешесторо”
црногорске момчади. Кад Његош јави, треба сви да му изиђу у сусрет,
јер с њим иде „један човјек стидан”.
Тај „стидни човјек” био је руски потпуковник Јаков Озерецковски кога
је био послао цар Никола I у Црну Гору да би проучио „стање Црного-
раца” и да би дао Његошу „корисне савјете”.
Његош је дошао с Озерецковским на Цетиње у другој половини ав-
густа 1837.
Одмах по свом доласку Његош заводи, у споразуму с Озерецковским,
„нови поредак” у својој земљи. 3. септембра 1837. он сазива на Цетињу
велики народни збор на који долази „око 1.000 људи” из читаве Црне
Горе, у присуству Озерецковског објављује народу да се Црна Гора нала-
зи под руском заштитом и да ће добијати потпору из Русије, савјетује
Црногорцима да не узнемиравају своје сусједе, реорганизује сенат,
успоставља перјанике и гвардију и одређује им годишње плате.
(4. септембра 1837. подноси Габријел Ивачић, вршилац дужности
окружног которског поглавара, један извјештај Губернијалном предсјед-
ништву у Задру. Из тог извјештаја сазнајемо сљедеће: 3. септембра 1837.
позвао је Његош на Цетиње све сеоске главаре, сердаре, сенаторе и
старјешине појединих породица. Рачунало се да их је било окупљено
око 1.000 особа. Његош их је лијепо дочекао. Заклано је десет волова и
40 комада ситне стоке. Набављено је 50 буради вина. У Цетињском ма-
настиру је припремљено преноћиште за 40 свештеника. Није се знао
прави циљ овоме састанку. Неки су говорили да ће Његош овом при-
ликом да раздијели новац међу старјешинама појединих породица који
им је упутио руски двор. Други су причали да ће Његош да преда у руке
свјетовну власт у Црној Гори своме рођаку Ђорђију Петровићу, а трећи
194
да ће Његош, у споразуму с црногорским поглавицама, завести нову
управу у својој земљи.)
При завођењу нових реформи у Црној Гори Његошу много помажу
„мудри савјети” Озерецковског који су били „засновани на упутствима”
руског Министарства спољних послова. Озерецковски обилази, заједно
с Његошем, читаву Црну Гору и сасвим упознаје њено економско и поли-
тичко стање. Он се увелико интересује и за Грахово. На његов се при-
једлог позивају на Цетиње главари Граховске општине, и он им ставља
на знање да треба да се „сматрају као браћа црногорска, да треба да
стресу турски јарам и да треба да се ставе под заштиту Црногораца, да
ће им Црногорци у том случају притећи у помоћ и да ће онда као и сви
Црногорци уживати руску заштиту”. Он врши на Његоша и на друге
црногорске старјешине јак утицај да се пошто-пото изврши разграни-
чење између Црне Горе и Аустрије како би што прије престале зађевице
између те двије земље. Жели да се среде прилике и на црногорској гра-
ници према Турској. Да би се састао са скадарским везиром и измирио
турско и црногорско становништво, он путује, у друштву Његошеву,
крајем септембра и почетком октобра 1837. двије седмице по Ријечкој и
Црмничкој нахији. Због рђавих путова и слабих преноћишта том се
приликом разболи.
2/14. октобра 1837. Његош јавља Ивачићу у Котору да „Озерецковски
слаба се здравља налази” и моли га да упути на Цетиње љекара. (4/16.
октобра 1837. Његош ставља до знања и Димитрију Павловичу Татиш-
чеву, руском посланику у Бечу, да је Озерецковски неко вријеме болес-
тан „од стомачне грознице” и додаје да га је др Агостини увјеравао да
живот Озерецковског није у опасности.)
14. октобра 1837. Ивачић одговара Његошу сљедећим писмом: „...По-
лучивши на уре 9 п. п. високопочитајему... 2/14 о. м. В. В. П., сеи час
молио сам ц. к. окружнога физика г. доктора Агустина до(ћи) на Цетиње,
и он ће сутра рано и доћи тамо... „Веома жао ми је чути да је г. пол-
ковник Ожрецковски у слабоме здрављу, али се уздам да ће убрзо пре-
бољети и да ће га доктор А(гостини) излијечити”.
15. октобра др Доменико Агостини заиста полази на Цетиње и лије-
чи Озерецковскога.
Ивачић сматра за своју дужност да одмах о томе обавијести вишу аус-
тријску власт. 16. октобра, под бројем 823/п., он подноси о том извјештај
Губернијалном предсједништву у Задру у коме му јавља да је јуче упутио
на Цетиње др Агостинија, јер је сматрао да ће бити драго Губернијалном
предсједништву ако он укаже неку услугу Његошу и Озерецковском, на-
рочито сада када се повлачи граница између Аустрије и Црне Горе.
Др Агостини се задржава на Цетињу три дана. По његовом мишљењу,
болест Озерецковског је доста озбиљна. Озерецковски има сваког дана

195
ватру и живчане нападе. Не спава и не једе ништа. Због тога је много
ослабио и мала је нада да ће оздравити. Он жели да се врати у Котор,
али се, због његове велике изнемоглости, не може тренутно изићи у
сусрет његовој жељи. Његошу и Озерецковском било је много мило кад
је др Агостини, по Ивачићевом савјету, одбио да прими новац за своје
путовање на Цетиње, и они су се Ивачићу за то срдачно захвалили.
22. октобра Озерецковски силази с Цетиња у Котор да би био под
сталним љекарским надзором. Ивачић му одмах упућује др Агостинија
да га лијечи. И Ивачић иде у посјету Озерецковском. Њему се Озерец-
ковски много жали да се страшно намучио приликом својих путовања
по Црној Гори и саопштава му да је ријешио да преко Задра пође у Ве-
нецију да би се тамо здравствено опоравио и да ће се на прољеће
вратити у Црну Гору?
Својим актом од 26. октобра, под бројем 200/ц. п., далматинско Гу-
бернијално предсједништво задужује Ивачића да укаже Озерецковском
што већу помоћ, да покаже највеће интересовање за његово оздрав-
љење и да му пружи све што би олакшало његов тешки положај у Ко-
тору.
Гувернер Венцел Фетер фон Лилиенберг се лично интересује за
здравље Озерецковског чим сазнаје из Ивачићевог писма од 23. октобра
да се Озерецковски залагао код Његоша и Црногораца да признају аус-
тријску границу према Црној Гори. 29. октобра Лилиенберг нуди преко
Ивачића Озерецковском своје гостопримство, зове га у своју кућу у
Задар, саопштава му да се код њега може задржати све док му се
здравље не опорави и увјерава га да ће на њ пазити и према њему
поступати исто као према своме сину.
29. октобра Лилиенберг извјештава о томе грофа Јозефа фон Сед-
лницког, врховног шефа полицијске и цензурне власти у Бечу, и напо-
миње да је Озерецковски за вријеме свога боравка у Црној Гори вршио
благородан утицај на Његоша и на друге Црногорце у питању повлачења
границе између Аустрије и Црне Горе.”
Ускоро потом јавља се Лилиенбергу аустријски капетан Фридрих
Орешковић, који је тада боравио у Котору као члан аустријске комисије
за разграничење с Црном Гором. Под бројем 7/п. Орешковић пише 1.
новембра Лилиенбергу, да Озерецковски намјерава да 2. новембра крене
на пут у правцу Трста, пошто се мало опоравио од јаког живчаног напа-
да.
2. новембра подноси гроф Теодор Карачај, заповједник тврђаве у
Котору, Лилиенбергу један опширан извјештај о Озерецковском који ов-
дје у преводу доносимо:
„Најпокорније мисли дољепотписани да неће погријешити ако Вашој
високој екселенцији стави до знања нешто мало вијести о руском потпу-

196
ковнику Озерецковском који се данас за Трст укрцао у овдашњу лађу
капетана Ивановића. Именовани потпуковник испољавао је велико пов-
јерење у мене и изјавио ми је да је из два разлога, за вријеме свога
посљедњег боравка, задобио моје повјерење, дјелимично због мога лич-
ног понашања према њему, а дјелимично зато што у Црној Гори није
нашао ни једног човјека који ми не би био наклоњен и који му није рекао
да стално поступам према сваком Црногорцу са благонаклоношћу и са
саосјећањем; већ ми је због тога захвалан, пошто се он много интересује
за овај „братски народ”.
Он ми је показао један дугачак меморандум на руском који је о Црној
Гори на лицу мјеста написао с намјером да га поднесе своме цару.
(Озерецковски је спремио у Бечу лутку Црногорца, Црногорке и једног
црногорског дјетета, обукао их је у црногорско одијело и поклонио рус-
ком цару Николају I. Он је поднио цару и огппиран меморандум у коме
је детаљно изложио историју и статистику Црне Горе. Цар је потом
Озерецковског произвео за пуковника и поклонио му табакеру са
брилијантима.)
Показао ми је копију исте карте од Твердохљебова коју је он лично
направио. (Рус Грегориј Твердохљебов био је у Црној Гори, у Стањеви-
ћима и Боки Которској концем 1832. и почетком 1833. Он је израдио
топографску карту Црне Горе.)
Свечано ме увјеравао да је ова од четири листа иста, - допустио ми
је да пренесем на своју карту све учињене поправке и дозволио ми је да
видим скице сликара Богдановића које је он био направио у Црној Гори
и који борави код Делфине Сировице-Лумбардић. (Теодор Карачај је из-
дао 1838. карту Црне Горе. Њу је недавно објавио др Љубомир Дурко-
вић-Јакшић у својој књизи „Србијанска штампа о Његошу и Црној Гори”,
издање Српске академије наука, Београд, 1951.)
Из њих се једва могло нешто распознати. Говорио је са мном о Вла-
дици с одушевљењем и рекао ми је да је истога оцртао конзул у Дубров-
нику сасвим слабо према ономе као што он то заслужује, додао је да су
Владичини непријатељи биједни људи и да они нијесу прави Црногорци,
пошто ће Владика постати велики човјек, и да само треба жалити што
су приликом мира у Адрианопољу сасвим заборављени сиромашни Црно-
горци који су били остали вјерно одани Русији (!). Уопште се видјело да
су Црногорци на Цетињу и у кући Лумбардићевој, гдје је он морао од-
сјести, добро задобили његову наклоност, тако да је он сасвим са за-
носом говорио о њима.
Ја сам додуше признао да је у многим стварима у праву да бих што
је могуће боље измамио његово мишљење, али сам му ипак понекад мо-
рао противрјечити када је постао њихов сувише пристрасни панегири-
чар, нарочито када је хтио да тврди да се ми њих „плашимо”, или да ми

197
с њима поступамо „као с дивљацима”! - Ја сам му доказао да, напротив,
Аустрија допушта да овоме народу придолазе разне користи што би
требало да он са захвалношћу призна, да баш наши поданици сматрају
да се поступа према њима кудикамо строжије, пошто се у нашој земљи
кажњава сваки преступ по прописаним законима док се често највећи
злочинци, ако се налазе у Црној Гори, некажњено крећу. (Аустријанци
нијесу кажњавали „сваки преступ по прописаним законима”. Извјештај
Фридриха Орешковића од 10. јула 1840. Јохану Аугусту фон Турском
јасно нам то показује.)
Али како сам се морао изненадити кад ми је рекао: „Ви говорите сас-
вим као Аустријанац, али Ви морате знати да је заправо требало да ови
Црногорци добију на Бечком конгресу Котор, и само је наш немоћни цар
Александар могао да направи тако велику погрешку и да заборави један
тако интересантан народ. Русија Котор не може држати, а то она и неће,
али овај јуначки народ, ова њена браћа, која су са непоколебљивом
оданошћу прионула уз њу, заслужују да их она заштити!” Нијесам се
могао уздржати, а да му не примијетим да му морам скренути пажњу на
то да, по историји, Котор није никада припадао српском царству, али да
је он додуше припадао Мађарској, а затим Венецији, и да ја, дакле, не
могу да увидим да се на Бечком конгресу могло друкчије с њим распола-
гати! „Требало је да Аустрија добије Крф, или, на примјер, и Ферару;
али Црна Гора не може се учврстити без морске обале”. То је била
његова посљедња примједба. Она ми је дала повод да окренем разговор
на другу ствар, који сам завршио овим ријечима: „Ми обојица говоримо
о политици као редактори журнала, сваки по свом схватању, али ће по
свој прилици остати све по староме, и онако као што је, тако је најбоље;
- годинама владају овдје мир и слога, а то је стална жеља и тежња наше
владе.”
Рекао ми је данас прије одласка да је морао да плати сликару за 12
разгледница 145 форинти које мора у море бацити пошто нијесу пристој-
не. Заиста су биле све сасвим надримајсторски израђене. Од мене је узео
само три цртежа: једног Црногорца, једну Црногорку и Владику у одежди
који је био добро погођен. Слику Котора није хтио, додавши: „Ништа
што није црногорско”! (Др Цвито Фисковић нашао је недавно албум
Теодора Карачаја. Ту је увезано стотину листова, прецизно израђених
акварела приморских градића, села и предјела од Задра до Бара. Неки
листови приказују и горске предјеле Црне Горе, а два задња Цетиње.”
(Др Цвито Фисковић, Неколико биљежака о Његошу и о Црној Гори из
прве половице 19. стољећа, Историјски записи, Цетиње, 1952, књ. VIII,
св. 4-12, стр. 224).)
Приликом опроштења са мном и са окружним администратором почео
је да нам сасвим дирљивим тоном препоручује „сиромашне Црногорце”;

198
- нијесам се могао савладати а да му не одговорим да то уопште није
потребно, пошто се они ни у ком погледу немају право да жале, али ме
још више изненадило ово: он нас је обојицу замолио да ми лично пока-
жемо Владици његове непријатеље, који би о њему говорили нешто
рђаво, да би их могао казнити; какав је то чудан захтјев! - Ми смо му
само рекли да Владика мора познавати своје непријатеље, да ми нијесмо
никога чули да о њему рђаво говори и да то не бисмо ни слушали. Одмах
послије тога повео ме на страну до једног прозора и прекорио ме што
сам био рекао да Црногорци немају разлога да се жале на аустријско
поступање и упитао ме је каква су то велика доброчинства. Потом сам
га увјеравао да бих их могао читав низ навести, али он је завршио
разговор, опростио се са мном сасвим пријатно и пошао је на пут.
На основу више ствари може се закључити да је госпоћа Сировица
много томе допринијела да он заволи Црногорце. Уопште би пожељно
било кад ова жена не би била смјештена овдје у Котору. Она врши вели-
ки утицај на Владику, а и на остале Црногорце, и изгледа ми да она
много помаже славољубиве планове који се често врте по глави Вла-
дичиној. Да Димитрије Милаковић, дугогодишњи Његошев секретар
врло нерадо гледа на преговоре око разграничења, то знам из разговора
с рођаком Владичиним Ђорђијом Савићем. (Ђорђије Петровић, Његошев
брат од стрица и вицепредсједник Сената.) Исти (Милаковић) је упадљи-
во избјегавао сваку прилику да не би изгледало да он на ту ствар утиче.
Госпођа Сировица је много жељела да Ђорђије Савић узме за жену
или њену сестру Марту или њену кћер, али изгледа да он лично нема за
то вољу, - он је необично хладан према овој породици.
Ја сам, заједно с окружним администратором, отпратио до барке у
грађанском одијелу руског потпуковника и дао сам му чамац који при-
пада тврђави (у Котору) до луке Росе, и вјерујем да сам му довољно
указао почасти, не допуштајући да ма што падне на моју част, и да сам
га задовољио.”
3. новембра и Ивачић доставља Губернијалном предсједништву из-
вјесне податке о изјавама Озерецковског за вријеме његова боравка у
Котору. По Ивачићу, Озерецковски се у току свога лијечења показивао
необично наклоњен Црној Гори и Његошу. На сва уста је хвалио Њего-
шеву окретност, његову енергију и његове велике способности. Узгред
је додавао да су све оптужбе против Његоша отворене клевете које су
измислили непријатељи јавнога поретка, истине и благостања у Црној
Гори.
И из писма Ивачићевог од 6. новембра Губернијалном предсједниш-
тву дознају се извјесне појединости у вези с Озерецковским. Ивачић није
могао да понуди Озерецковском Лилиенбергово гостопримство, јер је
Озерецковски био већ отпутовао кад је Ивачић добио за то налог. При-

199
ликом свог поласка из Котора Озерецковски је сам намјеравао да се
задржи неколико дана у Задру, али пошто је стање његова здравља било
врло слабо, пошао је директно за Трст. Др Доменико Агостини и др Вин-
ченцо Голђи утврдили су у Котору да је Озерецковски тешко болестан
на јетри и да се његова болест погоршала усљед напорних путовања по
тешко пролазним предјелима Црне Горе. Др Агостини је стално лијечио
Озерецковског и по Ивачићевом савјету је одбио да за то прими ма какву
награду. То је дирнуло Озерецковског и он се Ивачићу за то срдачно
захвалио.
Познато је како је био Његош прије доласка Озерецевског у Црну Го-
ру оклеветан и оцрњен код руског двора. Причало се да је власт у нашој
земљи „изгубила сву своју силу” чим је напустио Цетиње Иван Ивановић
Вукотић, „да сав народ жали Вукотићев одлазак из Црне Горе”. Руски
вицеконзул у Дубровнику Јеремија Гагић тврдио је да се „на Владику и
на све Петровиће жале и окривљују их за неправичности”, да се Његош
бави само „ловом и прављењем стихова”, да „игра карте”, да од Русије
„само прима новац”, а да се „с руским савјетима исмијава”. Говорило се
да су Његошеве реформе изазвале смутњу и крвопролиће у црногорском
народу, „да је много породица црногорскијех утекло у турске области и
на разне стране”, да Црногорци „силно мрзе” Његоша, да је Његош крив
што су Турци 1836. спалили Грахово и побили много Граховљана, да се
црногорски народ побунио против Његоша и да је Његош због тога кон-
цем 1836. пошао за Русију под „изговором највише наредбе”. Био се,
штавише, просуо глас да је Његош прије свога поласка за Петроград
заложио Аустрији манастир Подмаине за 7.000 фиорина и да је узео са
собом све драгоцјености из Цетињског манастира.
Приликом обиласка цијеле Црне Горе Озерецковски се на лицу мјеста
увјерио да су све оптужбе против Његоша отворене клевете, да су „Вла-
дичини непријатељи биједни људи и да они нијесу прави Црногорци”.
Он је осјетио да ће Његош постати „велики човјек” и окривљавао је Га-
гића „што је истога оцртао... сасвим слабо према ономе као што он то
заслужује”. Он је непристрасно приказао стање у нашој земљи. Послије
његовог свестраног и тачног извјештаја промијенили су мишљење о Ње-
гошу руски доглавници Татишчев, Родофиникин, Неселроде, Бенкен-
дорф и сами руски цар Николај I.

Историјски записи, Цетиње, год. VI, књ. IX, 1953, стр. 114-123.

200
 ПРОДАЈА МАНАСТИРА ПОДМАИНЕ
АУСТРИЈИ 1837.

Године 1833, на свом путу за Петроград, архимандрит Радивоје Пет-

ровић писмено моли, преко руског посланика у Бечу Димитрија Павло-
вича Татишчева, кнеза и аустријског државног канцелара Клеменса
Лотара Венцела Метерниха, „да би аустријско правитељство благоизво-
лило купити монастир Маине с добрима њему принадлежећима који се
налази у аустријскому царству код града Будве”. Архимандрит Петровић
разговара о томе и усмено с Метернихом. Метерних му одговара да може
слободно продати манастир Маине „без икакве препреке” коме хоће. Ка-
ко се пак „није могло наћи у овима странама никога ко ће поменути мо-
настир с његовим добрима купити”, Његош се 29. јуна (11. јула) 1834.
обраћа поново Метерниху „с прошенијем да би аустријско правитељство
всемилостивјејше изволило речени монастир с његовима добрима купи-
ти”.
Предсједништво Дворске канцеларије у Бечу доставља 9. децембра
1834. Његошево писмо од 29. јуна (11. јула) 1834, које је било упућено
Метерниху, грофу Венцелу Фетеру Лилиенбергу у Задар и моли Лилиен-
берга да јави једним дописом на шта се мора пазити при куповању ма-
настира Маина.
23. децембра 1834. Лилиенберг ставља у дужност вршиоцу дужности
окружног поглавара у Котору Габријелу Ивачићу да утврди колико ври-
једи манастир Маине и да о томе поднесе извјештај.
25. јануара 1835. подноси Лилиенберг један доста опширан допис
грофу Антону Фридриху Митровском, врховном шефу Дворске канцела-
рије у Бечу. Ту Лилиенберг саопштава Митровском да се види из писма
Буровићева од 16. фебруара 1815. генералу Тоши Милутиновићу да је
манастир Маине првобитно припадао владикама Црне Горе. Кад је пак
авантуриста Шћепан Мали нашао уточиште у манастиру Маинама, Мле-
тачка Република је конфисковала тај манастир. Послије пада Млетачке
Републике 1797. генерал Матија Рукавина уступио је манастир Маине и
околна земљишта на уживање митрополиту Петру I Петровићу. И за
вријеме француске владавине у Далмацији митрополит Петар I је држао
манастир Маине. Лилиенберг је мишљења да ће Аустрија тешко добити
право својине на манастир Маине. Он сматра да би било пожељно да се
манастир Маине купи да би се Црногорци истиснули из аустријске облас-

201
ти. Потребно би било да пристану на склапање и потписивање уговора
црногорске народне старјешине.
По Лилиенбергу постоје двије могућности да Аустрија дође у посјед
манастира Маина. Прва је могућност: Габријел Ивачић треба да да на
знање Његошу да је аустријска влада вољна да купи манастир Маине и
његова добра под условом да Његош и све старјешине црногорских
нахија, у присуству једног аустријског комесара, саставе докуменат у ко-
ме ће стајати да се они заувијек одричу манастира Маина. Пошто би се
уредно извршила предаја манастира Маина, његових добара и повеље,
тек би онда требало платити новац за манастир и земљишта. Друга је
могућност да Аустрија присвоји манастир Маине: могао би се потајно
овластити неки богати приватник у Котору, као на примјер кнез Георгије
Ивановић, да купи приватно манастир Маине с добрима. Он би морао
добити од Његоша правоснажни докуменат.
На Лилиенбергов приједлог, а у споразуму с Метернихом, цар Фер-
динанд I одлучује 16. маја 1835. да се допусти Његошу да прода ма-
настир Маине са свим добрима неком приватнику који је аустријски
држављанин. Цар Фердинанд I наређује да се о томе обавијести Његош.
6. јуна 1835. Лилиенберг јавља ту царску одлуку Габријелу Ивачићу.
Лилиенберг задужује Ивачића да то стави до знања Његошу.
Ивачић сада о томе обавјештава Његоша. Истодобно ступа Ивачић у
везу и са Георгијем Ивановићем. Жели да Ивановић послужи Аустрији
као посредник за куповање манастира Маина.
Ивановић на то пристаје. Преговори почињу између њега и Његоша,
али се ускоро, из нама непознатих разлога, обустављају. Почетком 1836.
Лилиенберг настоји да Аустрија пошто-пото купи од Његоша манастире
Стањевиће и Маине. Он 3. јануара 1836. савјетује пуковнику и заповјед-
нику тврђаве у Котору грофу Теодору Карачају да би најбоље било кад
би неки богати приватник купио од Црногораца манастире Стањевиће и
Маине, пошто црногорска „бедаста нација” погрешно мисли да је све оно
што припада поједином Црногорцу у исто вријеме својина и Црне Горе.
Лилиенберг врши сада велики притисак на врховну власт у Бечу да
би се аустријска влада одлучила да купи манастире Стањевиће и Маине.
Он 31. јануара 1836. подноси један извјештај грофу Седлницком у Бечу
о Његошевом доласку у манастире Стањевиће и Маине и напомиње:
„Уосталом не могу довољно да поново изразим своју жељу да би било
веома корисно за мир у Котору кад бисмо купили од Владике Црне Горе
манастире Стањевиће и Маине, јер му не можемо оспорити право ужи-
вања”.
Његош пак сада стално борави у манастиру Маинама, поправља сам
манастир, обрађује манастирска земљишта, сади на свом имању воћке

202
и друго разно дрвеће које добија на поклон од будванског становништва
и преписује начисто своје дјело Свободијаду.
Лилиенберг сазнаје од Теодора Карачаја да Његош троши много но-
ваца на поправак манастира Маина и сађења лоза и других биљака на
манастирском земљишту. Он дознаје да је Његош изјавио да сматра
„манастир Маине као своје најбоље добро, јер се налази у плодном
крају”.
Боравак Његошев у манастиру Маинама Лилиенбергу је трн у оку.
Лилиенберг никако не жели да Његош долази у везу с православним
живљем которског округа. Због тога он подсјећа 29. фебруара 1836.
грофа Седлницког у Бечу да Његош „са својом пратњом може свакога
дана доћи” на аустријску област све дотле док се Аустрија не одлучи да
купи манастире Стањевиће и Маине.
Послије дугог наваљивања Лилиенберговог на свемоћног кнеза Ме-
терниха аустријски цар Фердинанд I одлучује 11. јуна 1836. да се купи
манастир Маине са свим његовим земљиштем на рачун Државне бла-
гајне. Манастир треба добити посредовањем једне повјерљиве приватне
особе и по могућности за јевтину цијену која ни у ком случају не смије
да пређе износ од 8.000 форинти. Потребно је да Његош и старјешине
свих црногорских нахија издају правоснажни докуменат о продаји у коме
ће стајати да су се за вјечна времена одрекли манастира. Исплатити тек
послије уредне предаје непокретних имања и именованог документа.
О тој царској одлуци обавјештава 21. јуна 1836. барон Јозеф Ајнхоф,
предсједник Дворске коморе у Бечу, грофа Лилиенберга. Ајнхоф
упозорава Лилиенберга да се најтачније придржава царског наређења,
да с великом опрезношћу предузме потребне мјере ради куповања ма-
настира Маина и да се побрине да се том приликом не би компроми-
товала аустријска влада.
30. јуна 1836. прима Лилиенберг писмо барона Ајнхофа од 21. јуна
које је било упућено под бројем 4226/П. П., и већ 1. јула 1836. упознаје
Габријела Ивачића с његовим садржајем. Лилиенберг овлашћује Ивачи-
ћа да купи од Његоша манастир Маине и савјетује му да нађе поштену,
веома повјерљиву и опрезну особу која би узгред Његошу споменула да
би требало да прода манастир Маине јер од њега нема никакве користи.
Та иста особа могла би споменути Његошу да ће му наћи купца. Кнез
Георгије Ивановић би могао преко посредника почети преговоре с Ње-
гошем и склопити с њим купопродајни уговор. На крају свога писма Ли-
лиенберг напомиње Ивачићу да припази да се не би компромитовала
аустријска држава и додаје му да пише извјештаје о куповању манастира
Маина својом руком.
Ствар убрзо добија редован ток. Ивачић поново ступа у везу с доб-
ротским кнезом Георгијем Ивановићем и договара се с њим о куповању

203
манастира Маина. Ивановић пристаје на све, и 29. августа 1836. пише
писмо Његошу. Он тобож изражава Његошу саучешће поводом тешких
губитака које су претрпјели Петровићи у бици на Грахову 11/23. августа
1836, а затим узгред пита Његоша да ли би продао манастир Маине.
Његош му одговара 21. августа (2. септембра) 1836. да је спреман ма-
настир продати „и волио бих Вама продати него другоме; зато, ако Ваша
воља буде купити, а Ви назначите дан у који ћемо послати људе да их
стимају”.
5. септембра 1836. обраћа се Ивановић поново Његошу и распитује
се код њега за цијену „за добра која су под Маине”. Његош му 29. августа
(10. септембра) 1836. јавља: „Цијена је тијех добарах 40.000 фиорина.
Сада пак ако Вам се премного чини, а Ви пошљите Ваше људе или Ви
сами дођите да та добра под Маине видите, а мени назначите дан у који
ћете поћ или Ваше људе послат да и ја одовуд пошаљем мојега чоека,
који ће Вам сва добра показати”.
6. септембра 1836. Губернијум из Задра подсјећа Ивачића у Котору
да се Турци и Црногорци спремају за нову борбу. Можда ће Његошу због
предстојећих крвавих окршаја с Турцима затребати новац. Ивачић би
требало да искористи ту околност и да на згодан и опрезан начин купи
манастир Маине са његовим земљиштем.
6. октобра 1836. шаље Ивачић Губернијалном предсједништву у Зад-
ру један опширан допис. Он ставља до знања Губернијуму да је Георгије
Ивановић ступио с Његошем у преписку ради куповања манастира Ма-
ина. Ивановић је у својим писмима настојао да увјери Његоша да он у
ствари нема никакве користи ни од манастира Маина ни од тамошње
цркве и да не би требало водити много рачуна о манастиру и цркви при
одређивању продајне цијене. Његош је у одговорима Ивановићу то
вјешто прећутао. Ивачић претпоставља да је Његош по свој прилици
урачунао у суму 40.000 форината и вриједност манастира и цркве, јер
сама манастирска земљишта не би никад могла бити толико проције-
њена. Приближна процјена манастирског земљишта, о којој је обавијеш-
тено Губернијално предсједништво у Задру 12. јануара 1836, износила
је отприлике 5.000 форинти. Томе треба додати још 2.000 форинти који
су 1836. утрошени на то имање и још 1.000 форинти за евентуалне греш-
ке у прорачуну. Према томе, та се земљишта могу процијенити највише
на 8.000 форинти. Ивачић је увјерен да се неће моћи склонити Његош
да снизи цијену тога свог имања до те мјере да би се цијена могла прих-
ватити. И на основу неких других података може се утврдити да та
земљишта не вриједе никако више од 8.000 форинти.
Да би се пак Његош увјерио у то, нема другог излаза него да се из-
врши процјена тих земљишта. Трошкови око тога не би прешли своту
од 50 до 60 форинти, а то ће се исплатити, јер ће се са сигурношћу

204
сазнати вриједност Његошева имања. Пошто се дозна тачна вриједност
манастирских земљишта и пошто се цијена манастира, цркве и још по-
које куће мање вриједне сведе по могућности на најмању суму, видјеће
се веома лако да ли је та цијена прихватљива и да ли има смисла даље
преговарати о томе с Његошем.
Ивачић пита Губернијум да ли треба, и даље у име Ивановића, запо-
чети процјену земљишта и јавља да ће моћи, под изговором да треба
да добије пристанак осталих чланова обитељи Ивановић, настањених у
Трсту и Венецији, да одуговлачи закључивање уговора с Његошем све
дотле док Губернијално предсједништво у Задру не буде у стању да од-
мјери сваку појединост која се тиче те куповине и да донесе коначне
упуте и одлуку.
Губернијално предсједништво у Задру одобрава Ивачићу да проци-
јени манастир Маине и његова добра.
27. октобра 1836. распитује се Ивачић код Његоша кад ће он послати
свога човјека у Маине због процјене имања како би и Ивачић могао тамо
упутити своје људе. Његош му одговара 20. октобра (1. новембра) 1836:
„Ја на Ваше зактевање, а сувише удовлетворити Вашој жељи, опредије-
лио сам дан 25. окт. (5. ноем.), то јест у прву неђељу послати мога брата
Георгија Петровића, које надам се да ћете и Ви тај дан послати Вашега
чоека или ћете сами доћ да та добра стимају се и ако могуће буде по
ону цијену коју сам Вам приђе у мојем писму објавио, погодити, Ви да
примите добра, ја за њих познату Вам суму новацах”.
1. новембра 1836. моли Ивачић Губернијално предсједништво у Задру
да му одобри 200 форинти да би могао од те суме платити трошкове за
процјену манастира Маина и његових земљишта.
Зима се полако приближује. Црногорске планине се облаче у снијег.
Нема изгледа да ће Турци зими напасти брдовиту и непроходну Црну
Гору. Његош се припрема за свој други пут у Русију. Плитка му је кеса и
жури му се да што прије прода манастир Маине. Сад је спреман да
манастир Маине да јевтиније. „Примио сам Ваше почитајемо писмо”, тако
он јавља 4/16. новембра 1836. Георгију Ивановићу, „и разумио да жели-
те имати од мене најпосљедње намјереније за поради добарах која су
под Маине. Ја сам согласан с Вама како Ви учините цијену за њих, и
надам се да ћете поставити ону цијену коју добра вриједе, јербо Ви знате
најбоље и коју цијену Ви опредијелите, ја пристајем; на које и желим
имати од Вас по истоме чоеку одговор, зашто сам при путу, за више-
речена добра”.
Иако су Његошеви и Ивачићеви људи процијенили манастир Маине
и његова земљишта, ипак се купопродајни уговор не склапа. Аустрији је
пак много стало до манастира Маина и његових земљишта, јер жели да
„удаљи Црногорце од своје територије”. Зато она неће ни прекинути с

205
Његошем преговоре о куповању манастира Маина него ће их наставити
у Бечу за вријеме подужег Његошевог боравка у току децембра 1836, и
јануара и фебруара 1837. у аустријској пријестоници.
1. децембра, послије подне, 1836, Његош се укрцава у Котору,
заједно са својим братом од стрица Ђорћијем Петровићем, у трговачку
барку неког Бокеља и полази преко Трста и Беча у Русију.
Не знамо тачно кад је Његош стигао у Беч.
1. јануара 1837. видимо пак Његоша како ступа у преписку с далма-
тинским гувернером Лилиенбергом који је био допутовао у Беч 23. но-
вембра 1836.
14. фебруара, увече, 1837. Његош иде у посјету грофу Лилиенбергу,
саопштава му да је одлучио да поће у Петроград и два пута га моли да
издјејствује да га Метерних прими у аудијенцију да би му лично одао
своје поштовање. Тада покреће разговор с Лилиенбергом о уступању
Аустрији манастира Маина и изражава жељу да се та продаја коначно
приведе крају, не жели никакав аконто и тражи „да се сва капара ис-
плати не у ратама него послије његова повратка или сад”, мора да
призна „неколико пута” да би му сад било драже, јер „је с пуном кесом
пут равнији, а путовање пријатније”, да је манастир Маине за 30.000
форинти само због тога што је манастир „за њ далек и незгодан”, приз-
наје да манастир не би дао „испод 50.000 форинти” кад би манастир био
у Црној Гори; спреман је да да писмену изјаву „да је манастир Маине, са
свим посједима који му припадају и који се налазе у которској граници,
продао и за вјечна времена са свим правима драговољно и радо усту-
пио”. Лилиенберг му ставља на знање да би Аустрија дала за манастир
Маине 10.000 до 12.000, а највише 13.000 форинти, иако вјерује да би
Његош хтио да закључи уговор о продаји манастира за 14.000 до 15.000
форинти, и одмах му нуди „аконто 2000 форинти”, а остатак чим се „фор-
мално” присвоји манастир, пошто не зна „да ли ће Црногорци учинити
неке замјерке.” Његош се, додуше, не плаши никаквих примједаба од
стране Црногораца, „пошто је то била својина његова стрица и све што
је на то утрошено, потрошено је из његове властите кесе и због тога му
нико ништа нема да приговори”. Његош би „ипак хтио да одједанпут
прими сав новац” за манастир и препушта да Метерних све ријеши,
„пошто је унапријед увјерен” да му Аустрија „неће неправду учинити”.
Лилиенберг је свјестан важности манастира Маина за Аустрију и
настоји да по сваку цијену купи од Његоша манастир. За то му добро
долази Његошево подуже задржавање у Бечу. Он Његоша често позива
и у свој стан у аустријској пријестоници. И 16. фебруара 1837. Његоша
сретамо у гостима код Лилиенберга. 17. фебруара 1837. Лилиенберг
подноси Метерниху о тој Његошевој посјети исцрпан извјештај. „Кад сам
се јуче одвезао у свој стан с Владиком Црне Горе”, тако јавља Лилиен-

206
берг Метерниху, „рекао ми је Владика да је очекивао да ће му се пону-
дити за имање у Маинама у најмању руку 20.000 форинти и да ће му се
омогућити да коначно закључи уговор о продаји; није му при том, рекао
је он, стало да изгуби неколико хиљада форинти, а могао би, кад би би-
ло потребно да још све и поклони, али рачуна да ће се имати нешто
обзира према њему као према добром сусједу... Према томе сам увјерен
да би он сада у сваком случају пристао на продају, нарочито кад би му
се придало већ поменутим 15.000 форинти још 1.000 или највише 2.000
форинти, и како је добијање овога манастира за нас у сваком погледу
од пријеке потребе, тим прије мислим да морам да се изјасним да треба
да се ова куповина закључи прије пута Владичина, јер његова присут-
ност у Петрограду и његова многострука заузимања могла би можда да
проузрокују у овом погледу сасвим други однос и најмудрије намјере
Ваше Свјетлости могле би остати неиспуњене. Према томе, молим са
страхопоштовањем Вашу Свјетлост да још једанпут позовете Владику к
себн или да ми у том погледу саопштите даље високо упутство и да од-
мах изволите одредити онога царског чиновннка помоћу којег бих могао
да закључим привремени уговор. Држим да су садашње Владичино рас-
положење и садашњи тренутак најподеснији да бисмо манастир Маине
сигурно обезбиједили за себе. Морам да желим да се ова ствар најзад
сврши и да се обје стране смире, будући да ће предстојећа катастарна
премјеравања и погранична поравнања имати велико олакшање помоћу
Владичиног утицаја само ако га задржимо у добром расположењу. Због
тога се осјећам обавезан да понизно предложим у почетку споменуто
повећање цијене, уколико би то уопште било потребно. Пошто овдје,
уосталом, није могуће саставити уговор о куповини због формалности
које је назначила врло славна Дворска благајна, Владика би дао засад
привремену изјаву да је продао Аустрији имање у Маинама са свим доб-
рима која му припадају. Он жели да од нас добије у замјену сличну из-
јаву која ће му обезбиједити исплату приликом преузимања имања, али
би стварни уговор о куповини морали бити састављени и узајамно
измијењени тек приликом предаје и примања...”
17. фебруара 1837. Лилиенбергу полази за руком да од Његоша купи
манастир Маине за 17.000 форинти. Тога дана добија од Његоша свједо-
чанство „којим ја дољепотписани за себе и за своје насљеднике свједо-
чим и објављујем свакоме коме надлежи знати како аустријанскоме
правителству продадох непокретно имање моје под Маинам у окружју
которскоме са свима к ономе принадлежућим непокретним добрима, то
јест: грађевинама, земљом, дервећим и тако даље - као што се сада
налази - за седамнаист хиљада форинта у сребру. Истина да ово имање
више вриди, али будући да га правителство аустријанско жели имати,
тако му га ја за речену цину само за то дајем да би показао моје прија-

207
телство према правителству аустријанскому. Продаја ова само онда има-
ти ће своју силу, кад ја одређеним на то аус(тријским) чиновницим има-
ње ово предам и од правителства поменуту суму новаца на квиту моју
примим, а до тога времена ја правителству аустринскоме дајем ово пис-
мо како смо се за цину погодили, а и правителс(т)во исто овако писмо
даје мени како оно поменуто имање за овдје назначену цену од мене
купује”. (Ово свједочанство писао је својом руком аустријски капетан
Фридрих Орешковић „у Бечу, 5-ога по старом стилу фебраја, 17-ога по
новом стилу”. Са лијеве стране текста стоји: „Овоме писму бише сведо-
ци”. Потом долази: „Vuk Stef. Karadžić, Doctor der Philosophie”, а на 4.
страни: „ћ. к. капетан Орешковић”, а затим потпис: „Орешковић, капе-
тан”.)
Сав срећан, Лилиенберг доставља 17. фебруара, у 10 и по сати увече,
1837. Метерниху Његошево свједочанство од 5/17. фебруара 1837. с
Орешковићевим преводом и јавља му: „Имам част да са страхопошто-
вањем поднесем у прилогу изјаву Владике Црне Горе, из које ће Ваша
Свјетлост најљубазније разумјети да сам закључио куповање имања у
Маинама за царску и краљевску владу за 17.000 форинти; нипошто ми
није било могуће да се погодим уз нижи износ и поред свих настојања
која сам употријебио према високом упутству Ваше Свјетлости, а Влади-
ка ми је опет рекао, као што то и у својој изјави изрично каже, да је
пристао на ову продају да би дао нови доказ за своје пријатељско рас-
положење према високој влади, а и да би тиме показао неограничено
поштовање према Вашој Свјетлости. У исто вријеме прилажем вјеран
превод (његове) изјаве да би Ваша Свјетлост примила знању цио њен
садржај. Мој ађутант јамчи за тачност превода. Било би додуше сувишно
кад бих још и једном ријечју напоменуо колико је за нас важна ова
набавка, пошто корист која је овим куповањем и удаљавањем власника
из которског округа настала за друштво како у моралном тако и у поли-
тичком погледу, није сигурно умакла оштром погледу Ваше Свјетлости.
Владика је поставио безувјетан захтјев да му аустријска влада да један
аналогни докуменат, као што то јасно каже у својој изјави, и то сам му
привремено морао обећати и додао сам да ћу, по свој прилици, бити
овлашћен да му га издам, и он се с тим сасвим слаже. Нека изволи Ваша
Свјетлост наредити да се напише тај докуменат у Државној канцеларији
и саопштите ми даља висока наређења у вези с тим...”
Метерних задужује барона Отенфелса да у његово име одговори
Лилиенбергу на извјештај од 17. фебруара 1837.
18. фебруара 1837. Отенфелс пише писмо Лилиенбергу, под бројем
20. Са захвалношћу он признаје Лилиенбергу све напоре око куповања
манастира Маина и сам необично жели да Аустрија купи тај манастир.
Што се тиче изјаве коју Његош тражи од аустријске Државне канцела-

208
рије из које би се видјело да је закључен уговор о куповини манастира
Маина за 17.000 форинти, Метерних није у стању да је да без претходног
одобрења цара Фердинанда I, а не може да овласти ни Лилиенберга да
је он изда. Метерних је додуше спреман да потпомогне, што је могуће
боље Лилиенбергов приједлог да се манастир Маине купи од Његоша.
На крају свога писма Отенфелс даје Лилиенбергу савјет „да се због тога
ограничи на то да изјави Владици да царски и краљевски двор жели да
купи од њега манастир Маине, да смо примили његов предлог ... да да-
мо за њ 17.000 форинти и да смо сада предузели даље кораке да би се
остварила ова куповина. Пошто ће се владика, као што се надамо, пос-
лије кратког времена овдје вратити из Петрограда, искористићемо ово
вријеме најбоље што се може и бавићемо се овим послом...”
21. фебруара 1837. Лилиенберг одговара Метерниху на писмо Отен-
фелсово од 18. фебруара 1837: „Врло пресвијетли и благородни кнеже,
према саопштењу које ми је, по високом налогу Ваше Свјетлости, доста-
вила његова екселенција господин државни савјетник барон фон Отен-
фелс, саопштио сам Владици Црне Горе да се не може закључити (уго-
вор) о куповини манастира Маина без претходног одобрења Његовог
Величанства, да смо, према томе, његову изјаву да ће ово имање про-
дати царској и краљевској влади за износ од 17.000 форинти примили
ad referendum и да ћемо у вези с тим доставити даљи приједлог Његовом
Величанству, да се, уосталом, нада државна управа да ће по сваку ци-
јену, до (Владичиног) повратка из Петрограда, испословати код Његовог
Величанства да се коначно закључи (уговор) о куповини.
Владика је хладнокрвно саслушао ову одлуку, изјавио је да је с тим
задовољан и дао је на знање да је вољан, пошто царска и краљевска
државна управа жели да купи оно имање, да га у свако вријеме уступи
за одређени износ, али да неће никада и ни у ком случају попустити ни
за једну пару од посљедње спуштене и утврђене цијене која износи
17.000 форинти. Пошто је Ваша Свјетлост најљубазније извољела обе-
ћати да ће, у државном интересу, најенергичније подржати овај мој при-
једлог, узимам слободу да Вам с дубоким поштовањем, ради овога при-
једлога, поднесем скицу земљишта на коме се налази манастир Маине
да бих поново очевидно представио да се, можда, поред већ многих на-
ведених узрока, узме у обзир и чињеница што овај манастир, због свога
топографског положаја, стоји ту према утврђењима Будви и Св. Стефану,
у неку руку, као извиђачка тачка и што би се одатле могле, уговореним
знацима, несметано достављати вијести о свему што се дешава у овим
утврђењима и у унутрашњости земље непријатељској флоти која се
налази на мору у случају рата с Француском само кад би тамо становао...
неки човјек који би гајио симпатије према француској нацији и због тога

209
би требало да нам буде веома стало да благовремено одстранимо једно
такво могуће извиђање”.
Крајем августа 1837. Његош се враћа из Русије у своју домовину. Од-
мах по његовом повратку образује се Комисија за разграничење између
Црне Горе и Аустрије. У њу с аустријске тране улазе вршилац дужности
окружног поглавара которског Габријел Ивачић, ађутант далматинског
гувернера Лилиенберга капетан Фридрих Орешковић, и окружни сплит-
ски комесар Едуард Гриј, а с црногорске стране Његошев брат Перо,
капетан његушки Лазо Пророковић и још пеки угледни црногорски гла-
вари.
26. септембра 1837. Комисија отпочиње да повлачи границу између
Црне Горе и Аустрије. (Разграничење између Црне Горе и Аустрије траја-
ло је с извјесним прекидима од 26. септембра 1837. до јула 1841.)
Ускоро потом долази на дневни ред и питање продаје црногорског
манастира Маина Аустрији. Сад се ствар одвија врло брзо, јер је Његош
за вријеме свога боравка у Бечу у фебруару 1837. био уступио манастир
Маине Аустрији за 17.000 форинти у сребру. Требало је сада само закљу-
чити уговор о продаји Маина.
7. октобра 1837. моли Његош Габријела Ивачића да 9. октобра дође
у Маине „гдје би рад да се с Вама тај исти дан састанем да учинимо
контрат за продају истога манастира добарах”. Његошу је најмилије да
се та ствар у манастиру Маинама оконча. И заиста, Његош долази „с гла-
варима од нахијах Црне Горе” 9. октобра 1837. у манастир Маине. V ма-
настир Маине стижу и Габријел Ивачић, Фридрих Орешковић и Никола
Бердар. Купопродајни уговор се склапа 12. октобра 1837. Ево његовога
текста на нашем језику: (Овај докуменат је влага оштетила. Тамо гдје је
текст упропашћен стављаћемо три тачке.)
„У Махине, на 12 октомврија 1837 год.
Его Високопреосвјашченство, господин Петар Петровић, митрополит
црногорскиј и бердскиј с соглашенијем, пристајањем и уговором глава-
рах нахијах црногорскијех закључава сљедујушчиј формални контракт
купованија и продаје с к. к. администратором окружија Боко-которскога,
господ. Гаврилом Ивачићем, имјејушчиј потребиту област дјејствоват на
име и конат преузвишенога к. к. австријскога правителства.
Прво. Јего в.п. господин митрополит црногорскиј и брдскиј, Петар
Петровић, с соглашенијем, пристајањем и уговором главарах нахијах
црногорскијех, продава и предоставља за себе, за своје преемнике и
насљеднике властито и свободно собство монастирија од Махинах, с црк-
вом, кулама и земљама ис (. . .) ме монастирију принадлежашчи . . . все
сходно описанијем . . . њен . . . у второме члену настојашче погодбе,
преузвишеноме к. к. авст . . . коме правитељству, давајући истоме

210
правитељству свако своје собствено право за погођену цијену од 17.000
(седамнаест хиљада) флоринти у сребро.
Второ. Продаја возгледо сљедујушча надвижимо имјенија и без . . .
изчтно оно что истијема добрима принадлежи, то јест а монастир . . . П.
од, су два обор . . . рас . . . а други у једној страни покривен с волтами,
. . . слоњена тараца с . . . нијем кућиштем у једној страни раскривенијем,
који се налази више врата, и с једнијем малијем вртом код монастира,
обкољен зидовима. Монастир има 15 клафтера дужине 3 1/2 клафтера
ширине и 4 1/2 клафтера висоте, ограђен је зидовима у клак и граничи
од сваке стране монастирскијема земљама и путовима. Исти монастир
состои од конобе су три мјеста на волат; од првога пода с једном кама-
ром, једном шталом и с једном скалом од камена, која води у горњоме
кострату. Горњи кострат состои [!] од три камара и једне штале с подом
од гредах и штицах у три мјеста, а с волтом четврти. Двије камаре имају
суфит и инкартане су с клаком, а остала мјеста немају суфит, нису инкар-
тане, и немају више њих под.
Покров с тиглама јест у арђавоме стању, и прозори су сви без цкла.
Обор непокривен од стране од југа има 9 клафтера дужине, 3 клаф-
тера ширине и једну скалу од камена, која води на тарацу.
Втори обор, на којему је наслоњена тараца, има 15 клафтера дужине,
3 1/2 клафтера ширине и једну бистијерну.
Кућиште од југа више вратах ограђено је с зидом и његов покров и
под разурени су у највећи дио.
Мали врт на југ од монастирија обкољен је зидом, има 60 квадрат-
нијех клафтера површине, 3 љуте наранче и два ш . . . ка.
Б. Црква Успеније П. Богородице, која граничи монастирскијема доб-
рима, ограђена је зидовима и с волтом и кубом, покривена с тиглама,
од којих мањкава највећи дио. Куба је шестиугољна; и мјесто за олтар.
Иста црква има 10 1/3 клафтера дужине, 4 1/6 клафтера ширине, 4 клаф-
тера висоте, внутра је посалижана и инкартана и нема олтара.
В. Једна кућица с зидовима у клак, покривена с тиглама, која граничи
од истока с путом, од запада, сјевера и југа с вртом монастирскијем.
Иста кућица има 5 1/3 клафтера дужине, 3 клафтера ширине и 1 1/2
клафтера висоте. У њој је уљани млин у арђавоме стању како и покров.
Г. Једна кућица с зидовима, у арђавоме стању, која граничи од исто-
ка, запада и сјевера с путом, а од југа с потоком.
У истој је кућици водени млин у арђавоме стању.
Ова је кућица 5 клафтера дуга, 3 1/2 клафтера широка и 1 1/2 клаф-
тера висока.
Монастирију принадлежу два седма дијела исте кућице и млин, а ос-
тало принадлежи сељанима од Махинах.

211
 Д. Једна земља дубравна, именовата Горња-Мишевина, која граничи
од истока с земљом назватом Више-Горње-Мишевине, фамиљах Вукиће-
вићах и Алексићах и земљама Божа Алексића и Васа и Бура Вукићевића,
од запада с путом и монастиром, од сјевера с потоком, а од југа с путом.
Ова земља нема кметића, и у њој су 18 дана орања, или 8.100 квад-
ратнијех клафтера, 150 лозах, 7 маслинах, 2 см(о)кве и 250 младијех
дубова.
Е. Један врт без имена код монастирија, који граничи од истока и југа
с монастиром, од сјевера с потоком, а од запада с путом. Ова земља
нема кметића и у њој су један дан орања или 450 квадратнијех клафтера
и једна маслина. Иста је земља ораница.
Ж. Једна земља именовата Бостан, која граничи од истока с земљама
Илије Вукашиновића и Јока Алексића, од запада и југа земљом Бура
Алексића, а од сјевера с потоком. Ова земља од три дана орања, или
1.350 квадратнијех клафтера нема кметића. Два дана орања узработано
је, а остало необрађено, су 11 корјена маслинах и 3 смокве.
3. Једна земља именовата Под Чушање-Више-Млина, која граничи од
истока и запада с путом, од југа с потоком, а од сјевера с земљом Јока
Руцовића.
Држи ову земљу како кметић без писменога контракта Јоко Руцовић
из Махинах, давајући половину од доходка монастиру.
Ова је земља од 2 1/2 дана орања или 1.125 квадратнијех клафтера
од којег један дан орања обрађено, а остало неузработано, су 40 млади-
јех мурава, 100 лозах, 1 маслина, 3 смокве и три тополе.
3. Један врт именоват међу два млина, који граничи од истока с путом
и с млином уљаним од монастнра, од запада с комунскијем млином вод-
нијем, од сјевера с путом, а од југа с потоком. Ови је врт, не имјејушчи
кметића од 1/2 дана орања, су 20 лозах, 3 смокве и један арменин.
И. Једна земља именовата Мишевина Доња, која граничи од истока с
путом, од запада с монастирском земљом, назвата Поца, од сјевера и од
југа с путом. Ова земља нема кметића, има 17 дана орања, или 7.750
квадратнијех клафтера, од којих 5 дана орања узработано, а остало
дубравно, су 12 маслинах, 3 мурава и 40 младијех дубова.
Ј. Једна земља, именовата Поца, која граничи од истока с горјепо-
менутом земљом, од запада, од сјевера и од југа с путом. Ова земља не-
ма кметића и у њу су 9 дана орања или 4.050 квадратнијех клафтера,
1.400 младијех лозах и 244 младијех маслинах.
К. Једна земља, именовата Горње-Царине, која граничи од истока с
путом, од запада с земљом Станка Божовића и Митра Микуле, од сјевера
с путом, а од југа с земљом Бура Пињатића. Ова земља нема кметића и
у њој су 4 1/2 дана орања или 2.025 квадратнијех клафтера, од којех 4
дана орања узработано; на њу нема стабла.

212
 Л. Једна земља, именовата Виноград која граничн од истока, запада
и сјевера с путом, а од југа с земљом Пера Божовића. Ова земља нема
кметића и у њој су 4 1/2 дана орања или 2.025 квадратнијех клафтера,
обкољена је с зидовима, су 8.000 лозах, 2 маслине, 4 смокве и 15 прас-
квјех.
М. Једна земља, именовата На Горње-Царине, при Светом Петком,
која граничи од истока и запада с путом, од сјевера с земљом Митра
Микуле, а од југа с земљом цркве С. Петке.
Ова земља од 1 дан орања, или 450 квадратнијех клафтера; нема
кметића и на њој су 9 младијех маслинах, 600 лозах и четири смокве.
Н. Једна земља именовата На Мочаник, која граничи од истока и југа
с путом, од сјевера с земљом цркве С. Петке, а од запада с земљом Јока
Руцовића. Ова земља од два дана орања или 900 квадратнијех клаф.
нема кметића ни стабла.
O. Једна земља, именовата Под-Мила-Зградом, која граничи од исто-
ка, сјевера и југа с потоком, а од запада с земљом Јока Рацановића. Ова
земља од 3 дана орања или 1.350 квадратнијех клафтера, нема кметића
ни стабла.
П. Једна земља, именовата Под Ријеком, која граничи од истока зем-
љом Милоша Љешевића и Илије Вукашиновића, од запада земљом Маре
Ивове Борете, од сјевера с земљама фамилиах Гиговића и Лазовића, а
од југа с земљом Митра Лазовића. Ова земља нема кметића и у њу су 3
дана орања или 1.350 квадратнијех клафтера и једна маслина.
P. Једна земља, именовата Вељи Виноград, која граничи од истока с
земљама Божа Божовића и Ива Маине, од запада с земљом Марка Томо-
ва Божовића, од сјевера с земљама Митра Лазовића и Јока Рацановића,
а од југа с земљом Ника Кнежевића. Ова земља од 9 дана орања или
4.050 квадратнијех клафтера нема кметића, ни стабла.
С. Једна земља ораница, именовата На Руње Поље која граничи од
истока и сјевера с земљом Антона Анцуловића, од запада с земљом Јока
Беловића, а од југа с путом. Ова земља нема кметића, ни стабла и у њој
су 1 1/2 дан орања или 675 квадратнијех клафтера.
Т. Једна земља ораница, именовата На Розино, која граничи од истока
с земљом Стефа Тановића, ол запада с земљом Јока Руцовића, од сјеве-
ра с потоком, а од југа с земљом Антона Анцуловића. Ова земља нема
кметића, ни стабла и у њу су 2 дана орања или 900 квадратнијех клаф-
тера, не бројећи два дана орања што је поток разирио.
У. Једна земља ораница, именовата Под Дубовицом 1, која граничи
од истока и југа с путом, од сјевера с путом који води на земље Руцо-
вића, а од запада с земљом Јока Руцовића. Ова земља од 2 1/2 дана ора-
ња или 1.125 квадратнијех клафтера, нема кметића и у њој су 9 масли-
нах.

213
 Ф. Једна земља, именовата Под Дубовицом II, која граничи од истока
и сјевера с земљом Марка Бечића, од запада с земљом Марка Иваниша,
а од југа земљом Марка Марковића. Ова земља, која нема кметића, со-
держава трећи дио дан орања или 150 квадратнијех клафтера су 9 мас-
линах.
X. Једна земља, именовата Бертуље, која граничи од истока с путом
и земљом Марка Бечића, од запада и југа с путом, а од сјевера с потоком.
Ова земља нема кметића ни стабла, ораница је и у њој су 670 квад-
ратнијех клафтера или дан и по орања.
Ш. Једна земља дубравна, именовата у Марковиће, која граничи од
истока и од запада с земљама Крста Марковића, од сјевера с земљом
Бела Марковића, а од југа с потоком. Ова земља нема кметића; у њој су
три дана орања или 1.350 квадратнијех клафтера и мала дубрава.
Ц. Седми дио од доходка (ф(р)ута) земље оранице с виноградом,
именовата Више Горње Мишевине, која принадлежи фамиљама Вукиће-
вићима и Алексићима од Махинах, од 6 дана орања или 2.700 квадратни-
јех клафтера, која граничи од истока с брдом, од запада с земљом Горња
Мишевина монастирском, од сјевера с потоком, а од југа с путом.
Исти седми дио дохотка принадлежашчи монастиру, плаћа се за ли-
турђије и спомене.
Треће. К. к. администратор окружја Боко-которскога, Гаврил Ивачић,
прима на име и конат преузвишенога австријскога правитељства продају
горје поменутијех добара и свако право истијем добрима надлежашче
избројећи и давајући пред главарнма нахијах црногорскијех јего в. п.
митрополпту црногорскому и брдскому, господину Петру Петровићу,
цијену согласно погођену за речену продају од 17.000 седамнаест хиља-
да форинти у сребро, коју суму г-н митрополит очитује и изјаснује да
јест точно у своје руке примио и да јест с истом сумом совершено подми-
рен и довољан.
Четврто. Обје стране нарочно ренунцијавају на цјененије добара и
свакоме законитоме лијеку ради веће, али мање обичне цијене истијех
добара, а у јакост ове ренунције, избројена и погођена цијена разумјеће
се установљена међу странама непреложно, соједињено и договорно.
Пето. Јего в. п. господин митрополит црногорскиј и брдскиј с глава-
рима нахијах црногорскијех увјеривају притјажатеља, то јест австриј-
скога правитељства, да је продато имјеније свободно од свакога дуга и
да није подложно ничесовој служби или теготи и обвезивају се пут
австријског правитељства обранити продају од којему год супротивности
и препјаствија (евиционе) за 30 година.
Шесто. Примјена погођена сума од форинти 17.000 и очитовано своје
примјеније од стране продаовца иста страна оставља и поставља ав-
стријско правитељство безпосредствено у дјејствитељно и мирно одер-

214
жаније (поћес) горјепоменутијех добара у јакост настојашче погодбе и
дава куповцу поручитељство бранити га сад и у будушче од којемугод
противности и препјаствија.
Седмо. Јего в. п. митрополит црногорскиј и брдскиј с соглашенијем,
пристајањем и уговором главарах црногорскијех нахијах, за себе и за
своје прејемнике и насљеднике допустива да њињејши контракт, учињен
у четвороструки екземпларија, три екземпларија од којега остаће при
австријском правитељством, буде преписан (инскрицион) у официју од
нотифике срушчиј при к. к. Претуран од Будуе, за сваки бољи законити
успјех.
Осмо. Находећи се продато имјеније у австријској држави ће се и зак-
ључава ови контракт, нужно је разумјети да је исти контракт подложан
австријскијема законима, и то се изјаснује и потврдива за предупредити
сваку различност. - Сљедоватељно, по истоме закону австријскоме биће
истолкована и разсуждена слова и сљедствија содержана и која происхо-
ду из истога контракта.
Девето. Продаваоц господин митрополит црногорскиј и брдскиј и с
њим согласно и договорно главари нахијах црногорскијех ренунцијавају
за себе, за њихове прејемнике и насљеднике и за житеље и нацију црно-
горску којех прикаживају свакоме разлогу публичноме и особноме више-
поменутога монастирија, кућама, земљама и остало истоме монастиру
принадлежашче, потврђивајући и од њихове стране настојашчиј кон-
тракт од куповине и продаје.
Толико закључавају согласно обје стране и потврдивају с својеручним
подписима и подписима главарах нахијах црногорскијех, то јест од На-
хије Црничке сердар и сенатор Марко Пламенац, капетан од гвардије и
суђа поп Стефан Ђоновић, главар од гвардије и суђа Никола Вуков, од
Нахије Ријечке и Љешанске сердар и сенатор Филип Ђурашковић, сена-
тор протопоп Матијаш Дрецун и главар од гвардије и суђа Периша Мар-
кишин, од Нахије Катунске сенатор Стефан Перков Вукотић, сердар и
сенатор Мило Мартиновић, капетан од гвардије и суђа протопоп Никола
Калуђеровић, барјактар Маркиша Ивановић, главар од гвардије и суђа
Ђуро Мартиновић, од Нахије Бјелопавловске главар од гвардије и суђа
Видо Бошковић и главар од гвардије и суђа Ико Кадић, од Нахије Пипер-
ске и Рово-Морачке сенатор Тодор Божовић, капетан од гвардије и суђа
Сала Стругар и главар од гвардије и суђа Радован Пипер, од Нахије Куч-
ке сердар и сенатор Спахо Дрекаловић и главар од гвардије и суђа Прен
Вуља.
Подписаће ови контракт и два свједока и биће приложени печати
обијех страна. У Маине на 12. октомврија 1837 (хиљада осам стотина и
тридесет и седмога года).

215
 Крст сердара Марка Пламенца, Поп Стефан Боновић, крст Николе
Вукова, крст Филипа Ђурашковића, Протопоп Матиаш Дрецун, Периша
Маркишин, крст Стефана Перкова Вукотића, крст Мила Мартиновића,
Протопоп Никола, крст Маркише Ивановића, крст Ђура Мартиновића,
крст Вида Бошковића, крст Ика Кадића, крст Тодора Божовића, крст Сала
Стругара, крст Радована Пипера, крст Прена Вуље, Спахо сердар,
(м. п.) владика черногорскиј П. Петрович Његош.
м. п. Gabriele Ivacich
м. п. Federico Oreskovich
м. п. Nicolo Berdar
(Овај уговор је писан на италијанском и српском језику. Ми овдје
засад објављујемо само превод на српском који је извршио писар Пре-
туре у Котору Спиридоне Грати.)
12. децембра 1837. тражи Његош од Габријела Ивачића да „изволи
узети о томе нужне мјере да се познати 17.000 ф.” предаду Теодору
Тирку, банкару у Бечу.
23. децембра 1837. Ивачић ставља до знања Његошу да је гувернер
Лилиенберг „овластио претседника надворне коморе у Бечу да изброји
новац Теодору Тирку... за манастир под Мајине”.
Тако је Аустрија послије дугог преговарања и цјенкања дошла у пос-
јед црногорског манастира Маина. То је свакако за њу био велики доби-
так, а за Црну Гору огроман губитак.
Сви црногорски главари нијесу одобравали продају манастира Маина.
Приликом потписивања уговора било их је који су на уговор нерадо
ставили свој потпис. Сердар Марко Пламенац је, изгледа, с великом му-
ком на њ написао свој крст. За вријеме Његошевог задржавања у
манастиру Маинама поводом склапања и потписивања уговора долазе
многи Црногорци на Цетиње и питају вицепредсједиика Сената Ђорђија
Петровића да ли је истина да ће Његош продати мапастир Маине Аус-
трији. Злобни Ђорђије им одговара да је то „на жалост истина” и додаје
да би Његош „са својим скроз погрешним начелима продао без размиш-
љања и мошти светога Петра које се налазе на Цетињу само кад би му
неко за њих хтио понудити десет форинти”. (Писмо Фридриха Орешко-
вића од 27. октобра 1837. гувернеру Лилиенбергу, Задар, Државни архив
33.)
Ђорђије изговара ове тешке ријечи да би Црногорци Његоша омрзли
и против њега се побунили. Пун губе и зависти, Ђорђије прима к себи
на Цетињу за вријеме Његошева путовања по Црној Гори црногорске
незадовољнике и разбојнике који се раније нијесу усуђивали да дођу на
Цетиње. Он, штавише, понеке непослушнике и злочинце ослобађа окова,
пушта на слободу и каже им: „Ти се нијеси ништа огријешио о јавну си-
гурност и можеш мирно ићи кући”. Ђорђије Петровић, понеке старјешине
216
Црмничке нахије, присталице бившег гувернадура Вуколаја Радонића,
Ивана Ивановића Вукотића и Матеја Вучићевића, поткопавају гдје год
могу Његошев углед. Зли језици говоре да Његош није донио у Црну
Гору оних 17.000 форинти, које је добио за манастир Маине, него да их
је уложио у неку банку у Бечу. Причало се, штавише, да ће он касније
опљачкати и манастир на Цетињу, а затим побјећи у Беч.
Ђорђије Петровић је проносио гласове да је Његош дао на чување у
Бечу оних 17.000 форинти да би могао с прољећа 1838. отпутовати у
Француску. Његош је морао да сузбија те зле гласине. Он објављује на
Цетињу проглас за све нахије у коме изјављује да је „сазнао да је
неколико злонамјерних људи настојало да прикаже продају манастира
Маина у рђавој свјетлости и да народ наведе на лажно мишљење”.
Његош опомиње у том свом прогласу „свакога онога који би се усудио
да одсад злобно говори о тој продаји” и наглашава „да ће га одмах зат-
ворити и стријељати”.
(Милорад Медаковић осуђује Његоша што је продао Аустрији манас-
тире Подмаине и Стањевиће и износи размирице које су због тога избиле
између Његоша и Ђорћија Петровића: „За два манастира није има вла-
дика никакву нужду, нити државну корист да их прода... За ову продају
још онда било је незадовољства у Црној Гори. И Ђорђије осуђиваше јако
владику зато... Владици је много било криво на Ђорђију, што он (не
одобраваше продају манастира... Владика у својој наглости напише пис-
мо Ђорђију, у којем му каже, да се он поради спокојства земље уклони
из Црне Горе а да ће му давати плату. Ово писмо наљути Ђорђију, па му
одговори писмено и пребаци му за продају манастира ... На крају писма
вели Ђорђије: ,Можеш ме уклонити са Цетиња, али из Црне Горе никад
која је колико твоја, толико и моја’. (П. П. Његош, Нови Сад, 1882, стр.
98, 99).
Његош ће 6. маја 1839. продати Аустрији и свој манастир Стањевиће.
И Аустрија ће куповином двају црногорских манастира у Боки и разгра-
ничењем с Црном Гором, које је трајало с извјесним прекидима од 26.
септембра 1837. до конца јула 1841, дубоко помаћи своју границу на цр-
ногорско земљиште.

Историјски записи, Подгорица, 1963, год. XVI, књ. XX, св. 3, стр. 403-
424.

217
О СМРТИ КНЕЗА АНДРИЈЕ КАлУЂЕРОВИЋА И
СлАМАЊУ ОТПОРА ЗАВОЂЕЊУ ЗАКОНСКОГ
ПОРЕТКА У ЦРНОЈ ГОРИ 1837.

Кад се Владика повратио у Црну Гору са свога другог путовања у

Русију (1837), одмах је хтио пошто-пото да заведе у својој земљи правно
стање да би сузбио крвну освету, која је раније затирала читава пле-
мена, и да би укротио самовољни црногорски народ.
Он је већ у самоме почетку својих реформи наишао на јаку опозицију.
Из писма попа Станка Кнежевића од 7/19. октобра 1837. општинском
секретару у Будви Николи Бердару дознаје се да је у то вријеме требало
извршити завјеру против Његоша. Поп Михаило Пламенац се тада нала-
зио на Цетињу. Кнежевић је с великим нестрпљењем очекивао његов
повратак. Могао је, истина, и без њега да сврши тај посао, али му није
дао Јоко Пламенац без његова судјеловања.
По упутствима из Задра Орешковић је обавијестио Николу Бердара
да на један фини начин избјегава све директне налоге Станка Кнеже-
вића, Јока Пламенца и Михаила Пламенца. Бердар додуше треба и даље
да остане „пријатељ” црмничких поглавица како би и надаље могао да
добија од њих повјерљиве вијести о Црној Гори.
Главни Владичини противници били су поједини главари који су себе
сматрали апсолутним господарима у својим општинама и који су били
навикли да живе како би им се прохтјело. Љуботињски кнез Андрија
Калуђеровић ставио се на чело опозиције. По наређењу Сената и Вла-
дике он је био ухапшен и „у року од 24 сата стријељан”.
Аустријски капетан Фридрих Орешковић упутио је 23. новембра 1837.
своме гувернеру Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу исцрпан извјештај о
погибији кнеза Андрије Калуђеровића из кога доносимо у преводу овај
исјечак:
„Из више ранијих најпокорнијих извјештаја Ваша Екселенција ће се
бити најмилостивије удостојила да прими на високо знање да је нова
организација у Црној Гори изазвала незадовољство код више поглавнца
и да је већ и Владику у не малу неприлику довела; какву је пак енергич-
ну мјеру Владика одмах предузео чим се очито показала прва опозиција,
нека изволи Ваша Екселенција да закључи по томе што је он прије неко-
лико дана наредио да се у року од 24 сата стријеља кнез Љуботињске

218
општине Калуђеровић, један од првих и најугледнијих поглавица, зајед-
но са једним другим кнежевим рођаком.
Владичин брат Перо ми је лично баш сад испричао да та ствар стоји
овако. Кад је Владика, послије свога повратка из Петрограда, на једном
одржаном великом народном збору објелоданио нову организацију и
именовао сенаторе, капетане, перјанике и народну гвардију, тада је био
именован кнез Андрија Калуђеровић капетаном народне гвардије. Он је
пак у истом моменту, у присуству читавога збора, иступио пред Владику,
захвалио се на почасти која му је била намијењена и изјавио да неће
уопште да се прими никакве службе зато што није могао да буде члан
сената.
Владика му је врло благо и хладнокрвно одговорио да он неће никога
да присиљава да се прима некога звања и да ће одмах да именује некога
другога за капетана Љуботиња. Калуђеровић се одмах потом удаљио на
очиглед и запрепашћење читавог збора и пошао је право кући, гласно
изјављујући да он овдје нема више ништа да ради. Како је пак био код
Црногораца много цијењен, свакако је била згодиа прилика да код наро-
да већ тада избије рђаво расположење.
Кад год је отада новоустановљена народна гвардија хтјела да по
добивеном иаређењу врши своју дужност у Љуботињској општини, сваки
пут је Калуђеровић гледао да јој стави на пут неку препреку, и кад је
већ био осигурао за се велику странку, јавно је вратио гвардију на тај
начин што је потпуно оспоравао право да она врши службу у његовој
општини.
Кад је Владика био о томе обавијештен, наредио је својим перјани-
цима да ухапсе кнеза Калуђеровића и његова рођака који се, заједно с
њим, био нарочито противио гвардији приликом вршења службене дуж-
ности.
Међутим, кнез се био пословно удаљио из куће, и само је његов рођак
могао бити ухапшен, али кад је кнез одмах послије тога дошао кући и
кад је ту сазнао да је Владика био послао по њ своје перјанике, одмах
се из властитих побуда сам упутио на Цетиње.
Идућег јутра је овдје стријељало јавно 60 перјаника њега, заједно с
његовим рођаком, пошто га је лично Владика у Сенату укратко саслушао.
Какав ће успјех и какво дјејство имати на народно расположење ова
строга мјера, то може тек да покаже будућност. Увјеравају ме не само
Владичин брат Перо, него и други Црногорци, да је ово извршење смр-
тне пресуде врло корисно средство и да је овај нечувени примјер стри-
јељања поглавице једног од најугледнијих племена разнио страх и тре-
пет по цијелој Црној Гори.

219
 Породица Калуђеровић је, поред породице Петровић, најјаче племе
у цијелој земљи и броји отприлике 600 људи који су способни да носе
оружје.
Врло је вјероватно да је Калуђеровић био у најприснијем споразуму
с Владичиним рођаком Ђорђијем. Ово извршавање смртне пресуде, које
се десило дан прије Ђорђијевог повратка из Котора, могло би можда би-
ти искоришћено за планове које је Ђорђије скројио, пошто би се народ
од овога првога ужаса опоравио”.
И вршилац дужности окружног которског поглавара Габријел Ивачић
забиљежио нам је како је стријељан Андрија Калуђеровић. Он је о томе
23. новембра 1837. поднио један доста опширан извјештај Губернијал-
ном предсједништву у Задру. По причању неких црногорских старјешина
он тај догађај овако приказује: „Већ прије неколико времена била је
црногорска власт послала неколико перјаника у Љуботињску општину
да глобе неке општинаре који нијесу били послушали наређење дотичне
власти. Та одлука је била врло непријатна љуботињским старјешинама;
иако се тада нико није одупирао тим новчаним казнама, ипак су те исте
поглавице, нарочито кнез Андрија Богданов Калуђеровић и старјешина
Петар Табуз, свечано изјавили да убудуће неће више допустити ни јед-
ном перјанику да доће у њихову ошптину и да по нарећењу власти нов-
чано кажњава било кога.
Деветога овога мјесеца били су послани и у ту општину перјаници
зато што се неки Љуботињани нијесу покорили наређењима црногорске
власти да би од њих наплатили друге глобе. Али пошто су се томе про-
тивили споменути кнез Андрија Богданов Калуђеровић и старјешина Пе-
тар Табуз, перјаници су их ухапсили, спровели на Цетиње и ставили на
располагање црногорској власти; она је наредила да се одведу у затвор.
Послије 24 сата они су били изведени из затвора, свезали су их скупа и
наредили су им да се упуте према једној тачки коју су им показали гдје
се налазило 60 наоружаних перјаника и других стражара; ту су били
стријељани”.
„Црногорске су ме старјешине увјеравале”, тако даље наставља Ива-
чић, „да је Владика настојао из петних жила да се смртна казна замијени
великом глобом, али да су сва његова настојања остала без успјеха, јер
су особе које сачињавају сенат упорно наваљивале да се то уради ради
примјера за остале и да се не би више нико усудио да се противи наре-
ђењима (Сената), да су за примјер изабране двије особе које врше вели-
ки утицај на народ да се не би и надаље ко надао да ће моћи помоћу
препорука, или помоћу сплетки, да избјегне заслужену казну.
Владичин рођак руски поручник у пензији Ђорћије Петровић није се
налазио на Цетињу кад је сенат изрекао ту пресуду, а кад се тамо вратио
испољавао је велико незадовољство зато што је Калућеровић био с њим

220
везан присним пријатељством. Он мисли да су Владика и неки сенатори,
који су његове присталице, намјерно искористили његово одсуство да
би објавили и у дјело примијенили пресуду до које не би никад дошло
да је он био присутан на Цетињу. Ова ствар је доста допринијела да се
повећа мржња која већ неко вријеме влада измећу двају рођака”.
Послије извјесног времена сенатор Матија Дрецун платиће својом
главом погибију Андрије Калуђеровића.
Иван Антониоли детаљно је описао у своме писму од 18. фебруара
1838. претору из Будве Ивану Кризомалију погибију сенатора Матије
Дрецуна. По његовом излагању, Лука Калуђеровић је већ поодавно вре-
бао да убије некога црногорскога сенатора како би достојно осветио
свога брата Андрију. Нарочито је био на зуб узео Владичиног љубимца
Матију Дрецуна. 15. фебруара 1838. требало је да сенатор Дрецун доће
у Љуботињ. Дознавши то, Лука Калуђеровић, три врло блиска роћака
Дрецунова, који су га попријеко гледали, и још тројица из породице Пе-
јаковића, који су били у сродству с породицом Калућеровића, заузели
су бусију у близини кућа Пејаковића. Заиста је тога дана Дрецун прошао
туда у друштву свога сина и своје снахе. Кад се приближио Луки Калуђе-
ровићу на отприлике десет корака, Лука је скресао своју пушку у њ, и
Дрецун је у исти мах пао мртав на земљу. Остала шесторица су дошли
из засједе лешу Дрецуновом и на њ су испалили своје пушке. Злочинци
су хтјели Дрецуна исјећи на комаде и убити његова сина, али су срећом
то спријечиле неке храбре Црногорке које су дотрчале чим су биле чуле
први пуцањ. Кад је за то сазнала црногорска власт, одмах је послала у
Љуботињ око 200 Црногораца који су запалили пет кућа самих криваца.
Још прије њиховог доласка, кривци су се били склонили са својим по-
родицама у Сеоца у Брајићку општину; са собом су потјерали стоку и
понијели нешто мало алата. 18. фебруара њих је било 15. Они су молили
неке Брајићане да оду на Цетиње н да замоле црногорску власт да до-
пусти онима који нијесу узели учешћа у самоме злочину да се врате у
свој завичај.
Антониоли је 19. фебруара обавијестио Кризомалија да је број црно-
горских избјеглица прешао 30, да црногорска власт намјерава да казни
убице сенатора Дрецуна, да ће на њих послати један свој одред војске
да ухапси кривце и да им одузме стоку. Избјеглице су ван себе од страха
и не знају шта да раде.
Кризомали се већ 19. фебруара заузима за избјеглице код окружног
которског поглавара Габријела Ивачића. Он пита Ивачића да ли смије
да прими на аустријско земљиште 15 Љуботињана; мишљења је да им
не би требало допустити да живе у Брајићима, јер би били у непосредној
близини родбине покојног Дрецуна која ће свакако настојати да га осве-
ти; од Антониолија био је чуо да су црногорске избјеглице наваљивале

221
на Брајићане да пођу на Цетиње и да замоле тамошњу власт да дозволи
онима Љуботињанима који у злочину нијесу учествовали да се поврате
својим кућама. Ради тога је он одмах позвао к себи предсједника Брајић-
ке општине и четири старјешине и забранио им строго да то ураде.
19. фебруара 1838. извијестио је и капетан Фридрих Орешковић сво-
га гувернера Лилиенберга о погибији сенатора Дрецуна: „Од Владичина
рођака Ђорђија, који је становао код мене три недјеље и који је јуче
одавде отпутовао за Цетиње, сазнао сам да су Црногорци из Љуботињ-
ске општине убили, а по том у комаде исјекли, Владичина љубимца
протопопа и сенатора Дрецуна пошто се био вратио са Цетиња кући.
Овоме сенатору Дрецуну приписује се у гријех смрт кнеза Калуђеро-
вића који је по наређењу Владичином прије неколико мјесеци био
стријељан. То је узрок садашњега изгреда.
Они који су извршили то дјело неће да пођу на Цетиње да се оправ-
дају, и Владика је већ издао наредбу да се скупи Катунска нахија, која
му је више одана, и да се крене за Љуботињ, да би ухапсила кривце.
Али ови хоће да се бране и они су већ отјерали своја стада преко
границе за Брајиће да би се могли што боље бранити.
Ђорђије ми је рекао, кад је чуо ове вијести, да би била довољна једна
једина ријеч да побуни читаву Црну Гору против Владике, само кад би
он сад имао потребна новчана средства”.
На крају свога извјештаја Орешковић додаје да неће пропустити да
извијести гувернера Лилиенберга у случају ако још нешто сазна у вези
са овим догађајем.
20. фебруара Кризомали се поново обраћа Ивачићу и моли га да му
саопшти шта да ради са 30 црногорских избјеглица који су са својом
стоком побјегли на аустријску територију. Он би их смјестио у Брајиће
да не би допустио да се над њима искале Црногорци, али не зна да ли
смије то да уради. Да би скинуо са себе сваку одговорност, он извјеш-
тава да ће се избјеглице саме повући у Брајиће, ако примијете да им
пријети опасност.
21. фебруара Ивачић доставља све ово у Задар своме гувернеру Вен-
целу Фетеру фон Лилиенбергу. Он сматра да се црногорске избјеглице
неће дуго задржавати на аустријском земљишту, јер ће вјероватно до-
бити дозволу да се поврате у своју отаџбину. Ипак је мишљења да им
се не би смјело допустити да остану на аустријској територијн више од
мјесец дана, пошто се немају од чега да издржавају. Избјеглице треба
узети у заштиту зато што нијесу ни Владика, ни Сенат захтијевали да им
се изруче. Предузете су све потребне мјере да се аустријска граница
заштити од црногорских повреда.
2. марта Лилиенберг одговара Ивачићу: у случају ако би Владика
затражио да му се изруче убице сенатора Дрецуна, Ивачић је дужан да

222
од њега захтијева да се, на основу уговора од 1833, предају аустријској
власти они злочинци који су се склонили са аустријске територије у Црну
Гору, да се наново сазидају колибе које су Црмничани запалили и униш-
тили Паштровићима првих дана мјесеца фебруара, да се уклоне они
знакови које су Црмничани својевољно поставили на Паштровску пла-
нину унутра аустријске границе и да се казне они који су то учинили.”
Није нам познато које је даље мјере предузео Владика против убица
сенатора Дрецуна. Знамо само да је он, у интересу народнога спаса, про-
гонио до коначне истраге црногорске разбојнике, бунтовнике, жбире и
шпијуне, изјављујући да неће допустити да читав црногорски народ
страда због „дванаестине вуцибатина”. Руски рударски инжињер Јегор
Коваљевски нам прича да је било тешко Владици да постигне свој циљ
приликом спровођења реформи у својој земљи, јер су црногорски руши-
тељи јавнога поретка могли врло лако да избјегну све казне пошто би
извршили неки злочин. Довољно је било да пређу турску границу и већ
су били на слободи. Турци су као заклети Владичини непријатељи при-
мали објеручке свакога бјегунца из Црне Горе.
Владика је поткупљивао разбојнике који би црногорске издајнике
убијали ножем или тровали у кући турскога паше. Било је наравно људи
који су му још за живота због тих окрутних средстава замјерали. Мора
се пак признати да је Коваљевски сасвим у праву кад каже да су та
средства улијевала сујевјерни страх Црногорцима који су се најзад увје-
рили да Владичина осуда свуда стиже кривца, исто онако као што је
раније „био увјерен сваки Црногорац да проклетство светопочившег
Петра постиже сваког без изузетка”. Много пута је Црногорац просвирао
себи куршум кроз главу само да би избјегао ишчекивање неизбјежне
смрти.
Говорећи 10. јула 1840. о Владичином „ужасном систему” који је био
нужан „за његову реформу да би дивљи народ застрашио и одједанпут
укротио”, Фридрих Орешковић примјећује: „Ма колико се томе опирало
финије осјећање, ипак се мора признати да је овај систем подесан и
једино могућ у овој земљи да би се најзад у њој завело правно стање...
и да би ови полудивљаци, који су досад били сасвим остављени самим
себи, с временом постали осјетљиви и према бољим и блажим законима”.
На основу историјске грађе и из страних путописа познато нам је да
Сенат у Црној Гори ништа није могао извршавати без Владичиие саглас-
ности. Да ли је онда било могуће осудити на смрт и у року од 24 сата
јавно стријељати без одобрења Владичиног једну тако крупну личност
као што је био кнез Андрија Калуђеровић који је стајао на челу „једног
од најугледнијих племена” и чије је братство по Орешковићевим искази-
ма бројило „отприлике 600 људи” који су били способни да носе оружје?
Свакако не, иако је без сумње било сенатора који су најенергичније

223
захтијевали да Калуђеровић смрћу искупи своје грехове. Према томе,
падала би на Владику лично сва одговорност за погибију кнеза Калуђе-
ровића.
Ствари, међутим, стоје сасвим друкчије.
По свом повратку из Русије (1837) у Црну Гору Владика заводи, у спо-
разуму с руским потпуковником Јаковом Озерецковским, „нови поредак”
у својој земљи. 3. септембра 1837. он сазива на Цетињу велики народни
збор на који долази „око 3.000 људи” из читаве Црне Горе. У присуству
рускога изасланика Озерецковског објављује народу да се Црна Гора
налази под руском заштитом и да ће добијати потпору из Русије, савје-
тује Црногорцима да не узнемиравају своје сусједе, оснива Сенат „од 12
особа са годишњом платом од 120 талира, тјелесну стражу (перјанике)
од 40 особа са годишњом платом од 40 талира, и једну националну гарду
од 400 људи са годишњом платом од 20 талира”.
На тој великој народној скупштини он именује кнеза Калуђеровића
капетаном Љуботиња у Ријечкој нахији. Охоли Калуђеровић, који је
сматрао да њему припада само сенатска титула, „у истом моменту, у
присуству читавога збора иступа дрско пред Владику, захваљује му се
на почасти која му је била намијењена и изјављује да неће уопште да
се прими никакве службе само зато што није могао да буде члан сената”.
Сваки ондашњи владар позвао би без сумње кнеза Калуђеровића на
одговорност за овакав један иступ. Наш Владика то не ради; он му само
„врло благо и хладнокрвно” одговара да „неће никога да присиљава да
се прима некога звања и да ће одмах да именује некога другога за капе-
тана Љуботиња”. На ове Владичине ријечи Калуђеровић постаје још гр-
латији и одмах се, „на очиглед и запрепашћење читавога збора”, упућује
кући, „гласно изјављујући да он овдје нема више ништа да ради”.
Ни за овај тешки изгред Владика не зове Калуђеровића па одговор-
ност. Ми доцније видимо Калуђеровића како се мирно шири по Љубо-
тињској општини, како без икаквих препрека тамо осигурава за се
странку, како Владичину народну гвардију спречава при вршењу њене
дужности у Љуботињу и како је најзад јавно враћа из Љуботиња и оспо-
рава јој право да врши службу у његовој општини.
Послије овога изазивања Калуђеровић је био одмах позван на Цети-
ње и стријељан.
Ношен својом болесном амбицијом, Калуђеровић је неминовно насто-
јао да изазове потрес у новој црногорској организацији. Требало је уз
то поткопати Владичин ауторитет, упропастити његову личну популар-
ност и дати нови мах ионако необузданим страстима црногорскога наро-
да. Тим својим поступцима Калуђеровић је хтио да пружи јаку подршку
Владичином непријатељу Ђорђију Петровићу који је још од 1835. свим
силама настојао да се дочепа врховне власти у Црној Гори. Упадљиво је

224
нагло хапшење и стријељање кнеза Калуђеровића за вријеме док се
Ђорђије Петровић налазио у Котору. Ђорђије ће доцније сам изјавити
„да су Владика и неки сенатори, који су његове присталице, намјерно
искористили његово одсуство да би објавили и у дјело примијенили
пресуду до које не би никад дошло да је он био присутан на Цетињу”.
Интересантно би сад било видјети како је одјекнуло у Црној Гори ово
стријељање кнеза Калуђеровића и његова рођака.
23. новембра 1837. капетан Орешковић је био мишљења да би „ово
оштро извршавање смртне пресуде над кнезом Калуђеровићем, које се
десило дан прије Ђорђијевог повратка из Котора, можда могло бити
искоришћено за планове које је Ђорђије скројио, пошто би се народ од
овога првога ужаса опоравио”.
У свом опширном извјештају од 10. јула 1840. гувернеру далматин-
ском Јохану Турском Орешковић је тачно оцијенио да је Владика енер-
гичним уклањањем прве очите опозиције, на чије се чело био ставио
кнез Андрија Калуђеровић, заувијек обезбиједио успјех даљих својих
реформи.
С неколико потеза Орешковић нам у овом своме извјештају објело-
дањује лик Владичин из 1840. Владика се издваја по својој интелиген-
цији од осталих Црногораца. Он „савлађује све околности и заувијек
угушује” у Црној Гори „одмах у зачетку раздражени партијски дух”. Он
узима у своју службу физички снажне људе, које бира између читавога
становннштва и на тај начин раскида са „многим старим породицама које
су раније као кнезови по насљедству и војводе стајале на челу својих
општина”. Својом „врло снажном руком и материјалним средствима, која
је добијао из Русије, он присиљава свој народ да се повинује законској
снази” и у својој земљи заводи „први друштвени поредак”. Притом он
испољава „исто толико увиђавности и памети колико и чврстине карак-
тера”. Красе га и неустрашивост и присебност духа. Посједује и велику
одлучност, која је неопходна свим револуционарним вођама. Приказан
је као неподмитљив судија који се придржава најстроже правде, без
обзира на странку. Он успоставља у својој земљи мир и слогу и неогра-
ничено влада у читавој Црној Гори. Служи се свим могућнм средствима
да би казнио бунтовнике и зликовце, „јер искру гаси, а змију у главу”.
Читаво црногорско становништво му је „искрено одано”. „Помоћу новца
он све ставља у покрет”, и помоћу „свога супериорног духа осваја сва
срца”. „Сенатори, капетани, гвардија и перјаници, сви само чекају његов
миг”.
„У свијету не постоји нека друга земља у којој се заповијести вла-
дареве тако тачно, тако брзо испуњавају, почев од најнижега па до нај-
вишега”. Имућни људи, који обично воде код народа прву ријеч „непрес-

225
тано хвале све нове уредбе... и благосиљају Владику који им је осигурао
живот и имање”.
Поред „лукавства и подмуклости” Владика, по тврђењу Орешковића,
„показује, с друге стране, особине које су својствене само племенитим
људима: он је несебичан, дарежљив, правичан, љубазан и снисходљнв
према свакоме, па и према најнезнатнијем Црногорцу. Његово понаша-
ње према неким својим непријатељима показује великодушност и племе-
нитост. Кад је, наиме, имао у рукама писма која су они својом руком
писали, у којима су бунили народ против њега и из којих се очито вид-
јело да су они криви, он им је писма вратио и само их је опоменуо да
други пут тако нешто непромишљено не раде. Овим потцјењивањем
својих личних непријатеља, чију је судбину имао у својим рукама, узди-
гао се изнад обичних људи и тиме је у великој мјери стекао опште пош-
товање, док је, с друге стране, гдје му је изгледало потребно, жртвовао
врло лако људски живот и знао је крајњом строгошћу да улије страхо-
поштовање читавом народу. Неоспорно, он је већ у многим приликама
и критичним моментима показао врло много такта, а штавише се показао
и као талентовани политичар. Владика има велику жељу за знањем и
непрестано настоји да допуни своје образовање. Он говори прилично
течно француски, а сад учи и њемачки језик и да црта топографске
карте”.
Ето каквим бојама слика капетан Фридрих Орешковић 1840. Владику
Црне Горе који је „неограничено владао једним наоружаним горштачким
народом” и који је „њим управљао сасвим по својој вољи”.

Историјски записи, Цетиње, 1950, год. III, књ. V, св. 4-6, стр. 168-180.

226
 КРАЉ САКСОНСКИ ФРИДРИХ АУГУСТ II НА
ЦЕТИЊУ 31. МАЈА И 1. ЈУНА 1838.

Одувијек је Аустрија била огорчени непријатељ Црне Горе и њених

владара. Аустријске су власти стално сликале Црногорце у најцрњим
бојама само да се ниједан странац не би усудио да посјетн овај кршевити
и за оно вријеме доста неприступачни дио наше отаџбине. Није на одмет
навести овдје изјаву енглеског путописца Едварда Митфорда који је
1839, заједно са својим саплемеником Хенријем Лејардом, посјетио
Цетиње и владику Рада: „Црногорска територија почиње од саме котор-
ске капије. Изван ове има једно тржиште гдје планинци доносе своју
живину, јаја, дивљач, и воће, и тиме снабдијевају Котор. Јака аустријска
стража стоји ту као и на самој капији. Црногорцима је допуштено да уђу
у град једино у веома ограниченом броју, и то пошто при уласку оставе
своје пушке... Наша радозналост била је врло пробуђена слушајући раз-
не ствари о овом чудном народу, те се зато ријешисмо не само да посје-
тимо њихову земљу, него, ако је могуће, да кроз њу прођемо за Турску:
нарочито стога што нам рекоше да ниједан Енглез није прошао туда при-
је нас. Није било лако да надјачамо љубазна устезања свог пријатеља
Лејарда, али је било много теже да сломијемо опирање полиције. Треба
знати да је аустријска влада веома суревњива на странце који хоће да
опште са Црном Гором. Ми одосмо да видимо шта ће о томе рећи Capi-
tano del circolo (то је једна врста војничког начелника) и нађосмо у њему
врло лијепо васпитаног човјека, али кад затражисмо његово мишљење
и његову помоћ за свој намјеравани пут, он нас пресијече кратко, изја-
вивши да нас ни по коју цијену неће пустити да пређемо у Црну Гору,
али у исто вријеме понуди нам све могуће олакшице да наставимо своје
путовагве обичним, јужним путем, дуж будванске обале. Кад му на то
ми изнијесмо своје хартије, потврђене у аустријској амбасади у Лондону,
и кад му указасмо да је нама слободно проћи сваким путем куда нам је
воља, он онда пронађе да нема права да нас силом задржи и покуша да
нас заплаши, говорећи како су Црногорци варвари и разбојници, како
се они не устежу ни од каквог злочина, како нијесу подложни никаквом
закону, укратко, како наши животи вриједе више него уживање провести
један сат мећу њима. ,Па чак’, рече он, ,узмимо и да избјегнете жалосну
судбину која вас чека, како мислите да пређете из њихове земље у Тур-

227
ску, кад у овом тренутку они воде један крволочан рат са Турцима из
Арбаније?’ “
Такве клевете против Црногораца и њихових владара растурала је,
сем Аустрије, и турска дипломација. То аустријско и турско мишљење о
Црногорцима прихватио је, скоро, сав западни културни свијет. И Црно-
горци су, просто напросто, сматрани „варварима и шумским разбојни-
цима”. Оставимо на страну књиге из XVI, XVII и XVIII вијека које узгред
говоре о Црној Гори и Црногорцима и сјетимо се неких дјела из прве
половине XIX вијека. У „Путу за Црну Гору” од францускога пуковника
Виале (1820) каже се да је језик којим се Црногорци служе дијалекат
грчкога. У конверзационом рјечнику Брокхауса пз 1827 (VII издање) има
један чланак о Црној Гори. Ту се пријестолница Црне Горе зове „Атиње”,
а њен се народ назива „простим разбојницима”. Кроз аустријске доку-
менте на њемачком и италијанском језику из епохе владике Рада, којих
је срећом на хиљаде сачувано у Државном архиву у Задру, провлачи се
„украсни придјев” о Црногорцима, као припјев у пјесми, „дивљи и вар-
варски народ”.
Још 1826. желио је већ тада широм свијета познати филолог Вук Ка-
раџић да посјети Црну Гору; у љето 1833. имао је срећу да се упозна с
владиком Радом у Бечу, а 1834. дошао је иа Цетиње; одмах је написао
један „добар, информативан чланак” за странце: „Један поглед на Црну
Гору у јесен 1834”; чим сс вратио у Беч, спремио је читаву књигу о Црној
Гори и Црногорцима која се појавила 1837. „Она је описивала земљу и
људе, суво али верно. Дата је историја, колико се могло боље за оно
доба; затим културно стање, обичаји; оцртан политички положај у том
моменту. Писана јс тачно, од очевидца, који разуме ствари и воли их; уз
то је била занимљива, с пуно примера и анекдота”. Из ње је свијет на
Западу могао видјети да Црногорци нијесу „баш такви разбојници као
што је о њима писао Саксонац Брокхаус” и да они неће странце „баш
живе испећи и појести кад међу њих дођу”.

* * *

31. маја 1838. имали су главни град Црне Горе Цетиње и владика Раде
високога госта. То је био саксонски краљ Фридрих Аугуст II.
Краљ Аугуст се у „часовима одмора” врло радо бавио ботаником. 7.
маја 1838. кренуо је Краљ, у друштву управника двора Минквица, пуков-
ника Манделслоа и свога личног љекара др Амона, на једно научно пу-
товање за Истру, Далмацију и Црну Гору. У Трсту му се придружио поз-
нати ботаничар др Бартоломео Биазолето. (Др Биазолето је доцније
написао опширну књигу о путовању краља саксонског кроз Истру, Дал-
мацију и Црну Гору која се појавила у Трсту 1841.) Пошто је краљ Аугуст

228
прошао кроз Истру и разгледао сва знаменита мјеста по питомој Дал-
мацији, 30. маја упутио се за „невјесту Јадрана” Боку Которску; у 11 сати
прије подне стигао је у Котор; одмах је разгледао све знаменитости
града; пошао је штавише и на црногорски пазар и упустио се у разговор
с многим Црногорцима.
Далматински гувернер Венцел Фетер фон Лилиенберг знао је унап-
ријед да краљ Аугуст намјерава да посјети Црну Гору. „У намјери да
предухитри краљеву жељу”, Лилиенберг је већ 25. маја јавио вршиоцу
дужности окружног поглавара у Котору Габријелу Ивачићу да обавијести
владику Рада о Краљевом доласку: „Много желим”, тако гласи његово
писмо Ивачићу, „да удесите да Његово Величанство види Владику Црне
Горе али тако да ни један, ни други не могне да прозре моју намјеру.
Можда ће Владика сам, кад га обавијестите о доласку Његова Вели-
чанства и кад га приватно позовете, да са задовољством искористи при-
лику и да сиђе у Котор да би присуствовао доласку Његовог Величан-
ства”.
Чим је Ивачић добио Лилиенбергово писмо, хитно је јавио владици
Раду о доласку краља саксонског и штавише му је понудио „свој стан”
да би му тобож „олакшао долазак у Котор”. Владика Раде није хтио да
поздравља краља Аугуста на непријатељском аустријском земљишту,
већ га је хтио сачекати и примити, као владар независне Црне Горе, на
својој територији и љубазно је замолио Ивачића да саопшти краљу
Аугусту да је жеља владара Црне Горе да се с њим састане у црногор-
ском селу Мирцу одакле ће се моћи лакше продужити за Цетиње. Краљ
Аугуст је обавијестио владику Рада да намјерава да посјети главни град
Црне Горе Цетиње ради научних истраживања и замолио га је да га
ишчека у Мирцу.
Пошто је краљ Саксонске 31. маја примио за свој сто Габријела Ива-
чића, команданта которске тврђаве Теодора Карачаја и капетана Фрид-
риха Орешковића, око 8 сати ујутро упутио се заједно с њима, са својом
пратњом и са још „30 добро наоружаних Бокеља”, које му је Ивачић „из
учтивости и аустријске сигурности” дао као пратиоце кроз кршевите пла-
нине, за црногорско село Мирац. У Мирцу га је најљубазније примио
владика Раде са „још 30” до зуба наоружаних Црногораца и позвао га
да посјети његову резиденцију. Послије краткога одмора сви су, сем Га-
бријела Ивачића, продужили за главни град Црне Горе.
Лилиенберг је био још раније затражио од свога ађутанта Фридриха
Орешковића да „му пошље тачан опис пута Његовог Величанства краља
саксонског у Црну Гору”. Орешковић је доставио Лилиенбергу већ 4. јуна
опширан извјештај о путовању краља Аугуста кроз Црну Гору. Искорис-
тивши тај Орешковићев опис, Лилиенберг је 9. јуна поднио детаљан из-
вјештај о Краљевом путу кроз Црну Гору и Боку Которску: грофу Ангону

229
Фридриху Митровском, врховном шефу Дворске канцеларије, грофу
Јозефу фон Седлницком, предсједнику Врховне полицијске и цензурне
дворске власти, грофу Игнацу фон Хардегу, предсједнику Дворског рат-
ног савјета, и Биндеру у Дрездену. Из тог Лилиенберговог извјештаја
доносимо овдје један дио:
„1. јуна, око 5 сати послије подне, стигло је Његово Величанство,
краљ Саксонске, враћајући се с Цетиња, главнога града Црне Горе, на
нашу брдовиту границу код Брајића. - Ово путовање Његовог Величан-
ства у Црну Гору било је за онај народ изванредна свечаност; племена
су свуда излазила у сусрет (Краљу) у различитим, понекад врло лијепим,
народним ношњама и са веома богатим оружјем; једна општина за
другом постројавала се по путу, непрестано пуцала из пушака и испо-
љавала своје велико задовољство због присутности тако високог госта.
Његово Величанство је провело ноћ код Владике. Враћајући се идућега
дана, Владика је у шуми високих планина приредио за Његово
Величанство други доручак који је, по црногорском обичају, изнесен на
штицама и који се састојао од више печених јагњади, ханџарима изре-
заних, од сира и од као лед хладног млијека. - Ове различите сцене код
тако мало познатог народа биле су за Његово Величанство врло инте-
ресантне и изгледало је да су Његовој Преузвишености причињавале
много задовољства. Владика је, иначе, указивао дубоко поштовање пре-
ма Његовом Величанству и понашао се с много уљудности; пратио је
Његово Величанство до Ђурђева ждријела, крајње тачке на црногорској
граници; ту му се високи гост захвалио на лијепом дочеку и поклонио
му брилијантски прстен са почетним словима имена Његове Преузвише-
ности; потом је (Његово Величанство) извољело да се крене преко Бра-
јића за Будву”.
Из задарских новина „Gazzetta di Zara” сазнајемо о путу краља Аугуста
кроз Црну Гору: да је Краљ прошао камените предјеле Црне Горе, да је
видио „чудновате обичаје” црногорског народа, да је у тој земљи до
миле воље заситио своју ботаничку радозналост, да га је Владика добро
угостио и да се с њим није хтио растати прије него му је на врху неког
бријега приредио доручак који се састојао од сира, од као лед хладног
млијека и од читавих печених брава. Дописник од „Gazzetta di Zara”
узгред додаје да је саксонски краљ дао на растанку владици Раду прстен
са својим монограмом у брилијантима.
Фридрих Орешковић је био много опширнији и искренији, бар према
своме гувернеру, у своме другом извјештају о путовању краља Аугуста
у Црну Гору него задарске новине „Gazzetta di Zara”; он 22. јуна шаље
детаљан опис о боравку краља Саксонске у Црној Гори своме шефу
Лилиенбергу који нам пружа драгоцјене податке о Краљевој посјети

230
Црној Гори и о владици Раду; због његове велике важности ми ћемо га
овдје читава донијети:
„Као додатак своме најпокорнијем извјештају од 4. овога мјесеца о
путовању Његовог Величанства Краља саксонског у Црну Гору усуђујем
се да са страхопоштовањем накнадно још ово ставим на знање Вашој
екселенцији: од пратње Његовог Величанства Краља пошле су у Црну
Гору слиједеће особе: његова екселенција г. виши управник двора фон
Минквиц, г. пуковник фон Манделслое, ађутант Њ. Величанства, г.
дворски савјетник Амон, лични краљев љекар, тршћански ботаничар
Биазолето и двије слуге Његовог Величанства.
Г. Карачај и ја пратили смо Његово Велнчанство са још 30 добро
наоружаних Бокеља које је г. окружни поглавар из учтивости и због
сигурности одредио као пратиоце Његовом Величанству кроз оне дивље
кршевите планине; они су са отприлике исто толиким бројем Црного-
раца, који су нам заједно с Владиком изишли у сусрет, образовали доста
значајну поворку.
Пут нас је водио преко црногорског села Мирца у које је Његово Ве-
личанство стигло у 1 сат послије подне. Владика га је ту већ послије три
сата ишчекивања примио и позвао на један излет до Цетиња; пошто смо
се одморили 15 минута, наставили смо пут преко Коложунског Ждријела
гдје је био припремљен мали ручак који сам споменуо у свом првом
најпокорнијем извјештају; одатле смо продужили за Цетиње преко висо-
ких планина у Мајсторима, остављајући Стањевиће десно; ту се морало
газити кроз знатне количине снијега. Његово Величанство стигло је на
Цетиње у вечерњи сумрак.
Пут од Мирца до Коложунског Ждријела, који се дуж границе пружа,
Вашој је екселенцији још од онда познат када сте обилазили ову про-
винцију; од Коложуна па надаље преко високих планина, то у правом
смислу ријечи није никакав пут, и само неки кратки његови дјелови на
највишим узвишењима могу се проћи на коњу. (...)
Да би човјек иоле добио појам о великом замору с овога за сваког
странца врло опасног пута, испресијецаног провалијама, који је Његово
Величанство превалило са заиста задивљујућом истрајношћу, одваж-
ношћу и енергијом, а усто увијек и доброг расположења, усуђујем се ов-
дје само споменути да је лични љекар Његовог Величанства, др Амон,
одмах пошао на спавање чим је стигао на Цетиње; иако је читавог дана
живио врло умјерено, оне вечери није могао ни да једе ни да пије због
замора и крајње исцрпљености.
За вријеме гажења великих количина снијега по високим планинама
догодио се особит случај који је могао бити врло опасан по Његово Ве-
личанство: у једном ждријелу гдје су се налазили врло дебели слојеви
леда који су озго били покривени снијегом, поклизнуо се преко два хвата

231
коњ на коме је јахало Његово Величанство, али се срећом није стропош-
тао у провалију већ се одупро ногама и исправио се. Владика који је
јахао на коњу за Његовим Величанством причао ми је касније да му се
при том погледу крв у жилама следила и поново ми је саопштио да не
може да нађе израз којим би испољио своју радост зато што се тада
Његовом Величанству никаква несрећа није догодила.
Пријем на Цетињу имао је нечега сасвим особитог. Већ на удаљењу
од сата хода од нас бијаху се Црногорци подијелили у помоћне чете и
резерву и заузели положаје по врховима брегова као да је требало бра-
нити њихово тло. Кад бисмо се постепено приближили сваком од тих
брегова, они би осули плотун из својих пушака, прикључивали би нам
се и онда би осули ватру на оближни бријег. Тако се број наше поворке
попео до Цетиња на неколико стотина људи. Праћена живом заним-
љивом ватром, поворка се приближила Цетињском манастиру. Топовска
ватра искрај Манастира правила је читаву сцену заиста интересантном.
Пошто није било довољно склоништа у близини Манастира, брзо су
се многи људи смјестили по ледини пред самим Манастиром, наложили
су многе ватре и почели су, по црногорском обичају, да пеку читаве овце
које им је био Владика бесплатно дао. То је нудило с манастирских про-
зора сасвим романтичан поглед.
Кад су се високи гости смјестили у Манастир, савјетовао сам Владици
да обуче своју цијелу одежду и да посјети Његово Величанство, јер је
био примио у Мирцу Његову Преузвишеност само у путничком одијелу
(у црном цивилном одијелу с црвеном капом на глави); на први поглед
зачудио га је овај мој приједлог, али је ипак увидио да је то згодна при-
лика и (послушао ме је); кад је био готов, пустио сам да га, по свим про-
писима, уведе Његовом Величанству његова екселенција г. виши управ-
ник двора. Његово Величанство се необично обрадовало и Његова Пре-
узвишеност није се могла довољно надивити импозаитној фигури Влади-
чиној у његовој лијепој одежди. (Др Биазолето нам саопштава у своме
путопису: „Пречасби обуче оне исте вечери раскошне владичанске ха-
љине и у њима изиђе пред Краља... Овај млади владика, стар отприлике
28 година, велики је човјек, добро развијен, величанственог изгледа,
љубазан и углађен, образован, упућен и у пјесништво, јер је већ 1834.
штампао на народном језику и својим властитим словима своје пјесничко
дјело под насловом Осамљеност Црне Горе” (стр. 90, 97).)
Рано ујутро извољело је Његово Величанство да нацрта Цетињски
манастир и више других предмета, у истом предјелу проучавало је разне
биљке, разгледало је штампарију, сенатску дворану и станове сенатора,
посматрало је неколико Црногораца како се натијечу у скакању и трчању
и пошто је по други пут доручковало, кренуло је у 12 сати натраг за
Будву.

232
 При поласку су пуцали топови искрај Манастира све док је Његово
Величанство умакло иза брегова и док није могло више да чује топовску
јеку.
Пут преко Брајића за Будву ипак је веома рђав, иако је нешто бољи
него онај преко Мајстора за Цетиње, и Његово Величанство је овога
дана већи дио пута препјешачило.
Око 7 сати увече дошло је Његово Величанство у Будву, и пошто је
Његова Преузвишеност на брзу руку разгледала тај мали град, упутила
се на пароброд. Г. пуковник Карачај, г. окружни поглавар, који нам је у
међувремену из Котора изашао у сусрет, и ја имали смо част да будемо
примљени за сто Његова Величанства, да с њим преко ноћи останемо
на пароброду и да сви скупа пођемо у Херцег Нови и Пераст, као што
сам то најпокорније приказао у свом првом извјештају у вези с тим.
Пут Његовог Величанства у Црну Гору учинио је јак утисак на Црно-
горце, а ништа се друго није могло ни очекивати од онога дивљег на-
рода, пуног предрасуда; у сваком погледу је Владичин углед тим порас-
тао; и сада Црногорци кажу о њему: „Како је наш Владика ипак велики
господин, шта више се и краљ пред њим клања”.
Лилиенберг је 30. јуна доставио у препису овај поетски обојенп
Орешковићев извјештај у Бечу грофу Јозефу фон Седлницком. „Затра-
жио сам”, тако он саопштава Седлницком, „од једног поузданог, Вашој
екселенцији добро познатог, очевидца да ми пошаље тачан опис пута
Његовог Величанства Краља Саксонске у Црну Гору, и пошто је тај опис
заиста интересантан, имам част да Вам га у препису пошљем као додатак
оним својим пређашњим извјештајима”.
У вези с посјетом краља Фридриха Аугуста Црној Гори и владици Раду
карактеристично је овдје саопштити један исјечак из „Аутобиографије”
познатог енглеског археолога и политичара сера Хенрија Лејарда који
је био на Цетињу 1839. у друштву Едварда Митфорда: „Кратко вријеме
прије нашег доласка краљ саксонски био је гост ,Владичин’, приликом
једне ботаничке екскурзије у далматинске планине. Његова Еминенција
изгледа да осјећа много увреде у чланцима неких њемачких листова гдје
се описује пут његовог саксонског величанства, јер тек што смо измије-
нили неколико ријечи, а он поче да говори о томе са пуно живости и
ватре. За њега су писали, он каже, како се бацио на земљу пред ноге
краљеве кад га је дочекао на граници. То он пориче, са највећим през-
рењем, додајући да нити би му његова религија, нити његов положај
као владара једне независне земље могли да допусте да то учини. Исто
тако, вели се, како је краљ поручио да се једно јагње закоље и испече,
али како нико није могао јести, јер се није могао наћи нож, док један
њемачки официр није ријешио ствар исјекавши јагње својом сабљом.
Како би то била истина, пита Његова Еминенција, кад сваки Црногорац

233
увијек носи нож! Шта више, то је увреда његовом гостопримству и
његовом васпитању и он то не може да поднесе. Али што је највише
огорчавало ,Владику’, то је похвала њемачких листова за смјелост
саксонскога краља да ступи на црногорско земљиште, кад се зна да тамо
живи један варварски народ, крволочан и вјероломан, који презире
странце, и закључак да је краљ остао жив благодарећи само свом ви-
соком положају.
,Владика’ рече да је послао ,Франкфуртским Новинама’ исправку тих
нетачних вијести, са новцем колико кошта њено штампање: али, или је
аустриска власт узаптила писмо, или уредник ,Франкфуртских Новина’
није хтио да га одштампа. Према томе, он је остао под тим потворним
гласовима, које ће цио страни свијет држати за истините, што ће врло
добро послужити његовим непријатељима, који желе да Европа гледа
на њега и на његову земљу као на нешто ван цивилизације. Он се жалио
како је са свих страна опкољен Аустријом и Турском, и да је у интересу
ових двију држава да такви гласови остану неоповргнути, па зато оне
обраћају велику бригу да какво писмо, или други начин оповргавања не
пређе преко њиховог земљишта”.
Да се владика Раде „бацио на земљу пред ноге краљеве кад га је
дочекао на граници”, као што су јавиле „Франкфуртске новине”, Ореш-
ковић би, као огорчени непријатељ Његошев, сигурио то доставио своме
гувернеру Лилиенбергу, а Лилиенберг, који је био још већи Владичин
непријатељ, свакако би то „ударио у велика звона”. Они су само конста-
товали да је Владика „указивао дубоко поштовање према Његовом
Величанству” и да се „понашао с много уљудности”. О неком Његошевом
„бацању на земљу пред ноге краљеве” морало би се нешто наћи у де-
таљном опису Краљева пута од Бартоломеа Биазолета. Код Биазолета
је, мећутим, забиљежено само ово о сусрету краља Аугуста с Владиком:
„Кад смо стигли Владици, краљ сјаше с коња. Владика га поздрави и
замоли да сједне и да се одмори”. Његошев обичај није био да се пред
неким дубоко поклони, а камоли да се „баца на земљу пред ноге кра-
љеве”. Њемачки пјесних Хајнрих Штиглиц прича да му је владика Раде
срдачно стиснуо руку и благо се пред њим поклонио кад је 1839. дошао
на Цетиње.
Неосновано је и тврђење „Франкфуртских новина” „како је краљ
поручио да се једно јагње закоље и испече, али како нико није могао
јести, јер се није могао наћи нож, док један њемачки официр није рије-
шио ствар исјекавши јагње својом сабљом”. Говорећи Лилиенберг у свом
извјештају од 9. јуна о другом доручку који је Његош приредио у шуми
високих планина за свога високог госта, спомиње и „више печених
јагњади, ханџарима исјечених”. Ботаничар Биазолего хвали у свом путо-
пису неког Црногорца који је негдје на путу од Мирца до Цетиња изнио

234
пред краља Аугуста и његову пратњу печена овна и својим оштрим хан-
џарем га исјекао са толико вјештине да му је тачно погаћао пршљенове
кичме „попут неког просектора или анатома”.
Сви страни путописци који су били на Цетињу Владичини гости при-
чају да су Црногорци „наоружани до зуба разним пиштољима, јатаганима
и ножевима” и немају довољно ријечи да нагласе црногорско гостоприм-
ство. Није онда било потребно да краљ Аугуст „поручује печено јагње”.
Црногорци су му печена овна успут изнијели, а Владика се још прије
његова доласка био побринуо за разна страна вина и за свакојаке „ћа-
коније” до којих се у његовој земљи никако није могло доћи да би што
боље дочекао високога госта.
Биазолето прича да је Владичин кувар, који је био по поријеклу из
Задра и који је, нема сумње, морао бити у аустријској обавјештајној
служби, спремио за доручак краљу Аугусту и његовој пратњи најбоља и
најукуснија јела са свим могућим посластицама. Било је у изобиљу шам-
пања и разних страних десертних вина. Нетачан је закључак „Франк-
фуртских новина” да је краљ Аугуст остао жив „благодарећи само свом
високом положају”. 1839. посјетили су Црну Гору сер Хенри Лејард,
Едвард Митфорд и Хајнрих Штиглиц. Њихов „положај” је, свакако, био
много нижи од „положаја” краља Аугуста, па ипак су остали у животу,
иако је те године Црна Гора водила „крволочан рат са Турцима из Ар-
баније”. Сва тројица говоре са усхићењем о Црногорцима и њиховом
владару.
Кад је Штиглиц у Котору, на пазару, видио прве Црногорце, о којима
је у свом завичају слушао баснословне приче, они су му се, онако „опа-
љени”, у својој живописној народној ношњи, одмах допали; није могао
измећу њих да нађе ниједну главу коју вјешт умјетник не би искористио
за неку своју карактеристичну слику; живахне свијетле очи и јужњачке
црте црногорских жена и дјевојака одавале су „племениту расу”; а кад
је њемачког пјесника на Цетињу поздравио на добром француском је-
зику прикладно „скројени” владика Раде, замало што није посумњао да
ли заиста стоји пред поглаваром Црне Горе или „на прагу неког модерног
салона” и тек се тад увјерио да су Которани били у праву кад су тврдили
да се „садашњи владика Црне Горе не би стидио да уђе у париски салон”.

* * *

Посјета краља саксонског Фридриха Аугуста Црној Гори и њеном

владару од великог је значаја. Ауторитет владике Рада је појачан код
ондашњег црногорског народа. Фридрих Орешковић лијепо примјећује:
„Пут Његовог Величанства у Црну Гору учинио је јак утисак на Црногор-
це... У сваком погледу је Владичин углед тим порастао; и сада Црногорци

235
кажу о њему: „Како је наш Владика ипак велики господин; шта више се
и краљ пред њим клања”.
Краљевом посјетом Владика је добио и у очима читаве Европе. Краљ
Аугуст није позвао Владику, као што је прижељкивао далматински гувер-
нер Венцел Фетер фон Лилиенберг, у Котор на аустријско земљиште да
га види и поздрави, него му је поручио да ће га сачекати у црногорском
селу Мирцу. И Владика га је дочекао и примио као владар самосталне
земље на својој слободној територији. Краљ је, сем тога, својом посјетом
Црној Гори пробудио жив интерес за Црногорце које су до тада Аустри-
јанци и Турци приказивали као варварски, крволочни и вјероломни
народ. Он је, усто, прокрчио пут у Црну Гору радозналим странцима из
Западне Европе.
И краљ Аугуст је лично добио овим својим путом у Истру, Далмацију
и Црну Гору. О њему се тада много писало, дебеле су књиге састављане,
пјесме су му пјеване. И наш Владика му је посветио једну оду коју ће
доцније да преведе на њемачки познати преводилац наших народних
пјесама Тереза Албертина Луиза фон Јакоб (о тој оди прича Тереза фон
Јакоб у једном свом писму Б. Копитару). Краљев је пут био и у научном
погледу веома важан. Тада су пронађене три нове биљке од којих је
једна добила име Saxifraga Frederici Augusti.

Историјски записи, Цетиње, 3/1949, св. 1-2, стр. 50-61.

236
 О БОРАВКУ РУСКОГ РУДАРСКОГ КАПЕТАНА
ЈЕГОРА ПЕТРОВИЧА КОВАЉЕВСКОГ У ЦРНОЈ
ГОРИ ОД 2. ЈУНА ДО 17. СЕПТЕМБРА 1838.

За вријеме свога кратког боравка у Црној Гори од 27. августа до 22.

октобра 1837. руски изасланик потпуковник Јаков Озерецковски је,
заједно с Његошем, обишао читаву земљу. Посјетио је и мјесто Златицу
која се налази у „Кучкој крајини”. Речено му је да су ту Римљани вадили
злато. Кад је бацио поглед на планине око Златице, изгледало му је да
оне крију у себи разне руде. Чим се вратио у Русију, поднио је цару
Николају I меморандум у коме је саопштио да би требало послати у Црну
Гору способног геолога који би испитао да ли има у овој земљи руда. По
његовом мишљењу, црногорски народ би се обогатио ако би се у Црној
Гори пронашло злато. А то би било и за науку од великог значаја. Кад је
цар Николај I прочитао меморандум Јакова Озерецковскога, наредио је
да се пошље у нашу земљу један искусан рударски официр. Избор је пао
на рударског капетана Јегора Петровича Коваљевског.
Државни вицеканцелар гроф Карло Васиљевич Неселроде очекивао
је много од мисије Јегора Коваљевског, „па је стога саставио прецизне
инструкције за његов рад. По тим упутствима, Коваљевски је требао: 1)
да се по доласку у Беч одмах јави руском посланику, да му преда служ-
бену пошту, међу којом се налазила и детаљна инструкција за рад у Цр-
ној Гори, и да затражи од њега допунска упутства; 2) да се у Црној Гори
бави искључиво научним истраживањима, у духу упутстава која је добио
од Штаба Корпуса рударских инжењера, пошто се владар Црне Горе са
тим претходно сагласио; 3) да све податке прикупљене на теренима Цр-
не Горе из области физике, географије, статистике и геологије, од инте-
реса за науку, доставља дипломатском поштом преко руског конзула у
Дубровнику и руског посланика у Бечу; 4) да у одржавању личних веза
са владарем Црне Горе строго води рачуна о томе да му на сваком кора-
ку и у сваком приватном и службеном контакту указује поштовање и да
се строго чува од поступка који би се могао протумачити као мијешање
у послове Црне Горе; сваки потез који не би имао везе са истраживачким
радом - истицао је гроф Неселроде - могао је да се схвати погрешно и
од стране црногорског владара, а поготову од странаца који су са
посебним интересовањем пратили рад руских изасланика у Црној Гори”.

237
 Коваљевски је добио упутства за свој рад у Црној Гори и од начел-
ника Штаба Корпуса. „Генерал Чевкин је”, по исказима Бранка Павиће-
вића, захтијевао од Коваљевског: „1) да одмах крене преко Варшаве,
Кракова и Брна за Беч, гдје је требало да се јави руском посланику
Татишчеву и, пошто од њега добије савјете, да затражи и посебну пре-
поруку за Његоша; истовремено, требало је да Коваљевски у Бечу про-
учи извјештај пуковника Озерецковског; 2) да искористи повољну при-
лику и да свуда по аустријској територији куда га буде водио пут при
купља податке о индустријскнм и рударским постројењима; све те подат-
ке требало је пажљиво унијети у путне биљешке и израдити скице сваког
постројења у које му се буде пружила прилика да уђе; исто тако, све
податке од научног и техничког интереса са подручја Црне Горе требало
је унијети у путне биљешке; 3) да се по доласку у Црну Гору одмах при-
јави владару и да од њега затражи обавјештења о предјелима гдје се
налази златна руда, да лично пође на то подручје и да пажљиво и сис-
тематски изврши истраживање, настојећи при томе да испита да ли пос-
тоје трагови каквих старијих радова; уколико му се у току истраживања
укаже потреба за инструментима, у ту сврху може трошити 300 черво-
њаца; 4) у случају да истраживања покажу позитиван резултат, требало
је израдити план експлоатације златне руде и детаљно образложен пре-
дати владару Црне Горе, од чије је воље у првом реду зависило да ли
ће се предузети било какви радови; Коваљевски је морао да води рачуна
и о томе да његов извјештај и план буду састављени реално, како Црну
Гору не би увукао у велике трошкове; 5) Штаб је очекивао да ће Кова-
љевском поћи за руком да састави геогностички опис читаве Црне Горе,
у који би био унесен сваки податак од научног интереса; 6) сав посао
требало је завршити до краја 1838; 7) Коваљевски је био дужан да кра-
јем сваког мјесеца доставља извјештаје о току истраживања”.
Рударски музеј Русије интересовао се за рад Јегора Коваљевскога.
Зато је Штаб Корпуса тражио од њега „да се преко дипломатске поште
упућују сви интересантни узорци из минералошког и геолошког састава
земљишта у Црној Гори”.
29. априла 1838. препоручио је у једном свом писму руски посланик
у Бечу Димитрије Павлович Татишчев Његошу капетана Коваљевског.
Татишчев је јавио Његошу да Коваљевски долази у Црну Гору да испита
да ли има златне руде у Златици. 1. маја 1838. обавијестио је и Јаков
Озерецковски Његоша о доласку Коваљевског у Црну Гору. Саопштио је
Његошу да је Коваљевски добар, млад и искрен човјек, да је он испекао
свој занат и да се с њим шетао ван Петрограда и да му је том приликом
рекао све оно што је потребно да сазна о Црној Гори.
Коваљевски је 22. марта 1838. добио пасош у Петрограду од Минис-
тарства спољних послова за Аустрију и сусједне државе. Аустријски от-

238
правник послова у Кракову дао је 12. априла Коваљевском визу за улаз
у аустријску државу. Коваљевски је 13. априла добио визу у Подгорцу
за Брно, 16. априла у Брну за Беч, 3. маја у Бечу за Црну Гору, 9. маја у
Грацу, 10. маја у Љубљани за Трст, 11. маја у Идрији, 15. маја у Трсту
за Црну Гору преко Котора.
Коваљевски је стигао у Котор 31. маја. 2. јуна је Коваљевском
видиран пасош у Котору, и он се истога дана упутио за Цетиње. (У књизи
„Четири месеца у Црној Гори”, која се појавила 1841. у Петрограду,
Коваљевски описује овај свој боравак.)
Коваљевски је учинио јак утисак на аустријске чиновнике у Котору.
Одмах се ту пронио глас да је он школован, „фино васпитан” и да добро
зна француски.
Вршилац дужности окружног которског поглавара Габријел Ивачић
обраћа се 2. јуна једним писмом, под бројем 416/п., далматинском гувер-
неру Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу. Он саопштава Лилиенбергу да
је Коваљевски пошао из Боке за Црну Гору, да је тамо отишао у научне
сврхе и да га је молио да му допусти да с времена на вријеме може доћи
у Котор.
Гувернер Лилиенберг обавјештава 7. јуна о доласку Коваљевског у
Котор грофа Јозефа фон Седлницког, предсједника Врховне полицијске
и цензурне дворске власти у Бечу. Он му јавља да је гроф Неселроде
издао пасош Коваљевском, да је Дирекција полиције у Бечу видирала
Коваљевском пасош за Црну Гору, да је руско Министарство спољних
послова послало по Коваљевском један пакет Његошу и да Коваљевски
намјерава да се задржи у Црној Гори три мјесеца.
Лилиенберг упућује 9. јуна Габријелу Ивачићу једно писмо, под бро-
јем 1188/п., у коме му наређује да допусти Коваљевском да долази с
Цетиња у Котор кад год хоће. Он савјетује Ивачићу да се понаша према
Коваљевском веома обазриво, да га најстроже надгледа, да испита пра-
ви циљ његова доласка у Црну Гору и да му о томе поднесе тачан
извјештај.
9. јуна се обраћа Лилиенберг и грофу Седлницком. Он доставља
Седлницком даља обавјештења о Коваљевском, која је био добио од
аустријских чиновника из Боке, и ставља му на знање да је дао пуно-
моћство Габријелу Ивачићу да допусти Коваљевском да повремено може
долазити из Црне Горе у Котор. Он то објашњава тиме што су станов-
ници и чиновници Которског округа у сталном додиру с Црногорцима па
би хтио да отклони између њих свако неповјерење.
Габријел Ивачић задужује сад своје обавјештајце да будно прате
сваки корак Коваљевскога и да биљеже сваку његову ријеч кад год он
дође из Црне Горе у Боку. Требало је да аустријске уходе будно надзиру
рад Коваљевскога и у Црној Гори.

239
 Чим се Коваљевски на Цетињу одморио од свога напорног пута два-
три дана, кренуо је, у друштву неколико перјаника, које му је био Ње-
гош ставио на располагање ради његове сигурности, и пет-шест рад-
ника, да обилази Црну Гору и да испитује њен терен. 6. јуна полази с
Цетиња преко Катунске и Ријечке нахије у Црмничку нахију. У току јуна
обилази сва мјеста у њој, путује лађом од Ријеке Црнојевића поред Жаб-
љака, најзад се спушта у Кастел-Ластву и враћа се преко Будве и Котора
на Цетиње. У јулу мјесецу Коваљевски креће с Цетиња, у пратњи Њего-
шевих перјаника, преко Загарача, Пиперске Нелије и Дукље за мјесто
Златицу, која је била и турска и црногорска, да би испитао да ли тамо
има златне руде. Чим турске власти у Подгорици сазнају за његов до-
лазак, наређују да му се не допусти научно-истраживачки рад. Коваљев-
ски ипак успијева, и поред великих опасности, да прегледа тај рејон и
да утврди „да тамо нема рудног блага које би могло послужити као извор
нових прихода за Црну Гору”.
У току јуна, јула и августа мјесеца Коваљевски је обишао читаву Црну
Гору. То се види из његова путописа „Четири месеца у Црној Гори” и из
географске карте Црне Горе коју је он 1838. израдио. И далматински
гувернер Лилиенберг то потврђује. Ои подноси 26. јула 1838. један из-
вјештај грофу Јозефу фон Седлницком у коме му саопштава да је Кова-
љевски „пропутовао и тачно испитао свако село у Црној Гори”. Аустриј-
ски обавјештајци били су прокљувили да је Коваљевски ишао и пут
Клобука и Корјенића и да је и тамо проучавао терен.
И у 1838. повлачена је граница између Црне Горе и Аустрије. Требало
је раздијелити земљишта на Паштровској планини између Црмничана и
Паштровића. Његош је свим срцем желио „да се црничка граница разди-
јели мирним начином и да Црничани остану с Паштровићима у прија-
тељству и љубави”. Аустријска комисија за разграничење хтјела је да
добије читаву Паштровску планину. Њени чланови су се служили свим
могућим средствима да то постигну. Аустријска војска саградила је на
црмничком земљишту „на ливадама под границом Видрак” „милитарску
стражарицу”. Његош није могао вјеровати док се на лицу мјеста није у
то увјерио „да би иста стражарица могла бити начињена на тако за
црничка племена незгодном мјесту. Она је не само запријечила двома
црничкијема племенима пут на воду, без које не могу они опстати и с
којом су служили се одкако у Црници суштествују, него је такођер и за
собом оставила толике земље исти племена и куће гдје зими и љети од
свагда своју стоку држе”. Аустријски су геометри, осим тога, „почели
били стављати знаке на врх Тројице више Утрга”, иако је Габријел Ива-
чић био дао Његошу ријеч „да ђеометри неће поперивати ту граничне
знаке”. Утржани су те знакове обалили, а тада је избила свађа између
Црмничана и Паштровића, „у којој Паштровићи убију на мјесту једнога

240
Утржанина”. Црногорци су 2. августа 1838, под заповједништвом Ђорђија
Петровића, напали аустријске посаде код Гомиле и Видрака и одатле
отјерали аустријске војнике. Идућих дана Аустријанци су, под вођством
потпуковника Росбаха, почели да надиру на Паштровској планини, али
су, невични терену, били од Црногораца разбијени.
Кад је Коваљевски у јуну мјесецу дошао у Црмничку нахију, Црмнича-
ни су му се као руском изасланику жалили на аустријске поступке; рекли
су му да аустријски војници подижу стражаре на њиховом земљишту, да
аустријски геометри постављају самовољно граничне знакове по Паш-
тровској планини; водили су га штавише и на више тачака Паштровске
планине и показивали му крстове урезане у камење који су били њихови
погранични знакови и у доба Млетачке Републике и за вријеме кратко-
трајне француске владавине у Боки Которској.
Иако је Коваљевски био добио налог од своје владе да се у Црној
Гори не мијеша у унутрашње црногорске ствари него да се искључиво
бави истраживачким радом, ипак он није могао остати равнодушан
према жалбама сердара Марка Пламенца и осталнх Црмничана на Аус-
тријанце. Он им је сигурно и рекао да без крви не пуштају аустријским
држављаиима своја земљишта и да силом оружја бране границу која је
означена крстовима у стијенама. То је било сасвим на своме мјесту и
сваки поштен човјек то би савјетовао Црмничанима. Његош је, уосталом,
још у марту мјесецу 1838. био изјавио Црмничанима на једноме скупу
прије него што је почело разграничење измећу Црмничке нахије и Паш-
тровића: „ ... Не бојте се и будите сви једно ... Ја ћу вас обранити од
Паштровића и од ћесара, а неће никада бити како мисли консилијер,
алити циркуо и сакретар гувернатуров...”
Аустријске су власти у Приморју приказивале Црногорце и у штампи
и у разговорима са странцима који су у то вријеме посјећивали Црну
Гору као дивљи и разбојнички народ који од пљачке живи. Поједини
аустријски чиновници који су долазили у везу с Коваљевским сликали
су их исто у најцрњим бојама. Коваљевски је негодовао због тога. Он је
Црногорце бранио. Говорио је да су они поштени, храбри и радни. Рекао
је да су они заслужили бољу судбину и да би морали добити једно прис-
таниште на мору у Боки Которској и да би требало повећати њихову
област.
Такве изјаве руског капетана Јегора Коваљевског нијесу се наравно
допале аустријским властима. Оне су се препале да ће то шкодити њи-
ховим интересима у Боки Которској. Чланови аустријске комисије за
разграничење и други разни аустријски обавјештајци савјесно су прику-
пили све изјаве Коваљевскога и доставили далматинском гувернеру
грофу Лилиенбергу. Они су жељели да руска влада што прије опозове

241
из Црне Горе Јегора Коваљевског, јер је он, према њнховим излагањима,
опасан по мир у овоме дијелу свијета.
Капетан Фридрих Орешковић приказао је у своме опширном извјеш-
тају од 23. августа 1838. гувернеру Лилиенбергу као да је само Јегор Ко-
ваљевски крив за борбе које су избиле 2. августа 1838. на Паштровској
планини између Аустријанаца и Црногораца: „Ускоро по свом доласку у
Црну Гору”, тако јавља Орешковић Лилиенбергу, „упутио се капетан
Коваљевски у Црмничку нахију и затражио од Црмничана да му покажу
линију на коју полажу право и која се пружа добро пола сата хода иза
војних стража унутра на нашу област; он је затражио да га поведу и на
више тачака те линије гдје се може наћи неколико крстова, урезаних у
камење, које Црмничани означују као своје пограничне знакове. Ти
крстови нијесу пак ништа друго него биљези који показују докле се
пружају пашњаци једног и другог села, а слични се знакови налазе на
нашој области измећу свих осталих општина гдје је уобичајено да се на
тај начин обиљежавају пасишта између села. Црногорци су сад тако
дрски да штавише полажу право и на онај дио земљишта које ми стварно
држимо и које досад никада није било предмет спора, и хоће да прошире
своју област далеко иза наших стражара и да означе крстове, који су
усред нашег подручја и који служе као биљези за пасишта између наших
села, као пограничне знакове, јер мисле да ће се поводом комисијског
исправљања границе подијелити на двије једнаке половине земљиште
које се налази између означених претенционих линија и да ће им на тај
начин припасти цио дио све до наше војне стражаре.
На те тачке повели су они капетана Коваљевског који је одмах ту на
лицу мјеста изјавио Црмничанима, мјесто да се прије тога боље обави-
јестио о самом стању ствари и мјесто да је међутим умирио људе док би
се ствар поближе испитала, као што би то опрезност и промишљеност
захтијевале: ,Граница коју сте ви означили, то је ваша права граница;
нико вам је не може отети; ви треба упорно да останете при том; и ако
би било потребно, треба је и силом оружја бранити; ви се налазите под
заштитом моћне Русије и не треба ништа да се плашите од Нијемаца’.”
„Познато је”, наставља даље Орешковић, „да Црногорци посматрају
свакога официра који долази из Русије као апостола и да сматрају оно
што им он каже као одлуку саме руске владе; из овога се може јасно
видјети какав су утисак на Црмничане морале оставити те ријечи које
им је упутио Коваљевски, пошто им је он с поузданошћу додијелио гра-
ницу коју су они означили.
Овај млади и неискусни официр није, по свој прилици, ни наслућивао
какве су непрорачунљиве посљедице могле да проузрокују његове не-
промишљене ријечи.

242
 Истога дана дошао је капетан Коваљевски у пратњи неколико Црмни-
чана и перјаника у Кастел-Ластву; ту је испољио своје погледе о граници
у присуству неколико Паштровића, и на тај је начин дао повод да дође
код народа до великог узнемирења.
Кад је одатле дошао у Котор, причао ми је да су га Црмничани водили
у Паштровиће на више тачака оне линије на коју полажу право и да се
он својим очима увјерио да крстови који су тамо урезани у камење озна-
чавају њихову границу.
Он је то исто изјавио и господину пуковнику грофу Карачају; он се,
осим тога, у његову присуству послужио једним врло нескромним изра-
зом: ,Нијемци су хтјели да украду Црмничанима њихова земљишта’.
Црмничани су још само сачекали резултат нашег састанка с Влади-
ком, и пошто је тај састанак био без успјеха, они су мислили, по инси-
нуацији руског капетана и угледајући се на Црногорце у Грахову, да ће
нам, уклањањем наших војних стражара, силом отети читаву Паштров-
ску планину.
Да је капетан Коваљевски свјестан свога нескромног понашања и
рђавих посљедица које је он проузроковао, јасно се види и по томе што
је он изрично изјавио у једном свом писму господину окружном погла-
вару онда кад је хтио да, с рођаком Владичиним Ђорђијем, дође на
преговор о миру, да може да одреди за њихов састанак мјесто које хоће
само не Кастел-Ластву, јер он зна да су се Паштровићи зарекли да ће га
убити.
Ја не знам с каквим је налогом капетан Коваљевски дошао у Црну
Гору, али не могу помислити да је радио у духу руске владе, пошто је
он, мјесто да наговори Црногорце да чувају мир и спокојство, још више
узнемирио пограничне општине и на тај начин највише допринио да
дође до крвавих сцена које су се недавно одиграле.
Капетан Коваљевски је, уосталом, занешењак кога осваја први ути-
сак; пошто се у Црној Гори поступа према њему, као према сваком
руском официру, с изванредним истицањем, како му се сви, почев од
Владике, удварају и пошто сви настоје да најревносније изађу у сусрет
његовим жељама, он ужива у тој сасвим необичној атмосфери, а његов
младалачки дух налази дјетињску драж у извођењу извјесне суверене
власти у цијелој земљи.
Може се чути сваком приликом, када је ријеч о Црној Гори, како он с
одушевљењем узвикује: ,Како ли је добра ова Црна Гора! Како ли су
честити људи Црногорци’!”
„Ако се познају Црна Гора и њени становници”, тако закључује Ореш-
ковић свој извјештај, „онда је довољно чути тај узвик да би се знало
колику важност треба придавати суду капетана Коваљевског”.

243
 Фридрих Орешковић жали се и у свом Мемоару о исправљању гра-
нице између Далмације и Црне Горе из 1838. који је написао по усменом
наређењу кнеза и државнога канцелара Клеменса Лотара Венцела фон
Метерниха, на Коваљевског: „Још се непријатељскије изразио капетан
Коваљевски, и то, такорећи, директно против Аустрије. Он се одмах по
доласку у Црну Гору упутио у Црмничку нахију и потражио да му Црно-
горци покажу линију на Паштровској планини на коју они полажу право.
Црногорци су га водили пола сата хода иза наших војних стражара
унутра на нашу област гдје на више брегова и брежуљака постоје
крстови, урезани у камење, који нијесу ништа друго него биљези за
земљиште између наших села и који показују докле се наиме пружају
општинска пасишта између појединих села; а такви су биљези у упо-
треби између појединих села у читавој которској области и они се тамо
заиста могу наћи.
Иако је капетан Коваљевски имао пред очима наше војне стражаре,
иако се додуше сасвим увјерио да ми стварно држимо цијело земљиште,
ипак је рекао присутним Црногорцнма, а није испитао ствар поближе:
,У то нико не сумња да је ова напријед помакнута граница на коју по-
лажете право и која је означена на плану плавом линијом, ваша права
граница; њу треба у сваком случају да тражите и силом да браните ако
буде потребно; ви не треба ни од чега да се плашите; ви стојите под
моћном заштитом Русије’ и томе слично.
Пошто Црногорци примају свакога изасланика који долази из Русије
као неко пророчанство и како сматрају оно што им он каже као одлуку
руске владе, може се процијенити какав су на Црногорце оставиле ути-
сак те ријечи капетана Коваљевског. И само се на тај начин може објас-
нити што су се они смјели дрзнути да непријатељски нападну наш војни
кордон с намјером да одстране пограничне стражаре, да поруше куле и
да помакну своју границу на наше земљиште до плаво-означене линије
коју су и тражили.
Што је тај напад срећно одбијен, то је пуки случај, као што ће то бити
већ објаснили послати извјештаји који се односе на ту ствар, јер су већ
Црногорци имали на ратном попришту преко 3.000 људи, а друге су се
2-3.000 већ код Цетиња биле скупиле, док је на нашој страни једва било
1.200 регуларних војника, спремних за борбу; с наоружаним се станов-
ништвом може мало или нимало рачунати, једино ако се бори непо-
средно за своје властито огњиште. Кад сам одмјерио те несразмјерио
мале снаге и пошто сам се с правом плашио за неповољан исход, мислио
сам да нећу погријешити ако се послужим сљедећим средствима само
да би се што брже борба свршила. Упутио сам се капетану Коваљевском
који је баш онда био у Котору и који је заједно са мном био сишао с
Паштровске планине, а тамо је био пратио Владику на преговоре.

244
 Кад ме опазио, одмах ме, сасвим збуњено, предусрео сљедећим рије-
чима: ,Па ја не знам какву улогу треба да предузмем под овим условима;
моја влада ми је издала налоге, а ипак сам без званичне службе у Црној
Гори; шта мислите, зар не би требало да пођем у Дубровник да бих
избјегао све неприлике?’ итд., итд. Ја сам му отворено испољио своје
негодовање због разбојничког црногорског упада, ставио сам му насу-
прот наше вјерно, мирољубиво, пријатељско сусједско понашање, и кад
сам га озбиљно подсјетио на горе наведене подбадачке ријечи које су
на Паштровској планини упућене Црногорцима, рекао сам му да ће само
он бити прекорен због цијелог непријатељског догађаја, да ће само он
сносити одговорност заједно с посљедицама и да му због тога дајем
добронамјеран савјет да се најхитније упути Владици и да га наговори
да одмах обустави борбу и да позове натраг своје људе. Коваљевски је
био ради тога у врло великој неприлици; једва се усудио да покуша да
оспори тај пријекор, учињен с моје стране; а кад сам му именовао људе
којима је упутио подбадачке ријечи и мјесто гдје их је изговорио, захва-
лио ми се, очигледно свјестан своје кривице, на повјерењу и дао ми је
своју ријеч да ће сигурно склонити Владику на то и увјеравао ме дос-
ловно овако: ,Обећавам вам да ће неизоставно и смјеста бити остварен
савјет који сте ми дали; Владика мора то да учини кад му ја кажем, јер
ја вршим на њега довољан утицај; то вам могу са сигурношћу јемчити’.
Али да би се још више појачало дјејство тога реченичног обрта, који
ми је за тај тренутак изгледао подесан, обавијестио сам о томе и госпо-
дина окружног поглавара Ивачића који је тада исто разговарао о истој
ствари с Коваљевским и који је од истог официра добио исто обећање.
Стварно се капетан Коваљевски одмах пожурио на Цетиње, и пошто
је прошло једва 24 сата, појавили су се код наших предстража изасла-
ници Владичини и молили су за мир, иако су њихове снаге биле далеко
надмоћније од нашијех; иза тога је слиједио преговор, а одмах затим
помирљиво поравнање.
Зачудио сам се кад сам доцннје прочитао у новинама „Allgemeine
Zeitung” један чланак у коме се Коваљевски сасвим бранио од сваког
пријекора код руског посланика и у коме је стајало да је баш он био тај
који је учинио крај борби. Свакако је тачно да је његовим посредовањем
дошло до помирљивог изравнања, само он то није учинио ни из властите
побуде, ни из чисте преданости доброј ствари, него само зато што се
открио његов злонамјерни план, а далеко је био од тога да изглади
започету свађу, као што је то могао помоћу свога утицаја на Владику о
чему је јавно говорио. Он је управо био спреман да пусти да ствар тече
својим током и да се упути у Дубровник, да га озбиљне ријечи господина
окружног поглавара и мој озбиљни разговор, а нарочито бојазан да ће
узети на се велику одговорност, нијесу склонили да брзо оконча борбу.

245
Уосталом, изгледа да је, штавише, тај господин официр још прије напада
знао за унапријед смишљени план Црмничана.
На основу свих ових изложених чињеница, као и на основу стотину
других случајева које сам дознао или констатовао за вријеме своје та-
мошње службе, а које овдје не смијем да попишем због неопходне крат-
коће, него истичем само главне тачке, - испољава се утицај који Русија
врши на Црну Гору.
Колико су људи, који су били послати тамо с времена на вријеме, ра-
дили у духу своје владе или колико су пута скренули с пута идући за
својим циљем, то је ван домашаја моје моћи расуђивања; али је сигурно
да се Црна Гора у садашњем положају показује унеколико зависна баш
зато што је Русија заузела чврсто мјесто у тамошњем предјелу”.
Да је капетан Коваљевски посредовао при склапању примирја у Буд-
ви 8. августа 1838. између Аустрије и Црне Горе, то се види и из Њего-
шевог писма од 27. јула (8. августа) 1838. Ђорђију Петровићу: „По садр-
жанију писма, које сам получио од г. инженер-капетана Коваљевскога
држим да сте Ви у Будви сада ради потписивања мира с г. администра-
тором окружија которскога. Проговорите с њим [и] с г. капетаном Ореш-
ковићем о овоме што се догодило међу Паштровићима и Црничанима на
који ће се начин то сада оставити, и увјерите их да међутијем Црничани
неће беспокојити аустријски милитар ни остале подајнике, само нека и
они строго својима заповиједе не пакостити Црничанима, особито да им
милитар не брани њиову земљу и воду...”
Примирје је склопљено у Будви 8. августа 1838.
Гувернер Лилиенберг је 14. августа јавио у Беч грофу Антону Фридри-
ху Митровском, врховном шефу Уједињене дворске канцеларије: „С Вла-
дичиним братом од стрица дошао је на преговоре руски царски и рудар-
ски капетан Коваљевски који се налази у Црној Гори од јуна мјесеца ове
године под изговором да се бави науком”.
Лилиенберг је 15. августа, веселога срца, извијестио цара Фердинан-
да I о склапању примирја у Будви између Аустрије и Црне Горе. Јавио је
цару „да је Владика опуномоћио рускога канетана Коваљевскога да пође
у Кастел-Ластву и да понуди да се обуставе непријатељства”.
Лилиенберг се 30. августа обратио једним писмом грофу Игнацу фон
Хардегу, предсједнику Дворског ратног савјета у Бечу, у коме га је замо-
лио да настоји да аустријска влада издјејствује код рускога двора да се
што прије удаљи из Црне Горе Јегор Коваљевски. Он је приложио своме
писму и препис детаљиог извјештаја о Коваљевском Фридриха Орешко-
вића од 23. августа 1838. Препис свога писма фон Хардегу и препис
Орешковићевог извјештаја од 23. августа 1838. доставио је Лилиенберг
истога дана и грофу Антону Фридриху Митровском и грофу Јозефу фон
Седлницком.

246
 Руска је влада, у споразуму с царом Николајем I, морала послије свега
овога да опозове Јегора Коваљевскога из Црне Горе, иако му је била из-
дала пасош на годину дана.
Из списка мјеста у којима је Коваљевски добијао визе за повратак у
Русију и који се чува међу тајним документима у Хисторијском архиву у
Задру види се да је Коваљевски 16. септембра 1838. добио визу у Котору
од вршиоца дужности окружног поглавара Габријела Ивачића. Коваљев-
ски је 17. септембра кренуо из Котора за Дубровник. Он је 18. септембра
стигао у Цавтат, а 19. у Дубровник. Ту се задржао неколико дана. По ри-
јечима окружног дубровачког поглавара Фердинанда барона Шалера,
Коваљевски се у Дубровнику кретао искључиво у друштву руског вице-
конзула Јеремије Гагића. Он је посјетио и барона Шалера. Њему је
саопштио да је за вријеме свога боравка у Црној Гори тачно испитао све
дјелове те земље, да сматра да је Црна Гора врло интересантна, да је
богата природним благом. Рекао је Шалеру да је он у нашој земљи
нашао гвожђа, живе, олова и бакра, да се те руде налазе око Клобука
гдје се нико ради Турака не усуђује да тамо подиже куће, да Његош нам-
јерава да пошље једну депутацију у Трст или у близину тога града која
би замолила рускога престолонасљедника, ако би случајно дошао тамо
из Русије, да посјети Црну Гору. Жеља Коваљевскога је била да разгледа
дубровачку тврђаву и затворе у Дубровнику. Барон Шалер му то, нарав-
но, није допустио.
Коваљевски је 25. септембра добио визу за Трст од дубровачког ок-
ружног поглаварства, а 26. визу за Венецију од вицеконзула Гагића. Он
је 27. септембра наставио свој пут преко Задра за Италију.
За вријеме док је капетан Јегор Коваљевски у Дубровнику исцрпно
извјештавао рускога вицеконзула Јеремија Гагића о прикупљеним пода-
цима „на теренима Црне Горе из области физике, географије, статистике
и геологије”, о политичким и културним приликама у тој земљи и о пос-
љедњим сукобима између Аустријанаца и Црногораца на Паштровској
планини, гувернер Лилиенберг је 23. септембра поднио опширан извјеш-
тај грофу Митровском и грофу Хардегу у Бечу о путу Коваљевског за
Италију. Он им је саопштио да је Коваљевски у Котору увјеравао Габ-
ријела Ивачића да је циљ Русије да задовољи жеље аустријске владе,
да је Његош прожет истим идејама, али да му недостају ауторитет и
снага да примора своје поданике да га слушају и да ради тога Коваљев-
ски полази за Венецију да би тамо поднио извјештај о свему рускоме
амбасадору. Лилиенберг је све ово ставио па знање Митровском и Хар-
дегу да би они што је могуће брже о томе извијестили Метерниха како
би се благовремено спријечиле „интриге капетана Коваљевског код рус-
ког амбасадора” у Венецији.

247
 Гроф Седлницки се 26. септембра најучтивије захвалио гувернеру
Лилиенбергу на „врло интересантним кратким вијестима о пограничним
сукобима с Црном Гором и о политичком стању у тој земљи и у погра-
ничким турским провинцијама” и јавио му је још и ово: „Тајна дворска и
државна канцеларија, којој сам доставио те кратке вијести, најљубазније
добивене од Ваше екселенције, повјерила ми је да је ради упадљивог
понашања капетана Коваљевског ступила у повјерљиви разговор са ов-
дашњим царским руским отправником послова и да ју је он увјерио да
споменути официр својим непаметним понашањем ради против инструк-
ција које је добио, да је, уосталом, предузето код руске владе оно што
је потребно због оптужби против Коваљевског, а да је посебно царски и
краљевски тајни, дворски и државни канцелар, господни кнез фон Ме-
терних, у Милану искористио боравак руског царског и државног вице-
канцелара, грофа фон Неселродеа, да би он скренуо пажњу кабинету у
Петрограду на Владику Црне Горе и на његово непријатељско сусједно
понашање према аустријским властима, да је наговијешћена именовано-
ме министру наша жеља да треба да помогне да се учврсте мир и жив-
љење у добром сусједству окончавањем тамошњег исправљања грани-
це; послије овога треба се надати да ће, с једне стране, царски руски
двор искористити у ту сврху свој утицај на Владику и да ће га склонити
да се понаша мирољубиво према нашим властима и да ће он, с друге
стране, ставити у дужност капетану Коваљевском да се обавеже да
његово држање више одговара мишљењу његова двора”.
Лилиенберг је 30. септембра направио сажети и прегледни извод из
свих својих извјештаја, упућених у Беч царским доглавницима, у којима
је била ријеч о капетану Јегору Коваљевском, и упутио га је с једним
писмом, под бројем 2077/п., у Венецију царскоме генералном ађутанту
Кламу фон Мартиницу. Он је обавијестио грофа Мартиница да је Кова-
љевски кренуо преко Трста за Венецију и да ће он тамо „правити
сплетке” код руског амбасадора против аустријске владе. То је он ура-
дио, јер је страховао да његови подаци о понашању Коваљевског у Црној
Гори и Боки Которској још нијесу допрли до ушију свемогућег аустријског
канцелара Метерниха, па је желио да их грофу Мартиницу освјежи, како
би их он могао искористити прије него што би стигао Коваљевски у Ве-
нецију.
Коваљевски је 30. септембра, у 3:30 сата послије подне стигао паро-
бродом „Baron Stürmer” у Задар. У његовом друштву био је једанаесто-
годишњи Црногорац Ђорћије Томов Давидовић кога је он био повео са
собом из Црне Горе за Русију да би га дао на школовање о државном
трошку у Институт инжењера за руде. Др Гаетано Креспи, замјеник
директора полиције у Задру, будно је пратио са својим агентима и при-
јатељима сваки покрет капетана Коваљевског. Он је забиљежио да је

248
Коваљевски кратко вријеме по свом доласку у Задар посјетио гувернера
Лилиенберга и да се код њега задржао отприлике пола сата. Пошто је
обишао Лилиенберга, Коваљевски је пошао у кавану „Казино”, а затим
на пароброд „Baron Stürmer”, с брода је узео са собом Ђорђија Давидо-
вића и вратио се поново у град у коме се задржао до отприлике 7:30 са-
ти увече, наново се вратио на пароброд „Baron Stürmer” и 1. октобра, у
9 сати прије подне, наставио истим бродом свој пут за Трст.
Ревносни ученик Метернихов и Лилиенбергов др Креспи није забо-
равио да још 30. септембра уручи капетану пароброда „Baron Stürmer”
по једно писмо за губернијалног савјетника и полицијског директора у
Трсту и за дворског савјетника и директора полиције у Венецији у којима
им је скренуо пажњу на долазак капетана Коваљевског.
Оронули гувернер Лилиенберг није ни даље остављао на миру Кова-
љевског; он је 1. октобра доставио садржај свога разговора од 30. сеп-
тембра с Коваљевским у Венецију царскоме генералном ађутанту Кламу
Мартиницу: „ ... Коваљевски је јуче стигао паробродом овдје, а данас је
наставио свој пут за Трст и Венецију. За вријеме посјете, коју ми је учи-
нио, трудио се додуше да докаже да је Владика честит и да он има добру
вољу што се тиче одржавања мира на граници и самог исправљања гра-
нице, али у току разговора [Коваљевски] се заплео тако страшно да ми
је најзад морао признати, и стварно ми је признао, да се Владика јула
мјесеца ове године, приликом исправљања границе, није појавио у Буд-
ви добре воље, нити са поштеном намјером, него да је истина да Вла-
дика није хтио за вријеме тога заједничког састанка због исправљања
границе ни да погледа документе које су му поднијели наши комесари и
царски поданици да би могли доказати да су они у праву. Кад сам му
онда приговорио да је ипак било од Владике непромишљено што је
одбио да види те документе које су пак већином саставили Црногорци и
што је пред свима присутним сељацима изјавио да не треба да се обзиру
на документе, али да треба да задрже оно што имају. Признао је да је
тиме дат главни повод за неслоге. То је Коваљевски признао у присут-
ности грофа Фрање Драшковића кога ми је представио и који се истим
паробродом упутио за Венецију. Зато ако би било потребно, може се и
он припитати. Ово јасно показује шта се може очекивати од мишљења
тога човјека. Даље се могло сазнати из његовог разговора да се налазе
на Цетињу, ради преговора с Владиком, не само изасланици везира бо-
санскога, него и посланици везира херцеговачкога”.
Исте те информације послао је Лилиенберг 3. октобра у Беч грофу
Јозефу фон Седлницком.
Директор полиције из Трста Алојз фон Кал-Розенбург јавио се 4.
октобра др Гаетану Креспију у Задру и извијестио га је да је Коваљевски
3. октобра приспио у Трст и да је 4. увече наставио свој пут за Венецију

249
и Рим. Од тршћанског директора полиције Кал-Розенбурга дознало се
да је Коваљевски слао из Црне Горе у Трст разне врсте камења, које је,
по његовом мишљењу, садржавало злата, да би га испитао хемичар др
Биазолето.
Чим је Коваљевски стигао у Венецију, одмах је посјетио рускога ам-
басадора кога је детаљно обавијестио о своме боравку и раду у Црној
Гори од 2. јуна до 17. септембра 1838. Према изјавама дубровачког
окружног поглавара владиног савјетника Фердинанда барона Шалера,
који је, по свој прилици, по наређењу гувернера Лилиенберга, с Кова-
љевским заједно путовао до Венеције, тамошњи руски амбасадор сасвим
је одобрио поступке капетана Коваљевског у Црној Гори.
Из Италије је Коваљевски пошао преко Аустрије за Русију.
Коваљевски је још из Фиренце, гдје се на свом повратку за Русију
задржао извјесно вријеме, јавио Штабу Корпуса „да ће по повратку у
Петроград доставити један опширан извјештај о Црној Гори и владици
црногорском”. Он је то и учинио. Чим је „почетком фебруара 1839. го-
дине” дошао из Беча у Петроград, саставио је меморандум, који је дати-
ран „7/19. фебруара 1839.” Тај је меморандум пронашао у Централном
историјском архиву у Петрограду Бранко Павићевић. Павићевић је о ње-
му исцрпно говорио и из њега саопштио све драгоцјене историјске по-
датке о Црној Гори и о Његошу у својој студији Меморандум Јегора
Петровича Коваљевског о Црној Гори 1838. године”. (Бранко Павићевић,
Меморандум Јегора Петровича Коваљевског о Црној Гори 1838. године,
Историјски записи, Подгорица, 1967, год. XX, књ. XXIV, св. 2, стр. 223-
228)

Историјски записи 3/1949, св. 5-6, стр. 248-259.

250
 О ОРУЖЈУ ЗАПлИЈЕЊЕНОМ У БОРБИ
ПРОТИВ АУСТРИЈЕ НА ПАШТРОВСКОЈ
ПлАНИНИ 2. АВГУСТА 1838.

Због тога што су аустријски геометри на своју руку поставили знак

триангулације у Паштровићима на врху брда Тројице више села Утрга,
Црногорци су 2. августа 1838, под заповједништвом Ђорђија Петровића
напали аустријске посаде код Гомиле и Видрака и отјерали аустријске
војнике. Идућих дана Аустријанци су под вођством једнооког потпуков-
ника Росбаха почели да надиру на Паштровској планини, али су, невични
терену, од Црмничана били разбијени. Том приликом су Црногорци зап-
лијенили извјесну количину аустријског оружја које је Његош с великим
задовољством на Цетињу показивао странцима, па штавише и аустриј-
ским држављанима. Интересантно би било видјети гдје се налазило то
заплијењено оружје.
28. септембра 1838. поднио је један извјештај окружни которски пог-
лавар Габријел Ивачић Губернијалном предсједништву у Задру. Ивачић
каже ту, између осталога, да је Његош све то аустријско оружје држао
скупљено у једном углу своје спаваће собе и да га је са задовољством
показивао онима који су га посјећивали на Цетињу. (Директор задарске
полиције Адам Штока саопштава 1. октобра 1838. далматинском гуверне-
ру Венцелу Фетеру фои Лилиенбергу: „Причало се да сад владају у Црној
Гори највећи неред, мржња, неповјерење и жудња за осветом. Владика
се сам налази у неприлици и његова спаваћа соба испуњена је пишто-
љима и пушкама.”)
14. октобра 1838, Ивачић је доставио Губернијалном предсједништву
у Задру још један извјештај. И из њега сазнајемо да је Његош био смјес-
тио то заплијењено аустријско оружје у једном углу своје спаваће собе
и да га је „прије неколико дана” пренио у посебну собу и ставио скупа с
оружјем које су Црногорци у разним приликама отели Турцима.
Ивачић говори и у свом извјештају од 22. октобра 1838. Губернијал-
ном предсједништву о тим заплијењеним аустријским пушкама. Он нам
ту износи углавном ово: Његош има укупно 30 аустријских пушака. 13
кратких пушака и двије дуге потијечу из борбе на Паштровићима, а
остале су донијели аустријски војници који су побјегли у Црну Гору. Оне
пушке које су заплијењене на Паштровићима стајале су у једном углу
Његошеве спаваће собе, а друге су биле смјештене по манастирским
251
собама за послугу; недавно су сакупљене све заједно и стављене у по-
себну просторију заједно с другим оружјем које су Црногорци скинули с
Турака. Како изгледа, ова просторија је била одређена за ратне трофеје,
јер су у њу смјештени извјесна одијела с аустријских и турских војника,
лубања једног турског паше, оружје које су носили црногорски погла-
вице кад су ишли у бој на челу своје војске, неколико турских застава и
други слични предмети.
28. октобра 1838. жали се гувернер Венцел Фетер фон Лилиенберг
грофу Игнацу фон Хардегу, предсједнику Дворског ратног савјета у Бечу:
Владика „показује још увијек свакоме, па и нашим поданицима који
долазе у Црну Гору, аустријско оружје, прави алузију на појачање које
треба да дође из Хрватске и каже да ће то појачање да повећа његову
збирку”.
И грофу Антону Фридриху Митровском, врховном шефу Дворске кан-
целарије, жалио се Лилиенберг на Његоша ради излагања аустријског
оружја, заплијењеног на Паштровској планини: „Мора се трпјети и пра-
вити се као да се не зна да Владика на Цетињу излаже у властитој соби
свога стана царско оружје које је дјелимично скинуто са палих војника,
а дјелимично са војних бјегунаца, као побједоносне трофеје; он исто
оружје показује свакоме, поглавито Турцима, а штавише и нашим пода-
ницима”.
31. маја 1839. писао је капетан Фридрих Орешковић гувернеру Лили-
енбергу: „Докле ћемо још морати да трпимо ову срамоту да посматрамо
своје оружје у близини од двије миље као ратне трофеје у рукама ових
Црногораца! Кад би ми се допустило, ја бих га у току једне једине ноћи
са једним батаљоном отуда однио пошто сад познајем све прилазе ка
Цетињу и кад бих смио да радим према своме схватању, у исто вријеме
дигао бих у ваздух читави разбојнички замак, при томе би ми учиниле
најбољу услугу нагомилане количине Владичинога праха”.
Њемачки путописац Хајнрих Штиглиц, који је по свој прилици био у
Црној Гори 1839, видио је у Његошевој соби за становање, између оста-
лога, и нешто ратне опреме која је била једноставнија од турске и која
је „опомињала на посљедње пограничне сукобе на Западу”.
Било би важно сазнати шта је Његош даље урадио са тим заплијење-
ним аустријским оружјем. Он га је по савјету рускога изасланика Алек-
сандра Владимировича Чевкина вратио Аустријанцима да би на тај начин
избрисао из сјећања сваку успомену на крвави сукоб од 2. августа 1838.
који се одиграо на Паштровској планини између Аустрије и Црне Горе.

Историјски записи, 7/1951, св. 7-9, стр. 404-406.

252
 ДЈЕлО АУСТРИЈСКОГ ПУКОВНИКА ТЕОДОРА
КАРАЧАЈА О АУСТРИЈСКОЈ АлБАНИЈИ, ЦРНОЈ
ГОРИ И ТУРСКОЈ АлБАНИЈИ ИЗ 1838.

Теодор Карачај фон Ваље-Сцака био је аустријски пуковник и запо-

вједник града Котора и тврђаве которске. Води поријекло из племићке
хрватске породице. Рођен је 1787, а умро 1859. Бавио се и књижевно-
шћу; проучавао је и историју разних народа. Писац је познатих расправа
и књига. Бавио се и цртањем географских карата. Направио је географ-
ску карту Црне Горе 1838. Био је и акварелист. „У својој мужевној доби”
сликао је стотину акварела „приморских градића, села и предјела од
Задра до Бара”, које је открио Цвито Фисковић. За вријеме свога боравка
на Истоку направио је велики број акварела разних мушких и женских
ликова у народној ношњи. Њих је објавио у посебној књизи. Неколико
његових акварела неких наших мјеста чувају се у Бечу.
За вријеме свога службовања у Котору од 1835. до 1839. Карачај је
исцрпно обавјештавао о Црној Гори и Боки Которској далматинског
гувернера Венцела Фетера фон Лилиенберга. Од њега су нам сачувани
многобројни извјештаји у Хисторијском архиву у Задру и у бечким архи-
вима.
Карачај је дуго припремао за штампу своје опширно дјело о Аустриј-
ској Албанији (Которској провинцији), Црној Гори и Турској Албанији са
многим картама, бакрорезима и другим разним прилозима. Нешто је из
те своје опширне студије о Црној Гори објавио у једном свом дјелу из
1851.
То дјело Карачајево о Аустријској Албанији, Црној Гори и Турској Ал-
банији, које има 369 страна у рукопису, од огромне је важности. Карачај
је годинама прикупљао грађу о историји тих области, о њиховом станов-
ништву, занимању, обичајима и навикама, о владавини, о планинама,
ријекама, путевима, трговини, о културним приликама итд. Он је добро
познавао неколико језика: српски, њемачки, талијански, француски,
латински. Служио се и турским и арбанашким језиком. Он у почетку сво-
га дјела наводи и неке изворе из којих је црпао разне податке. У знатној
мјери држао се Кратке историје Црне Горе митрополита Петра I Пет-
ровића која се појавила у календару Грлици за 1835. (стр. 55-87) и
Кратког погледа на географическо-статистическо описаније Црне Горе
који је саставио Његошев секретар Димитрије Милаковић и који је објав-
253
љен исто у Грлици за 1835. (стр. 41-45). Карачај спомиње у своме дјелу
Грлицу и много хвали „географическо-статистичко описаније Црне Горе”
Милаковићево.
Из Карачајевог писма од 14. септембра 1835. гувернеру Лилиенбергу
дознаје се да је Милаковић давао грађу за Карачајево дјело. Ту Карачај
спомиње вијести „о догађајима код Скадра” и вијести које је добио од
Милаковића са Цетиња. Он је добио разне податке о Црној Гори и о Тур-
ској Албанији и од Његоша. Његош му их је достављао и по Милаковићу.
То се види из Карачајева писма од 27. децембра 1835. грофу Лилиен-
бергу. Карачај јавља у томе писму Лилиенбергу да му је Милаковић по-
зајмио приватно статистичку прегледну карту црногорских нахија, коју
је лично Његош нацртао, и да ће према њој тачније унијети мјеста „у
своје мало дјело о овим земљама”. (Његоша ће 1840. Хрват Данило Коко-
товић да поучава из њемачког језика и цртања топографских карата.)
Лилиенберг је 3. јануара 1836. савјетовао Карачају да Његошеву
„прегледну карту Црне Горе” пренесе на уљани папир или да је стави
на прозорско окно и да је цијелу копира. Он је Карачаја упозорио и на
топографску карту Црне Горе Руса Грегорија Твердохљебова који је
крајем 1832. и почетком 1833. провео извјесно вријеме у Црној Гори, у
Стањевићима и у Боки Которској. Карачај је 10. јануара 1836. одговорио
Лилиенбергу да је Његошева „карта Црне Горе” само набачена скица
коју је Његош својом руком мастилом нацртао.
Карачај је још раније знао да Његош има на Цетињу један примјерак
карте Црне Горе коју је био направио Твердохљебов и сад је свим силама
настојао да дође до ње, јер је он баш тада прикупљао грађу за своју
„Карту Црнегоре” коју је нацртао 1838. Карачај је тражио податке и од
Његоша за своје дјело о Аустријској Албанији, Црној Гори и Турској
Албанији. Он је имао срећу да дође до архивске грађе са правога извора.
Он је 8. фебруара 1836. обавијестио грофа Лилиенберга да му је „ујак
Владике Црне Горе” донио са Цетиња у Котор „више забиљежака о Црној
Гори” које је Његош саставио и да ће те податке искористити за „приват-
но дјело о цијелој Албанији”.
Карачај је у своме допису од 8. фебруара 1836. ставио до знања гу-
вернеру Лилиенбергу да би желио, кад прође оштра зима, да пође, под
неким изговором, у Скадар, тобоже да утврди да ли тамо влада куга.
Хтио је потом да се врати преко Скопља, Пећи, Плава, Куча и Цетиња у
Котор. Статистичке, топографске и друге податке, што би дању на свом
путовању прикупио, ноћу би ставио на хартију.
Није гувернер Лилиенберг одобрио Карачају да отпутује у Скадар и
да на свом повратку обиђе један дио Црне Горе. У свом допису од 1.
марта 1836. он му јавља у највећем повјерењу да је „аустријски двор у
немогућности да даје Владици поклоне”, јер га, због искреног пријатељ-

254
ства с Портом, не може признати као самосталног владара. На крају
свога писма напомиње да он лично и вршилац дужности окружног капе-
тана у Котору Габријел Ивачић смију само да се с Његошем дописују као
са приватним особама.
Карачај је успоставио присне везе с Ђорђијом Петровићем, који се
крајем новембра 1835. био вратио са школовања из Русије у Црну Гору
и који је с времена на вријеме долазио с Цетиња у Котор и ту се задр-
жавао неколико дана, затим с Његошевим ујаком Лазом Пророковићем,
чија су два сина похађала школу у Котору, потом с Видом Новаковим
Бошковнћем, Ивом Бећиром с Чева и другим многим Црногорцима и
Брђанима који су долазили у Боку Которску. Са црногорског пазара у
Котору звао је к себи многе Црногорце и њихове жене и сликао их. Од
њих је Карачај прикупљао статистичке податке за своје дјело о Боки
Которској, Црној Гори и Турској Албанији. Питао их је, на примјер, гдје
извире или гдје утјече нека ријека у Црној Гори и Албанији, колико је
удаљено једно село од другога, колико су висока поједина брда, који
тамо усјеви успијевају, које су врсте дрвета итд. Непрестано је тражио
од Ђорђија Петровића и Лаза Пророковића географску карту Црне Горе
од Твердохљебова.
Карачај је 1837. дошао до географске карте Црне Горе коју је био
нацртао Твердохљебов. Његош се 27. августа 1837. вратио у Црну Гору
са другог свог путовања у Русију. С њим је дошао и руски потпуковник
Јаков Озерецковски који се задржао у Црној Гори до 2. новембра 1837.
На свом повратку за Русију Озерецковски је 2. новембра 1837. у Котору
исцрпно разговарао с Карачајем о Црној Гори и Црногорцима. Он је тада,
између осталог, показао Карачају „копију исте карте од Твердохљебова”,
коју је Озерецковски био направио, „увјеравао је Карачаја да је ова од
четири листа иста” и допустио је Карачају да пренесе на своју карту све
учињене поправке”.
Карачај је желио 1836. да дође у везу и с Његошем и да с њим исцрп-
но поразговара о своме дјелу о Аустријској Албанији, Црној Гори и Тур-
ској Албанији. За то је добио прилику у току Његошева боравка у
манастиру Подмаинама од 13. фебруара до 8. априла 1836. године. 31.
марта те године узео је са собом ташну с материјалом за сликање и
упутио се као приватно из Котора за Будву ка каменом мосту код манас-
тира Подмаина. Ђорђије Петровић и Његош су га угледали, пошли му у
сусрет и позвали га у манастир. Карачај је повео разговор о своме дјелу.
Рекао је Његошу да се он интересује само за статистичко-географски и
књижевни елаборат о Црној Гори и Турској Албанији и да му је неоп-
ходно потребна географска карта Црне Горе од Руса Твердохљебова.
Његош му је рекао да је и њему потребна та географска карта и да је
већ писао у Петроград и замолио своје знанце да од ње направе једну

255
копију и да му је упуте у Црну Гору. Обећао је Карачају да ће га, кад
дође на Цетиње, упутити с пратњом на Комове одакле се веома добро
види Турска Албанија.
Послије дугога разговора у манастиру Подмаине Карачај је желио да
Његоша наслика. Он му је то допустио. Његош је тада имао на себи
обично одијело, „фес на глави са свиленим турбаном и кожнато крзно
на раменима”. На слици Карачајевој више је личио турском паши него
православном владици. Пошто је Карачај насликао и манастир Подма-
ине, вратио се преко Будве, Вишњева и Кртола за Котор.
Карачај је и даље стајао у вези с Његошем и од њега тражпо мате-
ријал за своје дјело. Желио је да посјети Црну Гору и на извору да
упозна живот црногорског ратничког народа. Хтио је да на лицу мјеста
прикупља грађу за своју историју о Црној Гори и Турској Албанији. Надао
се да ће успоставити тјешње везе с Његошем, с Димитријем Милакови-
ћем и архимандритом Петронијем Лујановићем. Имао је срећу да 1838.
посјети нашу земљу.
Саксонски краљ Фридрих Аугуст II бавио се у „часовима одмора” врло
радо ботаником. Он је 7. маја 1838. кренуо, у друштву управника двора
Минквица, пуковника Манделслоа и свога лнчног љекара др Амона, на
једно научно путовање у Истру, Далмацију и Црну Гору. У Трсту му се
придружио познати ботаничар Бартоломео Биазолето. Краљ Аугуст II
стигао је са својом пратњом 30. маја у 11 сати прије подне у Котор. Он
је 31. маја око 8 сати ујутро, заједно с капетаном Фридрихом Орешко-
вићем, који је живио у Котору као члан комисије за разграничење између
Црне Горе и Аустрије, са заповједником которске тврђаве Теодором Ка-
рачајем, са својом пратњом и са још „30 добро наоружаних Бокеља”
кренуо пут Цетиња. На Цетиње су стигли у сумрак. Ту су преноћили, а у
12 сати су се вратили за Будву.
За Карачаја је посјета Цетињу много значила. Он је тада морао нап-
равити неколико акварела. Можда је тада сликао и Његоша. Цвито Фис-
ковић је нашао један његов акварел на коме је приказан дочек сак-
сонског краља Фридриха Аугуста II на Цетињу 31. маја 1838. Карачај је,
нема сумње, за вријеме свога боравка у црногорском главном граду 31.
маја разгледао поједине предмете и трофеје који су чувани у Манастиру.
Он спомиње у свом дјелу о Аустријској Албанији, Црној Гори и Турској
Албанији лобању Махмут-паше Бушатлије. Сигурно је да је направио и
увид у манастирски архив. Он говори о дипломама црногорских владика
које су се налазиле у цетињском Манастиру. Он је сигурно и тада добио
важне податке о Црној Гори и Турској Албанији од Његоша и његових
сарадника. По свој прилици су му тада Његош, Димитрије Милаковић и
Петроније Лујановић обећали да ће му и даље достављати у Котор или
у Беч грађу за његово дјело. За то је најбољи доказ веома исцрпни и

256
савјесно рађени „Извод из описанија о Црној Гори, учињени 1839. по
заповиједи Господаревој за грофа Карачаја”, који, увелико, допуњује
Милаковићев Кратки поглед на географшческо-статистическо описаније
Црне Горе (Грлица за 1835, стр. 41-54) и који је објављен у Магазину
србско-далматинском за годину 1860 (Беч, 1860, књ. XIX, стр. 103-137).
Поставља се сад питање: колико је Карачај радио на своме дјелу и
кад га је довршио?
Он је од 1835. до 1839. године савјесно и непрестано од свакога и
одсвуда скупљао грађу за њ. У свом нсцрпном извјештају од 1. новембра
1837. јавља једном свом пријатељу да је његово дјело сасвим готово.
Он није тада био сасвим довршио своје дјело. То се јасно види из руко-
писа самог дјела. Карачај је, без сваке сумње, и послије 1838. допуњавао
и поправљао свој спис. По рукопису се види да је у њ накнадно уметао
читаве стране текста. Карачајево дјело одобрено је за штампу у Бечу
16. априла 1839. Допуштење да се оно штампа потписао је Ј. Freyberger.
То је био исти цензор који је одобрио 1847. да се код Мехитариста у Бечу
објави Његошев Горски вијенац.
Зашто Карачајево дјело није објављено у цјелини, кад је аустријска
цензура дала „imprimatur”, на то питање је тешко одговорити. Највјеро-
ватније је да је то учињено из обзира према Турској, која је тада Црну
Гору сматрала својом вазалном државом и са којом је у то вријеме
Аустрија одржавала искрене пријатељске везе.
Карачај се не држи дословно својих извора. Ипак савјесно провјерава
податке које добија од Његоша, његових блиских сарадника и других
личности и које налази у објављеним чланцима и штампаним дјелима о
Аустријској Албанији, Црној Гори и Турској Албанији. Искоришћује и
историјске документе с Цетиња, из Котора, Беча и Млетака. Он признаје
у своме дјелу да је Црна Гора „de facto независна земља”, иако је Порта
сматра „кадилуком Скадарског санџака или Скадарског пашалука”. Међу-
тим, не може да схвати зашто Његош јавно тврди да се Црногорци ни у
једном мировном уговору с Портом не називају њеним поданицима. Он
мисли да Његош не познаје историју или да жели да обмане свој народ.
Да би побио Његошево тврђење, Карачај се позива на први члан миров-
ног уговора који је склопљен у Свиштову 4. августа 1791. и у коме се
наводи Црна Гора као турска провинција.
Он критикује и француског пуковника Виалу де Сомјера који је 1820.
издао географску карту и историју Црне Горе у два тома. С правом држи
да је то Виалино дјело пуно погрешака. На крају додаје да су Виалина
географска карта и слика Котора испод сваке критике. И Карачајев суд
о Шћепану Малом унеколико се разликује од оног који су о њему изрекли
Димитрије Милаковић, Сима Милутиновић, Вук Караџић, Његош и други.
По њему је Шћепан Мали пробисвијет који је дошао из Русије на наше

257
стране. Он је прво задобио за се црногорски народ, а потом црногорске
старјешине. Најзад је објавио да је он руски цар Петар III.
Интересантно је овдје споменути и Карачајево мишљење о истрази
потурица која се свакако морала десити у доба владике Данила Петро-
вића. Прво дјело, тако излаже Карачај, које је извршио Данило Петровић
као митрополит било је: силом истријебити ислам у Црној Гори. „Они ко-
ји се нијесу хтјели покрстити били су прогнани из земље. Друго [његово
дјело] било је: поново обновити Цетиње и учврстити слогу у народу”.

* * *

Како је Карачај приказао Његоша у своме дјелу о Аустријској Алба-

нији, Црној Гори и Турској Албанији? Како, заправо, изгледа Његошев
лик у очима Карачајевим у времену од 1835. до 1839. године?
Његош је, према излагањима Карачајевим, још сувише млад, Он је
„лијепе спољашности и наочитога изгледа, има много природног дара,
много воље за учење страних језика и страних књижевности; сам је
пјесник и има најбољу вољу да правично влада својим земљацима и да
их постепено још више просвијетли. Ватреног је темперамента, ратнич-
ког духа. По природи је славољубив. Има богату машту. Говорљив је.
Без икаквога је искуства. Често је неопрезан у разговорима. Благе је на-
рави. Жељан је знања. Нема такта у животу. Воли просвјету. Оснива на
Цетињу и Добрском Селу основне школе. Набавља штампарију и објав-
љује у њој уџбенике, књижевна дјела и часопис Грлицу. Скроман је. Ве-
ома је гостољубив и са странцима поступа одлично и веома љубазно.”
Његош намјерава да припоји Црној Гори Грахово и друга херцего-
вачка мјеста у којима живе православци. „Нада се да ће с временом
постати црногорско подручје до Скадра, Улциња, Бара и Дубровника”.
Покушава да с Црногорцима освоји Спуж, Жабљак и Подгорицу и да
обнови Иванбеговину.

* * *

Наводим два одјељка из Карачајевог извјештаја.

Врста владавине
У Црној Гори су удружене духовна, цивилна и војна власт у митро-
политовој особи који је њихов врховни поглавар. То је достојанство нас-
љедно у породици Петровића из племена Његуша. Сљедбеник се
одрећује сваки пут још за живота претходника. Он се брижљиво васпи-
тава у ту сврху, а на [народном] се збору признаје.
Послије смрти задњег митрополита настале су [разне] странке, али
када је на скупштини прочитан тестаменат истога [митрополита], у коме
258
им је старац усрдио препоручио свога млађега синовца Радоја Петро-
вића, [Радоје] би потврђен и млади архимандрит доби име Петар (из
поштовања према покојном митрополиту) Петровић.
Духовна власт, која се уопште ослања на вјеру, врши на духове
дубље укоријењену моћ него сурова сила, али је њен положај баш зато
и много слабији. Колико је стари Петар Петровић, претпосљедњи влади-
ка, био њу схватио, то потврћује опште мишљење народа по коме је он
био светац. Владати суровим, али непоквареним, непорочним, храбрим
и слободним народом, каквим је он владао, свакако захтијева висок
степен унутрашњег моралног савршенства, достојанства и обзира на
његов начин живота. Године 1835, на дан светога Петра, он је био
проглашеи свецем и то проглашење, које је, изгледа, било нешто пре-
урањепо, на Цетињу је веома свечано прослављено.
Прије тога је у свакој области (нахији) било именовано неколико сер-
дара (цивилних службеника), а на Цетињу је био именован цивилни гу-
вернер, звани губернатор, али их је отпустио садањи владика откако је
образован Сенат. А у појединим насељеним селима постоји још само
судија (кнез).
Народ ословљава владику титулом: „Свети владико!” „Владика” је
стари словенски превод грчке ријечи „dominus” (а тај назив даван је и
бискупима), Његов грб је двоглави орао. То је грб Цриојевића.
Осим манастира на Цетињу [Владика] посједује још и манастир Ста-
њевиће који се налази на аустријском земљишту на путу за Будву и који
је [Венецијанска] Република намјерно дала у власништво Владици да би
он у случају потребе имао уточиште на овом подручју. Овај је манастир
недавно продао Владика аустријској влади за 17.000 форинти.
Његови су приходи ипак веома незнатни, али му двор у Петрограду
годишње пружа обилату новчану потпору.
Мало прије свога одласка у Русију Владика је намјеравао да уведе
порез од два талијера по породици да би покрио трошкове за основне
школе и да би основао штампарију на Цетињу; у [основним школама]
учио је „тридесет и један” дјечак читати, писати, рачунати, географију
и историју; из [штампарије] појавили су се досад школске књиге, кален-
дари, историја и српски часопис Грлица, који је, између осталих вријед-
них чланака, дао веома добре статистичке податке о Црној Гори. Али
народ се супротставио увођењу пореза, и то сљедећом примједбом: „На-
ма је милије да стално ратујемо с Турцима него да плаћамо порез; а ако
бисмо га хтјели плаћати, боље би било да га Турцима плаћамо, а онда
бисмо бар могли с њима у миру живјети и посјећивати њихове пазаре”.
Многе породице су се преселиле из Бјелица у предио Мостара у
Херцеговини, гдје су им Турци дали њиве и стапове под јевтиним усло-
вима. Оне су биле ослобођене пореза.

259
 Да ли ће отварање школа имати за народ благотворно дјејство, то је
питање, које заслужује да се тачно испита, будући да се развитком
многих духовних и интелектуалних снага може повећати број нових
незадовољника и невољника чије је [снаге] немогуће употријебити у
земљи и њима ништа друго не би преостало него да се иселе из ње.
Било би много корисније кад би се из народа уклониле предрасуде о
бављењу заnатима и кад би се код њега пробудио смисао за индустрију.
Још је увијек срамота ако је неко кројач или ковач, јер прво занимање
припада женама, а друго само циганима.
У јесен 1837, по повратку из Петрограда, Владика се озбиљно бавио
промјеном у администрацији. Средства за то добио је из фондова које је
са собом донио из Русије. Још раније је био образован Сенат од главара,
који је морао да кроји правду према законику који је он саставно и који
је био једнодушно примљен на збору. Организована је и стављена на
располагање Сенату нека врста милиције. Сада је тај Сенат реформисан
и састоји се тренутно од предсједника (Владике), потпредсједника (ње-
гова братанца Ђорђија Петровића, руског поручника који је иступио из
службе), секретара (г. пл. Милаковића), канцеларијског писара и два-
наест сенатора. У појединим областима (нахијама) именовао је дванаест
капетана народне милиције који преузимају функције досадашњих сер-
дара. Установљена је плаћена народна милиција од 420 лица и нека
врста тјелесне страже Владичине од 30 људи који се зову перјаници.
Одржава се строги ред и народ се повинује [закону] и признаје да се
његов положај само на тај начин може да побољша. Владици свакако
лежи много на срцу цивилизација његова народа, а у томе му много
помаже његова блиска околина, наиме г. пл. Милаковић, веома образо-
ван и талентован човјек, и одлични архимандрит Цетињског манастира
Петроније Љубановић. Владичина библиотека је већ веома значајна, а
стално се још набављају нова и ваљана дјела.
Владика је веома гостољубив и са странцима се поступа одлично и
веома љубазно. Он држи код себе многе слуге, звани „момци” („Момак”
српски значи: „младић”); они су сви изврсно наоружани и у манастир-
ском тријему, поред великог огњишта на коме ватра гори, пружају на-
рочиту ратничку слику. Свуда звекће оружје, [виде се] изражајна лица,
велики бркови, а коса је ошишана са чела и потилжа.
Обичајно право
Судска власт није овдје досад наишла ни на какве присталице него
су се странке рађе покоравале помирљивој пресуди судија које су сами
изабрали. Ту, гдје су прилике још једноставне, а право опште познато и
без оштроумности за споредне појединости, изгледа да тамо у ствари и
није потребна установа сталних судија (правника по занимању) и да је
за извршење донесене пресуде, у најмању руку, потребна извршна суд-
260
ска власт. У том погледу ће сигурно Сенат, који је сада ступио на
дужност корисно дјеловати.
За судије су бирани: кнез, старјешине или најугледнији људи из поје-
диних мјеста. Начини избора се ипак разликују према предметима спора,
према убиству, тјелесној озледи, повреди власништва или другим крше-
њима права.
У случају уморства и убиства у Црној Гори важи, као и код свих сло-
венских племена у овоме предјелу, крвна освета у својој пуној снази као
неоспорно право и вјерска дужност како појединца тако и родова. Она
је веома старог поријекла и важи као и код Арабљана. Али се она „уми-
ром” може спријечити; да се човјек окани крвне освете, потребни су за
то дуго мољење и многе церемоније. Вјечито је њој изложен онај који
побјегне да би је избјегао. Његова се кућа руши, а његова се имовина
предаје роду који је озлијеђен. А ако се он само сакрије да би избјегао
први утисак свога дјела, његова родбина покушава у међувремену да
посредује ради измирења. [Она шаље] изасланике који најпонизније
моле да им се да јемство за сигурност („вјера”). Ако им је [вјера дата],
онда осветник одређује дан за поравнање и мирење и бира двадесет и
четири изабране судије који треба да изреку пресуду. Кривац тога дана
нуди из свога рода (од својих сродника) дванаесторо дјеце које уврије-
ђени узима једно по једно у наручје и тиме изриче помирење. Судије
образују један круг и послије извршене истраге изричу пресуду. Убица
прилази, у скрушеном ставу, с објешеном пушком о врату, и моли за мир
и за измирење све док га осветник не подигне са земље и не загрли.
Затим се једе и пије на трошак злочинца и његових пријатеља.
То измирење је често веома скупо, али често убица својим помире-
њем задобија искренога пријатеља. Крвнина стаје често сто и више
цекина, а судије добијају и дарове. Два раније завађена рода обично
постају крштени кумови један другоме, а тиме се још јаче учвршћује
помирење. Свака тјелесна повреда цијени се по десет цекина, а свако
се убиство рачуна као дванаест тјелесних повреда. Једна трећина новца
припада судијама, а двије трећине увријеђеноме. Према новом законику
установљен је параграф осам:
„Ко повриједи свога ближњега руком или каменом, дужан је да му
плати педесет форинти за претрпљени бол, а ако би човјек који је уда-
рен убио свога нападача, онда се то убиство сматра случајним и не
кажњава се.
Двије до четири изборне судије суде о лупештини и пљачки и доносе
пресуду да се оне седмоструко надокнаде. Онај који не може да плати
дугове, мора да ступи у службу вјеровника и да одради свој дуг.”
(Осми члан „Законика” митрополита Петра I Петровића гласи: ,,Ако
пак удари који брата Црногорца ногом или камишем, такви да плати за

261
они ударац цекинах петдесет, а глобе Црногорцима цекинах петдесет,
ако ли га они убије пошто буде ударен, за њега да поговора није, колико
ни за лупежа који у крађу погине”.)
Однедавно кривци се затварају, а штавише је Сенат, зими 1836, на
вјешала осудио двојицу убица пљачкаша и они су објешени. На изгнан-
ство се осуђују они који се огријеше о слободу земље, иако се њихова
кривица не би могла сасвим доказати.
Уопште узевши, Црногорац није свађалица и он веома савјесно
обавља преузете обавезе и дужности. То су дјеца природе и заиста, ако
их човјек ближе упозна, они задобијају наклоност свакога племенитог
човјека”.

Гласник Одјељења умјетности Црногорске академије наука и умјет-

ности, Подгорица, 1979, 2, стр. 53-71.

262
 О ПОДИЗАЊУ БИЉАРДЕ 1838.

У „Зетском гласнику” од 7. априла 1934. објавио је Душан Вуксан чла-

нак Биљарда владике Рада. 1941. он је тај свој чланак унеколико прера-
дио и саопштио у „Записима”, књ. XIV, стр. 12-17.
1948. штампао је Ристо Ј. Драгићевић у „Историјским записима”, књ.
I, св. 3-4, стр. 113-138, опширан чланак о „Биљарди”.
Подстакнути радовима Вуксановим и Драгићевићевим и ми смо у пос-
љедње вријеме настојали да прикупимо што више података о „Биљарди”
па ћемо их овдје сад изложити.
Прво питање које се овдје намеће је вријеме подизања „Биљарде”.
Капетан Фридрих Орешковић, који је неколико година живио у Котору
као члан Комисије за разграничење измећу Црне Горе и Аустрије и који
је био добро обавијештеи о свим стварима које су се дешавале у нашој
земљи, подноси 20. септембра 1837. један опширан извјештај своме
гувернеру Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу. Он ту саопштава, измећу
осталог, и ово: „На Цетињу ће се градити властита кућа за сенат, и руски
потпуковник је већ нацртао план за њу; (сваки) сенатор ће добити двије
простране собе, једну одају и кухињу”.
20. новембра 1837. јавља Фридрих Орешковић Вуку Караџићу да ће
се „на прољеће”, на „Цетињском Пољу”, градити „кућа за сенаторе и јед-
на за школу” и да се „сад већ камење за то приправља” (Вукова Препис-
ка, књ. VII, стр. 480).
Ристо Драгићевић је пронашао једно писмо у Архиву на Цетињу које
се односи на набављање материјала за подизање „зданија” у Владичиној
резиденцији. То је Владичино писмо од 18/30. јануара 1838. које је упу-
ћено руском конзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу. У њему се Владика
жали Гагићу што није примио „руску помоћ за друго четворомјесечје
1837. године” и додаје да „се нешто потрошило и за материјал који се
набављао за зданија, која је уједно с Г-н Подполковником нашао за не-
обходимо нуждно постројити”.3 4
21. маја 1838. обавјештава Габријел Ивачић Губернијално предсјед-
ништво у Задру да је један слуга Владике Црне Горе прошао из Дубров-
ника преко Котора за Цетиње са сумом од 10.500 форинти и да је тај
новац одређен за подизање зграде за црногорски Сенат и сенаторе и за
основну школу. На крају тог свог писма Ивачић додаје да је Владика
намјеравао да ове грађевине заврши у току ове године, али да вјеро-

263
ватно неће успјети, јер нема довољно мајстора и новаца за те веома
замашне послове.”
Ботаничар др Бартоломео Биазолето био је на Цетињу у пратњи кра-
ља Саксонске Фридриха Аугуста 31. маја и 1. јуна 1838. Он је описао свој
пут у Црну Гору у свом дјелу. Он каже у том спису: „Црногорци су, уос-
талом, увидјели да стара зграда њиховог Сената не одговара више
данашњем времену, тим прије што садашњи Владика веома много нас-
тоји да просвијети своју управу; стога су они одлучили да нова зграда
буде пространија, удобнија и пристојнија. - Ову зграду они подижу сас-
вим близу старе зграде и већ су сада на њој радови доста поодмакли;
кад буде готова, допринијеће сигурно много сјају и украсу Цетиња”.
Претор из Опузена извјештава 10. јула 1838. окружног капетана у
Сплиту да Црногорци и надаље узнемиравају Турке у Грахову и Неве-
сињу и да Владика с великом ужурбаношћу гради једну велику палату и
једно утврђење.
У мају мјесецу 1838. дошао је први пут у Црну Гору руски рударски
инжењер Јегор Петровић Коваљевски. Он се тада задржао код нас мање
од четири мјесеца. 1841. он је издао у Петрограду свој спис „Четири
месеца у Црној Гори”. У том његовом дјелу сретамо ову реченицу о
подизању „Биљарде”:
„Сенат је пресељен у прекрасно здање, које је подигао Владика, на
одушевљење свих Црногораца”.
1838. Коваљевски је боравио у Црној Гори до 17. септембра. Према
томе излазило би да је „Биљарда” до тада била сазидана и да је сенат
био пренесен у њу.
Да је заиста „Биљарда” била сазидана у току 1838. то се види и из
неких докумената из Државног архива у Задру.
Почетком децембра мјесеца 1838. био је у Суторини сопраинтендант
Фрањо Болис. Он је тамо надгледао радове на изградњи путова. Узгред
је он том приликом скупио неколико података о Његошу и о политичким
приликама у Црној Гори и њеним сусједним покрајинама. Дошао је и до
драгоцјених појединости о подизању „Биљарде”. Један турски поданик
који је више од три мјесеца радио као зидар на „Биљарди” саопштио је
Болису, тамо негдје почетком децембра 1838. да је нова касарна на
Цетињу готова, да ће се иа прољеће подићи на Цстињу још једна слична
овој и да су те двије касарне једнаке оној у Котору која је дугачка 90
лаката. Те вијести је доставио Болис 3. децембра 1838. барону Ферди-
нанду Шалеру, окружном поглавару дубровачком.
5. децембра 1838. Шалер је о том обавијестио Губернијално предсјед-
ништво у Задру.
Сад се намеће питање кад се Његош преселио из Манастира у „Би-
љарду”. То се дознаје из опширног извјештаја од 5. октобра 1838. он-

264
дашњег окружног которског комесара Габријела Ивачића Губернијалном
предсједништву у Задру. Ту Ивачић износи ово: у току недјеље прије 5.
октобра настала је свађа измећу Његоша, сенатора и других црногорских
поглавица. Сенатори су захтијевали да се поново успостави гувернадур-
ство у Црној Гори и да се именује гувернадуром Ђорћије Петровић, али
се Његош отворено томе одупро. Од тога момента Његош је постао
много зловољан, није хтио да учествује у дискусијама о појединим
стварима, повукао се из друштва с којим је обичавао да проводи ври-
јеме, завео је реформу у своме начину живота и у својој приватној
економији, напустио је Манастир и прешао на становање у неколико
соба новосаграђене зграде које нијесу биле сасвим уређене, одредио је
за примање странака два сата ујутро, а два послије ручка, отпустио је
све своје слуге сем двојице које је задржао за своју приватну службу,
ручавао је сасвим сам, онима који су прије јели с њиме исплађивао је
храну у новцу, Ђорђију Петровићу и свом секретару Димитрију Милако-
вићу давао је дневпо по један фиорин, калуђерима у Манастиру по 20
карантана, а својим слугама по 10 карантана.
Димитрије Милаковић и Ђорђије Петровић наставили су да и даље
бораве у Манастиру, али су они имали одвојену и послугу и кухињу,
калуђерима и њиховом старјешини била је заједничка кухиња. По рачуну
Ивачићевом Његош је на тај начин уштеђивао мјесечно око 120 форин-
ти. Најугледнијим људима у Црној Гори није се допала ова Његошева
реформа, јер су они до тада сматрали Манастир не само као мјесто за
договор него и као уточиште свима онима који нијесу имали на Цетињу
стана, ни издржавања. Причало се да је Француз Антид Жом наговорио
Његоша да заведе ове реформе на своме двору.
У току 1838. већ су и страни гости одсиједали у „Биљарди”.
Подносећи 9. новембра 1838. један опширан извјештај о преговорима
између Турака и Црногораца око Грахова Губернијалном предсједништву
у Задру, Габријел Ивачић додаје да „је недавно стигао на Цетиње” изас-
ланик мостарског везира с једним послаником из Босне и да су они по
доласку на Цетиње били смјештени у четири собе нове зграде која је
„недавно саграђена”.
Иако се Његош већ 1838. био настанио у „Биљарди” и у њој примао
на спавање странце, ипак се може с поузданошћу тврдити да је „Биљар-
да” тек концем марта 1839. била сасвим готова. То се јасно види из
извјештаја Фридриха Орешковића од 1. априла 1839. далматинском гу-
вернеру Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу из кога овдје саопштавамо
један исјечак.
„Док се Владика претвара да је одан и услужан Аустрији, дотле је
његов циљ да нас само задржава; и као што се досад титрао Комисијом

265
за уређивање границе, иада се можда да ћс сад моћи то исто да ради и
с највећим дворским надлештвима.
Два Турчина која је босански везир био послао прије неколико мје-
сеци на Цетиње да би преговарали ради заузимања Грахова, Владика је
обдарио, сем са нешто оружја, и са 90 дуката у злату; и ови поклони су
дали прави повод везиру те је он тада, са своје стране, послао Владици
као уздарје једног оседланога коња, као што је то већ било приказано у
мјесецу јануару.
Уопште, Владика даје богате поклоне свакоме Турчину који ма из
било ког разлога долази на Цетиње.
Све је ово додуше прорачунато и дешава се намјерно да би Турци и
турска раја имали добро мишљење о његовој моћи и његовом богатству,
а то му, код ових сурових народа, у ствари лако полази за руком. Шта
више, и најједноставније ствари искоришћују се за то; тако се један
прије краткога времена из Трста поручени и на Цетињу смјештени били-
јар показује свакоме, па и најобичнијем турском поданику и даје повод
оним полудивљацима за свакојаке приче...
„Сем велике нове зграде за сенаторе, која је већ сасвим готова и у
чијем једном дијелу сада Владика станује, треба да буде направљено из
основа ново пребивалиште са 18 соба, сасвим одвојено за Владику, и за
њ треба да буде поручен намјештај из Трста.”
Пошто је Његош сазидао „Биљарду”, носио се мишљу да подигне на
Цетињу још једну зграду „са 18 соба” у којој би он сам живио. Сигурно
је морао због недостатка новаца да одустане од те намјере.

* * *

Важно је сад овдје саопштити главне описе „Биљарде” страних пу-

тописаца који су били Његошеви гости на Цетињу.
Сваки и најмањи детаљ о спољашњости и о унутрашњости „Биљарде”
добро ће доћи приликом рестаурације „Биљарде”. Моћи ће се на лицу
мјеста контролисати поједини подаци о „Биљарди” које су нам странци
забиљежили и искористити за план „Биљарде”. Само на тај начин ће
бити загарантована тачна рестаурација овога важног објекта из Њего-
шева доба. На основу страних путописаца рестаурирана је Биљарда
1851.
Ристо Драгићевић је трагао годинама за појединим путописима на
страним језицима из времена Његошева, али никако на Цетињу није
могао до њих доћи. Пишући свој чланак Његошева „Биљарда”, он је
имао у рукама „од свих сувремених описа Његошевог Цетиња” само ори-
гинално дјело руског иижењера Јегора Коваљевског, а из свих других
дјела имао је само дјелимичне изводе или преводе појединих одломака.

266
 Захваљујући Свеучилишној књижници у Загребу, Библиотеци Држав-
ног архива у Задру, Научној библиотеци у Задру, Градској библиотеци у
Сплиту, Библиотеци Археолошког музеја у Задру и Библиотеци Архео-
лошког музеја у Сплиту, дошли смо до најглавнијих дјела на страним
језицима у којима је ријеч о „Биљарди” и Његошеву стану.
Први који је мало детаљније описао „Биљарду”, уколико смо могли
сазнати, био је Хајнрих Штиглиц. Штиглиц је издао у Штутгарту и
Тибингену 1841. своје дјело Посјета Црној Гори. Предговор томе спису
носи датум „9. септембра 1840”.
У том Штиглицовом путопису стоји о „Биљарди” ово: „Тек недавно
саграђена и бијело окречена нова грађевина има по цијелом свом првом
нацрту и по начину израде нешто што личи на касарну. Она је висока
само један спрат, дугуљаста је и обухвата, сем Владичиних соба и сенат-
ске дворане, станове за дванаест сенатора, преторијанских тјелохра-
нитеља, једног дијела гвардије и послуге. У сенатској дворани, гдје се
јутром одржавају савјетовања, скупљају се Владика и његови сенатори
око истога огњишта на коме се јело за њих готови за вријеме дугих
зимских вечери и ослушкују старе јуначке пјесме, које уз пратњу гусала
приказују дјела славних народних јунака, или исто тако и извјештај о
новијим четовањима... Владичина соба за становање прави утисак више
једног са пуно укуса уређеног ратничког шатора него сједишта духовнога
кнеза. Зид је украшен унаоколо галеријом свијетлог старијег и новијег
оружја које је већином заплијењено од Турака и које се, вјерно старом
обичају, још и дан данашњи, послије сваког четовања, доноси народном
врховном поглавици; нешто ратне опреме која је једноставнија од турске
опомињало је на посљедње пограничне сукобе на Западу. Остало покућ-
ство, почев од удобног дивана и прикладно уређеног писаћег стола, из-
над кога гледа добро погођена слика Николаја (руски цар Николај I),
цара патријарха на Истоку, па све до красне столичице, скроз је изра-
ђено по најновијем укусу и тек је недавно дошло из Трста”.
1839. посјетили су Његоша Едвард Митфорд, Хенрi Лејард и Густав
фон Франк. Они су нам оставили кратке описе Његошеве „Биљарде” на
којима се ми овдје нећемо задржавати, јер нам не пружају никакве по-
датке који би нам послужили за рестаурацију Његошева двора.
Радо ћемо се подуже зауставити на детаљним подацима о „Биљарди”
од др Вилхелма Ебела.
Др Вилхелм Ебел, који је био у Црној Гори од 29. маја до 9. јуна 1841,
саопштио нам је пуно драгоцјених података о „Биљарди” и Његошевом
стану: „Усред собе, у којој смо се налазили и чија су два прозора била
окренута према истоку, а друга два према југу, стајао је билијар на коме
су присутни наизмјеничио играли. Сем тога, два веома једноставна сто-
ла, неколико столица и три дугачке дрвене клупе замјењивали су читаво

267
покућство. Једна собна врата водила су према стану коморника који је
био у дограђеноме крилу, друга према ходнику, а трећа према кабинету
који су додиривала поред Владичине спаваће собе која се налазила иза
њега; у тим одајама био је смјештен не баш сјајан, али ипак врло укусан
намјештај.
Једноставна билијарска соба имала је бијеле зидове; (зидови) других
(соба) били су тапетовани. Прву је украшавало само оружје, а друге
мало слика и опет оружје, али ово је (оружје) било од много већег
значаја него оно које је прије именовано пошто су то били већином
побједоносни трофеји убијених или у најмању руку побијеђених турских
паша и других високих официра. Оно (оружје) у спаваћој Владичиној
соби, које је било објешено о зиду у дугачком реду, било је најскупо-
цјеније; међу њим је било неколико пиштоља, један љепши од другога,
један ханџар, сабље, једна од друге богатије позлаћена и на ручици
опточена драгим камењем, тако да се заиста не би нашао изложен такав
избор сабаља са најљепшим шарама у челик утиснутим ни код ковача
мачева... Као нарочити украс хвалили су ми у билијарској соби више
пушака турских линијских трупа које су успомена на славну борбу коју
су (Црногорци) водили против њих. Баш у овој соби опомињали су
знакови црногорске побједе: мач, широка врпца као и појас и торба с
мецима, над скадарским Махмут-пашом, на то да охолост долази пред
падом”.
„С каквом се снагом Црногорци боре против својих крвних неприја-
теља за то је дао доказ један трофеј који је висио у соби. Једна гвоздена
цијев од албанске пушке око које су се неколика Црногорца отимали са
више Турака, била је сломљена, а друге двије су биле знатно искривље-
не”.”
„Владичин стан је у једној веома дугачкој, уској и двоспратној кући
која је са оба своја крајња дијела окренута према сјеверу и снабдјевена
малим крилима; фасада (те куће) је обрнута према југу и има 20 до 24
прозора на сваком спрату.
Њене обје забатне стране пружају се како напријед тако и назад до
у зид који их унаоколо опкољава и који је снабдјевен на четири своја
угла са четири мале, округле куле. Горњи дио стана протеже се позади,
пружајући се дуж читаве његове дужине, кроз дугачки предњи дио куће
који је освијетљен многим прозорима и из кога воде врата у собе које
се налазе (на лицу куће). Већ описане Владичине собе су најисточније.
Иза његове спаваће собе и собе за становање слиједила је трпезарија,
а иза ње соба за госте. Од станова, који су били у западној подовини
куће, упознао сам само двије собе у којима је становао млађи брат Вла-
дичин. Остале поред ових, заједно са двјема у дограђеним крилима (у
источном крилу боравили су црвенствено коморници, а ту се, сем тога,

268
у доњем спрату, налази садашња Владичина кухиња), као и све остале
одаје које су у приземљу, били су заузели дјелимично сенатори који су
Владику опкољавали, други чиновници и тјелохранитељи, а дјелимично
су се у њима налазили списи Сената, мала штампарија, занатлиске спра-
ве, грађевински материјал и више других ствари које свакодневна пот-
реба изискује”.
Свака појединост о „Биљарди” коју је оштро око Ебелово примијетило
од великога је значаја ради рестаурације Његошевог двора. Важно је
истаћи овдје Ебелов опис билијарске дворане: „Усред собе, у којој смо
се налазили и чија су два прозора била окренута према истоку, а друга
два према југу, стајао је билијар на коме су присутни наизмјенично
играли”. Шта је било са та четири прозора у билијарској сали? Њемац
Густав Раш, који је много касније по смрти Његошевој био на Цетињу,
прича нам о владици Раду ово: „Он је био страствени играч билијара и
био је удесио највећу просторију горњега спрата (своје) палате за били-
јарску дворану. Још се и данас назива палата на Цетињу по билијарској
дворани ,il bigliardo’. Билијарска дворана била је историјска, јер је кнез
имао обичај да у њој прима посјете и даје аудијенције. Данас је, на-
жалост, ова историјска билијарска дворана претворена у више соба.
При рестаурацији Његошеве сале за билијар морају се наравно имати
у виду и ове ријечи Густава Раша.
Од 29. марта до 1. априла 1842. био је на Цетињу тадашњи I комесар
Окружног поглаварства у Сплиту Едуард Гриј ради предаје крста са
брилијантима који је Његошу даровао аустријски цар Фердинанд I.
Поводом те своје посјете Његошу Гриј је написао дневник „Четири
дана у Црној Гори приликом предаје крста са брилијантима који је
Владици даровало Његово ћесарско и краљевско Величанство”. „Нова
зграда је на једном спрату са око 28 соба; чудноват је њен положај, јер
је само њена страна са четири прозора окренута улици, док је њено лице
са 28 прозора окренуто дворишту које је затворено једним зидом. У углу
према улици, на првом спрату, је билијарска соба, а поред ње је друга
просторија са нужником у коју се мора ући кроз билијарску собу. Кроз
њу се долази и у Владичин стан који се састоји од двије мале собе; у
првој се налази (Владичин) писаћи сто и његов сандук с књигама, а у
другој је његов кревет; обадвије су, уосталом, пристојно, али не рас-
кошно уређене. У једној соби ове зграде станује Вуковић, у једној другој
Владичин брат Перо; у двјема живи секретар Милаковић, а по осталима
су смјештени сенатори, по двојица заједно, и послуга. Билијарска је соба
украшена свакојаким заплијењеним оружјем, затим простим кратким
пушкама које су у Ријеци купљене, потом и са неколико врло добрих
пушака Шрајберовог типа. Ту је један диван, а на столу пред истим

269
налазе се ,Echo francais’, ,Charivari’, „Съверная пчела” и загребачке
,Илирске новине’; очекује се ,Moniteur ottoman’.”
Свакако би се морао искористити приликом рестаурације „Биљарде”
и овај њен опис од Едуарда Грија. Потребно је истаћи Гријеве ријечи:
„У углу према улици, на првом спрату, је билијарска соба, а поред ње је
друга просторија с нужником у коју се мора ући кроз билијарску собу.
Кроз њу се долази и у Владичин стан који се састоји од двије мале собе”.
Из овога излази да је „једна просторија с нужником” раздвајала Њего-
шев стан од дворане за билијар.
Заслужује пажњу и „Биљардин” опис од Енглеза Џона Герднера Вил-
кинсона. Вилкинсон је посјетио Цетиње око половине мјесеца септембра
1844. Он је написао познато дјело Далмација и Црна Гора (1848) и
Његош много цијенио. Он каже у том своме спису о „Биљарди” ово:
„Палата је дугачка и бијело окречена зграда, попут неке бараке, с
једним јединим спратом изнад приземља, са отвореним двориштем ис-
пред и иза зграде које је опкољено зидом; на сваком углу (тога зида)
има мала округла кула. Све собе гледају према дугачком ходнику на
чијем се горњем крају налазе просторије самога Владике од којих је
главна билијарска дворана која служи за аудијенције, као трпезарија и
као обична соба за разговоре; поред ње је једна мала соба која се зове
библиотека у којој има нешто књига и много лула; она је уређена више
за зиму него за љето. Зидови билијарске дворане украшени су кратким
пушкама и другим оружјем; на једној њеној страни има неколико сави-
јених пушака које се чувају као успомена на црногорско јунаштво”.
Поред билијарске собе била је, по Вилкинсону, једна мала соба која
се звала библиотека. Гриј нам саопшти да је постојала једна просторија
између Његошева стана и билијарске дворане. Ко је у праву, Вилкинсон
или Гриј? Ствар би требало наравно сада приликом рестаурације „Би-
љарде” на лицу мјеста провјерити.
1847. био је на Цетињу А. А. Пантон. Кад је он ушао у „Биљарду”,
наишао је у билијарској соби на Његошева брата Пера који је сједио на
црној кожнатој наслоњачи и пушио из луле. „О зидовима су висили
велики портрет Петра Великога у уљаним бојама, један мањи Карађор-
ђев и гравуре Бајронове и Наполеонове”. Патон је ту примијетио и
познати Владичин билијар. У Његошевој спаваћој соби видио је итали-
јански кревет, црни кожнати диван, тоалетни сто и велики гвоздени
сандук. Изнад сандука су се налазиле неке друге потребне ствари. Ту је
био и дуг ред чивилука за сабље и пиштоље, међу којима је била и
скупоцјена Карађорђева сабља. Покрај Његошева кревета висила је,
привезана на врпци, једна медаља на којој су били отиснути стари црно-
горски грб, двоглави орао и лав с натписом: „Вјера, слобода, за храб-
рост”.

270
 Као што се могло примијетити из наших досадашњих излагања,
дворана за билијар у Његошевој „Биљарди” највише је привлачила
странце који су посјећивали Цетиње и они су се на њеном опису најдуже
задржавали. У својим описима „Биљарде” они су додуше овлаш додири-
вали и Његошеву спаваћу собу која је правила утисак „више једног са
пуно укуса уређеног ратничког шатора него сједишта духовнога кнеза”
и чији су зидови били унаоколо украшени „галеријом свијетлог старијег
и новијег оружја које је било већином заплијењено од Турака”. У њој су
примјећивали „удобан диван и прикладно уређени писаћи сто”, изнад
кога је гледала „добро погођена слика Николаја”.
Једноме Енглезу и једној Енглескињи, који су посјетили Цетиње но-
вембра мјесеца 1843, пао је у очи у Његошевој соби за спавање „један
орман, који је садржавао предмете достојне да привуку једног пашу на
Цетиње. Руски ордени и бурмутице без броја, искићене најодабранијим
бриљантима; поклони аустријских царева од необичне вредности; успо-
мена - две од саксонског краља”. Патон нам је ипак саопштио највише
ствари из Његошеве собе за спавање.
Ради висине зида са одбрамбеним кулама, који је био око „Биљарде”,
потребно је овдје навести и опис „Биљарде” од Паића и Шерба, који су,
по свој прилици, били у Црној Гори 1846: „Митрополитова палата је у
новом стилу добро саграђена зграда; она је дугачка, има један спрат са
тридесет прозора; на обадвије њене фасаде направљена су дворишта
помоћу зидова који су високи два хвата; на њихова четири угла постав-
љене су куле за одбрану са пушкарницама; у једном дворишту налазе
се четири топа који су од Турака заплијењени... Једно одјељење зграде
отворено је за разоноду; ту се налазе библиотека и билијар. Вечерња
забава протеже се обично до поноћи; за вријеме ратничких причања и
других приповиједања и разговора стално се пуши из дугачких лула и
непрестано се послужује кава. Послије вечерњих забава владар има чес-
то обичај да се шета у друштву својих повјереника”.
И Јаков Чудина, који је стајао „у непосредној вези” с Његошем и који
је „у више махова посјећивао” Цетиње, говори у своме опису „Биљарде”
и о висини зида који ју је окруживао: „Насупрот староме манастиру
покојни Владика је саградио мали владичански двор са једним спратом
и са фасадом од 30 прозора. Зидови који су високи 12 стопа затварају
његова дворишта; у угловима ових (дворишта) саграђене су куле за
одбрану са отворима за ватрено оружје. У једном дворишту стоје четири
црногорска топа као плијен отет Турцима. Владика станује у овој кући.
Такође и министар и витез Милаковић, ађутант Медаковић, један дио
сенатора, перјаници и послуга боравили су у овој новој згради која је
опскрбљена свим потребним (предсједник Сената, брат Владичин, живио
је у старом манастиру). Овдје је покућство било донесено из Трста.

271
 Кнежев стан био је намјештен са врло добрим укусом. Над писаћим
столом видјела се слика руског цара Николаја. Овдје се налази и Влади-
чина библиотека и билијарска дворана. (Владика) је био велики љуби-
тељ (билијара) и знао је да га игра одлично...”
Прве половине мјесеца октобра 1850. посјетио је Црну Гору њемачки
путописац Јохан Георг Кол који је 1851. издао у Дрездену своје дјело
Reise nach Istrien, Dalmatien and Montenegro. Тај његов спис се састоји
од два дијела. У првом дијелу Кол говори врло симпатично и с доста ра-
зумијевања о Црногорцима; он нам ту саопштава и пуно драгоцјених
података из живота Владичиног. Из тога његова путописа ми овдје до-
носимо оно што се односи на Владичину „Биљарду” и на Владичин стан:
„Још нешто даље и већ скоро сасвим у равној долини стрчи дугуљаста
велика кућа у којој лично Владика станује. Све је ово опасано прилично
високим зидовима, који, сем тога, опкољавају још и пространа двориш-
та”. За Његошев стан каже Кол ово: Владика „сам има за становање у
свом манастиру не више него три собе које се налазе једна поред друге,
прво, именовану, нешто мало овећу билијарску собу, чији су зидови ук-
рашени оружјем и портретом Наполеоновим, лорда Бајрона, садашњег
краља Саксонске и једном великом старом сликом у уљаним бојама
Петра Великога, која је унеколико потамњела; друго, једну малу собу, у
којој је већи дио његове библиотеке (један мали ормар стоји и у били-
јарској соби), и у којој је, осим тога, висило још оружја, а у којој је и сад
било објешено, ради сушења, неколико гроздова и друтих лијепих пло-
дова; најзад, своју спаваћу собу са једним врло прикладним креветом,
израђеним на италијански начин, и са портретом рускога цара Николаја
на коњу, који је направљен по Кригеру... У билијарској соби била је с
једне стране билијара, код улазних врата, једна дугачка клупа, на којој
су сједјели сенатори и перјаници; с друге стране билијара налазио се
мали диван на коме је Владика сједио; испод његових нога био је мали
ћилим”.
То би били описи „Биљарде” и Његошева стана страних путописаца
од 1839. до 1851. до којих смо могли досад да дођемо.

* * *

До појаве књиге Вука Караџића Црна Гора и Црногорци (1837) Црно-

горци су приказивани „као дивљи и варварски народ”. Ишло се на Западу
тако далеко да се тврдило да ће Црногорци странце „живе испећи и
појести кад међу њих дођу”. Тако су се странци устручавали да долазе
у посјете Црној Гори. 1838. стиже у Црну Гору саксонски краљ Фридрих
Аугуст с великом пратњом. Иза њега посјећују Црну Гору разни њемачки,
енглески, француски и други страни научници и путописци. Његош им у

272
„Биљарди” ставља на располагање собе за преноћиште „које су могле
да важе и у Паризу и у Лондону као најљепше собе за спавање”, једе с
њима за истим столом најбоља и најукуснија јела са свим могућим пос-
ластицама и пије у изобиљу шампања и разних страних десертних вина,
игра билијара, макао и друге разне игре, с њима јаше по Цетињском
пољу и разговара француски, руски, италијански и њемачки. Неки стран-
ци су изјављивали да би најпросвећенији народи признали Његоша за
свога владара. Њемачки путописац Јохан Георг Кол био је увјерен „да
многи њемачки кнезови” немају као Његош „одмах при руци различита
средства која су неопходна да би неког високог госта на сличан начин
примили и одали му поштовање”.
Тако су странци, захваљујући Његошевој љепоти, огромној интели-
генцији, његовој култури, његовим неодољивим дражима, па и његовој
„Биљарди”, проносили по свијету славу Црне Горе.
„Биљарда” није била, као дворови других ондашњих европских влада-
ра, палата „у чијим су се мирним зидовима кнежевске свечаности једна
за другом одвијале”, него „отворени ратнички логор у немирним ратним
временима, зборно мјесто ратника и војсковођа који се савјетују свакога
тренутка послије сваке важне вијести”. Она је у исто вријеме била и
Његошево мјесто разоноде и свих оних који су у њој живјели. Скоро
сваке вечери скупљали су се око Његоша у „Биљарди” сенатори, капе-
тани, перјаници и други Црногорци, међу којима је било и „слијепих
гуслара”; Његош их је нагонио да пјевају уз гусле. „Ту се пјеваху”, по
причању Медаковићевом, „само јуначке пјесме”, а послије тога су се
разговарали „како је који учинио јунаштво”, хвалили су добре јунаке, а
кудили су оне „који се нијесу држали јуначки”. Овакве забаве трајале су
„до поноћи, а и до једног сата послије поноћи”. Те пјесме, пјеване у
„Биљарди”, биле су свакако главни извор Његошевог Горског вијенца и
Шћепана Малог. Оне најљепше штампане су по изјавама Сипријана
Робера, у Грлици. Без сумње, и већи дио пјесама у Огледалу српском
морао је бити отпјеван у „Биљарди”, а по томе су гуслари вођени писару
да би он пјесме ставио на хартију.
Не смијемо, наравно, сметнути с ума ни личности које су окружавале
Његоша у „Биљарди” или које су к њему из иностранства долазиле. Оне
су могле да позајмљују своје особине лицима из Његошевог пјесништва.
Понеки од тих слијепих гуслара, који је пјевао јуначке пјесме у „Би-
љарди”, могао је да инспирише Његоша за игумана Стефана из Горског
вцјенца. Могао је Његош да има у виду, стварајући игумана Стефана, и
Енглеза Јакова Холмана. Холман је био слијеп на обадва ока и више
година је путовао по Европи. Концем јула 1844. стигао је у Котор, а
затим је пошао Његошу на Цетиње гдје је остао пет-шест дана.

273
 И поједини трофеји из „Биљарде” могли су да покрену Његошеву
машту за неке сцене из његових дјела. Ко се не би сјетио посљедње сце-
не из Горског вијенца о Вуку Мандушићу и његовом пребијеном џефер-
дару и изломљеним токама кад сазна да се у „Биљарди” чувала за ври-
јеме Његошево једна пребијена албанска пушка око које су се отимали
Црногорци с Турцима у крвавом једном окршају! И зар није Његош
испјевао химну „Сабљи бесмртнога вожда (књаза) Карађорђија”, коју је
чувао у просторијама своје „Биљарде”. И она четири топа који су се
налазили у дворишту „Биљарде”, а које су Црногорцн били отели од
Турака, оставили су извјесни траг у Његошевом пјесништву.
Медаковић износи да у „Биљарди” Његош „имађаше вазда по једног
од писменије људих, који му читаше руске књиге, а по кад и кад и
талијанске - а то слушаше владика пажљиво, па кад примијети штогођ
важнога, рећи ће: ,Забиљежи то’.”
Тако се Његош у „Биљарди” напајао и страним пјесништвом.
Услови за усавршавање били су за Његоша у „Биљарди” много по-
вољнији него у Цетињском манастиру. Чим је „Биљарда” била готова,
сигурно је да је у њој Антид Жом наставно да поучава Његоша из
француског језика. Доцније ће Данило Кокотовић да Његошу у „Биљар-
ди” предаје њемачки језик и да га учи да црта топографске карте и да
слика. У „Биљарди” је Његош учио с Милорадом Медаковићем италијан-
ски језик.
Треба овдје још истаћи да је Његош написао у „Биљарди” своја нај-
главнија дјела Горски вијенац, Лучу микрокозма и Шћепана Малог, а и
многе друге мање пјесме. У „Биљарди” су настала и многобројна његова
писма од 1838. до 1851. која дају јасну слику његовог времена.
Из свега овога произлази да је „Биљарда” одиграла важну улогу у
политичком и књижевном раду Његошевом.

Историјски записи, Цетиње, год. IV, књ. VII, свеска 1-3, јануар - март
1951, стр. 1-15.

274
ЊЕГОШ ИСПУЊАВА ЈЕДНО СВОЈЕ ОБЕЋАЊЕ
ДАлМАТИНСКОМ ГУВЕРНЕРУ ВЕНЦЕлУ
ФЕТЕРУ ФОН лИлИЕНБЕРГУ 1838.

Његош је приликом једног разговора с Лилиенбергом у Бечу 1837.

обећао да ће му послати, послије свога повратка у Црну Гору, „мало вина
црногорскога”. То сазнајемо из Његошевог писма од 29. октобра (10.
новембра) 1838, које је упућено грофу Лилиенбергу и које смо нашли у
Државном архиву у Задру. То досад непознато Његошево писмо доно-
симо овдје новом транскрипцијом.
„Ваша Екселенција!
Давно сам ја Вама обећао послати мало вина црногорскога. Моје
обећање ако је и позно него испуњам. Ја би и давно ово испунио, него
сам се нада да ћете Ви заборавит да сам Ви га обећа. Ја сам се похвалио
да имам лијепа вина, а сада виђу да овака вина нијесу за таке особе,
него је руска пословица: „Чѣмъ богатъ тѣмъ и радъ” (Што је богато, то
је и драго). Ми бисмо ради били да је природа к нама тако расположена
као што је к Италији и к Грецији; него наша природа како је сама по
себи љута, тако је и у својима производима.
С особеним високопочитанијем чест имам Вас поздравити и увјерити
Вас о мојој к Вама непремјеној преданости, с којом остајем
Ваше Екселенције покорњејши слуга
владика черногорски
П. П. Његош”.
Колику је количину вина послао Његош гувернеру Лилиенбергу и из
ког је краја Црне Горе било то вино, тешко је рећи. Највећа је вјероват-
ноћа да му је послао црмничко вино.
22. новембра 1838. гувернер Лилиенберг се захвалио Његошу на
његовом поклону.
„Са много задовољства”, тако јавља Лилиенберг Његошу, „видио сам
из Вашега цијењеног писма од 29. октобра (10. новембра) да се још
сјећате обећања које сте ми пријатељски дали приликом нашег сусрета
у Бечу и срдачно Вам захваљујем на производима из Црие Горе које сте
ми најљубазније послали и који су ми врло добро дошли, јер је за ме
било интересантно да исте упознам и јер је код нас обичај да се пази
највише на драгу вољу даваоца.

275
 На Вашу примједбу да је сурова природа Црне Горе у стању да про-
изводи само оно што је опоро, могу Вам као утјеху одговорити да је мар-
љива пчела у стању да и у најсуровијем предјелу направи најслаћи
мед...”

Побједа, 17. V 1953, стр. 5.

276
МЕМОАР О ИСПРАВЉАЊУ ГРАНИЦЕ ИЗМЕЂУ
ДАлМАЦИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ ОД КАПЕТАНА
ФРИДРИХА ОРЕШКОВИНА ИЗ 1838. ГОДИНЕ,
ПИСАН ПО НАРЕЂЕЊУ АУСТРИЈСКОГ
ДРЖАВНОГ КАНЦЕлАРА К. В. л. МЕТЕРНИХА

Концем 1836. владика Раде пошао је из Котора за Петроград. Том

приликом је посјетио у Бечу аустријског кнеза и државног канцелара
Лотара Венцела Метерниха. Метерних му је тада предложио да се из-
врши коначно разграничење између Аустрије и Црне Горе. Владика је
изјавио Метерниху у присуству далматинског гувернера Венцела Фетера
Лилиенберга и капетана Фридриха Орешковића да је он спреман да се
„справедљиво” повуку границе између Црне Горе и Аустрије.
По повратку владике Рада из Русије 1837. образује се Комисија за
разграничење између Црне Горе и Аустрије. У њу су с аустријске стране
ушли вршилац дужности окружног поглавара которског Габријел Ива-
чић, ађутант далматинског гувернера Лилиенберга капетан Фридрих
Орешковић и окружни сплитски комесар Едуард Гриј, а с црногорске
стране Владичин веома енергични брат Перо, необично интелигентни
капетан његушки Лазо Пророковић и још неки угледни Црногорци. Руси-
ја ће доцније послати свога изасланика дворског савјетника Александра
Владимировича Чевкина да штити интересе Црие Горе.
20. фебруара 1837. обраћа се Венцел Фетер фон Лилиенберг Антону
Фридриху Митровском, врховном шефу Уједињене дворске канцеларије
у Бечу, обавјештава га да је Његош молио не само њега него и Метер-
ниха да се Орешковић одреди за повлачење аустријске границе према
Црној Гори, наглашује да је то већ Метерних обећао Његошу, напомиње
да Орешковић влада добро „илирским језиком” и истиче да је Орешковић
„у послу вјешт” и да се човјек на њ може сигурно ослонити. Било би, по
његовом мишљењу, врло добро кад би Орешковић дошао у Задар прије
него што се Његош врати из Русије, јер је „из политичког разлога”
пожељно „да се његује повјерљивост” између Његоша и Орешковића .
21. фебруара 1837. пише Лилиенберг и Метерниху. Том приликом му
шаље „с особитим поштовањем пету и посљедњу свеску капетана Ореш-
ковића о изјавама Владичиним”. Мишљења је да би било паметно да се
бирају за разграничење с Црном Гором људи који су Његошу драги и да

277
„би можда било пожељно из политичких обзира да се и убудуће његује
повјерљивост између Владике и именованог капетана”. Исправљањем
границе се за то сад нуди згодна прилика.
21. фебруара 1837. заузима се Лилиенберг за Орешковићев долазак
у Задар и код грофа Јозефа фон Седлницког, предсједника Врховне по-
лицијске и цензурне дворске власти у Бечу.
Послије овога Лилиенберговог енергичног залагања природно је било
да ће Орешковић ускоро стићи у Задар. Прије свога ступања на дужност
у Задру Орешковић проводи „дуго” времена у Перушићима. 26. маја
1837. пише писмо из Задра своме „истинском пријатељу” Вуку Караџићу
у Беч. Од њега тражи за Лилиенберга један примјерак књиге о Црној
Гори Црна Гора и Црногорци и интересује се за Његошев повратак из
Русије. „Молим вас, драги пријатељу”, јавља он Караџићу, „дајте ми на
знање што чујете од нашега вриднога и липога много високога Владике?
с’ кроз једно писмо из Котора чуо сам да је у Црну Гору писао, да ће
около сред мисеца јуља кући доћи, да је све неприлике, које су неки
непријатељи проти њему уздигнули, поштено приложио и да се уфа по
народској жељи као књаз црногорски скупа својим братом повратити се;
у истом листу чујем да пише, да ће на Беч и овуда на Задар свој пут
назад узети; да би ја зауфано знати могао, када ће отуда рупити, вала
би му баш до Перушића преда њ дошао и моју сиромашну домовину
показао му, гди ме је прва даница обеселила, гди је мене прво жарко
сунце огриало, показао би му гди моји родитељи и моја браћа почивају,
показао би му мога дјетинства толике спомене, за којем, куда год ме
моја срића води, ништа мање моје срце увијек се желно отледа, наш
вриједни Владика који писмене венце онако липо вести знаде, би моје
ћућење у таквој прилици добро разумио и зато би ја по свему свиту из
свега срца радо ш њим одио. Ако Владика овуда накрене, како и ја уфам
и желим, тако ћете и ви с’ шњим - дођите, тако вам Бога, да овде скупа
весели будемо и да чашу рујног винца далматинског скупа попијемо.
Дођите, пак ћу и ја онда с вами куд вам год драго”.
18/30. јула 1837. Његош стиже из Русије у Варшаву, а концем августа
1837. долази у Црну Гору. Није нам познато да ли га је пратио Ореш-
ковић од Задра до Котора. Знамо само да Орешковић живи у Котору као
члан аустријске комисије за разграничење с Црном Гором тек од септем-
бра 1837. и да баш отада почиње његова жива шпијунска дјелатност на
овим нашим странама.
Већ у самом почетку свога боравка у Котору он задобија наклоност и
повјерење многих Црногораца. Из његова писма од 3. новембра 1837.
Лилиенбергу види се да га у то вријеме „скоро свакодневно” посјећују
разни црногорски главари. Он их „срдачно” прима, чашћава, а с времена
на вријеме дава им и мале поклоне. Да би их за се што боље задобио,

278
он се понаша у њихову друштву на црногорски начин, набавља црногор-
ску капу, а носи се мишљу да купи и једно црногорско одијело. Црногор-
ци просто не могу да вјерују да је гувернер Лилиенберг послао из Задра
у Котор за исправљање границе једног таквог човјека који се као прави
Црногорац пентра по њиховим литицама и који савршено говори њихо-
вим језиком. Његошев ујак Лазо Пророковић одмах иде Орешковићу да
га упозна чим дознаје да је он црногорски „пријатељ”.
Већ у новембру 1837. увелико су освјежени присни односи из Беча
између Његоша и Орешковића. Жива се преписка између њих развија.
Због разграничења, које је трајало с прекидима од 1837. до 1841, и због
преговора који су се водили око продаје манастира Подмаина и манас-
тира Стањевића Аустрији често се један с другим састају. Тим честим
додиром Орешковић прозире право Његошево мишљење „и задобија
тако далеко његово повјерење” да Његош „на крају скида маску с лица
и отворено му признаје оно што су већ раније његови поступцн фино
сакривено наговјештавали”.
Орешковић успоставља пријатељске везе и са Његошевим братом
Пером Петровићем, предсједником Сената. Перо га пушта да „завири у
најтајније породичне односе”. Чим Перо сазна од Његоша нешто важно,
одмах то, у својој наивности, доставља Орешковићу као своме „пријате-
љу и брату” и моли га „да ипак све сачува као тајну и да никоме, ма ко
то он био, ни једне ријечи не каже о томе”.
У Његошевом „двојуродном брату” Ђорђију Петровићу, вицепредсјед-
нику Сената, Орешковић налази свога великог пријатеља. Ђорђије се
побратими с њим, код њега станује кад силази с Цетиња у Котор и годи-
нама га обавјештава о свим важним догађајима који се одигравају на
Цетињу.
Орешковић склапа пријатељство и с Ђорђијевим братом Машаном
Петровићем који није смио због једног изгреда у селу Вишњеву у При-
морју да долази у Котор ни у околна села аустријске државе од 1826. до
1837. На молбу Његошеву од 20. децембра 1836 (2. јануара 1837)
Лилиенбергу аустријски цар Фердинанд I одлучује 27. маја 1837. да се
Машану Петровићу допусти да се смије слободно кретати по аустријском
земљишту. Машан се отада осјећа приврженим аустријској држави и
гледа на сваки начин да јој се одужи. Кад упознаје Орешковића, указује
му се згодна прилика за то. Он тада Орешковићу јавља, без икаквог
страха за своју земљу, све до чега може да дође. На тај начин чини
велику услугу Орешковићу, а у исто вријеме пружа издашну помоћ своме
брату Ђорђију који је хтио пошто-пото да се помоћу Аустрије дочепа
врховне власти у Црној Гори.
У тијесну везу ступа Орешковић и с главним старјешинама Црмничке
нахије попом Јоком Пламенцем, Михаилом Пламенцем, из Бољевића, и

279
попом Станком Кнежевићем, из Сотонића. Јоко Пламенац и Станко Кне-
жевић постају главни аустријски доушници. Ношени болесном амбици-
јом, а похлепни на новац, они достављају аустријским властима све
црногорске тајне у вези с разграничењем. Усто снују завјеру против
Његоша и траже да аустријске трупе запосједну Црмничку и Ријечку
нахију.
Орешковић је често у друштву перјаничког капетаиа Николе Калуђе-
ровића. На фини начин он дознаје од наивног Калуђеровића за многе
тајне ствари.
Орешковићу ће од велике користи бити и дружење с руским потпу-
ковником Јаковом Озерецковским, који борави концем 1837. извјесно
вријеме у Црној Гори, с Антидом Жомом, Његошевим учитељем францус-
ког језика, с руским капетаном Јегором Коваљевским, који проводи 1838.
четири мјесеца у нашој земљи, с руским дворским савјетником Алек-
сандром Владимировичем Чевкином, кога у августу 1839. шаље руска
влада у Котор као посредника између Црне Горе и Аустрије, с Данилом
Кокотовићем, Његошевим учитељем њемачкот језика и цртања топо-
графских карата.
Орешковићевој обавјештајној служби стоје на располагању и много-
бројни аустријски чиновници и разни други доушници из Которског ок-
руга, као на примјер Никола Бердар, општински секретар у Будви,
Ђузепе Викерхаузер, окружни претор у Котору, Ђовани Кризомали, пре-
тор у Будви, Едуард Гриј Де Ронсе, окружни комесар I класе у Котору,
Стефано Дојми, претор у Херцег-Новом, Марко Греговић, предсједник
Паштровске општине, Себастијан Пошахер, заповједник Осмог ловачког
батаљона у Котору, Пјетро Ђокић, санитетски изасланик, итд.
Орешковићу добро долазе упутства и савјети Лилиенбергови. 22.
августа 1837. Лилиенберг упућује Орешковића како треба да се опходи
према Црногорцима и које податке треба да прикупља са територије
Црне Горе:
„Сем упутства уопште које ћу издати заступнику окружног поглавара
Ивачићу о исправљању границе које Ви треба код њега тачно да про-
читате, сматрам да Вам морам накнадно додати још сљедеће ради Вашег
тачног владања.
Разумије се по себи да ће вршилац дужности окружног поглавара,
као политички шеф, водити ове преговоре, а да су Вас надлежне власти
њему додијелиле да бисте га посавјетовали и да бисте поглавито, што
је могуће више, помирљиво утицали на Владику Црне Горе и на његову
околину.
Према томе, Ви морате допринијетн у ту сврху што је могуће највише;
како је ту сада и један руски потпуковник, треба да се према њему по-

280
нашате одлично да бисмо га задобили за своју правичну ствар, али ипак
не упадљиво, да не би можда Владика због тога постао љубоморан.
Морам Вам ставити на душу да благо поступате с Црногорцима који
ће се приликом комисија појављивати као свједоци или као власници,
јер сам се на своме путовању увјерио да би се на тај начин могло много
од њих добити. Сем извјештаја чисто о исправљању границе које бисте
можда за себе требало да чините, а који уосталом падају у дио вршиоцу
дужности окружног поглавара, Ви ћете мени, с времена на вријеме,
слати политичке извјештаје, а за то сте добили од мене усмено упутство.
Пошто ми мора бити много стало до тога да Ви разборито добијете,
приликом обиласка читаве црногорске границе, а можда и једног дијела
саме Црне Горе, што је могуће више података како у статистичком, тако
и у топографском и стратегијском погледу, под условом да се не обру-
кате, прије свега Вам налажем:
а. Да биљежите темељито, искористивши скицу карте Црне Горе,
онако као што постепено обилазите њену границу, све путове с објаш-
њењем да ли су само добри за људе или и за натоварене животиње,
означујући једно значајно мјесто куда они воде; (то треба радити) с оном
опрезношћу коју сам Вам усмено саопштио.
б. Притом морате нарочито да пазите да ли се они могу лако бранити
и да ли би они нападачима пружили неку особиту корист, онда какву и
одакле.
в. Да ли је предио, мање више, негостољубив и да ли би унеколико
пружио трупи окрепљивање или не?
г. Да ли бисмо можда могли, пошто бисмо већ савладали извјесне
препреке, да заузмемо одржљив положај на црногорском земљишту и
да ли бисмо могли, у случају потребе, да останемо на том положају, а
да нас лако нико не нападне? И најзад:
д. Да ли би се могла у том правцу наћи вода и да ли би тај крај био
снабдјевен дрветом?
У самој Црној Гори, ако бисте тамо пошли, морате нарочито да насто-
јите да докучите број мушкараца, као и број коња, рогатих животиња и
оваца, а потом да опишете предјеле гдје се обдјелава земља и гдје има
шуме и да ли би се могло наћи, мање или више, помоћних средстава.
Али нарочито треба тачно одмјерити и приказати моралну снагу и
друте политичке прилике од којих би зависило да ли би се могла очеки-
вати истрајна или мање отпорнија одбрана земље.
Такође би ми било мило кад бисте можда допрли и до Скадарског
језера и кад бисте могли издалека да осмотрите Жабљак, Спуж и Под-
горицу да бисте ми у војничком и статистичком погледу и овај крај
приказали.

281
 Ако бисте добили једну земљописну карту Црне Горе која би била
боља и тачнија него што су те двије скице које сте са собом понијели,
било би ми врло мило.
Иако ми, уосталом, извршавање ових налога лежи много на срцу,
ипак ја то желим само у случају ако бисте Ви били у стању да то извр-
шите, а да не обрукате ни себе, ни своју службу”.
23. августа 1837. Лилиенберг ставља на хартију своје напомене о
исправљању границе које је усмено саопштио Орешковићу:
„Усмене напомене о исправљању границе,
саопштене капетану Орешковићу.
Преговори морају, иако се заправо воде између наше и фактичне
владе Црне Горе, ипак привидно изгледати као да се обављају само
између општина да бисмо избјегли љубомору Портину и да не бисмо
можда с њом дошли у сукобе као што се већ догодило у Бечу кад смо на
Двору представили Владику.
То је главно становиште за преговоре; стога морају и дјелимични уго-
вори између пограничних општина бити састављени означујући чланове
општина који су се скупили; њих морају на крају потписати ради бољег
поткрепљивања како комисија за исправљање границе тако и свједоци.
О поклонима Владици не треба изрично говорити; може се згодном
приликом, у четири ока, само овлаш и неодређено то наговијестити, не
упуштајући се у поближа објашњавања.
Тамо гдје треба нешто испословати и брзи резултат постићи не смије
се зазирати од мале жртве, напримјер, ако се примијети неки човјек који
врши велики утицај на остале чланове из општине, или који је против
нашег интереса и који својим тврдоглавим одупирањем одуговлачи пре-
говоре, он би се морао на згодан начин задобити за нашу ствар; иначе
треба водити газдинство што је могуће боље и издатке смањити, укло-
нивши све непотребне људе.
Уређивање границе мора почети код ове или оне тромеђе на граници;
изгледа да је најбоље да се почне оном код Кривошија. Притом се мора
сасвим избјегавати сваки разговор о нашем недавном заузимању турске
области; послове око исправљања границе треба убрзати и, не губећи
вријеме, напустити ону тачку. Погранични знак на тромеђи не смије
ништа ново што би било упадљиво садржавати; тачка пак мора бити
јасно описана да не бисмо можда постављањем нарочитих знакова
скренули пажњу Порти на своје једностране преговоре са Црном Гором.
Исто тако, не смије се спомињати у писменим расправљањима заузима-
ње турске области; а ако би се морао мени упутити неки извјештај о
овоме предмету, то се мора урадити на једном сасвим посебном листу
који можемо лако уклонити.

282
 Други и наредни погранични знакови, морају бити, као што је то оби-
чај, постављени одмах и заувијек; они могу бити урезани у стијене; то
се може урадити и помоћу насипа од земље (хумка) или иначе помоћу
каменова мећаша, али то се, као што је речено, никако на тромеђи не
смије упадљиво урадити.
Ако искрсну на некој тачки велике тешкоће и ако се примијети да се
преговори одуговлаче, може се почети исправљањем границе са супрот-
не стране или са јужне тромеђе зато што би се додиривањем двију већ
утврђених пограничних линија можда тада лакше добиле тачке које
треба одредити, и тако би се могле уклонити тешкоће.
Међутим се мора настојати да се људи који су на тачкама око којих
се води препирка на пут поставили највеће препреке или на лијеп начин
уклоне или за нас задобију.
Да би се преговори обавили у духу дотичних преузвишених наредаба
и у нашу корист, унапријед се мора, једном згодном приликом, такорећи
узгред, споразумјети с Владиком о начину (који треба изабрати), а тамо
гдје је потребно и с руским потпуковником, који на њ, како изгледа,
врши одсудан утицај. Вјерујем да би најбоље било кад би се то урадило
пошто се заврши куповина Маина, а тада се пружа згодна прилика да се
приреди један мали али врло весео објед; пошто би се он свршио, могло
би се искористити добро расположење.
Свеједно је како ће се повести преговори, само ако се обаве у горе
споменутом духу и ако се узајамно успоставе мир и тишина између двију
области; стога се не смије без скрупула гледати на неколико хвата
земљишта које ионако није врло дарежљиво, ако су само дотични пог-
ранични становници с тим сагласни, само да би се једном извршило
коначно уређивање границе. Такође није потребно постављати многа
поновна питања о овој ствари, него треба директиву тражити и наћи у
инструкцији”.
26. септембра 1837. Комисија је отпочела да повлачи границу између
Црне Горе и Аустрије.
Већ у самоме почетку рада те Комисије дошло је до распри између
Аустријанаца и Црногораца због неких пограничних тачака. Аустријски
геометри су поставили, без одобрења црногорског, знак триангулације
у Паштровићима на врх брда Тројице више села Утрга. Црногорци су 2.
августа 1838, под заповједништвом Ђорђија Петровића, напали аустриј-
ске посаде код Гомиле и Видрака и отјерали аустријске војнике. Идућих
дана Аустријанци су под воћством потпуковника Росбаха почели да на-
диру на Паштровској планини, али су, невични терену, од Црмничана
били разбијени. Кад се послије тога био просуо глас да око 3.000 Црно-
гораца иде у помоћ својој браћи Црмничанима, одјурио је аустријски
капетан Фридрих Орешковић у Котор руском капетану Јегору Коваљев-
283
ском, који је био дошао у Црну Гору ради копања злата у Златици, да би
га наговорио да пође на Цетиње владици Раду и да уреди с њим да се
обуставе непријатељства између Аустријанаца и Црногораца. Коваљев-
ски се одмах упутио Владици на Цетиње, и 8. августа склопљена је у
Будви нека врста примирја између Аустрије и Црне Горе.
Аустријанци су, по свом старом обичају, приказали ову борбу с Црно-
горцима као своју побједу. Њихове новине славиле су побједе аустријске
војске. Нашло се, наравно, и њемачких пјесника који су јој химне пје-
вали.
Владика Раде је, међутим, с великим задовољством на Цетињу у сво-
ме стану показивао странцима, па штавише и аустријским држављанима,
аустријско оружје које је Аустрија изгубила на Паштровској планини, као
своје побједоносне трофеје.
Послије оваквих бурних догађаја Комисија за разграничење између
Црне Горе и Аустрије морала се разићи, али не заувијек. Она ће наста-
вити свој рад у току 1839, 1840. и 1841. Тек концем јула мјесеца 1841.
повући ће се коначна граница између Црне Горе и Аустрије.
За вријеме тих тако дугих преговора око разграничења аустријски
чланови Комисије: Фердинанд Шалер, Габријел Ивачић, Фридрих Ореш-
ковић, Едуард Гриј и многи други аустријски чиновници били су раза-
стрли шпијунску мрежу по читавој Црној Гори. Они су се напросто
такмичили ко ће више скупити података о владици Раду, о најистакну-
тијим личностима у Црној Гори, о разним струјама у тој земљи. Иско-
ришћавали су, наравно, и непријатеље Владичине у Црној Гори који су
их, нешто из личне мржње према своме владару, а нешто из своје наив-
ности, детаљно обавјештавали о политичком стању у својој земљи. Они
нијесу остављали на миру ни стране пјеснике и научнике који су дола-
зили у Црну Гору, него су их при повратку с Цетиња подробно распи-
тивали о Владици и о политичким приликама у Црној Гори. Све су то они
брижљиво биљежили и Губернијалном предсједништву у Задру достав-
љали. Далматински гувернер је на основу тих њихових обавјештења
писао извјештаје и упућивао их у Беч државном канцелару и другим
високим аустријским личностима.
На тај начин је приспјело у Задар за вријеме разграничења између
Црне Горе и Аустрије на стотине докумената који нам пружају драгоцјене
податке о приватиом животу владике Рада, о свим истакнутијим личнос-
тима у Црној Гори, о разним политичким струјама које су у њој биле, о
многим страним и нашим пјесницима, научницима и путописцима који
су се у њој бавили и разним другим стварима о којима се досад у
историји само понешто „зуцкало” или које уопште нијесу биле познате
науци.

284
 Коловођа ове аустријске шпијунаже био је ађутант далматинскога
гувернера Венцела Фетера фон Лилиенберга капетан Фридрих Ореш-
ковић. Орешковић је био велике интелигенције и добар познавалац
српског, њемачког, италијанског и француског језика; усто је био веома
препреден и подао човјек.
Већ у току мјесеца септембра 1837. налазимо Орешковића у Котору
као члана Комисије за разграничење. У октобру мјесецу исте године он
покушава на фини начин да ступи у присне односе с владиком Радом.
25. октобра 1837. шаље он по потпуковнику Јакову Озерецковском
Владици на Цетиње једно писмо Вука Караџића и неколико бројева Срп-
ских народних новина које су излазиле у Пешти и на које се Орешковић
био претплатио да би „код Црногораца важио као ревносни љубитељ
илирске литературе и тим лакше задобио њихово поверење”.
7. новембра 1837. Владика се срдачно захваљује Орешковићу „који с
искреностију свога знанца љуби” и моли га као „свог сонародника” да га
и унапријед посјети почесто баш ако и не пространима... а оно барем
краткима писмима”. На крају овог Владичиног писма стоји „Ваш покорни
слуга и искрени пријатељ Владика церногорски П. П. Његош”.
Сад се Орешковић све више и више приближује Владици. Преписка
се измећу њих увелико развија, често се један с другим састаје. Ореш-
ковић добија од свога гувернера Лилиенберга један зидни сат и једно
огледало као поклон за Владику у знак дубоке пажње. Владика опет
позива свога „пријатеља” Орешковића на 10 дана у госте на Цетиње.
На тај начин аустријски капетан Фридрих Орешковић задобија прија-
тељство владике Рада.
Орешковић задобија и личну наклоност Владичиног брата Пера, јер
је Перо приликом разграничења био одрећен као пуномоћник за исправ-
љање границе. Већ у почетку 1838. постоји највеће повјерење између
Пера и Орешковића. 6. јануара 1838. шаље Перо Орешковићу у Котор
уобичајено пециво о православном Божићу: „Имам чест Вас поздравити
празником Рождества Христова, да Ви у здравље доходи на многаја ље-
та! Молим Вас да бисте нам опростили, јербо није за Вас ту регала, него
само знак од љубави како пријатељи. Али само можете познат моју
велику љубав тек ја шиљем моју госпођу по оваквоме времену. Међутим
остајем Ваш брат и слуга”.
Перо сад допушта Орешковићу да „завири у најтајније породичне
односе”. Чим он дозна нешто важно од Владике, одмах трчи своме
„пријатељу” Орешковићу да га о том обавијести. Орешковић, природно,
све то савјесно биљежи и хитно доставља Губернијалном предсједниш-
тву у Задру.
Подносећи 5. јануара 1838. извјештај о Владичином учитељу фран-
цуског језика Антиду Жому своме гувернеру Лилиенбергу, Орешковић

285
каже, између осталога, и ово: „Перо који уопште не крије никакву тајну
од мене, дошао је послије подне к мени и правио се важан да има нешто
тајно да ми повјери; и пошто ме најприје замолио да не кажем никоме
ништа о томе, испричао ми је да је онај Француз учитељ језика за
Владику и да он иде у Црну Гору, да ће његова жена међутим овдје
остати зато што је не могу на Цетињу смјестити, да је ово све тајна за
коју иначе нико не зна сем њега и Владике, и да ће Француз одавде поћи
преко Паштровића као да ће да настави пут за Скадар само да би
избјегао да на њ будно пази наша полиција...”
Орешковић ступа, сем тога, у присну везу и са Владичиним непријате-
љима у Црној Гори како би и њих могао искористити у своје политичке
сврхе.
Побратими се с Владичиним „двојуродним братом” Ђорћијем Петрови-
ћем који се био из Русије вратио и који никако није одобравао Владичину
политику. Ђорђије код Орешковића станује кад силази са Цетиња у Ко-
тор. У једном писму Орешковић вели Ђорђију: „За вас у мојем стану
спремљен је кревет”.
Од Ђорђија Орешковић дознаје за многе ствари.
И са Машаном Петровићем Орешковић успоставља пријатељске од-
носе. Машан му такође пружа важан материјал за његове детаљне из-
вјештаје далматинском гувернеру Лилиенбергу.
Перјанички капетан Нико Калуђеровић повјерава Орешковићу такоће
извјесне ствари.
Тако долази капетан Фридрих Орешковић преко руководећих лич-
ности у Црној Гори до масе драгоцјених података о владици Раду и о
културним, економским и политичким приликама у тој земљи и спасава
их од заборава.

* * *

Од 26. септембра 1837. када је почело разграничење до 2. августа

1838. када су у Паштровићима код Гомиле и Видрака избили сукоби
између Аустријанаца и Црногораца, Орешковић је као члан Комисије
имао пуне руке посла; морао је, као што нам сам прича у свом Мемоару,
између осталога, и да се дуж Паштровића „пентра по голим литицама, у
висини од 2,000 стопа”; требало је, сем тога, поред својих званичних
послова око исправљања границе, да испуњава тајне налоге које је био
добио од далматинског гувернера Венцела Фетера фон Лилиенберга.
Сви су ти послови изискивали много напора и пожртвовања и они су
рђаво дјеловали на здравље капетана Орешковића. У мјесецу септембру
1838. био је Орешковић приморан да тражи од свога гувернера Лилиен-
берга боловање. 22. септембра 1838. Лилиенберг га је, иако тужнога

286
срца, ослободио радова око разграничења и допустио му да се извјесно
вријеме одмори.
Чим је здравље унеколико опоравио, Орешковић је, ваљда, концем
1838. пошао у Беч државном канцелару Метерниху да би му поднио ус-
мени „извјештај о преговорима који су вођени са стварно постојећом
црногорском државом” од 26. септембра 1837. до 2. автуста 1838.
Свакако су се морала допасти Метерниху оштроумна и поетски обоје-
на Орешковићева излагања и „усмено му је наредио” да стави на хартију
све оно што је лично и преко својих повјереника сазнао за вријеме свога
боравка на црногорској граници.
Тако је постао овај Орешковићев Мемоар који је од велике важности
не само зато што ћемо помоћу њега боље упознати личност свога вели-
ког пјесника и господара Црне Горе владике Рада, него и због тога што
је он изазвао опширне извјештаје о Црној Гори Венцела Фетера фон
Лилиенберга, грофа Карла Инцагија, а можда и Теодора Карачаја.
По један примјерак овог Орешковићевог Мемоара добило је у руко-
пису свако дворско надлештво у Аустријској Монархији.
Овај Орешковић Мемоар је, дакле, послужио као основа за даљу
Метернихову политику према Црној Гори. (Душан Вуксан, који није поз-
навао аустријске архиве, каже на једном мјесту свога рада Владика Раде,
Вук и капетан Орешковић између осталога и ово: „Орешковић, овај
,истински пријатељ’ - како се потписује обично у писмима, био је диван
човјек. Он скупља Вуку претплатнике и учи језик из његових дјела. Он
му и пише прво писмо, желећи му ,дати једну малу прилику од наука,
којега сам ја кроз Вашу доброту у нашем језику примио’. Он је прет-
платник Српског Народног Листа. Он обожава Владику и цијени га као
првог нашег човјека и нада све се поноси његовим пријатељсгвом. Под
грубом аустријском униформом бије чисто хрватско, словенско срце. А
то је надасве похвално, кад се зна да је у оно доба обући официрску
униформу значило постати ренегат и отпадник од свог имена и племе-
на!” (Записи, Цетиње, 1935, књ. XIV, стр. 325)
Владика Раде је 1838. испјевао једну наивну пјесму капетану Фрид-
риху Орешковићу:
„Господину капетану Орешковићу на успомен.
Слатко ми је спомињат се Бог нек вама вазда даде
Пријатеља и другова Врх онијех свијех блага
У којима величајна Којима је окитио
Душу красе отличија. Душу врла родољуба
Ја се сјећам тешке дневи И чоека тог имена,
Што горчину доносаше, Јошт и здравља и живота,
И сјећам се што ми онда Да се с Вама дичит дуго
Душу већма ублажаше, Могу Ваши пријатељи,
287
 Те захвално изговарам Ка ја што се дичим вазда.
Име таквог пријатеља. Чисту молбу Бог прифаћа -
И ову ће! Бог је правда!
Владика црногорски
П. П. Његош”.
(Цјелокупна дјела Петра II Петровића Његоша, у редакцији др
Данила Вушовића, II издање, Београд, 1936, стр. 678).
„Мемоар о исправљању границе
измећу Далмације и Црне Горе
Најоданије и најпокорније слушајући наредбу његове свјетлости кне-
за и државног канцелара, која је за мене исто толико ласкава колико и
часна, да треба да поднесем извјештај о преговорима који су вођени са
стварио постојећом црногорском државом, усуђујем се да овдје афорис-
тички објасним оно што сам сазнао, како званичним путем, тако и по-
моћу повјереника, за вријеме свога потчињеног положаја; али морам
унапријед да молим за опроштење, јер ћу бити присиљен да говорим о
Владици као о најозбиљнијој особи, који је, што ми је увијек чудновато
било, захваљујући околностима и мојем личном држању према њему као
према саплеменику и благодарећи мојим ранијим везама с њим, постао
мој пријатељ; то се не може заобићи, а да не страда јасноћа, тим прије,
јер сам имао част, поред својих званичних послова око исправљања
границе, да добијем и тајне налоге од његове екселенције господина
гувернера далматинског, који су ме разним приликама упућивали на
лични разговор с Владиком, и тако сам само могао да нађем средства
да прозрем право мишљење овога лукавога народнога старјешине и да
задобијем тако далеко његово повјерење да је на крају скинуо маску с
лица и отворено ми признао оно што су већ раније његови поступци
фино сакривено наговјештавали, што ће бити доказано на другом мјесту.
Додуше, ове појединости нијесу непосредно саставни дјелови пред-
мета о коме је ријеч; ипак ми оне изгледају неопходне за расвјетљавање
ствари и служе као подлога мојим подацима.
Да бих схватљиво и исцрпно приказао стање ствари, сматрам да мо-
рам ово све да подијелим у слиједеће параграфе:
I. а. Узроци због којих је дошло до исправљања границе,
б. Тешкоће које су се при томе појавиле,
ц. Карактеристика Владичина с погледом на друге Црногорце,
д. Посљедице које би настале због уступања земљишта које они
захтијевају.
II. а. Односи Русије према Црној Гори,
б. Народно расположење православног становништва у Котор-
ском округу.

288
 III. а. Црногорске ратне особине,
б. Војни положај Кордона прекопута истога.
IV. Средства за коначно отклањање разлика и за успостављање
трајнога мира.
V. Додатак о црногорском заузимању Граховске општине у Херцего-
вини.
I
а. Узроци због којих је дошло до исправљања границе
Још од времена када је бивша Млетачка Република добила своје
посједе у Далмацији, остала је граница између ове трговачке државе и
Црногораца увијек једна имагинарна линија која је само била на земљо-
писним картама одређена, али никада у ствари, и која је, штавише, врло
често, када су пограничне општине ради случајне куповине и продаје
склапале међу собом арбитражне уговоре, трпјела измјену, пошто Црно-
горци неће, као што је то случај још и дан дањи, да напусте помисао да
њихова државна граница, у случају ако с ове стране аустријске области
стекну једно парче земљишта, не мора да исто земљиште са свих страна
оивичи. Ова идеја која је већ од давнина давала повод распрама које су
биле стално скопчане са насиљима, убиством и крвном осветом живјела
је и даље када је Аустрија, захваљујући славним успјесима свога оружја,
узела у посјед Краљевину Далмацију, а то је многим примјерима и
доказано. (Орешковић мисли овдје на мир у Кампоформију (1797) пос-
лије кога је Далмација припала Аустрији.) Стога је била жеља наше
пресвијетле владе да мирним путем помоћу одлучне мјере уклони то
стање које је стално, усред благодети општега мира, код тамошњих
пограничних становника улијевало страх за њихов живот и за њихово
имање.
Сад је наступило вријеме када се одређени стабилни катастар у сво-
јим радовима помакао према Јужној Далмацији, и пошто досад није било
на читавој додирној линији са Црном Гором утврђене границе на коју би
се човјек у извјесној прилици могао ослонити, припремљено је као нуж-
ни претходни рад утврђивање одређене границе према Црној Гори. За
то ме била одредила висока влада као члана Комисије и ставила ми у
дужност да по могућности одстраним све потешкоће и непријатности од
којих се висока дворска власт, мудро обазрива према тамошњим прили-
кама и упозната с карактером онога грамжљивог, тврдоглавог горштач-
ког народа који се никада не да обуздати разлозима на разуму заснова-
ним, с оправдањем прибојавала. У том смислу постављено је као начело
да се, у случајевима гдје би могле разлике да изазову распру, узме
мирним путем као основа за границу, коју треба одредити, правично
поравнање измећу пограничних општина које се међусобно додирују.

289
 б. Тешкоће које су се при том појавиле
Само све ове предузете припреме, иако су лојално звучале и отворе-
но објелодањивале, штавише и са жртвама, жељу права према једној
држави, са којом је пресвијетла царска кућа могла да разговара сасвим
другим језиком и била у стању да сузбије без икакве муке једним снаж-
ним потезом сваки неправедни захтјев, прошле су непризнате и без
трага како поред суровог, користољубивог, лукавог и подмуклог народа,
тако и поред његових старјешина. Црногорац сматра, у своме предубје-
ђењу које је посисао с мајчиним млијеком и које никаква сила осим
смрти у његовим грудима не може уништити, за ствар части не само
своје имање, него штавише и грабежљиво проширење своје области, а
за то радо даје и свој живот.
Непојмљиво је с каквом упорношћу свако безначајно парче земље,
штавише и најсуровију голу литицу, он држи, или с каквом тврдогла-
вошћу ставља свој живот на коцку да би исто добио. Никаква излагања,
никаква моћ ријечи неће га задржати од сличних покушаја да прошири
своју област; напротив, одмах устаје одушевљено сав народ, који је
способан да носи оружје, и без плате и без потпоре, ако неки од народ-
них главара само тихо стави у изглед могућност проширења земљишта,
као што се то стварним случајевима тако често према Турцима потврђи-
вало, који још незнатан отпор давају овоме разбојничком народу, а
недавно се то потврдило и разбојничким заузимањем Грахова коме мо-
рам да посветим, због географске и трговачке важности, посебан пара-
граф.
Одмах при првим овим састанцима морала се наша нада у могућност
правичног поравнања пољуљати, пошто су се Црногорци стално наору-
жани појављивали и одбацивали сваки докуменат, свако геометријско
премјеравање и гранично означавање из млетачке епохе, изговарајући
се да то ниједан Црногорац није потписао; штавише, и у случајевима у
којима је најјаснија очитост побијала сваки приговор с њихове стране,
нијесу често ништа признали, доказујући у неку руку да неће да буду
везани ни за какво постављање чврстих пограничних знакова да не би
сазнали да је њиховом самовољном пружању према морској обали, једи-
ној тежњи њихових народних старјешина, учињен крај; та се тежња у
ствари већ и обистинила, пошто су се Црногорци постепено дочепали
читавих села, као напримјер: Мирца, Малих Залаза, Великих Залаза, која
су већином припадала которској области, и сада их неоспорно држе као
свој стари посјед.
(У свом опширном опису „непријатних политичких односа између
провинције которске и Црне Горе” од 6. фебруара 1839, који је био
поднесен кнезу Метерниху, жали се далматински гувернер Фетер Лили-
290
енберг да је владика Раде 1838. на сваки „могући начин ометао прего-
воре и да је научио Црногорце да не пристану на поравнање и да су они
тада с највећом дрскошћу порицали своје властите потписе”. Лилиенберг
тврди даље да је Владика у јулу мјесецу 1838. јавно одбацио оригиналне
документе из 1823. и 1835.)
Поред свега тога пошло нам је за руком, иако су већином Црногорци
били дрски, охоли и, као што је познато, упорни, захваљујући нашој
доброти и нашој неописивој стрпљивости због које би требало скоро да
се стидимо, да разграничимо знатан дио земљишта које се из прило-
женог скелета јасно види (тај „приложени скелет” нијесмо нашли у Др-
жавном архиву у Задру), међутим, парцеле које се налазе између тога
земљишта морале су бити одложене за неки други моменат због неоп-
равдане црногорске тврдоглавости која се није могла побиједити. Није
оно риједак случај да је Црногорац у присуству Комисије извукао пиш-
тољ иза паса и само је хтио двобојем на живот и смрт да пристане на
предложено помјеравање границе, иако је вриједност парчета земље
око кога је избила свађа била сувише незнатна; ствар смо морали окре-
нути на шалу да бисмо смирили раздражене духове.
Овако напредујући, Комисија за исправљање границе стигла је у
Ластву (село у Боки) одакле је требало почети са стављањем граничних
знакова дуж Паштровића (племе у Боки); тек што се Комисија била при-
ближила пограничном селу Ново Село, а већ се појавило далеко иза
границе на нашој области преко 1.000 наоружаних Црногораца који су у
великом броју заузели узвишења око Новог Села, а нарочито бријег
Копац, у намјери да сасвим спријече разграничење; та њихова намјера
се још јаче испољила када су се послије неколико дана појавили главари
који су били позвани на заједничко савјетовање и који у почетку нипош-
то нијесу хтјели доћи, него тек кад их је позвао рођени брат Владичин.
Наоружани и смјели, као што је случај с људима који силом истичу своје
захтјеве и који неће да признају никакав разлог, ни никакав закључак,
изјаснили су се са разјареном жестином против господина окружног
поглавара (Габријела Ивачића) и мене који смо се намјерно, по упутству,
сасвим сами појавили без и најмање војне пратње; међутим се било
више стотина наоружаних људи поставило по најближем бријегу и зау-
зело према нама пријетећи став. Они нијесу хтјели да чују ни за какав
помирљнви приједлог, одбацивали су сваки вјеродостојни докуменат
који бисмо им поднијели, порицали су упорно, са највећом дрскошћу,
својеручне потписе које су дали прије три године и бранили су своје
захтјеве са бестидношћу коју никакво друго право не познаје осим право
силе.

291
 Комисији није ништа друго преостало него да послије свих неуспјелих
добронамјерних припрема одложи за друго вријеме ионако немогуће
преговарање и да позове Владику да лично посредује.
При повратку са именоване Висоравни, куда се Комисија била упути-
ла, да би покушала, уколико буде могуће, да дође до разумнога порав-
нања, стигао нас је један из Ластве послати гласоноша са једним писмом
које нам је служило за опомену и из кога смо сазнали да је неки према
нама пријатељски расположени Црногорац донио глас да су на Висорав-
ни окупљени Црногорци ријешили да побију чланове Комисије у случају
ако демаркациона линија не испадне онако као што они захтијевају.
Разбојнички план је изостао пошто се ништа није могло одређивати.
Оштром погледу посматрачевом неће умаћи а да не примијети да је
Владика, заједно са својим братом Пером, био потпуно обавијештен о
овим смутњама, шта више, он је истима управљао. Ову тврдњу смијем у
толико смјелије да изговорим пошто је баш сад споменути Перо својим
скупљеним људима, који су били веома раздражени и пркосни, узвикнуо:
„Црногорци, прије него што пристанем да изгубите Паштровску планину,
нека ми овај пиштољ оконча живот”. При овом узвику ставио је иза паса
извучени пиштољ себи на врат и изговорио је ове ријечи гласно и од-
важно, пошто није слутио да се ја налазим на прозору одакле сам његове
ријечи сасвим јасно чуо.
Из овога се јасно види да је тешко остати вјеран таквом лојалном на-
челу које нам је као правило лебдјело пред очима и чији резултати
никада не би пропали да је Владика био способан да буде надахнут
сличном праведном мишљу. Мислим да овдје не смијем да пропустим а
да не управим поглед на околности које освјетљавају начин мишљења
овога народног поглавара од кога сам, нарочито с обзиром на народни
Дух који је код њега преовлађивао, већ одавно морао да дрхтим; отуда
сам већ тада био побуђен да поднесем обавезни извјештај његовој ексе-
ленцији господину гувернеру од Далмације да се никада, држећи се овог
начела, не може остварити започето исправљање границе, као што су
то затим и посвједочиле послије 8 мјесеци најстрпљивијих преговора
посљедње крваве сцене које су се додуше случајно свршиле добро, али
које су могле да повуку за собом непрорачунљиве штете. (Мисли на
борбе од 2. августа 1838. када су Црногорци у Паштровићима код Вид-
рака, Гомиле и Копца напали аустријске посаде и протјерали аустријске
војнике. (Видјети о томе: др Владан Ђорћевић, Црна Гора и Аустрија
1814-1894, Српска краљевска академија, Београд, 1924, књ. 19, стр. 44
ф. ф.)

292
 Карактеристика Владичина
Разни важнији поводи, који су се указивали за вријеме преговора око
исправљања границе, изискивали су чешће лични разговор с Владиком;
ја сам га ревносно прихватио нешто да бих по могућности убрзао успјех
саме ствари, за коју сам био одређен, а нешто да бих загледао што дуб-
ље у политику Владичину чије ми је двосмислено понашање давало
право да подозревам на њега. У ствари, непријатна слутња постала је
стварност. Утврдило се да је баш, код ионако веома неповољног народ-
ног расположења за повлачење границе, мишљење Владичино главна
препрека, коју је тим теже уклонити, јер је он заправо, под маском као
да је спреман да доће до поравнања, противник, штавише подбадач,
који тражи да изазове код овога лако раздражљивог малог народа
непријатељско расположење према Аустрији. Дјела којима сам ушао у
траг, ријечи које ми је без страха као рођеном Словену саопштио,
открића која ми је често пуки случај дао у руке, - ударили су овом неп-
ријатном одношају печат непобитне стварности. Овдје је мјесто само да
се наброји неколико ових примјера да моји искази не би били тврђење
без ослонца. Неопходно се мора прије свега познавати карактеристика
Владичина да бисмо упознали особу са којом смо морали преговарати.
Иако је његов брат Перо био послат као пуномоћник за исправљање
границе, ипак је Владика лично ствар водио.
Живећи десет дана у кући Владичиној имао сам прилику да стекнем
врло жалосно увјерење о његовој неморалности и о његовим недостој-
ним начелима; он није зазирао да ми изјави да би још сјутра сунце обо-
жавао кад би му то било од користи.
Уопште, он нема богзна какво мишљење о религији, ослања се више
на оружје него на црквене церемоније, посјећује цркву у години дана
највише два пута, и, угледајући се на њега, и његово свештенство сјећа
се исто тако ријетко дужне молитве Богу. Свештеници се не разликују
ни по своме одијелу, ни иначе по нечем другом, од осталог обичног на-
рода, иду стално наоружани пиштољима, пушком и ханџарем (дугачким
ножем) и они су, сем тога, већином коловође разбојничких црногорских
дружина.
Сваке вечери, у кругу око ватре, причали су, у његовом присуству и
не обзирући се на моју присутност, људи из талога народа, као и његови
сенатори, о најновијим пљачкашким походима против Турака, и они су
као јунаци опјевани који су починили најјезовитије страхоте; усто је
Владика узгред стално оне уздизао који су се нарочито истакли; шта-
више, он ми је лично представио као харамбашу (то значи разбојнички
капетан) понеког од тих срамотних разбојника, набројивши његова гнус-
на дјела, и приказао ми га као честито и корисно биће. (28. децембра
293
1837. пише капетан Орешковић владици Раду: „... Поздравите мога
побратима Георгиу, и све Ваше сенаторе, капетане, сердаре и остале
главаре, и кад увече код ватре витешке пјесме и храбрена црногорска
дела појали буду, нека се кадкад спомену и Вашега покорнога слуге и
искренога пријатеља Орешковића”.)
Он сам чува у својој властитој соби отето оружје и одијела која су
Црногорци под вођством његовога личнога собара, који је у исто вријеме
свештеник (поп Тома), одузели од турског капетана од Жабљака кога су
напали. (Поп Томо Давидовнћ био је у служби код Владике и свршио је
трагично свој живот 1842.)
Он ми је лично повјерио да је Цеклинској општини, која се на малим
чамцима бави гусарењем на Скадарском језеру, поклонио један мали топ
да би, помоћу њега, приликом својих пљачкашких похода, били ван до-
мета турског пушчаног зрна у случају ако би их Турци потјерали.
Да би код паше скадарскога изазвао непријатељско расположење
према нама, писао је истоме да Аустрија намјерава да преко црногорског
подручја упадне у албанску област и чак му је именовао и мјеста која
ћемо заузети, и за вријеме док је нама у Котору подносио извјештај аус-
тријски конзул из Скадра, кога је паша ради тога прекорио, причао ми
је истодобно Владика да га је овај паша обавијестио да ће аустријске
трупе напасти Црну Гору и да ће му он у томе случају допустити да узме
праха из Скадра онолико колико му је за одбрану потребно.
Овај Владика је исто толико одлучан колико и тврдоглав у својим
донијетим плановима; тако је напримјер једном позвао у своју резиден-
цију два главара из најугледније породице (кнеза Калућеровића), који
су се противили једној новини коју је он увео у земљи, и самовољно, без
судске пресуде, наредио је да се побију.
За њега ниједно рђаво дјело не изгледа сувише срамно, само ако има
користи од њега; он је врло лукав, има брзи дар схватања и зна да се
њим послужи лукаво и сплеткашки. Његово лице је увијек у стању да
преруши његову идеју; што важи уопште за сваког, па и најпростијег
Црногорца, а то је природни дар онога горштачког народа.
Он искоришћује сваку прилику да с нарочитим наглашавањем уздигне
дјела Русије; сваком згодом хвали на сва уста ванредност руских уста-
нова, а напротив напада Аустрију непоштедно и очигледно непријатељ-
ски. (О ванредном утиску који су на њ оставиле многобројне палате са
огромним димензијама у Петрограду 1833. писао је с великим одушевље-
њем владика Раде своме пријатељу Вуку Караџићу одмах чим је стигао
у гласовити манастир Александра Невског.)
Тако је, напримјер, учио напамет стихове Виктора Игоа из описа
битке код Наварина у којима је погрдно приказана Аустрија, и идући по
соби тамо амо, рецитује их врло често као омиљену изреку.

294
 (Антид Жом је свакако скренуо пажњу владици Раду на дјела Виктора
Игоа, а и на дјела Волтерова и разних других слободоумних француских
пјесника и филозофа. Жом је, нема збора, распиривао код Владике мрж-
њу и према Аустрији и према цркви.
О личним особинама Владичиним на основу историјске грађе из Др-
жавног архива у Задру могло би се још много интересантних појединости
навести. Концем 1846. владика Раде је продао у Трсту, на своме путу за
Беч, трговцу Сабату Бесу један крст с брилијантима, медаљонску икони-
цу Богородице украшену брилијантима и смарагдима, и још један крст
на прсима, такође украшен брилијантима и аметистима, да би могао да
купи жита за своје јадне Црногорце који су 1846. и 1847. били у великој
биједи због неродних година.
Свакако то није мала ствар, особито кад се има у виду да су то били
поклони рускога цара Николе I и аустријскога ћесара Фердинаида I.
За вријеме Његошева боравка у Бечу 1846. и 1847. владала је велика
глад у Црној Гори. Скадарски паша Осман Малцан почео је да мити
Црногорце. У Црмничкој нахији избила је побуна. Владичин брат Перо
послао је у Црмницу Ђорђија Петровића који је у крви угушио устанак.
Кад се Владика прве половине априла 1847. вратио из Беча, „јавно је
осуђивао” понашање свога замјеника и брата Пера додајући да није
требало да се Перо мијеша у црмничке ствари. Владика је изјавио да су
се многи одрекли њега зато што их је биједа на то натјерала и био је
спреман свима да опрости. То је саопштио далматински гувернер Јохан
Аугуст Турски у Бечу грофу Карлу Инцагију, врховном шефу Уједињене
дворске канцеларије, и грофу Јозефу фон Седлницком, предсједнику
Врховне полицијске и цензурне дворске власти.
Ко се у вези с овим Владичиним опраштањем не би сјетио оних
његових стихова из Горског вијенца:
„Да, нијесу ни криви толико:
премами их невјера на вјеру...
Слатка мама, но би на удицу...”)
Ово дјело пружа двоструки доказ о његовом непријатељском распо-
ложељу према нашем пресвијетлом царском дому, а у исто вријеме и
доказ његова повјерења у мене, пошто се усудио да с патосом чешће
декламује овај погрдни спис у моме присуству.
Ради предаје оружја, које је Аустрија за вријеме посљедњег сукоба
на Паштровској висоравни изгубила, испољавао је своје велико задо-
вољство и показује га изложеног у својој кући свакоме странцу који иа
Цетиње доће као своје побједоносне трофеје. (28. октобра 1838. жали
се гувернер Фетер фон Лилиенберг грофу Игнацу фон Хардегу, пред-
сједнику Дворског ратног савјета у Бечу; Владика „показује још увијек
свакоме, па и нашим поданицима који долазе у Црну Гору, аустријско
295
оружје, прави алузију на појачање које треба да дође из Хрватске и каже
да ће то појачање да служи да повећа његову збирку”.)
Црмничка Нахија, која му је одвајкада била ненаклоњена, и чији су
неки главари већ били предузели кораке да потпадну под аустријску
заштиту, била би баш она провинција са којом би се најлакше и на нај-
пријатељскији начин извршило разграничење. Кад је Владика био о томе
обавијештен, гледао је мучки да посије раздор између Аустрије и ове
провинције; он је научио Црмничане да своје пограничне захтјеве, који
су, као што се то из приложене карте види, требали да се ограниче на
црвеноповучену линију, прошире до плавоповучене линије, а за то им
је он, као што сам то сазнао из најпоузданијег извора из његове најбли-
же околине, обећао своју сигурну и издашну помоћ у оружју.
Он се надао да ће овим ударом не само за сва времена осујетити план
тих главара да се ставе под аустријску заштиту, него се уздао да ће тиме
придобити за себе духове који су му били ненаклоњени, јер је лукаво и
промишљено знао да прорачуна да би се они, држећи се својих разбој-
ничких начела, радо и похлепно латили сваког проширења своје облас-
ти.
У основи политика Владичина да наиме за себе задобије Црмничку
Нахију не би била за осуду да се у њ није сумњало да ће овом прозирном
намјером постићи да насилно отме читаву већ именовану Паштровску
планину која је у погледу своје плодности драгоцјена. (Фердинанд
Шалер јавља 9. јуна 1841. Губернијалном предсједништву у Задру да се
вратио с Цетиња изасланик руске владе за разграничење између Аус-
трије и Црне Горе Александар Владимирович Чевкин и каже, између
осталог, и ово: „Приликом нашег првог сусрета била је наравно Планина
предмет нашег разговора, и он ми је такође поновио овом приликом да
не може бити говора о поновном заузимању читаве Планине, јер Влади-
ка не би то никад могао одобрити ради опозиције свога народа. По њего-
вим ријечима Владика је изјавио да ће се он шта више рађе одрећи руске
помоћи него што ће пристати на нешто што никад не би могао да спро-
веде и што би присилило његов народ, коме су очигледно потребна зем-
љишта и пасишта на Планини, да устане против њега. Он је примијетио
да Владика, према рачуну на Цетињу направљеном, не би Планину могао
уступити ни за милион (форинти)”. Колико је само одлучности у овоме
Владичином поступку!)
Његова екселенција господин гувернер далматински био ми је издао
налог да, згодном приликом, ставим Владици у изглед неки поклон као
знак признања; мислио сам да смијем да му само у неку руку нагови-
јестим да ће сигурно за свој труд добити неки дар бар у вриједности од
1.000 дуката или брилијантни крст исте вриједности, само ако се граница
тако исправи да обадвије стране буду с њом задовољне. С подругљивим

296
изразом лица одговорио ми је: „Мени није потребно у мојим планинама
ни злато, ни драго камење; то не може моје достојанство ни смањити,
ни повећати”. (Владика Раде није много марио за одликовања; кад га је
руски цар 1841. одликовао орденом свете Ане I степена ради тога што
је била сретно повучена граница између Аустрије и Црне Горе, Црногор-
ци су били, по ријечима Губернијалног предсједништва у Задру, „сасвим
сретни” зато што је указана толика част њиховом господару; и док су се
они на Цетињу веселили и топови пуцали, дотле је Владика био „сасвим
равнодушан” према томе високом одликовању.)
Смјеста сам ствар приказао као да смо далеко од тога да тиме
постигнемо неку корист, али да он лично познаје великодушност наше
високе владе и да стога може сигурно рачунати да ће му се на правичан
начин надокнадити штета за многе жртве које је Владика, усљед честих
путовања и скупоцјених мисија, које ће настати око исправљања гра-
нице, спреман да поднесе, да сам све то већ ставио на знање његовој
екселенцији господину обласном гувернеру и да сам мислио да ћу му
овим својим извјештајем малу пријатељску услугу указати; овим задово-
љан, Владика ми се топло захвалио.
(У току јула мјесеца 1841. пошло је за руком Комисији за разграни-
чење да преполови Паштровску планину, око које су се у току преговора
највише копља ломила, и да тиме повуче коначну границу између Аус-
трије и Црне Горе.
26. августа исте године обратио се Фердинанд Шалер у Беч Предсјед-
ништву Дворске канцеларије и тражио је за Његоша обећани поклон
аустријске владе у вриједности од 1.000 дуката. 24. јануара 1842, под
бројем 19/г., извијестила је Дворска канцеларија Губернијално предсјед-
ништво у Задру да је цар додијелио Владици један „крст на прсима укра-
шен брилијантима као знак признања за предано и успјешно судјело-
вање и управљање пословима око разграничења између Которског
округа и Црне Горе”.
Већ 5. марта далматински гувернер Јохан Турски био је ријешио да
пошље на Цетиње бившег члана Комисије за разграничење комесара
Едуарда Грија.
24. марта Гриј је кренуо из Сплита паробродом за Котор; 26. марта
Гриј је био већ у Котору; ту се задржао први и други дан католичког
Ускрса. Слиједећи савјету генерала Турског, позвао је из Будве вишег
интенданта Лоренца Вулету, а из Рисна четири пандура у прикладној
нарондој ношњи, по писмоноши владике Рада поручио је коње из Црне
Горе.
28. марта сишао је са Цетиња у Котор Његошев перјаник Саво Пет-
ровић и обавијестио Грија да ће Владика послати коње уколико то
допусти велики снијег у Катунској нахији.

297
 29. марта пошао је Гриј с Вулетом, с четири пандура, с једним слугом
и са Савом Петровићем из Котора за Цетиње. На Његушима их је поз-
дравио добродошлицом Владичин ујак Лазо Пророковић са стотину
„бираних” Црногораца. Пошто су се ту мало одморили, Лазо их је повео
у кућу Његошевих родитеља гдје су били по црногорском обичају по-
чашћени кавом и ракијом. Послије краткога одмора Гриј се са својом
пратњом упутио за Цетиње преко у снијег и лед обучених планина.
Ускоро им је изишло у сусрет неколико Владичиних перјаника и других
Црногораца који су за своје госте водили коње. У 3 сата послије подне
дошли су на Цетиње. Баш су тада били на окупу сви сенатори. Свакако
су имали нешто важно с Петром II да вијећају. Грија су дочекали као
старога знанца још из времена разграничења. Знали су, наравно, зашто
је дошао.
Пошто је Гриј на њиховом лицу примијетио да би хтјели да виде што
прије богати царски поклон, истога је дана предао Владици драгоцјени
крст и једно пропратно писмо од Губернијалног предсједништва из Зад-
ра. Предаји поклона били су присутни сви сенатори, Његошев брат Перо,
перјанички капетан, велики број перјаника и разни други Црногорци.
Уручујући поклон Владици, Гриј је одржао кратак говор, на „илирском
језику” у коме је истакао важност уређивања границе између Аустрије и
Црне Горе и савјесно придржавање закључеиих уговора који ће онемо-
гућити даље распре између аустријских и црногорских држављана. И
Његош је тада упутио Грију неколико подесних ријечи.
Потом су сви присутни разгледали царски поклон и нијесу се могли
надивити љепоти драгог камења и елеганцији израде. Владика је Грија
и Вулету задржао код себе на преноћишту, а пандури су поведени у
крчму на рачун Његошев. И 30. марта Гриј је остао на Цетињу да би с
Владиком изгладио распре које су биле избиле послије разграничења
између аустријских и црногорских пограничних држављана.
Прије него је Гриј са својом пратњом напустио Цетиње, један црно-
горски сенатор поклонио је Вулети у име Његошево извјестан број злат-
них дуката; сваки Гријев пандур, као и онај слуга који је узет из Котора,
добио је од истог сенатора по два дуката, а Владика је лично даровао
Грију двије позлаћене леденице од сребра за успомену на њега и на
Црну Гору.
31. марта (све датуме наводимо по новом календару), рано ујутро у
9 сати, кренуо је Гриј са својом пратњом за Котор. Владика, четири
његова сенатора, више перјаника, слуга и других Црногораца образо-
вали су поворку од 30 до 40 људи и пошли су да, по старом црногорском
обичају, испрате своје госте. По Његошеву савјету нијесу се упутили
преко Његуша него преко Ријеке и Црмничке нахије. Најприје су јахали
на коњима, а доцније су, пошто су прешли баркама Ријеку Црнојевића и

298
Ријеку Црмничку, ишли пјешице до села Бољевића гдје су и преноћили
код попа Јока Пламенца.
1. априла опростио се Гриј с Владиком и осталим Црногорцима, а
потом је са сво јом пратњом пошао преко Паштровске планине за Котор.
11. априла Владика се захвалио на царском поклону и Фердинанду
Шалеру и далматинском гувернеру Турском.
Да Његош није гајио никакву љубав ни према Аустрији, ни према
царској аустријској кући, то су нам саопштили многи страни путописци
који су били на Цетињу његови гости, а то се види и из овог Орешко-
вићевог Мемоара.
Истина је да је овај царски раскошни поклон подигао Његошев углед
не само код његових сенатора него и код свих Црногораца.)
Овим се детаљима већ оцртава карактер Владичин који, у вези са већ
раније именованим, стално покретним, лакомим и тврдоглавим народом,
одговара лако на питање које се намеће: да ли се збиља може замислити
поравнање добрим путем, тим прије што не треба да преговара држава
са државом већ општина са општином чији се приватни интерес разлику-
је на најразноврснији начин. Заиста су поравнања у сваком погледу те-
жак задатак, нарочито тамо гдје се ради о уступању земљишта кога се
отац, у неку руку, за своје цијело потомство треба да одрекне, а које он
посматра као урођени животни капитал; ако се пак дода томе још зло-
намјерна разбојничка нарав Црногорца који се сваки пут појављује на
комисијском одлучивању с чврстом одлуком да дубоко помакне своју
границу на аустријско земљиште тако да он мора по начелу диобе раз-
лике да увијек добије још један добар дио, јасно је онда да се прего-
ворима није постигао очекивани резултат и поред уложеног стрпљења,
и поред примијећене попустљивости од које смо се морали стидјети, и
поред угушивања свих раздраживања, и најзад смо морали сасвим пре-
кинути с преговорима да не бисмо допустили да избије оно што је нај-
горе.
Штавише, несумњиво је да би Црногорци, са својом урођеном разбој-
ничком нарави, и кад би нам пошло за руком да дође до мирних нагодби
између пограничких становника на Паштровској планини, послије крат-
ког времена поново истакли насилно своје неправедне захтјеве и огњем
и мачем протјерали много слабије аустријске поданике баш са оном дрс-
кошћу као што су сад са задивљујућом бестидношћу оспоравали доку-
менте које су прије три године саставили, иако су пак ту лично били
присутни они који су их у име Црногораца и потписали.
Да би човјек још очигледније представио ову врло тешку и мучну
ситуацију Комисије за разграничење и да би дао праву слику с каквим
смо противницима морали да водимо преговоре, усуђујем се да овдје
наведем још карактеристику једног озлоглашеног Црногорца. То је Лазо

299
Пророковић који је због једног убиства које је извршио на аустријској
области био у оковима 10 година у Копру. Овај дрски зликовац, који је
способан за све злочине и ужасе и који је свога властитог оца убио у
Црној Гори. Веома је лукав човјек од 60 година, са сасвим нарочитом
умном способношћу, од природе обдарен и јаког склопа. (Изгледа да је
владика Раде наслиједио умну способност и од породице Пророковића.
Неке драгоцјене податке о оцу Владичином саопштио је проф. Ристо Ј.
Драгићевић: „Његошеви родитељи и браћа”, Историјски записи, Цетиње,
1948, књ. II, св. 7-8, стр. 9-38.)
Његови су приговори почивали на самим дрским, безочним лажима,
неповезаним изјавама и на намјерно увредљивим нападима. Пошто
смртни случај у Црној Гори, штавише иако човјек убије свога оца, не
повлачи за собом код јавног мишљења никакву срамоту (чак се тамо
убица прославља као јунак), то и Лазо Пророковић ужива због осталих
својих особина врло утицајан политички положај; он је капетан од
Његуша и ујак Владичин; он као такав и као потомак једног од првих
црногорских племена има велики углед код народа, зна да исти лукаво
искористи и даје тамо јак потстрек, тако да од тог зликовца дрхте не
само Црногорци него и наши поданици. Ово је чудовиште, за вријеме
преговора, често сједјело преко пута од мене; он је водио главну ријеч
код Владике и био је стално наш најупорнији непријатељ.
И зар је од овога требало да очекујемо да нам јевтино призна нашу
границу?! Из овога се јединог примјера већ види са каквом је врстом
људи морала Комисија да преговара и са каквим се необичним потеш-
коћама морала непрестано борити.
(Ово тврђење Орешковићево је неосновано - и о наводном убиству
оца, и о убиству на граници. Ни у Државном архиву у Задру, ни у Архиву
на Цетињу нијесмо могли да нађемо ни један докуменат који би ишао у
прилог овоме његовом тврђењу.
Густав Ритер фон Франк каже ово 1840: „Капетан Пророковић, једини
кога сам видео на Цетињу, био је, кажу, неколико година затворен у
једној аустријској тврђави, и ова казна, која је над њим изречена због
понављаних пљачки на аустријском земљишту, изгледа да му је само
дигла углед и у очима народа и у очима свог владара.”
Лазо Пророковић је био осуђен на десет година строгог затвора јер
је узео из војног магазина једну ловачку пушку и један нож. Одлежао их
је у Копру од 1822. до 1832. године.)
Ова се црногорска дрскост ослања још даље на моћну заштиту Русије;
Црногорци мисле да имају право да се у сваком погледу убрајају у про-
винцију која је зависна од свога пространог царства и не стиде се да то
лично изјаве за вријеме преговора.

300
 Тако су ме, напримјер, црногорски поглавари на многим састанцима
обично ословљавали овим ријечима: „Па шта је! Ми смо овдје! Москов-
ски цар и бечки ћесар хоће да знају гдје су њихове границе”. Имаћу част
да у току излагања стварно још поближе расвијетлим овај податак. Нека
ми се још само допусти да додирнем раније смишљену и по плану изве-
дену злу намјеру Црногораца; они су ме често приморавали, штавише и
у случајевима гдје није било уопште приговора око повлачења границе
и гдје се више није радило о разгледању земљишта на лицу мјеста, да
се пентрам по голим литицама, у висини до 2.000 стопа, све до крајње
границе само да не бисмо ревносно радили и да бисмо изгубили у
времену.
Из овога што је већ речено и што дјелимично приказује личност Вла-
дичину, а дјелимично карактер народа и његову тежњу, изводи се зак-
ључак сам по себи да мора пропасти сваки преговор са овим према нама
рђаво расположеним народом и с његовим поглаваром, ако се не ослања
на другу подлогу. Владика би, као што је то и досад чинио, дао лицемјер-
ним ријечима најљепша обећања и навео би добро споразумијевање с
Аустријом као једини циљ свога дјелања; међутим, он неће ниједно
средство оставити неискоришћено да би огорчио Црногорце против нас
и да би их подстакао на насиља, и док би њихове потхвате грдио пред
нама са невиним изразом лица и тврдио да му је та ствар сасвим непоз-
ната, штавише обећао би брзо посредовање и пријатељско изравнање,
дотле би он у исто вријеме на сваки начин штитио подмукло таква раз-
бојничка дјела, чији је он лично стални покретач, и читавом својом сна-
гом би их потпомагао. На њега се, дакле, човјек не може ослонити; он
не одступа од своје тенденције ни под каквим условом.
Штавише, кад бисмо, имајући у виду више циљеве, безусловно приз-
нали Црногорцима све њихове захтјеве, па ма колико то било неправич-
но за наше пограничне становнике и штетно у војничком погледу по
Аустрију, иако бисмо им без устручавања уступили комаде земље на које
полажу право, а својим поданицима земљиштем или новцем надокна-
дили претрпљену штету, не би се никад дошло до жељенога мира, и пре-
ма томе би просто пропала поднесена болна жртва, јер оно што би дала
племенита великодушност за срећу народа, то би било сасвим погрешно
схваћено; штавише, они би то протумачили као попустљивост коју су
пркосом задобили, као страх од њихове уображене моћи и као слабост
наше пресвијетле владе и убудуће би удвојеном безочношћу полагали
право на наше земљиште и чинили даље упаде у нашу област и тек би
постигли свој циљ кад би изишли на морску обалу.
Охрабрени ранијим успјехом, као што је то био случај наших дана код
познате најезде када су све до дубровачких зидина оставили иза себе
пустош, чак би и одатле настојали да даље надиру све док им се не би

301
надмоћније оружане снаге на пут испријечиле. (Овдје се мисли на борбе
које су водили Црногорци у друштву с Русима противу Наполеонове вој-
ске 1806. у Боки Которској, у Дубровнику и у његовој околини. У днев-
нику Апендинијевом стоји ово: „Република има мноштво узајмичнијех
исказа поданика против поданика... Конављани вођаху Црногорце на
паљење, па и сами запаљиваху домове својијех господара или друге
навођаху да то чине...”)
Да бисмо осигурали имовину својих поданика и жељни мир, бићемо
стога приморани да се раније или касније латимо онога озбиљнога
средства које је стално тако мудра и блага аустријска влада избјегавала.
Изгледа ипак да није свеједно кад ће се употребити ово средство, јер
кад би се сад примијенило, радило би се само о средству за предохрану,
а доцније би стварно настале борбе које би биле скопчане са пролије-
вањем крви и са кудикамо већим трошковима.
Овдје би било важно чути и глас наших поданика које штета погађа;
додуше, преузвишена милост монархова може им земљиштем или гото-
вим новцем штету надокнадити, само треба знати да се тамо једно парче
земље посматра сасвим са једне друге стране него што је то обично
случај овдје или иначе негдје другдје. Тамо је власник везан вјером,
фикс-идејом, за ону своју мршаву баштину која му се ничим не може
надокнадити; он то своје насљедство држи, па ма колико мало било,
чврсто религиозним фанатизмом и спреман је да исто брани на живот и
смрт.
Ко не осјећа као он, тај ће свакако сам с муком схватити ову ствар
части; само ко је имао прилику да посматра ово из близине, ускоро ће
се увјерити да је његов растанак са својим имањем нека врста пред-
расуде која преовлађује код читавог народа, иначе не би чак ни жене
ишле у борбу и фанатично излагале свој живот опасности, као што то
доказује и посљедњи сукоб у коме су на ратном попришту пале двије
жене. Зато дрхте при свакој помисли на неки губитак и само слушају са
притајеним бијесом савјет свога старјешине који настоји да их наговори
да уступе своје имање; гласно се жале на аустријску попустљивост, а
уздижу енергију којом је слаба Млетачка Република знала присилити ове
разбојнике да поштују њену границу.
Они причају, што је уосталом позната чињеница, како је једном неки
млетачки заповједник тврђаве у Котору једнога пазарнога дана пуцао
картечима из тврђаве на Црногорце због једног изгреда који је направ-
љен крај самога града и како је наредио да се Црногорци протјерају до
њихове границе. Како ова успомена као побједа још живи у њиховим
грудима, они пак мисле: „Треба ли под вођством великога ћесара аус-
тријскота, који је ипак нешто друкчији господар него што је то била
упола пропала Република, да срамотно гледамо како се наша граница

302
сужава коју смо тако дуго својом крвљу бранили и за коју ћемо се радо
и убудуће на живот и смрт борити”. Они поткрепљују ове одушевљене
узвике разголићивањем појединих дјелова свога тијела да би показали
ране које су задобили у сличним борбама. Ето такво је опште располо-
жење!
д. Посљедице које би настале због уступања земљишта
Али треба узети у разматрање и особину мјеста са стратегијске тачке
гледишта ако хоћемо да пазимо на промјену ствари која би настала кад
бисмо хтјели да уступимо Црногорцима оно парче земљишта које је на
четири различите тачке означено жутом линијом. Јасно се види из пог-
леда на овај план или из погледа на сваку карту Далмације:
1. Да бријег Копац, који би припао Црногорцима, важи као кључ за
Паштровску планину, пошто он као тврђава затвара једини могући пут
који иде од Новог Села на Висораван војној стражари; отуда би заправо
ова Висораван била одсјечена од сваке помоћи и стражару на њој бисмо
изгубили као што је то био случај с низом других.
Већ одавно су Црногорци схватили важност Копца; у посљедњем су-
кобу најприје су се побринули да заузму овај бријег; када је пак дојурила
помоћ из Новог Села (поручник Ландман) и нашла затворен пут, морала
је, пошто је била врло слаба за неки напад, неко вријеме да заузме по-
ложај и да прво сачека резерву из Ластве; с њом уједињена је затим
узела на јуриш бријег Копац; изгубила је два војника, и било је више
рањених.
Овога смо пута додуше могли уз неколико жртава изагнати Црногорце
с Копца, пошто на читавом голом бријегу нијесу имали ни једну литицу
као грудобран, али ако им се да у дио овај бријег само да могу тамо да
подигну један суви зид за своју одбрану, тада се овај пролаз неће више
моћи освојити без знатних жртава.
2. Некадашњи Владичин манастир Стањевићи у Срезу будванском ко-
ји се неоспорно налази на аустријском подручју, као што је то за вријеме
санитетскога кордона доказала постављена стража изнад истога, не-
престано наводе Црногорци као разлог на основу кога закључују да тре-
ба повући границу до иза овога манастира, као што то показује жутим
тачкама означена линија. Владика је одлучно изјавио да ће одустати од
тога само у случају ако Аустрија, по погодби с њим склопљеној, откупи
то парче земље које је опкољено са свих страна тућим земљиштем за
17.000 форинти.
Право на основу кога је Црна Гора дошла до овог манастира губи се
у тами давно протеклих времена; само још код тамошњих становника
живи усмено предање да је Млетачка Република некада поклонила не-
ком црногорском владици манастир Стањевиће на далматинској области
да би могла, приликом турских најезда, евентуално осигурати његову
303
личност боравком на туђем земљишту, јер је било у интересу Републике
да има у Црној Гори један грудобран против свога заклетог непријатеља
и да баш због тога заштити што је могуће боље ову малу земљу, а наро-
чито њеног поглавара. То се види и из раније преписке наших власти
која за Владику не важи као доказ пошто је није потписао ниједан Црно-
горац.
Не обзирући се на ово приватно право власништва, треба имати у
виду овај однос само због тога, јер би овим уступањем околине истога,
поштујући земљиште до жутоновучене линије, као што то Владика захти-
јева, Аустрија изгубила посједно право на овај манастир које нам према
садашњем стању ствари припада и које смо стварно искористили не само
код санитетско кордонских утврђивања него и у другим приликама. Али
ако ово право, заједно са земљиштем, пређе на Црногорце, тиме они
добијају једну чврсту тачку одакле могу да потпомажу даље подухвате
и да их на сваки начин штите.
Ако бисмо добили манастир Стањевиће, имали бисмо свакако од њега
знатних користи:
а. што би саобраћај између Котора, Брајића и пограничних војних
стражара постао сасвим слободан и не би био више као сада прекидан
имањем једне туђе земље;
б. што бисмо на тај начин лакше издјејствовали да се повуче гранич-
на линпја далеко изнад манастира, гдје јој је заправо и мјесто, и што би
тиме наши поданици мирним путем опет дошли до својих земљишта која
се налазе у његовој околини и која им сад непрестано Црногорци оспо-
равају;
ц. што бисмо добили таман на граници једну сасвим готову солидну
зграду коју можемо уз незнатне трошкове преиначити у праву караулу
и одмах својим трупама запосјести, а можда би се опет с друге стране
могла исплатити половина углављене капаре продајом земљишта која
припадају манастиру и
д. што не би Владика, који врши велики утицај на наше православно
свештенство, имао више у нашој земљи праву резиденцију гдје би по
вољи дочекивао наше поданике православне вјере и од њих примао
знаке покорности што је већ само по себи врло непријатно и неумјесно
с обзиром на њихову поданичку дужност и на њихову вјерност. Како
страшно дјелује овај утицај на наше становништво, може се лако расу-
дити кад се познају Владичина покварена начела, његова нерелигиоз-
ност и неморалност.
3. Слична непристојност, која још поврх тога служи као нови доказ
црногорске незаконитости, показује се у околини Шкаљара. Ту су се
Црногорци дочепали пута наниже од планинског гребена, који заправо
треба да образује границу, до на 12 корака од војног друма који иде од

304
Котора за Будву, и тако стално угрожавају пролаз истим путем на овој
тако близу додирној тачки.
Преговори који су због овог рђавог стања вођени већ прије више го-
дина имали су за посљедицу да је покојни Владика у једној правој по-
вељи заједно са приложеним планом (те је документе он потписао и на
њих ударио печат) додијелио аустријској држави пут о коме је ријеч и
који додирује војни друм, звани Лужица, као што се то може видјети из
оригиналних повеља које је послао капетан Кабога.
Не обзирући се на важност ових прагматичних докумената који су у
оригиналу показани Црногорцима, они држе још дан дањи Лужицу, и
сва су употријебљена средства да је правним путем повратимо остала
без успјеха, н најзад:
4. Како бисмо могли јемчити Доброћанима за њихове милионе које
су они уложили у трговину и сиромашним становницима из Шпиљара за
њихова имања, кад бисмо хтјели да уступимо Црногорцима оно на што
према жутоповучеиој линији полажу право, наиме до изнад кућа у Доб-
роти и таман до зидина шпиљарских дворишта и вртова? Неоспорно је
да ризница великодушног монарха има доста извора да сваку штету
милостиво надокнади, само још једнако настаје питање: ко ће да јемчи
за живот поданика који се стално истичу? Јер ако не повратимо ове
разбојнике на планински гребен гдје им је мјесто, или бар на једну од
ових линија коју незаконито захтијевају и која је по нас веома штетна,
да бисмо их држали у одмјереној удаљености од границе, они ће моћи
без икакве муке и такорећи скривени иза једног грудобрана да побију и
до миле воље опљачкају наше пограничне становнике у кревету, за
столом, у цркви итд.

II
а. Односи Русије према Црној Гори.
Боље него што сам у стању да то оцијеним са свога подређенога
положаја, познат је утицај који Руоија врши, дјелимице морално, а дјели-
мице ефективно, како на Владику, тако и на прости народ црногорски.
Познато је да један руски виши официр с времена на вријеме стоји уз
Владику и руководи његовим политичким дјелима и доноси одлуке. Поз-
нато је да је један штабни официр, по имену потпуковник Озерецковски,
организовао сенат, перјанике (тјелесну гарду) и гвардију (плаћену мили-
цију). (Јаков Озерецковски био је одређен од руске владе да пође 1837.
у Црну Гору да извиди какво је стање у њој; он се задржао неколико
мјесеци на Цетињу и јако се спријатељио с Владиком.)
Познато је да Владика прима годишње од Русије, под видом религи-
озне и црквене помоћи, суму од 40.000 форинти конвенционалне вријед-
ности; од ње се сасвим мало употребљава за ову сврху, него се напротив
305
троши на плате сенатора, гвардије и на вођење његовог сопственог
домаћинства. Слиједећи детаљи, који су можда мало или сасвим нимало
познати и који се овдје издвојено и специјално истичу, расвијетлиће
ипак још више црногорску зависност од Русије и утицај који ово царство
врши на Црну Гору.
1. Потпуковник Озерецковски наредио је октобра мјесеца прошле
године да се позову на Цетиње главари Општине граховске, коју је
Владика намјеравао да отме Турцима, и под тричавим изговором да они
имају од руског заповједника чета свједочанство у коме се тврди да су
се у посљедњим ратовима борили скупа са Црногорцима у Боки Котор-
ској против Француза, Озврвцковски им је ставио до знања да треба да
се на основу те борбе сматрају као браћа црногорска, да треба да стресу
турски јарам и да треба да се ставе под заштиту Црногораца, да ће им
Црногорци у том случају притећи у помоћ и да ће онда као и сви Црно-
горци уживати руску заштиту.
2. Црногорцима је увртио у главу мисао, која сад влада свим духови-
ма, да је њима Бечким конгресом нанесена велика неправда, јер нијесу
добили ниједно пристаниште на мору и да би им по праву морао при-
пасти Котор. То су ми сваком приликом црногорски поглавари као неку
врсту укора испољавали.
3. Кад смо једном повели разговор о словенском народу у Турској,
господин потпуковник ми је отворено дао до знања да је његова тежња
да овај мора, мало-помало, да се ослободи испод турског јарма; „јер да
ће се”, тако је он рекао, „најзад сви Словени ујединити под једним скип-
тром, то за читаву Европу није више никаква тајна”.
4. Још се непријатељскије изјаснио капетан Коваљевски, и то такоре-
ћи директно, против Аустрије. Он се одмах по доласку у Црну Гору
уттутио у Црмничку нахију и потражио је да му Црногорци покажу линију
на Паштровској планини на коју они полажу право.
Црногорци су га водили пола сата хода иза наших војних стражара
унутра на нашу област гдје на више брегова и брежуљака постоје крс-
тови, урезани у камење, који нијесу ништа друго него биљези за зем-
љиште између наших села и који показују докле се наиме пружају
општинска пасишта између једног и другог села; а такви су биљези у
употреби између појединих села у читавој которској области и они се
тамо заиста могу наћи.
Иако је капетан Коваљевски имао пред очима наше војне стражаре,
иако се додуше сасвим увјерио да ми стварно држимо цијело земљиште,
ипак је рекао присутним Црногорцима, а није испитао ствар ближе: „У
то нико не сумња да је ова напријед помакнута граница на коју полажете
право и која је означена на плану плавом линијом, ваша права граница,
њу треба у сваком случају да тражите и силом да браните ако буде

306
потребно; ви немате ни од чега да се плашите; ви стојите под моћном
заштитом Русије” и томе слично.
Пошто Црногорци примају свакога изасланика који из Русије долази
као неко пророчанство и како сматрају оно што им он каже као одлуку
руске владе, може се процијенити какав су на Црногорце оставиле ути-
сак ове ријечи капетана Коваљевског и само се на овај начин може
објаснити што су се смјели дрзнути да непријатељски нападну наш војни
кордон с намјером да одстране пограничне стражаре, да поруше куле и
да помакну своју границу на наше земљиште до плавоозначене линије
коју су и тражили.
Што је онај напад срећно одбијен, то је пуки случај, као што ће то
бити већ објаснили послати извјештаји који се односе на ту ствар, јер
су већ Црногорци имали на ратном попришту преко 3.000 људи, а друге
су се 2-3000 већ код Цетиња биле скупиле, док је на нашој страни једва
било 1.200 регуларних војника, спремних за борбу; с наоружаним се
становништвом може мало или нимало рачунати, једино ако се бори
непосредно за своје властито огњиште. Кад сам одмјерио ове несраз-
мјерно мале снаге и пошто сам се с правом плашио за неповољан исход,
мислио сам да нећу погријешити ако се послужим слиједећим средстви-
ма само да би се што брже борба свршила. Упутио сам се капетану
Коваљевском који је баш онда био у Котору и који је заједно са мном
био сишао с Паштровске планине, а тамо је био пратио Владику на
преговоре.
Кад ме опазио, одмах ме, сасвим збуњено, предусрео слиједећим ри-
јечима: „Па ја не знам какву улогу треба да предузмем под овим усло-
вима; моја влада ми је издала налоге, а ипак сам без званичне службе
у Црној Гори; шта мислите, зар не би требало да пођем у Дубровник да
бих избјегао све неприлике итд. итд.” Ја сам му отворено испољио своје
негодовање због разбојничког црногорског упада, ставио сам му насу-
прот наше вјерно, мирољубиво, пријатељско сусједно понашање, и кад
сам га озбиљно подсјетио на горе наведене подбадачке ријечи које су
на Паштровској висоравни упућене Црногорцима, рекао сам му да ће
само он бити прекорен због цијелог непријатељског догађаја, да ће само
он сносити одговорност заједно с посљедицама и да му због тога дајем
добронамјеран савјет да се најхитније упути Владици и да истога наго-
вори да одмах обустави борбу и да позове натраг своје људе.
Коваљевски је био због тога у врло великој неприлици; једва се усу-
дио да покуша да оспори овај пријекор, учињен с моје стране; а кад сам
му именовао људе којима је упутио подбадачке ријечи и мјесто гдје је
исте изговорио, захвалио ми се, очигледно свјестан своје кривице, за
овај доказ повјерења и дао ми је своју ријеч да ће сигурно склонити
Владику на то и увјеравао ме дословно овако: „Обећавам вам да ће

307
неизоставно и смјеста бити остварен савјет који сте ми дали; Владика
мора то да учини кад му ја кажем, јер ја вршим на њега довољан утицај,
то вам могу са сигурношћу јемчити”.
Али да би се још више појачало дјејство овога реченичног обрта, који
ми је за тај моменат изгледао подесан, обавијестио сам о томе и гос-
подина окружног поглавара Ивачића који је тада говорио о истој ствари
с Коваљевским и који је од истог официра добио исто обећање.
Стварно се капетан Коваљевски одмах пожурио на Цетиње и пошто
је прошло једва 24 сата, појавили су се код наших претстража изас-
ланици Владичини и молили су за мир, иако су њихове снаге биле далеко
надмоћније од нашијех; иза тога је слиједио преговор, а одмах затим
помирљиво изравнање.
Зачудио сам се кад сам доциије прочитао у новинама „Allgemeine
Zeitung” један чланак у коме се Коваљевски сасвим бранио од сваког
пријекора код руског посланика и у коме је стајало да је баш он онај био
који је учинио крај борби. Свакако је тачно да је његовим посредовањем
дошло до помирљивог изравнања, само он то није учинио ни из властите
побуде, ни из чисте преданости доброј ствари, него само зато што се
открио његов злонамјерни план, а далеко је био од тога да изглади
започету свађу, као што је то могао помоћу свога утицаја на Владику о
коме је јавно говорио; он је управо био спреман да пусти да ствар тече
својим током и да се упути у Дубровник, да га озбиљне ријечи господина
окружног поглавара и мој озбиљни разговор, а нарочито бојазан да ће
узети на се велику одговорност, нијесу склонили да брзо оконча борбу.
Уосталом, изгледа да је, штавише, овај господин официр још прије на-
пада знао за унапријед смишљени план Црмничана.
На основу свих ових изложених чињеница, као и на основу стотину
других случајева које сам дознао или констатовао за вријеме своје та-
мошње службе, а које овдје не смијем да попишем због неопходне крат-
коће, него истичем само главне тачке, - испољава се онај утицај који
Русија врши на Црну Г ору.
Колико су људи који су били тамо с времена на вријеме послати ра-
дили у духу своје владе или колико су пута скренули с пута идући за
својим циљем, то је ван домашаја моје моћи расуђивања; али је сигурно
да се Црна Гора у садашњем положају показује унеколико зависна баш
зато што је Русија заузела чврсто мјесто у тамошњем предјелу.
б. Народно расположење православног становништва у Которском
округу.
Овом односу се још придружује и околност што су више од двије
трећине становника Которског округа њихови сродници по вјери; добро
расположење према Русији становника Которског округа, које се слобод-
но испољава, васпитање дјеце из њихових бољих породица у Русији,
308
иако би се она исто тако добро могла одгајати и у аустријским државама,
као напримјер у Пешти, у Карловцима, у Митровици итд., околност што
многи који су тамо рођени са особитом љубављу траже и налазе службу
у Русији, - све би ово олакшало Црногорцима да прошире своју област у
овоме округу који они могу, у широком фронту згодно и стално наниже
надирући, свакога момента својим дивљим хордама преплавити; ми га
лако не можемо бранити од четири пута јачег непријатеља, јер се нала-
зимо само на уском боку, а тамошње православно становништво (изузи-
мајући Паштровиће) сасвим сигурно би отворено пристало уз Црногорце,
као што се то показало код посљедњих непријатељстава када је један
православни свештеник (поп Стојановић) куповао навелико за вријеме
борбе муницију у Будви и кришом је дотурао Црногорцима и када се
један велики дио под оружје позваних Которана повукао с бојног поља
усред започете борбе изјављујући: „Ми нећемо да се боримо против
својих сродника по вјери”. Могли бисмо, додуше, овај узвик објаснити
као изговор иза кога се скрива кукавичлук; само ко је добро упознат с
народним духом који тамо влада, тај зна да су ове врло значајне ријечи
изговорене од срца и да су, нажалост, сувише истините, јер је исти
Которанин, вођен у рат против Турака, врло храбар и витешки се бори.
III
а. Црногорске ратне особине.
Црногорац има, нешто захваљујући своме тјелесном склопу, нешто
раним и непрестаним вјежбањем, нешто примјером и поуком, као и
сталним ратовима с Турцима, многе добре ратничке особине, нарочито
је способан у својим планинама као стријелац за даљно гађање. Већ као
дјечко носи оружје, а кад има 14 до 15 година, снабдјевен је потпуно
ратном спремом и већ иде у бој. Он је јак, умјерен и лако може бити без
најједноставнијих животних угодности, увјежбао се да се пење по пла-
нинама, у стању је да пркоси дивокози преко најдубљих планинских
клисура, подноси глад, жеђ и несаницу много лакше него просвијећени
човјек, опрезан је, зна срећно да рукује својим оружјем и цијени га још
од своје младости као животну намирницу, лукав је и препреден, наро-
чито при изненадним нападима, умије, такорећи, инстинктивно да иза-
бере добар положај за одбрану, истрајан је у подношењу недаће, нео-
сетљив је према рђавом и суровом времену, никад не носи огртач, мало
је Црногораца који имају кошуљу на себи, а већина их је и без обуће
која се састоји само од једног комада сирове говеђе коже (опанци);
Црногорац је непоколебљив и одважан приликом својих разбојничких
потхвата; а што много вриједи, за њега није потребан надзор; храбар је
ипак само онда кад мисли да је заштитио своје тијело, на отвореној
равници или у борби прса у прса не може се човјек на њ ослонити; сами
Црногорци се чуде нашем војнику који се као они не скрива иза литица,
309
него своје слободне груди ставља, такорећи, за мету, а то они приказују
као „неискуство и глупост”. Али у толико смјелије напада Црногорац са
стеновите главице којом господари непријатеља по кланцима, оцјењује
поузданим погледом његове снаге, и ако сазна да је слабији од њега,
одједанпут постаје најсмјелији борац за своју ствар, не штеди ни имање,
ни живот, и оно што не може да одвуче са собом, то разара или сажиже
у своме гњеву. Зидине од више стотина најљепших сеоских кућа у бли-
зини Дубровника које су Црногорци сагорјели у доба француске влада-
вине приликом једног сличног разбојничког упада и које још и данас без
крова стрче, опомињу непрестано на ону дивљачку жудњу за разара-
њем.
в. Војни положај Кордона прекопута од Црногораца
Кад се има у виду такав црногорски карактер, јасно је рашта они стал-
но с Аргусовим очима облијећу око наших најистакнутијих стражара, и
пошто сматрају да су исте сразмјерно слабе и због постојећих наредби
поврх тога уздржљиве, попустљиве, а штавише при намјерним изазива-
њима и стрпљиве, што они у својој заслијепљености тумаче као зебњу
и страх од њихових физичких снага, то су стално дрски и охоли као сваки
дивљи народ и усуђују се да употребљавају увреде које су често стидне
и срамне. Ни стрпљење, ни доброћудност не може ове полудивљаке
увјерити да смо ми попустљиви само зато што желимо да живимо са пог-
раничнИм сусједима у непрекидном пријатељству; страшљивац остаје
дрзак док му се не покаже надмоћност у оружју или бар док човјек не
заузме пријетећи став према њему.
Стално ће бити угрожено имање, као и живот, мирног аустријског
пограничног становника све дотле док Црногорац буде осјећао да су
његове материјалне снаге надмоћније и док има пред очима проширење
области као потстрек своје урођене грабежљивости; напротив би му
један задати пораз, штавише и само повећање наших трупа у Которском
округу, подизање неколико магазина, болница и сличних ратних устано-
ва, заувијек улило поштовање, и ово би му поштовање с временом преш-
ло у навику.
Врло непријатни положај наших трупа, као што је садашњи њихов
положај, има, уистину, понижавајући карактер. Војник је у своме пасив-
ном положају свакога тренутка изложен нападу; отуда се стално прет-
јерано боје појединац и цијела трупа да ће их изненада срамно напасти
по броју кудикамо надмоћнији противник. Штавише, отишло се тако да-
леко да се морао господин бригадни генерал устручавати да допусти
штабном официру да прегледа своје властите предстраже из бојазни да
ће побунити Црногорце и да ће можда дати повод за један такав напад.
Не доликује ми да расуђујем колико ова мјера која убија војнички дух
засијеца у више намјере, али сигурно она отежава да Кордон служи за
310
намијењену сврху и убија витешки дух који једино треба да важи као
сила која покреће храброст и мушку одважност.
Мислим да морам још једном чињеницом поткријепити своје миш-
љење да само сила неминовно дјејствује на овај полудивљи народ као
и на његовог старјешину.
Говорећи о уклањању свађе око границе на Паштровској висоравни
Владици сам потанко и што сам најбоље могао изложио, ослањајући се
на право и поштење, да ми одустајемо од својих захтјева, без обзира на
своје непобитно право власништва, без обзира на постојеће документе
који говоре у нашу корист, само да бисмо постигли мир и сагласност
између узајамних сусједа, и предложио сам му на плану оловком и тач-
кама обиљежену линију за границу која је по нас очито штетна и рекао
му да на тај начин хоћемо да му уступимо од свога земљишта знатан
дио.
Иако су и разум и право много подупирали овај мој приједлог, иако
он није могао да изнесе никакав разумни разлог против тога, ипак је
остао тврдоглав, извинуо се да не може ништа да одлучи против воље
својих Црмничана, јер се иначе боји да му неће бити наклоњени и упор-
но је тражио да му припадну сва земљишта до жуте линије; на тај начин
је морао да престане преговор.
Доцније смо у Доброти, приликом једног поверљивог разговора,
дошли у говору и на посљедњу борбу; он је изјавио да је она самовољни
потхват заповједника Ловачког батаљона. Доказао сам му да то није
случај, да је сваки наш претпостављени, као и обичан редов, обавезан
да се придржава наших строгих прописа по којима се мора најмиро-
љубивије понашати према пограничним сусједима, али да су и један и
други према истим прописима дужни да безусловно силом оружја суз-
бијају свако на граници извршено насиље и сличне разбојничке нападе,
као и онај који су извршили Црногорци и који је изазвао посљедњу
борбу, штавише, да они имају право да употријебе и противмјере, ако
би било потребно, да нам је, даље, недавно, поводом извјештаја о црно-
горским изгредима, извршеним у току прошлог фебруара, наређено
строго из Беча да се примјењује тачно овај пропис који већ одавно
постоји у цијелој Монархији, као што ће се он у то и увјерити у случају
ако би се његови људи усудили поново да изврше сличан разбојнички
напад, а да уосталом потпуковник Росбах није поступао самовољно што
се тиче ове ствари, може он закључити и по томе што су већ друге трупе
с брдским топовима из Задра, Сплита, Виса итд. биле овдје као појачање
стављене иа раополагање и да би оне одавно стигле да није дошло до
мирног споразума послије кога су се повратиле у свој гарнизон, да су,
даље, биле одређене за ово појачање и најближе регименте с војне

311
границе које су одрасле у планинама и између стијена и које сигурно у
пењању по брдима не би заостајале за његовим Црногорцима.
Изгледало је да је ово увјеравање, које Владика није уопште очеки-
вао и које му је озбиљно изложено, његово цијело биће измијенило, и
идућега дана, пошто је водио дуге разговоре са својим сенаторима,
изашао ми је у сусрет, као да је с мјесеца пао и без најмањег повода за
разговор о тој ствари, с истим приједлогом који је раније стално са
упорношћу одбијао и изразио је своје увјерење „да се одсада не може
више замислити мир у ономе крају, да ће се неминовно борбе увијек
понављати и да ћемо у вјечитом непријатељству живјети, ако се не
исправи паштровска граница”.
Нека ова епизода, послужи као доказ каква средства дјелују на суро-
ве душе. Сама пријетња једним озбиљним војничким потхватом склонила
га је на попустљивост, а то нијесу могли постићи ни разум, ни право, ни
пријатељско наваљивање, ни пажљиво понашање према њему његове
екселенције господина гувернера који му је био даровао више скупоцје-
них поклона.
Али што, ипак, и у пркос баш сад споменуте Владичине попустљивос-
ти, није успјело коначно исправљање границе према Црмничкој нахији,
то објашњава слиједећи догађај:
Природно је да је Комисија за исправљање границе одмах радо прих-
ватила приједлог којим је Владика предусрио наше жеље. Договорили
смо се да се тамо пошљу стручњаци ради претходног пописивања погра-
ничних земљишта. С наше стране одмах је тамо послан општински сек-
ретар из Будве Никола Бердар, један веома поуздан и умјесан човјек
који је добро упознат са ствари и који је већ био обавио важне дужности
при исправљању границе између других пограничних општина; а Влади-
ка је поручио црмничким главарима да је одредио да пође тамо капетан
његових перјаника поп Нико Калућеровић да у име његово попише и
опише земљишта која долазе у питање. Према томе попису и опису
требало је да Комисија за исправљање границе почне са новом диобом,
али пошто је Владика лично био раније натуткао Црмничане да ни у ком
случају не одустају од својих неправичних захтјева, они уопште нијесу
поштовали његову наредбу, коју је он сем тога раније био послао на
Цетиње да се на њу, по турском обичају, удари његов печат, остали су
упорно при својим бесмисленим захтјевима и пријетили су попу Нику да
ће га убити ако се усуди да стави руку на попис имања; овај се вратио,
а ствар није свршио, и тако се наново разбио преговор и поново се тиме
обистинило већ одавно створено убјеђење да се може постићи циљ
наших жеља једино помоћу повећања оружане снаге. Шта више, ја
живим у увјерењу, које је засновано на најтачнијем познавању карак-
тера овога народа, да се на овај начин неће ни један метак испалити на

312
граници и да ће се сигуро стишати пријатељски и часно сваки погранич-
ни спор само ако Црногорци виде да им је стала на пут значајна војна
снага. Напротив ће стање ствари на оној граници бити увијек изложено
новим потешкоћама чије се последице не могу процијенити.

IV
Средства за коначно отклањање разлика
и за успостављање трајнога мира
На основу ових чињеница које произлазе дјелимично из слике про-
тивника, а дјелимично из временских догађаја и које су без приговора,
изводи се сам од себе непобитан закључак да има само једно средство
којим се може присилити овај разуздани разбојнички народ, који не
познаје никакво право народа и који никакав уговор не поштује, да
остане код својих литица међу којима задобија бунтовнички и пркосом
своје уточиште. То средство је:
Притисак помоћу надмоћности у оружју
а. Ова надмоћност била би, по мом најскромнијем мишљењу и према
убојним снагама које Црногорци могу да скупе на ову тачку у кратком
року од 3 до 4 дана, у повећању трупа за 6 батаљона са двије ракетне
батерије. Батерије би тамо дјејствовале нарочито добро, јер Црногорци
имају због својих мрачних схватања страшну представу о њима; тако би
им већ поглед на једну ракету улио паничан страх.
б. Али ако бисмо хтјели, што ја нијесам у стању да процијеним, да
искористимо доказани руски утицај на Владику и на народно располо-
жење, чврсто сам увјерен да се и дипломатским путем може постићи
исти циљ; ипак би се увијек требало ослањати на једну сразмјерно пове-
ћану војну снагу, како ради закључења садашњег уговора, тако и ради
његовог даљег одржавања и јемства пошто се закључи; у том случају
била би довољна три батаљона као аналогно повећање трупа.
Само би требало с руске стране поставити на чело преговора човјека
о чије би се смјеле погледе, о непоколебљиву чврстину карактера и о
честито срце разбијале без трага и гласа црногорска препреденост и
смјела бестидност да се не би промашила сврха заједничких жеља. Без
наговијешћенога повећања трупа нећемо ништа свршити с оним дивљим
народом, чак иако Русија пошље једног пуномоћника. 25 година прегова-
рали смо са садашњим и пређашњим владиком; и пошто никада није
била у Котору војна снага која би им само донекле уливала страхопош-
товање, не само што се није стање ништа побољшало, него смо сваким
даном губили све више земљишта. Све уговоре који су били склопљени
Црногорци су послије кратког времена поново прекршили или их се
никада нијесу ни држали, јер су видјели да могу да раде што хоће, пошто

313
им се никаква војна снага, коју само они поштују, није супротстављала.
Горе наведени примјер Лужице, а да и не спомињемо многе остале, слу-
жи овдје као најубедљивији доказ, јер су се Црногорци одмах поново ње
дочепали, иако је покојни Владика правом повељом додијелио с прис-
танком свога народа онај дио простора аустријској држави, и непрестано
је држе у својим рукама. Ми додуше имамо повељу у својим рукама, а
они отето земљиште.
Многи су се црногорски главари, а нарочито брат Владичин Перо,
често овим ријечима клели у мојем присуству: „Бога ми, кад би лично
дошао амо Николај Павлович, тако они називају цара руског, не бисмо
никад одустали од својих захтјева”, а старјешина Црмничке нахије, сер-
дар Марко Пламенац, глава завјере у посљедњем нападу на нас, често
ме с дрском пријетњом увјеравао да би ме убиједио у тврдоглавост којом
они намјеравају да бране своје захтјеве и рекао ми је да кад би они сви
у борби подлегли и ако би у Црмници преостала у животу још само једна
дјевојка, да ни ова не би никада одустала од њихових захтјева.
Једнога дана на пазару которском изјаснила се у моме друштву на
овај начин једна дјевојка из племена Његуша у вези с посљедњом бор-
бом која се догодила:
„Вјере ми, можете се сретним сматрати што је мир ускоро закључен;
ви сте имали само с Црмничком нахијом посла; Катунска се била тек код
Цетиња скупила, а друге су тек наступале. Да је цијела Црна Гора на
вас навалила, Бога ми, ни један од ваших људи не би одатле главу
изнио”.
Ове ријечи доказују, иако их је изговорила једна безазлена дјевојка,
с каквим осјећајем свога достојанства и с каквим чврстим поуздањем
Црногорци рачунају са надмоћношћу својих снага кад једна дјевојка води
такав разговор. Али ово се самопрецјењивање може објаснити кад се
зна да они имају увијек пред очима само уски, свакако врло немоћни и
изложени опасностима Которски округ и да у њему самом виде читаву
Аустријску Монархију.
Осакаћивање наших рањених војника у посљедњој борби, подсмија-
вање нашим стражама, подизање утврђивања пред нашим очима за ври-
јеме примирја, охоло појављивање Владичино у Доброти са тридесет
наоружаних перјаника и његових личних стражара и најзад његово пис-
мо његовој екселенцији господину гувернеру далматинском у коме он
каже да је могао, само да је хтио, свуда наше трупе отјерати, - то су
многи докази охолости његове и његових људи који нас неоспорно увје-
равају да се са овим варварима не може ништа свршити ако се не развију
материјалне снаге и ако се оне тамо заиста не опазе.
Можемо закључивати шта хоћемо, потребно је затворити цијелу гра-
ницу, онако као што је то случај са турском границом, да би се уклониле

314
све несугласице за које се увијек пружа повод на овој граници; усто би
било потребно подићи неколико караула на крајњој линији гдје се стра-
же налазе; то би, као што је познато, проузроковало само незнатне
трошкове.
Даље би се морало већ сад поставити начело да, пошто прође извјес-
ни временски рок (он би се могао, по мом најскромнијем мишљењу,
утврдити на једну годину дана) не смију више постојати никаква крајна
погранична земљишта, јер су она стално давала повод за многе везе и
за иступе који су због тих веза настали.
Пошто се једном коначно повуче гранична линија, морали би се пог-
ранични становници обавезати да ће у одређеном временском року своја
земљишта која припадну туђој области или продати или размијенити;
земљишта оних становника који још не би до утврђенога рока за то из-
вршили ово наређење требало би продати на јавној лицитацији.
Имајући у виду познати узурпаторски дух Црногораца, ова мјера,
којом је једино могуће потпуно одвојити један од другог обадва сусједна
народа, изгледа да је неопходна да би се учврстио и осигурао мир за
даља времена.
Кад се једном коначно успостави гранична линија и кад се она са
неколико караула осигура од даљних напада, онда се ускоро може отуда
повући један велики дио трупа; према томе би право постављање трупа
тамо било само привремено.
Можда би се могло рећи да овај мој приједлог да се повећају трупе у
Которском округу није основан због несразмјерно великог трошка и ради
потешкоћа око смјештаја трупа.
Ван сумње је да би био потребан извјестан трошак за прво постав-
љање трупа; али ако би тиме још знатно већи издатак пао на терет војне
благајне, с друге стране би се сигурно то надокнадило, јер би онда била
осигурана имовина пограничних становника, осјетила би се благодат
најзад створеног правног стања, успоставио би се мир, и провинција би
имала и других користи које би отуда настале.
Трупе се могу без устручавања смјестити по одјељењима код сељака,
као што је то случај другдје; по војнику требало би платити за прено-
ћиште по једну крајцару.
Исто тако лако би било могуће подићи магазине уз незнатни трошак
ради лаког довоза преко мора и због тога што по Округу има много раш-
трканих великих зграда које су сасвим озидане; а то, уосталом, није
нигдје јевтиније него у лукама или у мјестима која су незнатно удаљена
од истих.
То исто важи и за подизање болница које, осим тога, неће заостајати
за другим због здравог ваздуха, због морског купања и ради других ко-
ристи које се тамо пружају.

315
 Стоку за клање испоручује из Херцеговине турски капетан из Треби-
ња Хасан бег Ресулбеговић у довољној количини и уз јевтине цијене.
Најзад је которска провинција помоћу својих многих трговачких лађа,
које саме носе око 1.000 топова, у сталном саобраћају са свим градовима
и острвима у Далмацији, са Ријеком, са Трстом и Млетачком Републиком;
тамо постоји, као што је познато, саобраћај паробродом; отуда се никада
не може оскудијевати ни у каквом артиклу који је потребан за издржа-
вање војске или за војни саобраћај.
Да је даље потребно неколико лако утврђених тачака како за мир
становника тако и за снажну потпору веома изложеном сувом Кордону
коме се може човјек пришуњати кроз многе кланце и ждријела све до
испод бајонета од пушака, јасно је ионако; а за то би биле, по мом
немјеродавном мишљењу, имајући у виду склоп земљишта, најподесније
двије резервне тачке Копац и Ограћеница са касарнама за одбрану или
са кулама, као што би исто тако било потребно и неколико караула на
најистакнутијој линији за које ћемо се коначно моћи опредијелити тек
пошто се коначно повуче граница на Висоравни.

V
Додатак о црногорском заузимању Граховске
општине у Херцеговини
Горе наведено уједињавање села и Среза граховског, које су Црно-
горци издајством и силом отели Турцима, вриједно је да се особито
спомене у погледу посљедица које су скопчане с тим и у вези с понеким
узајамним односима који су се тиме измијенили.
Село Грахово налази се, као што се то види из једног погледа на
карту, у јужном дијелу Херцеговине на рубу једне плодне висоравни
сасвим са благим падинама; удаљено је отприлике један сат хода од
црногорске, а исто толико и од наше границе.
Територија истога износи око двије квадратне миље, на којој живи
2.000 душа мећу којима има 400 способних да носе оружје.
Како ми је био лично повјерио Владика да ће о Ђурђеву дану (у ап-
рилу мјесецу 1838) отети сасвим сигурно ово мјесто Турцима, осјетио
сам се побуђеним да према добивеним тајним налозима извидим онај
предио и да већ у октобру мјесецу 1837. поднесем површан извјештај,
како о томе тако и о разлогу који ме је на то подстакао, његовој ексе-
ленцији господину гувернеру далматинском и да због добитка у времену
одмах укажем прстом на средства да би се спријечио овај разбојнички
одважни потхват који се могао омести само да се лако утврдила стијена
Хумац; можда се могао подићи један торањ на који би се поставила два
мала топа.

316
 Његова екселенција господин гувернер је одмах био обавијестио
везира херцеговачког Махмуд пашу како о намјери црногорској, тако и
о средству помоћу којега би се она спријечила. Паша се додуше захвалио
за овај пријатељски савјет и обећао је да ће му слиједити; само је он
тако дуго одлагао са извођењем док га нијесу Црногорци предухитрили
и у мају мјесецу ове године разбојнички Грахово напали, Турцима који
су се ту затекли главе откинули и отада они не само што држе ово
мјесто, него су без оклијевања извели и оно утврђивање које сам ја
прије шест мјесеци био предложио као сигурно одбрамбено средство за
Турке.
И премда Турци могу лако да прежале губитак овога самог по себи
безначајног среза, иако је аустријској влади свеједно да ли су остали
господари истога Турци или Црногорци, ипак нам показује географски
положај Грахова, које је сад поврх тога добило још вишу значајност
утврђивањем стијене Хумац, да је тим угрожена цијела и значајна трго-
вина у поворкама, која је, као што је познато, оживјела између Србије,
Босне, Херцеговине и Дубровника; тако је већ сад непосредно одсјечена
она трговачка веза која иде из Херцеговине преко Драгаља за приста-
ниште Рисан у Боку Которску и уништена је сврха одбрамбене касарне,
која је тек прошле године баш ради тога подигнута и на чијем је грађењу
утрошила само војна благајна 13.670 форинти конвенционалне вријед-
ности, заједно са утврћењем и са здравственом установом.
Даље су садашњи власници добили тиме сигурно упориште да би
могли да наставе своје разбојничке планове у турском рту Суторини и
да најзад проширују своју област у Херцеговини.
С правом искоришћују повољне околности за ове своје сковане пла-
нове пошто су скоро сви становници Херцеговине, као и они, православ-
не вјере који су као и Граховљани спремни да што прије стресу турски
јарам, јер турски капетани владају сувише деспотски њиховим имањем
и њиховим животом; међутим би они били под влашћу црногорском
сасвим ослобођени од пореза и могли би се по примјеру својих сусједа
Црногораца посветити необузданом разбојничком животу.
Да је овај наговјештај више него слутња и да он није сасвим без
основа, доказује околност што се већ прошлога септембра, дакле тек
што су била прошла четири мјесеца од заузимања Грахова, било тамо
скупило око 1.000 Црногораца у ту сврху, и неизоставно би била напад-
нута Суторина да нијесу с аустријске стране одмах припремљене војне
демонстрације с обје стране рта због којих су Црногорци овога пута
одложили ову своју намјеру; они ће то, без сумње, првом згодном при-
ликом поново покушати.
Ово баш сад описано стање ствари у вези са именованим ртом пока-
зује да Турцима свакога тренутка пријети опасност да изгубе, баш као и

317
Грахово, и ово уско парче земљишта и да ће на тај начин Црногорци
бити у стању да врше своје упаде у Херцеговину са још више успјеха, а
да и не спомињемо врло незгодан, шта више неподношљив, положај
Которског округа који би тада овај разуздани народ сасвим стегнуо.
Ако би можда било потребно да Аустрија посредује ради уклањања
овог баш сад наведеног, стално узбудљивог, стања на овој граници,
дипломатским путем би се додуше најсигурније успоставио мир кад би
се уступили Аустрији Суторина и Грахово; у овом погледу било би баш
врло пожељно кад би биле знатније војне снаге у Которском округу да
би се са што више успјеха ова ствар могла уредити која ће сигурно ра-
није или касније проузроковати велике непријатности. Без сумње би
тежња за овим уступањем наишла само на незнатне потешкоће, пошто
и Турци и Црногорци држе повремено именоване области; међутим, би
оне биле за Аустрију од одлучујуће користи:
1. што би се осигурао општи мир у оном крају, и што се наши пода-
ници општине кривошијске, који граниче са Граховом, не би више као
сада, угледајући се на Црногорце, посвећивали разбојничком животу;
2. што би већ горе наведена и обустављена трговина између Херцего-
вине и Боке Которске опет узела довољно маха и што би касарна у
Драгаљу, која је у неку руку опсједнута заузимањем Грахова од стране
Црногораиа, почела опет да игра улогу која јој је намијењена;
3. што би престало угрожавање трговине у поворкама између Дубров-
ника и турских области које нам сада с оправдањем задаје бригу, и
4. што једини војни друм и главни пут којим се пошта преноси између
Котора и Далмације не би више ишао 14 миље преко турске области и
што би на тај начин престали издаци који су с тим скопчани.
Послије поновног савјесног провјеравања овога састава, увјерио сам
се да је све оно што сам овдје најпокорније изложио вјерни и слободни
скуп стварних догађаја које сам написао једино на основу сјећања не
искористивши никакво помоћно средство, и за које сам имао довољно
прилике да их по дужности на лицу мјеста лично посматрам и које имам
част најпокорније да поднесем.
Беч, 21. децембра 1838.
Орешковић, капетан”

Зборник за проучавање Петра II Петровића Његоша, бр. 2, Историски

институт, Цетиње, 1949, стр. 1-47.

318
 ИЗВЈЕШТАЈ ФРИДРИХА ОРЕШКОВИЋА
ОД 10. ЈУлА 1840. Ј. ТУРСКОМ

На позив Његошев 9. јуна 1840. аустријски капетан Фридрих Ореш-

ковић, по изричној жељи Његошевој, иде на Цетиње због преговора око
разграничења, које је било поново дошло у „ћорсокак”. На Цетињу
сазнаје „да треба да буде велика вјерска свечаност у манастиру Острогу
у Бјелопавлићима и да треба да тамо дође много људи из свих крајева
земље”. „Под изговором да жели” да види ову свечаност и „да разгледа
развалине старога римскога града Дукље” Орешковић тада обилази „Цр-
ну Гору у свој њеној дужини све до Мораче и Куча”. Он о том свом путо-
вању подноси 10. јула 1840. опширан извјештај тадашњем далматинском
гувернеру Јохану Аугусту фон Турском који овдје у преводу саопштава-
мо. Тај извјештај је за нас од великог значаја, јер баца пуно свјетлости
на Његошев лик и на политичке прилике у Црној Гори онога времена.
Његову огромну важност схвата одмах и гувернер Турски. На основу
њега он подноси 11. августа 1840. опширан извјештај Предсједништву
Дворске канцедарије у Бечу који такоће овдје у преводу доносимо:

„Предсједништву Дворске канцеларије,

У вези с најпокорнијим извјештајима од 11. и 16. овог мјесеца, бр.
1736/п. п. и 1669/п. п. који се односе на исправљање границе према
Црној Гори у општинама добротској, шпиљарској, шкаљарској, поборској
и паштровићкој, сматра ово најоданије Земаљско предсједништво да је
обавезно да са страхопоштовањем поднесе Вашој Екселенцији извод из
извјештаја царског и краљевског капетана и члана Комисије за исправ-
љање границе Орешковића о забиљешкама које је он, приликом свога
посљедњег путовања у мјесецу јуну по унутрашњости Црне Горе скупио
о тамошњем стању ствари.
Из Орешковићевих том приликом учињених опажања излази да је већ
Владици већим дијелом пошло за руком да учини крај стању безакоња,
варварства и крајње разузданости које је било за сажаљевање и које је
још прије неколико година владало у цијелој Црној Гори, да заведе за-
конски поредак у својој земљи, у којој су живот и имање били у највећем
степену угрожени, а само важило право јачега и гдје су, због недостатка
сваке законске снаге, биле самоодбрана и крвна освета једино средство
помоћу кога се човјек штитио, и да је [Владици] то пошло за руком само

319
зато што је, благодарећи својој личности, савладао све околности и
заувијек угушио одмах у свом зачетку раздражени партиски дух.
У извјештају Орешковићевом наведено је више примјера о ужасном
систему ког се Владика придржавао да би уклонио прву опозицију и да
би прибавио углед сада установљеној гвардији и перјаницима; изгледа
да су сада у Црној Гори већ скоро сасвим престали убиство и уморство,
да се плаћа порез на куће, који је прије био наишао на многе тешкоће,
мирно и без поговора, да је читаво становништво Владици искрено ода-
но, да сад више нема ни трага од опозиционе странке Ђорћија Петро-
вића, и да Владика влада неограничено у читавој земљи; као важна
полуга за то послужио му је руски новац.
Орешковић говори исцрпно о тачности с којом се испуњавају његова
наређења почев од најнижег па до највишег (чиновника), о непристрас-
ности којом се служи у Сенату при обављању судиске службе, о путе-
вима за саобраћај које хоће да направи од Ријеке и Бјелопавлића према
Котору да би оживио трговину, и о жељи Владичиној да се сасвим оси-
гура мир на граници и да се у ту сврху изруче узајамно поједини зло-
чинци.
Он даље врло тачно примјећује да су сад Црногорци, својим једин-
ством у унутрашњости земље, постали много снажнији и импозантнији
него што су икада били, да су напади на Турке озбиљно организовани,
да мање пљачкашке походе изводе, с [Владичиним] знањем, извјесни
Црногорци који су познати као разбојнички вођи, а да већим потхватима
[Владика] лично располаже и само препушта својим сенаторима и капе-
танима да они њима управљају и да их изводе, да је лично Орешковић
био свједок повратку с плијеном једне чете од 40 Црногораца са једног
таквог разбојничког похода у Херцеговину, да Владика гледа да сачува
и појача ово народно расположење према Турцима, да он за сваку турску
главу дава поклон, а према околностима и сребрну медаљу, да мушкарци
на турској граници непрестано стоје један према другом са запетом
пушком у руци, да се прави турски напади стално с губитком одбијају, и
да се [Орешковић] сам увјерио да један црногорски шеф вјешто пред-
води своје људе.
Капетан Орешковић наводи да се црногорски политички карактер
врло јасно испољио и да Црну Гору не можемо друкчије посматрати него
као руску провинцију, да су знатне новчане потпоре у устима свих Црно-
гораца, да је он више њих чуо како су изјавили „да може доћи вријеме
када ће и они моћи да учине услуге Русији”, да је приликом црквене
свечаности у Острогу била на Манастиру истакнута руска застава, да је
народ у цркви гласно отпјевао „Боже подржи нашега цара Николаја”, да
је више стотина православаца из Херцеговине с њим пјевало исту народ-
ну химну, да они, намамљени истим осјећајима и осјећањима и [руском]

320
заштитом која Црногорцима причињава задовољство, усвајају иста поли-
тичка начела, да је становништво у Албанији, баш као и оно у Херцего-
вини, рђаво расположено према Турцима и да је спремно да згодном
приликом стресе јарам, да се више појединих племена, као што су Хоти,
већ обратило Владици за заштиту, да она с њим стоје у непрестаној вези
и да штавише издржавају своје људе на Цетињу као сталне Владичине
перјанике.
Даље извјештај садржи Орешковићев опис турских пограничних утвр-
ђења Спужа, Жабљака и Подгорице који су врло рћаво заштићени и које
би Владика, по његовом увјеравању, врло лако узео кад не би у овом
погледу морао да има обзира према руској влади, јер она не би радо
одобрила један такав изгред; њему недостају потребне плаћене трупе
као стража за та [утврћења], а његова су средства за то сувише ограни-
чена.
Орешковић је сматрао да је нови пут од Цетиња до Ријеке добар за
људе и коње и он је примијетио да се може претпоставити да ће Владика
да направи и пут измећу Ријеке и Бјелопавлића; то би се одмах догодило
кад би се дала средства Владици. То је некада предлагао маршал Мар-
мон бившем Владици, али су то Црногорци из неповјерења одбили.
Најзад примјећује Орешковић о карактеру Владичином да је он несе-
бичан, дарежљив, правичан, љубазан и снисходљив и према најнезнат-
нијем Црногорцу, да се својим понашањем према неким својим неприја-
тељима уздигао над обичним људима и тиме стекао опште поштовање,
да он пак с друге стране зна крајњом строгошћу да улије страхопош-
товање маси народа, да је у критичним моментима показао много такта,
да има велику жељу за знањем, да је баш он тај човјек који је у стању
да одважно управља овим дивљим народом и да га постепено приближи
европској култури, уколико то наиме допусти његово властито самоодр-
жање, да је он посљедњих година и приликом преговора око исправља-
ња границе тврдоглаво бранио претјеране и очито неправичне захтјеве
црногорске и тиме спријечио да се овај посао сврши, да се у то не може
посумњати да се он према нама није понашао као добар и лојалан сусјед,
иако се не може порећи да он можда није могао у свом тадашњем по-
ложају да ради према свом увјерењу, да је он сада најбоље расположен
и да изгледа да има добру вољу да одржава мирољубиве сусједне и
пријатељске односе и да их побољша помоћу трајне трговине и да је
велико питање да ли је он тек сад правилно схватио свој прави положај,
да је потребно да остане у мирољубивим односима с Аустријом док је
заплетен с Турцима у вјечити рат, или да ли је његова нова политика
само посљедица оштрих наређења која је добио од руске владе и, нај-
зад, да се према његовом карактеру не може сумњати у то да би он већ
сјутра окренуо своје оружје против нас чим бисмо се заплели у рат с

321
Русијом, па иако он данас живи с нама у најпријатељскијем односу, и да
уопште његова корист изискује промјену његове политике.
Ово најпокорније Земаљско предсједништво сматрало је да мора у
моменту када се ради о окончавању исправљања границе према [Црној
Гори] у више општина Которског окрута, да поднесе [Предсједништву
Дворске канцеларије] ове забиљешке о садашњим политичким прили-
кама у [Црној Гори] и о њеној моралној снази, као и о нарави и мишље-
њима Владичиним који с неограниченом влашћу управља овим ратнич-
ким народом да би се, штавише, и подносећи жртве у новцу који би заис-
та био добро употријебљен, повукла државна граница која има за циљ
да се што је могуће боље осигура царско и краљевско земљиште у вој-
ничком и у здравственом погледу и да би се осигурала својина аустриј-
ских поданика.
Ове [забиљешке] могле би увјерити [Предсједништво Дворске канце-
ларије] да не би више било тако тешко као раније да се ућуткају претје-
рани и очито неправични захтјеви црногорски и да се постигне намјера-
вани циљ само ако би руски дворски савјетник хтио да утиче у духу своје
мисије на Владику, а преко њега и на Црногорце.
3[адар] 11. 8. [1840]”.

Орешковићев извјештај од 10. јула 1840. Ј. Турском

„Благородном царском и краљевском господину генералу и заступ-
нику граћанског и војног гувернера Далмације витезу фон Турском
Високим президијалним наређењем, датираним у Задру 22. августа
1837. добио сам од узвишеног Земаљског предсједништва, поред упут-
става за исправљање границе, у исто вријеме и налог да згодном прили-
ком, ако би било могуће да се не изложим срамоти и да се не обрука
моја служба, кренем на путовање у унутрашњост Црне Горе, и то на-
рочито у правцу турских тврђава Жабљака, Спужа и Подгорице, и да
уопште поближе упознам политичке прилике и моралну снагу ове земље.
За вријеме посљедњег мога боравка на Цетињу пружила ми се пак
за то згодна прилика, и ја сам је искористио да бих могао да пропутујем
Црну Гору у свој њеној дужини све до Мораче и Куча; била је наиме
ријеч о томе да треба да буде велика вјерска свечаност у манастиру
Острогу у Бјелопавлићима и да треба да тамо дође много људи из свих
крајева земље; могао сам изјавити да желим да предузмем тамо пут под
изговором да хоћу да видим ову свечаност и да разгледам развалине
старога римскога града Дукље који се налази на Морачи, с оне стране
Подгорице, и нијесам се плашио да ћу изазвати неповјерење; штавише,
Владика је лично и драге воље изашао у сусрет овој жељи зато што се
и он интересовао да нешто поближе дозна о Дукљи о којој ништа друго
није знао сем оно што је било традиционално засновано на народном
322
предању, наиме да је Дукља била пријестоница незнабожачког краља
Дукљанина, који је због тога што у Бога није вјеровао изгубио своје
царство и чију је велику пријестоницу сам Бог разорио. (1850. био је Ње-
гошев гост на Цетињу њемачки путописац Ј. Г. Кол. Кол је 1851. издао
у Дрездену своје дјело Reise nach Istrien, Dalmatien and Montenegro које
нам пружа драгоцјене податке о нашем великом пјеснику. Он нам прича
у томе своме дјелу да му је Његош показао, између осталога, један пун
сандук римскога новца који је он био нашао на територији Дукље и
многе друге ствари које је такође био тамо ископао.)
У друштву више перјаника и једног калуђера (манастирског духовни-
ка), које ми је Владика дао за пратњу ради безбједности, превалио сам
овај пут без потешкоћа и усуђујем се да понизно саопштим Вашем бла-
городију оно значајно што ми се тада догодило.
Познато је какво је стање безакоња, варварства и крајње разузда-
ности, које је било за сажаљевање, владало у цијелој Црној Гори још
прије неколико година; како су тамо живот и имање били у највећем
степену угрожени, како је само важило право јачега и како су, усљед
потпуног недостатка сваке законске снаге, биле самоодбрана и крвна
освета једино средство помоћу кога је свак прибављао себи задовољење
да би се бранио од жестоких препада, крађе, отимачине и убиства свога
најближег сусједа.
На своме путу по унутрашњости земље наишао сам на сваком кораку
на старе трагове овога жалоснога стања; на сваком мјесту, скоро крај
сваке куће, поред које би ме пут нанио, могло се видјети надгробно
камење које су обичавали да поставе на оно мјесто гдје је извршено
убиство за успомену на погинулог, штавише, могу рећи да су припови-
јетке мојих пратилаца, које су се на то однооиле, садржавале само низ
злочинстава, насиља и разбојничких сцена.
Жеља и једина тежња садашњег Владике биле су да уклони ово жа-
лосно стање и да у својој земљи заведе законски поредак.
Познато је колику је он потпору у новцу из Русије за ово добијао, како
су Сенат, перјаници и гвардија са својим капетанима по срезовима били
организовани и плаћени у ту сврху.
Ова помоћ и нова организација ипак би остале без успјеха и ускоро
би изазвале још веће нереде и још више пролијевање крви да није
Владика помоћу своје личности савладао све околности и заувијек угу-
шио одмах у свом зачетку раздражени партијски дух.
Многе старе породице које су раније као кнезови по насљедству и
војводе стајале на челу својих општина, биле су новом организацијом
изгубиле своју службу и своје утицајно подручје, једним дијелом зато
што их је само мало, у сразмјери према њиховом великом броју, могло
да добије положај и плату, а другим дијелом због тога што је Владика

323
узимао у своју службу само снажне људе који су му били сасвим одани
и које је бирао између читавог становништва не обазирући се на брат-
ство.
Томе је још придошла околност што су нова гвардија и перјаници на
њих пренесену судску службу вршили по срезовима често на увредљив
начин и јер су они истовремеио убирали самовољно знатне уведене
судске таксе. (У Кратком погледу на географическо-статистическо
описаније Црне Горе стоји, између осталога, и ово: „У Црној Гори не има
никаквије положителније закона; стари обичаји замјењују и[х]. Покојни
митрополит Петар Петровић год. 1796 написао је један мали на оби-
чајима основани Законик, кога је народ јединогласно на обштем сабору
одобрио, и са заклетвом торжествено примио, по коме се и данас с неком
малом измјеном Сенат влада. Овај је Законик написао по оном канону:
Законе треба принарављати народима, а не народе, законима” (Грлица,
Цетиње, 1835, стр. 51. и 52).)
Овај нови поредак није могао лако да схвати дивљи Црногорац који
до тада ни у ком погледу није био стегнут, и било је незадовољника који
су се Владици опирали. На чело ове странке био се ставио његов влас-
тити рођак Ђорђије Петровић, и овај ништа није мање ковао него да
збаци Владику и да се дочепа највише власти у земљи.
(Његошева присебност духа у опасности била је страшна, а његова
освета хладна. Он се показао исто тако велики у борби са непријате-
љима у својој земљи као и у борби са Турцима. Дивљину је сузбијао
дивљином, а издајницима своје отаџбине стављао је одмах нож под грло.
Сви су они тога свјесни били. Зато су се од њега бојали као од змије
љуте. Ђорђије Петровић, који је хтио да изручи читаву Црну Гору Аус-
трији, пише 24. фебруара (8. марта) 1838. Орешковићу, између осталога,
и ово: „Побратиме, молим Те као свога брата и пријатеља да нико не
сазна ово што Ти овдје пишем и да одмах уништиш [писмо] чим га про-
читаш; очекујем да ћеш испунити ову молбу, јер Ти знаш шта би се могло
десити кад би се открило да Ти саопштавам тајне ствари”.
Другом једном приликом Ђорђије изјављује Орешковићу: „Моје стање
у Црној Гори је врло критично све док Владика има своје плаћене тјело-
хранитеље; кад би он само наслућивао моје намјере и моју приврженост
Аустрији, смјеста би наредио да ме стријељају као и кнеза Калуђеро-
вића; штавише, не бих био сигуран ни у своме властитом кревету, јер
би он био у стању да нареди да ме ноћу задаве.”)
Ја спомињем све ове познате чињенице само да бих овдје очевидно
представио критични став Владичин и многе потешкоће које је морао да
савлада, јер се на основу тога може најбоље да оцијени његова личност.
Ако усто узмемо у обзир још и дух овога слободнога разбојничког на-
рода који је одрастао у потпуној разузданости и кад притом промислимо

324
да он пак не живи удружен по селима, него раштркан по стјеновитим
планинама и појединачно по забаченим клисурама и долинама, морамо
признати да су били потребни врло снажна рука и сасвим ванредна
средства да би човјек присилио овај народ да се повинује законској
снази и да би се тамо завео први друштвени поредак. Ова заслуга при-
пада само Владици који је овом приликом показао исто толико увиђав-
ности и памети колико и чврстине карактера; штавише је испољио
необичну неустрашивост и присебност духа.
Познато је како је он енергично уклонио прву очиту опозицију на тај
начин што је наредио да се у року од 12 сати стријеља кнез Калуђеровић
који је био један врло угледан човјек из једне од првих породица и који
се био супротставио гвардији приликом вршења званичне дужности. То
је било дјело које је додуше у оно вријеме изгледало општем узбуђеном
свијету опасно и смјело, а Владика га је био врло тачно оцијенио, и оно
му је заувијек обезбиједило успјех даљих његових реформи, јер се та
страшна вијест брзо пронијела од уста до уста по цијелој земљи; и од
оног времена дрхти дивљи Црногорац кад чује ријеч „суд”, тим прије што
он види на више примјера да се пресуда строго спроводи у дјело. Вла-
дика је у току двије године дана дао смакнути послије кратког поступка
око 20 убица и лопова.
Од оног времена и гвардија врши без ометања своју службу и суди
свакоме у име закона, тј. сасвим по свом нахођењу, пошто још не постоји
никакав закон.
Оно што се узме за судску таксу, подијеле међу собом Сенат, гвардија
и перјаници; кад се има у виду грамжљиви карактер овога народа, ра-
зумљиво је пак зашто гвардија и перјаници пажљиво надгледају и вре-
бају све оно за што могу да добију судску таксу; недавно су се посвадиле
двије жене у једној кући; одмах се ту обрела гвардија и изјавила да
Господар не трпи никакво неслагање међу Црногорцима, и жене су
морале да плате као новчану казну по један талир; пошто нијесу имале
новца у готову, одузет им је појас и заложен у најближој гостионици;
послије једне такве судске пресуде људи се не обраћају вишем суду.
Владика се намјерно придржава овога ужаснога система као средства
које је нужно за његову реформу да би дивљи народ застрашио и одје-
данпут укротио. Ма колико се томе опирало финије осјећање, ипак се
мора признати да је овај систем подесан и једино могућ у овој земљи да
би се најзад у њој завело правно стање, ма да је оно још и сад несавр-
шено, и да би ови полудивљаци, који су досад били сасвим остављени
сами себи, с временом постали осјетљиви и према бољим и блажим за-
конима.
Тешко се може повјеровати да је већ Владика с тим отишао тако да-
леко у овом кратком времену. Док у нашем Которском округу још увијек

325
постоји крвна освета и док се у њему врло често врше убиство и умор-
ство, јер се кривац само врло ријетко може пронаћи и казнити, дотле су
сад оваква злочинства у Црној Гори већ скоро сасвим престала; иако се
тамо још понегдје нешто догоди, сигурно одмах послије тога слиједи
неизбјежно казна. Ниједан разбојник не може тамо избјећи заслужену
казну; гвардија и перјаници ноћу опколе његову кућу и нема још случаја
да је неко утекао; каткад се додуше деси да се прогонилац брани и тада
буде неко из гвардије рањен, али се разбојник у сваком случају жив или
мртав пронађе, и ја сам увјерен да нема ни у једној другој држави по-
лиције која је тако будна, окретна, а у исто вријеме и тако смјела и
одважна као што су то Владичини перјаници и његова гвардија.
Прије једног мјесеца био је неки Црногорац извршио убиство и
побјегао у Подгорицу; да би пак убудуће сваки Црногорац био лишен
изгледа да ће побјећи у Турску и да ће избјећи заслужену казну,9
Владика је понудио Турцима уцјену од 200 форинти за побјеглог Црно-
горца; већ након неколико дана дошли су два Турчина, које сам лично
видио на Цетињу, и донијели су главу оног бјегунца за коју им је Владика
одмах исплатио обећану своту новца, а сем тога је наредио да им се дају
још и други поклони.
Само на овај енергични и одлучни начин било је могуће да се укроти
овај народ и да се поће тако далеко да се већ сад злочин дешава само
сасвим ријетко.
(Руски рударски инжењер капетан Јегор Коваљевски нам прича да је
било тешко Његошу да постигне свој циљ приликом спровођења рефор-
ми у својој земљи, јер су црногорски рушитељи јавног поретка могли
врло лако да избјегну све казне пошто би извршили неки злочин. Довољ-
но је било да пређу турску границу и већ су били на слободи. Турци су
као заклети Његошеви непријатељи примали објеручке свакога бјегунца
из Црне Горе. Његош је поткупљивао разбојнике који би црногорске
издајнике убијали ножем или тровали у кући турскога паше. Истина је
да су „та средства којима се он служио у учвршћивању власти била често
окрутнија од средстава којима би се послужио ма који дотадашњи вла-
дика”, као што то примјећује пуковник Татијанов у једном писму из 1842,
али се мора признати да је Коваљевски сасвим у праву кад каже да су
та средства улијевала сујевјерни страх Црногорцима који су се најзад
увјерили да Његошева осуда свуда стиже кривца, исто онако као што је
раније „био увјерен сваки Црногорац да проклетство светопочившег
Петра постиже свакога без изузетка”. Често пута је Црногорац просвирао
себи метак кроз главу само да би избјегао ишчекивање неизбјежне
смрти. (Черногорија и славјанскија земли, С. Петербург, 1872, стр. 205).)
Познато је да је посљедњи почивши Владика, који је код свога народа
био врло много цијењен, више пута узалуд покушавао да уведе порез

326
на куће; Црногорци, који су створени као слободан разбојнички народ,
изјашњавали су се увијек одлучно против тога и нипошто нијесу хтјели
да чују ни за какво опорезивање. Садашњи Владика је пак помоћу ријет-
ке опрезности знао да савлада и ову препреку; овдје ондје биле су се
додуше и овом приликом образовале јаке опозиције, али ужасни примјер
погубљеног кнеза Калуђеровића показао је јасно Црногорцима да Влади-
ка зна строго да казни сваку непослушност, и сви су се ускоро прилаго-
дили установљеном поредку.
(Кад је Његош завео плаћање пореза у Црној Гори, подијелио је
народ према имању на три класе. Првој класи је одредио да плаћа „по
талијер и по”, другој „по талијер”, а трећој „по талијера”. То видимо из
досад непознатога његова Објављенија народу црногорскому и брдскому
од 18. септембра 1838, које нам је љубазно ставио на располагање Мар-
ко Шћепчевић с браћом из Црмнице. Катунска нахија је одмах пристала
на плаћање пореза, иако је најсиромашнији дио Црне Горе. Најбогатији
наши предјели Црмничка нахија и Бјелопавлићи су се највише одупира-
ли томе. „У Црњичкој Наии догодиле су се”, тако јављају „Новине Србске”
од 10. фебруара 1839, број 6, „због често поменутога на класе, по имје-
нију житеља, раздјељенога давања земаљске дације, крваве сцене, бу-
дући су Црмњичани оружијем натраг одбили оне људе кои су од владике
били опредјељени, да дацију ову од народа исте наије покупе” (др Љу-
бомир Дурковић-Јакшић, Србијанска штампа о Његошу и Црној Гори,
издање Српске академије наука, Београд, 1951, стр. 97).)
Само Морача, једна забачена област у високим планинама Брда, није
још увијек хтјела да плаћа тражени порез. Насљедни кнез ове области,
један врло одлучан и храбар старјешина који је био именован и капета-
ном гвардије, лично се био изјаснио против плаћања пореза; он је имао
400 оружаних присталица; стога му се није било могуће приближити, ни
предати га властима; тада се понудио један калуђер (тај исти се налазио
у мојој пратњи ради безбједности) да донесе главу бунтовникову; у
свештеничкој одежди лако је дошао у кућу онога поглавице и савладао
га помоћу једног повјереника. Остали незадовољници, лишени свога во-
ђе, дошли су лично на Цетиње и бацили су се Владици пред ноге. Од
тог времена наплаћује се порез без потешкоћа у цијелој Црној Гори.
(2. марта 1837. Габријел Ивачић, вршилац дужности окружног котор-
ског поглавара, скоро истим бојама слика Његоша. У почетку изгледа
Ивачићу да Његош не врши велики утицај на свој народ зато што је млад
и неискусан, због тога што је нагло завладичен и што је извршио неко-
лико неуспјелих напада на Турке, али касније Ивачић увића да је Његош
задобио наклоност народних старјешина, да ужива код народа углед и
да потпуно влада земљом. Црногорски сенат сачињавају великим дије-
лом Његошева родбина и људи који су му одани и послушни. Он их

327
именује и плаћа. Он ужива велико поштовање и код свога свештенства
и врши јак утицај на њ. Против себе има сроднике и присталице бившег
гувернадура Вуколаја Радоњића, али они живе у великој биједи и не
усуђују се да предузму било што против садашњег поретка у Црној Гори.
Они не добијају никакву потпору од народа нити врше било какав утицај
на црногорско становништво. Свак је присиљен, хтио не хтио, да слуша
Његоша и да по потреби тражи од њега материјалну помоћ. Његош је,
по Ивачићу, једини стварни господар ситуације у Црној Гори и ништа се
у њој не може учинити без његове помоћи и одобрења. У свим случа-
јевима је потребно само се њему обраћати, јер се једино преко њега
може нешто постићи.)
Најзад сам се за вријеме овога путовања по Црној Гори сасвим
увјерио да је читаво становништво Владици искрено одано, да нема сад
више ни трага од опозиционе странке Ђорђија Петровића која је посто-
јала прије двије године, и да Владика неограничено влада у цијелој зем-
љи.
Новац је главна полуга помоћу кога он све ставља у покрет; помоћу
њега и помоћу свога супериорног духа он осваја сва срца; сенатори, ка-
петани, гвардија и перјаници, сви само чекају његов миг, и ја не вјерујем
да у свијету постоји нека друга земља у којој се заповијести владареве
тако тачно, тако брзо испуњавају, почев од најнижега па до највишега.
У Сенату, гдје се рјешавају многи грађански спорови у посљедњој
инстанцији и гдје је већ понека странка покушала да подмићивањем се-
натора, који су сви сирови и необразовани људи, дође до повољне суд-
ске одлуке, Владика суди по најстрожијој правди без обзира на странку:
овај глас се раширио по цијелој земљи, и сад свак с повјерењем износи
пред свог судију своју ствар; судијину одлуку, па ма како она испала,
поштују и Црногорци као нешто свето.
(У Државном архиву у Задру чува се један важан докуменат од 30.
октобра (4. новембра) 1830. који је упућен Миховилу Мартелинију, врши-
оцу дужности окружног которског капетана. На крају тога документа
налазе се имена и презимена црногорских црквених и свјетовних стар-
јешина. Само незнатан њихов број био је у стању да с муком стави свој
потпис на овај за нас тако драгоцјен докуменат.
Њемачки романтични пјесник Хајнрих Штиглиц, који је 1839. био
Његошев гост на Цетињу и који је 1841. у Штутгарту и Тибингену објавио
свој путопис о Црној Гори Ein Besuch auf Montenegro, саопштава да већ
у Црној Гори дјечаци знају да читају и пишу док најмањи број старих
црногорских сенатора познаје само по једно слово.
У документу датираном у Котору 21. марта 1851, стоји, измећу оста-
лог, и ово: „Владика утиче на народ само онолико колико му то омогућују
његово црквено достојанство, његова личност и његов говорнички дар,

328
а Сенат обично ужива још мањи углед. Поштовање закључених уговора
и конвенција, које Владика зна да прибави код својих земљака, зависиће
од његовог личног уважавања код народа. Исто важи и за Сенат који се
већим дијелом састоји од људи који не знају ни да читају. Садашњи
Владика има у својој земљи знатан утицај усљед свога тамо изузетно
високог образовања и он већ поодавно утиче и на Сенат, и на народ,
уколико му то снаге допуштају и онолико колико се Може захтијевати
од поглавице једног дивљег и разузданог народа; [тај његов утицај]
служи на корист унутрашњег мира и односа са аустријском облашћу.
Правде ради, мора се признати да се већ више од године дана на
аустријском земљишту дешава мање злочинстава с црногорске стране
него што је то случај на понеким граничним дјеловима Аустрије са
стране других туђих земаља. Али ова моћ Владичина везана је, као што
је то већ речено, само за његову личност. Да ли ће ту моћ имати и његов
насљедник, да ли ће његово образовање достићи исти степен, да ли ће
његова воља бити добра, чврста и мирољубива, ништа се од овога не
може са сигурношћу предвидјети”.)
Он је у унутрашњости земље успоставио мир и слогу, а тиме је
наравно подигнута кудикамо више њена морална снага; прављењем
новога пута од Ријеке према Котору Владика је настојао да олакша до
тада тешкоме саобраћају и да на тај начин оживи трговину; и овај у Цр-
ној Гори сасвим нови потхват учинио је на народ повољан утисак; Црно-
горци увиђају сад користи од лакшег саобраћаја и постепено почињу да
се у то још боље увјере; имућни људи, који обично воде код народа прву
ријеч, непрестано хвале све нове уредбе; они упоређују садашње стање
са оним прије неколико година и благосиљају Владику који им је осигу-
рао живот и имање и који им је створио благотворан мир и покој у унут-
рашњости земље.
Код општинских поглавара, капетана и духовника из Бјелопавлића,
које сам све упознао приликом црквене свечаности у Острогу, наишао
сам на ова добра схватања која су код њих била особито јако укорије-
њена; објаснио сам им какве користи долазе од доброг слагања и од
трговине; они су ме потом једногласно замолили да се заузмем код Вла-
дике да и њима отвори пут за Котор да би могли тамо извозити своје
производе и за то набављати отуда оно што им је потребно, будући да
им иначе не преостаје никакав други излаз, јер се стално налазе у рату
с Турцима.
Владика ми је при моме повратку на Цетиње рекао да он свакако
намјерава да направи пут од Бјелопавлића према Котору, али да му
засад недостају средства и да због тога не може сам знати када ће то
бити извршено; он се трудио да ми објасни какве би користи произишле
за оба сусједна народа кад би прорадио трговински пут између Котора

329
и Бјелопавлића, пошто је бјелопавлићка област у Црној Гори веома бо-
гата разним производима и зато што се може предвидјети велики про-
мет. Владика у овом погледу жели да се потпуно осигура мир на граници
и да се у ту сврху узајамно изруче властима и злочинци који су побјегли;
он ми се том приликом жалио на рђаву полицију у Которском округу по
коме се највећи зликовци слободно крећу, а уопште се не хапсе; између
многих примјера навео ми је ту скоро на грозан начин извршено убиство
над једним војником у Брајићима: „Познају се кривци”, рече он „па ипак
се ни један не затвара; а како се то друкчије може и замислити код
таквог поступка аустријских власти! Ја сам”, рече Владика, „знао овдје
на Цетињу 8 дана прије кад ће се покренути претор из Будве Кризомали
да ухапси оне убице у Брајићима”.
Да полиција у Которском округу није поступала веома строго и да ово
стање постаје већ заиста тугаљиво, у то додуше нико не сумња; као
доказ служи слиједећи кратки извод који сам при свом повратку из Црне
Горе узео код овдашњет суда; у прошлој години 1839. извршена су 42
убиства, а од њихових криваца затворен је један једини; укупно је било
не мање него 400 оптужених против којих је већ прије много година,
због разних злочина, требало повести судску истрагу, али се они уопште
не могу пронаћи.
Владика ми је такоће рекао да ће покренути ову ствар кад поново до-
ђе руски дворски савјетник и да ће ради тога молити за помоћ аустријску
владу да би се подесним строжим мјерама могло стати на пут овоме
ремећењу јавнога поретка.
Овдје се додуше не може порећи Владичина добра намјера, као што
је достојна похвале и његова жеља да се заштити трговина помоћу јавне
безбједности.
Све што сам овдје рекао о добрим намјерама Владичиним и о заве-
деном поредку и безбједности, важи само за унутрашњост Црне Горе и
за аустријску границу. Сасвим је друкчији однос Црногораца према
Турцима.
Црногорци их, као што је то увијек било, непрестано узнемирују, вр-
ше снажне препаде, а с времена на вријеме предузимају и праве пљач-
кашке походе против њих; може се, штавише, рећи да је сада став Црно-
гораца постао њиховим јединством у унутрашњости земље много снаж-
нији и импозантнији него што је икада био.
Мање пљачкашке походе од 30 до 40 људи организују и предводе
поуздани Црногорци који су већ међу њима познати као смјели разбој-
нички вођи (харамбаше); Владика је ипак увијек о томе обавијештен, а
послије извршеног пљачкашког похода добија опширан извјештај о пос-
тигнутом успјеху; недавно ми је он лично причао колико је стотина
талира у току ове године задобио пљачком од Турака овај или онај ха-

330
рамбаша са својом разбојничком дружином. (И Густав Ритер фон Франк,
који је посјетио Црну Гору по свој прилици у јесен 1839, назива, као и
Орешоквић, црногорске упаде у сусједне турске провинције пљачкашким
походима. Кад се има у виду да су турски поданици непрестано узнеми-
равали Црногорце, упадали на њихову теригорију, убијали старце и
дјецу и пљачкали њихову стоку, онда наравно ови црногорски потхвати
против турских држављана нијесу ништа друго до „репресалије и посље-
дице скоро непрекидног ратовања измећу Турске и Црне Горе”.)
Већим потхватима располаже по могућности Владика лично, јер он
све најтачније познаје, а својим сенаторима и капетанима препушта само
да они њима управљају и да их изводе.
Кад сам стигао у Бјелопавлиће, била је баш дошла једна чета од око
40 Црногораца с разбојничког потхвата из Херцеговине; они су са собом
водили око 60 комада рогате стоке и коња; били су заплијенили и једно
велико крдо оваца; али како су их били Турци немилосрдно салетјели,
приморани су били да овце напусте; њихов вођа, сестрић једног од пр-
вих сенатора, Стевана Перкова Вукотића, погинуо је у овом походу, а
сем њега била су још од њих два рањена.
Владика гледа да сачува ово народно расположење према Турцима
и да га по могућности још и појача.
Сваки онај који донесе на Цетиње једну турску главу, добија поклон
у новцу; а ако је тај подвиг скопчан с незгодама, које су изискивале
нарочиту храброст и одлучност, храбар човјек добије поврх тога још и
сребрну медаљу. (Нешто слично прича и Едуард Гриј у свом дневнику
„Четири дана у Црној Гори” приликом предаје крста са брилијантима који
је Владици даровало Његово ћесарско и краљевско Величанство, од 7.
априла 1842.)
Владика је рекао једноме Црногорцу из Мораче, који је стајао с Тур-
цима у некој вези и који је био побјегао у Турску због неплаћања пореза
на куће, али се касније сам предао: „Ако хоћеш да важиш за добра
Црногорца, мораш се постарати да те омрзну Турци; мораш донијети
турску главу; само на тај начин можеш исправити своју грешку”. (То би
наређивали турске наше Црногорцима који би к њима пребјегли.) Посли-
је неколико дана Црногорац је донио двије турске главе и стекао је
[Владичину] наклоност.
У Острогу, гдје се било приликом црквене свечаности скупило око
2.000 људи, изненада сам чуо пушчану паљбу која је дуго трајала; одмах
послије тога сам видио како су једну људску главу јавно изложили, и
речено ми је да су оне који су донијели турску главу поздравили ватром
из пушака у знак општега весеља.
Архимандрит манастира ми је потом представио оне Црногорце који
су дошли из борбе; у кругу ових варвара није ми ништа друго преоста-

331
јало него да радим у њиховом духу и да ове људе обдарим; тиме сам у
великом степену задобио повјерење код Црногораца; архимандрит ме
назвао својим побратимом и наредио је да се по обичају те земље
најсвечаније уз плотун пушака објави ова врста сродства коме Црно-
горци придавају велику важност; у исто вријеме је почастио све присут-
не старјешине. (О „побратиму” Вук Караџић каже: „У нашијем старијем
требницима (Србуљама) има особита молитва која се чита кад се ко с
ким побратими, и по томе би се могло рећи да је у стара времена по-
братим много више значио него данас. Црногорци се још братиме у
цркви, и нешто им поп чита, и најпослије љубе крст...” (Вук, Српски
рјечник, Београд, 1898, III издање, стр. 528).)
Уопште је став Црногораца и Турака у ономе предјелу сасвим чуд-
новат да то човјек себи не може лако представити; само жене могу
несметано да прелазе тамо амо преко границе. (У Кратком погледу на
географическо-статистическое описаније Црне Горе ријеч је и о Црно-
горкама: „... Оне слободно иђу свуда баш и у вријеме кад су Црногорци
међу собом у највећем рату, и куд људи један од другога не смједу поћи,
тамо жене своје шаљу. Оне им и у војску, за њима по два по три дана
идући, брашњеник на својима плећима носе, рањенике водом умивају,
а вином и ракијом залијевају, и крпама, које са собом носе ране нм зави-
јају. Осим тога и присутствијем својим ратоборце храбре и на бој и[х]
пооштравају” (Грлица, календар црногорски за годину 1835, стр. 53, 54).)
Мушкарци напротив стоје непрестано један према другом такорећи
са запетом пушком у руци; нарочито су у равници, гдје је неизбјежна
блиска веза, изложени највећој и најочигледнијој опасности; код тврђа-
ве Спужа која је усред равнице Црногорци су приграбили за се све њиве
све докле може досегнути пушчано зрно и обрађују их пред очима тур-
ских власника; Турци једино испале понекад из тврђаве на црногорске
раднике по један топ, али то уопште не дјејствује на поједине раштркане
људе; али иако често Турци врше прави напад, они бивају увијек с ве-
ликим губитком одбијени; познат је резултат посљедњег крвавог сукоба
који се догодио у Спужу у јуну мјесецу прошле године.
Пошто ме пут за Дукљу навео таман поред тврђаве Спужа, Владика
је био наредио сенатору из онога краја Тодору Мушикину Пиперу да тамо
дође и да ме тамо заштити од опасности.
Једнога одређенога дана и на опредијељеном мјесту чекао ме је овај
сенатор са једном малом четом од 20 Црногораца.
Овом приликом сам се потпуно увјерио да један црногорски шеф
вјешто предводи своје људе.
Сасвим нарочита војничка тактичност којом је тај сенатор извршио
нека распоређења, начин на који је он унапријед био заузео неколико
опасних тачака и како је искористио земљиште да би предуприједио

332
свако изненађење, истински су изазвали код мене чуђење и дивљење;
најискуснији и најспособнији заповједник предстраже не би подесније
знао да распореди своје војнике; иако су били пред нама непријатељи
који су нас вребали, ипак смо били увјерени да смо потпуно заштићени
и заиста смо на овај начин превалили на миру пут од три сата хода. (Не-
ки непознати аустријски шпијун из Котора јавља 1. јула 1840. Дирекцији
полиције у Задру да је Његош за кратко вријеме истријебио крвну освету
у Црној Гори и подигао сигурност у унутрашњости земље на досад непоз-
нати степен. Кад је Орешковић пропутовао Црну Гору јуна 1840, један
Његошев перјаник му је изјавио, пролазећи поред неког мјеста: „Прије
годину дана не би овуда прошао да си имао стотину глава мјесто једне.”)
Што се тиче политичког карактера Црногораца, он се, као што је поз-
нато, јасно испољава, и Црну Гору не можемо друкчије посматрати него
као руску провинцију.
Више Црногораца говорило је са мном о знатним новчаним потпорама
које они из Русије добијају; они су додали: „Може доћи вријеме када ће-
мо и ми моћи да учинимо услугу Русима”.
Приликом црквене свечаности у Острогу била је на манастиру иста-
кнута руска застава, а народ је гласно отпјевао у цркви: „Боже подржи
нашега цара Николаја”.
Али оно што је овдје важније од тих већ давно познатих чињеница,
то је околност што је више стотина православних из Херцеговине заједно
с њим пјевало ову народну химну и што они, намамљени истим осјећа-
јима и осјећањима и заштитом која причињава Црногорцима задовољ-
ство, усвајају иста политичка начела.
Турци су се додуше били супротставили овом поклоничком путовању
православних из Херцеговине и били су силом вратили много стотина
оних који су били већ на путу; ипак су многи други, међу њима и неко-
лико из врло удаљених крајева као на примјер из Мостара и Сарајева,
били тајно дошли заобилазним путевима у Острог гдје су тада гласно и
несметано подигли своје тужбе против турских тлачења; један од ових
људи, који је био на овоме путу изгубио једно око хитцем камена једног
Турчина, нарочито је наишао на велико саучешће и изазвао је опште
негодовање према Турцима.
У Албанији додуше Турци тако много не тлаче хришћанско, већином
католичко становништво које је много имућније и ратоборније; оно је
баш исто тако рђаво расположено према Турцима као и оно у Херце-
говини, и општа је жеља хришћана, како овдје, тако и тамо, да згодном
приликом заувијек стресу турски јарам.
Више појединих племена, као Хоти, већ се обратило Владици за заш-
титу као најближем хришћанском владару; она стоје непрестано у тајној

333
вези с Црногорцима, и штавише издржавају на Цетињу два човјека из
своје општине као сталне Владичине перјанике.
Преостаје ми још да у војничком погледу укратко споменем положај
најближих турских тврђава, стање путева и богатства која се налазе у
унутрашњости Црне Горе.
Тврђава Жабљак налази се на ријеци Морачи у почетку велике ал-
банске равнице на једном бријегу у облику капуљаче који је висок 500-
600 стопа. На подножју овога бријега је једно незнатно мјесто истога
имена; рачуна се да оно има око 100 људи под оружјем.
Спуж, са 350 наоружаних људи, лежи на ријеци Зети која обухвата
сасвим овај мали затворени град; он се налази усред Бјелопавлићке
Равнице, која је три миље дугачка, а једну миљу широка, баш ондје гдје
се она завршава у правцу велике албанске равнице; он је, као и Жабљак,
таман на подножју једног бријега у облику капуљаче који је украшен
једном тврђавом.
Са усправним зидовима, без спољних бедема, затворени град Подго-
рица напротив лежи сасвим у равници; она је удаљена два сата хода од
Спужа и има, према различитим подацима, 1.500 до 2.000 људи који су
способни да носе оружје; један велики дио града налази се изван зидо-
ва.
Не упуштајући се у поближи опис ових утврђених мјеста који бих мо-
гао да дам врло непотпуно, зато што сам их видио само из даљине, огра-
ничавам се само на то да примијетим да су она, према општем расуђи-
вању црногорском, врло рђаво заштићена; ако би се икада догодило да
нека аустријска чета изводи војне операције у овоме крају, она би могла,
долазећи из Црне Горе, у споразуму с Црногорцима и помоћу њих, пошто
би они били увијек за то спремни, да заузме из Црне Горе ова мала утвр-
ђења, савлађујући неке потешкоће; а без Црногораца, или против њихо-
ве воље, наишла би том приликом на ванредне и непрорачунљиве
препреке.
Кад би се пак заузели Спуж и Жабљак, могли би се топови са ове
двије тврђаве употријебити против Подгорице, пошто трупа не би могла
да повезе са собом ниједан свој топ.
Владика ме увјеравао: „Он би се могао кад год би хтио дочепати твр-
ђава Спужа и Жабљака, али он мора у овом погледу да има обзира према
руској влади, јер она не би одобрила такав изгред”. Сем тога, потребне
су плаћене трупе као стража за утврђена мјеста, а његова су средства
за то сувише ограничена.
Да су Црногорци прије неколико година изненада напали Жабљак и
заузели га, а потом поново напустили и да су из тврђаве Спужа ноћу ба-
цили доље један топ и одвукли га до на Цетиње, то су познате чиње-
нице. (У марту 1835. Црногорци су напали тадашње турско утврђење

334
Жабљак, освојили га, узели из њега све и порушили све градске бедеме
са којих су скинули два топа и донијели их на Цетиње.)
Нови, три сата хода дугачки пут од Цетиња преко Добрског Села за
мало мјесто Ријеку, у коме има поједанпут седмично пазарни дан, широк
је 6 до 8 стопа; подупрт је чврстим зидовима, насут шљунком и сасвим
је добар за људе и коње.
Од Ријеке па надаље престаје сваки пут. У правцу према Жабљаку
плове лађе по Црнојевића ријеци у којима може да стане 30 до 40 људи.
Од Ријеке према Спужу човјек наилази на разна веома раштркана
мјеста, и то: на Метеризе, Штитаре, Прогоновиће, Ограде, Градац, Кома-
не, Радуловиће, Загарач. У овом правцу човјек може само с великом му-
ком да иде напријед док се за два дана не стигне у Бјелопавлићку
Равницу; додуше туда пролазе и коњи, али се може јахати само врло
кратким дјеловима пута, и то само рђаво, док се воде коњи поред многих
мјеста само са опасношћу.
Све животне потребе овдје преносе људи, већином жене које су се
тако очеличиле да просјечно по двије жене могу да понесу колико једна
товарна животиња.
Владика увиђа да су хитно потребни путеви за саобраћај, и пошто је
вољан да унаприједи трговину, може се очекивати да ће у своје вријеме
направити пут између Ријеке и Бјелопавлића. (У почетку Његошеве вла-
давине Црна Гора је била сасвим неприступачна и непроходна земља.
То се сазнаје из црногорског календара „Грлице” за 1835. На стр. 46. и
47. тога календара налази се ова забиљешка о путевима кроз нашу зем-
љу: „Два су главна пута у Црној Гори; први и главни води од Котора
преко Његуша, Цетиња, Добрскога села и Цеклина на Црнојевића ријеку;
а други, растављајући се с првијем од Његуша, иде преко Ћеклића, Бје-
лица, Кчева и Пјешиваца у Никшиће; но тако су и један и други на
млогијема мјестима рђави и стрменити, да једва коњ натоварен преко
њи може ходити и зато се готово сва трговина на мазгама и женскијем
плећима преноси. Остали пак путови, који воде кроз Црну Гору, изузи-
мајућн оне преко Бјелопавлићскије и Црничкије поља, нијесу ништа дру-
го но стазе преко крша, по којијема се, разма у опанцима једва и с муком
прелази...”)
Али ако би из политичких разлога било потребно да се у Црној Гори
раније направе путеви за саобраћај, требало би само за то дати Владици
средства, и путеви би се у најкраће вријеме саградили.
Још за вријеме француске владавине у Далмацији предлагао је мар-
шал Мармон бившем Владици да сагради на рачун француске државе
трговински пут преко Црне Горе за Турску. То су тада Црногорци из не-
повјерења одбили. Садашњи Владика, а преко њега и остали Црногорци,

335
сада су сасвим другог мишљења, и они би били задовољни када би им
нека влада хтјела дати средства за прављење једног пута.
(26. јуна 1840. јавља Ивачић Губернијалном предсједништву да га је
Његош обавијестио преко свога брата Пера да ће концем јуна 1840.
почети с изградњом пута од Цетиња преко Његуша до аустријске гра-
нице и да ће се радови на том путу окончати до краја 1840. Његош је
замолио Ивачића да и Аустријанци почну што прије с прављењем пута
од Котора до црногорске границе.
Из Ивачићевог писма од 5. октобра 1840. Губернијалном предсјед-
ништву сазнаје се да је око два мјесеца непрестано радио велики број
Црногораца на путу од Цетиња до аустријске границе. По Ивачићевом
мишљењу рад на томе путу треба да буде довршен у току октобра 1840.
Изградња тога пута стајаће Његоша око 8.000 фиорина.
8. новембра 1840. обавјештава Орешковић Турског да је Његош готов
са изградњом пута од Цетиња до аустријске транице.)
Што се тиче средстава за издржавање војске која је у покрету, она
су додуше врло ограничена; ипак би граничари, који познају језик те
земље и који су тачно упознати с народним обичајима и навикама, пре-
бродили многе потешкоће.
Скоро се никако не може рачунати са склоништем; рогата животиња
је врло ријетка; напротив, не би се оскудијевало у овчјем месу; воде и
дрва би се могло добити од становника уз умјерену цијену, иако баш не
свуда обилато; али војска би се у сваком случају морала снабдијевати
потребним хљебом помоћу појачања из Котора.
То су запажања с мога пута по унутрашњости Црне Горе; притом сам
се по високој наредби необично трудио да посматрам политичке прилике
у земљи.
Да бих дао о томе вјерну и истинску слику, испричао сам подробно
све што ми је тамо пало у очи, штавише и најбезначајније чињенице;
мислио сам да се морам упустити у ове појединости да не бих ништа
пропустио што би служило за правилну оцјену унутрашњег стања ове
мале сусједне земље која је баш сад почела да се развија.
Ваше благородство ће најбоље лично, помоћу велике искуствене
мудрости, на основу повезаности ових чињеница сазнати право стање
ствари; још сам слободан да још само нешто овдје додам о индивиду-
алности Владичиној, пошто сам лично примио утиске за вријеме свога
боравка међу овим народом.
Већ другим поводом имао сам прилике да најпокорније саопштим ви-
ше ствари о његовој карактеристици; што сам отада чешће проводио
вријеме с њим, све сам се више увјеравао да је он тај човјек који је у
стању да одважио управља овим дивљим народом и да га постепено
приближи европској култури уколико то, наиме, допусти његово влас-

336
тито самоодржање. Лукав и подмукао као најгори Црногорац, Владика
показује с друге стране особине које су својствене само племенитим љу-
дима; он је несебичан, дарежљив, правичан, љубазан и снисходљив
према свакоме, па и према најнезнатнијем Црногорцу; његово понашање
према неким својим непријатељима показује великодушност и племени-
тост; кад је он, наиме, имао у рукама њихова писма која су они својом
руком писали и којима су бунили народ против њега и из којих се очито
видјело да су они криви, он им је писма вратио и само их је опоменуо да
други пут тако нешто непромишљено не раде.
(Аугсбуршке новине „Allgemeine Zeitung” од 7. августа 1841 (број 219,
стр. 1748-1749) забиљежнле су долазак у Црну Гору Вука Караџића, Ди-
митрија Кнежевића, Николаја Надеждина, Александра Владимировича
Чевкина и др Вилхелма Ебела. Писац чланка о Црној Гори у „Allgemeine
Zeitung” је, по свој прилици, В. Хопе који је често с похвалама писао у
тим новинама о нашој земљи. Тај чланак баца доста свјетлости на лик
Његошев. „Владика је знао”, тако стоји у тим новинама, „да помоћу свога
енергичног, али паметног и непоколебљивог владања, задобије у толи-
ком степену повјерење свога народа да се он може назвати самодршцем
у правом смислу те ријечи. Порез (два до три форинта на сваку поро-
дицу), који је Владика увео за опште добро, плаћа се драговољно и тач-
но. Крвна освета, која је некад пустошила ову малу земљу, скоро је
сасвим престала; такви се случајеви убрајају само још у ријеткости.
Владика је сам себи поставио тежак задатак да од полудивљака направи
цивилизоване људе, и ми желимо и надамо се да ће он спровести све
реформе које намјерава [да заведе] за добро свога народа. Мали људи
одмах узмичу испред привидних препрека, али [такве препреке] велике
духове у неку руку још више потстичу на храброст и истрајност, а један
такав дух (ми то смјело кажемо) надахњује садашњег самодршца Црне
Горе”.)
Овим потцјењивањем својих личних непријатеља, чију је судбину
имао у својим рукама, уздигао се над обичним људима, нарочито над ос-
јетљивим Црногорцем, и тиме је у великој мјери стекао опште поштова-
ње, док је он с друге стране, гдје му је изгледало потребно, жртвовао
врло лако људски живот и знао крајњом строгошћу да улије страхопош-
товање читавој маси народа; неоспорно, он је већ у многим приликама
и критичним моментима показао врло много такта, а штавише се показао
и као фини политичар.
Владика има велику жељу за знањем и непрестано настоји да надок-
нади своје образовање које му недостаје; он говори прилично течно
француски, а сада учи и њемачки језик и да црта топографске карте.
(Његошев учитељ францускога језика био је Антид Жом који је живио
на Цетињу од 22. јануара 1838. до отприлике 10. јула 1839. Његош је

337
код Жома врло лијепо научио француски. Вук Врчевић тврди да је Ње-
гош био у стању да „Волтерова сочињења у наш језик без натеге пре-
води”. Професор за словенску књижевност у Паризу Сипријан Робер,
напомиње да му је изгледало приликом разговора с Његошем да Његош
више воли француски језик него све остале језике којима се служи и
додаје да Његош са странцима разговара само француски. И Енглез
Герднер Вилкинсон, који је 1844. био у Црној Гори и с великим разуми-
јевањем писао о Црногорцима и њиховом господару, тврди да је Његошу
било најмилије да са странцима разговора француски.
Његоша је поучавао из њемачког језика и цртања топографских ка-
рата бивши аустријски официр Данило Кокотовић. Кокотовић је пошао
тајно из Котора у Црну Гору 14. марта 1840. и одмах је постао Његошев
учитељ за њемачки и ситуационо цртање.)
Кад се има у виду таква личност овога поглавице који неограничено
влада једним наоружаним горштачким народом и који њим управља
сасвим по својој вољи, изгледало би можда важно, ако би се изближе
посматрала његова права осјећања.
У току посљедњих протеклих година Владика се уопште није показао
наклоњен нашим стварима. Приликом преговора око исправљања грани-
це тврдоглаво је бранио претјеране, очито неправичне захтјеве црногор-
ске и тако је спријечио да се сврши овај посао. Не може се додуше
порећи да он није могао у своме тадашњем тешком положају да ради
непристрасно према своме убјеђењу, јер његова власт није била довољ-
но учвршћена; ипак је истина да се није према нама понашао као лоја-
лан и добар сусјед.
Сада је Владика најбоље расположен, и његове изјаве одишу само
сусједним пријатељским и мирољубивим одношајем.
Изгледа да он има добру вољу и намјеру да ове мирољубиве односе
побољша помоћу трајне трговине, а њу да унаприједи што је могуће
више подижући потребне путеве за саобраћај.
Да ли је он свој прави политички положај тек сад схватио пошто је
дошао до искуства и да ли је увидио да његова властита корист изискује
уредан пријатељски саобраћај са сусједном аустријском провинцијом
зато што је заплетен у вјечити рат с Турцима, или да ли је његова нова
политика само посљедица оштрих наређења која је добио од руске вла-
де, не усуђујем се да о томе расуђујем; исто тако, не бих могао да јемчим
да је искрено и истинито добро расположење о коме сад Владика говори
и у које ме је најсвечаније убјеђивао у више разговора; напротив, колико
ја познајем Владику, увјерен сам да би он већ сјутра окренуо своје оруж-
је против нас чим бисмо били с Русијом заплетени у рат, па иако он
данас живи с нама у најпријатељскијем односу; уопште, његова корист
изискује промјену његове политике.

338
 Али све докле постоји између Аустрије и Русије добро споразумије-
вање, не може се посумњати да ће се Владичина политика промијенити;
и ово је у суштини мјерило по коме ја са свога ограниченог становишта
судим о нашем положају према Црној Гори и на основу кога могу да зак-
ључим да се у садашњим приликама уопште не треба бојати да ће се
нарушити мир на овој граници.
Котор, 10. јула 1840.
Орешковић, капетан”.

Споменик Српске академије, Београд, 1956, СIУ, стр. 1-18.

339
 О ПОГИБИЈИ СМАИл-АГЕ ЧЕНГИЋА
5. ОКТОБРА 1840.

Смаил-ага Ченгић је главна личност бесмртног епа Ивана Мажурани-

ћа „Смрт Смаил-аге Ченгића” и већег броја наших народних пјесама. Он
је био муселим гатачки, пљеваљски, колашински и дробњачки. Рођен је
у селу Јелашца код Калиновика око 1780, а погинуо је на Мљетичку у
Дробњацима 23. септембра (5. октобра) 1840. Он се спомиње 1801. као
заим Пресјенице крај Сарајева, учествује у борби против српских уста-
ника 1809. и 1810; због својих војничких заслуга постаје гатачки мусе-
лим; женидбом долази до великога посједа у Липнику код Гацка; 1830.
купује Дробњаке од беговске породице Селмановића; истиче се с Али-
пашом Ризванбеговићем у току борби против султанова одметника Хусе-
ин-бега Градашчевића; због тога добија 1833. чин царског капиџибаше;
велику славу задобија 23. августа 1836. у бици на Грахову у којој је
погинуло девет чланова куће Петровића. Тада су Турци посјекли и Њего-
шевог рођеног брата Јока и синовца Стевана Станкова Петровића.
Његош никако није могао да заборави погибију свога брата Јока и
свога синовца Стевана и других својих најближих рођака и ријеши се да
се освети Смаил-аги Ченгићу. Он с дробњачким старјешинама организује
завјеру против Смаил-аге Ченгића и кад Смаил-ага 1840. дође у Дробња-
ке да купи харач, Дробњаци га, заједно с Морачанима и другим Црногор-
цима, 5. октобра убију са скоро свом његовом пратњом.
О Смаил-аги Ченгићу говорило се доста код нас. Ко је год проучавао
Мажуранићев еп Смрт Смаил-аге Ченгића писао је и о Смаил-аги, њего-
вој погибији и освети. Читава литература постоји о њему. Од велике
важности су радови о Смаил-аги Ченгићу: Вука Стефановића Караџића,
Сафет-бега Башагића, Марка Драговића, Александра Андрића, Милорада
Медаковића, Л. Томановића, Ферда Шишића, Фелицитаса Мокренског,
Људевита Јонкеа, Петра И. Поповића, Антуна Барца, Милорада Живан-
чевића, Алојса Шмауса. О Смаил-аги Ченгићу писали су и Лазо Поповић,
Мплутин Томић, Алфред Маканец, Касим Гујић, Хамдија Капиџић и многи
други историчари. Сви су они прикупили много архивске грађе о Смаил-
аги Ченгићу и вјешто је средили. Лик Смаил-агин постао је живљи и
јаснији. Његова погибија и освета зналачки су оцртане.
И ми смо нашли у Хисторијском архиву у Задру подоста докумената о
погибији и освети Смаил-аге Ченгића. Покушаћемо да на основу њих

340
прикажемо ток ствари. Из тих се докумената јасно види да је Његош
учествовао у завјери против Смаил-аге Ченгића. Због тога га је Али-паша
Ризванбеговић одмах и окривио.
Послије Смаил-агине погибије погоршавају се односи с Отоманском
Царевином. Сваки час може да избије оружани сукоб између Турске и
Црне Горе. Турска се додуше налази у то вријеме у сасвим ровитом ста-
њу. У том критичном тренутку Русија се залаже за њу и спасава је од
пропасти. Ни Аустрија ни Русија пак никако не желе да се нарушава мир
на Балкану. Ове двије велике силе сложне су да се не дира у постојеће
стање ствари. Спремне су да огњем и мачем угуше сваки либерални и
национално-ослободилачки покрет. Руски цар Николај I, тобожњи заш-
титник Словенства, и руска дипломација непрестано савјетују Његошу
да живи у миру са сусједним Турцима и штавише му пријете да ће ус-
кратити годишњу помоћ коју је тада добијала Црна Гора од Русије.
Његош се налази сада у веома тешком положају. Он итекако осјећа
пробуђену народну снагу у Херцеговини, зато и не попушта тако лако
руској дипломацији. Много штошта ради по својој глави, иако непрес-
тано тврди руском вицеконзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу да доводи
у склад своје дужности према Русији. Он у то вријеме довршава изград-
њу пута од Цетиња до аустријске границе; има у плану да направи пут
од своје резиденције до Грахова и Брда; тим путем жели да унаприједи
политичке и трговачке везе с Херцеговином и да олакша унутрашњи
саобраћај по Црној Гори.
Одмах послије погибије Смаил-аге Ченгића шаље своје извиђаче у
Гацко и обавјештава се о намјерама херцеговачког везира Али-паше Риз-
ванбеговића и о кретању турских снага; настоји да заштити од турске
најезде Дробњаке, Пиву, Морачу, Брда, Никшићку жупу, Грахово, Ба-
њане и Корјениће; више од хиљаду Црногораца шаље у помоћ Дроб-
њацима; у Морачу и Брда упућује неколико коња натоварених муници-
јом; у Ријечкој нахији и Морачи гради по једно складиште за муницију;
стоји стално у вези с граховским кнезом Јаковом Даковићем, забрањује
му да одржава везе с Турцима и брани му да иде на подворење било
коме турском заповједнику; гради једну кулу у Додошима наспрам
Жабљака, поставља на њу два до три топа и одређује педесет Црного-
раца да је чувају; повремено одлази у Црмницу, Паштровиће и у Котор
због повлачења границе између Црне Горе и Аустрије; задужује руског
дворског савјетника Александра Владимировича Чевкина, кога је концем
августа 1839. била послала руска влада у Котор да посредује око црно-
горско-аустријског разграничења, да му набави у Аустрији педесет центи
пушчаног праха и двије хиљаде кратких пушака. Његош је, дакле, стално
у покрету.

341
 Он, истина, 4/16. октобра 1840. подноси доста опширан извјештај
руском вицеконзулу Јеремији Гагићу о погибији Смаил-аге Ченгића:
„Ваше Високоблагородије,
Милостиви Господине,
Гласовити злочинац Смаил-ага Ченгић, муселим гатачки, пјеваљски,
колашински и дробњачки, готово сваке године су по неколике хиљаде
људи нападао је на наше границе. Он је и овије дана такођер разапео
био свој чадор близу наше границе 3 сахата и почео био купити војску
да удари на наше племе Морачу. Наши пак његово зло намјереније при-
ђе сазнали, скупи их се од три до четир стотине и ударе му једно јутро,
тј. 23. прош. септ, зором на чадор, њега истога ту посијеку и јошт чети-
ридесет њему подобније зликоваца, међу којијема десетак намјерило се
и од оније босанскије бунтовника против - Већи-паше. Ово је знатно
лице било и више значило у ове крајеве него буди који од везирах. Он
се својим злочинством огласио, а вјерно и Ви ћете добро знати о њему
тко је и какав је био. Ово Вам доводим до Вашега знања да не би тко
други ову ствар преиначенувши ју министерству казао ...”
Његош се с правом страши да ће га руски двор позвати на одговор-
ност и због погибије Смаил-аге Ченгића. Зато се и обраћа Гагићу да би
са себе скинуо сваку одговорност. Он сматра да је неопходно потребно
да пошаље у Петроград свога секретара Димитрија Милаковића да би
га оправдао код рускога цара Николаја I и рускога двора.
Поп Јоко Пламенац из Црмнице доставља 18/30. новембра 1840. пов-
јерљиво писмо Петру Ђокићу у Кастел-Ластву. Пламенац јавља Ђокићу
да је Његош послао у Котор свога секретара Димитрија Милаковића. Из
Котора треба Милаковић да пође преко Трста за Русију. Чим стигне у
Трст, одмах треба да пошље рускоме двору све документе који се односе
на борбе из прошлог октобра 1840. између Дробњака и Брђана против
херцеговачког везира Али-паше Ризванбеговића. У име Његошево и цр-
ногорског Сената, Милаковић треба да саопшти цару Николају I да је
сва помоћ коју Русија пружа Црној Гори утрошена на прах, олово и друге
сличне потребе за црногорску одбрану од турскога зла. Пламенац тачно
примјећује да се Његош прибојава да би му могла бити ускраћена руска
помоћ. И од окружног которског поглавара Габријела Ивачића дознаје
се да је Димитрије Милаковић 27. новембра сишао с Цетиња у Котор и
да ће Милаковић 13. децембра поћи бродом за Трст, а из Трста за Пе-
троград. Његош је увјерен да ће га Милаковић оправдати на руском
двору.
Његош не зна да се не може ништа сакрити од аустријске обавјеш-
тајне службе. Аустријски доушници одмах сазнају за погибију Смаил-аге
Ченгића. Блаж Миловчић саопштава 10. октобра 1840. претору у Опузену
Леополду Марији Штеру да се 8. октобра просуо глас у Метковићу да је
342
Смаил-ага Ченгић погинуо у Дробњацима и да је од двије стотине њего-
вих одабраних пратилаца веома мало преживјело. Миховил Бенић оба-
вјештава 12. октобра вршиоца дужности окружног поглавара у Дубров-
нику, комесара прве класе Карла Кемптера, да је Смаил-ага Ченгић
убијен са двадесет пет Турака. Према Бенићевом извјештају Смаил-агу
Ченгића су напали изненада прије зоре, 4. или 5. октобра, двије хиљаде
Црногораца, Морачана и Дробњака. Главе угледнијих Турака, који су са
Смаил-агом Ченгићем погинули, одсјечене су и послане Његошу на Це-
тиње.
И Антонио Чевра доставља 12. октобра Карлу Кемптеру извјештај о
погибији Смаил-аге Ченгића и двадесет пет Турака. Стјепан Куничић се
12. октобра обраћа Кемптеру и ставља му до знања да је 5. октобра
убијен у Дробњацима Смаил-ага Ченгић са двадесет и пет Турака. О
смрти Смаил-аге Ченгића сазнаје у Котору и Габријел Ивачић. Он из-
вјештава 12. октобра Губернијално предсједништво у Задру да је недав-
но пошао Смаил-ага Ченгић у Дробњаке да утјера харач, да је Смаил-ага
тамо мучио некога сељака и да га је тај сељак убио из двије кубуре.
(Вук Караџић записује: „Уочи самога онога дана кад ће ујутру Срби
ударити на Турке, дође Смаил-аги предвече некакав поп... и каже му да
ће ону ноћ ударити ускоци на њ, него одмах да бјежи оданде. Смаил-
ага се на те попове ријечи врло расрди... па попа не само сиктерише
него викне на момке те га још и избију...” (Вук Стеф. Караџић, Српске
народне пјесме, Београд, 1958, IV, стр. 422).)
Детаљан извјештај о погибији Смаил-аге Ченгића подноси 15. октоб-
ра секретар будванске општине Никола Бердар Губернијалном предсјед-
ништву у Задру. По Бердаровом излагању било је пошло у пљачку у
Дробњаке око три стотине Црногораца из Мораче. Баш је тада Смаил-
ага Ченгић купио тамо харач. Разапео је шаторје у пољу да са својом
пратњом преноћи. У зору су га напали Морачани, убили њега и шеснаест
Турака из његове пратње, свима су одсјекли главе и понијели их на
Цетиње. Црногорци су их дочекали пуцњавом из топова и пушака и
приредили су им велику свечаност. Његоша није било тада на Цетињу.
Налазио се у Црнојевића Ријеци. Један калуђер из Никшићке жупе пошао
је к њему и обавијестио га о погибији Смаил-аге Ченгића. С великом је
радошћу Његош примио ту вијест, одмах је скинуо с груди златан крст с
ланцем и поклонио га је томе калуђеру. С главе Смаил-агине скинуто је
месо и његова се лобања чува за успомену у близини лобање албанскога
везира Махмуд-паше Бушатлије. (Фердо Шишић саопштава сљедеће:
„Бијелски калуђер Макарије Шумадинац, дочувши за погибију Смаил-
агину, одлети брже боље на Цетиње, те први јави ту вијест владици,
који га за то награди златним крстом...”)

343
 Драгоцјене податке о Смаил-агиној погибији садржи и извјештај Га-
бријела Ивачића од 18. октобра Губернијуму у Задру. Већ неколико
година, пише Ивачић, Црногорци постављају засједе Смаил-аги Ченгићу.
Неки поп из Никшићке жупе упозорио је да ће Смаил-ага доћи у Дроб-
њаке да купи харач. Они су се ријешили да га сачекају и убију. Кад је
Смаил-ага са тридесет коњаника и неколико слуга стигао у Дробњаке,
није могао наћи преноћиште ни за себе ни за своју пратњу. Турци су
онда разапели шаторје у близини Дробњака. Кад су заспали, кришом се
приближило њиховом шаторју око четири стотине Црногораца, сви су
скупа испалили своје пушке, побили већи дио Турака, а и Смаил-агу
Ченгића. Спасили су се само двије слуге који се ту нијесу затекли. Турски
коњи су одведени на Цетиње. Понесени су на Цетиње и турско оружје,
турске главе и други предмети. Његош се није тада затекао у својој ре-
зиденцији. Био је пошао у Ријечку нахију. Кад је пак чуо за погибију Сма-
ил-аге Ченгића, одмах се са свим сенаторима и гвардијом повратио иа
Цетиње да би присуствовао тродневном весељу које су Црногорцн при-
редили поводом смрти Смаил-агине.
(У Шишићевој расправи Погибија Смаил-аге Ченгића стоји: „Међутим
пораздијелише Дробњаци и Морачани сав плијен између себе. Главу
Смаил-агину пошаљу владици, као и његову сабљу и оружје, те оба ње-
гова коња ,Лабуда’ и ,Брњаша’. Тај су дар однијели па Цетиње војвода
Шујо Караџић, Милић Томић, Секула и Новица Церовић, Радојица Вило-
тијевић и Мирко Алексић Дамњановић. Владика им пође у сусрет са свом
својом црногорском господом, те примивши из Алексићевих руку главу
Смаил-агину, повиче: ’Дође ли, да ми се поклониш, јадан Смаиле’!”)
Губернијално предсједништво у Задру извјешћује 18. октобра пред-
сједника Врховне полиције и цензурне дворске власти у Бечу, грофа
Јозефа фон Седлницког, о погибији Смаил-аге Ченгића. Седлницком се
ставља до знања да је глава Смаил-агина, заједно са још неколико глава
турских старјешина, послана Његошу на Цетиње и да се Црногорци скуп-
љају на разним тачкама своје земље.
Иако се и херцеговачки везир Али-паша Ризванбеговић обрадовао
погибији Смаил-аге Ченгића, ипак су се становници Дробњака и сусјед-
них села с правом плашили турске освете. Они Дробњаци који су учес-
твовали у убиству Смаил-аге Ченгића и његове пратње запалили су своје
куће и склонили се са својом стоком и свим својим покретним имањем у
Морачу и Брда. (Али-паша Ризванбеговић обратио се 18/30. октобра
1840. Његошу следећим писмом: „Заминуо си непријатељски рат и вели-
ки фесат у турску земљу у сва три пашалука, како што су и Твоји Брђани
и Морачани удружили се с дробњачким ускоцима и на божју вјеру у
царску земљу побише толико Турака и сувише царског капиџибашу и га-
тачког муселима у своме зијамету по ноћи с пријеваром. И што је дивно

344
чути, посјекоше његову главу и тебе је за велики дар донијеше, како ће
бити невидовна рана свакоме мусулману и правоме раји... Ти се прођи
рђавије људи и те рђаве људе пошљи ми у Мостар, да им се суди по ше-
ријату.”)
Не пролази дуго времена послије Смаил-агине погибије, а већ се
осјећа скупљање и гомилање турских трупа у Гацку. Аустријски обавјеш-
тајци будно прате њихове покрете. Турски заповједник коњице полази
6. октобра из Гацка пут Дробњака, али се одмах враћа натраг, јер саз-
наје да су се побунили не само Дробњаци него и Морачани и Пивљани.
Требињски заповједник Хасан-бег Ресулбеговић дознаје на свом путу
у Гацко за погибију Смаил-аге Ченгића. И он иде одмах натраг. Полази
му за руком да се ноћу, у великој журби, повуче у Требиње. Замало што
га Бањани не опколише и убише.
12. октобра ставља до знања Стјепан Куничић из Бргата Карлу Кем-
птеру у Дубровнику да је Али-паша Ризванбеговић наредио свим херце-
говачким заповједницима да сакупе војску и да с њом дођу у Гацко. Блаж
Миловчић подноси 19. октобра извјештај Леополду Марији Штеру. Ми-
ловчић мисли да ће се број ратника везира Ризванбеговића попети на
18 хиљада људи. Он је сазнао да везирова војска располаже са два топа.
Прича се да ће босански везир дати Ризванбеговићу још два топа са три
хиљаде ратника и да ће скадарски везир напасти истовремено Црну
Гору.
И Фрањо Сарић говори о великој турској сили у свом извјештају од
24. октобра Габријелу Ивачићу. По његовом причању, скупило се у Хер-
цеговини око десет хиљада турских војника. Говори се да везир Ризван-
беговић још само чека снаге из Албаније и наређења из Цариграда.
Његош пише 28. октобра (9. новембра) 1840. Јеремији Гагићу „да је тур-
ска од Херцеговине војска дошла до близу наших граница и ту се ута-
борила, но још није нигдје ударила на нашу границу. Као што чујем, има
турске војске од 10 до 15 хиљада”.
Губернијално предсједништво у Задру подноси 25. октобра извјештај
грофу Седлницком у Бечу и јавља му да је херцеговачки везир Ризван-
беговић скупио велику војску и да ће те његове снаге бројити 18 до 20
хиљада војника. У почетку се не зна куд треба да крене та велика турска
војска.
Блаж Миловчић претпоставља да ће Турци најприје напасти Морачу,
јер су се Морачани отприлике „прије тридесет година ослободили испод
турске власти и примили покровитељство” црногорског митрополита
Петра I Петровића. Габријел Ивачић мисли да ће ти Турци ударити на
пограничиа црногорска села или на Дробњаке и Бањане, који су при-
текли у помоћ Дробњацима и прије и послије убиства Смаил-аге Чен-
гића.

345
 Сарић тврди 4. новембра Габријелу Ивачићу да се Али-паша Ризван-
беговић налази у Пиви и да намјерава да продре у Морачу и Брда. Сва-
како су на помолу крвави догаћаји. Губернијално предсједншптво у Зад-
ру пише 4. новембра грофу Седлницком у Бечу да је Али-паша Ризван-
беговић скупио десет хиљада војника, да везир окривљује Црногорце за
побуну у Дробњацима и Морачи и да је он послао свога изасланика у
Цариград да се распита код султана Абдула Меџида да ли треба напасти
Црну Гору или не. Ускоро пак стижу гласови с разних страна о сукобу
између Турака и побуњеника у Дробњацима.
Из писма Стјепана Куничића од 8. новембра Карлу Кемптеру сазнаје
се да су Хасан-бег Ресулбеговић и Миралај-бег 2. новембра напали један
дио побуњеника које су послије двочасовне борбе сасвим разбили. У том
је окршају погинуло 110 побуњеника. Велики је број рањен. Ту је главу
изгубио и морачки војвода. Десет је Турака изгинуло, а много их је
рањено.
Габријел Ивачић зна много више појединости о турском нападу на
Дробњаке. Он обавјештава 6. новембра Губернијално предсједништво у
Задру да су Турци стигли у Дробњаке, да су тамо сравнили са земљом
све куће које су биле још преостале и да су опустошили и њиве у
Дробњацима. Ивачић напомиње у свом извјештају да Турци кане да на-
падну Морачу и Брда пошто их Морачани и Брђани стално узнемиравају
и јер су се тамо склонили становници из Дробњака.
И Марко Николић спомиње у свом допису од 9. новембра Фрању
Сарићу сукоб између Турака и побуњеника. Прије неколико дана, вели
се у том извјештају, напали су пет стотина пандура из Брда и Мораче,
скупа с Дробњацима, код Тушине Хасан-бега Ресулбеговића. Муселим
невесињски Баш-ага Реџепашић прискочио је у помоћ Хасан-бегу. Турци
су тада побили 112 Црногораца. Све су црногорске главе послане Али-
паши Ризванбеговићу у Гацко.
Јероним Визуо ставља на знање 12. новембра Карлу Кемптеру да је
турска војска изненада напала становништво у Дробњацима и да је по-
губила 130. људи. Дробњачке су главе послане у Гацко. И 13. новембра
подноси Јероним Вузио извјештај Карлу Кемптеру о борби између турске
војске и побуњеника у Дробњацима. По причању самих Турака тај се
сукоб десио 9. новембра. Морачани су дошли у помоћ Дробњацима,
разбили Турке и заплијенили њихово оружје и животне намирнице. Тур-
ци су се 9. новембра повукли у Никшић, а 10. новембра пут Гацка, јер су
се бојали нових побуњеничких напада. На бојном су пољу оставили 500
мртвих и много рањених.
Габријел Ивачић доставља 13. новембра Губернијалном предсједниш-
тву у Задру извјесне податке о сукобу између Турака и Црногораца.
Према поузданим изворима, тако пише Ивачић, Турци су сасвим опусто-

346
шили Дробњаке. У Дробњацима су били оставили око 500 војника, а
правили су се као да су се остали Турци повукли. Црногорци су мислили
да је то сва турска војска у Дробњацима и са око хиљаду војника напали
су их. Тада је навалила турска сила, опколила их и направила покољ.
Рачуна се да су Црногорци изгубили преко двије стотине људи не
убрајајући ту и Дробњаке.
(Фердо Шишић тврди: „Како је била међу свим муслиманима херцего-
вачким велика граја, не преостаде Али-паши друго, већ купити војску,
да освети смрт свога друга. На чело те војске ставе се поред Али-пашина
сина Хафиз-паше оба сина Смаил-агина - Мухамед-бег и Дедага, а њима
се још придруже Селмановић из Пљевља (Таслиџе), бег Реџепашић из
Невесиња, Хасан-бег Ресулбеговић из Требиња, Мустај-бег Мушовић из
Никшића и други. Сва се ова војска скупила на Бари Дајевића, те онда
удари на Дробњаке. Дне 25. јануара 1841. дошло је до боја, у којем бјеху
Дробњаци и Морачани аметом потучени; Новица Церовић једва се не-
како спасао, те је од сада остао на Цетињу. Вративши се херцеговачки
муслимани кући с нешто стотину и двадесет глава дробњачких и црно-
горских, окитише њима још свјежи гроб Гази Сманл-аге Ченгића”.
Шишић нам не каже одакле је сазнао да је Али-паша Ризванбеговић
„дне 25. јануара 1841. г.” осветио смрт Смаил-аге Ченгића. Из аустриј-
ских се докумената види да су Турци у првој половини новембра мјесеца
1840. изненада ударили на Дробњаке, да су они тада побили 130 људи
и да су њихове главе послали у Гацко.)
Послије 15. новембра 1840. изгледа да престају борбе између Турака
и побуњеника у Дробњацима. Везир Али-паша Ризванбеговић помиловао
је побуњенике. И становници побуњених дробњачких села враћају се на
своја попаљена огњишта с обећањем да ће и даље остати „вјерна раја”
турског цара и везира. Изјављују везиру Али-паши Ризванбеговићу да
су убили Смаил-агу због његовог пљачкања и насиља. Велика турска
војска напушта потом Дробњаке. Везир Ризванбеговић остаје и даље у
Гацку с двије хиљаде војника. Хасан-бег Ресулбеговић одлази у Никшић
са двије хиљаде Турака. Потребно је да умири Никшићку Жупу, Грахово,
Корјениће и Бањане који кратко вријеме нијесу хтјели плаћати Турцима
харач и који су жељели да се уједине с Црном Гором.
Изгледа да Турци не намјеравају да напусте та мјеста прије него их
сасвим покоре и утјерају заостали харач. Концем новембра мјесеца они
то и постижу. Тада се повлачи и већи дио црногорске војске, коју је Ње-
гош био скупио у Морачи и у Брдима и која је требало да надзире кре-
тање Хасан-бега Ресулбеговића и његових војника.
Пошто је херцеговачки везир Али-паша Ризванбеговнћ умирно побу-
њену рају у Херцеговини, скупио заостали харач, сахранио у Гацку на
четворо раскомадано тијело без главе Гази Смаил-аге Ченгића и као

347
знак освете набио на коље стотину и дванаест одсјечених глава станов-
ништва из Бјелопавлића, Брда, Мораче и Дробњака око куће погинулог
Смаил-аге Ченгића, нуди мир Његошу. И заиста Црна Гора склапа мир
26. октобра (7. новембра) 1840. с Херцеговином. Мир треба да траје до
23. априла (5. маја) 1841.

Зборник историје књижевности САН, Београд, 4/1964, стр. 201-259.

348
 ЈЕДНА ВАЖНА ПОСЈЕТА ЊЕГОШУ 1841.

Познати пруски ботаничар др Вилхелм Ебел задржао се у Црној Гори

од 29. маја до 9. јуна 1841. Он је издао у Кенигсбергу 1842. свој путопис
Дванаест дана у Црној Гори. Ебел нам прича на једном мјесту свога дјела
како га је Филип Вуковић повео у Његошеву собу за примање. Руски
дворски савјетник Александар Владимирович Чевкин представио га је
тада Његошу. Том приликом је Ебел затекао код Његоша Вука Караџића,
рускога тајног савјетника Димитрија Кнежевича, руског дворског савјет-
ника Николаја Надеждина, руског дворског савјетника Александра Вла-
димировича Чевкина, Људевита Гаја и Антуна Мажуранића, брата писца
Смрти Смаил-аге Ченгића Ивана Мажуранића. Тако се одједанпут обрело
у резиденцији Његошевој седам крупних личности. То је био, и по миш-
љењу Ебеловом, за ондашње мало Цетиње „један до тада нечувени број”
странаца.
Важно би, свакако, било сазнати кад су ови високи гости Његошеви
дошли на Цетиње, и због чега.
У споразуму са аустријским државним канцеларом К. В. Л. Метер-
нихом руска је влада послала концем августа мјесеца 1839. у Котор свога
изасланика Александра Владимировича Чевкина због разграничења из-
међу Црне Горе и Аустрије. Чевкин је, с извјесним прекидима, живио у
Котору до дубоко у 1841; он је повремено службено одлазио из Котора
Његошу на Цетиње да би се с њим договарао о разграничењу. На тај
начин се Чевкин нашао и овога пута на Цетињу. 26. маја 1841. дошли
су, према извјештају которског окружног поглавара Габријела Ивачића
од 4. јуна 1841. директору задарске полиције и владином савјетнику
Аугусту Мартинецу, паробродом у Котор Људевит Гај, Антун Мажуранић,
Вук Караџић, Димитрије Кнежевич и Николај Надеждин. Људевит Гај и
Антун Мажуранић упутили су се, како нам Ивачић саопштава, из Котора
на Цетиње 26. или 28. маја 1841, а Вук Караџић, Димитрије Кнежевић и
Николај Надеждин два дана касније.
Људевит Гај и Антун Мажуранић дошли су у Далмацију и Црну Гору
због проучавања српско-хрватског језика и „илирске књижевности”. Они
су без сумње на свом путу имали у виду и буђење народне свијести о
јединству. Аустријске власти су будно пратиле сваки њихов покрет. За-
дарска полиција била је сазнала да је Гај у Задру раздијелио многим
својим познаницима извјестан број примјерака илирске пјесме Poziv u
kolo ilirsko коју је саставио Паул Штос и која је штампана у Загребу. „Иако
349
се та пјесма односила само на језично уједињење свих Јужних Словена
чији су језици сродни” аустријске су се власти ипак прибојавале да би
она могла да изазове „непотребна узрујавања и да појача узнемирава-
ња” која су већ постојала у сусједним турским провинцијама.
Људевит Гај је у Задру посјетио замјеника далматинског гувернера;
њему је предао једно препоручено писмо од генерала Нугента, један
примјерак „горе споменуте илирске пјесме”, „илирски превод” извјештаја
о путу краља Фридриха Аугуста кроз Далмацију и Црну Гору и оглас на
„свој илирски рјечник”. Далматински Губернијум сматрао је да Гај није
правилно поступио што је у Задру раздавао својим познаницима штам-
пане ствари прије него што их је показао далматинским властима.
Према извјештају Франческа Роси Сабатинија од 13. јуна 1841. окруж-
ном дубровачком поглавару барону Карлу Роснеру, под бројем 106/п.,
Људевит Гај, Антун Мажуранић, Вук Карацић, Димитрије Кнежевич и
Николај Надеждин разговарали сч на своме путу кроз Далмацију пог-
лавито о „илирском језику”, о „илирској књижевности” и нијесу се обзи-
рали на политичку подвојеност народа који говоре „илирски”. Обавјеш-
тења која су тражили односила су се само на локалне дијалекте, опи-
сивање мјеста и етимолошке корјенове српско-хрватског језика.
У Корчули су Људевит Гај и Антун Мажуранић посјетили предсједника
општине Матеја Капора, да би прегледали његову збирку старих и ну-
мизматичних предмета. Капор им је поклонио за успомену рукопис на
„илирском језику” фантастичне драме „Цаптиславе” од Јунија Палмотића
(1652) и копију историје краљева Далмације и Хрватске, такође на
„илирском језику”, коју је био извадио из једног рукописа ватиканске
библиотеке и која је била штампана у преводу Марка Марулића. Као
уздарје Гај је дао Капору своју слику и неке штампане ствари. Сопраин-
тендант Ернесто Буровић дао је на ноклон Људевиту Гају и Антуну
Мажуранићу „једну књижицу илирских народних пјесама”.
На основу разговора које су Људевит Гај и Антун Мажуранић водили
у Котору и у Црној Гори њихово путовање, по Габријелу Ивачићу, није
имало никакав други циљ него да упознају разне „дијалекте илирског
језика” који се говоре у предјелима кроз које су они прошли. Ивачићу је
изгледало да је Људевит Гај упознао Његоша у Бечу и да је искључиво
због њега пошао из Котора у Црну Гору. Циљ доласка у Далмацију и
Црну Гору из Беча Вука Караџића, Димитрија Кнежевича и Николаја
Надеждина била су такође научна истраживања. Они су се на свом путу
бавили и лингвистиком; настојали су, осим тога, да прикупе што више
„карата и старих рукописа на словенском језику”. Габријел Ивачић нам
прича да им је Његош дао „неке интересантне документе”. Они су, због
велике будности аустријских власти, имали у Котору мање среће са
прикупљањем старих рукописа.

350
 Др Вилхелма Ебела привукла су у Црну Гору ботаничка нстраживања.
Он је тамо био већ 29. маја 1841. и задржао се у Црној Гори 12 дана.
Ето зашто су дошли у Црну Гору 1841. Људевит Гај, Антун Мажура-
нић, Вук Караџић, Димитрије Кнежевич, Николај Надеждин и др Вилхелм
Ебел.
Аутсбуршке новине „Аllgemeine Zeitung” од 7. августа 1841 (број 219,
стр. 1748-1749) забиљежиле су долазак у Црну Гору Вука Караџића,
Димитрија Кнежевича, Николаја Надеждина, Александра Владимировича
Чевкина и др Вилхелма Ебела. Ниједном ријечју нијесу споменуле Људе-
вита Гаја и Антуна Мажуранића. Писац чланка у „Аllgemeine Zeitung” је,
по свој прилици, В. Хопе који је често с похвалама писао у тим новинама
о Црној Гори. Пошто тај чланак баца доста свјетлости на лик Његошев,
саопштавамо га овдје у преводу:
„Црна Гора, у јуну. Познати словенски филолог Вук Стеф. Караџић
напустио је Цетиње (резиденцију Владичину) посљедњег дана мјесеца
маја и упутио се, у друштву своја обадва сапутника: рускога тајнога
савјетника Т. Кнежевича и дворскога савјетника Надеждина, копном за
Дубровник; одатле ће поћи Лојдовим паробродом за Сплит, а онда ће
копном наставити своје даље путовање преко Далмације, хрватске и
мађарске обале, затим преко Карловца и Загреба, за Србију. Он се нада
да ће почетком августа бити поново у Бечу. Према изјавама овога пут-
ника ни Црногорци не заостају (а то служи на част нашему стољећу) за
европским нацијама што се тиче општег покрета напредовања од горега
ка бољему; (они су пошли напријед) у толиком степену да се ни у ком
случају неће више смјети назвати у новом издању Брокхаусове енцикло-
педије „слободним разбојничким народом”.
Именовани путник се изразио врло повољно о реформама које је
Владика завео од Вуковог посљедњег боравка у Црној Гори (1834-1835).
Раније вратоломне стазе од Цетиња према аустријској граници поврх
села Шпиљара код Котора и према Ријеци и Скадарском језеру тако су
добро поправљене да два натоварена коња могу удобно да иду један
поред другога, док су раније људи и коњи морали, такорећи, да траже
парче земље између литица на које би могли да ставе своју ногу. Ради
се и на поправљању путова који воде у Херцеговину. И аустријска влада
је са своје стране одобрила суму од 8.000 форинти да би се подигао
бољи пут за товарне животиње од Котора преко Шпиљара до црногорске
границе.
Владика је у свом главном граду подигао једну велику зграду у којој
станује са својим сенаторима. Наравно, није се нарочито пазило на лук-
суз ни на љепоту него много више на пространство и удобност, јер се
притом мислило на стране госте да би се могли пристојно примити на
преноћиште. Поред ове зграде подигнута је гостионица с кафаном у коју

351
се странци примају; то је велика добит за њих пошто је прије зависило
само од воље Владичине да ли неком странцу да се укаже гостопримство
или да ли да се он остави на улици.
Владика је знао да помоћу свога енергичног, али паметног и непоко-
лебљивог владања, задобије у толиком степену повјерење свога народа
да се он може назвати самодршцем у правом смислу те ријечи. Порез
(два до три форинта на сваку породицу), који је Владика увео за опште
добро, плаћа се драговољно и тачно. Крвна освета, која је некад пус-
тошила ову малу земљу, скоро је сасвим престала; такви се случајеви
убрајају само још у ријеткости. Владика је сам себи поставио тежак за-
датак да од полудивљака направи цивилизоване људе, и ми желимо и
надамо се да ће он спровести све реформе које намјерава (да заведе)
за добро свога народа. Мали људи одмах узмичу испред привидних преп-
река, али (такве препреке) велике духове у неку руку још више подстичу
на храброст и истрајност, а један такав дух (ми то смјело кажемо) надах-
њује садашњег самодршца Црне Горе.
Херцеговачки везир послао је два изасланика на границу Црне Горе
(то су наиме Баш-ага Реџепашић, муселин невесињски, и Али-бег Мушо-
вић, капетан никшићки), да би са Владичиним изасланицима мир закљу-
чио. Пуномоћници Владичини су два сенатора (сердар Андријан Перко-
вић (!) и Тодор Божовић) и два капетана (Ђорђе Бошковић и Бајо Пави-
ћевић). Конференције ће се одржати по патријархалном обичају на
Сливској равници код Никшића.
Преговори због одређивања граница са аустријском владом, који су
већ одавно у току, такође се приближују крају. Да би се утврдило право
својине спорних земљишта на Висоравни између Црмнице и Паштрови-
ћа, од сваке стране је, по народном обичају, изабрано по шест кметова.
На челу аустријске изборно-судске комисије стоји генерални ађутант ка-
петан Орешковић, а на (челу) црногорске налазе се сенатор Филип Ђу-
рашковић и неколико других опуномоћених људи из те земље. Они су
рјешавали двадесет пуних дана свој задатак. Успјело се да се утврди да
су спорни дјелови области већим дијелом црногорска својина пошто су
их Црногорци, према изнесеним писменим доказима, били купили од
Паштровића. Како је сада одлучено шта је моје, а шта твоје, сад се само
још ради о коначном одређивању граничне линије између Црне Горе и
Паштровића.
Да би се ријешило и ово питање, 26. маја стигли су у Котор у име
Аустрије барон фон Шалер, дворски савјетник далматинског Губерни-
јума, и катастарски инспектор за процјењивање Милајзен, а у исто ври-
јеме и руски царски дворски савјетник фон Чевкин, и заједнички су на
лицу мјеста прегледали спорна земљишта. Са аустријске се стране сва-
кодневно очекују тражена упутства од царскога двора да би се тада

352
позвао Владика у Котор да се коначно преговор приведе крају. Али овај
дио задатка је најтежи, јер се спорна земљишта налазе на аустријској
области, па би се морала досадашња граница или помаћи или би се
морала та земљишта купити од црногорских власника. Аустријска влада
може додуше допустити Црногорцима да прелазе преко границе због
обрађивања свога земљишта, али ако претпоставимо, што је лако мо-
гуће, да избије куга у Албанији, Босни или штавише и у Црној Гори, онда
би Аустрија повукла свој санитарни кордон и не би више странцима
допустила да прелазе на ову област, а то се Црногорцима не би допало.
Због тога могу да настану још свакојаки заплети и да се отегне зак-
ључење уговора дуже него што то неки мисле.
У дубровачку карантену стигао је турски комесар из Босне. Он је
стриц некада озлоглашеног Али-паше од Јањине и бивши муселим од
Смирне. Његова је права мисија да учини, у споразуму са аустријским
властима, крај изгредима које су често вршили на далматинско-турској
граници аустријски и турски држављани. Други пак мисле да је он дошао
да преговара са аустријском владом због уступања османлијских дјелова
области које одвајају Дубровачки од Которског и Сплитског округа (Су-
торина и Клек), пошто они у ствари коче слободан саобраћај по далма-
тинској земљи која се не налази поред мора.
Други опет мисле да је он дошао због Црне Горе, али је ово заиста
нетачно, јер се Црна Гора не налази у подручју његове мисије.
Истовремено је био у Црној Гори с г. дворским савјетником Чевкином
и млади човјек г. др Ебел из Кенигсберга, из Пруске. Њега су привукла
у Црну Гору ботаничка истраживања. Он се пентрао дванаест дана по
брдима ове земље и није ни длаку с главе изгубио. Требало би да његов
примјер примами и друге природњаке у ову земљу која је од разноврсног
интереса. Вожња паробродом необично олакшава путовање по Далма-
цији.”
Посјета Људевита Гаја, Антуна Мажуранића, Вука Караџића, Димит-
рија Кнежевича, Николаја Надеждина и др Вилхелма Ебела Далмацији и
Црној Гори 1841. од великога је значаја како у научном тако и у политич-
ком погледу. Долазак Људевита Гаја на наше стране важан је и у језич-
ном и у књижевном погледу. Он је својом посјетом Далмацију „јаче везао
уз национални покрет у Загребу”.
Долазак Антуна Мажуранића на Цетиње 1841. од значаја је и за
постанак Смрти Смаил-аге Ченгића Ивана Мажуранића.
Вук Караџић је на свом путу кроз Далмацију и Црну Гору прикупио
доста народног блага, прибиљежио пуно старих народних обичаја и с
великом марљивошћу проучавао корјенове српско-хрватских ријечи. Он
је имао користи од овога пута и зато што је добио од Његоша на поклон
многе интересантне документе из Цетињског архива.

353
 И долазак др Вилхелма Ебела у Црну Гору био је за науку плодоносан,
Резултате својих ботаничких истраживања у Црној Гори Ебел је објавио
1842. у своме познатом дјелу Дванаест дана у Црној Гори у коме говори
с великим симпатијама о Црногорцима и о Његошу.
Посјетом Цетињу „једног до тада нечувеног броја” наших и страних
научника подигнут је ауторитет за оно вријеме доста неприступачној и
слабо познатој Црној Тори, а и самоме Његошу.

Побједа, Цетиње, 5. септембра 1951, стр. 7.

354
 ИНСПИРАЦИЈА ЗА МАЖУРАНИЋЕВ СПЈЕВ
„СМРТ СМАИл-АГЕ ЧЕНГИЋА”

26. маја 1841. дошли су, према извјештају которског окружног погла-
вара Габријела Ивачића од 4. јуна 1841. директору задарске полиције и
владином савјетнику Аугусту Мартинецу, паробродом у Котор Људевит
Гај, Антун Мажуранић, Вук Караџић, Димитрије Кнежевич и Николај На-
деждин. Људевит Гај и Антун Мажуранић упутили су се, како нам Ивачић
саопштава, из Котора на Цетиње 26. или 28. маја 1841, а Вук Караџић,
Димитрије Кнежевич и Николај Надеждин два дана касније.
Долазак Антуна Мажуранића на Цетиње 1841. од значаја је и за пос-
танак Смрти Смаил-аге Ченгића Ивана Мажуранића.
У јесен 1840. погинуо је на Мљетичку у Дробњацима Смаил-ага Чен-
гић. Његова глава је одмах донесена на Цетиње; с ње је огуљена кожа
која је тада испуњена памуком, а лубања је стављена поред лубање
Махмуд-паше Бушатлије. Новица Церовић „скиде са Смаил-аге оружје:
узме му два коња, Брњаша и Гаврана, па то све преда владици. Владика
обдари лијепо Новицу, учини га сенатором и даруе му један млин. Вла-
дика задржи оба хата и оружје Смаил-агино: штуц, двие мале пушке и
сабљу; а Смаил-агин сат поврати Новици”. Његош је Смаил-агине ствари
чувао код себе као ратне трофеје и показивао их је, по свом старом
обичају, странцима који су му долазили у посјете на Цетиње.
Сплитски комесар Едуард Гриј, који се је задржао у Црној Гори од 29.
марта до 1. априла 1842. због предаје Његошу крста с брилијантима
аустријског цара Фердинанда I, примјећује у свом дневнику од 7. априла
1842: „Са главе Смаил-агине била је најприје скинута кожа, и та се
испуњена кожа још и сад - доста чудновато - чува у споменутом магазину
за жито. Владика правда овај варварски обичај тиме што Турци исто то
раде и јер би они, кад би Владика престао да врши одмазду, приписи-
вали то његовом страху од европских хришћанских сила”. Гриј је видио
тада на Цетињу и „алата” и „вранца” Смаил-аге Ченгића. Кад је Његош
1842. показао Грију, као аустријском држављанину, главу и коње Смаил-
аге Ченгића, зар се он могао концем маја 1841. да савлада, а да их не
покаже својим пријатељима Људевиту Гају, Антуну Мажуранићу, Вуку
Караџићу, Димитрију Кнежевичу и Николају Надеждину! Он је морао с
њима на дуго и широко разговарати о погибији Смаил-агиној. Антун Ма-
журанић је без сумње све то саопштио своме брату Ивану, а Иван је,

355
инспирисан тим причањем свога брата Антуна, створио Смаил-агу Чен-
гића.
Иван Мажуранић спомиње у своме пјевању Коб: Смаил-агину „чалму”,
Смаил-агину „главу”, „оковану сабљу”, „злаћано оружје”, „златно одије-
ло”. Он то све ставља у том свом пјевању у „једну избу малу” која се на-
лази на пољу цетињском „на домак Ловћен-горе”. То нам најбоље по-
казује да је Иван Мажуранић добро знао гдје су се налазиле глава и
ствари Смаил-аге Ченгића послије Смаил-агине погибије.
Његош је заиста вратио Новици Церовићу златан сат Смаил-аге Чен-
гића. Новица је тај сат чувао код себе око 37 година. Његов син Ђорђије
Церовић послао га је 23. децембра (4. јануара) 1877. на поклон писцу
бесмртнога епа Смрт Смаил-аге Ченгића Ивану Мажуранићу и приложио
је писмо сљедећег садржаја:
„Свијетли преузвишени Бане,
Од много година желио сам да Вас походим и да видим и поздравим
прослављеног пјесника, који је у пјесми ,Смрт Смаил-аге Ченгића’ онако
лијепо споменуо и опјевао и мога оца Новицу. Како због наших непреста-
них ратних послова нијесам могао ту моју жељу испунити, то узимам
слободу сада Вам писати и уз ово писмо приложити Вашој Преузвише-
ности златан сахат истога Смаил-аге Ченгића што се при њему нашао
када је погинуо. Тада је и заклопац на том сахату мало улубљен и ош-
тећен.
Ја молим Вашу Преузвишеност да изволи примити овај мали спомен,
који нема друге вриједности осим те што је куцао у њедрима онога
јунака, кога сте Ви онако дивно опјевали и обесмртили.
Са особитим поштовањем поздрављајући Вашу Преузвишеност, како
од моје стране тако и од стране мога старога оца Новице, јесам
Цетиње, 23. декембра 1877
Ваше преузвишености одани војвода Црногорски
Ђорђије Н. Церовић”.

356
 ЈЕДНО ЊЕГОШЕВО ПИСМО МЕТЕРНИХУ
ОД 24. ЈУлА 1841.

По Његошевом повратку из Русије у Црну Гору августа 1837. образује

се Комисија за разграничење између Црне Горе и Аустрије. Њу сачиња-
вају с црногорске стране Његошев брат Перо, предсједник Правитељ-
ствујушчег сената, његушки капетан Лазо Пророковић и још неки уг-
ледни Црногорци, а с аустријске стране вршилац дужности окружног
которског поглавара Габријел Ивачић, капетан Фридрих Орешковић,
аћутант далматинског гувернера Лилиенберга, и окружни сплитски коме-
сар Едуард Гриј.
Комисија отпочиње да повлачи границу између Црне Горе и Аустрије
26. септембра 1837. Већ у самоме почетку рада те Комисије долази до
распри између Аустријанаца и Црногораца. Аустријски геометри постав-
љају, без црногорског одобрења, знак триангулације у Паштровићима
на врх брда Тројице више села Утрга. Црногорци нападају, под заповјед-
ништвом Ђорђија Петровића, 2. августа 1838. аустријске посаде код Го-
миле и Видрака и одатле удаљују аустријске војнике. Идућих дана Аус-
тријанци почињу да надиру, под вођством потпуковника Росбаха на
Паштровској планини, али их Црмничани разбијају. Ускоро се обустав-
љају непријатељства између Аустријанаца и Црногораца и 8. се августа
1838. склапа у Будви нека врста примирја између Аустрије и Црне Горе.
Сад се сасвим полако повлачи граница између црногорских и аустриј-
ских општина. Ивачић, Орешковић и Гриј одуговлаче ствар, јер они не-
мају „никакве власти приморати општества да пристану, на закљученија
која би обојудне комисије чинили; зато се негдје и дијели граница, а
негдје оставља онако неодијељена”. Његош се 12/24. августа 1838. жали
на њих гувернеру Лилиенбергу и моли свесрдно Лилиенберга да он
лично дође на аустријско-црногорску границу „да би Ваша Екселенција,
ако бисте могли, изволили видјети очима сопственима како ове погра-
ничне ствари стоје, па онда бисте видјели јесу ли свеколике тужбе на
мене справедљиве или лажне”. „Ја се надам зацијело”, наставља Његош
даље, „како бисте Ви дошли и ствар развиђели, да би се границе свеко-
лике у кратко време раздијелиле. У случају да Вашој Екселенцији важ-
нији послови не допусте доћи, а оно когагод изволили будете послати
или наредити да том ствари управља, ја сам готов са свијема могућијема

357
силама порадити да се учини какогод добар доспјетак овоме дјелу које
је теже мени него икоме другоме”.
Његош оптужује 10/22. јула 1839. Ивачића, Орешковића и Грија и код
рускога вицеконзула у Дубровнику Јеремије Гагића: „С Аустријанцима
није јошт почело лани прекинуто назначивање граница, но и ако се
почне, једва ли ће што од тога бити, јер аустријска комисија нема рје-
шитељно никакве власти да сама у договору с нашом комисијом забиље-
жи границе, него се поводи за својима, с Црном Гором граничећим жите-
љима, а ови Бог зна гдје унутра у Црној Гори кажу своје границе. Вјеруј-
те ми да би ја срцем и душом рад био да се могу око граница лијепијем
начином с комисијом аустријском нагодити. Но је ли могуће на њена
неправедна захтевања, ослањајућа се на жељу своји житеља, согласити
се и лишити неке Црногорце онога о чему живе? Једном ријечју, границе
мећу нама и Аустријцима није никако могуће раздијелити што не би од
аустријског двора комисија упуномоћена била, јербо ова досадашња
никакве власти не има, јербо један најпосљедњи сељанин аустријски да
рече да не пристајем на то што сте ви комисија раздијелили, аустријска
комисија, ако не доспије да га убиједи кано молећи га да пристане, раз-
дјеленије се они час прекида. Ово је причина која чини оволико ларме
међу нама. - Ја баш и да хоћу склонити се на ово уступљење и тако
неоправедљивим бити к Црногорцима, неће Црногорци хтјети пустити
оно што су и они и њиови предци с крвљу бранили...”
Његошев учитељ францускога језика Антид Жом полази с Цетиња
око 10. јула 1839. и 15. јула долази у Задар. Истога дана ступа у разговор
с њим гувернер Лнлиенберг. Жом се необично чуди што с Његошем не
преговарају око разграничења између Црне Горе и Аустрије високе аус-
тријске личности него покушавају да се приватно с њиме нагоде. Он из-
јављује Лилиенбергу да ће Његош тешко на то пристати, јер су 1838.
закључили с њим мировни уговор босански, херцеговачки и скадарски
везир. Даље тврди да Русија сигурно неће никада узети учешћа енер-
гично и искрено ни у преговорима између Црногораца и Аустријанаца,
ни у склапању уговора између Турака и Црногораца. С подигнугим гла-
сом истиче да се он увјерио у току године и по дана свога боравка на
Цетињу да Правитељствујушчи сенат не представља ништа у Црној Гори
него да је Његош све и сва, да он одржава ред у земљи, да су Црногорци
увијек спремни на рат и да се они могу, прије него што прођу два дана,
појавити на било којој тачци, снабдјевени свим потребним стварима за
десет дана и да Црна Гора нма под оружјем тачно 25.000 људи. Жом има
смјелости да пред цијелим свијетом тврди да се Његош и Црногорци
никаквог непријатеља не плаше, али да се боје да Русија и њени сатели-
ти не престану да их материјално помажу.

358
 Послије овога разговора са Жомом гувернер Лилиенберг се обраћа
15. јула 1839. грофу Јозефу фон Седлннцком у Бечу и савјетује му да би
било од велике користи кад би се послала нека висока личност из Др-
жавне или Уједињене дворске канцеларије у Котор ради исправљања
аустријске границе с Црном Гором.
На заузимање аустријскога двора руски цар Николај I наређује јула
мјесеца 1839. својој влади да пошље у Црну Гору дворског савјетника
Александра Владимировича Чевкина да судјелује у повлачењу граница
између Црне Горе и Аустрије. Концем августа 1839. долази Чевкин у
Котор. Његош одмах силази с Цетиња у Боку и заједно с Чевкином и
аустријском комисијом наставља посао око разграничења. Повлачење
граница траје и у току 1840. У 1841. именује аустријски двор Фердинанда
барона Шалера, који је послије смрти Лилиенбергове замјењивао у
Задру далматинскога гувернера, за предсједника аустријске комисије за
разграничење с Црном Гором. И у току прве половине 1841. врши се
разграничење и тек у јулу мјесецу 1841. полази за руком Комисији за
разграничење да повуче граничну линију на Паштровској планини и да
тако оконча тешки и дуготрајни посао око разграничења између Црне
Горе и Аустрије.
Сав сретан што је најзад, послије много труда и муке, окончано ис-
прављање граница између Црне Горе и Аустрије, што су сада углавном
престале чарке и заћевице између Црногораца и аустријских држављана
на црногорско-аустријској граници и што је Аустрија прећутно признала
Црну Гору као самосталну земљу, јер је с њом повлачила границе без
посредовања Турске, која је непрестано тврдила да је Црна Гора њен
саставни дио, њена вазална област, Његош се 24. јула 1841. обраћа
сљедећим писмом аустријском кнезу Метерниху у Бечу у коме му јавља
да је сретно довршено разграничење измећу његове земље и Аустрије.
Копију гога Његошевог писма на српском језику пронашао је у Архив-
ском одјељењу Државнога музеја на Цетињу Радосав Меденица и обја-
вио је још 1928. у своме чланку Његошева писма на немачком. Меденица
је саопштио старом транскрипцијом. Ми је овдје доносимо новом транс-
крипцијом: „Послијед много труда и муке ево слава Богу доврши се раз-
дјеленије граница између Албаније Аустријске и Црне Горе. О овоме
дјелу ништа друго оволико [!] за од које готово сва села црногорска
трпе, која су до аустријске границе. Ово би дјело јошт задуго трајало
доклен би се свршило, да нисте отправили г-на барона Шалера на ове
стране. Ови Ваш благородни чиновник показао је у овоме дјелу своју
вјештину и умну радиност, такоћер пријатељску и благу вољу к нама,
коју [је] вазда високославни двор аустријски имао к овоме маломе њему
пограничиом племену. Мене је драго е се ова ствар свршила, а и зато
много што ће и Вама пријатно бити.

359
 У време мојега бављења у Бечу Ви сте мене гостољубиво у Ваш
свијетли дом примили, за које ја Вама остајем много благодаран. Него и
то напомињем: један дан будући у Ваш дом, обећасте ми дати Ваше
портре и Ваше цијеле свијетле фамилије. Ово сам обећање ја добро
упамтио и доиста ћете ми велико удоволствије учинити када ми то ис-
пуните, јербо ће то ради мене драгоцјена ствар бити када се ја удостојим
видити у мој дом портре онога и његове фамилије њим мене послато,
који те мене тако ласкаво и гостопримно дочекао и којега ће вјекови
славити.
С чувствима највишега почитанија чест имам бити Ваше Свјетлости,
Милостиви господине”.
Копија Његошева писма носи датум „18. јулија 1841. года”. Писмо
Његошево на њемачком језику датирано је „24. јула 1841”. По свој при-
лици је најприје састављен текст Његошева писма на нашем језику, па
га је касније превео на њемачки језик бивши аустријски официр Филип
Вуковић Кокотовнћ који је 1841. живио на Цетињу. Његош није послао
поштом своје писмо од 24. јула 1841. у Беч Метерниху него је замолио
рускога дворскога савјетника Александра Владимировича Чевкина, да га
понесе са собом кад буде кренуо из Котора за Русију и да га у Бечу преда
Метерниху. Чевкин је то и урадио.
(Руски цар Николај I одликовао је Његоша 1841. орденом Свете Ане
првог степена ради тога што је била сретно повучена граница измећу
Аустрије и Црне Горе. Црногорци су били, по ријечима Губернијалног
предсједништва у Задру, „сасвим сретни” зато што је указана толика част
њиховом господару; и док су се они на Цетињу веселили и топови
пуцали, дотле је Његош био „сасвим равнодушан” према томе високом
одликовању.
26. августа 1841. обратио се Фердинаид Шалер Предсједништву
Дворске канцеларије у Бечу и тражио је за Његоша обећани поклон
аустријске владе у вриједности од 1000 дуката. 24. јануара 1842, под
бројем 19/г., извијестила је Дворска канцеларија Губернијално пред-
сједништво у Задру да је аустријски цар Фердинанд I додијелио Његошу
„крст на прсима украшен брилијантима као знак признања за предано и
успјешно судјеловање у пословима око разграничења између Которског
округа и Црне Горе”. Далматински гувернер Јохан фон Турски ријешио
је 5. марта 1842. да пошље на Цетиње бившег члана аустријске комисије
за разграннчење комесара Едуарда Грија де Ронсе, који је „морално и
по физичком склопу” био најподеснији за ту ствар и према коме је Ње-
гош гајио нарочите симпатије, да на достојанствен начин уручи Његошу
царскн поклон. 24. марта Гриј је кренуо из Сплита за Црну Гору. У Котор
је стигао 26. марта; 29. марта пошао је на Цетиње и истога дана предао

360
Његошу драгоцјени крст и једно пропратио писмо Губернијалног пред-
сједништва из Задра.)
Требало би сад испитати кад је заправо Његош замолио Метерниха
да му поклони своју слику и слику своје породице.
То је свакако било 1837. кад се Његош бавио у Бечу. 4. јануара 1837.
полази Његош, заједно с руским кнезом Александром Михајловичем Гор-
чаковим, Метерниху у посјету. Метерних га прима с великом пажњом и
Његош се код њега задржава скоро сат и по. При растанку Метерних му
се извињава „што због слабог здравственог стања своје жене [Меланије]
није могао имати ту част да пријатнога посјетиоца позове на ручак, али
да задржава себи право на то задовољство”.
12. јануара 1837. Метерних позива Његоша на ручак. На том ручку су
још и далматински гувернер Венцел Фетер фон Лилиенберг, његов ађу-
тант Фридрих Орешковић, Феликс Шварценберг, Нојман и барон Отен-
фелс. Орешковић и Лилиенберг служе као тумачи. Шварценберг, Нојман
и Отенфелс помажу Метерниху и његовој жени Меланији да се одржи
разговор. Његош је предмет „нарочите пажње”. За столом се води жив
разговор. Ријеч је и о непрестаном рату измећу Црне Горе и Турске.
Спомињу се и тешке бриге које море турског амбасадора у Бечу Ферик
Ахмед-пашу због црногорскога отпора. Његош прича о Турцима с много
огорчења. Говори и о сјечењу турских глава. Књегиња Меланија Метер-
них тврди да су и Његош и Црна Гора под заштитом Русије.
Метерних и даље указује Његошу велику почаст. 18. јануара 1837.
зове га на бал који је приређен у његовој палати. На бал су дошли, осим
многих других званица, надвојвода Франц Карл, војвода од Насауа са
својим синовима, синови надвојводе Карла, кнез Ваза и маршал Мармон.
12. јануара 1837. Његош је испјевао похвалну пјесму у част Метер-
ниха, његове жене Меланије и његове дјеце, коју је пронашао Павле
Поповић у Државном архиву у Београду. Саопштавамо овдје извјестан
број стихова из Његошеве оде Метерниху и Меланији који ће наше
тврђење поткријепити:
„... Али шћерца Аполона оком цара Аполона;
да ме њежна не пригони палату ли рају сличну,
да опојем пир синоћни, ње богатства неизбројна ...
пребогати и пресјајни, Но су мога ума слабе
у кнежевски дом гласити силе јако узиграле
Метерниха св’јету знатна, да на ово Ново љето
на којем се сребро, злато сплетем мојом слабом руком
на све стране преливаше в’јенац тијем особама
пред погледом сјајне св’јеће којијем га била не би
како зими цклени леди кадра сплести вјешта рука
пред бистријем, прозрачнијем Хорација и Пиндара.
361
 Каква смртна може, кнеже, којојно су владаоци
рука в’јенац тебе сплести, са Олимпа свети, умни
о мудрости огледало, сва качества превисока,
теб’, који ћеш вјековима и душевна и тјелесна,
умни примјер свагда бити? подарили штедром руком ...
Европа ће, доклен траје, многа нова љета здраво,
име твоје вјечно славом славни кнеже, дочекива
спомињати и хранити ... са књегињом младом, умном
Австрије ће древне царство, и с анђеловидном ђецом
заслужене теби дизат за свијета ц’јелог корист
споменике вјековјечне ... и за утјех онијема
Ко л’ ће в’јенац тебе сплести, који душом вас искрено
о богињи лична правој почитују и милују!”
ти књегињо красна, умна,
Његош је, уколико смо могли досад утврдити, посјетио Клеменса
Лотара Венцела фон Метерниха у Бечу 1837. три пута: први пут 4, други
пут 12. и трећи пут 18. јануара. Књегиња Меланија била је 4. јануара
болесна и тада је Његош није могао упознати. Он тада сигурно није
могао видјети ни Метернихову дјецу из његова другога и трећега брака,
јер су била мала. 12. јануара он је био на ручку код Метерниха. Том
приликом је упознао и књегињу Меланију и Метернихову дјецу. Меланију
је видио наравно и на балу 18. јануара.
Његош је, према томе, замолио Метерниха или 12. или 18. јануара
1837. да му поклони свој портрет и слику своје породице. Метерних му
је портрете и обећао.
Да ли је Метерних послао те портрете Његошу?
У Архивском одјељењу Државнога музеја на Цетињу чува се у „Посеб-
ним актима” Метернихово писмо од 6. септембра 1841. на њемачкоме
језику које је било упућено Његошу. То је заправо одговор на Његошево
писмо од 24. јула 1841. Оно је, нажалост, сасвим изблиједјело и скоро
се ниједна ријеч из њега не може прочитати. То писмо је своједобно
превео с њемачкога на наш језик Његошев секретар Димитрије Милако-
вић. Тај се његов превод налази исто у Архивском одјељењу Државнога
музеја на Цетињу, али и он је на несрећу увелико иструнуо. Радосав Ме-
деница је објавио старом транскрипцијом још 1928. велики дио његова
текста. Ми га овдје доносимо новом транскрипцијом:
„Високопреосвјашчени благородни господин Митрополит,
Ваше Високопреосвјашченство и Благородије изволите јединствено
приписати обстојатељству мога отсуствија из Беча што ја на Ваше драго-
цјено писмо од 24. јулија чрез рускога царскога господина надворнаго
савјетника послато ми на које данас одговарам.

362
 Точно и постојано забиљежење граница између Аустријске Албаније
и Црне Горе била је једна од давнашњи животни жеља ц. к. Двора. Коли-
ка су искренија пријатељска благорасположенија истога Двора према
том почитанија достојном граничећем народу, толико разуму и виду...
Аустрија на то исто су се сад у... непристојности, које су досада за нај-
главнију препреку дуготрајућој доброј слоги између једне... имале смат-
ра ...
Са правим удовољствијем разумијем из горјепоменутог Вашег писма
да је назначење граница, које се у виду имало ради задовољства свр-
шено и да се сушчествена заслуга притом приписати може како мудрој
тако и доброжељној дјејатељности г. к. г-на надворнога совјетника баро-
на Шалера. Али без сумње његовој... цјели сходни труди не би таковим
желателним успјехом били крунисани без довољног содјејствија Вашега
Високопреосвјашченства и зато сам обавезан принети Вам најобвезатељ-
нију благодарност.
Кад се вратим у Беч, ја ћу себи пријатним послом учинити искане
портрете дати зготовити и њи Вашем Благородију... послати ...”
Нијесмо могли досад утврдити да ли је Метерних „искане портрете”
дао „зготовити” и да ли их је послао Његошу.

Стварање, Подгорица, год. XXVII, број 11-12/1972, стр. 1121-1134.

363
 ДНЕВНИК АУСТРИЈСКОГ КОМЕСАРА
ЕДУАРДА ГРИЈА ОД 7. АПРИлА 1842.

Од 26. септембра 1837. па до прве половине мјесеца јула 1841. пов-

лачене су границе између ондашњег аустријског Которског округа и
Црне Горе. Још прије него што је почело разграничење, далматински
гувернер Венцел Фетер фон Лилиенберг био је мишљења да би требало
поклонима задобити Његошеву наклоност. Он се 20. фебруара 1837.
обратио грофу Антону Фридриху Митровском, врховном шефу Дворске
канцеларије у Бечу, и саопштио му да би требало да она аустријска
особа којој ће се повјерити послови око разграничења на вјешт начин
предложи Његошу да бира или бар хиљаду дуката, или стоно сребрно
посуђе, или крст са брилијантима.
Из Мемоара капетана Фридриха Орешковића од 21. децембра 1838,
који је био члан комисије за разграничење, дознајемо да је Орешковић
био добио налог од свога шефа Лилиенберга да „згодном приликом”
стави Његошу у изглед неки поклон као знак признања. Он је мислио да
смије „да му само у неку руку наговијести да ће сигурно за свој труд
добити неки дар бар у вриједности од 1.000 дуката или брилијантни крст
исте вриједности само ако се граница тако исправи да обадвије стране
буду с њом задовољне”. „С подругљивим изразом лица” Његош му је том
приликом одговорио: „Мени није потребно у мојим планинама ни злато,
ни драго камење; то не може моје достојанство ни смањити, ни пове-
ћати”.
У току јула мјесеца 1841. коначно су повучене границе између Црне
Горе и Которског округа.
26. августа исте године обратио се барон Фердинанд Шалер, пред-
сједник аустријске комисије за разграничење, у Беч Предсједништву
Дворске канцеларије и тражио је за Његоша обећани поклон у вријед-
ности од 1000 дуката.
24. јануара 1842, под бројем 19/г., извијестила је Дворска канцела-
рија Губернијално предсједништво у Задру да је аустријски цар Ферди-
нанд I додијелио Његошу „крст на прсима, украшен брилијантима као
знак признања за предано и успјешно судјеловање и управљање пос-
ловима око разграничења између Которског округа и Црне Горе”.
Тадашњи далматински гувернер Јохан Турски послао је на Цетиње
бившег члана комисије за разграничење комесара Едуарда Грија, који

364
је „морално и по физичком склопу” био најподеснији за ту ствар и према
коме је Његош гајио нарочите симпатије, да на достојанствен начин
уручи Његошу царски поклон.
24. марта Гриј је кренуо из Сплита паробродом у Котор; 26. марта
стигао је у Котор; 29. марта пошао је с Вулетом, с четири пандура, с
једним слугом и са Савом Петровићем из Котора за Цетиње и предао
Његошу крст на прсима, украшен брилијантима.
Гриј се задржао у Црној Гори до 1. априла.
О предаји тога царског крста Његошу ми смо, на основу грађе из
Државног архива у Задру, већ говорили. Овдје бисмо хтјели да саоп-
штимо у преводу и са извјесним примједбама дневник Едуарда Грија
Четири дана у Црној Гори приликом предаје крста са брилијантима који
је Владици даровало његово ћесарско и краљевско Величанство, који
смо нашли у Библиотеци Археолошког музеја у Сплиту и на који нас је
упозорио др Стјепан Антољак, управитељ Државног архива у Задру.
Било би без сумње важно сазнати извјесне појединости о животу и
раду Едуарда Грија не само зато што нам је он својим дневником од 7.
априла 1842. сачувао од заборава многе податке о Петру II Петровићу
Његошу, него и због тога што је он оставио иза себе огроман број других
извјештаја о политичким, економским и културним приликама у Црној
Гори и Боки Которској.
Гриј је почео да служи у Чешкој. Године 1828. налазимо га као писара
при Окружном поглаварству у Задру. 1829. и 1830. писар је у Окружном
дубровачком поглаварству. 1831. премјештају га, у истом својству, у
Сплит. 1832, 1833. и 1834. ради као претор у Сплиту. 1835. и 1836.
претор је у Задру. 1837. и 1838. дјелује као други окружни комесар у
Задру. 1839, 1840. и 1841. намјештен је као окружни комесар прве класе
у Котору. 1842. постаје царски савјетник и први окружни комесар у
Сплиту. 1843, 1844. и 1845. он је окружни поглавар и царски владин са-
вјетник у Сплиту. Од почетка 1846. па све до почетка новембра мјесеца
бурне 1848. окружни је поглавар у Котору?
Гриј је био веома способан човјек, имао је чврст и енергичан карак-
тер, био је пожртвован и неуморан радник, у Котору је тачно познавао
тамошње прилике, био је добро упознат и са појединим особама, савр-
шено је познавао њемачки, француски и „илирски”, путовао је много по
свијету, приликом преговора изгледало је да је еластичан, у ствари био
је необично упоран само да би постигао што бољи резултат за ондашњу
Аустрију.
Овдје бисмо хтјели да изразимо срдачну захвалност др Дују Рендићу,
директору Археолошког музеја у Сплиту, који нам је љубазно ставио на
располагање овај Гријев дневник и сву осталу грађу која се односи на
Његоша и Црну Гору.

365
 „Четири дана у Црној Гори приликом предаје крста са брилијантима
који је Владици даровало Његово ћесарско и краљевско Величанство.
Први дан
26. марта 1842. стигао сам паробродом у Котор. Пошто сам био за то
овлашћен, позвао сам сердара Вулету из Будве и четири пандура из
Рисна да ме прате до Цетиња. Сви су дошли 28. Ришњани, који су били
из бољих породица, одликовали су се својим лијепим ставом, својом
богатом народном ношњом и оружјем. Владика је био од свога пис-
моноше сазнао за мој долазак у Котор, и због тога је исте вечери дошао
перјаник Саво Петровић, избрани судија с Паштровске планине, да би
ме отпратио до Цетиња. 29, прије девет сати прије подне, кренули смо
на пут; ја и Вулета смо јахали на мазгама, које су биле дошле с Његуша;
наш пртљаг су упртиле двије црногорске жене; један други Црногорац
носио је једну малу корпу са животним намирницама, а перјаник с
писмоношом Шутом био је вођа.
Пошто смо раније били прошли поред врло добро очуваног једног
дијела пазарског пута који је саграђен прошле године, прешли смо аус-
тријску границу код добро познатог бријега Праћишта. Кад смо стигли
на врх планине Крсца, пред нама се прострла равница црногорске Ње-
гушке општине која је још била снијегом покривена; само је пут преко
ње био очишћен, а он је, од аустријске границе до Цетиња, а и три сата
хода даље до Ријеке и до пазара на Ријеци, врло добро уређен за јахање.
У крчми на Његушима ишчекивали су ме стриц Владичин Станко Петро-
вић и скоро стотину Црногораца који су ме поздравили добродошлицом
и којима сам ја због тога одвратио дочек извјесном количином ракије.
Ту сам се задржао отприлике један сат да бих нешто појео од онога што
сам био понио са собом, за пандуре и за друге своје пратиоце нашао сам
пасуља, хљеба и вина (у Црној Гори се у овоме тренутку месо не једе
због великог православног поста), и овај прости доручак стао ме ништа
мање него 3 фиорина и 49 карантана; тада ми је нехотично пао на памет
краљ пруски који је једном у Белгији морао да плати за једну ноћ 5000
франака.
(5. априла 1842. Гриј је поднио један опширан извјештај о предаји
крста с брилијантима господару Црне Горе. Он ту, између осталог, каже
и ово: „Код гостионице на Његушима, отприлике на пола пута до Це-
тиња, очекивао ме је један Владичин стриц са око стотину особа из те
општине; они су ме на црногорском земљишту поздравили добродош-
лицом. Послије краткога одмора поведен сам у кућу Владичиних роди-
теља који су били још у животу и који су мене и моју пратњу почастили
кавом и ракијом.

366
 Овдје нема ни ријечи о Гријевом доручку на Његушима и о басно-
словиој цијени тога доручка. Познато је да скоро сви страни путописци
који су посјећивали Црну Гору у доба Његошево с усхићењем говоре о
Црногорцима и њиховом владару и на сва уста хвале њихову преду-
сретљивост и њихово гостопримство. Др Бартоломео Биазолето, који је
1838. био у Црној Гори у пратњи краља Саксонске Фридриха Аугуста,
узноси у свом путопису неког Црногорца који је негдје на путу од Мирца
до Цетиња изнио пред краља Аугуста и његову пратњу печена овна и
својим оштрим ханџарем га исјекао са толико вјештине да му је тачно
погађао пршљенове кичме „попут неког просектора или анатома”.
И ако претпоставимо да је онај крчмар на Његушима био у стању да
гули коже странцима који су ишли Његошу у госте на Цетиње, у што је
врло тешко вјеровати, зар би допустило оно стотину Црногораца који су
се били окупили на Његушима да поздраве добродошлицом Грија да
један њихов земљак тражи за доручак од једнога странца тако високу
цијену и зар то не би дошло до ушију самоме Његошу. Гриј износи у
своме дневнику да се понудио неки Црногорац да на леђима пренесе
његове пандуре преко неколико поплављених мјеста у црмничкој рав-
ници. Само су с муком могли присилити тога Црногорца да „за то узме
малу награду”. „Као што је он рекао, Владика му не би опростио кад би
нешто примио”.
Због чега онда Гриј спомиње у своме дневнику ону огромну цијену за
свој доручак на Његушима? Свакако да би могао правдати путне рачуне
послије свога повратка у Сплит. Кад је он 24. марта 1842. пошао из Спли-
та за Црну Гору, узео је из Благајне предујам од 300 форинти. Подносећи
рачун у Сплиту 23. априла 1842, назначио је у њему да је дао као бак-
шиш у Црној Гори Његошевим перјаницима, слугама, коњушарима, пис-
моноши, дванаесторици веслача на Црнојевића ријеци и Скадарском
језеру, сину сенатора Ђурашковића, Јоку Пламенцу и другим Црногор-
цима који су га пратили ништа мање него 78 форинти.
Из ове појединости се лако назире непоштени карактер Едуарда
Грија.)
Прије него што сам наставио пут, позвао ме је на страну Станко Пет-
ровић и рекао ми у повјерењу да је чуо да са собом носим једну велику
своту новаца да је раздијелим међу Црногорцима, да га не смијем да
заборавим и да га препоручим секретару и благајнику Милаковићу коме
ће бити стављено у дужност да тај новац подијели. Савјетовао сам му
да сачека исход моје мисије да би боље сазнао како стоји ствар, и тако
смо се разишли као добри пријатељи.
Послије петнаест минута хода морао сам се зауставити код Влади-
чиних родитеља. Ту сам нашао његова 85 годишњег оца и његову 60
годишњу мајку (обадвоје врло снажни), жену Перову, брата Владичиног,

367
(Перове) двије мале кћерке (трећа није била код куће), обадвије већ
вјерене. Та кућа спада у Црној Гори у палате, јер има један спрат, а шта
више и једну засебну собу с једним креветом. Сви смо били почашћени
црном кавом саксонске природе и ракијом; ја сам за то испољио своју
захвалност на тај начин што сам у присуству (Владичина) оца тутнуо у
шаку (Владичиној) мајци један талир. Затражио сам да ми представе
двије мале дјевојке Перове и кад сам зажалио што сам већ ожењен и на
тај начин спријечен да узмем једну од њих, рекао је стари (Владичин)
отац да треба само да се ту настаним пошто имам врло много новаца на
располагању. (Ову примједбу Његошевог оца Тома наравно треба схва-
тити као шалу.)
На Његушима сам оставио мазге, пошто смо пак само пјешице могли
прећи преко једне планине, неке врсте глечера, која је била сасвим пок-
ривена ледом и снијегом. Пут од око два сата хода био је врло тежак
пошто бисмо се по утрвеној стази при сваком кораку оклизнули за пола
корака натраг и свакога тренутка пропадали кроз сњежни покривач, јер
га је било подневно сунце дохватило. Највише сам жалио сироте жене
које су биле оптерећене нашим пртљагом и којима су Црногорци из наше
пратње дали још усто излишне своје прње као додатак; оне су све то
морале да вуку до Цетиња.
На другој страни глечера нашли смо два коња Владичина које нам је
он с неколико перјаника био послао у сусрет. Ја сам узјахао срчаног,
страховито тврдоустог пастува, на коме је имао обичај да јаше дворски
савјетник Чевкин. Сад се пошло један сат сасвим хитро напријед, али
отприлике једно пола сата хода прије Владичине резиденције мој зло-
сретни пастув није се могао зауставити, него ми се отео, и послије
неколико минута обрео сам се сасвим сам на лицу мјеста. Био сам
забринут како ћу проћи кроз врата неке куће или стаје, али срећом није
до тога дошло. Почео сам заиста био да сумњам да ћу умријети природ-
ном смрћу.
Мој долазак био је објављен паљбом из топова, и Владика, окружен
својим сенаторима који су већином били моји стари познаници, примио
ме у билијарској соби са уобичајеном љубазношћу. Додијељена ми је
соба у којој је био спавао краљ Саксонске и у којој сад станује бивши
аустријски официр Вуковић који је сада у служби господара Црне Горе.
Сердар Вулета добио је једну собу у приземљу, а пандури су били смјеш-
тени на рачун Владичин у оближњу крчму. (Владика) се извинуо што
неће моћи са мном јести, јер му пост не допушта ни рибе да једе, него
га приморава да једе само пасуљ, зеље, хљеб од смокава и слично. Тако
сам на Цетињу јео посебно с Вулетом и Вуковићем јела с месом, а Вла-
дика нам је долазио у посјету само на неколико тренутака да попије
чашу шампањца, или бордоског или рајнског вина, јер сем стонога вина

368
била су још само ова изнесена на трпезу. Кад сам примијетио Владици
да бих могао врло добро да с њим постим неколико дана, рекао ми је
француски: „Кад већ ја морам да чиним ту глупост, није потребно да и
Ви то исто радите”.
Вуковић и Перо су ми рекли да Владика и сенатори не могу да саче-
кају да виде царски поклон; тако сам га морао показати одмах послије
јела онога истога дана када сам дошао. Упутио сам се с Вулетом у били-
јарску собу гдје су се били сви окупили; крст заједно с писмом г. Гувер-
нера предао сам (Владици) упућујући му неколико ријечи. Владика је
крст ставио на сандук који се налазио поред њега, писмо је распечатио
и пажљиво га скроз прочитао, а тек онда је узео крст да га разгледа.
Док је он био заузет читањем, Перо је већ био извадио крст из футроле
и показао га свима присутнима. Велики брилијанти су били одмах
произведени за десетаре, а највећи у средини за подофицира; и Владика
је примијетио: „Добар јест ови sergent (мајор)”. (Ову Гријеву примједбу
треба схватити као црногорску шалу.)
С неколико ријечи се захвалио с ограничењем да ће он то писмено
учинити.
Сенатори, перјаници и сви остали станари обичавају да већином про-
воде зимоке вечери у кухињи гдје пуше или ослушкују пјесме уз пратњу
гусала с једном струном. Владика игра обично пике с Вуковићем и са
својим рођаком Ђорђијом Петровићем који је вицепредсједник Сената;
тада се послужује чај, или пунш или неко друго пиће. Ако пак има ту
странаца, онда се игра макао, и у тој игри учествује свак ко хоће како
сенатор тако и перјаник и слуга. То се догодило и оне двије вечери које
сам провео на Цетињу, али смо играли у границама умјерености и
сјетили смо се инспектора за процјењивање Милајзена који је поводом
ове игре остао на Цетињу у успомени која може послужити за опомену.
(У „Биљарди” се и послије смрти Његошеве играо макао. Генерал
Стратимировић износи да је књаз Данило волио страствено хазардну
игру и да је с њим, хтио не хтио, морао да игра макао.)

Други дан
Тридесети март био је одређен за разгледање знаменитости на Цети-
њу и за обављање пословних разговора с Владиком. У једној, око сата
хода дугачкој и петнаест минута хода широкој долини, налазе се колибе
села на самом обронку брда која га опкољавају; ново саграђено Влади-
чино пребивалиште, са старим Манастиром који је близу поред њега, и
са више гостионица, образује једну групу за себе. Нова зграда је на
једном спрату са око 28 соба; чудноват је њен положај, јер је само њена
страна са четири прозора окренута улици, док је њено лице са 28 прозо-
ра окренуто дворишту које је затворено једним зидом. У углу према
369
улици, на првом спрату, је билијарска соба, а поред ње је једна прос-
торија са нужником у коју се мора ући кроз билијарску собу. Кроз њу се
долази и у Владичин стан који се састоји од двије мале собе; у првој се
налазе (Владичин) писаћи сто и његов сандук с књигама, а у другој је
његов кревет; обадвије су, уосталом, пристојно, али не раскошно,
уређене. У једној соби ове зграде станује Вуковић, у другој Владичин
брат Перо; у двије друге живи секретар Милаковић, а по осталима су
смјештени сенатори, по двојица заједно, и послуга. Билијарска је соба
украшена свакојаким заплијењеним оружјем, затим простим кратким
пушкама које су у Ријеци купљене, потом и са неколико врло добрих
пушака Шрајберовог типа. Ту је један диван, а на столу пред истим
налазе се „Echo francais”, „Charivari”, „Сјевернаја пчела”, и загребачке
„Илирске новине”; очекује се „Moniteur ottoman”. Билијарска дворана је
и дворана за рјешавање; она се читавога дана не испражњује; на тај
начин Владика није скоро ни један тренутак сам.
У његовој спаваћој соби виси више заплијењеног оружја од веће
вриједности међу којим се налази и оно које је прије двије године дана
скинуто са гатачког капетана Смаил-аге који је био мучки убијен. У тро-
феје спада и један сандук који је богато опточен златом и који је бивша
својина неког отмјеног убијеног Турчина. Овдје су ми показали и велики
крст руске Свете Ане који је недавно дат Владици, затим прстен са бри-
лијантима који је (Владика) добио од краља саксонског, као и још више
крстова, украшених драгим камењем међу којима је био и један који је
покојни Владика добио од блаженопочившег цара Фрања. Али сви ови
адиђари далеко заостају, како у погледу вриједности, тако и у погледу
израде, за онiм крстом који сам ја предао, а то су примијетили и Црно-
горци, међу њима и Владичин брат.
(25. новембра 1846. обавијестио је Карло фон Сик, вршилац дужности
директора полиције у Трсту, грофа Франца Штадиона да је Његош на
свом путу преко Трста за Беч продао трговцу Сабату Бесу један крст с
брилијантима, медаљонску иконицу Богородице, украшену брилијантима
и смарагдима, и још један крст на прсима, такође украшен брилијантима
и аметистима, да би могао да купи жита за своје јадне Црногорце који
су 1846. скапавали од глади зато што је била година неродна.
Нешто слично нам јавља и В. М. Г. Медаковић: „А кад (Владика) стиг-
не у Трст, ту остане неколико дана. Ту промијени половину оние новаца,
што са собом носаше у банке. Ту владика прода тад напрсни брилијантни
крст, којег му бјеше дарова ћесар бечки у знак спомена за омећашење
граница 1846. г. изговарајући се, да му треба новаца за куповање жита,
јер је била глад у Црној Гори. Владика куповаше жита за Црногорце и
даде наредбу при свом полазку Перу, да га раздае сиротињи”.)

370
 Стари Манастир, у коме је живио претходник садашњег Владике, сада
је у врло трошном стању. Ту је стан вицепредсједника Сената Ђорђија
Петровића, који не врши никакав утицај, перјаника и архимандрита који
обавља службу пароха. Овдје је и штампарија која послије смрти првога
штампара није три године никако радила и која је тек сад, захваљујући
једноме нешто мало поученом Црногорцу, наново почела да животари.
За школу се, која се исто тако била угасила, удешава сад у Манастиру
једна просторија; Милаковић је недавно пронашао једног учитеља који
добија од Владике плату од 500 форинти.
Архимандрит ме повео до Митрополитове цркве, једне биједне капе-
ле, гдје се пред олтаром чува ковчег са посмртним остацима владике
такозваног светог Петра. Детаљно су ми показани смежурана рука, ноге,
доњи дио главе, а потом и различити прилози оних који су се излијечили
од разноврсних болести помоћу чаробне силе овога свеца. Обичај је да
се за свеца остави новац за успомену, али ја то нијесам урадио, пошто
сам се плашио да би Владика могао у томе да види лицемјерство или са-
тиру, јер сам увјерен да он, а и сам архимандрит који није Црногорац,23
исто толико вјерује чврсто у светињу покојног Владике колико и ја. (Др
Вилхелм Ебел саопштава у своме путопису да се архимандрит Цетињског
манастира звао Петроније и да је био мађарског поријекла.)
Приземни дио Манастира служи за стају за коње. Међу њима је нај-
бољи и најљепши ђогат кога је Владика добио на поклон од травничког
везира, затим долазе алат и вранац који су били Смаил-агини, потом,
исто тако заплијењени, тврдоусти вранац који ми се био отео и однио
ме, послије тога неколико других коња слабије пасмине. Њега и опрема
свих ових животиња су врло рђаве, и чудновато је да се Владика, који
тако много ужива у оружју и коњима, уопште не брине за бољу њихову
његу и њихово дотјеривање.
Пред Манастиром се налази на земљи неколико неупотребљивих
топова које су с турских утврђења Спужа и Жабљака донијели на Цети-
ње; ту су још један трофунташ и једнофунтовни топ који се употребља-
вају за паљбу.
Међу крчмама се налази једна која странца изненађује, пошто боље
изгледа него нека локанда у Далмацији. У приземљу је кавана у којој се
љети прави и шербет, на горњем спрату су двије врло чисто намјештене
собе са диванима, сандуцима, огледалима, пристојним креветима итд.
Та кућа припада Ђорђију Петровићу, али њен гостионичар је столар
Алексић који је прије дванаест година побјегао из Котора пошто се
открило да је у Будви украо 130 шпанских дублона. Пред једном крчмом
видио сам како раде два ковача оружја; они су се ту настанили има више
година. (И др Вилхелм Ебел видио је на Цетињу два ковача оружја. Они
су били обучени више у турску него у црногорску ношњу. Поред њих је

371
било мноштво оружја које су им Црногорци били дали на поправку. Чес-
тим и опрезним ударцима чекића они су на њему израђивали сложене
украсе. Послије тог уљепшавања обично назване албанске пушке доби-
јале су познату елеганцију и постајале су скупоцјеније. Ебел је видио у
ковачници на Цетињу и дјелимично богато позлаћене ручице пиштоља
и ханџара, затим кундаке од пушака који су били опточени сребром и
украшени седефима и најзад пушчане цијеви, обложене месингом и
гвожђем.)
Најзад је овдје још и један магазин за жито из кога се давају зајмови
сиромасима. Два слична магазина налазе се такође и у селу Ријеци на
(Црнојевића) ријеци која се улијева у Скадарско језеро. Жито које Вла-
дика позајмљује кад је скупо, он добија у натури натраг кад је јевтино,
али количина онога жита те се враћа мора достићи новчану вриједност
коју је имало у своје вријеме оно позајмљено жито, и оно што се на овај
начин више добије служи као покриће режијских трошкова. То су они
магазини за жито на које Бокељи обичавају да упру прстом кад су
присиљени да подижу жито код зеленаша.
Једна одвратна супротност свему томе је кула која се налази на једној
узвишици изнад Манастира и која је украшена на коље набијеним
турским главама.
(1835. подигао је Његош поврх Цетињског манастира познату „Таб-
љу”. Требало је да она послужи као утврђење за одбрану Владичине
резиденције. Окружни которски поглавар Габријел Ивачић говори у свом
нзвјештају од 28. маја 1835. Губернијалном предсједништву у Задру о
подизању „Табље”. По његовим излагањима у „Табљу” је требало смјес-
тити 24 стражара са једним сердаром, све топове који су били на Цетињу
и она два топа која су Црногорци у то вријеме отели Турцима.
Његош није довршио „Табљу”, јер је касније увидио да она није
подесна за одбрану Цетиња. Извјесно вријеме су Црногорци на њу на-
тицали одсјечене турске главе. Сам Његош је оштро осуђивао овај црно-
горски обичај, али ништа није могао против тога, јер су Турци навелико
китили своје градове Мостар, Требиње и Травник главама најистакну-
тијих црногорских јунака. Свакако да Црногорци то нијесу могли равно-
душно посматрати, него су се служили репресалијама. Његош је и поред
свега тога желио да тај обичај ишчезне из Црне Горе. Он је 1844. изјавио
Енглезу Герднеру Вилкинсону да је у свако доба спреман да укине у
својој земљи тај обичај који вријеђа људско достојанство под условом
да то исто уради и херцеговачки везир Али-паша Рпзванбеговић. Посре-
довањем племенитог и човјекољубивог Вилкинсона између Његоша и
Али-паше Ризванбеговића нестао је тај обичај у Црној Гори и
Херцеговини. Наравно да Црногорци нијесу одједанпут могли престати
да сијеку Турцима главе и да их доносе на Цетиње, јер и Турци нијесу

372
одмах прекинули са сјечењем црногорских глава, али 1850. главе турске
нијесу више натицане на „Табљу”.
По изјавама њемачког путописца Јохана Георга Кола Његош је 1850.
вратио Турцима главу једног младог бега коју су Црногорци били дони-
јели на Цетиње. Његош је то више пута радио. Он је сем тога, већином
поступао према турским заробљеницима племенито и благонаклоно само
да би Турци постали човјечнији. Једном приликом су Црногорци угра-
били младога сина једног турског бега, у тријумфу су га довели Његошу
на Цетиње. Његош их је похвалио, дао им је новац за заробљеника, а
потом је изјавио да он сад с њим може да ради шта хоће, затим је
младога бега добро угостио и упутио неповријеђена његовом оцу. Он је
за тај великодушни потез добио на поклон од оца младога бега једног
лијепог турског коња.
Ако би хтио неко да осуђује Црногорце и Његоша зато што су тако
поступили с главом Смаил-аге Ченгића, нека се сјети „да су се главе Јока
и Стевана Петровића, брата и синовца владичина, осушиле на требињ-
ском граду, чиме су се Турци у наоколо Црне Горе хвалили и поносили”.)
Са главе Смаил-агине била је најприје скинута кожа, и та се испуњена
кожа још и сад - доста чудновато - чува у споменутом магазину за жито.
Владика правда овај варварски обичај тиме што Турци исто то раде и
јер би они, кад би Владика престао да врши одмазду, приписивали то
његовом страху од европских хришћанских сила.
Већ годину дана Владика кује од сребра медаље за храброст које ни-
пошто нијесу рђаве. На једној њиховој страни види се двоглави орао са
једним лавом у средини поља грба, на другој њиховој страни стоје
ријечи, српским словима написане: вјера, слобода, за храброст, а испод
тога су два укрштена мача. По Владичином причању, ту медаљу може
добити само онај који офанзивно изврши против Турака неко јуначко
дјело, дакле, не онај који се само врло храбро брани, а који не нанесе
непријатељу никакву штету. Досад их је природно само мало раздије-
љено, и стога би било тешко доћи до једне помоћу новца, пошто Владика
познаје све оне који су је добили и јер би се он по свој прилици уври-
једио кад се не би поштовало то одликовање. Ја сам га замолио да ми
поклони једну за успомену; то је он одмах и учинио.
Рано у 8 сати Владика у билијарској соби пије каву, а послије тога
једну чашицу ракије; у 12 сати износи се на сто други доручак, а у 4 сата
се ручава. Увече се пије за вријеме игре, као што је горе примијећено,
чај, пунш или нешто слично. На Цетињу сам и ја тако живио два дана.
Уопште, ни један Црногорац не једе с Владиком; изузетак чини стари
сенатор и војвода из Бјелопавлића поп Јован кад је баш на Цетињу. За
истим столом једе с [Владиком] само Вуковић пошто секретар Милаковић
већ подуже времена добија храну у новцу ради своје веће удобности.

373
 У подне је била приређена мала коњска трка са свим Владичиним
коњима у којој је он лично узео живо учешће. (Др Вилхелм Ебел видио
је Његоша са дворским савјетником Александром Владимировичем Чев-
кином како по Цетињском пољу увјежбава јахачку вјештину. Његош је,
уосталом, био познат као изврстан јахач. Енглез Герднер Вилкинсон није
се могао надивити његовој вјештини у јахању, а ни његовом коњу који
га је с толиком лакоћом посио.)
Послије првога доручка прошетао сам се два сата до границе Ријечке
нахије. Док су код Цетиња и у читавој Катунској нахији још сва поља
покривена снијегом, дотле Ријечка и Црмничка нахија показују прољеће
које се види дуж морске обале.
Владика ми је за вријеме ручка предложио да се вратим преко Ријеке,
Скадарског језера и Црмнице. Овај сам приједлог врло радо прихватио;
али то је било упадљиво, јер ми је Вуковић мало прије био рекао да Вла-
дици не би било пријатно кад бих ударио овим путем зато што је у селу
Ријеци настањен његов бивши повјерљиви управитељ двора поп Томо
Давидовић који се сада налази под истрагом због крађе и због тога што
је покушао да изврши убиство над Владиком. Томова жена и његови
сродници могли би ме лако салетјети молбама да се за њ заузмем. За-
иста је неколико његових пријатеља који живе на Цетињу намјеравало
да ме замоли да се за њ заложим, али им је сердар Вулета убједљиво
објаснио да се ја нипошто не бих мијешао у такву ствар и тако су они
одустали од своје намјере. Можда је Вуковић упознао Владику са мојом
аналогном изјавом на основу које је Владика тада донио свој приједлог.
Треба овдје примијетити да је дан касније послије мога одласка нађен
поп Томо на једном дрвету пред Манастиром објешен.
Тога дана сам имао с Владиком подужи разговор о различитим ства-
рима које се тичу поштовања границе и спречавања безаконих дјела на
аустријској области. Он се уопште показао веома вољан да с нама сара-
ђује у споменуту сврху, а нарочито је обећао да ће прибавити пошто-
вање добротском земљишту.

Трећи дан
31. марта кренули смо натраг. Сат прије поласка Владика ме изне-
надио кад ме је обавијестио да ђе ме пратити до Црмнице; он је узео са
собом четири сенатора, више перјаника и слуга. Било нас је свега око
30, а за вријеме путовања наш су број још постепено повећавали људи
који су нам се придруживали. Прије него што смо напустили Цетиње,
Владика је наредио да се поклони Вулети десет дуката, а сваком пан-
дуру, као и ономе служитељу који је узет из Котора, по два дуката. Он
ми је предао за успомену два пиштоља које је био купио, као што је
Вуковић рекао, прије неколико времена за 68 талира.
374
 Нешто на коњима, а нешто пјешице, путовали смо кроз Ријечку нахију
до села Ријеке и пазара у њему који се налазе недалеко од извора ријеке
истога имена. (И у свом извјештају од 5. априла 1842. Губернијалном
предсједништву у Задру Гриј приказује на сличан начин свој повратак у
Котор: „Остао сам један дан на Цетињу који сам употријебио за разговор
с Владиком о испадима које су направили Црногорци од како је граница
исправљена, или за које се бар претпоставља да су их они учинили и за
прикупљање неких политичких вијести које истодобно једним својим
извјештајем стављам на високо знање (Земаљском предсједништву).
Владика ми је предложио да се повратим за Котор не преко Његуша него
преко Паштровића кроз Ријечку и Црмничку нахију. Као што је то при-
родно, ја сам са много задовољства усвојио тај приједлог, поглавито
зато што ми се на тај начин пружала прилика да видим један велики и
веома интересантни дио Црне Горе. Владика је усто хтио да ми још
укаже почаст и да ме са својим пратиоцима отпрати до Црмнице. Прије
него сам напустио Цетиње, јавио ми је сердар Вулета да је у име Вла-
дичино добио од једног сенатора поклон у златним дукатима, као и сваки
од четири пандура, а и онај слуга кога смо били узели са собом из Кото-
ра, по два дуката. Мени је Владика лично дао у руке два сребрна пиш-
тоља који су позлаћени и који су у употреби у тој земљи, с молбом да
узмем исте за успомену на њ и за сјећање на Црну Гору.
31. марта, рано у 9 сати, кренули смо. Владика је узео са собом че-
тири сенатора, више перјаника, слуга и других људи. Тако се образовала
поворка од 30 до 40 особа. За вријеме пута од осам сати хода скоро се
стално пуцало из пушака. Најприје се путовало на коњима до села Рије-
ке, тада двјема баркама са по шест весала по ријеци истога имена, по
Скадарском језеру и по ријеци Црмници, најзад један сат пјешице до се-
ла Бољевића гдје смо преноћили код попа Јока Пламенца који се често
заузимао за вријеме исправљања границе. Сљедећега дана сам се с
њима опростио. Поздравили су ме пуцњавом из прангија. Ја сам се вра-
тио за Котор преко Паштровске планине, одакле упућујем садашњи
понизни извјештај”.)
Пола сата хода прије тога села зауставили смо се на једној узвишици,
са које се види Ријека, и једно пола сата гађали смо у нишан и за то
вријеме пили смо ракију и јели хљеб са смоквама. У селу Ријеци смо
остали око један сат док нијесу биле оспособљене двије барке са шест
веслача у које смо се укрцали. Трочасовна вожња по Ријеци и двоча-
совна вожња по Скадарском језеру и ријеци Црмници биле су врло при-
јатне, и Владика је био читавога дана добро расположен; још га никад
таквога нијесам видио. Час би наредио да се барке такмиче, час да се
опали плотун, час да се гађа у разне нишане; било је два пута поздрав-
љено из свих пушака и једно јато лабудова у коме их је било око 30, али

375
без успјеха. Постепено су се појављивали пред нашим погледима више
црногорских села, многи магазини за сушење скоранаца, које се овдје
хватају у великој количини, турско утврђење Жабљак, острво Врањина
које су Црногорци освојили прије мало година и на коме они сад живе,
стијена Лесендро на коју су постављени четири Црногорца као чувари
који су нас поздравили пуцњавом из једног малог топа, најзад лијепа
црмничка равница и једна усамљена кућа на Виру гдје је и црмнички
пазар.
За вријеме вожње срели смо двије барке с Турцима који су, зато што
је било прије неколико дана закључено примирје, носили на пазар за
Ријеку дуван, прах и друге предмете и које је Владика осоколио да се
живо баве трговином, да буду сасвим без бриге и да се чврсто ослоне
на задату вјеру. Врло често смо добро накретали боце с ракијом; Влади-
ка је стално пио у моје здравље. Ја сам у току тога дана више ракије
попио него што ћу, по свој прилици, попити у току идућих десет година.
Одједанпут ме Владика обухватио рукама и искрено ме упитао кад
ћемо се опет видјети. Помислио је да ипак није све у Црној Гори рђаво
и да слобода, у којој човјек ужива, надокнађује многе оскудице. Поводом
тих ријечи помислио сам на вука у шуми који је додуше веома слободан,
али који је и поред тога врло мало сигуран. У даљем разговору ми је
рекао каква би то радост била кад би се могло поћи у Цариград. Ћесар
аустријски треба само да пружи новац и муницију, а он ће ставити на
располагање све своје људе.
Код Вира смо изишли на копно; (ту) је почело поновно гађање у
нишан које је трајало отприлике један сат. Уопште је овога дана пот-
рошено праха и олова значајна количина. Требало је преноћити у селу
Бољевићима код познатог Јока Пламенца. Тамо смо дошли предвече под
вођством сердара Пламенца који нам је до Вира изишао у сусрет; и
окупили смо се на једном округлом гувну за вршење жита да бисмо опет
јели смокве и хлеб, и пили ракију. Због православнога поста били смо
се читавога дана ограничили на ову мршаву храну. За вечеру смо само
ја, Вулета н Вуковић имали преимућство да једемо печење које смо били
понијели са Цетиња, док се Владика, као и обично, морао задовољити
пиринчом, пасуљем и салатом.
Прије вечере посједали смо у кухињи око ватре и ослушкивали јед-
нога пјевача који је своје пјесме пратио гуслама; тада је Владика пред-
ложио да сваки нешто одсвира на том инструменту; то је требало да
урадимо и он и ја; моје паганинско свирање на једној жици и подража-
вање пјесама о Марку Краљевићу изазвали су не малу веселост, и Вла-
дика је рекао да не би никад повјеровао да могу да будем тако весео;
уосталом, он је иаправио филозофску примједбу да је права животна

376
филозофија у томе да се човјек прилагоди приликама; то сам ја у мис-
лима просто објаснио да човјек с вуковима научи да завија.
Послије вечере постављен је сто поред ватре и до један сат послије
поноћи играли смо макао; том приликом сам срећно надокнадио губитке
из прошлих дана. Потом смо још испразнили једну боцу шампањца коју
смо били донијели с Цетиња и у два сата смо пошли на спавање. Кућа
Пламенчева се истиче у Црној Гори, јер у приземљу има једну засебну
собу, затим једну на првом спрату, а усто још и неку врсту собе на
тавану. У тој посљедњој сам спавао сасвим сам, и кад сам рано ујутро
тачно прегледао своје рубље, честитао сам самоме себи зато што није-
сам угледао никакву живу гамад.
Код попа Јока сам нашао аустријскога оптуженика, сина његове сес-
тре и добро познатога паштровског брбљивца још са избранога суда
Митра Греговића. Овај момак убио је прије мјесец дана неког Паштро-
вићанина и тада је побјегао своме ујаку у Црну Гору. Сердар Вулета је
чуо, а да га нијесу примијетили, како је Владика оштро прекорио попа
Јока зато што држи у властитој кући једног аустријског оптуженика, он
је рекао да тако нешто није могао да повјерује и да је требало да Пла-
менац узме овога момка за уши и да га избаци из куће, па да се радило
и о његовом брату. И ја сам попу Јоку учинио схватљивим да рђаво стоји
њему, који је стално хтио да показује тако много привржености аустриј-
ској влади, што прима под свој кров једног оптуженика. Митар Греговић,
кога сам доцније видио у Будви, обећао ми је да ће ускоро довести
драговољно на суд свога сина.

Четврти дан
1. априла опростио сам се и упутио се са својом пратњом у друштву
трију Црногораца преко Буковичне скале, Паштровске планине и Новог
Села за Кастел Ластву; тамо сам стигао послије подне. На Црногорце је
учинила утисак пратња коју ми је Владика био дао; куд сам год прола-
зио, хтјели су ме почастити ракијом; један другом је имао обичај да
каже: „Ови ћесарови људи морају бити велике личности, јер их је Вла-
дика пратио”. Кад сам прошао црмничку равницу, понудио се један Црно-
горац да на леђима пренесе моје пандуре преко неколико поплављених
мјеста и само смо га с муком могли присилити да за то узме малу наг-
раду. Као што је он рекао, Владика му не би опростио кад би нешто
примио. Стари пријатељ, поп Јоко, је, уосталом, узео за спавање, без
икаква зазирања, 1 златни дукат. Пут за Буковичну скалу је врло замо-
ран; уопште су сви путеви по Црмници у врло рђавом стању. Владика
ми је рекао да ове године намјерава да изради један добар пут по коме
се може јахати од пазара у Виру кроз ову Нахију па до Утрга према
аустријској граници код Гомиле.
377
 Ја сам прошао поред неколико такозваних трпеза (столови); то су ве-
ћи каменови који су у облику паралелограма један поред другог постав-
љени на земљу на које сједају сви они које приликом погреба чашћава
породица умрлог. Број камења показује број присутних; видио сам да их
има понекад више од 500; то проузрокује знатан издатак, иако немају
обичај да послужују месо, него само рибу, сир, хљеб, вино и ракију.
Кад сам стигао у предјеле Паштровске планине, рекао сам Црној Гори
можда заувијек збогом; послије подне ушао сам уз плотун пушака својих
пандура у стари главни кварт Кастел-Ластве; због бурног времена, које
је баш било наступило, нијесам два дана могао да наставим пут за Котор.
Котор, 7. априла 1842.
Гриј”.

Историјски записи, Цетиње, 1951, књ. VII, стр. 63-82

378
 О ЈЕДНОМ ЊЕГОШЕВОМ ПОКлОНУ
ДАлМАТИНСКОМ ГУВЕРНЕРУ ЈОХАНУ
АУГУСТУ ФОН ТУРСКОМ 1843.

Зна се да је Његош волио много коње. Држао је на Цетињу у својој

стаји читаву ергелу коња. Куповао их је за скупе паре. Добивао их је и
на дар и од Црногораца и од Турака. Коњи су му били и те како потребни
за кршевите и планинске стазе по Црној Гори. Често је на коњу путовао
по својој земљи да мири завађена црногорска братства и да силом
сабира порез од свога горштачког народа који је био „лишен не само
богатства но и средњега бића”. На коњу је не једном одлазио на црно-
горско-турску границу према Албанији и Херцеговини да би утврдио по-
гранични мир између Турака и Црногораца.
За вријеме повлачења границе између которског округа, које је тра-
јало од 26. септембра 1837. па до прве половине мјесеца јула 1841, сваки
час је на коњу обилазио Црмничку нахију, Паштровску планину и сва ос-
тала мјеста дуж цијеле аустријске границе. Био је уз то изврстан јахач
каквог није било у тадањој Црној Гори. „Висок, лијепо грађен човјек,
величанственог изгледа, пријатан, углађен и образован”, он је, према
ријечима краља саксонског Фридриха Аугуста II, који је 31. маја 1838.
посјетио нашу земљу, „тек на коњу показивао своју праву природу”. И
уживао је у јахању. То је за њ била једна од главних разонода. Прире-
ђивао је с великим весељем на цетињском пољу, а и у другим предје-
лима Црне Горе и Боке Которске, трке на коњима у којима је и он лично
узимао учешћа. И у друштву је радо говорио о добрим коњима.
Године 1843. повео је жив разговор о њима у Котору са тадањим
окружним которским поглаваром Габријелом Ивачићем коме су исто
били потребни добри млади јахаћи коњи да би могао обилазити свој
округ. Том приликом Ивачић изјављује Његошу да би радо набавио
„једнога лијепа и млада коња”. Његош му се тада хвали да има „једнога
муселима турскога у Арбанију, пријатеља, који ће моћи лијепа коња до-
бавити”. Одмах по свом доласку из Котора на Цетиње Његош пише томе
своме „пријатељу” да му „добави из Пећи лијепа и млада коња”. „Мусе-
лим турски” му обећа „да оће с драге воље”, али он ријеч не одржа и не
купи му коња. Његош се потом одлучује да из своје стаје поклони Ива-
чићу једнога коња и 21. јуна (3. јула) 1843. упућује му на дар коња „који

379
није купљен но од Турака отет”. Тај је коњ био „млад и миран” и Његошу
се чинило „да ће бити добар за” Ивачића.
Сад се Његош носи мишљу да поклони једнога доброга јахаћег коња
и далматинском гувернеру Јохану Аугусту фон Турском. Не зна сам у
почетку да ли је то прикладан поклон за једну тако угледну аустријску
личност или није. Претходно је намјеравао да припита за савјет Габри-
јела Ивачића, али се касније предомислио и одустао од тога.
У своме писму од 21. јуна (3. јула) 1843. Његош ставља до знања
Ивачићу да сад има добрих коња у својој стаји на Цетињу, да је чуо да
су коњи гувернера Турскога „постарали” и да због тога жели да му поша-
ље првим „вапором” у Задар „једнога доброга хата”. Моли Ивачића да
га обавијести да ли може упутити „вапором” тога коња или не и којом
приликом би га могао послати Турском.
23. јуна (5. јула) 1843. Његош шаље Ивачићу по једној својој повјер-
љивој особи коња Гаврана који је припадао гласовитом забиту гатачкоме
Смаил-аги Ченгићу и кога су Црногорци 23. септембра (5. октобра) 1840.
били узели на мјесту Мљетичку „испред његова шатора”. Он пише
Ивачићу да „по првом вапору отправи” Гаврана гувернеру у Задар. „А за
трошкове на вапору, које учините, чим имао будем од Вас о том извјес-
тије, ја ћу платити”.
23. јуна (5. јула) Његош се обраћа Турском слиједећим писмом:
„Ваше Високопревосходитељство.
Милостиви Господине,
За знак мојега пријатељства и одличнога уваженија к Вашој особи
пошиљем Вам на дар једнога од мојих хатова, који се назива Гавран.
Ово је хат био онога у свој Босни и Албанији турскога у садашње вријеме
најславнијега витеза Смаил-аге Ченгића, па кад су овога Црногорци при-
је 2 године дана посјекли, узет му је хат искрај његова шатора. Гавран
је коњ млад, пунан огња и тако згодан да је управ весело на њему ја-
шити. Примите дакле, Високопревосходитељни Господине, овај мали дар
за знак највећега уваженија с којијем Вам га подноси Ваш срдечни при-
јатељ и покорњејши слуга
владика црногорски
П. П. Његош”.
Ивачић тек 14. јула шаље Његошево писмо од 23. јуна (5. јула) гувер-
неру Турском у Задар, јавља му да је већ Гавран стигао у Котор и да га
је смјестио у стају војнога гарнизона, извјешћује га да ће му га упутити
морем чим му се пружи згодна прилика ако од њега у међувремену не
добије неко друго наређење, саопштава му да је Његош и њему покло-
нио једнога коња, напомиње му да је морао примити тај дар да не би
увриједио господара Црне Горе и обећаје му да ће дати Његошу за да-
рованога коња неки поклон у вриједности од 60 до 70 форинти.
380
 Своме писму од 14. јула Ивачић прилаже и опис коња Гаврана. Према
његовом излагању, Гавран је здрав коњ, боје је тамноцрвенкасте, изгле-
да да је арапске пасмине, има око 10 година, висине је 14 и по шака, а
сразмјерне је дужине, има на кољену предње лијеве ноге отврдлу и
хладну отеклину, а мало ниже малу рану, обје су без икакве посљедице
и могу се излијечити за кратко вријеме, прва обичном његом, а друга ће
сама по себи нестати. При јахању коњ показује да није имао редовне
обуке, али и поред тога држање му је лијепо и достојанствено. Доста је
живахан. Има изванредан кас. Премда навикнут на турски ђем, не одбија
ни ђем на њемачки начин са привеском и послушан је. Јасле његове мо-
рају бити покривене кожом од срне или лимом, јер похлепно гризе сваку
врсту дрвета.
Турски доставља Ивачићу свој кратки допис од 21. јула, под бројем
1778, у коме му саопштава да не може да прими коња на дар кога му је
Његош послао и задужује га да његово писмо од 21. јула, заједно с ко-
њем Гавраном, упути Његошу на Цетиње.
У своме писму од 21. јула Турски се срдачно захваљује Његошу на
поклоњеном коњу, јавља да му коњ није много потребан због прилика
у мјесту у коме живи и зато што има пуне руке посла и да се због тога
устручава да га на дар прими, Његоша хвали као доброга јахача и сав-
јетује му да коња задржи за себе јер је он од велике вриједности и због
тога што би то било и у интересу црногорске нације. На крају свога пис-
ма Турски увјерава Његоша да гаји пријатељска осјећања према њему
и да ће му стајати у сваком погледу на располагању.
У међувремену се у Котору држи на јаслима коњ Гавран. Добро се
храни. Ивачић пак с великим нестрпљењем очекује вијести од Губерни-
јалног предсједништва из Задра. Око 27. јула добија кратки допис од 21.
јула од гувернера Турског у коме стоји да коња Гаврана треба повратити
Његошу у Црну Гору.
28. јула Ивачић извјештава Губернијално предсједништво у Задру да
ће упутити Гаврана на Цетиње чим стигне у Котор нека Његошева пов-
јерљива личност. Он још једном подсјећа Губернијално предсједништво
да је и он од Његоша добио на дар једнога коња и тражи од њега упут-
ство како да поступи у овом случају, да ли да прими коња на дар или
не, мисли да би се Његош ражалостио кад би му се и тај коњ вратио.
2. августа одобрава Губернијално предсједништво из Задра Ивачићу
да прими на поклон коња кога му је даровао Његош.
Требало би се сад запитати зашто далматински тувернер Јохан Аугуст
фон Турски није примио коња Гаврана кога му је Његош био послао на
дар. Ту су свакако по сриједи политички разлози. Коњ Гавран био је
својина Смаил-аге Ченгића кога су убили Црногорци у Дробњацима 5.
октобра 1840. Свемоћни аустријски кнез и државни канцелар Клеменс

381
Лотар Венцел фон Метерних и тадашњи аустријски цар Фердинанд I
настојали су у то вријеме да успоставе добре сусједне односе не само с
Отоманском Царевином него и с њеним свим вазалним кнежевинама, чу-
вали су и Аустрију и Турску од свих „потреса и узнемиравања”, жељели
су мир и ред у цијелој Европи, никако се нијесу хтјели мијешати у непре-
стане свађе и борбе с Турцима него су остајали према њима равнодушни.
Гувернер Јохан Аугуст фон Турски познавао је добро њихову политичку
линију и зато се није ни усудио да прими од Његоша на поклон коња
Гаврана. Страховао је да ће се замјерити свим турским поглавицама дуж
врло дуге границе Аустрије с Турском и да ће тиме навући на се њихову
срџбу.

Споне, Никшић, 2/1970, бр. 4, стр. 49-52.

382
 ДАНАК ЗА 1843. У ЦРНОЈ ГОРИ И ПлАТЕ
ЦРНОГОРСКИМ НАХИЈАМА
ОД 1843. ДО 1845.

У „Законима отачаства” од 23. маја (4. јуна) 1833. Ивана Ивановића

Вукотића, предсједника Правитељствујушчег сената, ријеч је и о завође-
њу пореза у Црној Гори. Један дио 18. члана тих закона гласи: „ ... и за-
повиједа је да и Церногорци сами учине своју касу народњу, да умложе
судове, гвардију и школе, како што се остали народ уређује и влада, и
зато се прикажује народу да сваки Церногорац и Берђанин има дават у
цар[с]ку касу свака кућа на годину талијер и овај данак да се има плаћат
у касу у два пута у годину: о Ђурђеву дневи и о Митрову дневи половину
тако да буде перви почетак о первому Митрову дне да сваки има платит
половину, а ако ко узможе и узхо[ће], може уједанпут платит за сву го-
дину. [Сва]ки кнез у своју кнежину да окупи попове да ... сваки поп
донесе на карту колико је у кога ... кућах у инорији и што се у кнежину
на кога... да има сваки кнез скупит данак и донијети [га у ка]су цареву.
И ако би која кућа не кћела [данак пла]тит, то кнез дужан је ис п[л]е-
мена ... колико људих и узет данак на срамо[ту] ... који не послуша
свезат и представит ... кастига. Ако ли би какво све племе не кћело
[платит] данка, тадар кнез дужан је објавити и Сенат да дигне војску на
то племе ... данак на срамоту и да кривце кастига ...”
Црногорски народ који се придржавао оне пословице „Наше горе не
трпе регуле”, није се лако мирио са завођењем данка. Он је, усто, био
„лишен не само богатства но и средњега бића”. Па ипак су Цетињани,
Конаџије и Његуши, и поред све своје сиромаштине, одмах платили
данак. У понеким дјеловима Црне Горе с његовим прикупљањем није
ишло баш тако глатко. У јануару и фебруару 1834. Његош је морао лично
да иде у Бјелопавлиће и да га тамо силом сабира. Његош је ипак, и по-
ред велике муке, тада у томе доста добро успио. Годишњи данак износио
је „од куће по талијер”.
Из Његошева „Објављенија народу црногорскому и брдскому” од
18/30. септембра 1838. сазнајемо да је тада народ црногорски и брдски
био подијељен у три класе. Прва класа је плаћала „по талијер и по”,
друга „по талијер”, а трећа „по талијера”.
Приликом разгледања архивске грађе Министарства финансија кра-
љевине Црне Горе нашао је Душан Вуксан 1932. једну књигу из рачуно-
383
водства Димитрија Милаковића. То је прошивена књижица са 22 листа.
На 17 страница те књижице прибиљежио је Димитрије Милаковић при-
купљени данак у Црној Гори из 1838. до 1841. Вуксан је 1932. објавио у
цјелости ту благајничку књигу Милаковићеву.
При сређивању историјске грађе у Државном архиву на Цетињу нађе-
но је 10 листова на којима је Димитрије Милаковић својом руком пописао
скупљени данак у Црној Гори за 1843. и плате појединим нахијама из
1843. до првог јануара 1845.
В. М. Г. Медаковић тврди на једном мјесту своје студије П. П. Његош,
посљедњи владајући владика црногорски: „Са оном новчаном помоћи,
коју даваше цар руски Црној Гори, утврди владика земаљску управу.
Видећи да нема потребе за издржавање правитељства, он одустане од
сабирања данка, па би са поносом говорио: ,Ја бих мога' и 100.000 фи-
урина на годину изцијеђивати из ове сиромашне Црне Горе, али онда не
би били више слободни јунаци, већ права фукара. Ваистину, нећу ништа
да узимам, већ кад су у свему слободни, нека су и у томе’.”
Да ово није Његошево мишљење о плаћању данка него да је то
производ Медаковићеве маште, то је лако доказати. Довољно је овдје
споменути Његошево „Објављеније народу црногорскому и брдскому”
од 18/30. септембра 1838. Ту стоји, измећу осталога: „Даје ви се на
знање да имате приправљати о овоме Митрову дне данак, које ћете да-
вати за своје добро и благополучије, као што га сви народи дају у сви-
јет... Од почетка Мојега правленија нијесте се ви показали противни ни
једној Мојој уредби; Ја се надам да нећете ни овој, но да ће ви мила бит,
како она на коју се оснива темељ среће народне...”
А да није било никаквог застоја у купљењу данка у Црној Гори од
1838. до 1851, то се може и помоћу архивске грађе доказати. Књига
Димитрија Милаковића о убирању данка из 1838. до 1841. јасно показује
да је тада скупљан данак. Димитрије Милаковић је пописао својом руком
данак за 1843. у документу који овдје саопштисмо. У Архивском одје-
љењу Државнога музеја на Цетињу чува се један оригиналан докуменат
од 22. јануара (3. фебруара) 1847. И из тога документа је очито да је и
тада прикупљан данак у Црној Гори: „Како данас на данашњи дан ми
ниже подписани Подгорани обећавамо себе данас суду верховному одго-
ворити за данак прошле године донијети га суду на Цетиње на 15.
августа ове године и предати га у руке суду. А за ови се данак подхва-
тамо донијети за свеколике Подгоране и подписујемо се суду: 1. кнез
Којица Барјамовић, крст, 2. поп Саво Сћепчевић, крст, 3. Станиша Фили-
пов Вујачић, крст, 4. Никола Вуков Вукановић, крст, 5. Ђуро Савов Јање-
вић, крст, 6. поп Радо Хајдуковић, крст, 7. Думо Војинов Јоветић, крст,
8. Ђукан Ивов Вукмановић, крст, 9. Преле Стијепов Вукмановић, крст.

384
 И ми подписани на овој карти не знајући сами писати чинимо своје-
ручне крсте”.

Историјски записи, Цетиње, 1954, св. 2, стр. 567-575.

385
 ПОГИБИЈА АлИ-ПАШИНИХ ПОСлАНИКА НА
БАШИНОЈ ВОДИ 7. АВГУСТА 1843.

У првој половини 1842. несносно је стање на црногорско-херцеговач-

кој граници. Црногорци су готово свакога дана у рату с пограничним
Турцима. Почетком јула Његош долази с великом војском на Грахово. И
херцеговачки везир Али-паша Ризванбеговић стиже у то вријеме с вели-
ком оружаном снагом на црногорску границу. Замало што сад не избија
рат великих размјера између Црногораца и Турака. На приједлог Њего-
шев састају се 24. јула два црногорска сенатора и неколико перјаника с
Хаџи-Али-бегом Ризванбеговићем и Баш-агом Реџепашићем. Они закљу-
чују примирје које треба да траје од 24. јула до 5. октобра 1842. Уговара
се да се једном згодном приликом састану Његош и Али-паша и да
утврде прави и трајни мир између Црне Горе и Херцеговачког пашалука.
Пролази отада подоста времена, а Његош и Али-паша се не састају.
Најзад се одлучују да одрже један састанак. Састанак треба да буде на
неутралном земљишту. Али-паша предлаже Његошу мјесто Метковић.
Његош не пристаје. Он хоће да преговара с њим у Дубровнику. Тешко
је болесноме Али-паши доћи до Дубровника, али се најзад слаже с Ње-
гошевим приједлогом. Сад се Његош и Али-паша обраћају далматин-
скоме гувернеру Јохану Аугусту фон Турском. Моле га да им допусти да
одрже састанак у древноме граду Дубровнику. Желе да њиховим прего-
ворима присуствују и дубровачки окружни поглавар Карло барон Роснер
и которски окружни начелник и владин савјетник Габријел Ивачић. Гу-
вернер Турски им то одобрава.
Сад је потребно одредити дан састанка. Али-паша јавља Његошу да
ће око 12. септембра сићи на границу дубровачку, а може бити и у сами
Дубровник. Његош се потом спрема на пут. У пратњи Ђорђија Петрови-
ћа, Димитрија Милаковића, Филипа Вуковића и повећега броја својих
перјаника полази 11. септембра паробродом „Барон Кубек” из Котора за
Дубровник. У Дубровник стиже 12. септембра ујутро. Али-паша долази
у Дубровник тек у сриједу, 21. септембра, око подне. Прати га око 50
Турака. Међу њима су Хасан-бег Ресулбеговић, заповједник Требиња,
Мујага Мушовић, заповједник Никшића, један кадија из Стоца, силихтар,
кавазбаша и друге угледне личности.

386
 Сад је све спремно да отпочну преговори. Одређена је и припрем-
љена зграда за карантену на Плочама у којој треба да се они одрже. И
стражари су постављени који морају да пазе на ред.
У четвртак, 22. септембра, у 9 сати почињу да воде преговоре Његош
и Али-паша у присутности рускога вицеконзула у Дубровнику Јеремије
Гагића и аустријских начелника Карла Роснера и Габријела Ивачића.
(Карло Роснер пише у своме исцрпном извјештају од 23. септембра
1842. Губернијалном предсједништву у Задру да је Његош дошао на
састанак у пратњи Јеремије Гагића, Ђорђија Петровића, Филипа Вукови-
ћа и других неколико Црногораца, да је носио елегантно црногорско
одијело, да је имао на прсима руски орден Свете Ане и да је у руци
држао бич. Али-паша је, према Роснеровим ријечима, имао на себи ис-
точњачко одијело. На грудима му је сијао турски орден с бриљантима.
Пратили су га Хасан-бег Ресулбеговић, Мујага Мушовић, један кадија из
Стоца, силихтар и кавазбаша. Сви су они носили богата одијела. Били
су без оружја. Једино га је носио кавазбаша.)
У петак, 23. септембра, настављени су преговори.
У суботу, 24. септембра, Димитрије Милаковић и секретар Али-пашин
састављају на „илирском језику” текст уговора. Потом Његош и Али-
паша потписују уговор: „Дошавши у Дубровник како владика црногорски
Петар Петровић Његош, каваљер руски, тако и везир херцеговачки Али-
паша Ризванбеговић, каваљер турски, и саставши се пред два чиновника
цесарска: пред господином бароном Карлом Роснером, цесарскијем ок-
ружнијем капетаном дубровачкијем, и пред господином Гаврилом Ива-
чићем, цесарскијем окружнијем капетаном которскијем, разговорише се
о границама између независиме области Црне Горе и Пашалука Херцего-
вачкога, нађоше за праведно и добро и међу собом утврдише:
1. Да граница између Црне Горе и Херцеговине, почињући од врх
Кома Кучкога до Драгаља, остане онако исто као што је сада, то јест да
једна и друга страна и посада држи и ужива оно што која сада држи и
ужива.
2. Будући да везир херцеговачки не може без своје старије власти
ријешити ништа касателно Грахова и ускока, зато он се обвезује да ће
писати Порти отоманској да она исходатајствује једног чиновника аус-
трискога и једнога рускога, који ће заједно с турскијем чиновником доћи,
да они развиде и пресуде око Грахова и ускока, и какогод ти чиновници
о том учине, тако се и владика црногорски и везир херцеговачки обве-
зују послушати њих у свему относително Грахова и ускока; а дотле
Грахово и ускоци и с њима погранична мјеста да остану у оном стању у
коме се сада налазе. - У случају пак да чиновници претпоменута три
двора не би дошли до првога јануарија хиљаду осам стотина четрдесет
четврте (1ог јануар. 1844.) године, онда како се о том нагоде међу собом

387
владика црногорски и везир херцеговачки тако и да буде, а до тога
времена из реченије мјеста да се не може нико својевољно иселити од
оније који остају на једну или другу страну, но ђе се ко сада нашао ту
да стоји, и ако би ко својевољно прешао на другу страну, да га има
повратити један другоме.
3. Штогод би се догодило до горјепоменутога рока, а то јест до 1-га
јануарија 1844. године, између људи који су под власти владике
црногорскога и оније под власти везира херцеговачкога, то да имају љу-
ди који ће од једне и друге власти за то на границу одређени бити, изви-
ђети, правицу учинити и кривце каштигати.
Ови трактат, начињени у два једнака егземплара, својеручно потпи-
сују и печатима утврђују како владика црногорски тако и везир херцего-
вачки.
Дано у Дубровнику 12/24. септемврија 1842. год.
Владика чрногорски
[МП] [МП] П. П. Његош”.
У недјељу ујутро, 25. септембра, Његош је зажелио да насамо разго-
вара с Али-пашом. Али-паша је на то пристао. И они су тада одржали
састанак иза затворених врата у једној соби у стану Антонија Чевре. Кад
су касније изашли из собе у којој су водили разговор, видјело им се на
лицу да су веома задовољни. Рекли су тада да су се побратимили. За
вријеме док су силазили низ степенице Али-паша се био наслонио на
Његошеву руку. Мало иза тога Али-паша је поклонио Његошу једну тур-
ску пушку, а Његош њему златан сат с цилиндром.
У недјељу иза ручка Његош одлази у посјету Али-паши и најљубаз-
није га позива у свој стан. Али-паша прихвата његов позив. Обојица
потом полазе на коњима у град Дубровник. Његош јаше напријед, а Али-
паша за њим. У своме стану Његош приређује Али-паши обилату закуску
и задужује музичку цивилну капелу да им свира испод прозора. Радоз-
нали Дубровчани посматрају два нова пријатеља како на балкону воде
повјерљив разговор. Његош и Али-паша се затим растају као искрени
пријатељи и побратими.
На преговорима у Дубровнику који су вођени од 22. до 24. септембра
1842. „између независиме области Црне Горе и Пашалука Херцеговач-
кога” највише се расправља око Грахова. Копља се око њега ломе. Чим
се повела ријеч о њему, Његош је изјавио да се Грахово налази под пок-
ровитељством Црне Горе, да га он неће никоме уступити и подигнутим
је гласом узвикнуо да је он цар Грахова. Он је рекао да полаже право
на Грахово на основу уговора који су 20. октобра (1. новембра) 1838.
били закључили на Цетињу Црна Гора и Босански и Херцеговачки паша-
лук. Али-паша је прегледао тај уговор, који му је Његош био показао, и
казао је да је тај уговор склопљен без његова знања и без његове воље
388
и без знања босанскога везира Веџиха Мехмед-паше и да је тај уговор
за њ ништаван. Изјавио је да Грахово припада Отоманској Царевини и
да би га он и поред свега тога уступио Црној Гори само да би настао мир
на црногорско-херцеговачкој граници, кад би смио од султана Махмуда
II. Тада је Његош захтијевао да уђе о Грахову у уговор од 24. септембра
1842. текст под другом тачком.
Тако питање Грахова и ускока остаје и послије уговора од 24. септем-
бра 1842. и даље отворено.
Сад изгледа да је Али-паша заиста спреман да с Његошем ријеши
питање Грахова и ускока. Он у вези с тим шаље Порти у Цариград свога
ћехају који ће јој предложити „да она исходатајствује једног чиновника
аустрискога и једнога рускога, који ће заједно с турскијем чиновником
доћи, да они развиде и пресуде око Грахова и ускока”. Отоманска Порта
не пристаје на то. Она није спремна да уступи никоме ни један педаљ
земље који држи у својим рукама. Неће ни да призна уговор који су
склопили Његош и Али-паша у Дубровнику 24. септембра 1842.
Око 10. марта 1843. враћа се Али-пашин ћехаја из Цариграда у
Мостар. Он саопштава Али-паши Портину одлуку. Али-паша се 13. марта
обраћа једним писмом Његошу. Ставља му до знања шта је Порта одлу-
чила: „... Сада ти авизамо како је дошо мој ћехаја ономадне из Цари-
града и за Грахово било је дивно чути и моје (!) богодржавној старјеши-
ни и свакоме великоме двору, будући да је свакоме живу јавно и позна-
то, да је царска земља од фета и у њему царска раја под мојом државом.
За све што смо ми разговарали у нашему састанку и по књигама и за
сваки разговор што си имо с нашијем послаником Осман-агом познато
је међу нама...”
Своје писмо од 13. марта шаље Али-паша Његошу по своме „послуж-
нику Васиљу Колаку”. С Колаком Његош може „слободно сваки разговор
имати, колико су највјернијем нашијем послаником, будући да је вјерна
наша слуга од његова дјетињства колико да је од наше куће”. Али-паша
осјећа да је сад потребан „пријатељски састанак” преко поузданих пос-
ланика. Зато предлаже Његошу да он одлучи да ли он да упути Али-
паши у Мостар једнога свога „прибранога и разумнога рођака и ближ-
њега” или да Али-паша пошље Његошу на Цетиње некога свога „рођака
оли братића”.
Али-паша обавјештава Његоша 30. марта да ће му „до неколико дана”
послати једнога свога рођака с којим ће се моћи о свачему поразгово-
рити. Његошу је много стало до састанка и пријатељскога разговора с
Али-пашиним изаслаником.” У своме писму од 11. априла он моли свога
побратима Али-пашу да му што прије упути Мустај-бега или кога хоће
од својих вјерних људи „да се разговоримо и да на неки начин свршимо
ове загонетке те су међу нама неразријешене” и напомиње Али-паши

389
„да би мнозина ради били да ја и ти свој образ оштетимо и да наша ријеч
не буде намјесто, што неће они дочекати, ако Бог да, никада док смо ја
и ти живи”. Али-паша сад шаље своје изасланство у Црну Гору.
У уторак, 25. априла, долазе на Цетиње из Мостара један Али-пашин
нећак, још један турски поглавица и њихова пратња од осам људи. У
сусрет им иде предсједник Сената Перо Петровић с неколико угледних
црногорских главара. И Његош их срдачно прима и поклања им велику
пажњу. У својој Биљарди им ставља на располагање собе за спавање,
једе с њима за истим столом и води с њима дуге пријатељске разговоре.
Од њих сазнаје да Порта није хтјела санкционисати уговор који је склоп-
љен у Дубровнику 12/24. септембра 1842. између Херцеговачког паша-
лука и Црне Горе. Тада он с њима расправља подробно о Грахову и
Бањанима. Они му затим предају једно крзно, златом опточено, два ве-
лика чибука од ћилибара и два лијепа коња што му је био послао на
поклон Али-паша.
У суботу, 29. априла, Али-пашини изасланици полазе с Цетиња преко
Никшића у Мостар Али-паши. На одласку Његош поклања Али-пашину
нећаку двије сребрне леденице и сребрну сабљу, другом турском погла-
вару двије сребрне леденице и сваком члану њихове пратње по пет до
десет златних цекина. Он потом задужује свога брата Пера да их с не-
колико најугледнијих Црногораца отпрати до турске границе.
27. априла Његош пише једно писмо Али-паши и даје га његовим
изасланицима да му га однесу у Мостар. У том писму лзвјештава Али-
пашу да је примио његове посланике и да је с њима разговарао о сва-
чему и да ће му они потанко казати, како смо се договорили”. Његош
жели да се не одлаже састанак с Али-пашом „него да што прије можемо
ово дјело свршити и да сасвијем ово мало главобоље и моје и твоје
излијечимо”. Он истиче Али-паши да је он „на ону исту љубав, на коју
смо се раздвојили у Дубровнику и да ће бити докле је год жив и да
ниједна ствар ни веља, а камоли мала неће моћи наше пријатељство
поколебати”.
Јеремија Гагић сазнаје у Дубровнику за долазак Али-пашиних изасла-
ника у Црну Гору и за њихове разговоре с Његошем. Хтио би он да сазна
шта је закључено на Цетињу. Зато се 9. маја обраћа Његошу једним
писмом, у коме му јавља да је аустријски генерал барон Јозеф Герлици
донио глас у Дубровник „да сте Ви имали рјешеније от султана о лањ-
ском трактату Вашем с везиром херцеговинским и не знајући ја сушчес-
тво тога рјешенија, покорњејше просим Вас, да бисте имали доброту
објаснити ми речено рјешеније Порте, да би ја могао о том за благо-
времено рапортирати кому сљедује”.
Његош обавјештава Гагића 11. маја да су прије 15 дана „долазили
посланици везира херцеговачкога” на Цетиње „и, судећи по свему њихо-

390
вому разговору, рекао би да ће се брзо нарушити мир који сам с Али-
пашом у Дубровнику закључио. По видимом ради би херцеговачки Тур-
ци, па и сам Али-паша, да се мир одржи, но цариградска политика не да
им га одржати”.
И даље се води жива преписка између Његоша и Али-паше због
једног новога састанка на коме би се уредило питање Грахова и Бањана.
Добија се утисак да је заиста Али-паши много стало до разговора и дого-
вора с Његошем. Он, додуше, сматра Грахово и Бањане као своју област.
Али би, изгледа, ипак хтио да се поравна с Црном Гором. Желио би да
се осигура с те стране, јер би морао ићи у Босну да умири тамошње по-
буњенике. Зато се у другој половини маја поново обраћа једним писмом
Његошу које шаље на Цетиње по Бећир Буљубаши и Зеку Огњеновићу.
У писму се жали на неке Бањане и узгред спомиње састанак који би тре-
бало да се одржи између њега и Његоша. Његошу напомиње да ће му
„јавити о Петрову дану”, када ће „доћи у Никшиће”. Његош му одговара
29. маја да је то „баш најзгодније вријеме” за састанак: „И ја када год
ми пишеш од Петрова дана до Илина изићу под Острог да се с тобом
састанем. И ја на другу никакву нијесам нити ћу бити, буди увјерен исти-
нито, до на ону те сам ти прије писа и на уста по твојијема посланицима
поручио. И много ми је мило да и теби она противна није, него нека стоји
све како је, а како се ја и ти састајемо, знаће свак ко је на што, и стаће
се свакојему злому човјеку с једне и с друге стране ногом заврат”.
Концем маја Али-паша шаље у Црну Гору никшићког муселима Мус-
тај-бега Мушовића да води с Његошем повјерљиве преговоре. У уторак
ујутро, 30. маја, стиже из Никшића на Цетиње, у пратњи од шест људи,
Мустај-бег Мушовић и доноси Његошу писмо од Али-паше. Он треба да
углави с Његошем гдје ће се и кад одржати нови састанак између Али-
паше и Његоша. Мушовић у почетку преговора ставља до знања Његошу
да Али-паша жели да се састанак одржи у турском градићу Никшићу и
јавља му да Али-паша неће моћи да дође на договор него да ће послати
свога најстаријега сина Миралаја.
Његош не жели да буде састанак на турском земљишту, а неће да
преговара ни с ким другим осим с Али-пашом. Потом Мушовић предлаже
Његошу да се састане с Али-пашом у неком другом мјесту у никшићком
округу које се налази у близини црногорске границе. Он увјерава Њего-
ша да ће онда томе састанку присуствовати и Али-паша. Састанак треба
одржати најкасније концем јуна мјесеца.
Дани пролазе. Седмице се нижу, а до састанка између Његоша и Али-
паше не долази. Изгледа да Његоша помало издаје стрпљење и он, око
22. јуна, позива к себи на Цетиње вјернога човјека Али-пашина Мустај-
бега Хајровића. С њим исцрпно разговара о поравнању Црне Горе с Хер-
цеговином. 23. јуна доставља по Хајровићу једно подуже писмо

391
Али-паши у Мостар. „Дошао је к мене Аго Хајровић”, тако јавља Његош
Али-паши, „и ја сам за њега шиљао да дође, да се разговоримо око срет-
њега, ако Бог да, састанка. Ја сам сам мислио, а и с њим сам се дуго
разговарао, како би се ова ствар паметнијем начином и лијепо трсила,
а да се ти не патиш, јербо знам чисто да ти је велика тегоба, будући
тако слаб на ови дуги и мучни пут справити се. Али, ако Бог да, и да се
ти не трудиш, та ће се работа моћи свршити на ови начин на који ће ти
Аго Хајровић казати. Него те прво молим, Али-паша, оне људе ко је пог-
лавито пошљеш да их за сваку ствар што се тиче Грахова и Бањана
лијепо научиш и упутиш, да се свеколико чисто може разабрати, да
послијед састанка свеколико у лијепи и у мирни начин остане, а по
састанку тко шта изнова учини да му то изнова буде и да за њем каштигу
прими од својега старијега, и за хак са земље прошле године учини да
збора није, и за све ми по истоме Хајровићу у твоје писмо упиши, како
свакоме што је ко учинио а к мојој се страни мица, све опрашћаш и у
исто писмо дај свакоме тврду вјеру и опроштињу. Да се работа не измиче
него да је пријед свршимо, ја ћу се отправити одавлен у Острог у прву
неђељу по Петрову дне, то јест у неђељу одавле кренути, и ти та дан
спреми твоје људе, али мало и пријед како ће једанак они у Никшиће и
ја у Острог доћи. И пиши ми које ћеш људе послати у Никшиће и који ће
к мене доћи у Острог да ову ствар свршимо и хоћеш ли на та исти рок.
Ако ли ћеш и други рок промијенити, може ти бити, само нека је по Пет-
рову дне. За друго ће ти све казати Аго Хајровић...”
Али-паша је тешко болестан. То је човјек узетих ногу. Њега треба но-
сити у носиљци коју му је 1842. био поклонио аустријски цар Фердинанд
I. Његошу је то са састанка у Дубровнику с Али-пашом из 1842. добро
познато. Стога му је жао да се његов побратим Али-паша ломи по
тешким и несигурним херцеговачким и црногорским путевима. Зато он
одједанпут и пристаје да Али-паша не долази у Острог на састанак. Не
мора Али-паша бити присутан преговорима. Нека пошље своје изасла-
нике. Његош ће с њима ствар уредити.
Почетком јула Али-паша поново упућује Његошу на Цетиње свога
поузданога човјека Мустај-бега Хајровића. По Хајровићу доставља Њего-
шу и своје писмо од 1. јула. У том писму изражава велико задовољство
што се „могу сви послови свршити преко” његових посланика, љубазно
се захваљује Његошу „на пријатељску промишљенију” и даје му на зна-
ње да ће „прије Илина дне на два три дана изаћи у Гацко и одма послати
до тебе под Острогом наше посланике, то јест нашега сина Хаџи Риз-
ванбега, и Хасанбега Ресулбеговића, и Баш-агу, муселима невесињскога,
и још, ако видимо прилику, изаћи ће и други мој син Миралај из Таслиџе
преко Дромјака у Никшићу”.

392
 Његош сматра да је боље што прије одржати састанак с Али-пашиним
људима. Зато он 9. јула поручује Али-паши: „И ја управо на Илиндан
отправљам се одавде у Острог, зашто по Илину дне не би мога, е би ме
сметали пости Госпођине, нако би се по Госпођину дне станак измака, а
мени се чини да је боље да се не измиче; но ако те буде воља измаћи
по Госпођину дне, а ти ми напиши прије Илина дне, да се ја не отправ-
љам прије, него да чекам до онога дневи докле ти забиљежиш. Ако ли
те воља да је станак о Илину дне, не пиши ми ништа, него опреми оне
људе које си именова у твоје писмо, да у исти дан у који ја дођем у
Острог и они да дођу у Никшиће и к мене у Острог, да један другога не
очекујемо и да ову ствар уредимо”.
23. јула ставља Али-паша на знање Његошу да ће он „у први петак”,
28. јула, поћи „са срећом из Мостара у Гацко” и да ће његови посланици
3. августа доћи у Никшић. Моли Његоша да 4. августа пошље у Никшић
једнога свога човјека „за уговорити се, у који дан имаду доћи” у Острог
на састанак.
Габријел Ивачић скупља и даље појединости о новом Његошевом сас-
танку с Али-пашом. Он подноси 28. јула о томе један доста опширан
извјештај Губернијалном предсједништву у Задру. Тада је већ поуздано
знао да се тај састанак морао одржати 11. јула. Сад је дознао да ће се
одржати 9. августа. Већ је одлучено да Али-паша пође са својим људима
у Гацко, а Његош са својом пратњом у манастир Острог. Кад тамо стигну,
одредиће гдје ће се и кога дана састанак одржати. Ивачић је био обави-
јештен да је Његош предлагао Али-паши више пута да се поново састану
у Дубровнику или у неком другом аустријском мјесту. Гласови су се про-
носили да је Али-паша то стално одбијао. Изговарао се да не би био у
стању да издржи напорно путовање до аустријске границе. Сад пак
круже гласови да би мјесто њиховога састанка могло бити Сливље које
се налази на црногорској граници.
На Цетињу се има већ неколико седмица Његош припрема за саста-
нак. Набављају се нова богата одијела за сенаторе и друге угледне лич-
ности који треба да га прате. Праве се шатори, набавља се 40 до 50
лијепо опремљених коња. И Али-паша хоће да покаже на састанку сав
источњачки раскош. И он се припрема. Већ је у Гацко послао своју тје-
лесну албанску стражу са каваз-башом. Тамо је упутио неколико коња с
дивном опремом, шаторје, многа одијела и велику количину хране за
људе и коње. Ивачић с правом осјећа да неће доћи до мирнога рјешења
између Његоша и Али-паше, јер обојица скупљају велику војску. Сви су
изгледи да ће заратити.
Далматински цивилни и војни гувернер Јохан Аугуст фон Турски обав-
јештава 8. јуна Предсједништво Дворске канцеларије у Бечу о предстоје-
ћем Његошевом састанку с херцеговачким везиром Али-пашом.

393
 Аустријски кнез и државни канцелар Клеменс Лотар Венцел фон Ме-
терних и велики канцелар гроф Карло фон Инцаги показују одмах велики
интерес за преговоре који треба да отпочну између Његоша и Али-паше.
Својим дописом од 2. августа, под бројем 1832/п., гувернер Јохан
Аугуст фон Турски се обраћа Карлу Роснеру у Дубровнику и Габријелу
Ивачићу у Котору. Он их задужује да одмах упуте у Црну Гору и Херце-
говину извиђаче који ће на лицу мјеста прикупљати податке о кретању
црногорске и турске војске дуж аустријсе границе, о разговорима који
ће се водити на састанку између Његоша и Али-паше и о одлукама које
ће се на том договору донијети. Гувернер Турски овлашћује Роснера и
Ивачића да плате из државне касе дневнице и путне трошкове тим пов-
јерљивим особама. Моли их на крају свога писма да га о свему што
сазнају подробно обавјештавају.
Сад наравно Карло Роснер и Габријел Ивачић шаљу своје уходе на
црногорско и херцеговачко тло и мобилишу чиновнике многих претура
и полицијских станица у дубровачком и которском округу.
Али-паши ни на ум не пада да се на пријатељски начин споразумије
с Његошем и с њим ријеши питање Грахова и Бањана. Он напротив у
току јула мјесеца скупља велику војску по читавој Херцеговини. Хоће да
освоји Грахово које му је ускратило давати харач. Жели умирити и већи
дио становника Бањана који су се испред турскога зулума са својом сто-
ком били склонили на црногорско земљиште. Намјерава укротити и
ускоке који су се због турскога насиља над хришћанима нагомилали у
Морачи. Хоће да казни и побуњенике у Корјенићима, Дробњацима и
никшићком округу. Послије Његошева убиства, које је требало да на
длаку вјерно изврше његови посланици у манастиру Острогу, намјерава
да из Никшића и Пјешиваца свом снагом удари на Црну Гору. Истодобно
треба, по договору, да нападне из Турске Албаније Црну Гору и скадар-
ски везир Осман-паша.
Габријел Ивачић јавља 28. јула Губернијалном предсједништву у Зад-
ру да стижу гласови из Грахова да се скупило на аустријској граници
према Кривошијама 15.000 турских и црногорских ратника. Ивачић зап-
раво признаје да нема тамо толико војника, али додаје да предстоје жес-
токе борбе између Турака и Црногораца.
Карло Роснер извјештава 30. јула Губернијум задарски да се велика
турска војска креће према Никшићу и Гацку.
Стјепан Куничић пише 4. августа Карлу Роснеру да је у понедјељак,
31. јула, стигао у Гацко са својом пратњом од око 400 коњаника, са два
топа и једним бацачем бомби Али-паша Ризванбеговић, да је Зулфикар-
бег дошао у Никшић с једним корпусом коњаника и да је заповједник
Требиња Хасан-бег Ресулбеговић 2. августа пошао у пратњи од 20 коња-
ника Али-паши у Гацко.

394
 Габријел Ивачић накнадно сазнаје да је Али-паша прије састанка с
Његошем у манастиру Острогу тајно послао у Никшић 500 војника и да
је тада имао код себе у Гацку 400 до зуба наоружаних ратника.
Његош има исто свуда своје извјештаче. Он у међувремену дознаје
на Цетињу о гомилању турске војске у Гацку, Корјенићима, Никшићу и
око Грахова. О пакленим намјерама Али-пашиним и о покретима његових
трупа сазнаје и од кнеза Јакова Даковића, протопопа Стефана Коваче-
вића, попа Марка Булајића, кнеза Лазара Андријашевића и других гра-
ховских главара, који га у то вријеме често посјећују, дарове му доносе
и с њим вијећају. Он и сам погаћа дух страшнога серашћера Али-паше.
Рачуна свакако с његовом подмуклошћу. Добро зна да ће Али-паша само
пред силом попустити. Исто му је добро познато да је ровито стање у
Херцеговачком пашалуку и да се Али-пашина војска никада неће борити
с оном храброшћу и жестином као што се Црногорци знају да боре за
свако парче своје земље. Стога је спреман да ни по коју цијену не
допусти да му Турци отргну Грахово и Бањане.
Ријешен је да силом уреди прилике на црногорско-херцеговачкој
граници у случају ако се то не могне мирним путем постићи. Зато он и
прикупља велику војску коју шаље у Грахово, пут Корјенића и Никшића.
Заједно с граховским становницима подиже утврђења у самоме Грахову
на мјесту названом Хумац.
Па ипак он не губи сасвим наду у преговоре с Али-пашом. Он се с
њим мјесецима дописује ради једног новог састанка. Навикнут је он,
заправо, на вјечита преговарања и погађања с Турцима из Турске Алба-
није и Херцеговине. Био је он већ и понешто научио од дозлабога споре
руске дипломације која му је у току дванаест пуних година по руском
конзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу препоручивала да буде стрпљив
и помирљив у преговорима с турским сусједним пашама. Баш у то врије-
ме он чује с разних страна да његов побратим Али-паша кује завјеру
против њега и да је већ Али-паша у Гацку одлучио да га турски послани-
ци које он буде послао у Острог убију. Он то дознаје не само од хриш-
ћана него и од Турака из Подгорице, Спужа и других турских крајева.
Сенатори и други угледни црногорски главари савјетују му да никако
не иде на састанак Турцима, али их он не слуша него полази у Острог.
Узима са собом неколико најугледнијих црногорских старјешина, доста
велик број чланова из своје најближе породице, свога поузданика Радо-
вана Пипера и све своје перјанике и 29. јула сретно стиже у острошки
манастир. У Никшићу се већ налазе Али-пашини посланици: Хаџи Риз-
ван-бег, муселим из Стоца, Хасан-бег Ресулбеговић, заповједник Треби-
ња, Баш-ага Реџепашић, муселим из Невесиња, и још неколико турских
поглавица. Они се ту договарају ко ће све да иде на састанак у црногор-
ски манастир Острог.

395
 Ускоро по свом доласку у Острошки манастир Његош упућује Али-
пашиним изасланицима у Никшић свога перјаника Радована Пипера да
их доведе на састанак. Хаџи Ризван-бег прима у Никшићу Радована Пи-
пера веома љубазно. Баш тада долази у Никшић гласоноша из Албаније
и доноси једно писмо од скадарскога везира Осман-паше за Али-пашу.
Осман-паша јавља Али-паши да ће напасти Црну Гору с албанске грани-
це чим буде убијен Његош на састанку.
Али-пашини посланици разговарају отворено на турском језику о Ње-
гошевом убиству и не слуте да Радован Пипер разумије турски. Они спо-
мињу на турском језику и једно турско изасланство које се утаборило у
Сливљу крај Никшића и које намјерава поћи у Острог да би наговорило
Његоша да дође у равницу Сливља. У Сливљу би Турци имали Његоша
у својим рукама и ту би га и смакнули.
Радован Пипер се прави као да турски не зна, брзо се враћа у ос-
трошки манастир, јавља Његошу и црногорским главарима све што је у
Никшићу чуо. Острошки архимандрит Никодим Раичевић, Стеван Перков
Вукотић и неки други људи саопштавају Његошу да су чули да намјерава
Али-паша „да ти учини невјеру на састанак; сада су ни казали у истине”.
Баш тада хватају Црногорци једнога гласоношу турскога који је носио
просјачко одијело. У једном његовом опанку проналазе Али-пашино пис-
мо које је било упућено скадарском везиру Осман-паши. Али-паша моли
у том свом писму Осман-пашу да позове Албанце под оружје и да удари
на Црну Гору чим се Али-паша буде приближио црногорској граници.
Његош међутим сад чека у Острошком манастиру да дођу Али-паши-
ни посланици на преговоре. Пет пуних дана пролази, а њих нема. Они
Његоша стално обматвују. Вијећају у Никшићу ко ће све да иде на прего-
воре. Најзад одлучују да Али-пашин син Хаџи Ризван-бег и муселим Ха-
сан-бег Ресулбеговић остану у Никшићу, а да пошљу у манастир Острог:
Мујагу Мушовића, заповједника Никшића, Баш-агу Реџепашића, мусели-
ма невесињскога и таста Хаџи-Ризван-бега, Мустај-бега Ризванбеговића,
заповједника Дувна и Али-пашина рођака, Ага Хајровића, Али-пашина
повјереника, Хаџи-Сали-агу Бехмана, Авда Хусена, Асана Пољака, Муха
Љутицу, Ага Љуцу и још једанаест турских ага и бегова.
Рано ујутро 7. августа полази на оседланим коњима двадесет Али-
пашиних посланика на састанак у Острошком манастиру. Они долазе у
манастирску авлију и траже Његоша да с њим преговарају. Његош их
неће да прими. Не жели с њима разговарати. Само им поручује да се
врате у Никшић. Они потом одлазе пут херцеговачке границе. Прати их,
наравно, велико мноштво Црногораца. Чим дођу на Башину Воду, Црно-
горци оспу на њих паљбу из пушака и убију их дванаест. Осам осталих
Турака побјегну на брзим коњима у Никшић.

396
 Пуни срџбе иа Али-пашине посланике због завјере коју су сновали
против њиховога духовнога и свјетовнога владара, а и спремни на зло,
Црногорци откину главе поубијаним Турцима, свуку их, а затим их, по
обичају тадашњег суровог времена, искомадају ножевима; а потом узму
њихово скупоцјено оружје и њихова раскошна одијела као трофеје. Ње-
гош се, према његовим властитим ријечима, „свакојако старао да те
ствари било не би, и половину Турака учинио” је „спасти”.
Тешко је тачно утврдити који су Али-пашини изасланици погинули 7.
августа 1843. на Башиној Води недалеко од Острога. Јасно се пак види
из историјске грађе из Хисторијског архива у Задру да су ту убијени: Му-
јага Мушовић, начелник града Никшића, никшићки кадија Брунац, Аго
Хајровић, Али-пашин повјереник, Хаџи Сали-ага Бехман, Авдо Хусен и
Асан Пољак.
Требало би сад видјети који су се Али-пашини посланици сретно
вратили с Башине Воде у град Никшић. Из сачуваних се докумената
сазнаје да су се спасили Баш-ага Реџепашић и Мустај-бег Ризванбеговић,
рођак Али-пашин.
Миховил Бенић, познати аустријски тумач за турски језик у Дубров-
нику, подноси 11. августа барону Карлу Роснеру један подоста опширан
извјештај о погибији Али-пашиних делегата на Башиној Води. Кад су се
турски посланици упутили из Острога пут Никшића, тако прича драгоман
Бенић, и кад су стигли на један поток, позвао је један Црногорац Баша-
гу Реџепашића и Мустај-бега Ризванбеговића да се издвоје у страну. Ре-
џепашић и Ризванбеговић су то смјеста урадили. Потом су Црногорци
осули ватру из пушака на остале Турке, побили дванаест и исјекли их.
Послије погибије Али-пашиних посланика на Башиној Води са свих се
страна диже велика повика на Његоша. Размахује се живо интересовање
за тај догађај. Пишу се о њему опширни извјештаји окружним аустриј-
ским поглаварима у Котору, Дубровнику и Сплиту и Губернијалном пред-
сједништву у Задру. Шаљу се о томе исцрпни дописи и у Беч врховној
аустријској власти. О том се обавјештавају на један подао начин Цари-
град, Скадар и други градови у Турској Царевини.
И Турци и Аустријанци, и непријатељски расположени Црногорци
према тадашњем државном поретку у самој Црној Гори, осуђују Његоша.
Ту не изостаје ни дугогодишњи руски конзул у Дубровнику Јеремија Га-
гић. (Јеремија Гагић пише 28. августа 1843. Његошу, измећу осталога,
и ово: „... Мени је највише жао, што ће у овом случају Ваша добра слава
бити помрачена, јербо овди и у Котору јавно се говори, да сте Ви проти-
ву воље Сената црногорскога и народа свега заповиједили, да се турски
посланици погубе. Ја то никако не вјерујем, јербо не видим шта со тим
добити можете. - Ваше садашње положеније критично је и дај Боже да

397
се обрати на добро! Како ћете се пред свијетом оправдати, кад Вас
неблагоразумни и непослушни Црногорци предосуждавају?...”)
Сви, мање-више, приказују црногорског владара у најцрњим бојама.
Тврде да је Његош позвао на преговоре у Острошки манастир велики
број турских ага и бегова из Никшића, Требиња, Гацка и Невесиња и да
их је ту на Божју вјеру побио да би осветио свога најмлађега брата Јока,
свога рођака Стевана и многе друге Петровиће које су Турци 23. августа
1836. побили и сабљама искомадали у Грахову.
Па ипак се мора признати да су аустријски чиновници которског и
дубровачког округа, људи наше крви и нашега племеиа, прикупили
најтачније податке о Његошевим преговорима с Али-пашом око успос-
тављања мира на сталним потресима и узнемиравањима изложеној цр-
ногорско-херцеговачкој граници и о несретном догађају на Башиној Води
од 7. августа 1843. Они су, заправо, најбоље и познавали политичке
прилике у нашој земљи и у Херцеговачком пашалуку. Добро су знали и
Црногорце и Турке, јер су им они били први сусједи. Били су у доношењу
судова о појединим збивањима и личностима и непристрасни. Према
Његошу су понекад гајили и извјесне наклоности.
За расвјетљавање Његошевих и Али-пашиних веза и турске погибије
на Башиној Води без сумње је најзаслужнији которски дугогодишњи на-
челник Габријел Ивачић са својим многобројним и савјесним извјешта-
чима. Он је будно пратио Његошево дописивање и преговарање с
Али-пашом око одржавања једнога новога састанка. На неколико дана
прије него што су били побијени Турци на Башиној Води, Ивачић је, под
неким нама још непознатим изговором, послао у Цриу Гору на лице мјес-
та једнога свога извиђача од кога је два-три дана након турске погибије
добио многе драгоцјене појединости о самоме догађају. И са других раз-
них страна он је прикупио многе појединости о томе и 10. августа поднио
Губернијалном предсједништву у Задру исцрпан и веома садржајан
извјештај о тој ствари. Због велике важности тога Ивачићева извјештаја,
ми ћемо изложити овдје оно што је битно у њему:
Али-паша пристаје одмах, према Ивачићевом излагању, да се још
једанпут састане с Његошем. Хоће, тобоже, да с њим уреди ствар око
Грахова и Бањана. Потребно је сад одредити дан састанка. Али-паша
предлаже спочетка један дан у мају, затим почетак јуна, потом конац
јуна и најзад 30. јул. Њему се свакако не жури. Хоће да добије у времену.
Има он свакако друге планове. Треба да прикупи што више војске.
Али-паша и Његош треба сад да се сложе у коме ће мјесту бити
њихов састанак. Његош жели да се састанак одржи негдје на неутралном
аустријском тлу. Али-паша хоће да се пошто пото одржи састанак у бли-
зини варошице Никшића или у равници Сливља које је близу црногорске
границе. Хтио би, тобоже, да избјегне дуго и напорно путовање до аус-

398
тријске границе. Његош пристаје најзад да се у Сливљу састану. Он
долази 29. јула у свој манастир Острог. Ту чује да је Али-паша већ стигао
у Гацко, да је он прикупио 4.000 ратника и да је упутио тајно у Никшић
500 војника. У исто вријеме дознаје да су дошли у Сливље Али-пашини
посланици и да су се ту утаборили. Међу њима су Али-пашин син Хаџи
Ризван-бег, заповједници Требиња, Невесиња, Никшића и други разни
аге и бегови. Они непрестано зову Његоша на разговоре у Сливље.
Сад Његош види да ту нијесу чиста посла. Јасно му је да би његова
глава могла лако одлетјети. Сазнао је он био још на Цетињу с многих
страна и од угледних личности из Турске Албаније и Херцеговине да
Али-паша спрема завјеру против њега. Добро се сад сјећа да тим вијес-
тима није придавао никакву важност и да му је Правитељствујушчи
сенат савјетовао да не иде на састанак Турцима. И поред свега тога он
7. августа шаље из Острога у Сливље свога повјерљивог перјаника Радо-
вана Пипера који треба да каже турским посланицима да Његош жели
да само с Али-пашом разговара. Турци лијепо дочекају Радована Пипера.
Прима га под свој шатор и муселим невесињски. Али-пашини изасланици
и не слуте да Радован Пипер разумије турски. Они се, у његовом друш-
тву, слободно разговарају на турском језику. Причају да је дошао к њима
један гласник од скадарскога везира Осман-паше с једним писмом. Изно-
се штавише и садржај тога писма: Албанци намјеравају напасти Црну
Гору чим Његош буде убијен. Али-пашини посланици кажу тада да ће
они ударити на Црну Гору из Острога и Пјешиваца. Спомињу и једно
изасланство које се састоји од најугледнијих Турака и које се утаборило
у Сливљу. Оно треба да пође у Острошкн манастир да наговори Његоша
да се спусти из Острога у Сливље. Тако ће га Турци имати у својим рука-
ма и на своме тлу. А тада ће га моћи лакше погубити. Радован Пипер се
прави као да није разумио разговор Али-пашиних делегата; у највећој
се журби враћа у манастир Острог и одмах казује Његошу и црногорским
главарима све оно што је био сазнао у Сливљу.
Мало иза тога, исто 7. августа, долази на коњима осамнаест Турака у
Острошки манастир. Све су то, мање-више, веома угледне турске лич-
ности. Води их никшићки муселим Мујага Мушовић. Турци траже да их
Црногорци изведу пред Његоша. Његош их посматра с једног прозора у
манастиру. Он неће да прими нежељене госте. Поручује им да се врате
у Никшић. Они се у манастирском дворишту скидају с коња и поново
наваљују да виде Његоша. Опет им се каже да се врате тамо одакле су
дошли. Сад они траже од Његоша да им да два сенатора и неколико
перјаника који бих их отпратили до турске границе. Његош им испуњава
молбу. И они се враћају у град Никшић.
На улаз у само Сливље, а можда и на црногорском земљишту, дочеку-
је их један велики корпус Цриогораца који су се били сакрили у једној

399
шуми и нападају их. И црногорски сенатори и перјаници, који су их пра-
тили, пуцају на њих; једанаест их убијају, сасвим их свлаче, главе им
откидају и њихове лешеве с главама остављају на мјесту гдје су их
побили. Ту гину од турских поглавица: муселим Мујага Мушовић, ник-
шићки кадија Брунац, Мујо Љуца и још неки истакнути турски главари.
Послије погибије Али-пашиних изасланика на Башиној Води, Његош
изражава, према ријечима Габријела Ивачића, своје негодовање због
тога турскога крвопролића. Он изјављује да се та несрећа десила без
његовога знања и одобрења. Брани Црногорце који су извршили тај по-
кољ. Тврди да се у њима разбуктао гњев, јер су били чули да Али-
пашипи посланици спремају завјеру против њега.
(Његош се правда код Јеремије Гагића у своме писму од 29. јула (10.
августа) 1843. због тога што су Црногорци 7. августа 1843. на Башиној
Води побили већи број Али-пашиних делегата: „... У том дође вријеме и
од састанка, и ја пођем у Острог, а они некизи дођу у Никшиће. Цијели-
јех 5 дана варали су ме и чекао сам их када ће изисти на састанку к ме-
ни, док ево ти их шести дан ђе иду, но та исти дан, мало прије него што
ће они доћи, мени се да чрез једнога пријатеља открити све њихово зло
намјереније, зато их и не пустим к себе, нити хћенем с њима станка
чинити, јер знам да ни о чему другоме варалице не раде него да плету
мрежу да у њу мене ухвате. Црногорци, који су чули шта Турци раде, и
они су се о злу турскоме договарали, па кад виде да ја Турке к себи не
примам, онда они, те су око мене били и другијех неколико људи од
оближњега села скоче на оружје, да оне Турке исијеку. Ја сам се сва-
којако старао, да те ствари било не би, и половину Турака учинио сам
спасти, а 9 или 10 од њих близу саме границе исијеку Црногорци...”)
Габријел Ивачић ипак мисли да Црногорци не би смјели извршити
један такав злочин без Његошева наређења или бар без његова прећут-
нога одобрења. Његош је, по Ивачићу, наредио Црногорцима да побију
Али-пашине изасланике јер је хтио да освети многе Петровиће које су
Турци 1836. погубили на Грахову. То што се прича, тако излаже Ивачић,
да су Али-пашини посланици спремали завјеру против Његоша, то је са-
мо изговор да би се оправдао тај вјероломни поступак Црногораца. До-
душе, Ивачић је увјерен да би погранични Турци били у стању да из
мржње убију Његоша.
И у своме допису од 14. августа Габријел Ивачић напомиње Губер-
нијалном предсједништву у Задру да је погибија Али-пашиних делегата
Његошево масло. Он даље тврди да је дознао да је Његош лично хтио
да пуца из своје властите пушке на Али-пашине посланике, кад су се они
налазили у дворишту Острошкога манастира, да је затим желио да их
побију Црногорци који су стајали у кругу око њих и да су то спријечили
црногорски сенатори који су били поред њега. Његош је и наредио Црно-
горцима да Турке прате и да их побију.
400
 Габријел Ивачић подноси и 18. августа један извјештај Губернијалном
предсједништву у Задру. И према његовим подацима које је у посљедње
вријеме био добио из поузданих извора Његош је заповиједио својим
Црногорцима да побију Али-пашине посланике недалеко од манастира
Острога. Његош их је према гласовима који су се ширили и сам хтио уби-
ти. Кад је видио да су Турци дошли у манастирско двориште, припасао
је сабљу, узео џефердар и два пиштоља, пошао им у сусрет и хтио је на
њих пуцати у тренутку кад су се они скидали са својих коња. Граховски
војвода Јаков Даковић, сенатор Стеван Перков Вукотић и његов брат од
стрица Машан Савов Петровић спријечили су га у томе. Рекли су да њему
то не приличи. Љут због тога на њих, замало што није испалио своје
пиштоље у главу сенатора Вукотића.
Сличне појединости о убиству Али-пашиних делегата износи и Карло
Роснер у своме допису од 25. августа Губернијалном предсједништву у
Задру. Он је исто био чуо да Његош није хтио да преговара о миру с Тур-
цима него да им је наредио да се врате у Никшић. Црногорцима је, на-
водно, заповиједио да их смјеста побију. Црногорци су, тобоже, то одби-
ли, јер су сматрали да је велики злочин убити госта у својој кући. Потом
је Његош послао својих 30 перјаника да Турке отпрате пут турске грани-
це. Перјаницн су пошли с Турцима и кад су дошли у један кланац, напали
су Турке из пушака и побилн девет. Кружили су гласови да су Његошеви
рођаци убили већи дио Турака. Вук Савов Петровић убио је, према неким
вијестима, никшићкога муселима Мујагу Мушовића. Главе побијених Ту-
рака понијели су Црногорци на Цетиње и изложили их на јавном мјесту.
Највећи дио тих злих гласова о Његошу и његовоме тобожњему нев-
јерству потиче свакако од самога Али-паше Ризванбеговића.
Али-паша је обавијестио доста опширно Карла Роснера у своме писму
од 30. јула (11. августа) о погибији својих изасланика на Башиној Води.
Ево у цјелости тога његовога писма:
„Али-паша, везир херцеговачки, поштенородноме цес. краљ. запов-
једнику околиша дубровачкога пријатељски поздрав.
(М. п.) (На печату Али-пашином стоји на турском: „Задовољан сам са
свим оним што ми одреди Господ. Његов роб Али”.)
„Познато је Вашему пријатељству на који уговор остављено лани с
владиком црногорскијем на нашему састанку у Дубровнику и нашијем
писмом утврђено коју [!] смо дали један другоме пред Вашијем лицом
за числу годину. Потље нашега састаник [!] пуно пута нама је писо да
се наново опет састанемо и о Грахову начин ставимо и да неће више
преко границе у наше послове и у нашијем подложника стављати и да
закључујемо вјечни мир и све што се тиче о мирности и рахатлуку међу
два пука граничара, оли залудо када је он имо у своју главу неисказану
невјеру. Будући по његову хотењу ми смо изашли у Гацко и послали ње-
401
му нашега сина Хаџи Ризван-бега, и Хасан-бега Ресулбеговића и Баш-
агу и неколико и од поглавите наше људи и послали и сенет нашега под
печатом за све што је преко његовијем књигама и преко нашијем посла-
ника уговорено.
И тако мој син и Хасан-бег остадоше у Никшићу и остали посланици
с Баш-агом одоше њему под Острогом да се с њиме састану и писма и
сенета прикажу и да се договори у пријатељство у који дан имаде бити
општи састанак. Сувише је долазио и његов посланик Рантован [!] у Ник-
шићу и био дочекан од мога сина преко његове прилике и с њима зајед-
но отишо под Острогом владици. И ту није шћео он с њима се виђети,
него његов скуп од Црногораца побили и пошјекли на Божју тврду вјеру
десет поглавитије Турака код његово[г] монастира. Само Баш-ага и мој
један рођак побјегоше. И учинио [је] та невјерни владика неисказану
невјеру коју не би учинио ни најгори лупеж и ствар кој[а] није се чул[а]
досад од Адама нити се море знати ни у какву историју, оли што ко ради
и наћи ће, као што ће и он наћи без сумње.
И ми, драги пријатељу, јављамо Вама по пријатељство праву истину
и сувише дајемо Вама на знање да смо ми сада наново ставили велике
варде и пандура по свему комфину за учувати од више невјерности цр-
ногорски и за општи рахатлук. И Ви сте умољени за наредити и ставити
по комфину Ваше достовјерније варде да не би се когођ од Вашије под-
ложника удружио с црногорскијем лупежа и да не би могли Црногорци
говорити да у њигова дјела има и Ваше подложника и пошијати по на-
шему комфину међу нашијем и Вашијем подложника какву немирности
[!]. И жељући Вам свако добро, јесам свакада прави пријатељ”.
Копију од тога свога писма послао је Али-паша исто 11. августа и
Габријелу Ивачићу у Котор.
Његош се бранио од свих клевета које су изношене против њега и
његових Црногораца. Он пише 24. августа Јеремији Гагићу: „Чудо ми је
да људи кажу да су Црногорци противу права народнијех сада поступи-
ли, а нико не каже да је Али-паша противу права народнијех поступио
када моје посланике похвата, три на колац наби, а три по године у син-
џир држа и за друге многе невјере које је учинио мојијема крајинама, а
и сада да су преварили мене и моје Црногорце, за то не би нико ни ри-
јечи рекао, но би све ћутањем прошло, како што је пролазило и ово до
данас што је нама чинио. У нас је обичај који се у ови народ у закон
обратио: којом мјером ко нама зајми, оном истом да му зајам повратимо.
Да нијесмо зло са злом предусретали, давно би се на ову гору турска
џамија поперила и ова шака Славјана своје име изгубила”.

Стварање, 26/1971, број 3, стр. 343-365.

402
 О ВЈЕРОДОСТОЈНОСТИ НЕКИХ ИЗЈАВА
МИлОРАДА МЕДАКОВИЋА О ЊЕГОШУ

Милорад Медаковић је историчар. Бавио се и новинарством. Рођен је

1824, а умро 1897. Написао је 1851. Историју Црне Горе, с великом
љубављу проучавао је обичаје Црногораца, а 1882. издао је своју студију
П. П. Његош, посљедњи владајући владика црногорски, у којој је прика-
зао, „највише по сећању”, живот и рад нашег великог пјесника. (Савре-
меници о Његошу, изабрали и редиговали др Видо Латковић и др Никола
Банашевић, Ново покољење, Београд, 1951, стр. 227)
Медаковић је провео пуне четири године у Црној Гори. Од 1844. до
1848. био је на Цетињу у Његошевој служби као „учитељ овдешње мла-
дежи, точно и приљежно извршујући своју дужност и чесно владајући
се”. С Његошем је стално проводио вријеме: „Ш њиме би ја сједио до
једног сата послије поноћи; бјех сваки дан ш њиме за трпезом и шетах
се ш њиме два пут на дан по цетињском пољу... Излазио сам ш њиме и
на Ловћен”. Медаковић је путовао с Његошем и у Пераст, Беч и Венецију.
Много је био од користи Његошу, преписивао му је „јуначке пјесме” и
био му „при руци” у сваком погледу.
Медаковић нас је много задужио. Сачувао нам је од заборава у своме
дјелу П. П. Његош многе драгоцјене податке из живота и рада Његоше-
ва.
Да је Медаковић савјесно прикупљао податке о Његошу, то се јасно
види из неколико примјера које ћемо овдје сад навести и поткријепити
историјском грађом из Државног архива у Задру. Тим желимо показати
да су многе његове изјаве вјеродостојне и да им треба поклонити већу
пажњу него што је то досад рађено.
Милорад Медаковић је живописно приказао избор и потврду Радивоја
Петровића за господара Црне Горе. Пошто црногорски главари углавише
да се слажу са избором Радивоја Петровића, „онда се почне”, тако јавља
Медаковић, „томе јако одупирати гувернадур Вуко, наводећи, како су
главари од све Црне Горе и у договору са владиком на обштему збору
изабрали Ђорђију Савова за насљедника и да је он једини закони нас-
љедник... Напише се књига, којом се признаје Раде за господара и ту
књигу подпишу сви главари од све Црне Горе - а они, који не знаваху
писати, стављаху своје крсте. Први приступи и целива у руку Рада ос-
трошки архимандрит Јосиф, а за њим сви остали главари и остали ту

403
десивши се Црногорци. Кад виђе гувернадур Вуко да сви присташе и
подписаше - онда и он пристане и подпише, али последњи, мјесто што
је требало, да је први”.
На томе општем збору главара Радивоје Петровић добија два важна
документа: једно „потвржденије от народа” а друго од главара. „Књигу”
коју су црногорски главари дали Радивоју Петровићу понио је са собом
Симо Милутиновић „кад је поша’ на Стањевиће и тако га је стопио”.
Та два важна „потвржденија” недавно су нађена у препису руског ви-
цеконзула Јеремије Гагића. Ми смо пак у Државном архиву у Задру про-
нашли писмо црногорскнх духовних и свјетовних старјешина од 22.
октобра (3. новембра) 1830. године вршиоцу дужности окружног котор-
ског поглавара Миховилу Мартелинију. Из тога се писма јасно види да
је Медаковић потпуно у праву кад тврди да је гувернадур Вуколај Радо-
њић био посљедњи црногорски главар који је пристао на избор Радивоја
Петровића за врховног поглавара Црне Горе.
Његош је био војсковођа и војник. Он није заповиједао из позадине
нити је гледао битке догледом. Залазио је у прве бојне редове и борио
се раме уз раме с Црногорцима против Турака.
16/28. септембра 1843. заузима скадарски везир Осман-паша мала
црногорска острва на Скадарском језеру Врањину и Лесендро. Његош
се у то вријеме „бавио на Грахову”. По свом повратку из Херцеговине он
употребљава сва средства да би та острва повратио од Турака. Али сви
његови покушаји да острва ослободи остају без резултата. Без лађа и
топова великог калибра ништа се није могло учинити. У једном нападу
на Врањину и Лесендро, који се десио концем новембра 1843, замало
што Његош није главу изгубио. Ево шта нам о томе прича Милорад
Медаковић:
„Осман-паша знаваше да се владика кренуо са војском на Грахово,
он одма спреми мале бродиће и напуни их са војском, извезе се на остро-
ве и исте заузме. У Вранини лагумају и до основа разоре Турци стари
србски манастир св. Николе, у којем је основа св. Сава митрополију
србску. Са Грахова поити владика да брани Вранину и Лесендру. Владика
не имаше нити брода нити икаква водена превоза, да своју војску пре-
везе преко воде, те да на јуриш отме острове, на којијема су се Турци
већ били утврдили и исте окитили лубардама. Владика се заустави са
својом војском на Танком-Рту; а са Међеђега гађаше са малом лубардом
кулу на Лесендри, али једно што је мала лубарда, а друго што је одвећ
удаљено, није се могло ништа учинити.
Онђе у мало што није погинуо владика: растом висок, а пригрнуо
кратки црвени ћурак (ћинтерац), уоче га Турци на дурбин, те окрену
лубарду управо на владику и гађаху непрестано. У оном тренутку, у ко-
јем приступи један Црничанин владици, да му целива руку и само што

404
је владика пружио руку, долети лубардино зрно те погоди Црничанина
у врх главе и ту му се пролије мозак. На то повичу главари владици:
,Мичи се отлен, кумимо те Богом, - е ћеш погинути!’ Владика да им по-
каже своју неустрашимост и да је он што и остали Црногорци, одговори:
,Ја не мичем да ђавољу - већ ћу стајат’ на биљези кано и ви; а и мени
није ништа милији живот него вама’.”
Да је ово тврђење Медаковићево тачно, то нам потврђује историјска
грађа из Државног архива у Задру.
14. децембра 1843. забиљежиле су њемачке новине „Allgemeine
Zeitung” (број 360, од 26. децембра, стр. 2879) да је Његош концем но-
вембра мјесеца 1843. пошао са 3.000 Црногораца на обале Скадарског
језера да би освојио Врањину и Лесендро и да га замало тада Турци
нијесу погодили из топа.
28. августа 1844. Његош се спушта с Цетиња у Боку Которску. Он иде
на Прчањ, одсиједа у кући Филипа Луковића, учи пливати и купа се два-
пут дневно кад му вријеме допусти. На Прчању се задржава само десет
дана. Због неких важних „народних дјела” враћа се већ 7. септембра
1844. у Црну Гору.
И 1845. силази Његош у Боку на море ради побољшања свога здрав-
ља. У Котор стиже 23. јула предвече. Послије кратког времена полази
паробродом у Пераст. У Перасту одсиједа код Ђорђа Ђурановића, једног
од најбогатијих тамошњих православаца. С Његошем су његов секретар
Димитрије Милаковић и неколико слугу. Његош се задржава у Перасту
десет дана. Преко Његуша враћа се на Цетиње 2. августа 1845. Окружни
которски комесар Стјепан Дојми упућује 3. августа 1845. Губернијалном
предсједништву у Задру писмо, у коме му саопштава да је Његош бора-
вио десет дана у Перасту, да се купао двапут дневно у мору и да се 2.
августа 1845. вратио у своју резиденцију.
Милорад Медаковић спомиње такође то Његошево бављење у Пе-
расту: „1846. г. сиђе владика у Боку да се купа и настани се у Перасту.
На другој страни залива под Столивом бјеше мјесто за купање, куд се
превозаше на барки из јутра и послије подне. Из Котора узме једног ка-
дета, да га учи пливати”. Поп Вук Поповић из Рисна, дугогодишњи са-
радник Вука Караџића, зна исто тако за Његошев боравак у Перасту. У
Поповићевом писму од 1/13. септембра 1844. Вуку Караџићу, стоји изме-
ђу осталога, ово: „Владика црногорски био је ови дана овђе учити се по
мору пливати, и учећи од једног кадета научио је за 15 дана да сад може
и преко своји ријека плутати.”
Изјаве Милорада Медаковића и Вука Поповића о Његошевом учењу
пливања у Перасту сасвим се поклапају. Само Медаковић и Поповић гри-
јеше кад тврде да је Његош боравио у Перасту 1846, односно 1844. Из
писма Стјепана Дојмија јасно се види да је Његош био у Перасту од 23.

405
јула до 2. августа 1845. Да је пак Његош живио у Перасту љети 1845, а
не 1846. или 1844, за то има доказа и у његовом писму од 3/15. августа
1845. Габријелу Ивачићу: „Залажани су други или трећи дан кћели Ора-
овчане позвати да им одговоре за бешчест учињену, него ја сам то у
Пераст одма дознао и жестоко сам запријетио Залажанима да се у такве
ствари не пуштају”.
Милорад Медаковић говори у својој студији П. П. Његош и о постанку
Његошеве Луче микрокозма. Он каже: „Дјело Луча Микрокозма бјеше
владици најмилије. На овом дјелу радио је он уз частни пост и за шест
неђеља не пушташе никог к себи до мене”.
То исто јавља Његош у своме писму од 24. јуна (6. јула) 1845. своме
учитељу Симу Милутиновићу: „Пошиљем Ти моје мало дјелце Лучу мик-
рокозма, мном састављену прве неђеље прошлога часнога и великога
поста”.

* * *

Ми бисмо могли овдје навести још доста других примјера из којих би

се видјело да су казивања Милорада Медаковића о Његошу поуздана и
да им треба поклањати већу пажњу него што је то досад чињено. Мало
нам је чудновато како може Ристо Ј. Драгићевић да сумња у истинитост
сљедеће изјаве Милорада Медаковића: „Понио је био владика са собом
из Црне Горе своје ново дјело Горски вијенац у рукопису и печата га код
Мехитариста у Бечу. Он сам држаше друго поправљање и потоње прег-
ледање. Нама уопште није јасно зашто би Медаковић измишљао да ,сам
[Његош] држаше друго поправљање и потоње прегледање’ Горског
вијенца. Медаковић је тада био с Његошем у Бечу. И он је био добро
упућен у то. Његош је имао пуно времена у Бечу и могао је натенане да
врши коректуре Горског вијенца. Вршећи ,друго поправљање и потоње
прегледање’ он је, без сумње, понегдје и дотјеривао своје стихове. Он
је био уз то веома тачан и савјестан. Пазите само шта пише 4/16. јуна
1846. своме несређеном сестрићу Петру Петровићу - Цуци: „Примио сам
твоје писмо ономадне, тј. 1-га јунија, на којему си заборавио ставити
число мјесеца и године, а тако исто не спомињеш у којем се корпусу
налазиш. Ово твоје небреженије ја не могу постићи од шта произлази,
тако исто твоја празнословија у писмо веома су ме зачудила. Ове, исти-
на, мале ствари, али су на мене чудновато дјејствије учиниле”.
Кад је Његош 24. јуна (6. јула) 1845. послао у Београд Симу Милути-
новићу Лучу микрокозма да се тамо штампа, он се плашио да ће у Лучи
бити пуно штампарских погрешака. Зато је он и повјерио Симу Милути-
новићу вршење коректура: „...Овијем те дјелцем утрућујем и молим да
ми га даш напечатати у тамошњу дивну печатњу, да ми изволиш корек-

406
тором истога бити, на лијепу карту да се печата, да га у почетку украсиш
каквим високим идеалним вињетом; нек буде у октаву напечатано, по
двадесет стихова на свакојему обрасцу...”
Његош је, нема збора, вршио „друго поправљање и потоње прегле-
дање” Горског вијенца.

Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Београд, књ. 29,

свеска 3-4/1963, стр. 287-294.

407
 О ПОКУШАЈУ ГРАЂЕЊА НЕКОлИКО
БРОДОВА ТОПОВЊАЧА ЗА ЦРНУ ГОРУ 1844.

Концем септембра 1843. заузима скадарски везир Осман-паша Скоп-

љак мала црногорска острва у Скадарскоме језеру Врањину и Лесендро.
Његош употребљава сва средства да би та острва повратио од Турака,
али сви његови покушаји да их ослободи остају без резултата. Без лађа
и топова великога калибра ништа није могао учинити. Он се сад мири с
херцеговачким везиром Али-пашом Ризванбеговићем. Склапа споразум
о примирју с њим, који потписују у Котору 28. октобра (9. новембра)
1843. Димитрије Милаковић и Осман-ага Зворничанин. Потом он намје-
рава да пође у Беч. Хоће тамо да заинтересује рускога цара Николаја I
и аустријски двор да би они утицали на турску Порту да му се поврате
острва Лесендро и Врањина. Жели да изради код тамошњег руског пос-
ланика Павла Ивановича Медема да Русија и даље доставља Црној Гори
новчану годишњу помоћ коју јој је била одредила, да поради код аус-
тријскога двора да му се допусти да пресели на аустријску територију
хиљаду црногорских породица које нијесу због сиромаштва могле даље
да живе у своме завичају, да би, осим тога, израдио код аустријске владе
да се ослободи таксе она роба која долази из Црне Горе у Котор и да
транзитно увезе у Црну Гору одређену количину праха пушчаног и соли
из Аустрије. У Аустрији намјерава да тражи бродоградитеље с којима би
се погодио да дођу у Црну Гору да му саграде четири или пет бродова
топовњача помоћу којих би покушао да поврати од Турака острва Вра-
њину и Лесендро. Има још пуно других ствари које би посвршавао у
Бечу.
Концем децембра 1843. сазнаје окружни которски поглавар Габријел
Ивачић да ће Његош ускоро послати свога секретара Филипа Вуковића
у Петроград да моли руски двор да посредује у спору око острва Вра-
њине и Лесендра. Ивачић јавља 1. јануара 1844. далматинском гувер-
неру у Задру Јохану Аугусту фон Турском да је, изгледа, на Цетињу рије-
шено да Вуковић треба да пође преко Беча у Петроград паробродом
Барон Стурмер, који креће 13. јануара из Котора за Трст, и да је начуо
да и Његош намјерава да иде истим паробродом до Трста, а из Трста у
Беч. Он не може Турском поуздано рећи да ли ће Његош заиста кренути
у Беч, пошто Његош још није био рекао ништа о своме одласку својим
сенаторима?

408
 И 4. јануара обавјештава Ивачић гувернера фон Турскога о Његоше-
вом путу за Беч. Јавља му да се Његош већ спрема на пут, да га очекују
на Његушима, да би могао доћи у Котор у току два-три дана и да ће 13.
јануара поћи за Трст паробродом Барон Стурмер. Не зна поуздано због
чега Његош иде у Беч, али је начуо да ће се Његош из Беча упутити у
Петроград да би замолио руски двор да исплати новчану помоћ за 1844.
црногорскоме народу, коју је, изгледа, Русија обуставила.
26. децембра 1843 (7. јануара 1844) Његош пише кратко писмо Ива-
чићу. Ставља му до знања да намјерава „првијем аустријскијем парохо-
дом поћи у Тријест” и да ће „ова два-три дана сићи ... у Котор”.
7. јануара Његош извјештава рускога вицеконзула у Дубровнику Је-
ремију Гагића да намјерава „првим аустријским пароходом кренути за
Тријест, а потом отправити се и у Беч”, и да ће га за вријеме његова
одсуства замјењивати предсједник црногорског сената, Перо Петровић.
Његош се 8. јануара обраћа једним писмом и своме побратиму Али-
паши Ризванбеговићу: „Поодавно нијесам био у Беч”, тако он пише Риз-
ванбеговићу, „па зато овијех дана полазим да се мало проходам и надам
се, ако Бог да здравље да ћу се вратити у Црну Гору до два или три мје-
сеца дана, и мислим да ћу наћи ствари на граници између Црне Горе и
Херцеговине у лијепом начину и слоги, зашто знам да ко отуда најмању
рђаву работу учини Црногорцу, да ћеш га ти кастигати, а ако Црногорац
што ружно коме од туда уради, кастигаће га Сенат и мој брат Перо, који
за ово вријеме остаје на мјесто моје”.
Ивачић међутим очекује Његоша у Котору, али њега нема. Сазнаје
да Његош неће стићи у Котор ни 9. јануара.
Његош ипак долази 9. јануара, око 4 сата послије подне, у пратњи
неколико црногорских главара из Црне Горе у Котор. Одсиједа код тргов-
ца Матеја Нетовића. Ивачић сад ступа у везу с Његошем, води честе
разговоре с њим и опрезно настоји да дозна сврху Његошева пута у Беч.
Његош му саопштава да ће у Бечу молити рускога посланика Павла Ива-
новича Медема да посредује код рускога двора да би узео у заштиту Цр-
ну Гору од турских напада из Албаније и да би Русија исплатила црногор-
скоме народу новчану помоћ за 1844. Он даље изјављује Ивачићу да ће
остати у Бечу до краја априла 1844. За вријеме свога боравка у аус-
тријској пријестоници молиће, наводно, Дворску канцеларију да укине
царину на ствари што Црногорци доносе на которски пазар. Тражиће од
врховне аустријске власти да му допусти да транзитно увезе у Црну Гору
одређену количину соли и пушчаног праха. Искаће помоћ од аустриј-
скога двора било у новцу било у справама и баруту за минирање да би
се направио пут од Црне Горе до Которскога округа. Замолиће аустриј-
скога кнеза и надвојводу Фрања Карла Јосипа да му дозволи да пресели
хиљаду црногорских породица у било који дио аустријске државе. У

409
Дубровнику ће поручити три лађе на весла које би могле да носе по два
топа и које би се у дјеловима донијеле у Скадарско језеро и тамо сас-
тавиле. Те лађе намјерава употријебити у борби против турских бродова
и садашњих турских утврђења Врањине и Лесендра, које по сваку цијену
жели ослободити од Турака.
Његош живи у Котору од 9. до 13. јануара. Чека да пође паробродом
Барин Стурмер за Трст. У његовој пратњи су његов секретар Филип Ву-
ковић, перјаник Видо Бошковић и коморник Нико Зец. Они исто бораве
у Котору и треба да пођу с њим у Беч. Његош се тада често виђа у друш-
тву Габријела Ивачића и других аустријских чиновника. Долазе му у
посјету и стари његови знанци и пријатељи из цијеле Боке. А и он поне-
ком узвраћа посјету. Али и у Котору се он бави државним пословима.
Прикупља потребни материјал за свој пут у Беч. Штавише задужује Фи-
липа Вуковића да у Котору набави што тачнији попис свих института и
знаменитости у Бечу. Хоће да за вријеме свога боравка у аустријском
главном граду што боље упозна начела и начин живљења аустријскога
народа, аустријскога двора и аустријских министарстава. Жели да упозна
и поприми све оно што је добро у аустријској и руској држави. Он се
свим силама труди да постепено приближи црногорски народ европској
култури. Зато намјерава да оснује школе у својој земљи, да сагради
путеве по Црној Гори, да од своје резиденције Цетиња направи град. Он
за то не располаже материјалним средствима, али ће их он потражити
од рускога цара Николаја I, а и од Аустрије. Кани штавише да затражи
од Русије све врсте топова с компанијом тобџија, који могу бити упола
и инвалиди, и с одговарајућим бројем пјешака, који би постали извршна
власт у његовој земљи. Хоће да заведе ред у Црној Гори.
Његош се 13. јануара укрцава с Филипом Вуковићем, Видом Бошко-
вићем и Ником Зецом на брод Барон Стурмер и полази из Котора за
Дубровник. Неколико тренутака прије него је пароброд кренуо, долазе
Његошу гласници са Цетиња у Котор и јављају му да је прошлих дана
била велика олуја на Скадарском језеру и да су се три турске наоружане
лађе отргле, да су се двије потопиле са свом посадом и да је трећа уда-
рила о црногорску обалу. Црногорци су, према њиховим излагањима, тај
турски брод заплијенили и убили два турска стражара. Пет осталих Тура-
ка који су били на њему скочили су у воду и удавили се. На заплије-
њеном броду нађена су два мала топа, нешто мало пушака, ножева,
пиштоља, знатна количина топовских метака и пушчанога праха. Његош
одмах задужује гласнике који су му саопштили ту вијест да кажу Црно-
горскоме сенату да је он наредио да награди те Црногорце који су
заплијенили ту турску ратну лађу са тридесет златних цекина, под усло-
вом да му они предају оружје и муницију што су на том броду нашли. Да

410
не би Турци отели Црногорцима ту ратну лађу, Његош заповиједа да се
брод извуче на копно и да се чува.
Његош стиже у Груж 14. јануара, одмах иде у посјету рускоме вице-
конзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу, заједно с њим ступа у везу с
грађевинским пословођом из Гружа Антоном Шољетићем и грушким
бродоградитељима и с њима склапа уговор о грађењу неколико бродова
топовњача за Црну Гору, помоћу којих намјерава да поврати од Турака
мала острва у Скадарском језеру Врањину и Лесендро.
За те Његошеве планове убрзо дознаје дубровачки окружни поглавар
и владин савјетник Карло барон Роснер фон Рошенек. Он јавља 20. јану-
ара гувернеру фон Турском да је Његош на своме проласку кроз Дубров-
ник уговорио с бродоградитељима из Гружа да му саграде неколико лађа
топовњача. Роснер подноси о томе 26. јануара доста детаљан извјештај
фон Турскоме. Чим Његош долази у Дубровник, тако јавља Роснер, од-
мах ступа у везу с архитектом Антоном Шољетићем и бродоградитељима
из Гружа, уговара с њима да му саграде четири или пет бродова топов-
њача, у којима би могло стати по педесет до шездесет људи и по један
артиљеријски топ на крми, а други на прамцу, позива архитекту Шоље-
тића и десет бродоградилаца на извјесно вријеме у Црну Гору, обећаје
им да ће им платити путне трошкове тамо и амо, стан и храну за вријеме
њихова боравка у његовој земљи, а у току раднога дана три форинте
грађевинском инжењеру Шољетићу, а другим бродоградитељима по фо-
ринту и двадесет хелера. Шољетић и десет бродоградитеља пристају на
то. Потребно је само да за то добију дозволу од своје владе. Његош им
обећаје да ће се он за то побринути. Утврђује се да ће свака лађа то-
повњача стајати око 2.000 форинти. Дебело дрво за бродоградњу упо-
тријебиће се из црногорских планина, а опрема лађа и остало што буде
потребно набавиће се из Трста и Ријеке.
Његош је сад спреман да неимару Шољетићу да унапријед извјесну
своту новца, али Шољетић не прима новац. Његош задужује рускога
вицеконзула у Дубровнику Јеремију Гагића да Шољетићу даје повремено
новаца колико му је потребно за изградњу тих бродова топовњача.
Ове изјаве Роснерове из његовога дописа од 26. јануара гувернеру
фон Турском допуњују писма Јеремије Гагића од 7/19. јануара и 1/13.
фебруара 1844. Његошу.
Гагићево писмо од 7/19. јануара гласи: „Ја се надам, да ћете бити
благополучно дошли у Виену, кад ово моје писмо тамо приспије. Јучер
је био код мене архитект Антон Шољетић, и показао ми писмо, које је
писао својему кориспонденту у Фјуму поради грађе за Вашу флотиљу;
равно и у Тријест писаће, да сабере с обе стране свједјенија, гдје се что
налази и по сходној цијени и најдаље до мјесец дана знаће се о свему
како ће се располагати. Он ме је молио да Вам јавим, да је он уговорио

411
с 10. мајстора дубровачкији, да пођу с њим у априлу мјесецу у Црногору.
Дакле, по свој прилици, они ће моћи с Вама заједно тамо поћи. Само још
не знају хоће ли им Правитељство дозволити. Међутим, ако прије Вашега
овамо пришествија, архитекту буде от потребе новаца за грађу и друге
потребне материјале, хоћу ли му ја дати јавите ми, молим Вас, что
скорије. У очекивању опширнога Вашега наставленија и отуда новина, с
чувствима глубочајшега високопочитанија и душевне преданости, чест
имам бити...”
Ево Гагићевог писма од 1/13. фебруара Његошу: „Имао сам чест
примити Ваше предраго писмо из Тријеста од 8-а прошастога јанвара и
по Вашој наредби говорио сам и уговорио с протом Шољетићем из Гру-
жа, како што сам Вам писао у Виену 7/19. прошастога јанвара. Међутим,
има већ 8 дана, како је прото учинио прошеније преко овдашњега На-
чаљства Правитељству у Задар за пасапорте, да може су 12 мајстора и
он тринаести поћи у Црногору и до 8 дана надам се да ће им доћи до-
пуштење из Задра. - Прото је с прошастом поштом имао одговор из Три-
јеста и Фјуме поради дрва која су потребита за 5 барака канониер-
ски-дрва, свака кубическа франц. нога коштоваће 1 фиорин и 5 х.,
кромје катрама, гвожђа и осталога материјала. - И тако, одредили смо,
да прото најдаље от данас до 25 дана отправи се у Тријест и Фјуму и
избере тамо дрва и прочи материјал, који се у Црној Гори и Котору не
налази и на једну трабакулу натовари и привезе у Котор. - По протову
разчисленију, коштоваће све то около 2500 фиорина. - Дакле, ја ћу чека-
ти Ваше одобреније за ову нашу одредбу и хоћу ли дати проту Шоље-
тићу означену суму новаца, - благоволите што скорије увједомити ме...”
У пратњи Филипа Вуковића, Вида Бошковића и Ника Зеца Његош
полази 15. јануара18 паробродом Барон Стурмер из Дубровника пут
Сплита. У Корчули се задржава брод Барон Стурмер неко вријеме. Ње-
гош и у том мјесту тражи бродоградитеље који би хтјели за плату да
пођу у Црну Гору да му саграде неколико ратних лађа. Ту он налази
„шест мајстора”.
На пароброду Барон Стурмер Његош стиже у Сплит 16. јануара. У
сплитској га луци дочекује и поздравља добродошлицом окружни сплит-
ски поглавар и владин савјетник Едуард Гриј де Ронзе који се добро с
њим познавао још из времена разграничења између Аустрије и Црне
Горе. Гриј га сад води по граду и показује му сплитске знаменитости.
Биће да му је тада „показао Диоклецијанову палачу, њено прочеље,
царев маузолеј претворен у столну цркву, Ескулапов храм и перистил, а
можда и Златна врата, која још не бијаху отворена, те остале дјелове
града који ће се баш у вријеме његовог управљања пољепшати”. Гриј је
могао тада Његоша повести и у сплитску гимназију, јер је он у то вријеме
био и њен директор. Његоша су свакако тада интересовале и више шко-

412
ле у другим земљама. Њих је намјеравао да оснује у својој малој и тада
непросвијећеној Црној Гори.
Његош се 17. јануара ујутро упућује на пароброду Барон Стурмер из
Сплита за Задар.
Његош долази на пароброду Барон Стурмер у Задар 18. јануара око
3 сата послије подне. По налогу гувернера далматинскога Турскога у
сусрет му иде секретар Губернијалног предсједништва Карло Кемптер,
изражава му добродошлицу и саопштава му да га гувернер Турски пози-
ва да код њега одсједне. Његош прихвата позив Турскога и око пола
сата касније напушта брод и упућује се у палату Губернијалнога пред-
сједништва. Прати га велико мноштво народа које је било дошло на
морнаричку обалу да га види. Гувернер Турски га дочекује с ручком.
(Постоји „Кроника сплитске гимназије, писана талијанским језиком,
која се чува у Музеју града Сплита” ... У Кроници је биљежено све важ-
није што се током једне године догодило у свијету и у Сплиту...” Познати
наш историчар умјетности др Цвито Фисковић, који је први упозорио на
ту Кронику, примијетио је да је под 16. јануаром 1844. у Кроници
забиљежено да је тога дана допутовао у Сплит Његош: „Уторак (16) био
је овдје на пропутовању са паробродом црногорски Владика. Дочекан
на обали од господина савјетника, окружног капетана, био је од њега
праћен при посјети најзначајнијих ствари овог града. Слиједећег јутра
прослиједио је своје путовање истим паробродом. Огромни стас
личности и народна одјећа у којој бијаше одјевен потакнули су дивљење
и привукли погледе знатижељних”.)
Пошто је Његош ручао код гувернера Турскога, кренуо је да посјети
православнога епископа у Задру Мутибарића, али га није нашао код
куће. Тада је пошао дворском савјетнику Фердинанду Шалеру, с њим је
шетао по задарском градском бедему и тамо је разгледао неколико
топова који су били тамо постављени. Увече је гувернер Турски позвао,
у част Његошеву, многобројне угледне личности у палату Губернијалног
предсједништва. Играле су се разне игре и плесало се. Његош је играо
томбуле и изгледало је да се прилично забавља. Мало је додуше гово-
рио. Послије вечере, око поноћи, удаљио се и вратио се на пароброд у
луку и тамо провео ноћ. Ујутро, око 7:30 сати дошли су у задарску луку
на палубу брода гувернер Турски, барон Шалер, генерали, пуковник
Турн, Таксис и многе друге угледне личности и опростили су се с
Његошем. Пароброд Граф Стурмер кренуо је тек у 8 сати за Трст.
Према излагањима Гаетана Креспија, Његош је у Задар дошао у
црногорском одијелу. На глави је имао црногорску капу. Он је био у Зад-
ру према већини особа с којима је долазио у везу, а нарочито према
онима који су га ословљавали на францускоме језику, необично крут и
с њима је разговарао сувопарно. Нешто дуже је разговарао с онима који

413
су с њим говорили „илирски”: Људи у Задру су примијетили у Његошеву
држању неке црте, које су, по мишљењу неких, одавале велики понос,
а по мишљењу других недостатак финијег и вишег образовања. Такво
његово понашаље неки су правдали посебним околностима и обичајима
у његовој земљи. Примијећено је да се Његош није срдачно понашао
према Карлу фон Кемптеру који га је 18. јануара у име гувернера Турског
поздравио добродошлицом.

Зборник радова о Његошу, Цетиње, 1972, стр. 107-118.

414
ЈЕДАН АУСТРИЈСКИ ПОКлОН ЊЕГОШУ 1844.

Далматински гувернер Венцел Фетер фон Лилиенберг често је разним

поклонима указивао пажњу Владици само да би га што више задужио.
Како је знао да је Владика љубитељ књижевности, доставио му је 21.
марта 1838. преко Габријела Ивачића читав „један плик књитах”. Да ли
је међу тим књигама било нешто на францускоме језику, то досад нијес-
мо могли утврдити.
Знамо поуздано да је Лилиенбергов насљедник генерал Јохан Турски
слао Владици и неке француске књиге.
Да би задобио благонаклоност Владичину, аустријски цар Фердинанд
I одлучио је 22. априла 1843. да се овласти генерал Турски да годишње
поклања Владици разне ствари у вриједности до 2.000 форинти. Карло
Инцаги, врховни шеф Уједињене дворске канцеларије у Бечу, обавијес-
тио је 26. априла 1843. генерала Турског о тој царској одлуци.
За вријеме повлачења границе између Аустрије и Црне Горе, које је
с извјесним прекидима трајало од 26. септембра 1837. до половине јула
1841, аустријски чиновници су видјели да Владици недостају апарати за
премјеравање земљишта. И гувернер Турски је морао бити о томе обави-
јештен. Зато се он ријешио, чим је био отворен кредит за куповање пок-
лона Владици, да му набави инструменте за мјерење земљишта. Он већ
23. јануара 1844. предлаже Карлу Инцагију да се у Бечу купи и поклони
Владици један потпун апарат за геометријско премјеравање земљишта.
2. фебруара 1844. Инцаги одговара Турском да усваја његов предлог и
наређује му да трошкове за тај поклон Владици покрије из годишње
новчане помоћи коју је цар одредио у те сврхе.
21. фебруара 1844. упућено је из Беча преко Губернијалног предсјед-
ништва у Трсту за Задар седам сандука који су тежили 206 килограма и
у којима су били инструменти за премјеравање земљишта за Владику
Црне Горе. Те справе нам је пописао Е. фон Кол-Коленег, мајор и дирек-
тор Литографског института у Бечу:
1. нови цијели апарат за мјерење с једном бусолом, 1 нови мали
апарат за мјерење, 1 нова графична стона триангулациона штица са
стакленом плочом, 1 нови перспективни диоптер новије врсте, 1 нова
секциона мјера за триангулацију, 1 нови апарат за цртеже, нови ос-
мопалачни теодолит са кожном торбом и са стативом, 1 нови хватни
штап у футроли од коже.

415
 10. јула 1844. Турски је упутио Владици писмо сљедеће садржине:
„Ваше Преосвјашченство! Одавна јошт имао сам ја намјерение показати
Преосвјашченству вашему какви знак високопочитанија и пријатељског
уваженија мог к вам, и будући да ми је похвална ваша љубов к полезним
наукама и заниманијама какогод и непрестано тежење и настојање ваше
ко утвержденију мира и реда не само на граници, него и уредног управ-
ленија у внутрености Державе ваше познато: зато сам мислио, да ћу с
посланием совершеног геометрическог Апарата, коим би мјерење земље
ваше предузети могли, не непријатни дар вам учинити, уздержавши се
приликом том дјело каково (књигу) о употребленију предсловутог Апа-
рата и к њему принадлежећих орудиах Преосвјашченству вашему пос-
лати, будући да ми ние могућно било таково, нарочито на француском
језику добавити. Међутим мислим, да је Г. Секретар Вукович ко употреб-
ленију такових орудијах у младости својој доволно знања себи прибавио.
Молим дакле Преосвјашченство ваше да бисте Апарат тај примити
изволили као знак моег прама Особе ваше вниманија, какогод и златни
сахат, ког сам купио са златним ланцем за знак мое признателности
вашем брату Пери послао, за његово старање и ревност којом се он по
налогу вашем труди мир и ред на граници одержати.
Одговарајући с тим на почитаемо писание Преосвјашченства вашег
од 16 Јуниа т. л. № 48. и задержавајући себи другу прилику предпоме-
нуто дјело о употребленију геометрическог Апарата послати чест имам
с отмјеним високопочитанием бити.”
Владика се 16/28. јула 1844. најсрдачиије захвалио Турском на том
раскошном поклону:
„Ваше Високопревосходитељство!
Хвала Вам и прехвала за свакидашње Ваше к мени вниманије и благо-
наклоност. Недавно имавши чест од Вас примити предивни Геометричес-
ки апарат, свакојему од оних комада, из коих се тај апарат састои, могао
је Г-д. Вуковић начин наћи, до једном теодолиту, а овај је међу нама
ново појавленије, од којега, доклегод не добијем од Ваше Екселенције -
о њему описаније, не знамо другога употребљенија учинити, развје да
ми дичи камару као какви прекрасни цвијет.
Препоручујући се и у напредашњем Вашему пријатном воспоминанију
и благорасположенију, с чувствима отменога високопочитанија и душев-
не преданости чест имам бити”.
17. септембра 1844. доставио је Турски Владици 9 књига на њемач-
ком и француском језику у којима се говори о „земљемјерном и треуго-
лномјерном снимању положенија мјеста и о употребленију орудија, која
се на то изискују”. Турски је пропратио те књиге сљедећим писмом:
„Ваше високопреосвјашченство! У сојузу писма мог од 10 Јулиа т. л. имам
чест вашему високопреосвјашченству овдје у прилогу назначена на ње-
416
мецком и француском језику сочињена дјела сверху земљемјерног и
треуголномјерног узимања, и сверху употребленија к тому изискуеми
орудија, послати, и узимам ову прилику вашему високопреосвјашченству
увјерение мог особеног високопочитанија поновити, с коим чест имам
пребивати”.
Владика се, 6/18. новембра исте године, захвалио Турском овим пис-
мом:
„Ваше Високопревосходитељство!
Јошт у мјесецу септемврију ове године имао сам чест получити Ваш
драгоцјени лист од 17. поменутога мјесеца, заједно с 9 различни, на
Њемачком и Француском језику, сочињенија, у коима се говори о земље-
мјерном и треуголномјерном снимању положенија мјеста и о употреб-
љенију орудија, која се на то изискују.
За овакови прекрасни дар, ја за дужност себи почитујем принести Ва-
шему Високопревосходитељству моју срдечну благодарност, желећи
удесну прилику, да би ту не само словом него и дјелом могао засвједо-
чити, и тијем поне одчасти, одужити Вам се, а међутијем с чувствима
отменога високопочитанија и преданости чест имам бити”.
Ради интелектуалне биографије Владичине важно би било сазнати
како су се звале те књиге на њемачком и француском језику. У своме
писму од 22. августа 1844, под бројем 874, Карло Инцаги је саопштио
Губернијалном предсједништву у Задру наслов од осам тих књига.
Требало би сад видјети које је то било девето дјело које је Турски
послао Владици.
То је било њемачко дјело од Аугуста фон Шелеа које је Пилерсдорф
11. септембра 1844. доставио из Беча Турском у Задар.”

Историјски записи, Цетиње, 1951, год. IV, књ. VI, стр. 401-410.

417
 О ПОДИЗАЊУ ЊЕГОШЕВЕ КАПЕлЕ НА
лОВЋЕНУ 1845.

Још за вријеме свога живота Његош је подигао капелу на врху Лов-

ћена. „Ову је цркву саградио владика”, како нам прича Медаковић, „у
тој намјери, да он буде сарањен у њој, на оној висини, која је највиша у
Црној Гори и од куд се виде понајвише само србске земље и сиње море”.
Његошеви савременици се не слажу у датуму подизања те капеле.
Неки тврде да је подигнута 1843, неки 1845, а иеки пак 1846. Ристо Ј.
Драгићевић је савјесно трагао за подацима у документима Државног
архива на Цетињу да би расвијетлио ово питање, али му није пошло за
руком да нађе о том ниједан савремени архивски докуменат.
Ми смо наишли у Државном архиву у Задру на неке историјске подат-
ке из којих ће се видјети кад је Његош саградио капелу на Ловћену.
Окружни которски поглавар Габријел Ивачић доставио је 18. маја
1845, под бројем 377/п., један извјештај Губернијалном предсједништву
у Задру. Ивачић је већ тада био од својих повјереника обавијештен да
ће Његош да подигне цркву на најуздигнутијем ловћенском врху Шти-
ровнику. Требало је да Његош почне са изградњом те грађевине што је
могуће прије. Он је то крио и правио се као да не зна коме свецу треба
да посвети ту цркву. Неки су вјеровали да ће она „бити названа црква
светога Петра” или „светога Луке љуботињског”. На крају свог извјештаја
Ивачић напомиње да се Штировник, на коме треба да буде саграћена
та црква, налази на црногорском земљишту и обећава Губернијалном
предсједништву да ће поднијети тачније податке чим буду извршене
припреме за подизање те грађевине.
Губернијално предсједништво у Задру сматрало је за своју дужност
да извијести Предсједништво Главне команде о Његошевом подизању
капеле на Ловћену; оно је у свом извјештају од 24. маја, под бројем
1203/п., изјавило да се у Црној Гори намјерава да се подигне црква на
Штировнику, и највишем врху Ловћена, поврх града Котора, и да је Ње-
гош по исказима неких доушника одлучио да што прије започне радове
на тој грађевини.
Исте вијести доставило је задарско Губернијално предсједништво 13.
јуна, под бројем 1367/п., и у Беч грофу Јозефу фон Седлницком и грофу
Карлу Инцагију.

418
 21. јуна поднио је Ивачић, под бројем 464/п., Губернијалном пред-
сједништву у Задру доста опширан извјештај. Ту је између осталог ријеч
и о капели на Ловћену. Његош је, према Ивачићевим излагањима, у по-
недјељак, 16. јуна отпочео да прави нову цркву на најузвишенијем лов-
ћенском врху. Под утицајем „ноћних визија” изабрао је за њу планинско
мјесто које је неподесно за становање. Још тада није био одлучио коме
свецу треба да је посвети. Та ће се црква, по Ивачићевом мишљењу, мо-
ћи видјети из велике даљине. Изгледало је да Његош прижељкује да
она привуче пажњу удаљених народа да би се они још „боље увјерили
у његова религиозна осјећања”. Она може да буде путницима „водич из
велике даљине”, јер они помоћу ње могу „да сазнају за прави положај
Црне Горе”. Њена дужина ће износити „око 12 лаката” и имаће пропор-
ционалну ширину.
Губернијално предсједништво у Задру ставило је 27. јуна на знање
Предсједништву Дворске канцеларије и Јозефу фон Седлницком да је
Његош 16. јуна заиста почео да гради цркву на највишем врху Ловћена
и да се заправо још не може са сигурношћу знати шта он хоће да пос-
тигне овом граћевином.
30. јуна достављена је новинама „Allgemeine Zeitung” забиљешка
сљедеће садржине: „Према најновијим извјештајима са Цетиња Владика
се, као што се прича, по руском савјету, одједанпут изјаснио против пла-
нираног припајања Црној Гори неколико албанских горштачких племена
и шта више је изјавио становницима Груде и Хотима да неће бити у ста-
њу да их довољно заштити од једног турског војничког корпуса. Сада
Владика гради на брду Ловћену, на помолу Котора, уз саму аустријску
границу, једну цркву на којој је већ рад отпочео. Наслућује се шта Вла-
дика заиста жели да постигне овом грађевином”.
(Важно је овдје навести и ријечи о капели на Ловћену од Његошева
савременика Љубе Ненадовића: „Од Иванових Корита, десет минута
даље, отвори се усред високе шуме, једна велика пољана. При дну тога
чудног зеленила, црне се неке старинске зидине. То се место зове Црк-
вине. Од Котора, Његуша и Цетиња, дотле се може доћи на коњу. Кад
сте се дотле, по мучном путу, испели, чинило вам се, да сте све висине
прошли; али тек одатле, као неку пирамиду више себе видите Језерски
врх. Два пуна сата треба вам још, да се уз ту голу стену пењете. Под
самим врхом, морате се обема рукама придржавати, док се успужете на
ону виснну где је владичин гроб. Штировник и Језерски врх стоје један
према другом; то су два највећа виса ловћенске планине. Језерски врх
завршен је као какво слеме од сто корака дужине и девет корака шири-
не. Кад туда ходите, чини вам се да корачате по некој греди, која је на
облаке наслоњена. На средини тога чудног врха стоји мала капела од
камена и у њој гробница владике песника. Иста капела само је два

419
корака шира и дужа од гробнице, која није укопана, јер је одоздо сам
целокупан камен, него је изидана одозго, у висину до више појаса. Ту је
положено тело владичино, и одозго широким камењем поплочано”.)

Историјски записи, Цетиње, 1951, књ. VII, стр. 117-119.

420
 КУлТ КАРАЂОРЂА

Култ Карађорђа Петровића (1752-1817) постојао је послије 1804. не

само у Србији него и у Црној Гори. Четрдесетих година 19. стољећа
створена је права легенда око његове личности. Литографија његова
портрета са четири стиха штампана је у Чешкој у току 1843. у великом
броју примјерака. Она је растурана по Србији и свим словенским зем-
љама које су се налазиле под турском и аустријском влашћу. Продавана
је и у Бечу. За вријеме свога боравка у аустријској пријестоници у јану-
ару и фебруару 1844. Његош је набавио Карађорђев портрет. (Његош
је неизмјерно цијенио Карађорђа као главнога Вођу првог устанка из
1804, као ослободиоца Србије и као „најизразитијег представника рато-
борне струје против Турака”. Он га је величао у својим пјесмама. Посве-
тио му је и најбоље своје дјело Горски вијенац.)
Ми смо ту слику пронашли у бечком Bildarchiv-у.
Испод Карађорђеве слике стоји:
Ти кои месеце мишицама обараш,
И сунце вери отачеству ствараш,
Прими нам венац, о јуначка главо,
Слободе снаго, Србска рода славо.
Његош је припремио за штампу Огледало српско 1845. Одмах га је
дао да се објави у Београду. Књига се појавила почетком 1846. Њој је
приложен Карађорђев портрет. Испод Карађорђеве слике објављено је
само: „Георгиј Петрович Черни, верховни вожд србски, у почетку 19.
столећа”. Стихови су изостављени. Његош их се пак сјетио кад је стварао
лик Милоша Обилића у Горском вијенцу:
„О, Милоше, ко ти не завиди? ...
Величаство витешке ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима;
сва витештва њина блистателна
твоја горда мишца помрачује ...
Ова мишца једнијем ударом
престол сруши а тартар уздрма.”
(стих. 224, 228-232, 235-236)
И кад Његош велича Карађорђа у „Посвети праху оца Србије”, он
спомиње „мишце”:
421
 „Фараона источнога пред Ђорћем се мрзну силе,
Ђорћем су се српске мишце са витештвом опојиле!”
(Посвета, стих. 19-20)

422
 О ЊЕГОШЕВОМ ПУТУ У БЕЧ 1846/47.

У 1846. години била је велика суша у Црној Гори и пријетила је опас-

ност од глади. Његошев углед у земљи био је пољуљан и због губитка
Врањине и Лесендра. Турски управитељ Скадарског вилајета Осман-
паша Скопљак искористио је глад која је од јула 1846. владала у Црној
Гори и почео је да даје жита свакоме Црногорцу који би се „јавним про-
тивником своје власти” показао. Због тога је могло да дође и до побуна
против Његоша и његове управе. Зато је владика у септембру 1846.
одлучио да пође у Беч и Петроград да лично интервенише код аустријске
и руске владе како би оне привољеле Турску да Црној Гори врати мала
острва у Скадарском језеру, Врањину и Лесендро, која јој је 1843. на
превару отела. Он је, осим тога, хтио да издјејствује код рускога цара
Николаја I „да се Црној Гори додијели ... субвенција” или да јој Русија
да суму „од 80.000 златних дуката”.
„Да би растеретио пренасељену Црну Гору”, Његош је желио да пред-
ложи рускоме цару „да дозволи Црногорцима да се преселе у једнопле-
мену Русију”. Он је, уз то, намјеравао да тражи од руског државног кан-
целара Карла Васиљевича Неселродеа „да се постара како би руска
царска влада обратила посебну пажњу, на ниске интриге турског кабине-
та, који је од неког времена почео да даје велике суме новца на унутраш-
ње побуне у Црној Гори, са очевидном намјером ... да се код Црногораца
поврати анархија”.
У Бечу је Његош такође имао да посвршава важне политичке посло-
ве. Требало је да среди прилике на црногорско-аустријској граници и да
пошто-пото ријеши питање црногорских непокретних добара у Боки Ко-
торској.
Његош се 18/30. септембра 1846. обраћа једним писмом окружном
которском капетану Едуарду Грију. Јавља му да намјерава „првим пара-
ходом... поћи у Тријест, а потом и до Беча проходати се”, напомиње му
да ће „у прву неђељу сићи у Котор” и да ће за вријеме његова одсуства
његово „мјесто по части мирске власти заступати” његов брат Перо Пет-
ровић.
У пратњи Милорада Медаковића Његош заиста, у недјељу, 4. октобра
долази с Цетиња у Котор, а 7. октобра полази паробродом из Котора за
Трст. Из Трста иде у Беч. Стиже у аустријску пријестоницу 20. октобра.
У Бечу се задржава до 13. фебраура 1847. Тога дана напушта Аустрију,
враћа се у своју отаџбину и стиже на Цетиње 8. априла 1847.
423
 Милорад Медаковић, који је био с Његошем од 4. октобра 1846. до 8.
априла 1847, тврди: „Понио је био владика са собом из Црне Горе своје
ново дјело Горски вијенац у рукопису и печата га код Мехитариста у Бе-
чу. Он сам држаше друго поправљање и потоње прегледање”.
Од 1847. до 1959. Горски вијенац је доживио велики број нздања. Сви
су се његови издавачи држали текста из 1847.
Ристо Ј. Драгићевић приредио је за штампу Горски вијенац 1959. го-
дине. Драгићевићево издање Горског вијенца „дјелимично се разликује
од свих досадашњих”. „Није нужно”, каже Драгићевић, „наводити многе
ситније измјене у тексту, али одмах треба нагласити да су исправљене
двије важне очигледне штампарске или коректорске грешке, које су се
провлачиле још од првога издања из 1847. Ове грешке јасно доказују,
да није тачно Медаковићево казивање из 1882. године, да је сам Његош
извршио ,друго поправљање и потоње прегледање’ штампанога текста,
већ је то очигледно вршио сам Медаковић или неки још непажљивији
коректор, пошто је Његош за вријеме бављења у Бечу свршавао нај-
важније државне послове. Баш почетком јануара 1847. Његошу се нај-
мање могло мислити о ,коректури’ Горског вијенца, јер је тих дана био
и разочаран и увријеђен од рускога цара, који му на неколике молбе
није хтио дозволитн да дође у Петроград и изложи му тешко стање Црне
Горе.
Али да је и у таквом расположењу Његош вршио ,друго поправљање
и потоње прегледање’, ипак му се никако не би могло десити, да усред
дана, за вријеме најбурнијега дијела народне скупштине, између 562. и
563. стиха, дође прозни текст: ,Ноћ је мјесечна; сједе око огњевах и
коло на Вељем гувну поје!’ Исто тако Његошу не би могло промаћи да
током најживљег расправљања о истрази, између 602. и 603. стиха, дође
ријеч: ,Долијегаше’, иза које непосредно долазе познате Мићуновићеве
ријечи: ,Без муке се пјесна не испоја’... и Владичине ријечи: ,Ђе је зрно
клицу заметнуло’ ... као што не би могао доћи између 690. и 691. стиха
прозни текст: ,Отправише три четири друга да позову на скуп турске
поглавице’, а то се, очигледно, не ради ноћу. Још мање би могао послије
доласка турских поглавица казати кнез Јанко: ,које сте се јаде скаме-
нили, (што разговор какав не почнете,) но поспасте и позамрцасте’ (ст.
714-716). Да се све ово још дешава у току дана најљепше илуструју
ријечи сердара Јанка, када каже: ,Како сам се синоћ исмијао!’...”
Драгићевић тврди даље: „Сравњивањем оригиналног текста са тек-
стом првога издања види се да је сигурно сам коректор (Медаковић) ис-
прављао на многим мјестима познату особину црногорског дијалекта о
честој замјени 4. и 7. падежа, те се кроз цио текст Горског вијенца нала-
зи велика недосљедност у овом погледу”.

424
 Драгићевић је приредио досад четири издања Горскога вијенца: прво
1959, друго 1964, треће 1965. и четврто 1966. Измјене које је извршио
у првом издању остале су и у остала три. Своје мишљење из 1959. о из-
давању Горскога вијенца Драгићевић није промијенио ни 1976. У своме
краћем прилогу „ ,Што је фајде’ или ,што за фајду’?”, који је објавио у
Стварању за 1976. (број 8-9, стр. 1229-1230), Драгићевић још енергич-
није заступа своје раније становиште: „Данас се може слободно тврди-
ти”, каже он, „да радници у штампарији јерменског калуђерског реда
мехитариста у Бечу нијесу могли слагати текст Горскога вијенца по Ње-
гошевом оригиналном рукопису, као и да није тачно Медаковићево твр-
ђење, да је сам Његош вршио ,друго поправљање и потоње прегледање’
сложеног текста Горскога вијенца. За прву тврдњу довољно је погледати
сачувани дио оригиналног Његошевог рукописа (до стиха 1528) или
његову фотокопију, а за другу тврдњу за мене је сигуран доказ само
једина ријеч, која се у првом шздању налази између стихова 602. и 603.
То је ријеч ,Полијегаше’, коју су по првом издању на томе мјесту остав-
љали сви приређивачи и издавачи главног Његошевог књижевног дјела
од 1847. године па даље. Ја сам је са тога мјеста избацио 1959. године
и пренио иза стиха 1226, што су одмах прихватили неки наши и страни
приређивачи и издавачи. Да је Његош и летимично прочитао сложени
текст, одмах би видио да тој ријечи није мјесто између стихова 602. и
603, јер се иза те ријечи наставља расправљање о истрази потурица, а
то сам детаљно образложио у своме прилогу уз титоградска издања
Горскога вијенца 1959, 1964, 1965. и 1966. г. под насловом ,Како је
приређен текст овога издања’ “.
Требало би сад видјети да ли је Његош, поред својих службених раз-
говора, имао времена, у току свога боравка у Бечу од 20. октобра 1846.
до 13. фебруара 1847. да се позабави штампањем Горскога вијенца и да
врши „друго поправљање и потоње прегледање” свога спјева.
Године 1847. Имбро Игњатијевић Ткалац, у Бечу, упознаје Његоша.
Он нам прича да је, „на проласку кроз Беч”, „упознао владику Рада” код
нашег заједничког пријатеља Вука Караџића”. „Вук је знао”, саопштава
Ткалац, „да склони Владику да у Бечу штампа драму Горски вијенац, а
мени је он [Вук] дао да прочитам одобрене табаке за штампу. Ова ме
дивна пјесма очарала и Вука сам замолио да ме представи пјеснику. Није
била банална учтивост што сам с Владиком са заносом говорио о његовој
пјесми и што сам се обрадовао што сам га лично упознао. Моје усхићење
очито је учинило јак утисак на тога озбиљнога човјека који је био
навикао на све врсте поштовања, јер ме љубазно позвао да га посјећујем
свакога дана за вријеме свога краткога боравка у Бечу. Како сам био
млад, то ми је веома поласкало и радо сам се одазвао томе позиву...
Морао сам му причати о Берлину и Паризу...”

425
 Стјепан Пејаковић такође је у току 1847, за вријеме свога боравка у
Бечу, био у вези с Његошем. Он је тада Његоша и посјећивао и с њим
водио дуге разговоре. Шеснаестог фебруара 1847. послао је из Беча је-
дан примјерак Његошева Горског вијенца Људевиту Гају у Загреб. Тада
је Гају доставио и препис Његошеве пјесме Поздрав роду на Ново љето
с једним подужим писмом.
И др Љубомир Радивојевић имао је веза с Његошем у току 1847. у
Бечу. То се види из његова писма које је 2/14. фебруара оданде упутио
Сими Милутиновићу у Београд. Нека овдје, новом транскрипцијом, буде
наведен почетак тога писма: „Јуче је светли Г[оспо]дар, владика црно-
горски кренуо из Беча к својима у Црну Гору. Пре поласка Његова оти-
дем и ја да Му ,срећан пут’ речем и код Њега застанем подоста дружине;
ту бијаше разговора различита, пак реч дође и на новине; тим поводом
каза мени Господар: ,да пишем у Београд, да му се Новине шаљу на
Цети[њ]у’. Почем је било доста друштва и доста разговора, ја онда забо-
рави запитати Ње. Светлост ,на кога да пишем’...”
За вријеме свога боравка у Бечу Његош се врло често састајао с
Вуком Караџићем, који је у то вријеме живио у аустријској пријестоници.
Гроф Јозеф Седлницки јавља 12. фебруара 1847. аустријском кнезу и
државном канцелару Клеменсу Лотару Венцелу Метерниху да се Његош
у Бечу дружио с Вуком Караџићем, чиновником из Руске амбасаде Рајев-
ским и учитељем талијанскога језика Ивановићем.
У листу Подунавка од 3/15. јануара 1847, на страни 4, стоји: „Вук се
непрестано забавља са владиком црногорским”. Караџић је, нема сумње,
често посјећивао Његоша у хотелу „Лондон” у коме је наш пјесник био
одсио. То потврђује и Милорад Медаковић: „Вук Караџић долазаше често
код владике”. Вјероватно је да су Његош и Караџић заједно разгледавали
и знаменитости Беча. Нашли су се заједно и на словенском балу који је
одржан 27. јануара 1847. у „Софијином купатилу” у Бечу. На томе балу
„бијаше највише Чеках, онда Југославјанах, потом Русах, Њемацах и
Французах; Пољаках бијаше врло мало”. Било је свега гостију „до двије
хиљаде двјеста”. На тај бал је био дошао и др Богдан Куретић. Њега је
„послужила срећа” те је тада с Његошем „разговарао подуго”, „највише”
о хрватској књижевности, „коју он [Његош] верло добро познаје”. „Прије
него се [Његош] крене одавле”, саопштава Куретић, „пут славне наше
Церне Горе, што ће за мало бити, изит ће од њега драма једна нз хис-
торије церногорске, коју је он сам спис’о”.
Као што се види, Његоша су, за вријеме његова боравка у Бечу од
20. октобра 1846. до 13. фебруара 1847, посјећивали и Срби, и Хрвати,
и Словенци, и он је с њима разговарао о разним проблемима, и то, како
је рекао Хрват Куретић, подуго. Био је и на словенском балу. Пожелио
је и да се слика.

426
 Баш у то вријеме боравио је у Бечу сликар и први наш фотограф
Анастас Јовановић. Он је тада израдио Његошев портрет. За вријеме
портретисања Јовановић је морао често разговарати с Његошем, а
Његош му је, врло је вјероватно, показао рукопис Горскога вијенца, који
је био са собом донио. Милан Б. Милићевић тврди да је Његош писао
Горски вијенац у Бечу: „Што би дању написао, то би увече читао Вуку
Караџићу, А. Јовановићу и још неким Србима, који су к њему долазили”.
Милорад Медаковић нам прича да је Његош читао неким особама Горски
вијенац, Лучу микрокозма и своју драму Лажни цар Шћепан Мали прије
него су се та његова дјела појавила. „У Трсту је Његош” (1833), (на свом
путу за Петроград), „нашао времена да пријатељима прочита и једну
пјесму коју је ту спјевао и коју је тршћански учитељ Димитрије
Владисављевић одмах по одласку Његошеву послао у пријепису Вуку у
Беч”.
Ристо Ј. Драгићевић је упозорио у своме прилогу „Како је приређен
текст овог издања” на извјесне нелогичности и недосљедности у тексту
првог издања Горскога вијенца. Па ипак се, без великога разлога, не
смије ништа мијењати у Горскоме вијенцу. Изузимајући очите штампар-
ске погрешке, све те евентуалне неправилности се морају објављивати
у сваком новом издању Горскога вијенца, а у примједбама испод текста
може се на њих упозорити.
Како руски двор није допустио Његошу да овога пута посјети Петро-
град, Његош се задржао у аустријској пријестоници од 20. октобра 1846.
до 13. фебруара 1847. године.
Његош је становао у Бечу у градској четврти Leopoldstadt, број 584.
У истом предјелу града живио је и дворски пиротехничар Антон Штувер.
Његош је сазнао за Штувера, позвао га је к себи у стан и саопштио му
да би желио да му направи извјесну количiну пиротехничке масе. Он је
Штуверу повјерио да намјерава да минама или пиротехничком масом
уништи турске лађе које се налазе у Скадарском језеру да би повратио
своја острва Врањину и Лесендро. Његош је желио да Штувер у своме
лаоораторију, у његовој присутности, изведе пробу те своје пиротех-
ничке вјештине. Тек послије те пробе Његош је желио да разговара са
Штувером о количини пиротехничке масе коју је намјеравао купити.
Штувер, наравно, није смио да без одобрења своје више власти из-
веде пробу у Његошевој присутности, нити се усудио да преговара с Ње-
гошем о продаји тог материјала. Чим се Штувер вратио кући из посјете
Његошу, одмах је писмено обавијестио дворски полицијски комесаријат
о Његошевим плановима. Метернихов секретар Хамер смјеста га је поз-
вао к себи, саслушао га и саставио записник о томе који је доставио
грофу Јозефу фон Седлницком, предсједнику Врховне полицијске и цен-
зурне дворске власти у Бечу. Седлницки је 12. фебруара 1847. поднио

427
подужи допис кнезу Метерниху и потанко га обавијестио да Његош нам-
јерава да купи у Бечу извјесну количину пиротехничке масе помоћу које
би запалио и уништио турске лађе. Да се, пак, Метерних не би узнеми-
рио, Седлницки му је у своме допису напоменуо да Антон Штувер није
прихватио Његошеву наруџбу.
Аустријска врховна полицијска власт није ни овога пута Његошу
допустила да набави у Бечу потребно наоружање да се не би замјерила
Турској Царевини. Тако је пропао Његошев покушај да у аустријској при-
јестоници купи извјесну количину пиротехничке масе којом је намјера-
вао уништити турске лађе у Скадарском језеру да би повратио Врањину
и Лесендро.

Гласник Цетињских музеја, Цетиње, 1979, књига XII, стр. 139-141.

428
НАПОРИ СКАДАРСКОГ ВЕЗИРА ОСМАН-ПАШЕ
ДА ЗАВАДИ И ПОКОРИ ЦРНОГОРЦЕ
1846. И 1847.

У току 1846. и 1847. године владала је у Црној Гори и Боки Которској

велика суша. То су биле рђаве и неродне године које је скадарски везир
Осман-паша искористио да још више мути Црногорце. Мамио их је у
Скадар да му се покоре, примао их је у својој кући, дуго разговарао с
њима на „илирском” језику, који је као рођени Босанац добро познавао,
затим је поклањао свакоме Црногорцу, према чину, ново одијело, плаћао
свакоме путне трошкове и све трошкове за издржавање у Скадру, давао
жита, оружја, новца. Младим православним свештеницима поклањао је
одежде. Хтио је, пошто-пото, да одврати Црногорце и Брђане од Његоша
и да у нашем народу изазове отпор државној власти на Цетињу. Тежио
је да завади црногорска и брдска племена и да изазове буне у Црној
Гори како би је лакше покорио.
И заиста су многи Црногорци и Брђани пошли Осман-паши у Скадар,
покорили му се и примили његове богате дарове.
Плановима Осман-паше ишло је на руку и Његошево одсуство из Цр-
не Горе, које је трајало око пола године. Његош је у недјељу, 4. октобра
1846, напустио Цетиње и стигао у Котор, а 7. октобра пошао је одатле
паробродом за Трст, а потом у Беч. Намјеравао је да пође из аустријске
пријестонице и у Русију да би издјејствовао код рускога двора да му
скадарски везир Осман-паша врати мала острва у Скадарском језеру
Врањину и Лесендро, која су му 1843. на превару одузета, и да би замо-
лио рускога цара Николаја I да „по својој штедрости всемилостивјејше
удостојио се придати” му „неко више новчано средство на годину”, да
може „противустати интригама турскијема и обдржати поредак у Црној
Гори и са сусједима унаоколо”. Он је тада избивао из Црне Горе од 7.
октобра 1846. до 8. априла 1847.
И прије Његошевог одласка из Црне Горе долазили су Црногорци у
Скадар да се покоре Осман-паши. Аустријски вицеконзул у Скадру др
Винченц Баларин јавља 30. септембра 1846. которском окружном погла-
вару Едуарду Грију да је 28. септембра стигло у Скадар 160 Пипера, да
су признали власт Високе Порте и да их је Осман-паша добро обдарио.
Да би задобио и наклоност Куча, Осман-паша је слао Кучима у Медун
неколико свилених одежди, воска и уља да би могли раскошно обући
429
свога свеца Арсенија и да би пред његовим моштима могло стално
горјети кандило.
Едуард Гриј извјештава 7. октобра 1846. Губернијално предсједниш-
тво у Задру да су из Пипера прво пошли у Скадар и покорили се турској
управи Црнци и Стијењани, да су с њима била и два брата сенатора
Тодора Мушикина и да се Црногорски сенат плаши да ће и Мартинићи и
цијела Љешанска нахија отићи у Скадар и потчинити се Високој Порти.
У свом писму од 9. октобра 1846. Винченц Баларин саопштава Едуар-
ду Грију да је 7. октобра 1846. дошло у Скадар 100 Пипера и 60 Марти-
нића да би изразили своју покорност Осман-паши. Осмаи-паша је био
широке руке, дао је сваком Црногорцу ново одијело, платио му издржа-
вање у Скадру и дао му трошкове за пут.
Баларин упућује 15. октобра 1846. опширан извјештај о политичким
односима између Црне Горе и Скадарскога пашалука аустријском интер-
нунцију грофу Штирмеру у Цариград. Главне податке из њега доставља
15. октобра Едуарду Грију у Котор. Он пише Грију, између осталога:
Прво, сматра се да је Црна Гора правно потчињена Високој Порти, али
непрестаном борбом која је трајала четири стољећа фактично не зависи
од скадарског паше. Друго, Осман-паша је Босанац. Он управља Скадром
од 1843. Потајни је непријатељ Његошев. Откако је присвојио мала
црногорска острва у Скадарском језеру, Врањину н Лесендро, престао
је, по налогу Порте, а на интервенцију Аустрије и Русије, да ратује са
Црном Гором. Обично је примао лијепо Црногорце који су долазили у
Скадар да му се покоре. Он зна „илирски језик” који је у употреби у Црној
Гори и лично је водио разговоре с многим црногорским главарима. Ње-
гови тајни изасланици су на фини начин и разним обећањима придоби-
јали Црногорце да поново признају султанову власт.
Треће, обичај је да скадарске паше дају богате поклоне брђанима
који им се покоре. Осман-паша је био дарежљивији од осталих паша.
Сваки је Црногорац добио од њега ново одијело. Плаћени су му издр-
жавање у Скадру и путни трошак. Кад Црногорци не би добијали дарове
од Осман-паше, изгледа да би тешко, након толикога пролијевања крви
и толиких борби, ишли у Скадар и изјављивали покорност Високој Порти.
Кад би им пак Његош давао сличне или још богатије поклоне, они би се
сигурно вратили к њему и признали његову власт. То су већ урадили
многи Кучи који су ишли час Осман-паши у Скадар, а час Његошу на
Цетиње.
Четврто, у Кучима има 16.000 становника, у Пиперима 10.000, а у
Бјелопавлићима 15.000. Према томе, то су појединци који одлазе у Ска-
дар и њихов је број мали према броју цјелокупног становништва у тим
предјелима. За вријеме црногорског потчињавања Високој Порти не вр-
ше се потребне формалности. Не налазе се на окупу сви главари опш-

430
тина и свештеници. Приликом изјава покорности уопште се не говори о
плаћању данка.
Пето, ако се цијела Црна Гора не потчини турској власти, онда ће у
појединим нахијама настати странке, као што се то више пута догодило
у Кучима. Јавиће се огорчене свађе међу становницима и двострука црк-
вена управа. Његош је прошлих мјесеци одбио да запопи неколико Куча
који су припадали турској струји. Њих је Осман-паша послао у Призрен.
Тамошњи православни владика их је произвео у свештенике.
Шесто, Осман-паша лијепо прима Црногорце који к њему долазе за
разлику од претходних охолих скадарских паша. Младим свештеницима
поклонио је одежде; послао је Кучима у Медун свилене кошуље да би
мошти светога Арсенија лијепо обукли и уља да би код његових мошти
стално горјело кандило.
Седмо, требало би поштовати вјеру тамошњег православног станов-
ништва. Зашто се православцима, пита се Баларин, не допусти да сагра-
де цркву на Врањини која је срушена 1843. године када су Турци заузели
ово острвце? То је зато, одговара, јер је Врањина сасвим у рукама Ос-
ман-паше. Он мисли да би требало рестаурисати ту цркву, јер би то
оставило јачи утисак на остале Црногорце.
На крају свога исцрпнога извјештаја наводи да су долазак великог
броја Куча и Пипера у Скадар и њихово признавање турске власти
изазвали велико запрепашћење код тамошњих католика, а да су се ска-
дарски Турци томе много обрадовали. Он још јавља да је један Турчин
из Албаније убио из освете усред Подгорице пиперског главара који се
из Скадра од Осман-паше враћао у своје село, да су Турци одсјекли главу
још једном Пиперу и да је погинула и једна жена из Пипера.
У свом допису од 18. октобра 1846. Губернијалном предсједништву у
Задру Едуард Гриј говори о одласку у Скадар пиперских изасланика и
становништва из Бјелопавлића и о њиховом признавању врховне турске
власти. Посланици пиперски, пише Гриј, пошли су у Скадар да би изрази-
ли своју покорност турском султану. Осман-паша их је лијепо примио,
поклонио им одијела, оружја и нешто новаца. Обећао им је да ће бити
ослобођени харача и да ће их снабдијевати житом. Мартинићи и Радо-
вићи отишли су исто у Скадар да се покоре Турцима. Осман-паша је њих
лијепо дочекао и богато обдарио. На потицај Сената на Цетињу станов-
ници Бјелопавлића, који су остали вјерни Црној Гори, хтјели су запалити
куће одметника, али су се плашили Турака из тврђаве Спужа који су
црногорским издајницима обећали помоћ.
Двадесет породица из Комана признало је турску власт 10. октобра.
Неколико њихових кућа запалили су њихови сусједи који нијесу изнев-
јерили Црну Гору. Требало је да се и Загарач потчини Осман-паши 17.
октобра. Из Гријова писма се види да је Сенат на Цетињу страховао да

431
ће се ускоро одметнути Црмничка нахија и Брда само ако им Осман-паша
буде поклањао жито.
У краћем допису од 6. новембра 1846. Баларин је извијестио Грија да
је 5. новембра стигло у Скадар још 130 Црногораца из Мораче и Роваца:
да признају власт Осман-паше. И њемачке новине „Allgemeine Zeitung”
од 26. новембра 1846. јавиле су да је 5. новембра пошло у Скадар 130
Црногораца из Роваца и Мораче и да су изразили жељу да постану
турски држављани.
Георгиј Срдић, секретар Сената, 22. октобра (3. новембра) послао је
Његошу у Беч подужи извјештај о стању у Црној Гори и Брдима: „Наша
се покрајина, разумијевајући њу у Брдима ... сва колебала, узроком, та-
кођер Вама познатим, турскога мита. - Отров овај, послије тије помену-
тије покрајина, у нахијама: Црничкој, Ријечкој и Катунској појавио се
није, но нешто мало Љешанској, али није од великог сљедствија, и гдје-
што се било појавило у Команима, но сасвим ту и претулило. И Марти-
нићи многи су се к нама повратили, којима и ћинтерци су се одузели
(пашини дарови), с условијем да се сахране докле Ви на здравље овамо
дођете, па тада што ћете год Ви с њима учинити, да ће они кајели бити.
- Том погодбом су и дошли к нама”.
У своме писму од 8/20. јануара 1847. жали се Перо Томов своме брату
Његошу на глад и немаштину које су тада владале у Црној Гори и Брди-
ма, на одметање Црногораца и на мићење Осман-пашино: „Да је у ови
народ велика мука од глади, то Ви и сами лако можете знати, и да се
може откле жито добавити ако би и поскупо било, то не би било ни по-
ловина муке, зашто би се нашло људи који би за паре понешто и купили,
али ево невоље што зла времена нијесу дала да га у Боку дође, па га
нема ни зрна, а залуд чоек и има талијер, кад за љега не може купити
багаш жита, и стога се народ узвијао и мучи се на сваки начин, што ће
чинит од својега живота.
Паша скадарски опет све више мита даје, јер што је до сада корете и
ћинтерце дава, сад је почео давати по двије пушке мале сребрне, као
што је дао двије Јовану Мушикину, а једну малу сребрну да је и пећки
нож Петру из Равнога Лаза, а трећем њиховом другу да је дар према
тога! Ови су се тројица искрали од своје дружине на сами Божић и пошли
у Скадар, па пошто су дошли кући, онда су пошли други Пипери и Мар-
тинићи, и обећано је и онијема који се од њих држе за старије, да ће
тако исто дар примити. Свима Пиперима изван Бора Бешина с браћом,
и Митровићах с браћом и Вула Николина, уговор је да ископају кућу
Пилетића, и од тога смо, Господару, на велику муку како ћемо избавити
Пилетића... Скадарски паша сваком обриче, ко ће к њему доћи, да ће
давати жита до Ђурђева дне, и има пиперскога и кучкога робља у Скадар
за 600 душа и више, те их он рани и с тијем ови народ помами, те им се

432
не може ништа. Ми смо мислили, да ће му откуда, заповијед доћи да то
не даје, но сврху тога све више даје ...”
Још у септембру мјесецу 1846. Осман-паша је добавио из унутраш-
њости Турске царевине око 13.000 стари жита, напунио је амбаре и ши-
ром их отворио Пиперима, Бјелопавлићима, Морачанима, Ровчанима,
Кучима и другим црногорским и брдским племенима. Према вијестима
тршћанских талијанских новина из Скадра, „паша је имао 10.000 фр. ср.
да даде Црногорцима”. Он је, штавише, припадницима турске струје у
Црној Гори и Брдима слао у помоћ и наоружане људе. Из поузданих
извора сазнао је Едуард Гриј у Котору да је Осман-паша упутио против
Ивановића из Куча црногорске одметнике из Пипера и Куча и одред
војске из Зете зато што су Ивановићи одржавали везу са Сенатом на
Цетињу и што нијесу хтјели признати врховну турску власт. Послије
огорчене борбе Турци су запалили четрдесет кућа у Кучима. Ивановићи
су морали бјежати. Склонили су се у Завалу у Пиперима, код Његошевог
пријатеља Илије Пилетића. Он је затражио од црногорског Сената да их
заштити и да им пружи помоћ. Сенат им није помогао и њима није ништа
друго преостало него да моле Осман-пашу за опроштај и да од њега
затраже да им допусти да се могу вратити на своја попаљена огњишта.
Све се ово збило, према излагањима Едуарда Грија, између 12. и 14.
новембра 1846.
У свом писму од 10. децембра 1846. Едуарду Грију Винченц Баларин
спомиње два турска војна похода против Ивановића. У првом походу
Турци нијесу ништа постигли, а у другом су спалили неколико кућа у
Кучима и заробили неколико кучких главара који су били против њих.
Те кучке старјешине су повели у Скадар, али их Осман-паша није казнио
него је људски поступао према њима. Пустио их је кући и рекао им да
туже суду подгоричке Турке за недјела која су им починили.
Хотски поглавица Хасан-бег по наређењу Осман-паше, напао је,
посљедњих дана новембра, са двије до три хиљаде наоружаних људи,
дјелове Бјелопавлићке нахије који се до тада још нијесу били покорили
Високој Порти. Послије вишечасовне борбе Хоти су се повукли. Није им
успјело да продру у црногорска села. Био се просуо глас да су Марти-
нићи, који су прво били признали турску власт, па се касније вратили
под окриље Његошево, издали у тој борби Хасан Хота.
Едуард Гриј, који је 5. децембра 1846. саопштио ове вијести Губерни-
јалном предсједништву у Задру, био је увјерен да ће Осман-паша поново
покушати да заузме цијеле Бјелопавлиће како би успоставио директну
везу између Албаније и Херцеговине.
Почетком 1847. Осман-паша је употријебио сва могућа средства како
би присилио Црмничку и Ријечку нахију да признају власт Портину. У
јануару мјесецу 1847. писао је Баларин Едуарду Грију да се у главном

433
граду Албаније стварају велике залихе жита и да ће, кад стигне нова
поруџбина, бити у Скадру 25.000 стари жита.
Године 1847. „била је”, како пише Вук Врчевић, „страшна глад у Црној
Гори, као и свуда по оним крајевима, и така да се људи не спомињу теже
никад, осим оне 1813/1814”. „У нас је велика глад и мука”, пише Његош
6/18. априла 1847. Јеремији Гагићу. Максим Шобајић се сјећа у својим
„Мемоарима” 1847. године: „Памтим, бјеху гладне године, лупешке са
нерада и нерода. Ми смо гладовали. Само смо с јесени сити били. Преко
зиме махом се ранисмо скробом, а у прољеће зељем и млијеком, но и
њега оскудно бјеше, као и варива. То бјеше гласита и срамотна 1847.
година”.
Осман-паша је искористио биједу и глад које су владале 1847. у Црм-
ничкој и Ријечкој нахији. Допустио је само оним Црногорцима који би му
се предали да купују жита и соли у Скадру. Осим тога, давао је погра-
ничним Црногорцима богате дарове у житу, хаљинама и у новцу. Похва-
тао је везе с главним црмничким и ријечким старјешинама, мамио их к
себи у Скадар и издашно их награђивао.
Око половине јануара 1847. настао је прави раздор у Црмничкој
нахији, који ће се у априлу 1847. изродити у велику буну. Перо Томов
јавио је тужног срца 8/20. јануара 1847. своме брату Његошу у Бечу,
између осталог: „Цеклињани су се справљали у Скадар да иду, па смо
их ми, тек смо то опазили, довели на Цетиње и повезали. Црница се
такођер узмутила, и неколико Лимљана пошло је у Скадар, а пред њима
Марко Божовић, но кад смо то чули, ми смо одма послали у Лимљане
људе од суда, којима су прискочили сви они Црничани, који за добро
народње раде; и тако су некијема од Лимљана куће погорели. Било је
Црничана, па јошт главара, који су злотворима руку држали и бранили
их, па је мало мањкало да се нијесу и посвађали с људима од суда. Друго
Ви не знамо што писати, изван што видимо, да ће све ово прснут једно
од глади, а друго за мито турско, а ми се мучимо свакојако и радимо што
најбоље можемо, но је много људих срамотнијех, којизи и не чине то од
какве невоље, нако од својега поганога и срамотнога образа, као што и
Божовић...”
Под бројем 33/р. Гриј је 20. јануара писао Губернијалном предсјед-
ништву у Задру. Према његовим изјавама, Лимљани су се покорили Ос-
ман-паши да би од њега добили помоћ, што је он давао оним Црногор-
цима који су већ били признали власт Високе Порте. Кад је Перо Томов
сазнао да се њихови главари налазе у Скадру, наредио је да се куће
отпадника прво испразне па онда запале. И Комани су, вели се даље,
хтјели да крену у Скадар и да се предају Турској, али су од тога одус-
тали, јер је, наводно, једна својта Његошева изјавила да ће им изборити
помоћ са Цетиња.

434
 Ћеклићи су исто жељели да доћу под султаново суверенство, али не
толико због помањкања животних намирница, него зато што је Перо
Петровић имао искључиво повластице на трговину рибом и што није
узео неколико њихових младића у перјанике и у Гвардију. Тада су неки
Ћеклићи одведени на Цетиње и затворени. Пуштени су на слободу пос-
лије неколико дана. Ширили су се гласови да ће читава Црмничка нахија
изразити вјерност султану ако јој Цетиње кроз кратко вријеме не пружи
материјалну помоћ.
Гриј је актом од 26. јануара обавијестио Губернијално предсједниш-
тво у Задру да се и село Бољевићи потчинило турској власти, да се
Маркиша Пламенац, са још два црмничка главара, вратио прије неколико
дана од Осман-паше из Скадра у Црмницу, да су Његошеве присталице
у Црмничкој нахији спалиле куће Пламенаца и да се и нека друга црм-
ничка села спремају да се одметну од црногорске власти, јер им Цетиње
не пружа материјалну помоћ. Осман-паша, вели Гриј, обасипа Црмнича-
не поклонима, а турске наоружане лађе, које се налазе у Скадарском је-
зеру, спречавају сваки довоз жита у Црну Гору.
Под бројем 9/р. Баларин је 27. јануара писао Грију у Котору да је 15.
јануара дошло у Скадар седамдесет Црногораца из Црмничке нахије да
изразе покорност Високој Порти, и да су Црмничани, који су остали
вјерни Његошу, запалили куће главних коловођа.
По вијестима које су долазиле с Цетиња, из Скадра и Котора, Осман-
паша је крајем јануара упутио на мало острво Лесендро оружане људе,
а и сам је тамо пошао и примио дарове од главара Црмничке нахије који
су му се били покорили. Он је, уз то наредио заповједнику Бара Селим-
бегу да заузме црмничка села Лимљане и Бољевиће, која су признала
турску власт, и да потом, заједно с турском војском која ће бити послана
Скадарским језером, запосједне и пазар у Виру.
Црногорски сенат је, у другој половини фебруара, предузео извјесне
мјере против одметања Црмничана. Затворио је неколико Црмничана ко-
ји су се тада затекли на Цетињу. У Црмничку нахију је послао Ђорђија
Петровића са десет перјаника и задужио га да, разним обећањима, спри-
јечи Црмничане да се сасвим покоре турској Високој Порти.
Сенат је, још почетком фебруара, наредио капетану Гвардије Лазу
Пророковићу да се с неколико перјаника упути у Брда да би наговорио
одметнуте Брђане да се врате под Његошеву власт. Пророковић је
пошао у Брда, пријетио црногорским отпадницима, обећао им помоћ и
дао и нешто новца њиховим главарима, али ништа није постигао. Брђани
су изјавили да из Скадра редовно добијају жито и да не желе да се од-
рекну турске власти.
И у марту мјесецу Црмничани навелико одлазе у Скадар, покоравају
се Осман-паши и примају од њега дарове. Под бројем 23/п. Баларин је

435
24. марта писао Едуарду Грију да је 17. марта стигло у Скадар неколико
главара из Цеклињске Жупе и становници црмничког села Годиња да се
покоре турској власти.
Баларин је 10. априла поднио доста исцрпан извјештај Губернијалном
предсједништву у Трсту. Ту он јавља: Концем марта 1847. приспјело је
у Скадар отприлике 500 Црногораца, већином из Црмничке нахије. С
њима су били „капетан” Маркиша Пламенац из Бољевића и „капетан”
Никола Пламенац из Глухога Дола. Осман-паша био је веома дарежљив.
Све их је богато обдарио. Маркиши и Николи Пламенцу поклонио је оди-
јела која носе турски достојанственици. Уз то је даровао Маркиши Пла-
менцу сабљу, припасао му је и рекао му да њом треба да сијече главе
непријатеља турске владе. Кад су се Маркиша и Никола Пламенац,
заједно с осталим црногорским одметницима, 3. априла вратили у Црм-
ницу, напали су их Црмничани који су остали вјерни Црној Гори. Дошло
је и до оружаног сукоба. Погинуло је око десет људи на турској, а око
двадесет на црногорској страни. Чим је за то чуо Осман-паша, одмах је
послао на острво Лесендро свога заступника с ратним материјалом и
животним намирницама да би пружио помоћ припадницима турске
струје. Селим-бег је позвао под оружје све становнике Бара и с њима
упао од Сутомора у Црмничку нахију да би помогао црмничким турским
присталицама. Тада су неки припадници турске странке изневјерили
Осман-пашу и пријешли на црногорску страну. Маркиша Пламенац био
је спријечен да уђе у село Бољевиће и склонио се на мало острво Ле-
сендро.
Веома исцрпно је Едуард Гриј обавијестио Губернијално предсједниш-
тво у Задру о борбама у Црмничкој нахији између Осман-пашиних и Ње-
гошевих присталица које су трајале од 4. до отприлике 10. априла 1847.
Он је 10. априла 1847, на основу извјештаја повјерљивих личности које
је послао у Црмницу, доставио опширан допис далматинском гувернеру
Јохану Аугусту фон Турском. Јављао му је да већ седам дана трају борбе
у Црмничкој нахији између Црногораца и Црмничана који су се одмет-
нули од Црне Горе. Села из Доње Црмнице: Глухи До, Бољевићи, Лим-
љани и Годиње, која граниче с Албанијом, потчинила су се, на овој
гладној години, турској власти. Његошу су остала вјерна села из Горње
Црмнице: Сотонићи, Дупило, Утрг, Брчели и Опточић.
На Ускрс, 4. априла, дошли су Црногорци из читаве Црмничке нахије
у цркву у близини Бољевића. Међу њима су се налазили и они Црмни-
чани који су се покорили турокој Високој Порти. Били су обучени у
одијела која им је поклонио Осман-паша. Неко је тада из гомиле повикао
да не би требало пустити Турке у хришћанску цркву. Настала је свађа,
а потом је дошло до туче која је трајала читав дан. Било је мртвих и

436
рањених на објема странама. Говорило се да је погинуло пет људи који
су припадали Његошевој струји.
Петога априла борба се поновила. Црногорским одметницима су у
помоћ стигле многе турске чете из Сеоца, Крњице, Љестана и других
пограничних села барскога кадилука. Касно увече дошао је на црно-
горско бојиште потпредсједник црногорскога Сената Ђорђије Петровић,
с многобројним борцима из Катунске нахије, и заузео положај близу
пазара у Виру на рјечици Црмници која протиче кроз црмничку равницу
и улијева се у Скадарско језеро. Тада је сердар Мило Мартиновић запо-
сјео с петнаест перјаника Кулу Ђуришића у селу Забесу да би спријечио
довоз и искрцавање муниције и животних намирница из Скадарског
пашалука за присталице Осман-пашине струје. Он је смјестио у Кулу
Ђуришића мали топ који је постао неупотребљив чим су из њега испа-
љени први меци. Ова мала посада у Кули Ђуришића била је опсједнута
Турцима и црногорским отпадницима читавог 6. априла. С турских
наоружаних лађа пуцало се с времена на вријеме на њу и на Вир. Тога
дана био је лако рањен Ђорђије Петровић.
Седмога дана послије подне Црногорци су напали Турке и турске
присталице из Доње Црмнице, који су баш тада стезали обруч око Куле
Ђуришића, и након огорчене борбе ослободили Мила Мартиновића с
дружином. Потом су ударили на село Бољевиће, попалили многе куће
Пламенаца и запосјели погодније положаје. У тој је борби, по излага-
њима Грија, било доста мртвих и рањених и на црногорској и турској
страни. Рачунало се да је погинуло тридесет Црногораца. Ту је погинуо
и брат Његошева шурјака Марка Лукина Мартиновића. Рањено је пет-
наест Црногораца. На турској страни било је двадесет и два мртва и
шеснаест рањених.
Осмога априла настало је прећутно затишје, кад су обје стране ску-
пиле своје мртве и сахраниле их. Деветог априла Турци су напали село
Додоше у близиии турске тврђаве Жабљака. Грију није био познат исход
те борбе. Претпоставља да су двије до три хиљаде Црногораца судјело-
вале у борбама у Црмничкој нахији и да је око пет стотина Турака пру-
жило помоћ одметнутим црмничким селима: Глухом Долу, Бољевићима,
Лимљанима и Годињу.
О тим борбама у Црмничкој нахији говори и Његош у своме писму од
6/18. апрпла 1847. Јеремији Гагићу: „Сутрадан пошто сам ја изишао из
парохода, сирјеч 26. прошастога марта, премамљени митом, а највише
житом и хљебом на ову гладну годину, неколика села црногорска од
Нахије црничке објаве се непријатељи својему правитељству. Паша ска-
дарски, који је о томе и радио, одма пошље међу њих на помоћ им око
3-4.000 војника, хљеба доста и џебане. Ради тога буде принуђен Сенат
отправити 2.000 Црногораца, предвођенијех мојијем братучедом Георги-

437
јем, сердаром ријечкијем, сердаром цетињскијем, и тако ове 2.000 Црно-
гораца ударе на прво од побуњенијех села, у којему је била војска турска
и џебана, и послијед упорнога боја запале неколико кућах у селу Боље-
виће и Турке изаждену. С наше стране било мртвијех 19, а рањенијех
око 20 људи, међу којијема је и мој братучед малу рану добио од зрна
од кумпаре, а с турске стране около 60 мртвијех и рањенијех кажу да је
пало. Црногорци у овоме боју похватали су били и неколико живијех,
но, бивши све христијани, даду им свободу...”
На основу података које је добио од свог брата Пера, рођака Ђорђија
Петровића, секретара Сената Ђорђа Срдића, Мила Мартиновића, Филипа
Ђурашковића и других учесника у борбама у Црмничкој нахији, Његош
је 10/22. априла 1847. испјевао подужу епску пјесму Кула Буришића. Ту
је он исцрпно и доста вјерно приказао побуну у Доњој Црмници и њено
угушивање.
На крају пјесме Његош каже: „У овом је боју около сто и двадесет
било мртвијех и рањенијех с обије стране, али их није од турске стране
више пало но од црногорске, јербо су многи Црногорци погинули јури-
шећи на куле, него Црногорци подоста џебане турске у кулама узму”.
Сачуван је и један запис од Малише Никова Ђуришића у коме су,
унеколико, описане борбе у Црмничкој нахији почетком априла 1847. Ту
се налази и попис Црногораца који су се били затворили у Кули Ђури-
шића. Ми доносимо у цјелости тај запис:
„1847. године затварање у Кулу Ђуришића уочи Васкрса, бранећи се
од непријатеља:
Имена појединих људи:
1. Нико Јовов Ђуришић са својом фамељом (а иста кула је његова),
2. Гашо Јовов Ђуришић,
3. Иво Савов Ђуришић,
4. Митар Ников Петрановић,
5. Марко Ников Петрановић,
6. Мило Стојов Петрановић,
7. Сердар Мило Мартиновић,
8. Војв. Иво Радоњић,
9. Ђуро Прелов Мартиновић,
10. Поп Вукале из Гађи,
11. Лукшина Илин Вујовић,
12. Крцета Франићев Вујовић,
13. Томаш Петров с Пропратнице,
14. Кујан Јовов Пурлија,
15. Вукота Личин Ђуровић,
16. Поп Стеван Ђуровић,
17. Бутор Перов Вукмановић,
438
 18. Ђукан Јовов Вукмановић,
19. Маркиша Јовов Станковић,
20. Саво Милов Радовић.
Око 7 ура после подне започео се бој и 3 пута долазио је непријатељ
до темеља од куће и сваки пут смо их одбили. У неђељу, на Васкрс, од
јутра до 2 уре по подне био је бој од куће до Вира. У уторак је дошла
Катунска и Ријечка нахија, а у сриједу ујутро ударили су обије нахије и
запалили цијело село осим куле Ника Ђуришића. Када је наша војска
дошла до Куле Ђуришића, искочио је сердар М. Мартиновић са цијелим
друштвом на село Бољевићи те су га изгорјели и непријатеље одбили.
Кад су се у кућу повратили, у четвртак ујутро уредило [!] је 25 пандура
који су били под платом од владике Рада по 5 талијера и храну на мјесец.
Пандури су стојали до 26/Х исте год. Мало је дана било за то вријеме
што није бој био у поље, а из паше су се почели поврћати од Ивана дне
до Митрова дне.
Оволико ради знања достављам.
Малиша Ников Буришић који сам био очевидац свега овог написаног
што је заведено овђе, а имао сам у то вријеме 12 година”.
Његош се 8. априла 1847. вратио из иностранства у Црну Гору. Одмах
је предузео потребне мјере да би измирио завађена црногорска племена
и повратио их под своје окриље. Осудио је свога замјеника Пера што је
слао Ђорђија Петровића с великом војском у Црмничку нахију. Требало
је Црмничанима препустити да сами ријеше своје размирице.
Чим су чули црногорски бунтовници да се њихов духовни и свјетовни
господар налази на Цетињу, похитали су да му се поклоне, да га моле
за опроштај и да му изразе своју приврженост. Рано ујутро 12. априла
дошло је на Цетиње око 200 Црмничана. Двадесет их је одмах везано у
ланце, али су 13. априла сви пуштени на слободу. Истога дана стигло је
на Цетиње око 300 Пипера и Мартинића да се поново потчине црногор-
ској власти. Његош је поклонио свакоме по 20 крајцара. Обећао им је
да ће све отпаднике помиловати, осим четири или пет виновника побуне.
Рекао им је да је свјестан тога да их је љута невоља натјерала да пођу
у Скадар Осман-паши и да од њега приме дарове. Био је увјерен да ће
се они поново вратити својој вјери.
(Ко се, у вези с овим Његошевим помиловањем, не би сјетио
сљедећих стихова из Горског вијенца:
„Да нијесу ни криви толико:
премами их невјера на вјеру,
улови их у мрежу ћавољу.
Шта је човјек? Ка слабо живинче!
Мед за уста и хладна приоња,
а камоли млада и ватрена!
439
 Слатка мама, но би на удицу...”
(стихови 760-766).
Његош је у овпм стиховима, нема сумње, изразио своје лично схвата-
ње. А одласци многобројних Цногораца у Скадар од 1844. до 1847. и
њихово признавање турске власти морали су се одразити у Горском
вијенцу.)
Губернијално предсједништво у Задру јавило је 30. априла грофу
Карлу Инцагију, врховном шефу Уједињене дворске канцеларије, и гро-
фу Јозефу Седлницком, предсједнику Врховне полицијске и цензурне
дворске власти, да је неколико стотина Цриогораца напустило Осман-
пашу и да су пошли Његошу на Цетиње да га моле за опроштај. Дирек-
тор задарске полиције др Гаетано Креспи обавијестио је 2. маја Зе-
маљско предсједништво да је дознао да су се многи Црногорци, који су
се недавно били покорили Високој Порти, вратили Његошу и признали
његову власт.
Осман-паша је и даље митио Црногорце. Едуард Гриј је 18. маја изви-
јестио Губернијално предсједништво у Задру да му је јавио Винченц Ба-
ларин из Скадра да је Осман-паша недавио раздијелио заставе Црно-
горцима који су му остали вјерни. Винченц Баларин је обавијестио 22.
маја Едуарда Грија да су „сви Пипери” 13. маја отишли у Скадар, да су
примили многе дарове од Осман-паше, поново рекли да признају турску
власт, а потом пошли на Цетиње и тамо изјавили да су заклети неприја-
тељи турски.
Винченц Баларин поднио је 19. јуна подужи извјештај Едуарду Грију,
у коме наводи да Црногорци не долазе више у великом броју у Скадар.
Штавише, неки Црногорци из црмничког села Годиња који су живјели у
Скадру и који су били ту као таоци 16. јуна побјегли су у Црну Гору.
Допремили су у Скадар Скадарским језером свој чамац, укрцали се у њ,
преварили стражаре и повратили се у своју домовину. У Скадру је,
наставља Баларин, остало још 25 црногорских талаца. Њих предводи
Нико барјактар из Глухога Дола. У Скадру живи и Маркиша Пламенац.
Из дописа Едуарда Грија од 22. јуна Губернијалном предсјдншптву у
Задру такође се сазнаје да Црногорци не иду више у Скадар Осман-паши
да му се потчине. У Црмничкој нахији и даље трају мали сукоби између
припадника турске и црногорске струје. Једни другима ометају да обра-
ђују њиве, пуцају један на другога, рањавају се и праве разне друге
неприлике. Осман-паша помаже и даље своје присталице у Црмничкој
нахији. Посљедњих дана им је послао на поклон 500 багаша жита.
Чим је прошла зима 1847, Црногорци, који су се 1846. и 1847. потчи-
нили турској власти, почели су да напуштају Осман-пашу, иако им је он
поклањао новац, животне намирнице, одијела и обећавао да ће бити
ослобођени од плаћања пореза и да ће имати по општинама своју сло-
440
бодну самоуправу. Томе се обрту Осман-паша није надао, па је због тога,
по савјету Маркише Пламенца, ријешио да подигне кулу на малом острву
Грможуру, које се налази у Скадарском језеру недалеко од албанско-
црногорске границе у близини села Годиња. С ње је могао да надзире
околна црногорска земљишта и црногорске лађе. Тако је хтио да сасвим
загосподари Скадарским језером и да Црногорцима потпуно онемогући
да плове по њему.
24. и 25. јупа дошао је лађама на Грможур велики број турских зидара
и других радника са грађевинским материјалом. Њихов руководилац
звао се Хаџи Муфтар Соколи. Мајстори су 26. јуна почели да подижу
кулу. Штитили су их три наоружане лађе, велики број пандура и одред
грађана. Копном је пошао ка црногорској граници ага Мурто Ирмаку с
неколико стотина Арбанаса. Он је био задужен да спријечи Црногорце
ако би покушали да ометају радове на грађењу куле.
У исто вријеме појачани су турски гарнизони на Врањини и Лесендру
за осамдесет људи. Турци су спојили зидом двије куле на острвцету
Лесендру. Покрили су и пријелаз из једне куле у другу. Осман-паша је
дошао с великом пратњом 4. јула на Грможур да види како напредују
радови на кули, а потом је отишао на Лесендро и Врањину. Кула на
Грможуру била је 17. јула сасвим готова. На њу су постављени један
осамнаестофунтовни и два шестофунтовна топа, а у њу је смјештено
девет артиљераца и тридесет других људи. Око Грможура постављене
су три наоружане лађе. Турски заповједници на црногорској граници
добили су наређење да се не мијешају у црногорске свађе. Они треба
само да се бране ако их Црногорци нападну.
Његош је сад одлучио да пошаље у Црмничку нахију свога брата
Пера, који је био доста вјешт, тактичан и енергичан човјек и на кога се
једино могао ослонити. Дао му је слободне руке да изведе све што мисли
да је у интересу Црне Горе и цетињске централне власти. Перо је 12.
јула пошао с Цетиња у манастир Пресвете богородице у Брчелима са
шест сенатора, осам перјаника и двадесет пандура. Већ је 13. јула наре-
дио општинама Црмничке нахије, које нијесу биле пристале уз Турке, да
одмах пошаљу све мушкарце способне за оружје и све зидаре у равницу
код Вира. Црмничани су се 14. јула скупили код Вира и одмах су, по
наређењу Перовом, почели да граде, изнад пазара, на брежуљку Кари-
ћу, утврђење Бесац. Мајстори су зидали тврђаву, а други су догонили
на коњима грађевински материјал. Пословођа радова био је Арбанас
Иван који је већином живио у Котору, а радио у Црној Гори. (Тврђава
Бесац била је подигнута 7. августа 1847. На њу су Црно горци поставили
три топа.)
У тврђаву Бесац требало је смјестити педесет пандура чија ће дуж-
ност бити и да спречавају Црмничане-отпаднике да долазе на пазар у

441
Виру и да обрађују њиве у црмничкој равници. Перо је намјеравао, по
причању Едуарда Грија, да подигне још два утврђења у Црмници и да
на њих постави: два топа које су Црногорци 1835. одузели Турцима са
Жабљака, два које је Његошу послао из Трста његов пријатељ Михаило
Вучетић, два купљена прије неколико година у Боки Которској и један
или два мала који су се налазили на Цетињу испред Биљарде.
Перов задатак је био и да умири побуњена црмничка села: Годиње,
Глухи До, Бољевиће и Лимљане, која нијесу хтјела да напусте Осман-
пашу. Одмах је по доласку у Црмницу обећао црмничким побуњеницима
да ће сви бити помиловани осим Маркише и попа Михаила Пламенца.
Саопштио им је, уз то, да ће против њих послати неколико хиљада бо-
раца из Катунске нахије ако и даље остану приврженици Осман-паше.
Пошло му је за руком да већину њих измири с црногорским Сенатом. На
његов приједлог и с његовом препоруком пошла су на Цетиње двадесет
и четири главара из Глухог Дола и Лимљана да изразе вјерност Његошу.
Из манастира у Брчелима Перо је потом пошао са сенаторима, перја-
ницима и пандурима преко Сотонића у Бољевиће. Позвао је к себи Пла-
менце, тражио од њих да се врате под окриље црногорске власти и
рекао им да ће бити помиловани. У борбама у Црмници са припадницима
Његошеве струје Пламенци су били загазили у крв, имали су и жртава,
некима су и куће биле спаљене и мислили су да за њих нема више жи-
вота у Црној Гори. Зато су одлучили да се преселе у Албанију. Четрдесет
и два наоружана Пламенца попела су се 25. јула, рано ујутро, на бријег
поврх Бољевића. Један од њих је зовнуо Ника Пламенца, сина почившег
попа Јока, који је припадао Његошевој странци и био вјерен с кћерком
Перовом. Рекао му је да напуштају Црмницу и додао: „Више живи Вла-
дици у руке никад, а бити ће што Бог да!” Тада су неки Црногорци ба-
цили главњу у неколико кућа Пламенаца. Перо је осудио тај поступак и
послао перјанике да пламен угасе, али је већ било касно и куће су
изгорјеле.
Његош је 26. јула обавијестио свога брата Пера у Црмници да ће пос-
лати седамдесет сиромашних породица из Катунске нахије на имања
исељених Пламенаца. Црмнички су главари због тога негодовали. Изја-
вили су да и у Црмничкој нахији има сиромаха који би радо населили
напуштене куће и напуштена земљишта Пламенаца.

* * *

Да би спасио своју земљу од коначне пропасти и сачувао „оно

правитељство” које је „са много труда и крваве муке у Црној Гори поста-
вио”, Његош је морао, пошто је угушена буна у Црмници, предузети ош-
тре мјере против главних вођа. Великодушно је опростио Црногорцима

442
и Брђанима које је, због неродне године, глад натјерала да, по савјету
својих главара, пођу у Скадар Осман-паши да приме његове дарове и
признају турског султана за свог господара и који су се касније покајали
и пошли на Цетиње, и поново се вратили под окриље црногорске власти.
Њима је, приликом посјете Цетињу, поклонио нешто новца и праха и
олова да се имају чиме бити с Турцима. Њихове старјешине је, међутим,
оштро казнио. У споразуму са Сенатом, осудио је на смрт Тодора, Јована
и Милоша Мушикина.
О њиховом стријељању обавијестио је 18. маја 1847. Едуард Гриј Гу-
бернијално предсједништво у Задру. По његовом тврђењу су Тодор Му-
шикин, његов син и његов брат и многобројни Пипери, који су се били
одметнули од Његоша, дошли драговољно на Цетиње, покорили се и
поново признали црногорску власт. Зачетници побуне који су наго-
ворили Пипере да се потчине Осман-паши стријељани су 15. маја 1847.
на Цетињу. Њихово оружје и одијела поклоњени су сиромашним Црно-
горцима, а они су их продали да би купили себи хљеба.
Причало се да је Његош посматрао са прозора свога стана у Биљарди
кад су мушкетани Тодор, Иван и Милош Мушикин. Винченц Баларин
поднио је 19. јуна 1847. извјештај Едуарду Грију, у којем му је јавио да
је Његош, у сагласности са Сенатом, дао мушкетати на Цетињу Тодора,
Јована и Милоша Мушикина, јер су их становници Пипера оптужили да
су их они наговорили да пођу у Скадар и да се потчине високој Порти.59
То су Пипери изјавили када су дошли на Цетиње да се покоре Његошевој
власти.
(Милорад Медаковић је нетачно и злонамјерно приказао стријељање
Тодора, Јована и Милоша Мушикина. Према његовом излагању, Његош
их је на вјеру домамио и онда дао стријељати: „... Владика се озлоједи
на Црмничане. Неке Пипере и друге даде владика погубити, који су ишли
за дарове Осман-паши у Скадар. Тако пођу и браћа Тодора Мушикина
из Пипера Осман-паши у Скадар. Тодор бјеше сенатор: али он није ходио
к паши. Владика пошље једног свога слугу Радована, родом Пипера, те
их овај доведе на вјеру на Цетиње, ђе их сву тројицу даде владика муш-
кетати. Овај поступак владичин није био правичан ни по томе, што и
остали Пипери не налазаху за право да се и Тодор погуби. А то је исто
чинио и Ђорђије онако рањен, па напише владици писмо ноћу у којем
му каже да је чуо да ће дати ноћас подавити Мушикиће у тавници... Вла-
дика се одиста бојаше Тодора, јер то је река’ и главарима пиперскијема,
да 'ако га оставим, он ће се светити’, и тако сјутрадан буду сва три брата
мушкетана пред Влашком црквом...”)
Од 4. априла 1847, када је код цркве у близини села Бољевића легла
крв између Његошевих присталица и приврженика Осман-пашиних, Мар-
киша Пламенац није више смио да живи у своме родноме мјесту у Црм-

443
ничкој нахији него је прешао на турско земљиште и настанио се на Ле-
сендру, малом острву у Скадарском језеру. Боравио је повремено и у
Врањини. Био је стално у служби Осман-паше. Често је одлазио у Црм-
ницу и гласно пријетио црногорским главарима да ће им се осветити
зато што су побили његове сроднике и попалили њихове куће.
Његош је, по ријечима Едуарда Грија, уцијенио главу Маркише Пла-
менца. Ономе ко би га убио или жива довео обећао је, наводно, стотину
цекина у злату.
Није много потрајало, а убијен је Маркиша Пламенац на турском
земљишту. О његовој погибији објавиле су „Српске новине” 4/16. новем-
бра 1847. подужи извјештај од свога дописника са Цетиња: „Познати
издајник и отпадник Маркиша Пламенац, бивши капетан у Нахији црм-
ничкој, 4/16. т. м. лишен је живота крепком мишицом младог и храброг
Србина (родом из Крњица). Овај млади Србин, кога је благородно чуство
и одушевљења мисао пратила, да роду своме, по могућности своје горе-
ће жеље, корист учини, а веће зло предупреди, био се отправио у Ца-
риград ради свога нужнога прибитка, но чувши несрећни догађај о из-
дајству Маркише Пламенца, поражен као муњом од ненадна зло намиш-
љеног упропашћења - успаљен благородним чуством, закуне се: одма
поћи у своју домовину и поменутог издајника живота лишити или и свој
живот на жертву општега олтара положити.
Том мисли опојен, крене се из Цариграда у своју домовину да заре-
чени завјет испуни. Дошавши дома, непрестано се бринуо како ће згоду
прибавити, и тако пође и дочека Маркишу, но будући је његов рођени
брат с њиме био, то му је тешко било погодити, но најпосле ријеши се:
ако ће и брата изгубити, тек да издајнику сваку намјеру злоумишљеника
прекрати, опали пушку, у којој су била два зрна и један пресјечак, те га
по среди стаса погоди, на које одма земљи падне. Маркиша мало жив
буде донешен у Радуче и ту испусти дух и буде покопан у Сеоца.
Сад је Нахија Црничка добила спокојство, гдје је непрестано стрепити
морала. Поради овога издајника оградио је Осман-паша тврдињицу у Је-
зеру скадарскоме на острву Грможуру. Поради њега је и наш Господар
саградио другу на главици Бесцу код Вира. И многе су биједе и невоље
учињене. Сад знамо, да је Црница у тишини и без страха и да је Осман-
паша изгубио највјернијег приврженика, поради ког је само у овој Нахији
преко 80.000 фр. ср. потрошио. Но тако је сам Бог хтјео, коме слава на-
вјеки.
Млади јунак, који нема до 20 година, (он је стаса висока, струка тан-
ка, лијеп у лицу како горска вила и живога погледа), дошао је на Цетиње
гдје је од нашег Господара примјен и обдарен јуначком новоустановље-
ном медаљом Обилић, а притом лијепим сребрним оружјем и отмјеним
токама што је за јунака...”

444
 Едуард Гриј је поднио два извјештаја Губернијалиом предсједништву
у Задру о убиству Маркише Пламенца. У извјештају од 22. октобра 1847.
саопштава да је Маркиша Пламенац погинуо ноћу 15. октобра 1847. и
да га је убио из пиштоља „турски поданик” из Крњице из Доње крајине.
Убица је вребао Маркишу на сваком кораку и убио га ноћу кад је Марки-
ша изишао из своје куће. У другом извјештају од 14. новембра Гриј јавља
да су убили Маркишу Пламенца три брата, да су потом побјегли у Црну
Гору, гдје им је Његош поклонио 200 талијера, оружје, одијела и свакоме
по једну медаљу од велике вриједности.
И Винченц Баларин дознао је у Скадру за погибију Маркише Пламен-
ца. Он је 29. октобра обавијестио Едуарда Грија да је погинуо Маркиша
Пламенац 17. октобра када је ишао из Сеоца у Скадар. Убијен је по на-
логу црногорских главара који нијесу жељели да у турској струји у Црм-
ници буде једна тако угледна личност. У ствари, тврди даље Баларин,
Маркиши треба великим дијелом уписати у гријех што су многобројни
Црногорци у току 1847. пошли у Скадар и покорили се Осман-паши.
Прије него што је издахнуо, Маркиша се покајао због издаје своје
домовине. На самртном часу замолио је своје сроднике који су били
поред њега да његов леш пренесу у Црмницу и да га сахране у близини
цркве у Бољевићима. Његов гроб требало би да послужи као знак кајања
за учињено недјело. Жељу Маркишину Турци нијесу испунили. Сахрани-
ли су га на турском земљишту у Сеоцу и на његов гроб стражу постави-
ли. Плашили су се да ће Црногорци отворити његов гроб, главу са леша
откинути, на колац набити и у тријумфу је однијети у Црну Гору.
Послије погибије Маркише Пламенца постепено су се смиривали ду-
хови у Црмничкој нахији. Осман-паша је најзад обавијестио Црмничане,
који су му и даље били вјерни, да им не може више слати у помоћ своју
војску која би их штитила и светила, него да треба да се сами бране,
свете и боре против црногорског „правитељства” на Цетињу.

ЦАНУ, Гласник Одјељења друштвених наука, Подгорица, 1981, 3, стр.

31-54.

445
 О КОВАЊУ МЕДАЉА НА ЦЕТИЊУ
ОД 1841. ДО 1847.

Л. Томановић каже на једном мјесту своје студије Петар II Петровић

- Његош као владалац: „Владика установи у прве сребрну медаљу са
надписом са једне стране: ,Вјера, слобода - за храброст’, а са друге дво-
глави бијели ора’. Затијем установи златну медаљу (1847) са надписом:
,Вјера, слобода - за храброст’, а са друге лик: Милош Обилић, Цетиње”.
Интересатно би било видјети да ли постоје неки архивски подаци о
ковању медаља у доба Његошево.
О прављењу медаља за вријеме Његошево има подоста драгоцјених
података у Хисторијском архиву у Задру, у неким писмима и у неким
новинама.
У борбама с Арбанасима и Турцима око Спужа, Жабљака и Подгорице
и у Бјелопавлићима Црногорци су у првој половини јуна 1839. посјекли
многе арбанашке и турске главе које су понијели на Цетиње, набили на
коље и поперили на Табљу поврх Манастира. Окружни которски погла-
вар Габријел Ивачић обавијестио је 28. јуна 1839. далматинског гувер-
нера Венцела Фетера фон Лилиенберга да је Његош додијелио „22 руске
сребрне медаље” Црногорцима који су се показали најхрабрији у тим
крвавим сударима с Арбанасима и Турцима и да им је том приликом
рекао да им предаје та одликовања у име вјере, домовине и руског цара
Николаја I.
Чим је Лилиенберг сазнао за те руске медаље, одмах је наредно Ива-
чићу да му пошто-пото набави и достави у Задар једаи њихов примјерак.
Он 3. јула 1839. шаље Ивачићу једно писмо које у пријеводу овдје
саопштавамо: „Желим да добијем што тачније вијести о додјељивању
руских медаља од стране Владике Црне Горе о чему говори Ваш из-
вјештај од 28. јуна, број 518/п. - Због тога се морам послужити Вашом
ревношћу [и замолити Вас] да набавите једну медаљу, а ако то не би
било могуће, треба да задужите царског и краљевског капетана Микића
или неког инжењера да је тачно нацрта тако да би се могли читати сви
натписи који се налазе с једне и друге њене стране. Желим да ми до-
несете кад ускоро амо дођете једну споменуту медаљу, један њен отисак
или у најмању руку њен нацрт”.
Капетан Фридрих Орешковић обавјештава 18. августа 1839. о тим
руским медаљама гувернера Лилиенберга. „Помоћу једног повјереника”,

446
тако гласе његове ријечи у преводу, „добио сам да разгледам једну од
оних руских медаља које је послије задње борбе против Турака раздије-
лио Владика Црне Горе међу Црногорцима који су се истакли, и слободан
сам да Вашој Екселенцији са страхопоштовањем доставим у прилогу
неколико њених отисака заједно с једним цртежом.
Саму медаљу Црногорац није хтио ни по коју цијену сасвим уступити,
јер се прича да је Владика свакоме Црногорцу запријетио да ће га убити
ако некоме њу да пошто је сазнао да су се аустријске власти више пута
за њу распитивале.
Моме присном пријатељу је, према његовом причању, пошло за руком
да на повјерење и вјеру добије медаљу само на један дан, и то тек пошто
је дао у залог све своје сребрно оружје.
Медаља је од сребра; на једној њеној страни налази се шифра имена:
,П. I’ (Павле I), а на другој попрсје самога цара с натписом: ,Б. М. Павелъ
I, императоръ и самодержецъ сверосс.’ (Божјом милости Павле I, импе-
ратор и самодржац свих Руса)”.
Мајор Себастијан Пошахер, командант Осмога ловачкога батаљона у
Котору, доставља 23. августа 1839. Лилиенбергу два отиска на папиру
ових руских медаља и писмо сљедеће садржине: „Прије почетка свога
посљедњег службеног путовања био сам овдје случајно чуо да Ваша
Екселенција жели да добије једну од оних медаља које је Владика Црне
Горе послије задњих сукоба с Турцима подијелио међу неколико својих
перјаника. Послије тога сам наредио своме официру који је био послат
у одред да, по могућности на паметан начин, набави једну такву медаљу.
Владика је строго запријетио свакоме ономе који би дао из руку ту
медаљу, па шта више и ономе који би је показао пекоме странцу. Тако
нам дуго није пошло за руком ни једну да видимо. Јуче сам најзад добио
у највећој тајности и на брзину два њена отиска на папиру које је учинио
један мој официр у Паштровићима. Он је био набавио једну такву ме-
даљу на мало тренутака, давши своју часну ријеч да неће никад имено-
вати онога који му је показао. Пошто је могуће да Ваша Екселенција још
није добила ни једну такву медаљу, слободан сам да Вам те њене отиске
са страхопоштовањем доставим”.
Русија је у то вријеме била у пријатељским односима с Турском Царе-
вином и њој није било у интересу да Његош даје руска одликовања
својим Црногорцима који су се били истакли у борбама с Турцима. Због
тога је руски двор морао изразити негодовање код Његоша.
Требало би се сад овдје запитати како је онда Његош дошао до тих
руских медаља. Њих му свакако није дала руска влада. То су без сваке
сумње руске медаље које су црногорски и брдски изасланнци Никола
Ћирковић и Миња Лазаревнћ 1798. донијели из Русије. Очито се то види
из студије Бранка Павићевића Политика цара Павла I према Црној Гори:

447
„У жељи”, тако тврди Павићевић, „да одржи и учврсти свој утицај у Црној
Гори, руски император Павле I и његова влада доносе 1797. године нека
рјешења која су могла, по њиховој оцјени, у пуној мјери да задовоље
црногорског митрополита и његов народ... У низу ових рјешења била је
ван сваке сумње најзначајнија царева одлука којом се црногорски мит-
рополит Петар I одликује Орденом Александра Невског. Руски владар је
тиме одао велико признање црногорском владици у његовим напорима
за очување независности Црне Горе... Руски император је овом приликом
донио одлуку и о одликовању 15 најистакнутијих старјешина Црне Горе
златним и сребрним медаљама на црвеним александровским лентама...
Убрзо послије царског указа о одликовању владике црногорског и црно-
горских старјешина државни канцелар књаз Безборотко упутио је налог
шефу монетарног завода Русије да изда одговарајућа упутства о изради
15 златних медаља са ликом руског императора за црногорског гувер-
надура, војводе, књажеве и друге старјешине. Медаље је требало изра-
дити тако да осам буду I степена, а седам II. Исто тако, требало је
припремити осам медаља за ,Херцеговце’, тј. за суплеменике сердара
Миње Лазаревића и то четири првог, а четири другог степена. Поред
тога, требало је израдити још 40 сребрних медаља, за ,чиновнике’ Црне
Горе и за брдске старјешине. Првобитно је било ријешено да се све
медаље доставе државном савјетнику Сергију Лазаревичу Лашкареву да
их овај достави владици црногорском”.
Шта је Његошу сад преостало пошто је био раздао све руске медаље
које је наслиједио од свога стрица митрополита Петра I својим храбрим
Црногорцима? Он се ријешио да кује медаље у иностранству или да на-
бави машину и мајстора за ливење медаља па да их прави у Црној Гори.
Секретар Будванске општине Никола Бердар ставља до знања 4.
новембра 1839. гувернеру Лилиенбергу да га је Његошев рођак Ђорђије
Петровић обавијестио да је Његош позвао у Црну Гору некога турскога
златара да му салије 360 сребрних медаља. На једној страни тих медаља
требало је да стоји „вијерност”, а на другој „рабреност”. Нажалост,
њихова је израда испала доста слабо, и сам Ђорђије Петровић није знао
да каже Бердару шта ће бити с тим медаљама и како ће се та ствар
свршити.
У своме извјештају од 1. децембра 1839. грофу Антону Митровском
Лилиенберг узгред спомиње и Његошево ковање медаља. „Саопштава
ми се”, тако он пише Митровском, „да Владика кује нове медаље од ста-
рог црквеног сребра; ради тога је позвао из Турске једног кујунџију сре-
брних стварн. На једној страни тих нових медаља стоји ,вјерност’, а на
другој ,храброст’.”

448
 Његош није био задовољан изгледом тих медаља, а ни радом тур-
скога кујунџије и он почетком 1840. повјерава тај посао једном Црно-
горцу.
Капетан Фридрих Орешковић прокљувио је ту ствар и 22. фебруара
1840. поднио је о томе доста опширан извјештај барону Фердинанду Ша-
леру који ми овдје у изводу доносимо: „Приликом мог задњег путовања
на Цетиње причао ми је Владика да му је руска влада ставила до знања
да је незадовољна зато што је он, у току прошлога љета, послије једнога
сукоба с Турцима, раздијелио [међу Црногорцима] руске медаље и да је
он ради тога одлучио да се салију властите медаље за Црногорце. При
том ми је показао око стотину комада недавно саливених, сасвим неугла-
чених и неполираних медаља; па једној њиховој страни стајало је ,Црна
Гора’, а на другој ,за храброст и вјеру’. Владика је примијетио да је ове
медаље салио један Црногорац и да су оне испале без сјаја и грубе тако
да се не могу употријебити; он ме упитао да ли бих ја могао да поручим
из Беча 200 сличних медаља и додао да бих га тиме необично задужно.
Ја му нијесам ни обећао, ни његову молбу сасвим одбио; обећао сам му
да ћу се преко једног свог агента у Бечу код мајстора за то распитати да
ли неко може да предузме тај посао и да му ускоро саопшти резултат.
Зато молим Вашу благородност да ми дате љубазну поуку да ли је
уопште у интересу наше ствари, нарочито прије него што би се извршило
разграничење, да се покажемо услужни према Владици и да му испунимо
овај његов налог. [То ми је потребно знати] да бих му благовремено
могао дати одговор који би био у складу с високим наређењима”.
О овој црногорској медаљи донијеле су краћи опис 1840. г. и њемачке
новине „Allgemeine Zeitung”: „С турске границе Црногорци од неког вре-
мена сасвим су мирни; они су забезекнути у досад недогодившу се њима
донешену вијест, која је гласила, да су христијани у Турској живећи у
намјеренију против исти подигнути се и со тим ласкају себи, да ћеју и
они прилику добити јуначства дјела показати и богате добити задобити.
Владика је, по свој прилици за овај изглед, медаље правити дао, да би
таковима најхрабрије између своји људи наградио; на њима стоји на
једној страни натпис ,Црна Гора’, а на другој ,За храброст и за вјеру’.
Сам онај који је ове медаље видити прилику имао свједочи, да ништа
што се справе тиче гадније видио није. По свој прилици коване су оне у
Црној Гори. Поводом пређашњи неки сраженија са Турци[ма] раздијелио
је Владика између своји храбрости медаље којима је пре неког времена
од стране петерсбурског кабинета почествован био; ово га је дакле и
намамило сопствене медаље установити (Из Обшчи новина)”.
И „Илирске народне иовине” од 8. јула 1840. говоре о тој Његошевој
медаљи: „Владикине намјере иду сад даље од Подгорице и најближих
окружијах, јер се говори, да је он у једном граду на Адријанском мору

449
наручио неколико тисућах колајнах, на којих с једне стране стоји много
значећи натпис: ,за храброст’, које показује, да владика намјерава веће
војне предузимати”.
Губернијално предсједништво у Задру подноси 1. марта 1840. о овој
ствари опширан извјештај Предсједништву Дворске канцеларије у Бечу.
Ево почетка тога дописа у нашем преводу:
„Капетан Орешковић, бивши ађутант покојног господина грађанског
и војног гувернера, који је додијељен Комисији за уређивање границе
према Црној Гори, саопштава у овдје приложеном писменом акту да му
је Владика причао приликом његовог задњег боравка на Цетињу, о коме
сте најпокорније били обавијештени 20. фебруара ове године, под
бројем 405, да му је руска влада ставила до знања да је незадовољна
што је он у току прошлога љета, послије једнога сукоба с Турцима,
раздијелио [Црногорцима] руске медаље, да је он због тога одлучио да
салије властите медаље да би одликовао Црногорце, да су пробе тих
медаља, које су прављене у самој Црној Гори, испале врло рђаво те се
не би могле употријебити, и да је он ради тога тражио од Орешковића
да он за њ поручи из Беча 200 медаља и желио је да на једној њиховој
страни буде натпис ,Црна Гора’, а на другој ,за храброст и вјеру’. Капетан
Орешковић ме увјерава да му то није ни обећао, ни одбио, него му је
само дао обећање да ће се распитати у Бечу да ли неко може да пре-
дузме тај посао; и он ме моли да му дам одређено упутство да ли је
уопште у интересу наше ствари, нарочито прије него би се извршило
разграничење, да се покажемо услужни према Владици и да нзвршимо
овај његов налог. Он ме пита какав коначан одговор треба дати Владици
што се тиче ове ствари”.
Губернијално предсједништво излаже даље у горе споменутом из-
вјештају да не би било згодно кад би се допустило да један члан Ко-
мисије за разграничење наручује медаље за Његоша тим прије што су
Црногорци приликом преговора иступили непријатељски више пута про-
тив чланова те Комисије и подсјећа Предсједништво Дворске канцела-
рије на крваве сцене из мјесеца августа 1838. које су се одиграле на
Паштровској планини између Црногораца и Аустријанаца. Оно даље мис-
ли да пријети опасност да ће Његош поклањати те медаље и Црногор-
цима који би извршили неки злочин над аустријским поданицима и
предлаже да се нареди капетану Орешковићу да он у своје име одговори
Његошу да је потребно да Његош лично да налог свом досадашњем
агенту у Бечу Теодору Тирки, преко којега је добио новац за манастире
у Маинама и Стањевићима, да он, према постојећем пропису, потражи
дозволу за ковање медаља од Дворске благајне за ковање новца и од
Цензорне власти у Бечу и да потом неки умјетник у Бечу салије те ме-
даље и да му их пошље у Црну Гору”.

450
 Губернијално предсједништво у Задру доставља 1. марта 1840. грофу
Јозефу фон Седлницком у Беч препис овога свога извјештаја. Оно 3.
марта 1840. извјештава Фридриха Орешковића да оно није у стању да
му правилно одговори на његов извјештај од 22. фебруара 1840, пошто
постоје одређени прописи за ливење медаља и споменица, обећава му
да ће му одмах послати упутства чим их добије од старије власти из Беча
и моли га да му повремено доставља примједбе о Которском округу и о
сусједним земљама.
У споразуму с Тајном дворском и државном канцеларијом у Бечу гроф
Антон Митровски одговара 31. марта 1840. Губернијалном предсједниш-
тву у Задру: „Ковање медаља за храброст на рачун Владике Црне Горе
у овдашњој ливници новца додуше је тугаљива ствар. При том треба
имати обзира не само према Отоманској Порти, него и према Аустријској
Царевини, јер је могуће да ће се те медаље давати штавише и за извр-
шена дјела против Аустрије. Ипак Владика придаје важност томе и пош-
то му се не би допао одречан одговор, а како је сада у нашем интересу
да сачувамо његово садашње повољно расположење ради преговора
око исправљања границе, не би се уопште смјело одговорити на питање
које је он поставио капетану Орешковићу. Ако би тај властодржац, са
своје стране, наново повео разговор о овоме предмету с истим капета-
ном, онда он треба, као што је то и предложено, да му као приватан
човјек савјетује да је потребно да он ту поруџбину повјери некоме своме
наручиоцу и да њему препусти да он ради тога предузме потребне ко-
раке”.
Губернијално предсједништво доставља 10. априла 1840, под бројем
780, готово од ријечи до ријечи упутства грофа Митровског Фридриху
Орешковићу у Котор.
Сигурно сад Орешковић саопштава усмено Његошу да би било пот-
ребно да ковање медаља повјери „некоме своме наручиоцу и да њему
препусти да он ради тога предузме потребне кораке”.
Сад Његош због те ствари ступа у везу с руским тајним дворским
савјетником Александром Владимировичем Чевкином, кога је у августу
мјесецу 1839. била послала руска влада у Котор због разграничења из-
мећу Црне Горе и Аустрије, моли га да за њ наручи у Италији извјестан
број медаља. Чевкин је спреман да испуни Његошеву жељу, али изгледа,
да ни талијанске ливнице неће, из политичких разлога, да кују медаље
за потребе једног страног владара. (Ристо Ј. Драгићевић тврди „да су
прве медаље биле рађене у Италији, јер 5/17. новембра 1840. Чевкин
шаље Његошу обрачун и приспјели новац из Русије за Црну Гору, па
каже да ће о 100 талијера које је задржао разговарати са Његошем
,заједно са медаљама, које ћу поручити у Италији’. Вјероватно да се

451
поруџбина није могла извршити, а можда и Његош није био задовољан
њиховом израдом”.)
Сад Његош задужује Чевкина, који је повремено, ради разоноде,
ишао из Котора у Италију, да му набави справу за ковање медаља. Чев-
кину полази за руком да у Напуљу купи машину за ливење медаља. Он
је шаље из Италије за Котор. 26. маја (7. јуна) 1841. он пише Његошу из
Котора, да је машина стигла у Боку Которску и моли га да пошље неко-
лико људи да би је пренијели из Котора на Цетиње, и саопштава му да
ће је он саставити кад дође у Црну Гору.
Чевкин пише 7/19. јула 1841. из Котора Његошу на Цетиње и моли
га да нареди златару да излије „неколико медаља”, јер је радознао да
види како изгледају.
Сад се на Цетињу кују нове медаље. Његош даје прве примјерке Чев-
кину и Чевкин их показује Фердинанду барону Шалеру. Шалер доставља
4. јула 1841. детаљан опис једне од тих Његошевих медаља Губернијал-
ном предсједништву у Задру: „Код дворског савјетника Чевкина”, излаже
Шалер, „видио сам нове сребрне медаље које је Владика ковао на Це-
тињу. Оне имају величину наших малих медаља. На једној њиховој
страни налази се орао, кога је Владика употријебио и у грбу, са једним
лавом у једном малом пољу усред истога. На другој је страни написано:
,вјера, слобода, за храброст’. Испод овога натписа су два укрштена мача
који су оздо затворени лаворовим и миртовим гранчицама. Медаља има
мало уво и може се носити на врпци”.
И у свом допису од 14. јула 1841. Губернијалном предсједништву у
Задру Шалер говори о Његошевим медаљама: „Из сигурнога извора”,
јавља Шалер, „чуо сам да је дворски савјетник Чевкин набавио за ври-
јеме свога посљедњег боравка у Напуљу једну машину за ковање меда-
ља за храброст о којој говори мој извјештај од 4. овог мјесеца, број 75/п.
Приликом ковања пробних медаља она се покварила, али је поправљена
у Рисну. Према учињеном споразуму са једним овдашњим златаром тре-
ба салити 200 медаља; Владика се обавезао да ће за сваку медаљу пла-
тити, не рачунајући метал, по 80 пфенига”.
На крају свога извјештаја Шалер додаје да је Његош обећао капетану
Фридриху Орешковићу да ће му дати једну од тих медаља.
Губернијално предсједништво у Задру доставило је 18. јула 1841. у
Беч грофу Јозефу фон Седлницком горе наведеnи детаљни Шалеров
опис Његошеве медаље.
Аустријске власти су се и даље интересовале за ту Његошеву медаљу.
Жељеле су да добију један њен примјерак. То им је и пошло за руком.
Бивши члан комисије за разграничење Едуард Гриј дошао је 29. марта
1842. из Котора на Цетиње да уручи Његошу „крст на прсима, украшен
брилијантима” који му је додијелио аустријски цар Фердинанд I „као знак

452
признања за предано и успјешно судјеловање и управљање пословима
око разграничења измећу Которског округа и Црне Горе”. Гриј се тада
задржао на Цетињу четири дана. Тада је он замолио Његоша да му пок-
лони за успомену једну медаљу. Његош је то одмах учинио. Гриј је ту
медаљу описао касније у своме дневнику од 7. априла 1842: „Већ годину
дана Владика кује од сребра медаље за храброст које нипошто нијесу
рђаве. На једној њиховој страни види се двоглави орао са једним лавом
у средини поља грба, на другој њиховој страни стоје ријечи српским
словима написане: вјера, слобода, за храброст, а испод тога су два ук-
рштена мача. По Владичином причању, ту медаљу може добити само
онај који офанзивно изврши против Турака неко јуначко дјело, дакле,
не онај који се само врло храбро брани, а који не нанесе непријатељу
никакву штету. Досад их је, природно, само мало раздијелио, и стога би
било тешко доћи до једне [медаље] помоћу новца, пошто Владика поз-
наје све оне који су је добили и јер би се он, по свој прилици, увриједио
кад се не би поштовало то одликовање”.
Његош је израђивао на Цетињу 1847. и златне медаље с ликом
Милоша Обилића. То се дознаје из савремених новинских извјештаја.
„Српске новине” од 16/28. маја 1847. доносе допис с Цетиња од 24. ап-
рила (5. маја) 1847. Ту се даје и опис златне медаље „Милош Обилић”:
Његош је „установио нову медаљу од злата; она је мања од прве, која
се јунацима за витештво уручава. Медаља је: Милош Обилић, с једне
стране стоји образ беемртнога јунака са потписом, а с друге: Вјера,
Слобода, за Храброст”. И у извјештају с Цетиња од 10/22. октобра 1847,
који су објавиле „Српске новине” од 4/16. новембра 1847, описана је
медаља „Милош Обилић”: „Медаља, која му [је] дата, ,Обилић’, с једне
стране носи образ Обилића, и чита се на њој унаоколо: ,М. Обилић.
Цетиње 1847’, а с друге: најпре крст, а под њим: ,Вјера, слобода, за храб-
рост’. Испод овога два прекрштена мача, а под овима цвијетни полуви-
јенац”.
И далматински лист Gazzetta di Zara од 22. јула 1847. јављао је да
Његош кује златне медаље с ликом Милоша Обилића.
Годишњак Jahrbucher fur slawische Literatur, Kunst und Wissenschhaft,
за 1847. г., број 5, стр. 261, донио је извјештај о медаљи „Милош Оби-
лић”. У њему се каже да је Његош „основао једну медаљу за храброст,
која носи име хероја из косовске битке Милоша Обилића, а на другој
њеној страни има натпис: Вјера, Слобода, за Храброст”. На крају се
дописа јавља да „предстоје велике реформе” у Црној Гори и да је Његош
попут Пија IX „просвијећени и слободоумни земаљски кнез, који своје
поданике истински љуби”.
Годишњак Jahrbucher fur slawische Literatur, Kunst und Wissenschhaft
за 1847. извјештавао је на страни 218. о Његошевој медаљи „Милош

453
Обилић”: „Владика Црне Горе је основао једну спомен-медаљу ,за храб-
рост у борби против Турака’. Она је златна и на једној страни налази се
попрсје Милоша Обилића, једног храброг Србина, који је у косовском
боју [1389] убио турског султана, а с друге стране су ријечи: ,Вјера,
Слобода, за Храброст’.”

Историјски записи, Цетиње, 5/1950, св. 1-2, стр. 69-74.

454
 О ЦРНОГОРСКИМ НЕПОКРЕТНИМ ДОБРИМА
ШТО СУ ОСТАлА У АУСТРИЈСКОЈ ДРЖАВИ
ПОСлИЈЕ РАЗГРАНИЧЕЊА 1841.

Разграничење између Црне Горе и Аустрије које је трајало од сеп-

тембра мјесеца 1837. до половине јула мјесеца 1841. завршава се на
велику штету Црне Горе. Аустрија купује црногорске манастире Под-
маине и Стањевиће и многа друга црногорска земљишта дуж црногор-
ско-аустријске границе. Аустријанци потискују Црногорце дубоко у њихо-
ва брда. Али и послије разграничења остаје нешто мало црногорских
непокретних добара у аустријској области. Сад аустријска власт свим
силама настоји да и та црногорска земљишта присвоји, и да и посљед-
њег Црногорца удаљи са своје територије.
Својим рјешењем од 11. октобра 1845. аустријски цар Фердинанд I
наређује да Црногорци не могу имати непокретних добара у аустријској
граници, а ни Далматинци и други аустријски поданици у црногорској
области. Далматинска влада објављује ту царску одлуку 23. јануара
1846. на талијанскоме и нашем језику. Ево како гласи њен текст, писан
ћирилицом:
„Објавленије цесаро-краљевског владања далматинског. Његово це-
саро-краљевско и апостолическо величество благоизволило је благоут-
робњејшим превишњим рјешенијем од 11. октомврија 1845 уредити;
Да не могу Црногорци притјажавати недвижими добара у аустријској
держави, и напротив Далматинци или поданици аустријски у области
церногорској.
Правителство, приносећи ово на свеопште знање во исполненије ви-
сокопочитајемог налога од 31. декемврија пр. л. Н. 35173-3598 високо-
славие ц. к. Придворне соједињене канцеларије, вједомо твори такођер,
да се опредјељава по налогу његовог величества непремјени рок од
двије године, који почиње од дана обнародовања настојећег Објавле-
нија, у теченију ког времена, мораће неизбјежно сљедовати продаја до-
бара тичући се поданика, који се наоде у страној держави, под запреш-
ченијем, да по истеченију реченог рока, добра Церногораца, која још
распродана не би била, бити ће продана од надлежни ц. к. власти, и
новац за такова получени бити ће предан ономе који је притјажатељ
био добара они.
У Задру 23. јануарија 1846.
455
 Кавалијер от Турски губернатор
барон Фердинанд от Шалер, ц. к. придворни совјетник
Јосиф Роси Сабатини, ц. к. совјетник губернијални”.
То „Објавленије” владе далматинске доставља Његошу у неколико
примјерака 23. јануара 1846. гувернер Јохан Аугуст фон Турски. Чим га
Његош добија, одмах позива к себи на Цетиње „готово све оне Црно-
горце који поштогод земље имају у окружије бококоторско (искључава-
јући Мирчане)”, саопштава им одлуку и рјешење аустријскога цара
Фердинанда I и препоручује им „да се старају сами продати своје земље
налазеће се у Боку”.
Црногорци нијесу спремни да продају земље својих праотаца. А и
купаца се међу Бокељима не би могло наћи, јер су и они пуки сиромаси.
Његош о томе 8/20. марта 1846. обавјештава гувернера Турског. Он му
ставља до знања да се ни „по истеченију двогодишњега срока... ни на
инканту... од вишереченијех земаљах неће моћи ништа продати, јербо
ниједан Бокез неће шћети ни паре за црногорску земљу дати” и пред-
лаже му да се образује црногорско-аустријска комисија од два-три чов-
јека с црногорске и од два-три човјека с аустријске стране, па да она
процијени црногорска непокретна добра у Аустрији и да их онда купи
Губернијум у Задру и напомиње му да „мирачка пак земља, која је у
аустријској земљи, продаји никаквој не може подлежати, јербо без ње
ова мала поселица ни на који начин не би могла суштествовати, но би
се раселила”.
Гувернер Турски и даље одлучно тражи од Његоша да утиче на
Црногорце да продају своја земљишта која се налазе у Боки Которској.
Он се ради тога обраћа Његошу и 11. јула 1846. Његош га 21. јула (2.
августа) 1846. још једном обавјештава да је одмах чим је добио „Об-
јавленије” далматинске владе од 23. јаиуара 1846. сабрао „све оне Црно-
горце који притјажавају каква недвижима добра у аустријској држави
објавленија им обзнанио и у руке предао, и увјешчаније им дао да по
сваки начин речена своја непокретна добра имају продати у теченију
двије године дана”. На крају свога писма од 21. (2. августа) 1846. Његош
обећаје Турском да ће „опет то исто писмено објавити” свим Црногор-
цима који имају своја земљишта на аустријској територији.
Кроз неколико дана Његош испуњава своје обећање које је дао гу-
вернеру Турском.
Он и Правитељствујушчи сенат објављују 30. јула (11. августа) 1846.
сљедећи проглас Црногорцима:
„Од нас владике Петра Петровића и Правитељствујушчега сената сви-
јема онијема Црногорцима који имају какве своје земље у државу аус-
тријску објавленије.

456
 Даје ви се на знање овијем писмом и заповиједа да имате сваки оно
своје земље што који има у ћесарову државу продати ћесарскима пода-
ницима од данас за годину и пет мјесеци, јер који у ови срок не прода
жестоко ће се кајати, јербо по закону ћесарову царска ће је власт про-
дати, колико да земља да да, и вама новце предати, како сте виђели у
објавленије ћ. к. владат. далматинскога, штампато у Задру 23. јануарија
ове године, које ви се објавило свијема на Цетиње и предало у руке
назад томе шест-седам мјесеца. Ово вам се објављује за ваше владање
и за вашу корист да не рече ко кад изиде овај срок е није знава како је.
И да сте здраво!”
И за вријеме свога бављења у Бечу 1846. и 1847. Његош се труди да
среди прилике на црногорско-аустријској граници. Настоји да пошто-
пото ријеши питање црногорских непокретних добара у Боки Которској.
Ради тога се и обраћа 30. јануара 1847. једним писмом на талијанском
језику аустријском кнезу и државном канцелару Клеменсу Лотару Вен-
целу Метерниху. У том свом писму јавља Метерниху да намјерава да се
кроз неколико дана врати из Беча у своју отаџбину и моли га да му упути
повјерљиву личност којој би он јасно и подробно изложио како стоји
ствар с „малим” црногорским земљиштима која се налазе на аустријској
територији, позива га да проучи и уреди и ову „ситницу”, напомиње му
да се он као поглавица Црне Горе, која граничи с Аустријском Државом,
сваком приликом бринуо што је највише могао, па је штавише и силу
употребљавао, да сачува трајан и користан мир и добру слогу на црно-
горско-аустријској граници и на крају га увјерава да ће и надаље његова
света дужност бити да се на сваки могући начин стара да и убудуће
сачува црногорскоме народу наклоност аустријског двора.
Метерннх шаље Његошу на преговоре дворскога секретара Хамера.
Хамер вијећа с Његошем о црногорским непокретним добрима у Боки
Которској. И Хамер захтијева од Његоша да се та ствар сврши према
одлуци и рјешењу цара Фердинанда I.
Његош пише 11. фебруара 1847. Метерниху доста опширну пред-
ставку. Ту наводи разлоге ради којих Црногорци не би могли продати
своје земље у которском округу:
1. Аустријски поданици, који граниче с Црном Гором, сиромашни су
готово исто као и Црногорци и нијесу у стању да купе црногорска зем-
љишта.
2. Кад су Црногорци чули да се морају продати њихове земље, онда
траже за њих више него што оне вриједе. Они мисле: „Кад цар хоће да
се наша земљишта продају, онда ћемо моћи за њих добити велику своту
новца”.
3. Сами Црногорци не могу схватити ни на који начин, јер не познају
пограничне законе, да њихова земљишта, која се налазе у земљама цара
457
Фердинанда I, могу бити продана без њихова драговољна пристанка, а
за то своје мишљење налазе ослон у законима аустријскога царства. И
кад би аустријске пограничне власти нашле у Боки некога ко би желио
купити неки комад црногорскога земљишта које се тамо налази, нико не
би хтио ако му га не би продао својевољно сам власник.
4. Што се тиче села Мирца, чије куће додирују линију аустријске гра-
нице, његова се земљишта не би могла продати, јер би му се одузела
сва средства за живот ако би се продале земље које су једва довољне
да би његови становници могли да живе.
Његош изражава своје увјерење Метерниху да аустријска влада неће
ништа предузети против црногорских земљишта у Аустрији што би се
косило с њеним законима и моли га да се аустријска влада удостоји да
купи сва малобројна црногорска земљишта у аустријској граници и да
потом располаже њима на начин који јој се буде највише свидио. Он том
приликом обећаје Метерниху да ће се он лично побринути да сами влас-
ници одреде цијену тим својим земљиштима на најправичнији начин и
предлаже му да се за то именује комисија од Црногораца и аустријских
поданика чијим се рјешењима неће смјети нико супротставити нити ће
смјети нико њима бити незадовољан. На крају своје представке Његош
истиче да ће Метерниху бити лако да испита неповољне прилике у ко-
јима село Мирац живи и узда се, ослањајући се на правичност аустриј-
ских закона, да ће стање у Мирцу остати исто које је и досад било.
Природно је, према Његошевом излагању, да ова мирачка земљишта,
која се налазе на аустријској територији, морају бити подређена про-
писима закона његовог царског, краљевског и апостолског величанства
Фердинанда I.
Аустријске се власти не слажу с Његошевим приједлозима у вези с
црногорским земљиштима у Боки Которској и оне и даље упорно траже
да Црногорци продају своја непокретна добра у Аустрији.
У августу 1847. шире се гласови код црногорских пограничних племе-
на да Аустријанци намјеравају да саграде утврђење крај самога села
Мирца. Његош негодује 17/29. августа 1847. код новога которскога
окружнога поглавара Едуарда Грија:
„Просуо се глас у пограничнијема племенима црногорскијема да нам-
јеравате градити фортицу украј села Мирца, па да с њом на силу узмете
земље мирачке, без којијех они никако живјети не могу. Знајући ја пра-
восудије и благонамјереније двора аустријскога, ја овоме црногорскоме
говору вјеровати не могу никако да ће правитељство на сами праг од
куће села црногорскога дићи фортицу, код које речено село не би могло
никако опстати, и у овоме случају, ако би се фортица на то неприлично
мјесто почела градити, ја се бојим да ће се, противу моје воље и на моју

458
највишу пакост и главобољу, тој грађевини успротивити погранично
општество црногорско...”
Едуард Гриј, „касније по злу познати мали Метерних у Боки”, одговара
1. септембра 1847. веома оштро Његошу. Јавља му да му није познато
да ли ће аустријске војничке власти подизати утврду на Климаљу испред
самога села Мирца и да није у стању „предложити в. в. п. точна увје-
домленија. Судећи обаче по ономе што се дјејствовало у Паштровиће,
на Стањевиће, у Кривошије, и по ономе што је било одлучено да се
дјејствује у Брајиће, доходи вјеројатно, да војничке власти намјеравају
установити једно стражбишче солдата у какву точку од дуге границе
грбаљске и оградити за исте солдате безопасно обиталиште, у којему би
могли противити се свакоме нападенију”.
Затим Гриј ставља до знања Његошу да ће Аустрија одузети зем-
љишта у Боки оним Црногорцима који их не продају до почетка 1848.
Његош потествује код Грија 2/14. септембра 1847.9 „...А то би сми-
јешна и неприлична ствар и била да се оној сиромашној поселици
црногорској дигне фортица на праг од села, јербо војничке власти могу
за ту грађевину доста згоднијех точаках наћи по граници грбаљској”.
„Што ми пак Ваше Високоблагородије”, тако Његош наставља даље Гри-
ју, „јавља за земље црногорске у аустријску границу лежеће да се с по-
четком 1848. године Црногорци тога притјажанија лишавају, за мене би
удовољствије велико било и мирноћа да су Црногорци своје земље до
тога времена имали коме и могли продати, јер би тијем ја избављен био
од главобоље и учинили би по вољи ономе правитељству којему сам рад
да се свагда добро допадају. Што се искључитељно тиче земље мирачке,
она никаквој продаји не може подлежати, јербо Мирчани без ње не могу
суштествовати. Ја сам ово више пута представљао императорском двору,
како год и прошле године кад сам био у Беч његовој свјетлости књазу
Метерниху; но они све једну ријеч: да се прода те прода, а оне се про-
дати никако не могу што се Мирац преселити неће.
Правитељству аустријском ако је толико стало за те земље, а оно
нека изволи опредијелити једно прилично количество хране да даје
јежегодно Мирчанима да они могу живити, па ето правитељству земље
мирачке на његово расположеније. На овај један начин, а већ ни на
један други, Мирчани могу своје земље уступити. Ако правитељство те
бездјелице с друге стране гледа но што их ја виђу, па почне градити
фортицу пред куће Мирчанима и стане насиљствено поступати противу
Мирчана и другијех Црногораца, узимајући им њихову сопственост, то
је противу свакојега разлога и јавно нарушеније нашега права...”
Гриј извјештава Његоша 18. јануара 1848. „да срок продаји црногор-
ског имућа у окружију которском пролази с концем идућега февр...”, да
Црногорци „по истеченију февр[ара] неће моћи чинити никаква употреб-
459
ленија од своје сопствености” и „да ће бити дјејствително казнени” у
случају „ако би се ... по истеченију срока усудили чинити употребленије
од реченијех својијех земаљах и кућах”.
Његош одговара Грију 11/23. јануара 1848. Он се много чуди Грију
„како може бити то и неколико сиромахах црногорскијех, који имаду по
једну маленкост земље у аустр[ијској] граници, па им се ни кривијема,
ни дужнима узме и да се у тој беспослици поступи тако насилно противу
законах просвјештене империје”. Затим савјетује Грију да не претјера у
својим „неблагоразумним поступцима пандурах и полицијских служите-
љах, па кад им сасвијем преври напасти могли би ове осветом тражити”.
И најзад отворено признаје Грију да не зна како да се ријеши питање
црногорских непокретних добара у которскоме округу, јер аустријска
влада није спремна да их купи, „а Бокези не хоће, не могу”. Пријатељски
сад моли Грија да му да савјет шта да ради.
И даље се наставља жива преписка између Котора и Цетиња. Гриј
одговара Његошу 27. јануара 1848. Правда се код њега „да једна мјера,
таква каква јест, она од искљученија свакога црногорскога притјажања
из аустријске државе, није произишла, ни могаше произићи, од војводе
окружија бококоторскога и да ја у овоме предмету нијесам но исполни-
тељ везан нарочитима наредбама”. Сваљује сву одговорност на Црногор-
це и каже да су они „имали срок од двије године за продати сва њина
притјажанија у овоме окружију и да се задовољивају примјернијех ције-
нах по обичају касатељнијех селах није ни најмање сумнитељно да би
нашли и да могаху наћи куповцах, ако не за све, барем за највећи дио
земаљах, но они напротив зактевају непомјерне цијене и баш нијесу се
дали ничесово стараније за продати, ко зна од кога совјетовани и лас-
кани да на конец австријско правитељство куповаће их...”
Још једном моли Његоша да утиче на Црногорце да свакако продају
своје земље у Боки: „Цјељ государственијех расположенијах у овоме
предмету”, истиче Гриј, „није заисто друго но учинити престати смјеше-
није притјажанах австријскијех и црногорскијех и сљедоватељно учи-
нити тако да граница од ове двије провинције буде биљежати и границу
особнијех приватнијех притјажанах. Држећи у зреније ови цјељ јасно
сљедује да за оно мало земаљах у Ораховац, у Кавач и за оне црногорске
земље у Грбаљ и у Поборе, које не принадлежу Мирчанима, неопходимо
друго не остаје касатељним притјажатељма но продати их. И ја молим и
у овој згоди В. В. П. да содјејствујете по могућности Вашој за да продаја
буде неотложно приведена у дјејствије. Што се каса пак о земљама
житељах од Мирца, није се никад другојачије смотрило или оправљало,
не имају се друга расположенија и наука... И ја нијесам за друго облаш-
ћен но само да чиним дос... ти свако смјешније по оконченију срока од
двије године опредијељеноме од императорскога двора и сљедоватељно

460
да чиним продати оно што не би било до срока продано, али да заб-
рањивам свако посљедњо употребленије притјажанах непродатијех од
стране Црногораца.
Али ако није било примљено предложеније В. В. П. за да австријско
правитељство купи земље, али да да за њих годишњијех помоћих, није
Вами узета свобода за то, ако мислите да Мирчани не могу живјети без
земаљах положене у австријску државу, предложити друга средства, а
и ако... способно, једно ново управленије од границе мирачке у начин
да би ова граница дијелила ове двије провинције и особена приватна
притјажанија. Нужно ми је обаче молити В. В. П. да благоизволите спо-
менути се од онога што сам прије реко да моје наредбе не простиру се
само на колико сам имао чест горје опомињати и да без једне нарочне
старије заповиједи не бих могао одмакнути исполненије од одлуках
государственог двора касатељне о црногорскоме притјажанију и да
сљедоватељно ако ја чиним опомињање од новијех предложенијах од
стране В. В. П., ја не разумијем изјаснити но моје особно приватно мње-
није без поруке од успјеха истијех предложенијах.
Али В. В. П. може увјерити се да би ја с удовољствијем препроводио
којему год предложеније Ваше које би имао за цјељ свершење овог
предмета у начин взајмно пријатно, кад би био подобан цјељу импера-
торскијех повељенија, а не упућен за зактеват оно што је било отриче-
но...”
Његош је свјестан да с Аустријанцима мора да живи у добрим
сусједним односима. Зато је и спреман да се с њима нагоди. 18/30.
јануара 1848. обраћа се једним писмом Едуарду Грију у коме му одсјечно
јавља: „Ви ми непрестано пишете једно те исто: да продам црногорска
земљишта што се налазе на аустријској територији, а ја Вам немам
ништа друго да одговорим него да их неће нико да купи, а да бих Вас у
то што боље убиједио, молим Вас и предлажем Вам: Изволите наћи у
Вашему окружију купце, ја ћу одма принудити Црногорце да их продају,
па и то не за ону цијену што би кћели Црногорци, већ коју погађачи
назначе”.
Његош ни овога пута не заборавља своје Мирчане. Он их узима у
заштиту. Упозорава Грија на њихову тешку борбу за опстанак и с подиг-
нутим му гласом узвикује: „Да пак мирачка земља томе подлежати не
може, то Ви и сами знате, јербо Мирчани без ње никако суштествовати
не могу што се не би раселили, а ја ни могу, нити ћу согласије дати на
раселеније Мирца; ради тога и молим Вас да изволите изнова пред-
ставити стање мирачких ствари пред очима Вашега начаљства, молећи
га покорно од моје стране да се удостоји погледати на стање мирачко и
да по својему познатому благоразумију друго расположеније дјелу ми-
рачкоме удостоји се учинити”.

461
 Тако је Његош годинама бранио преко врха мача црногорска непо-
кретна имања у Боки Которској све док се у Аустријској Монархији нијесу
јавиле револуције и национални покрети који су је у току 1848. и 1849.
потресли до темеља.

Стварање, Подгорица, 1977, год. XXVII, број 5-6, стр. 550-567.

462
 ФАКСИМИлИ ЊЕГОШЕВИХ ПИСАМА,
ПИСАНИХ лАТИНИЦОМ

Књижевник Никола Томазео оставио је фиорентинској Централној

националној библиотеци „преко 60 тисућа писама”? Проф. др Мате Зо-
рић пронашао је у тој богатој Томазеовој оставштини и два Његошева
писма. Њих је др Зорић објавио у Задарској ревији 1959.
Како др Зорић није био сасвим сигуран да је Његош та писма писао
својом руком („Написана су латиницом и, како се чини, Његошевом
руком”), замолили смо проф. др Жарка Муљачића да их сними. Проф.
Муљачић ксерокопирао је писма и њихове ксерокопије нам је љубазно
поклонио.
Како је свако Његошево писмо, па и свака и најмања његова заби-
љешка, од великог значаја за проучавање његовог пјесничког израза,
ми овдје спомињемо факсимиле тих писама.
Прво писмо Његошево Томазеу састављено је 1/13. марта 1847.
Ово писмо Његош је писао у Трсту пошто је био напустио Млетке.
Поставља се сад питање да ли је Његош писмо од 1/13. марта из
1847. писао својом руком или није. Без сваке сумње, он га је писао. То
се може лако утврдити чим се упореди факсимил тога писма са фак-
симилом разних пјесникових забиљежака на француском језику који су
нам већ познати.
Текст тога писма надахнут је лиризмом и набијен дубоким мислима.
Има у писму идеја које сретамо и у неким другим Његошевим писмима.
Његош је друго своје писмо Николи Томазеу писао на Цетињу 28. маја
1847. Написао га је исто латиницом, мало модернијим правописом. Писао
га је својом руком.
Овдје спомињемо и Његошево писмо од 14. децембра из 1850. хрват-
ском бану Јосипу Јелачићу које је писано такође латиницом и чији је
факсимил објавио 1934. Алфред Маканец у загребачким „Новостима”, у
броју 353, на страни 17.
Његош је, као што се то види из ова три његова писма, писана лати-
ницом, био пристао уз правописну реформу Вука Караџића. Он се, углав-
ном, држи Караџићевог начела „један глас - једно слово”. Употребљава
у својим писмима и екавизме. Велики број екавизама налази се и у сачу-
ваном рукопису првог дијела Горског вијенца.

463
 Кад се све то има у виду, онда није случајно што је тршћански трго-
вац Андрија Стојковић 1851. издао новим правописом Његошево дјело
Лажни цар Шћепан Мали. Његош је сигурно то хтио.

Споне, Никшић, 1982, св. 3-4, стр. 66-71.

464
 ДА лИ ЈЕ ЊЕГОШ ПИСАО ИСТОРИЈУ ЦРНЕ
ГОРЕ НА ФРАНЦУСКОМ ЈЕЗИКУ?

Љуба Ненадовић нам саопштава у својим Писмима из Италије да је

Владика зими 1851. писао на францускоме језику историју Црне Горе:
„Владика слабо шта чита и пише, болест његова смета му радити. Ја му
читам новине, пишем писма и друго што му затреба. Каже ми, да се
зимус занимао описивањем Црне Горе и њене историје, на француском
језику...”
Павле Поповић је трагао за Владичином „Историјом” о Црној Гори,
писао је Ненадовићу да му нешто поближе о том саопшти, задуживао је
наше студенте у Паризу да би се распитали по француским библиоте-
кама и код познатих француских научника за ово Владичино дјело, сам
је доцније тражио Беланжеова дјела у париској Народној библиотеци, и
кад је пронашао двадесет и пет писаца који су се звали „Беланже” и који
су се 1851. бавили пером, ни онда није дигао руке с Владичине „Исто-
рије” о Црној Гори, него је и даље трагајо за њом.
Душан Вуксан нашао је у Цетињском архиву концепт једног писма
према коме „није тачно, што тврди Ненадовић, да је Владика писао то
дјело за Беланжеа, већ обратно, он је хтио овим да оповргне неке лажи
које је Беланже писао о Црној Гори”. Десет година доцније Вуксан је
наишао у париским новинама од 16. септембра 1845. на фељтон који је
написао Станислав Беланже и покушао је да докаже „да се Владика није
,занимао описивањем Црне Горе и њене историје’, већ да је написао
обичан, полемички, новинарски чланак, као одговор на поменути Белан-
жеов чланак и да у „томе чланку није била ,историја Црне Горе’, већ је,
по свој прилици, у њем описан карактер Црногораца...”
У Државном архиву у Задру наишли смо на један важан докуменат из
кога се јасно види да се Владика још 1836. „занимао описивањем Црне
Горе”.
Аустријски заповједник тврђаве у Котору пуковник Теодор Карачај
јавља 8. фебруара 1836. г. далматинском гувернеру Венцелу Фетеру фон
Лилиенбергу да му је стриц Владике Црне Горе донио с Цетиња у Котор
више забиљежака о Црној Гори које је Владика лично написао. Пошто
је Карачај тада спремао за штампу једно „приватно дјело” на „илирском”
језику о цијелој Албанији, хтио је да у њему објави као прилог и те Вла-
дичине примједбе о Црној Гори.

465
 Владика је једном разговарао с књижевником Франческом Караром;
том приликом је обасипао похвалама енглеску темељитост и тачно пос-
матрање, а оштро осућивао њемачку и француску површност и лакомис-
леност: „Енглези који долазе к нама”, тако вели Владика, „пажљиво
посматрају и студирају сваку ствар, све узимају у обзир, и, ако их ко не
превари, тачно описују. Французи гледају на брзу руку, већином виде
јасно, а често понешто и превиде, али много поетизирају. Већина Њема-
ца је, напротив, задовољна кад може да састави неко дјело, ма какво
било, па шта више иако је преписано од других; а пошто о Владици и о
његовој земљи треба рећи нешто што други још нијесу рекли, узимају
за готов новац сваку басну и сваку духовиту измишљотину”.
Незадовољан погрешним судовима њемачких, француских и итали-
јанских путописаца о Црној Гори и Црногорцима, Владика је, као писац
Шћепана Малог ради кога је ишао у Венецију и недјељама прелиставао
историјску грађу по млетачким архивима, могао писати Историју Црне
Горе на француском језику, која је била, као што лијепо примјећује Љуба
Ненадовић у својим Писмима из Италије, „удешена за странце, који нас
не познају” и за том Владичином „Историјом” треба и даље трагати.
Важно је овдје напоменути да је Владика 1850. на молбу Нијемца Ј.
Ф. Најгебаура, издиктирао своме секретару Д. Милаковићу на српско-
хрватском језику сумаран преглед битака које су Црногорци од 1712. па
наовамо водили против Турака и који ми овдје као Владичино дјело у
преводу саопштавамо:
„Владика је био љубазан, па је за писца (ове књиге) издиктирао своме
секретару преглед битака које су се збиле између Црногораца и Турака
од владике Данила, од године 1712. Исти секретар је превео тај преглед:
1. Битка са серашћером Ахмет-пашом у мјесецу јуну 1712.
Серашћер Ахмет-паша имао је 60.000 војника. Црногорци су ову вој-
ску напали из засједе са једним врло незнатним бројем људи, растјерали
су је и уништили су скоро њену трећину.
2. Битка са Думан пашом (везиром Ћуприлићем) око конца маја 1714.
Лукавство турско и неслога црногорска дали су повод Ћуприлићу те
је продро са 120.000 војника у Црну Гору; он је извршио велика свирепа
дјела, разорио је манастир и цркву на Цетињу; преко 600 побјеглих
Црногораца разнога доба старости и разнога спола, који су се били скло-
нили у Боку Которску, Млечићи су предали овоме паши, које је он дјели-
мично побио, а дјелимично у ропство послао.
3. Битка против паше Ченгића и бега Љубовића; 25. марта 1716.
Број турске војске не може се тачно саопштити. Са свих страна се
ударило на Турке. Два паше и 77 Турака вишег положаја пали су као

466
заробљеници у црногорске руке. За успомену на ову битку владика
Данило је саградио на Цетињу цркву Богородици.
4. Битка против Ченгић Бећир-паше 1727.
И с њим је била јака хорда, али су је Црногорци напали са свих
страна; паша је одатле побјегао срећно на своме коњу.
5. Битка против Топал Осман-паше 1732.
И овога су пашу Црногорци потукли; прича се да је у овоме боју и
нећак Султанов изгубио живот.
6. Битка против Аверди-паше Махмут-Беговића.
Овај је имао под својим заповједништвом осам паша; он је био поту-
чен и морао се повући.
7. Битка против босанскога Ћехај-паше 1750.
Овај је имао хорду од 30.000 људи; њега су Црногорци потукли, а па-
ша је приликом повлачења умро од ране задобивене ватреним оружјем.
8. Битка против Беглер-бега румелијског Валиса, 27. октобра 1767.
С њим је био везир из Босне и из Скадра са 120.000 војника. Пет нед-
јеља су биле борбе свих могућих врста; најзад су Црногорци, 27. октоб-
ра, још прије зоре, заузели на јуриш турски логор; било је велико крво-
пролиће, и Турци су се почели повлачити још истога дана прије подне
са великим губитком у људству и у ратном материјалу.
За овај ратни поход на Црну Гору дао је повод Шћепан Мали, који се
био прогласио за рускога цара Петра III, чији је живот приказао Владика
у једној историјској позоришној драми која ће сад да изађе из штампе.
9. Битка против скадарског везира Махмут-паше Бушатлије, 11. јуни
1796.
Овај паша, који се мало бринуо за Порту и који је шта више био сас-
вим уништио војску коју је Султан два пута против њега слао, пошао је
на Црну Гору са 30.000 војника; Црногорци су га потукли и то незнатан
број; он је сам био рањен, и пошто је рану излијечио, пошао је поново
против Црне Горе.
10. Битка 22 септембра 1796.
Он се упутио на челу 40.000 људи против Црне Горе и продро је два
сата хода у земљу; овдје су на њ навалили Црногорци са свих страна,
растјерали су хорду у свим правцима, опколили су пашу са свом теваби-
јом и осталим нижим заповједницима од којих ниједан није могао да
спаси свој живот. Више од трећине ове хорде било је уништено; и балса-
мирана глава овога страшиога црногорскога непријатеља могла се још
прије осам година видјети на Цетињу. Махмут-паша био је велики јунак
онога времена, и од њега је Порта дрхтала више него од Али-паше еги-
патског.

467
 Од тога времена Порта није слала више од 10-15.000 људи, а понекад
5-6.000 војника, који су се послије неколико часова борбе, са већим или
мањим губитком, опет натраг враћали.
Такве посјете морали су Црногорци примати скоро сваке године по
једанпут, а често и по два и три пута.
Са сигурношћу се иначе може рећи да у току 138 година никада није
трајало покаткад учињено примирје с Херцеговином или с Албанијом
једну пуну годину дана.
На овај начин се Црна Гора, с највећом непоколебљивошћу отргла
од Порте, стално је пролијевала крв и ни од кога није добијала помоћ.
Првих шест битака одиграле су се за вријеме владике Данила.
7. и 8. битка догодиле су се за вријеме Саве и за вријеме Василија.
9. и 10. за вријеме Петра I, а владика Петар II Петровић Његош, који
је сада на власти, предводио је лично своје храбре Црногорце у многим
посљедњим сукобима”.
Питање је: да ово, можда нијесу изводи из Владичине „Историје о
Црној Гори” коју је он могао са Цетиња понијети у Италију и тамо неком
одличном познаваоцу француског језика диктирати.
У Архивском одјељењу Цетињских музеја налази се забиљешка о тур-
ским нападима 1837. и 1838. на поједина црногорска племена. Она поти-
че из Његошева времена. Писао је секретар Црногорског сената. Свакако
по Његошевом наређењу. Из ње се види да је прикупљана грађа за ис-
торију Црне Горе. Ми доносимо овдје њен текст новом транскрипцијом:
„1837 года.
„21. нојемврија нападали су Турци из Подгорице на Куче да им узму
стоку, но без успјеха.
25. ноемврија Турци из Бара ударили су на Црничане, једнога пос-
јекли и једнога ранили.
3. дек. ударило је неколико Турака из Подгорице на кучке пастире,
од који једнога су убили и главу понијели и 200 оваца уграбили.
7. дек. ударили су Турци барски на пастире црничке и узели им
неколико стоке.
1838 года.
7. јануарија Турци из Херцеговине узели су неколико говеда Цуцама.
20. февр. опет Турци из Подгорице нападали су на исте Куче, гдје су
3 Куча и 5 Турака пали мртви, и неколико се ранило једније и другије.
5. марта Турци из Бара ударили су на пастире црничке. Једнога од
њи убили и неколико им стоке уграбили.
22. мар. ударили су Турци херцеговачки на Пјешивце но без свакога
успјеха.
31. мар. Турци херцеговачки убили су у Грахову једнога Цуцу и главу
му понијели.
468
 13. и 14. априлија нападали су Подгоричани на Куче, и пало је и од
једне и од друге стране неколико рањенијех и мртвијех”.
У своме писму од 12/24. јуна 1839. руском посланику у Бечу Димит-
рију Павловичу Татишчеву Његош на исти начин описује албанске напа-
де на погранична црногорска племена.
Ненадовић напомиње у својим Писмима из Италије да је Његош у
Напуљу 1851. радио на историји Црне Горе: „У томе помагао му [је] неки
овдашњи адвокат, Ђузепа Каза. Он сваки дан долази, те с Владиком по
један сат ради. Владика му обично диктира, а он, француски, пише. То
је дело већ готово. Сад га само прегледају. Владика ће да га пошље
неком француском списатељу, по имену Беланжеу, с којим се негде
познао и о Црној Гори причао му. Беланже био је усхићен његовим при-
чањем, и молио је Владику, да му тако напише, како му је причао о Црној
Гори. Ово је дело, као што ми рече, удешено за странце, који нас не поз-
нају”.
Важно је овдје напоменути да се у Његошевој Биљежници спомињу
и Каза и Беланже. Његош ту наводи и њихове адресе.
Треба, значи, и даље трагати за Његошевом историјом о Црној Гори
на француском језику, која је била „удешена за странце, који нас не
познају”.

Историјски записи, Цетиње, 1950, књ. V, стр. 62-65.

469
 ИЗВЈЕШТАЈИ О СТАЊУ ЊЕГОШЕВА
ЗДРАВЉА

О Његошевим болестима писало се код нас подоста. Ко је год проу-

чавао Његоша, задржавао се и на тој теми.
Потребно је, без сумње, споменути овдје студије и расправе: П. А.
Лаврова, Павла Ровинског, Милорада Медаковића, Вука Врчевића, Лаза
Томановића, Јеремије Живановића, Андре Гавриловића, Петра Колен-
дића, Љуба Влачића, Љубомира Дурковића-Јакшића, Вида Латковића,
Петра И. Поповића и многих других наших и страних истакнутих науч-
ника у којих се налази доста података о овом проблему.
Душан Вуксан је открио подоста драгоцјених података у которским
архивима о Његошевој плућној болести.
Душан Берић је прикупио све вијести из далматинских листова о
Његошевим задњим годинама живота и о његовој смрти.
Нико С. Мартиновић освијетлио је један покушај Његошева тровања
на Цетињу у 1842.
Нарочиту пажњу пак заслужује студија Риста Ј. Драгићевића Њего-
шева болест и смрт. Ту је Драгићевић савјесно сабрао, хронолошки
средио и обрадио све историјске податке о Његошевим болестима и
смрти, које је пронашао у Архивском одјељењу Државног музеја на
Цетињу. Он је искористио и скоро све изјаве Његошевих савременика.
Ми ћемо овдје хронолошки изнијети податке о стању Његошева
здравља до којих смо дошли проучавајући историјску грађу у Државном
архиву у Задру и бечким архивима. Допуњаваћемо их помоћу Његоше-
вих писама, дописа његових савременика и биљежака из тадашњих аус-
тријских новина.
15/27. августа 1831. јавља црногорски повјереник у Котору Иван По-
повић руском вицеконзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу да је „Архи-
мандрит био много слаб от уха, али (је) сада мало бољи”.
То је први архивски податак о болести Петра II Петровића Његоша.
Побуна намјесника Мисира Мехмед-Алије против султана Махмуда II,
одметање турских поглавица скадарског Мустафа-паше и босанског
Хусеин-капетана Градашчевића, пробуђена народна снага нашег живља
у Херцеговини, Хота и Миридита, ратнички црногорски дух и уздање у
Русију подстичу архимандрита Петра Петровића и предсједника црногор-
ског Сената Ивана Ивановића Вукотића на отворену борбу против Ото-

470
манске Царевине. Стално турско узнемиравање и турско велико насиље
у Зети дају им повод за освајање турских градова Спужа, Жабљака и
Подгорице, који су некад били у склопу Иванбеговине.
23. фебруара 1832. одржава се скупштина на Цетињу свих црногор-
ских и брдских главара. На том се збору закључује да Катунска нахија,
Брда и Пипери пођу на Спуж, а Ријечка и Црмничка нахија на Жабљак.
Црногорска војска се дијели у три одреда. За зборно мјесто одреда којим
заповиједа архимандрит Петар Петровић одређује се Везиров мост код
Подгорице. Припадници одреда Ивана Ивановића Вукотића треба да се
састану код Цијевне.
У току прве половине марта 1832. Црногорци крећу у великом броју
на турске градове. Развијају руске заставе и кличе се рускоме цару Нико-
лају I. Не пролази дуго времена, а већ стижу гласови с бојног поља да
је црногорска војска разбијена. Иван Ивановић Вукотић једва жив главу
износи. Према извјештају будванског претора Ивана Кризомалија од 12.
марта 1832. вршиоцу дужности окружног которског поглавара Миховилу
Мартелинију настрадао је црногорски одред под заповједништвом архи-
мандрита Петра Петровића баш на Везирову мосту између Спужа и Под-
горице. Тада је, према ријечима Кризомалијева извиђача, био тешко
рањен и архимандрит Петар Петровић.
И Миховил Мартелини тврди у свом допису од 12. марта 1832, који је
упутио Губернијалном предсједништву у Задру, да је архимандрит Петар
Петровић код Подгорице претрпио велики пораз и задобио тешку рану.
Архимандрит Петар Петровић болестан је и почетком октобра 1832.
12/24. септембра 1832. моли архимандрит Петар православног епис-
копа Јосифа Рајачића да запопи Станка Богдановића. Рајачић долази из
Шибеника у Котор, производи Богдановића у поповски чин и позива
архимандрита Петра с Цетиња на састанак и разговор. Архимандрит
Петар одговара Рајачићу 2/14. октобра 1832. да му тешко пада што не
може сићи у Котор „будући да нешто народна дјела, а нешто и слабо
сада моје здравље томе границу полажу”.
Из писма окружног которског комесара прве класе Миховила Марте-
линија од 19. октобра 1832. Губернијалном предсједништву у Задру види
се да је архимандрит Петар био тада озлиједио ногу.
Његош долази 8. децембра 1833. са свога пута из Петрограда у Котор.
У луци га дочекују мушки и женски чланови породице Илије Лумбардића
с неколико својих сродника уз веселе поклике. Његош с њима полази у
кућу Лумбардићеву и ту одсједа. Спрема се обилна вечера. За столом су
Његош, обитељ Лумбардић, њени сродници, жена црногорског потпред-
сједника Сената Матеја Вучићевића и неколико Његошевих рођака, који
су били дошли да га сачекају. Вечера траје веома дуго.

471
 9. децембра Његош иде у посјету католичком бискупу Стјепану Пав-
ловић-Лучићу, заповједнику тврђаве у Котору пуковнику Алојзију Бусти-
нију и вршиоцу дужности окружног поглавара Габријелу Ивачићу. 10.
децембра узвраћају му посјету Стјепан Павловић-Лучић и Габријел Ива-
чић. Бустини због болести не може.
11. децембра, око десет сати ујутро, Његош креће за Црну Гору. Пра-
те га чланови Лумбардићеве породице са својим сродницима и нешто
мало Которана. Изван града чека га око стотину Црногораца с којима
одмах наставља пут за Цетиње. Његош по доласку у Црну Гору дуже
времена поболијева. Скоро у току читавих шест мјесеци 1834. не осјећа
се добро са здрављем.
27. фебруара 1834. подноси Габријел Ивачић доста опширан извје-
штај далматинском гувернеру Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу. Ивачић
јавља да је Његош пошао с многобројном пратњом у Острог и Брда да
скупља талијер од сваке породице на име данка, да је наишао у Брдима
на отпор, да је дошло до сукоба између Брђана и Његошеве гвардије,
да је Његош покушао да смири духове и да је том приликом рањен хлад-
ним оружјем у руку.
Његош се извињава у своме писму од 1/13. марта 1834. руском вице-
конзулу Јеремији Гагићу што му није одговорио на „четири многоува-
жајема писма: од 4 (16) јануарија, 1 (13) феврарија, 17. февр. (1. марта)
и 24. февр. (8. март).” Није био на Цетињу него „у Бјелопавлићима”
(Брдима) (ИЖ) „и годишњи данак од народа купио - од куће по талијер
- и хотја с муком великом доста сам у тому добро успјео. Овакови по-
четак тежак је, особито међу овијем народом, који је лишен не само бо-
гатства но и средњега бића”.
Његош наравно не спомиње Гагићу рану коју је у Брдима задобио.
Он јој сигурно не придаје велику важност. Зато и ћути о њој. Далма-
тински гувернер Лилиенберг много јој већу пажњу поклања. Зато се 6.
марта 1834. обраћа предсједнику Врховне полицијске и цензурне двор-
ске власти у Бечу грофу Јозефу фон Седлницком и аустријском цару
Фрању I и саопштава им, између осталога, да је Његош у Брдима рањен
у руку хладним оружјем.
Ускоро се потом проноси глас у Котору да је Његошу потребан љекар.
17. марта 1834. обавјештава Габријел Ивачић Губернијално предсјед-
ништво у Задру да је сазнао да Његош намјерава да га замоли да
дозволи љекару Николи Пинелију да пође на неколико дана на Цетиње
да Његоша прегледа и излијечи од болести која га мучи. Ивачић не може
да јамчи да је та вијест истинита, али поуздано зна да је Његош већ
извјесно вријеме непрекидно болестан.
Ивачић се и 25. марта 1834. обраћа Губернијалном предсједништву у
Задру. Он напомиње да је Његош увијек тешко болестан, да његова

472
родбина мисли да је отрован у кући которског трговца Илије Лумбарди-
ћа.
И у извјештају Губернијалног предсједништва у Задру од 15. априла
1834. грофу Јозефу Седлницком, грофу Антону Митровском и аустриј-
ском цару Фрању I ријеч је о рани коју је Његош задобио у Брдима
приликом утјеривања данка и о његовом тровању у Котору у кући Илије
Лумбардића. Здравље је Његошево, каже се у том допису, нешто патило
због ране коју је добио у Брдима, али се оно ипак поново поправило.
Већ је и од већине непослушника у Црној Гори скупљен данак по један
талијер од породице. Његош је приграбио у своје руке највишу власт.
Сенат се разишао. Матеј Вучићевић налази се у Котору. Неки очекују да
ће се он поново вратити на чело Сената; други сумњају у то, јер се мисли
да је породица Илије Лумбардића, која је у роду по тазбини с Иваном
Ивановићем Вукотићем и Матејом Вучићевићем, покушала да отрује Ње-
гоша.
Габријел Ивачић се поново враћа на болест Његошеву. Он подноси
20. априла 1834. извјештај Губернијалном предсједништву у Задру. Матеј
Вучићевић није успио, тврди Ивачић у своме писму, да се помири с Ње-
гошем и не намјерава да се врати из Котора на Цетиње него настоји да
се што прије одатле удаљи. Прича се, наставља даље Ивачић, да је
руски посланик у Бечу Димитрије Павлович Татишчев прекорио Његоша
због његова понашања према Ивану Ивановићу Вукотићу и Матеју Вучи-
ћевићу.
Његош се прије недјеље дана почео бавити својим пословима и поне-
кад изиђе из Манастира. Међутим, Његош није потпуно оздравио, јер
још увијек осјећа изнемоглост. Због тога чланови његове родбине још
увијек стално вјерују да је био отрован. Његош је пак више пута изјавио
да његова болест потиче од страха који је претрпио кад је пао из кочије
на свом повратку из Беча у Трст.
И 25. априла 1834. јавља Габријел Ивачић Губернијалном предсјед-
ништву у Задру да се Његош још није сасвим опоравио од болести и да
његова родбина и даље вјерује да је био отрован у Котору.
4. маја 1834. саопштава те вијести Лилиенберг цару Фрању I, Јозефу
Седлницком и Антону Митровском.
У међувремену Габријел Ивачић долази до нових података о Његоше-
ву здравственом стању. Он 30. маја 1834. доставља свој извјештај Гу-
бернијалном предсједништву у Задру. Ивачић јавља да је Његош већ
неколико дана поново болешљив. Вјерује се да је био само привидно
оздравио. У ствари није никад био потпуно здрав. Његова родбина мисли
да је отрован. Сад се сумња у породицу Илије Лумбардића, у Ивана Ива-
новића Вукотића, Матеја Вучићевића, у њихову странку и у странку Вуко-
лаја Радоњића. Изгледа да и Његош вјерује у то. Према Ивачићевим

473
ријечима Његош сад живи веома повучено. Опрезан је. Не узима храну
ни од кога осим од чланова своје родбине. Не разговара нити се дружи
ни с ким него само са својим секретаром Димитријем Милаковићем.
Из писма Габријела Ивачића од 9. јуна 1834. Губернијалном предсјед-
ништву у Задру сазнаје се да је Његош боловао неколико дана. Сад се
пак, према Ивачићевом излагању, придигао из кревета и почео бавити
државним пословима. Његошево је здравље још увијек непостојано.
Изгледа да је његова болест постала хронична. Рекло би се да је и он
мишљења да има хроничну болест. Изтледи су да и он сам сумња у своје
скоро оздрављење, јер је изјавио неким својим повјерљивим особама да
се његова болест не може излијечити.
Ивачић заузима оштар став према Његошу у свом писму од 24. јуна
1834. Губернијалном предсједништву у Задру. Он ту осуђује Његоша
како ништа не ради под изговором да је болестаи. Његош гледа, по
Ивачићу, како ће згрнути што више новца и како ће свакодневно силом
утјеривати од свога народа суме новаца.
Има архивских података о Његошевој болести у 1836.
Од 13. фебруара до 8. априла 1836. Његош се склања у свој манастир
Подмаине. Скоро одмах по свом доласку жали се једном аустријском
доушнику да је 1836. много препатио у Црној Гори због оштре климе и
помањкања разних других ствари.
Друге половине мјесеца јуна 1836. Његош „поболијева неколико
дана”. Габријел Ивачић сазнаје у Котору за његову болест и спреман је
да му пошље љекара на Цетиње у случају ако му се ускоро не побољша
здравствено стање.
Изгледа да Његош ни почетком септембра 1836. не стоји добро са
својим здрављем.
Габријел Ивачић упућује 9. септембра 1836. допис Губернијуму у
Задру. Његош је, по Ивачићевим ријечима, прије неколико дана напус-
тио Цетиње и пошао у Мајсторе на осам до десет дана, јер тамо постоје
љековите воде. Неки мисле да се Његош тамо склонио само зато да би
се лијечио, што је још и раније намјеравао. Други пак држе да се хоти-
мице удаљио с Цетиња да би избјегао пријекоре због црногорског пораза
на Грахову.
У 1838. Његош је често болестан. Нога га боли. О његовој болести у
тој години сачувано нам је доста архивских података.
Због повлачења границе између Црне Горе и Аустрије Његош мора
чешће да путује у Котор, Паштровиће, Црмницу, Брајиће, Маине и да
долази у везу с Габријелом Ивачићем, капетаном Фридрихом Орешко-
вићем, пуковником Теодором Карачајем и многим другим аустријским
чиновницима који су били додијељени аустријској Комисији за разграни-

474
чење. Чим би се, дакле, Његош разболио, аустријски би доушници то
дознали.
3/15. јуна 1838. Његош тражи љекара од Габријела Ивачића: „Од
некога времена поболијева ме нога, па бојећи се какови рђави посљед-
ствија, чест имам обратити се к Вама с молбом да бисте ми учинили
љубов и послали овамо вашега окружнога доктора, разумије се, ако му
његова дјела дозволе и ако соизволи доћи да се с њим посовјетујем о
овој ствари”.
Према писму Ивачићевом од 14. јуна 1838. Губернијуму у Задру Ива-
чић је још 14. јуна ујутро био послао окружнога хирурга др Винценца
Голџија на Цетиње Његошу. Ивачић тада није знао од чега је у ствари
Његош болестан и колико ће времена изостати с посла око разгра-
ничења у Паштровићима, али је био мишљења да Његош неће вјероват-
но моћи ићи на ноге за неко вријеме и да ће одгодити свој долазак на
аустријску границу.
Тако је и било.
6/18. јуна 1838. Његош пише Ивачићу: „По предписанију љекара,
којега сте ми Ви на моје прошеније благоволили послати, принуђен сам
не ићи за које вријеме никуда далеко. Из тог узрока јошт ништа не могу
одговорити опредијељено на Ваше високопочитајемо писмо од 8. јунија
п. р. кад ћу доћи на границу паштровску и црничку”.
7/19. јуна 1838. Његош поново моли Ивачића да му пошље на Цетиње
др Голџија да би овај утврдио да ли се побољшава стање Његошева
здравља. Ивачић му и овог пута испуња молбу. Др Голџи одлази током
јуна, јула и августа 1838. више пута на Цетиње и пружа љекарску помоћ
Његошу. Голџи не прима никакву награду за то него још, по жељи Ње-
гошевој, пелцује бесплатно 380 црногорске дјеце.
Фридрих Орешковић не вјерује да Његоша боли нога и љути се на њ
што не долази на паштровску и црмничку границу због разграничења. У
свом писму од 13. јула 1838. Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу Ореш-
ковић тврди да Његош одуговлачи свој долазак на аустријску границу
из дана у дан и да је безначајна његова болест у нози. Ако Његош ускоро
не дође на аустријску границу, тако стоји у Орешковићевом писму, лично
ће Орешковић поћи на Цетиње и неће се Његошу скинути с врата док
не пође с њим у Паштровиће.
18. јула 1838. жали се Губернијално предсједништво у Задру грофу
Јозефу фон Седлницком да исправљање границе према Црној Гори на-
предује полако са уобичајеним тешкоћама и да су се преговори о разгра-
ничењу у Паштровићима морали одложити због Његошеве болести.
Иако још не сасвим здрав Његош иде 11/23. јула прије подне 1838.
на Паштровску гору да би с Ивачићем и Орешковићем водио преговоре
о разграничењу.

475
 5/17. септембра 1838. Његош силази у Котор и у Доброту и 6/18.
септембра закључује мир с Аустријом. 17/29. септембра 1838. иде у
Брајиће да би поново преговарао с Ивачићем и Орешковићем о повла-
чењу границе између Паштровића и Црминчке нахије.
У првој половини октобра 1838. Његош поново пада у кревет.
Габријел Ивачић подноси 14. октобра 1838. извјештај Губернијуму у
Задру. У том свом допису вели Ивачић да је Његош већ неколико дана
болестан и да има ватру. Изгледи су да ће Његош замолити Ивачића да
му пошље љекара на Цетпње.
5/17. јуна 1844. Његош моли окружног которског комесара прве класе
Стефана Дојмија да му упути што прије љекара па Цетиње: „Ја се надам
што скорије овамо доктору, за којега Вам предваритељно приносим моју
сердечну благодарност”.
Дојми без сумње излази одмах Његошевој молби у сусрет.
Крајем августа 1844. Његош се рјешава да пође у Боку на купање на
извјесно вријеме. Он о том извјешћује 27. (?) августа 1844. Габријела
Ивачића: „Желећи сад у ово вријеме ползовати се купањем, нашао сам
ради тога згодно мјесто у Прчању, па зато и намјеран сам сутра одавде
поћи тамо”.
Стефан Дојми зна већ 26. августа 1844. да је Његош одлучио да 29.
августа дође у Прчањ ради морског купања и да је унајмио кућу код
„неких Бескућа”. Дојми је мишљења да ће се Његош задржати у Прчању
читав септембар.
То све даје на знање 26. августа 1844. ревносни Дојми Губернијалном
предсједништву у Задру.
5. септембра 1844. Дојми ставља до знања Губернијуму да је Његош
28. августа 1844. стигао на Прчањ, да је одсио у кући Филипа Луковића,
јер кућа Бескућа није била готова, да учи пливати и да се купа два пута
дневно кад му вријеме допусти.
Његош се задржава у Прчању само десет дана. Због неких важних
„народних дјела” он се већ 7. септембра 1844. враћа у Црну Гору.
О томе Дојми 6. септембра 1844. подноси кратак допис Губернијуму
у Задру.
И 1845. силази Његош с Цетиња у Боку Которску на море ради побољ-
шања свога здравља. Габријел Ивачић зна већ концем јуна 1845. да ће
Његош првих дана мјесеца јула 1845. доћи у Прчањ да се купа као и
1844. Ивачић о том извјешћује 28. јуна 1845. Губернијално предсједниш-
тво у Задру. Он тражи у свом допису да га Губернијум упозори о чему
би требало посебно разговарати с Његошем. Са своје стране он неће
пропустити да говори с Његошем о свим текућим стварима. Нарочито ће
захтијевати да Његош удаљи са своје територије све аустријске зло-
чинце и да их убудуће не прима у Црну Гору. Даље ће тражити од Ње-

476
гоша да Црногорци поруше своје колибе које би се затекле у Поборској
општини, да остане слободан простор око воде Крњка у Паштровићима
и да се Његош не мијеша у Коњско, које се већим дијелом налази у
Маинској, а мањим дијелом у Брајићкој општини.
Тек 23. јула предвече 1845. спушта се Његош с Цетиња у Котор. Пос-
лије кратког времена укрцава се у пароброд и полази не у Прчањ, као
што је то мислио Ивачић, него у Пераст. У Перасту одсиједа код Ђорћа
Ђурановића, једног од најбогатијих тамошњих православаца. С Њего-
шем су његов секретар Димитрије Милаковић и неколико слуга.
Окружни которски комесар Стјепан Дојми подноси 27. јула 1845. из-
вјештај о Његошеву одласку у Пераст Губернијуму у Задру. Дојми прет-
поставља да ће Његош због купања остати у Перасту око двадесет дана.
Његош се пак задржава у Перасту само десет дана. Он се 2. августа
1845. враћа преко Његуша на Цетиње. Стјепан Дојми упућује 3. августа
писмо Губернијалном предсједништву у Задру у коме му саопштава да
је Његош боравио десет дана у Перасту, да се купао два пута дневно у
мору и да се 2. августа 1845. вратио у своју резиденцију.
24. јула (5. септембра) 1845. Његош ставља до знања барону Ферди-
нанду Шалеру да је боравио у Боки ради побољшања свога здравља: „Ја
сам сада био једну неђељу дана у Боку, те сам чинио бање морске ради
побољшања мога здравља”.
Поп Вук Поповић из Рисна, дугогодишњи сарадник Вука Караџића,
зна исто за Његошев боравак у Перасту, само што он погрешно тврди
да је Његош био у Перасту 1844. У Поповићевом писму од 1/13. сеп-
тембра 1844. Вуку Караџићу стоји, измећу осталога, ово: „Владика црно-
горски био је ови дана овђе учити се по мору пливати, и учећи од једног
кадета научио је за 15 дана да сад може и преко своји ријека плутати”.
И Медаковић спомиње у својој студији П. П. Његош Његошево бав-
љење у Перасту. И Медаковић погрешно тврди да је Његош 1846. бора-
вио у Перасту. „1846. г. сиђе владика у Боку да се купа и настани се у
Перасту. На другој страни залива под Столивом бјеше мјесто за купање,
куд се превозаше на барки из јутра и послије подне. Из Котора узме
једног кадета, да га учи пливати”.
И 1846. кани Његош да проведе у току љета извјесно вријеме у Боки
„да би чинио бање морске”. Концем маја о томе се говори у Котору, а 2.
јуна доставља ту вијест далматински гувернер Јохан Аугуст фон Турски
предсједнику Дворске канцеларије у Бечу грофу Карлу Инцагију и грофу
Јозефу фои Седлницком.
До 1849. Његоша углавном служи здравље доста добро. Али у првој
половини мјесеца децембра 1849. појављује се код њега грудна болест.
Стање његова здравља је тада веома тешко. Изгледа чак и безнадежно.
По свој прилици он тада губи и велику количину крви. Живот му просто

477
виси о концу. Он одмах зове у помоћ једног љекара из Котора. Окружии
которски поглавар Габријел Ивачић шаље му хитно др Голџија. Овај
полази 10. децембра 1849. на Цетиње, прегледава Његоша и констатује
да је тешки плућни болесник.
Голџи иде поново на Цетиње и пружа Његошу љекарску помоћ. Ње-
гош сретно преживљава болест која му је животу пријетила. Здравствено
се његово стање привремено побољшава.
Глас се сад просипље да је Његош сасвим оздравио. Вук Поповић јав-
ља 26. фебруара (10. марта) 1850. Вуку Караџићу: „Владика је црногор-
ски сасвијем оздравио. Оставио је пушење, а смрче табак, и не да већ
никоме да пуши код њега”. И Вук Врчевић тврди да је Његош „сасвијем
оздравио”.
Али то, нажалост, није било тачно.
Стање Његошева здравља иде у то вријеме нагоре. Болест узима ма-
ха у току фебруара 1850. И Његошу је потребна стална љекарска њега.
На Цетињу нема свога љекара и мора ићи у Котор. Тада се обраћа с Це-
тиња Филип Вуковић др Голџију и моли га да нађе у Котору подесан стан
за Његоша. Голџи одговара Вуковићу да је немогуће наћи у Котору пого-
дан стан „због великог повећања броја војника у садашњем изванредном
стању”.
1. марта 1850. Његош лично пише Голџију и задужује га да му про-
нађе стан у Котору. Голџи му 3. марта 1850. шаље опширно писмо које
овдје у преводу и оригиналу доносимо:
„Монсињоре,
Будући да морам отпутовати у Пераст да бих, заједно с г. савјетником
Бергнером, извршио један криминални налог, част ми је да Вас обави-
јестим о свему ономе што сам учинио да уђем у траг једном удобном ста-
ну који би био достојан Вашег пресвијетлог и пречасног господства.
Приморан сам да поновим оно што сам већ писао г. Вуковићу, т. ј. да
због великог повећања војске у садашњем изванредном стању није мо-
гуће пронаћи оно што би Вам било сасвим нужно и због тога молим Ваше
пресвијетло и пречасно господство да се задовољи оним што се може
добити.
Добро сам погледао стан који ми је понудио г. Николић, али Вам он
не би ни у ком случају одговарао. Онај пак стан Луке Пешикана, окруж-
ног драгуна, био би Вам ипак веома згодан из више разлога, иако није
одвише велик. У првом реду налази се у близини мога стана. Друго, има
једну малу терасу која је веома подесна за Вас кад не будете могли изи-
ћи из куће. И треће, оно што је најважније, [Пешикан] има у кући сестру
која ће моћи радити све што би Вам било потребно, укључујући ту и
спремање ручка. На Прчању ми је пак г. Микин рекао да има једна кућа
на располагању, али како чекам да пођем у Пераст, нијесам ништа сигур-
478
но о том сазнао. Како год било, ја бих био задовољнији кад би Ви, Преос-
вештени, остали у Котору да бисте били у мојој близиии и да бих Вам
могао што брже помоћи у свему ономе што би Вам било потребно.
Има неке господе, како чујем, која би сматрала за част ако би живјели
у њиховој кући, али ми се то нипошто не допада, јер је Вашој Пресвијет-
лости потребан не само стан него и породица која ће Вам пружати
непрекидну његу.
Ето, Преосвештени, све што сам досад могао учинити у вези с Вашим
веома поштованим писмом од прекјуче и у вези с Вашим жељама.
Ако би се Ваша Пресвијетлост хтјела задовољити мојим малим ста-
ном, ја Вам га од свега срца нудим и молим Вас да вјерујете да би то би-
ла за мене не само част него и највеће задовољство. Морам да Вас прије
тога обавијестим да ћете у Пешикановој кући имати већу удобност него
код мене, али Вам понављам, Преосвештени, да ћу учинити све што могу
да будете што је могуће мање незадовољни, ако бисте се задовољили
том кућом.
У међувремену се пак упутите преко Брајића и настојте да пут прева-
лите у два дана да се не бисте превише заморили и зауставите се у
Будви, јер би Вам иначе могло шкодити. Кад стигнете у Котор, Ви ћете
одабрати оно што Вам се буде највише свидјело за Вашу удобност и за-
довољство.
Изволите у међувремену примити изразе мога дубоког поштовања...”
Сад се не чује ништа о Његошевој тешкој болести. Његош и даље
живи на Цетињу. Не силази у Котор. Рекло би се као да му је боље. Али
крајем марта 1850. његова се болест погоршава. „Један дан играјући на
биљару стаде крв бацати”. Сад се он одлучује да иде на лијечење у Боку.
1. априла 1850. шаље по свом вјерном перјанику Радовану Пиперу једно
писмо др Голџију. Моли Голџија да му хитно нађе стан у Котору. И Павлу
Решетару пише 2. априла:
„Високоблагородни господине,
У намјеренију да ћу одавде преко Брајића сјутра кренути пут Котора,
не пропуштам извијестити Вас о том предварително с том жељом да и
Ви благоизволите о тој ствари обзнанити његовом високородију, г-ну
полковнику Мамули.”
Његош се због поновне појаве плућне болести рјешава да сађе што
је могуће брже у Котор.
2. априла 1850. упућује Павле Решетар допис Губернијалном пред-
сједништву у Задру: „Јуче, скоро истовремено са доласком поштованог
дописа од 27. марта, број 481/п., стигла ми је преко вјерног Владичиног
перјаника вијест да се овај због поновне појаве грудне болести одлучио
да пође што је могуће прије у Котор да би се подвргао лијечењу и ако
оно не крене на добро да намјерава да се упути у Италију.
479
 Заиста је Владика био јуче послао по гореименованом перјанику пис-
мо окружноме хирургу др Голџију, у коме га моли да му нађе овдје у
Котору стан.
Данас пак у пет сати послије подне добио сам приложено писмо од
Владике, у коме ми јавља да ће се сјутра упутити преко Брајића за Ко-
тор.
Обавезујем се да ћу накнадно упознати пресвијетло Предсједништво,
са већом тачношћу, са узроком Владичиног путовања на ове стране, с
предвиђеним трајањем његова боравка у Котору и са правцем његова
даљег путовања.
Морам Вас само понизно обавијестити да се ту до јуче послије подне
није ништа знало ни за Владичино нерасположење ни за његову намјеру
да се пресели у овај главни град и да о томе није штавише ништа знао
ни његов ујак Лазо Пророковић, који се неко вријеме ту налази због не-
ких личних послова.
Његош се заиста 3. априла 1850. упућује с Цетиња у Котор, али га
велика киша задржава и остаје на Његушима на преноћишту код својих
родитеља.
3. априла 1850. о том јавља Павле Решетар Губернијуму у Задру.
4. априла 1850. Његош се с Његуша полако спушта у Котор.
5. априла 1850. пише Његош из Котора Јеремији Гагићу: „Ја сам јучер
сишао у Котор, јербо веома страдам од прсих, и промјена ми је воздуха
учинила побољшање, а и доктори ми обећају да ће ми повратити здрав-
ље. Мени је веома теготан овај слазак био, али невоља брода не гледа”.
Љекари из Котора Петар Маринковић и Винценц Голџи констатују
одмах да су Његошу обољеле жлијезде и плућа.
5. априла 1850. обавјештава се из Котора Александар фон Бах, ми-
нистар унутрашњих послова у Бечу, о Његошевом боравку у Боки и о
његовој тешкој болести.
Сад Његош живи у Котору. Љекари га савјесно његују. Здравствено
се унеколико и опоравља. С Павлом Решетаром конферише. Бори се да
му допусти далматински губернијални намјесник барон Блаж фон Гетал-
ди „да могу Црногорци мале потребе од муниције у аустријску државу
куповати”.
(Вук Поповић пише 24. марта (5. априла) 1850. Вуку Караџићу: „Вла-
дики црногорском опет се болест навратила, и синоћ је доље дошао да
га лијечи један овђе ваљани љечник који није могао горје на звање ње-
гово поћи. С Његуша је кренуо по великој мећави и једва је на ноге си-
шао. Кад сам га видио преко града проћи, зачудио сам се његовоме
умору и блиједоме лицу. Мамула и циркул одмах су га пошли наћи и ма-
ло су се разговарали. Прошлу ноћ сладко је спавао и зато је данас по-
ходио једног и другог. У подне био сам и ја к њему и дочекао ме прија-

480
тељски. Казао ми је да га прси боле, али немајући кашља рекао сам му,
да се не плаши ништа... Чудо је замишљен, и познао сам да му је ум
много уморан. Сверху овога говорио сам с љечником и рекао ми је,
колико је сјутра да ће му наредити, што мање може да чита, пише и
говори, и да не излази из куће нити да много визита прима... Ту неђе
скорице, ви ми писасте да се владици надате у Беч да ће доћи, и за њега
не би бољега лијека било, као да се до тамо прошета, и да се с прос-
већеним свијетом разабере и оне јаде што их је на срцу скупио за прош-
ло манито вријеме, да изрига и да остане чист и здрав. Може бити да и
он ово намјерава, јер се чује у народу говорити да ће неђе и на даље
поћи.”)
25. априла 1850. Његош напушта Котор и прелази у Прчањ,70 гдје
остаје до 8. јуна. Ту он саставља 20. маја (1. јуна) и свој тестаменат.
8. јуна 1850. Његош полази из Котора паробродом за Италију. Истога
дана стиже у „пристан дубровачки”, одакле шаље свој тестаменат на
чување руском вицеконзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу.
(Лист Оsservatore Dalmato, број 69, од 30. априла 1850. јавља да се
Његош преселио из Котора у Прчањ, да је задовољан с лијечењем и да
сматра да се сад боље осјећа иего раније. - Србске новине од 27. априла
1850, број 49, доносе ову вијест: „Из Боке Которске, 14. апр. Господар
владика цриогорски јуче је одавде у Прчањ прешао (по сата далеко), да
се тамо, како му је љекар преписао, морском бањом ползује. Његова бо-
лест, Богу хвала, није тако опасна, како се из прва говорило и већ се
знаци побољшања на његовом лицу примјећују. Љечи га г. др. Петар
Маринковић, којега способност на далеко је чувена”. У Србским новина-
ма од 29. априла 1850, број 50, има вијести о Његошеву здрављу: „Вла-
дика је с Цетиња отишао у Прчањ. Кажу да му се здравље окренуло на
боље и да се опоравља”.
Губернијум јавља 16. септембра 1850. Алексаидру Баху да Његош
жели да га наслиједи Данило Петровић и да је у свом недавно написаном
тестаменту одредно потребну своту новца за Данилово васпитање у Пет-
рограду.
10. јуна Његош долази у задарску луку. Због слабог здравља не из-
лази на копно него остаје на броду. У посјету му иде барон Блаж фон
Геталди с генералом Кудријафским. „Изглед Владичин”, тако описује Ге-
талди свој тадашњи сусрет с Његошем, „у ствари не показује симптоме
смртоносне болести која је већ далеко одмакла: он је понајмање малоду-
шан и са сигурношћу се узда у оздрављење, али га нестрпљење гони да
потражи савјете од више искусних талијанских љекара”.
11. јуна ујутро 1850. Његош наставља свој пут нз Задра за Италију.
Кад је напустио Задар, свирао је оркестар Гарнизонског пјешадијског
пука.

481
 Његош не остаје дуго у Италији. Незадовољан резултатима лијечења,
он се 4. јула у седам сати ујутро враћа ратним бродом у Котор, а 5. јула
рано ујутро креће за Његуше и Цетиње.
Са здрављем Његошевим сад стоји врло рђаво: „Ево мене опет у Цр-
ној Гори”, пише Његош 26. јуна (8. јула) 1850. Јеремији Гагићу, „не до-
пуштише ми љекари италијански и тријестински ни да бање чиним ни
да воде пијем, а велика запара италијанска веома ме бјеше ослабила,
тако да не могах готово на ноге стати. Ја пожелих за некоје вријеме пов-
ратити се у своје отечество. Многи ме томе и совјетоваше да се у родни
климат повратим, да ако се штогод опоравим и док се вријеме мало ола-
ди, па снова да пођем у Италију. Ја узмем совјет од најбољи љекара чим
ћу се у то вријеме ја овдје видати. Ја сам сада доста слаб, али се надам,
ако Бог да, скороме побољшању здравља”.
(Јеремија Гагић обавјештава 24. јуна (6. јула) 1850. руског посланика
у Бечу барона П. К. Мајендорфа да се Његош 5. јула вратио у Црну Гору
са свога пута у Италију. Гагић претпоставља да су италијански љекари
нашли код Његоша „неизљечиву туберкулозу”, па су му зато и савјето-
вали да не узима никакве љекове, него да се врати па ваздух у свој
завичај и да се најстроже уздржава од разних јела, пића и од напорног
умног рада да би продужио себи живот.)
12. јула 1850. Павле Решетар говори о критичиом стању Његошева
здравља.
И новине јављају да је слаба нада да ће Његош оздравити. У допису
Шумадинки од 13/25. јула 1850. стоји: „Наш господар Владика још
једнако је слаб са здрављем, и све више и више губимо надежду његовог
живота. Он је пролетос био отишао у Боку, гди је остао до 27. маја, потом
је отишао паробродом у Трст, а оданде у Падову; но кад је дошао тамо,
савјетовали су му лекари да иде натраг, које је и учинио, те је дошао
опет на Цетиње”. Дописник Шумадинке пише 16. јула 1850. да је Његош
„тако ослабио, да ће једва жив остати”.
Његош сад тражи помоћ и од љекара-самоука, кога и на Цетиње по-
зива. Одмах за то сазнаје Павле Решетар. Он о томе јавља Губернијал-
ном предсједништву у Задру. Губернијум доставља ту вијест 23. јула
1850. Александру Баху у Беч.
И Србске новине од 3. августа сазнају за љекара-самоука који је
Његоша лијечио: „Као што нам из Котора пишу, стање здравља владике
црногорскога нешто се поправило, барем га је грозница оставила. Уос-
талом кажу да владика нерадо слуша што му лекари пропишу, него прет-
почитује ползовати се помоћу некога самоука, кога је тога ради на
Цетиње довео”.
(23. септембра (5. октобра) 1850. увјерава Вук Поповић Вука Караџи-
ћа да Његош „није већ хтио слушати приморске љекаре, ни од њих узи-

482
мати смрдељаве љекарије, него се преда Богу и брату самоуку, који га
с наравским домаћим љекаријама: медом и маслом, млијеком и скорупом
вида и извида, и данас, хвала Богу, ево га читава и здрава, добро једе
и добро спава, по пољу на ноге шета, и на коња јаше...”)
Сад са свих страна стижу охрабрујући гласови о Његошевом здрављу.
5/17. јула 1850. Његош јавља Илији Гарашанину: „Ја сам веома слаб
био и [због] исте слабости био сам до Италије, али нити ми је помогла
промјена ваздуха нити љекари, јербо сам од дана до дана све гори
бивао, тако да сам после изнемогао био, и тако по нужди и савјетима
после мјесец дана повратим се у родни ваздух којему сам привикао, дако
се мало поокрепим да се могу у страној земљи лечити. Откад сам дошао
на Цетиње, побоље ми је, али сам јошт доста слаб”.
21. јула (2. августа) 1850. Његош пише Јеремији Гагићу: „Ја сам јошт
доста слаб, али сам много бољи него онда када сам имао удовољствије
у Вашему поштеному дому бити, и чини ми се да ми иде неколико на-
боље”.
20. августа 1850. подноси Губернијално предсједништво у Задру један
извјештај Александру Баху. Оно напомиње Баху да је и подмаршал Вил-
хелм фон Рајхе, који се 19. августа вратио паробродом из Боке Которске
у Задар, потврдио вијест да се Његошу увелико здравље повраћа.
Његош саопштава 10/22. августа 1850. др Петру Маринковићу: „Ја
нијесам јошт издравио, али сам се добро поправио. У мојој болести ја
сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није...”
Задарски Губернијум истиче у своме допису од 27. августа 1850. Алек-
сандру Баху да Његошево здравље стално иде набоље и да се треба
најбољему надати.
Исто тако се повољно изражавају о Његошеву здрављу и Србске
новине од 24. августа (5. септембра) 1850: „Као што нам јављају с гра-
нице црногорске, владика је црногорски скоро сасвим оздравио...”
Његош се сам хвали 25. августа (6. септембра) Вуку Карацићу: „Ја
сам са здрављем, Богу фала, све набоље”.
17. септембра 1850. упознаје далматински Губернијум Александра
Баха са стањем Његошева здравља и додаје да су вијести о његову
оздрављењу стално повољне.
Павле Решетар напомиње 20. септембра 1850. Губернијалном пред-
сједништву у Задру да стално стижу из Црне Горе повољне вијести о
Његошеву здрављу.
27. септембра 1850. Решетар упозорава Губернијум у Задру да се
Његошево здравље побољшава. Он већ тада зна да Његош намјерава
провести идућу зиму у Котору због оштре климе у Црној Гори.
По налогу из Беча и Задра Решетар се и даље живо интересује за
Његошево здравље. Он јавља 4. октобра 1850. Губернијуму у Задру да

483
нема неповољних вијести о његову здрављу. 12. октобра изјављује да
је сазнао од Ј. Г. Кола, Јулија Малцана, Јулија Радишића и Ђорђа Ђ.
Стратимировића на њихову повратку са Цетиња за Котор да је Њего-
шево здравствено стање задовољавајуће. 19. октобра пише да Његоше-
во здравље иде набоље. 27. октобра увјерава Губернијално предсјед-
ништво у Задру да стижу добре вијести из Црне Горе о Његошевом
здрављу.
(Србске новине од 21. октобра (2. новембра) 1850. јављају да су 27.
септембра (9. октобра) 1850. посјетили Црну Гору Ј. Г. Кол, Ђорђе Стра-
тимировић, Јулије Радишић и „један ађутант г. Мамуле”: „С Цетиња
јављају нам, да је г. подполк. Ђорђе Стратимировнћ 27-га пр. м. поподие
тамо приспјео, дочекан бивши од господара владике и тамошње браће
Црногораца одвећ одлично. Ту је провео тај дан и преноћио па сутрадан
одма вратио се у Котор. С њиме је на Цетиње дошао један ађутант г.
Мамуле, књижевник њемачки Кол и љекар Јулије Радишић”.
Ђорђе Стратимировић каже у својим Успоменама да је тада провео
на Цетињу „више дана” у „пријатељском саобраћају с овим великим срп-
ским родољубом и песником” (Успомене генерала Ђорђа Стратимирови-
ћа, 1913, стр. 50), а у свом раду Was ich eriebte, на стр. 83, прича да је
том приликом правио с Његошем честе излете по Ријечкој нахији.)
Србске новине од 17/29. октобра јављају „да је господар и владика
црногорски, Богу хвала, сасвим оздравио”.
Дописник задарског листа Osservatore Dalmato осврће се 30. октобра
1850. на Његошеву болест. Он исто доноси охрабрујуће вијести о његову
здравственом стању.
О сталном побољшању Његошева здравља обавјештава 30. октобра
Губернијално предсједништво у Задру Александра Баха.
У Боки Которској круже пак гласови да је Његош баш тада задужио
једну особу да му нађе стан у Котору. Павле Решетар мисли да ће Његош
након неколико дана поћи у Венецију. 9. новембра Решетар то ставља
на знање Губернијалном предсједништву у Задру.
12. новембра Решетар сазнаје повјерљивим путем да ће Његош доћи
у Котор у четвртак, 14. новембра, и да ће идућим паробродом продужити
за Трст. Решетару је познато да је Његош одлучио да проведе оштру
зиму у Венецији или неком другом италијанском граду.
Према дописнику Osservatore Dalmato Његош стиже 12. новембра у
Котор. Он не остаје у Котору, као што је раније иамјеравао, него се пре-
домишља и полази у Италију.
У Задар долази 20. новембра. Због ружног времена не слази у Задру
с брода. Војне и цивилне старјешине у Задру полазе на брод да му се
поклоне. Гувернер далматински Геталди „са задовољством” констатује
да се Његошево здравље знатно побољшало.

484
 И заиста Његош 21. новемора одлази преко Трста у Беч. Хоће што
прије да, по савјету Јулија Радишића и Ђорђа Стратимировића, консул-
тује познатог стручњака за грудне болести др Јозефа Шкоду, професора
Бечког универзитета, о својој тешкој болести и њеном лијечењу. Даља
је сврха његова путовања у Беч да издјејствује код врховне аустријске
власти да може слободно преко аустријске територије увозити муницију
у Црну Гору. Жеља је Његошева да прије смрти штампа своје пјесме
Кула Ђуришића и Чардак Алексића. Зато он и узима са собом њихов
рукопис.
Са свога пута за Беч Његош јавља из Трста 11/23. новембра 1850.
Илији Гарашанину: „Ја још од прсах страдам и због тога сам зимус
принуђен био оставити наш строги климат и презимовати у италијанском
благом климату. Ово су ме сви љекари саветовали”.
У Трсту се Његош не задржава дуго, него наставља свој пут у Беч. У
Беч долази 29. новембра 1850. Ту остаје седамнаест дана. Живи код
„Римског императора”. Пошто се Његош у Бечу посавјетовао о својој
болести с др Шкодом и пошто је на своје задовољство посвршавао све
послове због којих је тамо био дошао, а како се у Бечу из дана у дан
његова болест погоршавала („јербо ми сваки дан овде горе бива”), он у
недјељу рано ујутро, 15. децембра, полази у Италију да би тамо, по сав-
јету др Шкоде, провео зиму. У Трст приспијева 18. децембра и одмах
продужује свој пут за Напуљ „бољег здравља ради”. Сад он живи у На-
пуљу. Блага италијанска клима благотворно дјелује на њ. Његово се
здравље унеколико поправља. Он пише из Венеције 25. децембра Вуку
Караџићу: „Ја сам са зрављем доста добро. Што сам ближе екватора, то
ми је све пријатнији ваздух. Може бити да с љубезнијем нашијем Тирком
и екватор једном пређем. Тамо би ми, мислим, најбоље било”.
И 31. јануара (12. фебруара) 1851. Његош се доста повољно изра-
жава о свом здрављу. „Ја знадем”, тако он пише из Напуља Димитрију
Владисављевићу, „да ја и моје здравље Вас много интересирамо. Слава
Богу ја са здрављем све на боље идем. Истина спрва сам се удаљавао
куд се зима камо ђела, као међед американски кад дошета из Америке
у Европу, те мјесто својега дана овђе нађе ноћ, и тако дању спава а ноћу
трезнује, држи ноћ за дан; тако и ја држим напулитанску зиму за про-
љеће...”
И с других страна стижу добри гласови о Његошеву здрављу. Из Трс-
та се јавља „да господар од Црне Горе са здрављем својим набоље иде”.
С Цетиња пишу: „За господара нашег владику чујемо, да се у добром
здрављу находи, а да ће по Воскресенију кренути се пут отечества на-
шег...” Из Напуља обавјештавају да је Његош „савршено оздравио”.
У Италији је Његош заиста нешто живахнуо. Креће се скоро по чита-
вој земљи. Посјећује Венецију, Милано, Рим, Чивита Векију, Пизу, Фи-

485
ренцу, Ливорно, Ђенову, Турин. Обилази с великим интересовањем
талијанске старине и знаменитости. Блага талијанска клима годи му
доста добро. Он је истина присиљен да многе ноћи у Напуљу проводи
сједећи у столици због тешког кашља.
Приближује се љето. Његошу се не остаје више у Италији, јер не
може подносити запару и велике врућине. Жели да пође у Беч и Пет-
роград. У Бечу хоће да се поново посавјетује с др Шкодом; а у Петро-
граду намјерава да упозори цара Николаја I на велику опасност која
пријети Црној Гори од турског сераскера Омер-паше и да замоли Нико-
лаја I да узме у заштиту Црну Гору од турске најезде.
У току прве половине мјесеца маја 1851. Његош напушта Напуљ; 16.
маја долази у Трст. Ту му се погоршава грудна болест због напорног
пута. Задржава се у Трсту неколико дана, јер је ту претрпио крволип-
тање из плућа. Потом одлази за Беч.
Већ је 23. маја у Бечу. Одсједа у хотелу „Gasthof zum goldenen Lamm”.
Одмах позива „славног професора Шкоду, да га савјетује”, али код
Његоша је „туберкулоза тако напредовала, да помоћи више нема. Већ
после неколико дана позли му тако, да није могао лежати у кревету,
него је у великој наслоњачи целе ноћи проводио... Лекови и нега учине
да му се стање побољша, тако да се могао из вароши... у Хицинг код
Беча преселити. Туберкулоза у десним плућима заустави се, али почем
су лева плућа сасвим ишчезла била, добије такозвани аневризма.. .”
Јула мјесеца 1851. долази Његошу у посјету у Хицинг талијански ар-
хеолог Франческо Карара. Карара прича да се Његош био „потпуно
изменио. Дуге црне косе и брада окружаваху бледо и смршало лице; очи
му беху мутне и умртвљене, глас мукао с тешким дисањем; сеђаше, а
сам себи беше тежак... Господар говораше о стању свога здравља, али
га нимало не држаше опасним. По очима, по изгледу и по говору позна-
ваше се да је тежак болесник”.
Његош увиђа да ће умријети. Речено му је у Бечу „да је тако болес-
тан, да може истина дуже живети, али да може и напрасно умрети”. Он
пак не жели никако да умре у туђини, него хоће да иде у Црну Гору.
„Запита још доктора, какве мере при путу узимати мора. Шкода му тачна
упутства даде”. Његош сад напушта Беч и преко Трста полази за своју
отаџбину.
На Цетињу се дознаје да је Његош у Бечу на умору. Србске новине
од 10/22. јула 1851. доносе тужну вијест да се Његош „тешко разболио”.
Дописник с Цетиња јавља то у „Србским новинама” од 12/24. Црногорски
сенат шаље Његошу у сусрет Димитрија Милаковића и Вида Бошковића
да га доведу у Црну Гору. 15. јула 1851. полазе паробродом Милаковић
и Бошковић из Задра преко Трста у Беч.

486
 Которски поглавар Павле Решетар је узнемирен. Он мисли да ће
послије Његошеве смрти избити нереди у Црној Гори и плаши се црно-
горских упада у Которски округ. И црногорске старјешине су јако узбуђе-
ни. С великим се нестрпљењем очекује Његош у Црној Гори. Често
силазе Црногорци с Цетиња у Котор и распитују се да ли је дошао неки
пароброд. Сваки час треба Његош да дође.
19. августа 1851. стиже Његош из Трста Лојдовим паробродом у За-
дар. Не напушта брод, јер се не осјећа добро. Далматински гувернер
Геталди га посјећује. Затиче га у веома болешљивом стању. Његош му
се жали да га боли доњи трбух и да осјећа слабост у ногама. Саопштава
Геталдију да ће прво поћи до свога старога оца, а потом на Цетиње.
Узеће поново управу у своје руке ако га здравље послужи. Ако му никако
не би одговарао планински ваздух у Црној Гори, убрзо ће, по савјету
љекара кренути на пут за Венецију и Пизу. С великим поштовањем и
задовољством Његош говори с Геталдијем о аустријској влади и о дочеку
у Бечу. Он увјерава Геталдија да жели да живи с њим и са далматинском
влашћу у најбољем споразуму. Циљ му је да свакако сачува мир и слогу
међу Црногорцима и становницима Которског округа.
20. августа Његош напушта Задар и иде пут Котора. У Котор долази
21. августа. Дочекује га ту Павле Решетар. Решетару изгледа да је
Његошево здравствено стање подношљиво.
23. августа Његош одлази пут Цетиња.
Скоро одмах по доласку на Цетиње Његошево се здравље погоршава.
Не може никако хладноћу да подноси. Тражи да му се уреди једна кућа
у Ријечкој нахији, гдје је клима мање оштра. Одлучује се да ту зими
живи. Ако му ту не би пријало, спреман је да сасвим напусти Црну Гору
и да проведе зимске мјесеце негдје на мору.
Сад Његош губи наду у оздрављење.
15/27. септембра 1851. обраћа се Александру Бајовићу у Трсту: „Г-не
Бајовићу, ако би се догодило да ја умрем, молим да то 1.500 лира стер-
линије што су ми код Вас предате мојему ујаку Лазу Пророковићу...”
17/29. септембра 1851. жали се Његош К. В. Неселроду да још пати
од грудне болести и да је скоро сасвим изгубио глас. Додаје да је морао
по љекарском савјету да проведе садашњу зиму у топлој италијанској
клими.
И 5/17. октобра 1851. Његош се тужи Вуку Караџићу на критично
стање свога здравља: „Давно би на Ваше писмо одговорио да ми мрт-
вило даде, него из каквог Вам стања пишем, доста је и оволико, јербо
када тијело страда и стење, душа се вије у олујама”.
13/25. октобра 1851. Његош пише Јеремији Гагићу: „Касатељно мога
здравља, за које Ви као мој пријатељ желите знати, нимало не могу Вам
се похвалити, особито од јучер доста се полошило”.

487
 Сад је стање Његошева здравља очајно. Због тога Његош одлучује
да сиђе у Приморје. О том обавјештава 16/28. октобра 1851. Павла Реше-
тара: „Неповољно стање здравља мога принуђује ме поћи одавде сјутра
за Котор, не бих ли ту или на другом ком мјесту средством љекара нашао
себи побољшање...”
Павле Решетар се стално распитује за Његошево здравље. 14. октоб-
ра 1851. долазе неке особе из Боке с Цетиња у Котор. Њима се била
пружила прилика да виде Владику на Цетињу. Од њих Решетар дознаје
да је његово здравствено стање заиста жалосно и да он може ускоро да
умре. Те особе су увјеравале Решетара да је Владика много омршавио и
ослабио, да се једва држи на ногама, да тешко пробавља лакшу храну,
да му одмах, чим нешто поједе, отијечу желудац и руке, да кашље, да је
јако немиран, нарочито ноћу, и да стално жели да буде неко поред њега
кад хоће да се одмара.
Решетар пита Радована Пипера и неке друге Црногорце за Његоша.
Они му пак одговарају да је Владика са здрављем добро.
15. октобра 1851. Решетар доставља све те вијести о Његошевом
здрављу гувернеру Геталдију. На основу тога Решетаровог дописа Гетал-
ди подноси 21. октобра 1851. подужи извјештај Александру Баху. На
крају тог свог дописа Геталди јавља да је сазнао да ће Његош кроз
неколико дана поћи у Ријечку нахију, гдје је блажа клима. Одлучио је
да проведе зимске мјесеце у Дубровнику у случају ако му у Ријечкој на-
хији не би пријало.
28. октобра подноси Павле Решетар опширан извјештај о Његошеву
здрављу Губернијалном предсједништву у Задру:
„Узвишено Предсједништво,
Један љекар самоук, који је и у другим приликама пружао Владици
лијечничку помоћ, стигао је јутрос с Цетиња овамо да набави љекове.
Њега је прије три дана био позвао Владика да га лијечи.
Из увјеравања тога љекара самоука, коме сасвим могу вјеровати, саз-
најем да је здравствено стање Владичино жалосно.
Има већ неколико дана како га мучи стална висока ватра коју прати
јака дизентерија; тешко и мучно дише; при дисању кашље; [кашаљ] при-
сиљава болесника да сједи; [болеснику] не прија јело; нема мира ни
дању ни ноћу; шаке му отијечу и сасвим је изнемогао у читавом тијелу.
По савјету тога љекара самоука болеснику је пуштана крв; послије
тога било му је унеколико лакше и касније је спавао око пола сата.
Тај ме љекар самоук једном ријечју увјерио да Владика није никад
био у тако очајном стању и изјавио ми је да би болесник могао још крат-
ко вријеме живјети, али да би он исто тако могао свакога часа умријети.
Скоро исте вијести добио сам и од једне друге особе из Округа, која
је такође данас стигла с Цетиња.
488
 Занимљиво је како Црногорци настоје да држе у тајности Владичину
болест и сви они које сам о томе питао изјављивали су ми да је он са
здрављем добро.
Ове понизне вијести подносим у вези с поштованим дописом од 23.
текућега мјесеца, број 1984/п.
У тренутку кад сам затварао ово писмо стигло ми је приложено писмо
у коме ми Владика јавља да ће сјутра сићи у Котор да ту или негдје
другдје потражи љекарску помоћ.
Доносилац писма рекао ми је да ће Владику пренијети његови људи
до Котора, пошто не може јахати, и да ће вјероватно, ако узмогне, про-
дужити свој пут паробродом за Венецију”.
Његош не силази 29. октобра 1851. у Котор. Ни његови га људи не
носе у Боку. Он остаје на Цетињу и чека неизбјежну смрт. Жели да умре
у својој домовини.
И умире 19/31. октобра, у 10 сати ујутро.
„То је био онај исти дан у који је пре двадесет и једне године ступио
на владу”.
(Павле Решетар је послао др Новотног на Цетиње да „поврати здрав-
ље болесному Његошу. Новотни се упутио из Котора у Црну Гору 31.
октобра рано ујутро. Кад је дошао на Његуше, гласници су му јавили о
смрти Његошевој. Новотни се одмах потом вратио у Котор.)

Зборник историје књижевности, САНУ, Београд, 1966, књига 5, стр.

1-33.

489
 ДВИЈЕ ЊЕГОШЕВЕ ИЗЈАВЕ

У својим Писмима из Италије Љубомир Ненадовић нам прича да су

Енглези много уважавали нашега Његоша за вријеме његова боравка у
Напуљу. „Једном пре подне седео сам и играо шаха с [Владиком]”, тако
он износи, „а један лорд пријави се и уђе с речима: ,Нисам могао поћи
из Неапоља, а да се не опростим с вама; и будите уверени, да ми је ми-
лије, што сам видео и познао вас, него Неапољ’.”
Енглези ретко ласкају; богати лордови нигда. Ако коме ласкају, то са-
мо дамама. Владика се познао са тим лордом зимус на соаретима. При
поласку молио је Владику, да му да једну своју слику. Владика му даде.
Затим молио га, да му за спомен напише два три стиха испод те слике.
Владика узе перо, да напише, и после кратког мишљења, потписа само
своје име, и поврати Енглезу слику, па му рече: „Моји су стихови сви
жалосни; ја их не пишем више! - Ја пред собом видим гробну плочу, на
којој стоји написано: ,Овде лежи владика црногорски; умро је, а није
дочекао да види спасење својега народа.’ И томе имамо највише захва-
лити вашим земљацима, господине, који и мртву турску руку држе под
нашом гушом. И кад год видите ову слику, сетите се милиона хришћана,
који су моја браћа, и који, без икаквих права, пиште под нечовечном
турском руком; и ви те Турке браните. Кад дођете у богати Лондон, и
кад покажете ову слику својим пријатељима, немојте им казати: ,Ово је
владалац једног срећног народа’; него им кажите: ,Ово је мученик јед-
нога за слободу мученичког народа.’ Кажите им: ,Срби би могли побе-
дити Турке, али не могу да умилостиве вас, хришћане’.”
Владика је са осећањем говорио; познало му се то на лицу. Сердар
Андрија, који није разумевао шта владика француски говори, полако ми
рече: „Жао господару, што тај Инглез хоће да иде”. Лорд је и после овог
говора владичина остао хладан, као сваки Енглез. Тако је бар изгледало.
Он опет замоли владику, да му за спомен напише отприлике то, што је
сада казао. Владика му одговори: „У нас Срба има једна песма, која
каже: ,Да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге беле, не би
се наши јади исписали. То је малено место за нашу тугу”.
Овај бесмртни Његошев разговор с непознатим енглеским лордом
опомиње по свом замаху на понеке његове стихове из Горског вијенца
који „спајају оба пола светска”, и ми треба да будемо захвални Ненадо-
вићу који га је забиљежио. Интересантно је овдје навести једну
Његошеву изјаву грофу Теодору Карачају из 1836. године.
490
 3. априла 1836. гроф Карачај јавља, између осталога, своме гувер-
неру Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу и ово:
„Оно што Турке, то јест Везира, узнемирава, то је вијест да треба да
у најскорије вријеме дође у Скадар француски конзул; по причању, он
потиче из једне значајне француске породице, и зато Турци овоме из-
бору приписују веће намјере; изгледало ми је да се Владика томе уне-
колико обрадовао зато што би Турци могли имати нове неприлике од
стране француског агента у Албанији.
Овом приликом Владика је показао да је необично повољно распо-
ложен према Француској, усто је споменуо да је Француска једини каби-
нет који се брине о потлаченима, да само отуда долази цивилизација и
да све остале силе, штавише и Русија, узимају у заштиту варваре (Тур-
ке!), који ће тек послије сто година наличити на друге народе итд.; ја
сам му ипак сасвим скромно одвратио да не могу бити његова мишљења,
пошто ипак Пољска и Шпанија пружају врло очите доказе куд води
француско саучешће! Али он ми је на то одговорио: ,Па зашто пати
толико много Шпанија? - Само зато што су други кабинети спречавали
Француску да у друштву с Енглеском спаси Шпанију!’ Ја сам му одговорио
да ми опрости, али да ја не бих могао да пожелим ни једном народу
овакав препорођај, пошто он разара све друштвене везе, а уништава
сваки стари обичај и право, и пошто мора неизбјежно да изазове хаос...”
За вријеме свога бављења у Бечу у току јануара и фебруара 1837.
Његош је дошао у везу с разним чиновницима Француске амбасаде који
су на њ, својим либералним идејама, морали оставити пријатан утисак.
Французима је, без сумње, било потребно Његошево пријатељство ради
Аустрије, Турске и Русије и они су га објеручке примили кад је к њима
дошао да тражи пасош за Париз; обећали су му сигурно моралну и
материјалну потпору. Иако је Његош прије гајио извјесну антипатију
према Французима и називао их у својој Свободијади „ненаситим” и
„облапорним”, ипак се 1836. и 1837. морала код њега догодити велика
промјена, јер је он био тада оклеветан код рускога цара да су његове
намјере изазвале смутњу и крвопролиће код црногорског народа, да је
много црногорских породица ради њега утекло у турске области, да је
он крив што је 1836. попаљено Грахово и што је изгинуло много Грахов-
љана, да је читав црногорски народ био устао против њега и да је он
концем 1836. пошао за Петроград под „изговором највише” наредбе само
да би спасио свој живот? Зато се био ријешио да пошто-пото пође за
Париз и да успостави пријатељске односе с великим француским наро-
дом. Он је осјећао да је немогуће изићи на крај с препреденим аус-
тријским кнезом и државним канцеларом Метернихом, и с руским
царским двором који је чувао само своје интересе.
Историјски записи, Цетиње, 5/1950, св. 1-3, стр. 134-136.
491
 ОДЈЕК ЊЕГОШЕВЕ СМРТИ

Његош је умро 19/31. октобра 1851.

У Црној Гори и Брдима била је велика жалост за њим. Вук Поповић
пише 10/22. новембра 1851. Вуку Караџићу да је на сахрани било „преко
100 свештеника и до 4.000 душа”. „Из Брда”, јавља даље Поповић, „дош-
ло је било до 400 људи и преко поља цетињског једногрлице кукали су:
,Куку нама, круно наша! Леле нама за вијека! Наш је свијет погинуо!
Сунце нам је потамјело! Крила су нам саломљена!’ Овако га је свак тужио
као да је сваком из срца био.
Племе Ераковића све се ошишало, све је црно замотано, - а изван
племена видим овуда многе изгребене и кожа ђе им виси низ образе.
Они сви и овде по граду [Котору] и на пазару јаучу и наричу: ,Ах жалости
беж лијека! Леле nама без чобана! Много ли се нам укиде! И умали и
украти! Погину ни вид очињи!’ У недјељу вечер, трећи дан по смрти, уко-
пали су га на Цетиње у цркви у гроб св. Петра у оној лијепој одежди”.
И „Српске новине” од 1/13. јануара 1852. извјештавају да је била у
Црној Гори општа жалост за Његошем: „С Цетиња пишу нам: ,Позната
је већ читавом свијету смрт владике Петра Петровића Његоша, црногор-
ског и брдског господара. Смрт његова уцвијелила је црногорски народ,
јер је у њему изгубио сјајну звијезду своје будућности, коју му вјекови
повратити не могу. Смрт његова ранила је и многа славенска и српска
срца. Блаженопочивши владика, како се вратио из Беча, није особито
знаке болести и слабости показивао, него је свагда весео и бодар био.
На кратко вријеме затим, 13-ог октобра 1851, почне кашљати и онда се
потужио Сенату: ,Ево ми доће онај проклети кашаљ, што ме је у Бечу
мучио и Бог зна хоћу ли га пребољети’. Дакле, од 13-ог октобра падне у
болест и дан на дан све горе док се није на посљедку 19-ог у 10 сати
ујутро и представио ... Сви сенатори говоре: ,Чудо, ми смо гледали људи
у овим нашим горама, гдје су умирали и од природне смрти и од пушке,
али овако да је један смртnи човјек јуначки умро као наш господар
заиста никада видили нисмо и нити ћемо’. Он је сарањен у митрополит-
ском одјејанију у цркви, гдје је и његов предшественик сарањен био.
Како је пукао глас по Црној Гори, да је он умро, све се и мало и
велико на жалост скупило. Ту су по обичају нагрдили људи своја лица,
жене одсјекле косе и мислим да толико жалости у свијету никада није
било, нити је и једна земља жалила свога господара толико колико Црна

492
Гора свога господара. Његов гроб пуни мјесец дана пливао је у људским
сузама”.
Брат Његошев, Перо Петровић, који је био предсједиик црногорског
Сената, обавијестио је 20. октобра (1. новембра) 1851. о смрти Његоше-
вој српскога кнеза Александра Карађорђевића, далматинског гувернера
у Задру барона Лазара Мамулу, рускога вицеконзула у Дубровнику
Јеремију Гагића и окружнога которског поглавара Павла Решетара.
Ево садржаја његова писма Алексанрду Карађорђевићу:
„Ваша Свјетлости, Премилостиви Господару,
Његово Високопреосвештенство владика и господар црногорски и
брдски П. П. Његош, мој брат, јучер у 10 сати пре подне преселио се у
вјечност.
Ову печалну вијест саопштавајући Вашој Свјетлости, као пријатељу
предпоменутога покојнога Владике, који је мене оставио да по смрти
његовој управљам народнима дјелима, и препоручујући овај народ и у
убудуће Вашем благоволенију, с чувствима глубочајшега високопочита-
нија и преданости чест имам бити Ваше Свјетлости премилостнвога
Господара всепокорњејшп слуга презид. Сената”.
Писмо Пера Петровића Лазару Мамули гласи:
„Ваша Екселенција,
Његово Високопреосвјашченство владика и господар црногорски и
брдски Петар Петровић, Његош, мој брат, послије кратке болести, јучер,
у 10 сати пре подне, на жалост његови пријатеља, преставио се.
Доводећи ову печалну вијест до знања Ваш[ег]а, као пријатељу
предпоменутога покојнога Владике и благодарећи Вам душевно на том
што сте имали доброту упутити овамо једнога од поискани љекара,
којега сте благоволили препровести Вашим драгоцјеним листом на мене
под датумом 19/31. окт. отпуштеним.
С чувствима отмјеног високопочитанија и душевне преданости чест
имам бити
Ваше Екселенције покорњејши слуга президент Сената”.
Доносимо овдје и писмо Пера Петровића Павлу Решетару:
„Високоблагородни Господине,
Печалну вијест спјешим јавити Вашему Високоблагородију, да се Ње-
гово Високопреосвјашченство владика и господар црногорски и брдски
Петар Петровић Његош, мој брат, јучер у 10 сати пре подне у вјечност
преселио.
Молећи Вас покорно да благоволите довести до знања Вашој старијој
власти о смрти предпоменутога Владике, с отмјеним високопочитанијем
и уваженијем чест имам бити Вашега Високоблагородија покорњ. слуга
президент Сената П. Петрови[ћ] Његош”.
493
 Текст писма Пера Петровића Јеремији Гагићу гласи:
„Ваше Високоблагородије,
Милостиви Господине,
Печалну вијест спјешим јавити Вашему Високоблагородију, да се
Његово Високопреосвјашченство владика црногорски П. П. Његош јучер
у 10 сати пре подне, на жалост свију његови пријатеља, преставио. На
један сат пре његовог у вјечност преселенија изјавио је у присуствију
главара црногорски да је Вашему Високоблагородију предао на сахра-
неније једну запечатану хартију, у којој је учинио нека распорјаженија
за нас и да ту артију по његовој смрти заиштемо од Вас.
Молећи Вас покорно да изволите објавити Росијско-императорскому
министерству о смрти предпоменутога Владике и да предатељу овога
писма, Радовану Пиперу, перјанику, вручите предпоменуту хартију, из
које ћемо видјети какова су распорјаженија и [о] њима у своје време
довести до Вашега знања, а међутим с отмјеним високопочитанијем и
преданости чест имам бити Вашега Високоблагородија милостивога
Господина покорњејши слуга президент Сената”.
Решетар подноси 31. октобра 1851. подужи извјештај Губернијалном
предсједништву у Задру о Његошевој смрти. Он јавља предсједништву
„да је јутрос у 9 сати преминуо на Цетињу Владика црногорски који није
био у стању да сађе, као што је био намјеравао, у Котор да би се подвр-
гао лијечењу”. Даље Решетар саопштава у своме допису да је Његошев
брат Перо тражио од њега да пошље на Цетиње љекара, да је он упутио
др Новотног у Црну Гору да „поврати здравље болесному” Његошу, да
је Новотни 31. октобра ујутро пошао из Котора у Црну Гору, да је на
Његушима чуо да је већ Његош умро и да се одмах потом вратио у
Котор. Решетар напомиње Предсједништву како се он плаши да би Ње-
гошева смрт могла „изазвати озбиљне посљедице и дати повода за не-
реде у унутрашњости Црне Горе, због којих би био угрожен мир” на
аустријској граници. Ради тога је он сматрао цјелисходним да 31. октоб-
ра упозори мјесно заповједништво бригаде у Котору да не смањује број
војника у Которском округу. Он моли на крају свога дописа Предсјед-
ништво „да оно предузме кораке” како би тај његов захтјев, „што га бе-
зусловно изискују потребе тренутка, био испуњен и да се бар сачува
садашње бројчано стање војника у окружном гарнизону, без кога не би
могао, у случају потребе, гарантоватн спокојство и сигурност живота
[аустријских] поданика и мир на граници”.
Решетар се и 3. новембра 1851. обраћа краћим дописом Губернијал-
ном предсједништву у Задру. Том свом допису прилаже писмо које му је
20. октобра (1. новембра) 1851. био упутио предсједник црногорског
Сената Перо Петровић у којем га је био замолио да обавијести своју
„старију власт” о Његошевој смрти. Он извјештава Предсједништво да
494
је црногорски Сенат послао перјаника Радована Пипера и Петра Вуко-
тића у Дубровник да они саопште руском вицеконзулу Јеремији Гагићу
да је Његош умро. Решетар је, према његовим изјавама, разговарао у
Котору с Радованом Пипером и Петром Вукотићем. Они су му рекли да
је Његош прије своје смрти топло препоручио Црногорцима да одр-
жавају добре односе с аустријском владом и увјеравали су га да због
Његошеве смрти неће избити нереди ни у Црној Гори ни на њеним
границама јер је црногорски Сенат одлучио да примјерно казни свакога
Црногорца који би покушао да помути пријатељске односе између Црне
Горе и Аустрије.
Дана 5. новембра 1851. вијест о Његошевој смрти стиже у Задар.
Гувернер Блаж фон Геталди шаље истога дана телеграм аустријскоме
министру унутрашњих послова Александру Баху у коме му јавља да је
Његош умро на Цетињу 31. октобра „у 9 сати ујутро”. Геталди јавља Баху
да ће га и писмено о томе обавијестити. И он заиста извјештава Алек-
сандра Баха, бана Јосипа Јелачића, Франца фон Вимпфена и Земаљско
војно заповједништво да је Његош преминуо 31. октобра у „9 сати прије
подне”, да је Његош 29. октобра намјеравао да дође с Цетиња у Котор
на лијечење, али да није могао јер је био тешко болестан, да је 31.
октобра, рано ујутро, био послан из Котора на Цетиње дубровачки
лијечник Новотни да болеснику пружи љекарску помоћ, да је др Новотни
на по пута чуо да је Његош већ умро и да се он одмах вратио у Котор.
Геталди напомиње да је одлучио не смањити број војника у которском
округу као што је то раније намјеравао.
Геталди се 5. новембра обраћа једним дописом и Павлу Решетару.
Јавља му да је примио неугодну вијест о Његошевој смрти. Слаже се са
Решетаром да се не смањује број војника у војном гарнизону у Которском
округу. Замјера што др Новотни, који је 31. октобра био пошао из Котора
за Цетиње да укаже љекарску помоћ Његошу, није с Његуша пошао у
Црну Гору пошто је ту сазнао да је Његош умро. Др Новотни је могао,
према мишљењу гувернера Геталдија, сазнати на Цетињу врло важне
ствари које би за Аустрију могле бити од велике користи. Геталди најзад
жели да му Решетар јави ко је преузео власт у Црној Гори послије
Његошеве смрти и ко је Његошев насљедник.
Решетар је пак из Котора будно пратио стање у Црној Гори и на
њеним границама према турској Албанији и херцеговачком пашалуку.
Он доставља 8. новембра 1851. Предсједништву у Задру извјештај о
приликама у нашој земљи. Према његовим излагањима пронијела се 7.
новембра вијест у Котору, коју су потврдили и неки Црногорци који су
били дошли с Цетиња у Боку, да су Турци у Скадру, кад су сазнали за
Владичину смрт, јавно испољавали радост, пјевајући пјесме и пуцајући
из ватреног оружја.

495
 Турци су, према Решетаровим вијестима, „погазивши дату вјеру по-
граничним Црногорцима, продрли из Подгорице и Спужа у предио Пи-
пера и изненада напали пастире из те нахије, убили двојицу, ранили
једнога и заплијенили стада. Према (причањима) неки број заплијење-
них животиња пење се до 3.500. Тај напад на Црногорце, који, како се
лако може замислити, намјеравају да се због тога жестоко освете,
оставио је јак утисак.
У Црној Гори сада влада мир. Сенат, коме предсједава Перо, брат
Владичин, преузео је управу у земљи. На Цетињу више од 200 угледних
Црногораца очекује да се врате перјаник Радован Пипер и Петар, син
сенатора Стефана Перкова Вукотића, који су били послани руском цар-
ском конзулу да му јаве да је Његош умро и да узму на чување покој-
ников тестаменат, тестаменат који је, како се мислило, сам Владика пре-
дао у руке споменутом конзулу.
Из писма окружног дубровачког поглавара Стефана Дојмија од 6.
новембра 1851. далматинском гувернеру Блажу Геталдију сазнаје се да
су Радован Пипер и Петар Вукотић дошли паробродом у Дубровник 3.
новембра 1851. да узму од Јеремије Гагића Његошев тестаменат који је
Његош 1850. био код њега оставио на чување, да је Гагић 4. новембра,
у њиховој присутности, отворио Његошев тестаменат, да је од њега
начинио двије копије, да је једну послао црногорском Сенату, а другу
рускоме посланству у Бечу. Дојми је сазнао, тајним путем, да је Његош
одредио у своме тестаменту за свога насљедника свога нећака Данила
Петровића који се тада налазио на школовању у Бечу. Он је јавио Ге-
талдију да су се Радован Пипер и Петар Вукотић 5. новембра вратили из
Дубровника на Цетиње.
Далматински гувернер Блаж Геталди поднио је три извјештаја ми-
нистру унутрашњих послова Александру Баху. У првом свом извјештају
од 10. новембра он саопштава Баху појединости о доласку Радована
Пипера и Петра Вукотића у Дубровник и о Његошеву тестаменту, што је
добио од Стефана Дојмија.
Према његовим извјештајима од 12. и 19. новембра на Цетињу се
било сакупило 7. новембра око 200 црногорских главара. Они су чекали
да се врате из Дубровника Радован Пнпер и Петар Вукотић и да донесу
Његошев тестаменат. Кад су они дошли из Дубровника, Димитрије Ми-
лаковић је тада прочитао гласно пред црногорским старјешинама Њего-
шев тестаменат и писмо Јеремије Гагића које је било упућено Црногор-
цима и у коме је Гагић позвао Црногорце да живе у миру и слози и да
испуне посљедњу жељу Његошеву.
Перо Петровић је тада преузео власт у Црној Гори. Ђорћије Петровић
га је назвао својим „господаром” и из понизности му је пољубио руку.
То су исто учинили и свн присутни црногорски сенатори и остали Цр-

496
ногорци. Перо Петровић је потом одржао говор. Рекао је да ће радити,
колико му то снаге буду допустиле, за добро Црне Горе и њених станов-
ника. Позвао је Црногорце да живе међу собом у слози и љубави и да
одржавају мир са својим добрим сусједима. Изјавио је да ће осудити на
смрт свакога Црногорца који би нарушио мир на аустријској граници или
који би извршио злочин на аустријском земљишту. Потом је он уселио у
Његошев стан и преузео његове списе, новац и наките.
(Из забиљешке од 9. новембра 1851, коју доноси Osservatore dalmato
18. новембра 1851, у броју 184, дознаје се да су се Радован Пипер и
Петар Вукотић вратили из Дубровника у Црну Гору, да су донијели
препис Његошева тестамента и да је тестаменат прочитан у Сенату:
„Препис тестамента покојног Владике, који се чувао код царског руског
конзула у Дубровипку и који је отворио исти конзул 4. текућега [мјесеца]
у присуству двојице црногорских перјаника, био је баш саопштен Сенату,
али се ништа тачно не зна о његову садржају. Ипак се каже да је Вла-
дика именовао својим легитимним насљедником духовне и свјетовне
власти црногорске у Црној Гори свога младог нећака Данила Петровића
Његоша, који се сада управо налази на школовању у Бечу, препоручив-
ши му да слуша савјете и да искористи искуство свога стрица Пера То-
мова Петровића, предсједника Сената, и да управља земљом слиједећи
политику коју је водио покојник”.)
Задарске новине Osservatore dalmato од 6. новембра 1851, број 177,
објавиле су сљедећу биљешку:
„Јутрос нам стиже вијест о смрти Владике Црне Горе.
Дана 28. октобра, осјећајући се тешко болестан, намјеравао је да
[задужи своје људе] да га пренесу у Котор да би се ту или негдје другдје
подвргао љекарској њези и да би се опоравио.
Али није могао остварити своју намјеру јер га је болест спопала, и он
је 31. октобра, у 9 сати ујутро, испустио своју душу у својој пријестол-
ници на Цетињу.
Његов брат, предсједник црногорског Сената, био је позвао дан ра-
није љекара из Котора; [љекар] је одмах кренуо на пут, али кад је
превалио пола пута, сазнао је за [Владичину] смрт.
Морамо оплакивати смрт Владичину јер његов углед, искуство, ве-
лико познавање присног живота тога народа, поштовање и повјерење
која је он уживао у Црној Гори, били су од велике важности да би се
обуздао тај немирни народ који не слуша наредбе закона.
[Смрћу] Владике књижевника Словени, затим, губе једног од највећих
генија. Од разних његових дјела, која су на великом гласу код Јужних
Словена Горски вијенац сам би био довољан да га учини бесмртним”.
Osservatore dalmato од 7. новембра 1851, број 178, говори исто о
Његошу: „По смрти Владичиној црногорски је Сенат послао два угледна
497
Црногорца да службено саопште ту вијест царском и краљевском окруж-
ном которском поглавару и руском царском конзулу чије је сједиште у
Дубровнику.
Прије своје смрти Владика је најтоплије препоручио Црногорцима да
стално одржавају пријатељске везе с аустријском владом и сам Сенат је
запријетио да ће најстроже казнити свакога ко би се усудио да те односе
поремети.
По Владичиној смрти јавни мир није био поремећен ни у унутраш-
њости ни на границама Црне Горе и вриједно је споменути да ће га
енергични став Сената такођер и убудуће знати сачувати”.
Дана 6. иовембра 1851. Губернијално предсједништво у Задру није
знало још ништа позитивно о Његошевим одлукама.
Послије Његошеве смрти аустријске су власти будно пратиле стање
у Црној Гори, на њеним границама према Турској Албанији и херцеговач-
ком пашалуку. Дописник далматинских новина Osservatore dalmato од
14. новембра 1851, број 182, јавља сљедеће вијести: „Осмог новембра
пронијела се у Котору вијест, коју су штавише потврдили и неки Црно-
горци који су дошли с Цетиња, да су се Турци у Скадру, тек што су саз-
нали за Владичину смрт, јавно весилили, пјевајући пјесме и пуцајући из
пушака.
Што је још важније, Турци су из Подгорице и Спужа, према тој ви-
јести, погазивши дату вјеру пограничним Црногорцима продрли у предио
Пипера и изненада напали пастире из те нахије, убили двојицу, ранили
једнога и заплијенили стада. Према исказима неких људи број уграб-
љених животиња досеже 3.500. Тај напад на Црногорце, који, како се
може лако замислити, намјеравају да се због тога жестоко освете, ос-
тавио је дубок утисак.
У Црној Гори и даље влада мир. Сенат, којем предсједава Реро, брат
Владичин, преузео је управу у земљи.
На Цетињу се налази више од 200 угледних Црногораца, који очекују
да се поврате перјаник Радован Пипер и Петар, син сенатора Стефана
Перкова Вукотића, који су послани руском царском конзулу у Дубровнику
да му јаве да је Владика умро и да узму тестаменат покојников који је,
како се вјерује, сам Владика предао на чување у руке споменутог
конзула”.
Југословенске новине Sudslawische Zeitung, које су излазиле 1851. три
пута седмично у Загребу и чији је одговорни уредник и издавач био
Јозеф Праус, донијеле су 8. новембра по новом стилу 1851. у броју 241,
на првој страници вијест о Његошевој смрти:
„С дубоким болом у своме срцу испуњавамо своју жалосну дужност и
обавјештавамо своје читаоце да је преминуо владика Црне Горе Петар
Петровић Његош.
498
 Он је умро у својој резиденцији на Цетињу у Црној Гори 31. октобра
у четрдесетој годиии свога живота послије двадесет и једне године своје
владавине и пошто је био осамнаест година главни црквени поглавар
свога народа.
Шта је његов народ изгубио његовом смрћу, шта читаво словенство
губи смрћу мужа Петра Петровића Његоша, о томе ће историја казати
своје, којој припада његов живот и његово дјело.
НЕКА ЈЕ БЛАГОСЛОВЉЕНА УСПОМЕНА НА Њ!”
„Српске новине” од 1/13. новембра 1851, број 125, објавиле су „те-
леграфску вијест из Задра” „да се владика црногорски, господар Петар
Петровић Његош, 19. окт. у 9 сати изјутра у вјечност преселио. Блаже-
нопокојни тек је навршио 40 година, а владао је Црном Гором као гос-
подар 21, а као владика 18 година. Шта је његов народ у њему изгубио,
шта ли цијело Славенство губи мужем Петром Петровићем Његошем, о
томе ће повјесница причати, којој принадлежи његов живот и његово
дјелање. Вјечна му памјат!”
И словачки лист „Slovenska bčela” од 1. децембра 1851. године обја-
вио је чланак Peter Petrović II Njeguš.
Далматински лист Osservatore dalmato и даље поклања велику пажњу
Његошу и његову дјелу. У његовим бројевима 191, 192, 193 и 194 од 30.
новембра, 2, 4. и 5. децембра 1851. објављује превод из неколико чла-
нака који су се појавили у њемачком листу Der Lloyd о Црној Гори и о
Његошу II.
У првом чланку те студије јавља се да је Његош умро на Цетињу 31.
октобра и да је то догађај с којим се могу евентуално значајне ствари
повезати.
Лист Osservatore dalmato од 9. децембра 1851, број 192, доноси вијест
да је „23. новембра, у 10 сати, 1851, одржана у православној цркви у
Бечу служба Божја у спомен покојном црногорском владици Петру Пет-
ровићу Његошу и да је њој присуствовао српски кнез Милош Обреновић
те да је др Јован Суботић одржао надгробно слово”.

Радови Филозофско! факултета, Задар, 12/1973-74, стр. 89-104.

499
 ЦРНА ГОРА И ВлАДИКА ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ
Извјештај анонимног путописца

Вијест о смрти црногорског Владике, која је услиједила 31. октобра

на Цетињу, чињеница је на коју се могу надовезати значајни могући до-
гађаји. Један поглед на земљу и личност покојног владара био би стога,
у овом тренутку, погодан да привуче пажњу јавности: и, будући да су
садашња саопштења заснована на учесталој посјети тој планинској зем-
љи, која је још увијек тако мало позната, а и на поближем познанству с
покојним Владиком, он би могао одговарати тој сврси.
Значај Црне Горе (Чернагора, како је називају Илирци) састоји се у
њеном географском положају. Висораван са тешко приступачним ста-
зама, доступна само преко стјеновитих кланаца, на удаљености од више
миља, сиромашна водом, неприступачна довозу муниције и животних
намирница за војни корпус, - ствара природно утврђење, ужлијебљена
између најјужнијег дијела Аустријске Монархије и турских покрајина Бос-
не, Херцеговине и Албаније, покрајина које су исцрпљене и раздражене
до највеће мјере усљед неподношљивог притиска насилне турске власти
и које су у свакој прилици спремне да устану против својих окрутних
господара, а које су у садашњем тренутку спријечене само надмоћнијом
силом турских чета, али оне нипошто не мирују.
Ратоборан, наравно, још непросвећен, али смион и задојен непомир-
љивом мржњом против Турака, народ црногорских планина представља
важан фактор у могућим катастрофама које те прилике могу проузро-
ковати. Турци сматрају, додуше, Црну Гору, откада су освојили Албанију,
дијелом Скадарског Санџаката, али они, уствари, нијесу никад успјели
да тамо трајно завладају, и послије турског пораза 1795. (мисли се на
пораз скадарског везира Махмута Бушатлије који је био 1796) када је
глава погинулог албанског везира била као трофеј пренесена на Цети-
ње, гдје се још и данас чува, Црна Гора је стварно остала слободна
држава, која додуше није званично призната, али коју свуда као такву
поштују и према њој се тако и односе. Штавише и султан је ћутке приз-
нао њену независност, јер од тог времена горштачком народу више није
био упућен макакав захтјев који би се односио на поданичку везу: није
се више тражио никакав харач. Отцјепљивање Црне Горе било је fait
accompli (готова ствар).
Земља се састоји од праве Црне Горе, првобитне висоравни, од Брда
и албанских предјела, које јој је касније припојио пређашњи владика и
500
којима припада и Кучка нахија, која се тек 1831. прикључила Црној Гори.
И Црна Гора и Брда дијеле се у четири нахије (среза), а свака се опет
дијели на племена. Црна Гора има у Катунској нахији 9 племена са 3.000
породица и укупно 27.000 душа; Црмничка нахија има 7 племена са 1.500
породица и 14.000 душа, Ријечка 5 племена са 1.500 породица и 13.000
душа, Љешанска 3 племена са 600 породица и 6.800 душа.
Брда имају у Бјелопавлићкој нахији 4 племена са 1.500 породица и
укупним бројем душа 16.800, Пиперска нахија 3 племена са 800 поро-
дица и 10.600 душа, Ровачко-Морачка нахија са 4 племена и 1.000 по-
родица са 11.600 душа, Кучка нахија 4 племена и 1.800 породица са
20.200 душа; у осам нахија има, дакле, свега 39 племена са 10.900 по-
родица и 120.000 душа.
Број младића и људи способних за борбу износио је 1849. - 22.000
(тада је по наређењу Владичином извршено пребројавање становништва
и одатле су узети ови подаци). Сада је духовни и свјетовни поглавар
епископ и владика. Још у рано доба створена је у Црној Гори патријар-
шија под српским суверенством и она је добила од цариградског патри-
јарха намјесничку власт. Владика је себи додао титулу: књаз-владика
Црне Горе и Брда, а том наслову додаје се још у црквеним наредбама:
„Скадра и цијелога Приморја”. Становници ове земље називају га „Свети
господар”. Двоглави орао, што га је оснивач државе, српски јунак Иво
Црнојевић, носио на своме штиту, грб је Владичин. Боја заставе је жута.
Још у раније доба, а често и у нашим данима, јавили су се црногорски
прохтјеви за посједовањем Котора или једног дијела которског округа,
на примјер за четвороструком кнежином Жупе, Паштровића, полуострва
Луштице, јер су они припадали старим владичиним посједима. У више
листова се тада, у исто вријеме, не познавајући историјске чињенице, а
то се и сада у многим приликама испољава, протурала тврдња да се
которски залив уствари зове црногорским заливом и да је он до 1814.
припадао тој земљи када су га Аустријанци заузели и тиме Црногорцима
сасвим одсјекли излаз на море. Од тога није ништа истина. Ни на једној
јединој старијој или новијој карти Бока Которска се не појављује као
црногорски морски залив. Слични захтјеви нијесу се могли никада с
правом поставити.
Ни у 14. стољећу Црна Гора није имала стално становништво. Пашња-
ке црногорске висоравни настанили су само српски пастири номади са
својим стадима. Тек послије потпуног слома српског царства у крвавој
бици на Косову 1389. мноштво Срба, која је утекла томе клању под вођ-
ством Страцимира Ива, званим Черној (Црни), настанила се око 1420.
на стјеновитој висоравни и ту је основала уточиште за своју браћу која
су прогнана. Тамо су се одржали у непрестаној борби против Турака,

501
понекад подлегавши, а понекад опет ослободивши се, док нијесу конач-
но, као што смо прије рекли, изборили своју стварну независност.
Прави оснивач садашње црногорске државе је пређашњи владика
Петар I Петровић. Манастир на Цетињу посвећен је калуђерском реду
светога Василија. (Аутор мисли овдје на манастир Острог.) Црногорци
указују томе свецу највеће поштовање, јер је он дуже од 30 година жи-
вио у пустињи, удаљеној око једног сата хода од Цетиња, у којој се као
испосник кајао. У пећини те пустиње показују још и данас његово тијело
у мртвачком сандуку. Народ вјерује још у чудеса која се тамо догађају и
пећину посјећују многобројни ходочасници Црногорци.
Досад се стално из редова калуђера овога манастира бирао владика.
То је био случај и са Петром Петровићем. Петар је био син сиромашног
сељака из његушке општине у Катунској нахији (отуда је и надимак кне-
жев: Његош). Родио се 1746. године. Још као дјечак посветио се свеште-
ничком позиву. У 31. години свога живота (1777) био је у Карловцима
посвећен за владику, а у Бечу га је најљубазније примио цар Јосиф II,
који је својим оштрим погледом прозрио велику надареност тога човјека.
Петар је из Беча пошао у Петроград и тамо је провео двије године. Тамо
је он упознао дубровачког свештеника Добростовића, названог опат
Долчи, који је био свестран човјек, и кога је повео са собом на Цетиње.
Почевши од 1779. све су живље долазиле до изражаја симпатије
Русије према по вјери сродној црногорској планинској земљи. Тамо су
увидјели да је Владика веома користан човјек за политичке циљеве
руске владе; 1779. царица га је одликовала орденом Свете Ане првог
степена и орденом Александра Невског, а касније орденом цара Павла,
а и орденом Владимира [!]. Именовала га је чланом Светога синода [!].
У оно вријеме владика још није био свјетовни господар. Свјетовну
власт у земљи вршио је гувернатор (ту част могао је добити најнезнат-
нији Црногорац). Међутим Владика је знао, захваљујући својој духовној
надмоћности, да присвоји свјетовну врховиу власт, а да се не огријеши
о јавни поредак. И он је неометано управљао земљом. Уосталом, био је
изванредан владар. Од њега су Црногорци научили да саде кромпир и
поврће; настојао је да, својим личним утицајем и добрим законима,
обузда њихову дивљину и ублажи обичаје; знао је на највјештији начин
да искористи снагу свога духа и утицај вјере.
И најсуровији брђани слушали су са ужасом његова проклетства због
непослушности, а чињеиица да су неки људи које је он проклео умрли
нагло је појачала свети страх од његове казне. Био је уз то и њихов
храбар вођа у непрестаним борбама против Турака. Држећи крст у једној
руци, а сабљу у другој, предводио је, као ратоборни јунак, Црногорце у
борбу против њиховог заклетог непријатеља.

502
 Срећа увијек није била наклоњена њиховом оружју, али их је стално
пратила слава. Штавише, пошло је 1785. за руком Турцима да заузму
њихову земљу. Владика је тада за своју пријестоницу узео манастир
Стањевиће (на подручју которском), што су га Млечани били уступили
владикама као уточиште у случају ако би њихова сигурност на Цетињу
била угрожена. Турци су 1787. сами напустили ту висораван [!], јер су
се били препали од знакова који су наговјештавали да ће се Црногорци
побунити.
Иако су Црногорци у аустро-турском рату 1789. били спремни за бор-
бу и премда су се били сагласили с демонстрацијом Аустријанаца да кроз
Црну Гору продру у Албанију, ти савезници били су остављени на цједи-
лу приликом склапања мира у Свиштову. Црна је Гора припала Порти
која ју је припојила пашалуку у Јањини (то је, разумије се, било само на
папиру), јер Црногорци нијесу никако били вољни да се покоре него су
наставили борбу и извојевали, као што смо горе рекли, 1795. (1796) сво-
ју потпуну независност.
У току тих догађаја веома су се охладиле њихове симпатије према
Аустрији, а, напротив, увелико повећале према Русији, која, уосталом,
није Црну Гору губила из вида од времена Петра Великога. Владика је
знао и да повећа своју земљу. Успио је да задобије неколико срезова
Скадарскога пашалука који су се припојили Црној Гори и који сада под
именом Брда образују четири нахије.
Он је био упро поглед и на Котор. Када је 1797. Далмација припала
Аустрији, Црногорци су похитали да предухитре Аустријанце и запосјели
су Будву, али су је брзо опет напустили кад су Аустријанци напредовали
под вођством Рукавине. Када су се 1805. Французи дочепали Далмације,
видјело се како је Русија знала да дјејствује у Црној Гори. Руски генерал-
потпуковник (рођени Бокељ из Рисна) ширио је пропаганду. На народ-
ном збору, који је одржан у јулу 1804, Црногорци су формално признали
врховну власт рускога цара. Државни савјетник Санковски је касније
тамо радио у интересу Русије и 1806, још прије него што су Французи
запосјели которско подручје што су га били Аустријанци напустили, ушла
је у Боку руска флота. Црногорци су се спустили са својих брда и, под
вођством Владике и у савезу с Русима, предузели поход против Францу-
за, а то је тешко погодило Дубровник и његову околину. Французи су
ипак убрзо извојевали побједу и послије мира у Тилзнту 1807. Руси су
напустили Котор, а Французи су доцније склопили с Црногорцима фор-
мални мировии уговор.
Након пада француске владавине 1814. Владика је посљедњи пут по-
кушао да се дочепа Котора. Када су Британци са заробљеном францус-
ком посадом отпловили, Црногорци су заузели Котор, прогласили га
својим главним градом, али су неколико седмица владали у њему, а

503
затим су их Аустријанци отјерали силом оружја и они су се опет повукли
у своје планине.
Од тога времена Владика се искључиво посветио унутрашњем управ-
љању своје младе државе. Он је умро 18. октобра 1830. у 81. години
свога живота. Његове заслуге за државни поредак у земљи, као и њего-
ву храброст и благу нарав, која је, додуше, била сједињена с великом
енергијом, неће народ никад заборавити. Утицај његове ријечи на црно-
гороки народ био је бескрајан, а његова власт над народом била је нео-
граничена. Живио је строго и једноставно. У цијелој су га земљи пошто-
вали као свеца, а то се дубоко поштовање претворило у одушевљење
када су 1834, отворивши његов мртвачки сандук, нашли његов леш не-
такнут који су затим положили на олтар и који су посјетили многобројни
ходочасници из свих српских земаља.
Покојни је сам себи изабрао свог нећака за насљедника. Исти његов
нећак се такође родио на Његушима 1812? Он је тада имао тек 18
година, а није још био ни ђакон. Али је воља покојникова била закон, и
младића Радивоја Петровића, с монашким именом Петар, повели су, тек
што је његов стриц заклопио очи, са епископским штапом у руци на
гувно Ивана Црнојевића и њега је окупљени народ поздравио одушев-
љеним поклицима као владику Петра II. Упркос свом сиромаштву, поро-
дица Петровић је у току дуже од једног и по стољећа дала велик број
јунака и свештеника и она ужива безгранично поштовање исто тако као
и племе Макавеја.
Влада Петра II Петровића оправдала је сјајно стричев избор. Још као
дијете послали су га у Петроград да би тамо стекао потпуно образовање
[!]. По свом повратку отуда ступио је у манастир [!]. Позвали су приз-
ренског владику да новог владара посвети за свештеника. Он је могао
бити посвећен за владику тек три године касније у Петрограду, јер су
нови турски напади позвали Црногорце на оружје тек што је он ступио
на власт и нови владар није могао под овим условима напустити своју
домовину. Ти турски напади донијели су младом Владици прве ловорике.
Из тога боја Црногорци су изишли као побједиоци. Сада је Петар II почео
управљати своје погледе на унутрашњу управу у својој земљи.
Сјенка власти такозваног гувернадура, као свјетовне управе, посто-
јала је још увијек. Та је част тада припадала неком извјесном Радоњићу.
Он је осјећао да је његов положај безначајан и дао се завести; тежио је
да успостави везе како би се дочепао праве врховне власти. Он Владици
није могао дати пожељнији повод да би могао испунити жељу, коју је
одавно гајио, да сасвим уклони гувернатора. Радоњић је био оптужен,
протјеран, његова имања заплијењена и његова кућа на Његушима
спаљена.

504
 Потом се Радоњић преселио у Котор. Мјесто свјетовног врховног пог-
лавара остало је од сада упражњено; покушај гувернадурове странке да
гувернадурство за вријеме одсутности Владичине, који је 1833. био по-
шао у Петроград да га Свети синод посвети за владику, помоћу породице
Вукотић поново оживи, јадно се завршио по Владичином повратку. И он
је сада, обједињавајући свјетовну и духовну власт, почео иступати као
реформатор. Прихватио се крме као будући владар и завршио оно што
је његов стриц био почео.
Средио је државну праву. Још 1831. основао је Сенат, који издаје
законе и који представља врховни суд. Сенат се састоји од предсједника
(Владичиног брата) који има плату 3.600 цванцика, потпредсједника са
3.000 цванцпка, 12 сенатора са по 600 цванцика плате. О спољној поли-
тици се брине министар који има плату 2.400 цванцика; на тој се дужнос-
ти до сада налазио господин каваљер Милаковић, витез руског ордена
Свете Ане, рођени Далматинац, чије је фино и пристојно понашање си-
гурно остало у пријатном сјећању свакога путника који је посјетио Це-
тиње.
Владичина гарда састоји се од 30 Црногораца који се одликују лије-
пим растом и стасом, истакнутом храброшћу и родољубивим осјећањем
(они се зову перјаници - носиоци кићанке); они стално стражаре у Ма-
настиру и пред Владичиним одајама. Сваки стражар има годишњу плату
од 240 цванцика.
Осим тога, Владика има још једног ађутанта (досада господина Меда-
ковића) чија плата износи 900 цванцика. Све те плате, као и плате учи-
тељима, намирују се државним порезима. Плаћање пореза увео је тек
Петар. Он је врло умјерен, а то је природно код тако сиромашног народа.
Свака породица плаћа, према оцјени старјешина мјеста који се сваке
године састају и савјетују на Цетињу, 4, 5, 6 цванцика. Осим тога пореза
и десетине, која се плаћа Манастиру и свештенству, Црногорац не зна
ни за какво друго оптерећење. Горе споменути порези сачињавају буџет
од 27 до 28 хиљада форинти. Дажбине досада нијесу никада премашиле
24 - 25 хиљада форинти; годишњи незнатни дефицит Владика намирује
из својих средстава.
Он посједује добра која укупно вриједе око 40.000 форинти. Осим
тога, годишње му руски цар додјељује 30.000 форинти у ратама на име
дуга који даје Русија Владици као накнаду за парохијско подручје које
су Црногорци изгубили у Далмацији у рату с Русима против Француза.
Владика надаље има удјела у риболову на Скадарском језеру и дио
од сваког ратног плијена што му га Црногорци добровољно давају. Вла-
дика је основао школе; она школа на Цетињу налази се у старом Манас-
тиру и има 35 питомаца који у њој бесплатно добијају стан, храну и
наставу у историји Светога писма, у читању и писању на народном јези-

505
ку, као и у ћирилици и латиници и у рачунању. Најистакнутији главари
натјечу се да њихова дјеца добију мјесто у овим школама.
На Владичин трошак основана је на Цетињу штампарија. Из те штам-
парије излази годишње од 1835. црногорски календар „Грлица”, у редак-
цији каваљера Милаковића, који је њен директор. Штампаре су овамо
позвали из Италије [!]. Првога штампара Михаила довео је Владика са
собом из Петрограда. Жеље племенитог Владике да међу својим Црно-
горцима рашири културу и просвјету ипак су се изјаловиле упркос оп-
штем поштовању које је он уживао, понајвише због наслијеђене суро-
вости народа и његове одбојности према свакој новини.
Упркос свим забранама, упркос свим казнама којима је он пријетио
(чак и смртне казне) против убиства из крвне освете, никако му није
пошло за руком да га истријеби. Пљачкашки походи Црногораца у турске
провинције и у которску област, који су Владичиној души били стално
одвратни и које је он увијек желио да спријечи, настављени су стално и
поред његова угледа и његових настојања. Мјерења земљишта, која су
Аустријанци започели 1838 [!] ради коначног одређивања границе дуж
которске и црногорске области, изазвала су крвави сукоб и поред тога
што је Владика то био најодлучније забранио.
Становници лијепога села Доброта поред Котора готово ни једну ноћ
сигурно не могу спавати; тамо се често понављају црногорски ноћни
упади и зато су се најугледнији бродовласници одатле иселили. Поред
тих сталних душевних особина Црногораца, настојање да се просвијете,
многоструко се кочи и само споро напредује. Међутим, треба узети у
обзир да Црногорац не може из сиромашнога тла добити све оно што му
је потребно за живот. На овом стјеновитом тлу човјек се само мало може
бавити земљорадњом. Он то чини гдје год је то могуће (понајвише у до-
линама Његуша и Црмнице).
Претежна грана прехране овога горштачког народа остаје сточарство.
Црногорац је веома вјешт у сушењу меса. Кастрадина (сушено овчје и
козје месо), која се овдје спрема, представља главну трговачку и прив-
редну грану. И сушене рибе (скоранца, једна врста ципринуса) из Ријеч-
ке нахије имају јаку продају. Катунска нахија извози у Приморје изврсни
сир, а и кромпир. Бијели и црни лук су добри извозни артикли. Цијењени
су мед и бијело брашно из Црмнице. Надаље је главни трговачки арти-
кал Црногораца црвено дрво за бојадисање rhus cotinus (власуљасто
дрво, на народном језику названо „рујевина”, а на талијанском „scoda-
no”).
И поред свега тога народ ипак једва успијева да задовољи своје нај-
нужније потребе и видио сам 1844. како се више породица преселило у
Србију. Такође и врбовање Русије да се Црногорци за плату прикључе
четама против Черкеза завело је, под таквим околностима, на стотине

506
Црногораца да искористе ову понуду и да заувијек напусте своју домо-
вину и они су пошли за заставом руског цара. Један дио црногорских из-
греда треба, према томе, ипак приписати и биједи.
Породични живот је сасвим патријархалан. Кућни старјешина (госпо-
дар) је поглавар породице; он управља свим кућним пословима. Старје-
шина мјеста суди свим породицама општине, која се назива и братством.
Најстарији у племену, који се зове главаром, управља пословима племе-
на. Више племена, што су сродством повезана, бирају, тако удружена,
књаза, кога признају као врховног судију за породичне ствари и унут-
рашње прилике. На скуповима господара, старјешина, главара и књаже-
ва рјешавају се спорни случајеви. И нарочито важним случајевима они
се и лично обраћају самом Владици да чују његов савјет и његово миш-
љење. Они траже од њега често и помоћ у случају својих тренутних
потреба. И Манастир на Цетињу се сматра као заложна банка која им
издаје предујмове и којој дају у залог разно оружје и друге сличне ства-
ри. У билијарској соби новога здања, које се налази поред Манастира,
наишао сам на велико мноштво тога оружја које се чувало као залог.
Праве војске у Црној Гори нема. У данима опасности се мобилише је-
дан дио или сви људи који су способни да носе оружје. Начин њихове
борбе прилагоћен је тренутним приликама, као што они мисле да је нај-
боље. Они су у правом рату у свом елементу. О некој ратничкој увјежба-
ности итд. не може се наравно говорити. Црногорац се служи дугом
албанском пушком; као одличан стријелац употребљава пиштољ, ханџар
(нож дворезац). Врло ријетко се служи са четири топа које има Црна
Гора (настојник арсенала је сенатор који је раније служио у аустријској
артиљерији). Заповједници чета зову се сердари. Сваку тачку, са које је
могућ турски напад, један од тих сердара брани. Сердара има осам.
Народ се позива на оружје помоћу заставе што је барјактар побија на
кров куће. Затим барјактари окупљене борце воде сердару. Они се нала-
зе под његовим заповједништвом и воде борце у бој.
Владика је раније (до 1840) додјељивао руске медаље за изванредна
дјела. Када је из Петрограда добио наређење да то не ради, сковао је у
ту сврху сопствену црногорску златну медаљу. Осим тога, Владика је још
увео и корпус милиције који плаћа држава (120 цванцика годишње по
човјеку) и који има 420 људи, а распоређен је по свим нахијама да би
показао како се извршавају наредбе које Владика издаје и да би убирао
порезе итд. Та милиција има дванаест главара који се зову капетани и
чија плата износи 300 цванцика.
Све становништво те висоравни (с изузетком понеких католика у Куч-
кој долини и понеких избјеглица различите вјере) исповиједа православ-
ну вјеру. Народни језик је илирски (југословенски) који је овдје сачуван
у својој исконској чистоти. Црногорац је надахнут необичним поносом

507
на историју своје земље, јер је она у исто вријеме и историја његова
јунаштва. Никаква писана хроника није сачувала та дјела у тој земљи,
али она потпуно и даље живе у народној традицији и у јуначким пјесма-
ма које су настале у самом народу и које се стално преносе с кољена на
кољено. Ово словенско племе је уопште веома богато пјесмама, али све
његове пјесме носе нарочито строг, меланхоличан печат. Ко је слушао
у тихим ноћима, пуним мјесечине, како те пјесме звуче по усамљеним
долинама и како оне одјекују по стијенама, тај је осјетио снажан утисак
који остављају.
Главни промет Црногораца се одвија у Котору. Свакога уторка, чет-
вртка и суботе силазе они из својих брда на пазар у Котору, који се на-
лази тик уза сама врата Porta-Fiumara те тврђаве, између градских бе-
дема, стјеновитог утврђења Св. Ивана, чији топови чувају пазар, и ог-
ромних литица црногорских планина које се овдје дижу у висину четири
до пет хиљада стопа.
Трг је простран, засађен је дрвећем и на њему се налазе покривене
дашчаре које купцима и продавачима по кишовитом времену пружају
заштиту. Црногорске жене смију слободно улазити у град, а мушкарцима
је то допуштено тек пошто одложе оружје.
Црногорскога новца нема. У цијелој висоравни у оптицају је само аус-
тријски новац: дукати, талири (особито талир Марије Терезије), цванци-
ке и ситан новац. Такође се тамо појављује и турска пара.
Да се вратимо покојном Владици, господару овога горштачког народа,
који је био необично високога стаса и у свакоме погледу импозантна по-
јава. Споменуо сам већ раније да је био васпитан у Петрограду [!]. Сво-
јом духовном наобразбом надмашио је увелико своје земљаке. Познавао
је руски и италијански језик и усавршавао се у посљедње вријеме из
францускога, па, штавише, и из њемачкога језика. Да би сасвим савла-
дао француски језик, био је 1837. позвао из Трста учитеља страних јези-
ка господина Жома који је боравио на Цетињу двије године. Владика се
уопште неуморно трудио око свога образовања и био је уложио сав свој
труд да научи руковати лијепом збирком математичких инструмената,
који му је из поштовања био поклонио кнез Метерних.
Није му била страна ни пјесничка муза. Његово прво пјесничко дјело
појавило се под насловом Пустињак у Црној Гори у његовој штампарији
на Цетињу. Осим тога, појавили су се постепено још његов Горски
вијенац (Вијенац из Алпи, из планина), збирка одличних пјесама, збирка
јуначких пјесама Огледало и једна драма: Стјепан Мали, трагична исто-
рија једног авантуристе (аустријског дезертера), који се у Црној Гори из-
давао за цара Петра III и који је хтио да приграби власт.
Ова су дјела угледала свјетлост дјелимице у Београду, а дјелимице у
Загребу. Тако је племенити кнез користио своје слободно вријеме. Он је

508
путовао у Италију и у Аустријску Монархију, а и у Русију. И у Бечу је Вла-
дика био позната личност.
Владика је наступао као ратник само у првим годинама своје влада-
вине, и то на начин достојан славе својих предака. Био је изврстан стри-
јелац и смион и вјешт јахач. Као рођени Црногорац био је храбар и ра-
тоборан, а као владар је, поред свега тога, најревносније настојао да
сачува мир, колико је год то могао. Његов поглед на политичке прилике
и на став његове земље према њима били су умјешни и постојани. У
свом личном опхођењу испољавао је велику љубазност, а са том нашом
оцјеном сложиће се и они малобројни путници који су посјетили ту ин-
тересангну висораван и који су били у Владичином дому гостољубиво
примљени.
Његова првобитна резиденција био је стари Манастир што га је у 15.
стољећу (око 1458) био подигао Иван Црнојевић и што су га Турци у
више наврата уништавали и који је сваки пут поново био подигнут, а
који се налази на цетињској висоравни у подножју брда Пиштета. Стари
јунак Иван није више могао бранити од турских наваљивања тврђаву
Жабљак на Скадарском језеру, свој посљедњи посјед у Албанији што га
је био одузео Турцима. Тада ју је сам запалио, повео је са собом калу-
ђера тамошњег манастира на црногорску висораван, у ону од природе
неосвојиву тврђаву, и тамо је саградио манастир цетињски као пријес-
тоницу и тврђаву.
По манастиру су прозвани и висораван и долина. То је једна од нај-
пространијих долина која се овдје пружа у дужини од готово једне миље,
а у ширини од једне шестине миље, и која се налази, како сам измјерио,
3539 стопа надморске висине над Боком. Осим Цетиња, на брежуљцима
око те долине налази се шест до осам малих мјеста. Долина има лијепе
пашњаке и нешто скупина храстова, бријестова и воћака. Околне се
планине састоје од кречњака и оне су сасвим голе и неплодне. Поврх
старог манастира уздиже се такозвано утврђење, висока осматрачница,
на којем се послије побједоносних четовања на колцима натичу одсјече-
не главе непријатеља који су пали у борби.
Насупрот старом манастиру подигао је, већ сада покојни Владика, ма-
лу владичину палату на једном спрату са прочељем од тридесет прозора.
Зидови, који су дванаест стопа високи, опкољавају њена дворишта на
чијим су угловима подигнуте одбрамбене куле са пушкарницама. У јед-
ном њеном дворишту смјештена су четири црногорска топа који су зап-
лијењени од Турака.
Владика је становао у тој новој кући. Такође и каваљер Милаковић,
ађутант господин Медаковић, један дио сенатора (предсједник Сената,
Владичин брат, становао је у старом Манастиру), тјелесна стража перја-
ника и послуга били су смјештени у тој новој градњи, која је снабдјевена

509
свим потребним комфором. Намјештај је био донесен из Трста. Кнежев
стан је био уређен с особитим укусом. Изнад његовог писаћег стола ви-
сила је слика рускога цара Николаја. Овдје се налазе Владичина библи-
отека и дворана за билијар. Владика је много волио игру билијара и
играо га је изврсно. Осим тога, на Цетињу има још једва дванаестак кућа
које припадају дјелимично Владичиним рођацима, а дјелимично неким
сенаторима. Уосталом, изненађује појава једне прилично добро уређене
гостионице.
До 1849, Владика је био сасвим здрав. У цвијету мужевног доба отва-
рао се његовој активности широк дјелокруг. Међутим, од тог времена
он је почео поболијевати и снага тога џиновског човјека подлегла је и
пребрзо оној потајној болести која се означава као неизљечиво плућно
обољење. Тако ће додуше, и бити. Ипак из овога састава не смију изос-
тати неспоменути гласови, који су се пронијели како у самој његовој
земљи тако и у Далмацији и које су штавише и новине споменуле, а који
указују на тровање. Владика је већ више пута тражио блажу климу да
ту ублажи своје болове, али се увијек поново враћао на Цетиње. Мислио
је да и ову зиму проведе у Венецији, али је 28. октобра његова болест
узела маха и испољила најопасније знакове. Његов је брат одмах затра-
жио да дође љекар из Котора, али прије него што је љекар дошао на
Цетиње, смрт је покосила Владику. Он је умро, а није имао још 40 годи-
на, 31. октобра у 9 сати ујутро пошто је био навршио 21 годину славне
владавине.
Сенат је одмах послао двојицу црногорских старјешина у Котор и у
Дубровник да објаве његову смрт аустријским властима и руском кон-
зулу. Сазнало се такође да је покојник и на самртном часу најтоплије
препорччио Црногорцима да стално живе с Аустријом у добром спора-
зуму и да је Сеиат са своје стране најстрожим казнама запријетио свима
онима који би радили против тога.
Мир у земљи није досада нарушаван. Ништа се још не зна о посљед-
њим Владичиним одлукама и о именовању његовог насљедника. Као што
сам већ напоменуо, његов је брат предсједник Сената, а његов брат од
стрица потпредсједник. Однос међу браћом, уосталом, није, изгледа, био
веома присан. А и у народу, брат и братанац уживају врло малу симпа-
тију.
На основу овога описа црногорских прилика моћи ће се, међутим,
добро сазнати од каквог је важног значаја лични кнежев утицај на његов
народ. Не треба такође заборавити да се у ово вријеме никако не може
тачно сазнати да ли ће ова мала земља, према којој југословенска пле-
мена показују велике симпатије и на коју она с извјесним поносом ука-
зују, једнога дана ипак постати јабука раздора. Поглед на географску
карту допушта у том смислу разне комбинације. Тај кутак Европе може

510
врло лако одиграти важну улогу за нашу будућност. Енглеско-грчки
спор, који се у свом тобожњем почетку приказује тако безначајним да
готово изгледа да је био само измишљен да би се морнарици пружила
прилика да се појави на путу од Босфора за Јадранско море, сама појава
енглеских бродова у водама Јадрана на обалама Албаније, магнетички
однос југословенских племена према снажном племенски и вјерски срод-
ном тијелу рускога царства и многострука укрштања интереса који се ту
додирују, никада неприкривена, често одлагана, али никад не напуштана
идеја Јужних Словена да своје границе прошире све до ослобођене Грч-
ке у непрекидној вези - сви ти моменти крију у себи материјал за будуће
покрете, чије се значење и димензија, чији се резултати и утицаји не
могу још процијенити, али у којима је сигурно ратничка висораван Црно-
гораца позвана да одигра своју улогу. Стога је од интереса упознати
елементе који су тамо присутни, а сврха је овога саопштења да пружи
преглед тих елемената.”

Гласник Цетињских музеја, Цетиње, 1974, VII књига, стр. 191-202.

511
 ЊЕГОШЕВ НЕКРОлОГ ИЗ 1853. ГОДИНЕ

У српско-народном календару Војвођанин за 1853. годину појавио се

Некролог владике црногорског Петра II Петровића од Његуша.
Његошев Некролог доносимо овдје новим правописом:
Некролог владике црногорског Петра II Петровића од Његуша.
„Петар Петровић од Његуша родио се 3. новембра 1813. године у селу
Његушу између Котора и Цетиња. По смрти стрица свога Петра I Петро-
вића, који је 18. октовра 1830. године преминуо, ступио је он на владу
Црне Горе.
Биће 150 година откако је достоинство владике у породици Петро-
вића насљедно, и свагда умирући има право, да из своје родбине чрез
слободни избор свога насљедника наименује.
Петар Петровић II, кад је изабран био, бројао је тек 17 година, иако
је овако млад био, с[х]ватио је намјере стрица свога и гледао ји је да у
дјејство приведе, као што му је по већој части све за руком и испадало.
Године 1832. отпутује он у Петроград, гдје 6. августа 1833. буде за
владику посвећен и своје крштено име Радоје са именом свога предшес-
твеника Петра промени?
Услуге, које је Петар II Петровић својој малој држави принео овдје
би млого простора заузело кад би изчисљавао. Но између млоги да се
само наведе: да је он устроио Сенат и завео Перјанике, као стражу за
безбједност. Само ова два заведенија тако су сходна и достојна имена
основатеља свога, да ће потомству као предмет чуђења и почитања
вазда остати, будући, да је чрез ова два заведенија стање правоправства
утврђено, од чега пређе у овој земљи ни спомена било није. За предсје-
датеља Сената наименовао је свога братића Ђорђа Петровића Његуша,
који је пређе у Русији лајтнант код драгонера био.
Такође и крвнину која је пређе у овој земљи огрезла, Петар II, ако и
није сасвим искоренио, а он је бар доста уталожио, будући се кривцу
без сваког околиша смрћу, или, ако би побјегао са уништењем његовог
дома, прети.
У случају боја каквог са Турцима, ишао је сам владика Петар лично
пред непријатеља, украшен великим крстом Св. Ане, који је од Русије
добио. (Руски цар Николај I одликовао је Његоша орденом Свете Ане I
степена 1841. ради тога што је била срећно повучена граница између
Аустрије и Црне Горе.) Но обично је носио са собом, њиме истим у го-
дини 1847. заведену Храбрости медаљу на црвеној свези (пантљики),
512
коју је храбрим војницима давао. (Златну медаљу за храброст „Милош
Обилић”, највеће црногорско ратно одликовање, установио је сам Његош
1847. Њу и руски орден Свете Ане I степена он је носио на својим гру-
дима. На његовој слици из 1847, коју је израдио Јохан Бес, јасно се виде
оба та одликовања.)
Познато је, да је владика Петар и пјесник (појета) био и да је красно
и вијенцем неувелим увенчано име на српском парнасу задобио.
Петар је Његуш говорио осим свог матерњег језика француски,
талијански и њешто њемачки. (Његош се служио руским, француским,
талијанским и унеколико њемачким језиком. „При крају свога живота
интересовао се и за новогрчки и турски језик” (Никола Банашевић,
Његошево учење страних језика, Записи, Цетиње, 1929, књ. V, св. 4, стр.
201). „За његово учење енглеског језика” Никола Банашевић није могао
наћи „никакве сигурне потврде”, али „није невероватно да се и у
енглеском тексту могао мало снаћи”.)
У Мљеткама, гдје се најрадије задржавао, занимала га је нарочито
Архива на Piazza dei Frari, гдје је он из старо-мљетачки дата (доказател-
ства исторични) себи вештество за повјесницу србског племена скупља-
ше.
Владика је Петар био љубак у опхођењу и врло је оцјењивао и уважа-
вао онога који би га у његовој земљи Црној Гори посјештавао; он је сва-
ког гостољубиво примао и остављаше зацијело благи утисак његове
доброте у сваког оног срцу, који прилику имадоше избљиже, да познају
овог 31. октовра 1851, а у 38-ој живота години вјечно уснувшег највећег
мужа свога племеnа.”
Тешко је поуздано рећи ко је саставио тај Некролог. Свакако неко из
најближе околине књаза Данила I Петровића, који је, без сваке сумње,
добро познавао Његошеве заслуге на политичком и књижевном пољу.
Бивши Његошев секретар Димитрије Милаковић није пак Некролог могао
писати, јер он тврди у својој Историји Црне Горе да је Његош рођен „1.
новембра 1813. године”. Ни новинар Милорад Медаковић, који је четрде-
сетих година прошлога вијека био са службом на Цетињу, није га могао
саставити, јер се, према његовим излагањима „Петар II родио 1. нов.
1811. у мјесту Његушима.”
Зашто се Некролог појавио тек 1853. кад се зна да је Његош умро на
Цетињу 19/31. октобра 1851? И то, можда, има свога разлога: Милан
Рашић почео је 1853. да издаје у Бечу Војвођанин, Српско-народни ка-
лендар. Први број тога календара појавио се „за годину 1853.” Како је
Рашић цијенио Његоша и Црногорце, објавио је Некролог тек 1853.

513
НЕКОлИКО ПОДАТАКА ИЗ БЕЧКИХ АРХИВА И
НОВИНА О ПЕРУ ТОМОВУ ПЕТРОВИЋУ

Његош је умро 19/31. октобра 1851, у 10 сати прије подне. У своме

тестаменту од 20. маја (1. јуна) 1850. одредио је за свога насљедника
свога синовца Данила Станкова Петровића. Своме брату Перу, који је
био предсједник Црногорскога сената и који га је замјењивао у његовоме
одсуству, препоручио је „да Данила у свачему како својега сина настав-
ља доклен се Данил учини способан народом управљати”.
Кад су Радован Пипер и Петар Вукотић 5. новембра 1851. донијели
из Дубровника на Цетиње Његошев тестаменат који се чувао код рускога
вицеконзула Јеремије Гагића, онда се 7. новембра скупило на Цетињу
око 200 црногорских главара. Секретар Сената Димитрије Милаковић је
тада прочитао гласно пред црногорским старјешинама Његошев теста-
менат и писмо Јеремије Гагића које је било упућено Црногорцима и у
коме је Гагић позвао Црногорце да живе у миру и слози и да испуне
посљедњу жељу Његошеву. Перо Петровић је тада преузео власт у Цр-
ној Гори. Ђорђије Петровић га је назвао својим „господаром” и из пониз-
ности му је пољубио руку. То су исто учинили и сви присутни црногорски
сенатори и остали Црногорци. Потом се Перо уселио у Његошев стан и
преузео његове списе, новац и накит.
Да би преузео власт у Црној Гори, Данило Петровић је напустио своје
студије у Бечу и упутио се за Црну Гору. Стигао је паробродом 13. де-
цембра 1851. у Котор и наставио пут за Цетиње. Баш се тада налазио у
Котору далматински гувернер Лазар Мамула. Он се живо интересовао
за младога Његошевог насљедника Данила Петровића. 17. децембра
1851. Мамула је поднио један извјештај министру војном у Бечу барону
Антону Чорићу. Обавијестио је Чорића да Данило Петровић није наишао
у Црној Гори на добар пријем. „Садашњем властодршцу и предсједнику
Сената Перу” Петровићу, није, наводно, био по вољи долазак Данила
Петровића на Цетиње. Већи дио Црногораца сматрао је, по Мамули,
Пера Петровића као „будућег политичког властодршца” у нашој земљи.
А и Перо је сам, изгледа, желио да постане свјетовни господар Црне
Горе.
Мамула је и 31. децембра 1851. доставио барону Чорићу у Беч подужи
допис. Ту он јавља Чорићу да му је „из званичног извора стигла вијест
да су предсједник Црногорског сената (брат недавно преминулог Влади-

514
ке Перо Петровић) као и цио споменути Сенат врло хладно примили”
Данила Петровића кога је Владика именовао за свога насљедника када
се Данило, прије неколико недјеља, вратио из Беча на Цетиње. Перо је
поставио Данилу питање шта он тражи у Црној Гори. Због тога се Дани-
ло, наводно, није усудио да објави проглас о своме будућем положају у
Црној Гори који му је послала руска влада у Беч и ради тога је он са
страхом очекивао скорашњи долазак на Цетиње рускога пуковника
Јегора Коваљевскога. Према службеном саопштењу, које је гувернер
Мамула био добио, био је „дао недавно преминули Владика 1846. своме
горе споменутоме брату Перу Петровићу писмену потврду да ће он пос-
лије њега преузети свјетовну власт” у Црној Гори. На крају свога дописа
Мамула примјећује да изгледа да се припрема терен или да се за тим
тежи да се у Црној Гори одвоји свјетовна власт од духовне.
Данило Петровић није желио да се завладичи. Хтио је да Црна Гора
постане „држава мирска и насљедствено књажевство”. У црногорскоме
Сенату закључено је „да се за овако чрезвичајно дјело сазове цијели на-
род црногорски на свеопштему збору, који се скупио на Цетиње 1/13.
марта [1852], и ту послије свакојакије разложенија и зацијењења разни
мњенија, на превелико можество гласова изговорио је сљедујућа рјеше-
нија: Прво: Црногорска Држава бива мирска и постаје Насљедствено
Књажество; Второ: На владање Црне Горе бива зван и потврћен књаз
свијетли господар Данило Петровић Његош, а послије њега на вјечно
своји насљедници у мужевском полу по реду прворођенства, а у нестању
правог насљедства звана су најближња мушка својта и у најпрвоме сте-
пену, а у случају равног степена најстарији возрастом; Треће: Владика,
боље епископ или архиепископ Црне Горе, који ће имати ограничену
власт над црковне ствари, бити ће изабран са посредством високе Владе,
међу чланове сијатељнога племена Петровића Његоша, или од осталије
најблагороднији црногорскије фамилија...”
О промјени начина владавине у Црној Гори црногорски је Сенат оба-
вијестио рускога цара Николаја I, замолио га је да се сложи са пријед-
логом народа. Цар Николај I је признао Данила Петровића за Његошева
насљедника и пристао је да се у Црној Гори одвоји свјетовна власт од
духовне.
Дозволио је да се Данило Петровић прогласи књазом Црне Горе.
Чим је Данило Петровић проглашен свјетовним владарем Црне Горе,
преузео је власт од предсједника Сената Пера Томова Петровића. Перо
Петровић није, изгледа, радо испустио власт из својих рука. Он је и даље
роварио против књаза Данила. Штавише је 1853. ковао и завјеру против
књаза Данила. У тој завјери били су још сердар Мило Мартиновић, сена-
тор Стеван Перовић Цуца и још неколико Црногораца. Завјереници су,
према излагању књаза Данила, хтјели да Пера Петровића „за књаза

515
прогласе”. Завјера је њихова откривена и они су морали побјећи са
Цетиња „ноћу 17/29. и 18/30. новембра 1853. године” у Котор. Перо Пет-
ровић је живио у изгнанству на аустријској територији у Котору. Почет-
ком јануара 1854. тешко се разболио и умро је 16/28. јануара 1854. „На
такозваном ,Црногорском пазару’ у Котору узели су га Црногорци и црно-
горски свештеници и однијели на Његуше, гдје је сахрањен 17/29. јану-
ара”.
Поводом смрти Пера Томова Петровића, који је често био Његошев
замјеник и дугогодишњи предсједник црногорскога Сената, неко је пос-
лао с Цетиња или из Котора допис у Беч „Илустрованим новинама” који
овдје у преводу објављујемо:
„Томо Марков Петровић.
Владајућа породица Петровић у Црној Гори води поријекло од преби-
валишта својих предака Његуша у Катунској нахији. Она иде уназад до
Данила Петровића Његоша који је изабран [за владику] 1700. и који је
спајао у себи духовну и свјетовну владалачку власт као што су то чиниле
и владике од 1516. Од тог времена је насљедно владичанство у овој
породици. Данило Петровић био је онај човјек који је силом истријебио
мухамеданство. Из ове породице истиче се још Петар I, који је 1796.
извојевао страшну побједу над Турцима. Тада је остало на бојном пољу
30.000 [Турака], а посљедица ове побједе била је независност Црне
Горе.
[Петар I] тежио је за тим да прошири просвјету код свога народа и
да побољша његов морал. (Његов народ) му се, наравно, у том насто-
јању много одупирао. [Петар 1] се назива свецем. Петра I наслиједио је
1830. његов синовац Петар II, а иза његове смрти дошао је на власт
његов нећак Данило, први свјетовни владар послије дуго времена, који
је у исто вријеме поново успоставио, у старом облику, достојанство свје-
товног старјешине, које је било вјековима угашено, и кога је Русија приз-
нала за књаза Црне Горе.
За вријеме малољетности Данилове владао је земљом његов стриц
Перо Томов Петровић, који је иза ступања на владу младога књаза добио
предсједничко мјесто у Сенату и који се у години 1852. веома истакао у
борби, рату за независност [своје земље], али који је, и поред тога, био
прогнан у години 1853, јер се у њ сумњало да је учествовао у велеиздај-
ничким смутњама и који је умро у фебруару 1854. у Котору. Његов си-
новац књаз [Данило], с којим се био измирио прије него што је умро,
наредио је да се његово тијело балсамује. Он га је раскошно сахранио
на Његушима као што то књазу и приличи”.
Уз овај чланак о Перу Томову Петровићу, који је штампан у бечким
новинама, појавила се и слика Пера Томова Петровића, коју овдје до-

516
носимо. Та слика није позната нашој јавности. Засад нијесмо могли утвр-
дити ко је и гдје сликао Пера Петровића.
У овјереном препису тестамента Пера Петровића од „12. јануарија
1854”, који се чува у Архивском одјељењу на Цетињу и који је објавио
Ристо Ј. Драгићевић, налази се и сљедећа реченица: „Дужан сам Лаи-
новнћу у Скадар талира сто и шестдесет и четири, литографу Јовановичу
у Бечу за ритрате те ми је учинио колико по души рече...” Ристо Ј.
Драгићевић није „могао доћи до података, које је слике (,ритрате’) изра-
дио за рачун Пера Томова литограф Јовановић, но они који могу доћи
до радова Анастаса Јовановића могли би на ово питање одговорити”.

Перо Томов Петровић

517
 ЊЕГОШЕВЕ ЗАБИЉЕШКЕ НА ПИСМИМА
ЊЕМУ УПУЋЕНИМ

Његош ступа на владу 18/30. октобра 1830. Његов учитељ Сима Ми-
лутиновић му у почетку пише писма. Ускоро потом Милутиновић прилази
Његошевој опозицији и напушта Црну Гору. Сад Његош сам обавља
званичну преписку. 19. новембра (1. децембра) 1831. он заводи у својој
канцеларији Исходјашче журнале у које се уносе копије „већином зва-
ничних писама”. (У „Предговору” Писмима Петра Петровића Његоша
Душан Д. Вуксан каже: „Ових Журнала било је пет: први за године 1831.
и 1832; други за годину 1833. до 27. августа 1837; трећи од 27. августа
1837. и за 1838. годину; четврти за године 1839. до 1847. и пети за
године 1848. до 1851. На велику жалост Исхођашчи журнал за године
1848. до 1851. - несумњиво најинтересантнији - нестао је у доба аус-
тријске окупације. Овај Журнал с осталима држао је код себе краљ Ни-
кола и њиме су се користили и Лавров и Томановић...”)
Концем 1831. долази из Дубровника на Цетиње Херцеговац Димит-
рије Милаковић и он одмах постаје Његошев секретар. Сад Милаковић
пише Његошу писма. Његош већином диктира Милаковићу писма а поне-
кад их и скицира, па их касније Милаковић разрађује и начисто пре-
писује.
У Архивском одјељењу Државног музеја на Цетињу сачувана су чети-
ри Исходјашча журнала копија писама од 1831. до 1847. и доста велик
број копија писама на посебним табацима. Већи дио копија писама писао
је Димитрије Милаковић. Сасвим мали број концепата и копија писама
састављао је сам Његош. Он их је писао на полеђини појединих писама
њему упућених. Вјероватно у недостатку хартије, он је правио и разне
забиљешке на појединим писмима која је добијао од појединих личности.
Ми сматрамо да је сваки Његошев потез драгоцјен за проучавање њего-
ва језика и његовог пјесничког израза и зато ћемо саопштити овдје уг-
лавном све његове забиљешке с писама њему достављених. Донијећемо
и фотокопије тих његових забиљежака да бисмо их спасили од заборава.
Људима од пера је добро познато да је већи дио писама и копија писама
у Његошевој оставштини, која се чува у Архивском одјељењу Државног
музеја на Цетињу, влага оштетила.
Ево тих Његошевих забиљежака.

518
 На четвртој страници писма капетана Фридриха Орешковића од 28.
августа 1837. има сљедећа Његошева забиљешка: „Милаковићу, које
србске књиге имамо више од једнога екземплара пошљи ми по један
екземплар од свијех”.
На четвртој страницн писма Фридриха Орешковнћа од 27. октобра
1837. налази се ово Његошево наређење: „Пошљите ми један од финијех
паспоратах и ставите на њему нумер”.
На четвртој страници писма Габријела Ивачића од 10. фебруара 1838.
Његош је написао сљедеће француске ријечи и њихово значење:
неустрашимост,
разсјеаније, разсје = жизн,
оставити своју вјеру,
частица,
садјејствовати,
непремјени,
успјех,
искусни.
На четвртој страници писма Габријела Ивачића од 20. марта 1838.
Његош је исписао 46 француских ријечи без њихова значења. Ивачићево
је писмо много влага оштетила и већи је дио француских ријечи избли-
једио.
На другој страници копије свога писма од 13. јула 1839. Рифат Хасан-
паши Његош почиње да пише једно писмо на францускоме језику.
Копију Његошева писма влага је увелико оштетила.
Има Његошевих забиљежака и на писму Катарине Јовановић од 1.
августа 1845.
Његош је правио забиљешке и на четвртој страници писма острошког
архимандрита Никодима Раичевића од 22. децембра 1847.
Има још трагова од Његошева учења француског језика у неким
писмима која се чувају у Архивском одјељењу Државног музеја на Це-
тињу.
Његош проба перо на четвртој страници писма Габријела Ивачића од
23. јуна 1845: „Спасибо. Симеон Господине. Симеон Милутиновићу. Слу-
шај, Симо, Високоблагородни Господине. Амин, амин, глагољу Вам. Ваше
Високородије. 1845. 1845. 1845. Ђе си, Драшко, дома не видио. Чуј ме,
Симо, од крајине крило. В. церногорски и брдцки”.
Његошев стих: „Ђе си, Драшко, дома не видио” изазва нам у сјећању
Драшка Поповића из „Горског вијенца”. Свакако је карактеристично за
нашег пјесника да он 1845. спомиње име Драшко.
На другој страници писма Миховила Ивелића од 29. децембра 1848.
налазе се сљедеће Његошеве забиљешке: „Лед. Вуксана Андрина Липја-

519
нина тал. 10. Лед. Милоша Митрова из Кучах Ивановића тал. 8. Лед.
Пероша Велова из Доње Мораче тал. 15”.
Добро је познато да је наш пјесник волио много оружје. Куповао га
је и за себе и за своје пријатеље и познанике. Биће да је и овога пута
набавио по једну леденицу од Вуксана Андрина Липљанина, Милоша
Митрова Ивановића и Пероша Велова из Доње Мораче.
На четвртој страници писма Мехмед-спахије Лекића од 6. октобра
1842. Његош пише: „Мјесеца. Мјесеца. Ах, могући Боже.
„Кад је дјело ума син,
Тад је послу конац фин;
Кад је стари син од оца,
не гледај му добра конца”.
На четвртој страници писма Габријела Ивачића од 10. фебруара 1841.
Његош биљежи: „По Вашему писму од 10-га фебруара ја сам позвао
Стефана Милоша Павићева, Крста Аћимова Драгомиљанина, Савића и
Марка, синове Петра Николина из Ћеклића и Ивана Дуду из Залаза. На
сваки сам их начин испитова и доиста ништа не знају за убиство мужа и
жене Петровић из Доброте”.
Сачувана је копија Његошева писма од 21. фебруара 1841. Габријелу
Ивачићу. Ево како она гласи: „По Вашему писму од 10-и февр. позвао
сам Стефана Милоша Павићева, Крста Аћимова Драгомиљанина, Савића
и Марка, синове Петра Николина из Ћеклића и Ивана Дуду из Залаза.
На сваки начин сам их испитивао и доиста ништа не знају за убијство
мужа и жене Петровића из Доброте. Само што су ми нека друга два
Црногорца доказали да им је неки Илија Бошка Илијина, најближи сусјед
погипшега мужа и жене, давао подоста пара и молио их и на сваки начин
обраћао да убију мужа и жену који су погинули, него они то зло дјело
нису ћели никако учинити, само што то доказују да им је од горереченога
Илије мито давато. И они су ово готови освједочити пред трибуналом
которским, како што су освједочили пред судом црногорским.
Ја разумијем да се много бесприличније ствари догаћа у окружију
которскоме, него можете бити посигурно увјерени да први Црногорац
који се обазна да у та неприлична дјела пристаје биће најстрожајшим
начином кастиган”.
Ивачићево писмо од 14. октобра 1841. сасвим је влага уништила. Дес-
ни угао четврте странице распао се.
Сачувана је срећом копија Његошева писма од 9/21. октобра 1841.
Габријелу Ивачићу. То је одговор на Ивачићево писмо од 14. октобра
1841: „На зактевање истога капитаната у његовом листу од 14. окт. п.
р. ја сам наредио сердару цуцкоме да има поћи да се стане с Вашим
човјеком којега Ви одредите и како Ваш човјек на границу дође и њему
јави, он ће тај час поћи к њему на станак и те мале разнице, око којијех
520
не могу да се погоде Цуце и Леденичани, које међу њима суштествују,
мирољубивим начином ту ствар сврше и погоде”.
На четвртој страници писма Габријела Ивачића од 4. децмебра 1841.
Његош је забиљежио ово: „На ово треба одговорити да је законо приз-
нато да Митру Попову Зецу Стане Прелова не може жена бити и да је то
пред овдашњем судом отршено у присудствију обојице и они су обојица
довољни били и већ се невјеста удала”.
Сачувана је копија Његошева писма од 4. јануара 1842. Габријелу
Ивачићу. То је одговор на Ивачићево писмо од 4. децембра 1841: „На
почитајемо писмо од 4-и дек. пр. г. чест имам објавити истоме капита-
нату да је законо признато пред овдашњијем судом да Митру Попову Зе-
цу Стане Прелова није могла никако бити законита жена и у присуствију
обојице суд је њих отрешио законога брака, и они су обојица задовољни
били, и већ се невјеста удала за другога”.
На четвртој страници писма Габријела Ивачића од 16. децембра 1841.
Његош је написао: „Одговорити му треба на ово да је писато капетану
његушком да пошље главара од Мирца су два најближа сродника покој-
нога Сава Грујова Кашћелана пред трибуналом за нужни испит”.
У Исходјашчем журналу, број IV, налази се копија Његошева писма
од 4. јануара 1842. Габријелу Ивачићу. Она гласи: „У одговор почитаје-
мог листа од 16. дек. пр. године чест имам јавити истоме капитанату да
сам ја наредио капетану његушком да пошље главара од Мирца су два
најближња сродника покојнога Сава Грујова Кашћелана пред ц. к. три-
буналом за нуждни испит и он ће их послати”.
Његош биљежи на четвртој страници писма Габријела Ивачића од
24. децембра 1841: „Треба му одписати на ово да мене могуће није ни-
како ове стародужбине намиривати, јербо су се многи од реченијех дуж-
никах изтражили и ови је дуг тако давни да сем не находим у могуће
ништа од њега намирити. Него поменути зајмодавац нека зове ако кога
од дужниках ђе нађе жива пред кметовима да им ту ствар развиде у
присудствију обојице”.
У Исходјашчем журналу, IV, сачувана је копија Његошева писма од
4. јануара 1842. Габријелу Ивачићу. То је одговор на Ивачићево писмо
од 24. децембра 1841: „Из почитајемог листа од 24. дек. пр. г. разумијем
да фамилија покојнога Мата Радонића из Доброте тражи неки стари дуг,
талијера 252, од неколико Црногораца. Ја никако не могу тако старе
дугове намиривати, јер од назначени дужника у почтеном листу истога
капитаната многи су се изтражили, а дуг је тако давни да једва ли се
ишта може подмирити; него поменута фамилија нека зове ако кога од
дужника гдје наће жива пред кметовима да им ту ствар развиде у
присуствију обојице”.

521
 Његош је записао на четвртој страници писма Габријела Ивачића од
28. децембра 1841: „Одговорити му да ће се именовати у ово писмо
одправити за испит пред трибуналом - Бура Прелова”.
Његошев одговор на Ивачићево писмо од 28. децембра 1841, од 4-га
је јануара 1842. и гласи: „На зактевање истога капитаната у његовом
листу од 28-и дек. пр. г. ја сам наредио Станку Савову и Перу Станка
Савичића да се прикажу ц. к. трибуналу за нуждни испит”.
На четвртој страници писма Габријела Ивачића од 12. јануара 1842.
Његош пише: „Треба одговорити циркулу да су дате строге наредбе
Црничанима да признају државу авст и да не чине гога самовољства
унапријед”.
Ево копије Његошева писма 4/16. јануара 1842, које је одговор на
Ивачићево писмо од 12. јануара 1842: „Из почитајемог листа од 12. јан.
о. г. с неудовољствијем разумио сам да су се усудили неки Црничани
пуштати своју стоку на пасишта паштровска. Ја сам одма дао строгу на-
редбу Црничанима да признају државу аустријску и да унапријед
никаква самовољства пе чине. Дајући на знање истому капитанату, чест
имам бити”.
На четвртој страници једног другог писма Габријела Ивачића од 12.
јануара 1842. Његош пише: „Треба одговорити циркулу да су строге на-
редбе дате на Пророковића и остале Залажане да не чине тога само-
вољства по граници, него да поступају како што се слаже са нашима
погодбама. Н. И. Треба му писати да је ово одговор на оба писма под Н.
И”.
У Исходјашчем журналу, IV, чува се копија Његошева писма од 4/16.
јануара 1842. коју овдје доносимо: „На почитајема два писма од 7. и 12.
јан. о. г. чест имам одговорити истоме капитанату да сам ја строго зап-
ретио и наредбу дао фамилији Пророковића и свијема Залажанима да
нипошто унапријед не пуштају своју стоку у државу аустријску самовољ-
но”.
На четвртој страници писма Габријела Ивачића од 20. фебруара 1842.
Његош је написао оловком ово: „Даће се наредбе да се поврати... њино
оружје и друго што буде”.
Копија одговора Његошева писма од 20. фебруара по старом стилу
1842. на Ивачићево писмо од 20. фебруара 1842. гласи: „У одговор по-
читајемог листа од 20. февр. п. р. чест имам о[д]говорити истоме капи-
танату да ћу ја наредити Кчевљанима да изнађу кривце који су нападали
на Кривошијане и што им буду узели по сваки начин да им се повратити
има и да преступнике кастигају”.
На копији свога писма од 5. новембра 1843. Аџи-Ризван-бегу Његош
пише сљедеће: „Милаковићу, стави на ова писма титуле како иду и да

522
их преписати, на ње удри печате, па их одправи по овоме Граховљанину
у Грахово на војводу Јакова”.
Ми смо навели овдје текст извјесног броја концепата Његошевих
писама с полеђина писама окружног которског поглавара Габријела Ива-
чића и текст копија Његошевих писама који је састављан на основу тих
концепата и који се чува у Исходјашчем журналу број IV у Архивском
одјељењу Државног музеја на Цетињу. Ако пак сад упоредимо текст из
Његошевих концепата с текстом копија Његошевих писама из Исходјаш-
чег журнала, видјећемо да се ти текстови увелико разликују. Његошеве
идеје из концепата прерађиване су и прошириване у копијама. Понекад
су на жалост ишчезли из копија и понеки Његошеви изрази које сретамо
у концептима. Зато је текст из концепата од важности за проучавање
Његошева језика. Концепти сами су драгоцјени, јер нам показују како
су настајала поједина Његошева писма. Сад се више не може тврдити
да је Његош састављао свако писмо које је и потписао.

Библиографски вјесник, Цетиње, 1963, 1-2-3, стр. 99-129.

523
 ПОГОВОР

Од 1947. почели смо да темељито проучавамо раздобље од 1830. до

1851. Систематски смо преписивали и снимали сваки докуменат који би
пронашли у нашим и страним архивима, библиотекама и музејима, а који
би се односио на прву половину 19. стољећа. Многобррјни наши прија-
тељи у нашој земљи и иностранству, поштоваоци Његошеви и врсни
познаваоци прошлости Црне Горе свестрано су нам помагали да бисмо
сабрали што више факсимила Његошевих пјесама, писама и других ње-
гових забиљежака. Лука Вујовић допустио је да Петар Топић фотогра-
фише за нас сва Његошева писма и све његове забиљешке од 1828. до
1851. који се чувају у Библиотечко-архивском одјељењу у фондовима
Посебна акта и Приновљени документи на Цетињу. Динко Форетић нам
је омогућио да микрофилмујемо Његошева писма која се налазе у
Хисторијском архиву у Задру. Добротом Милоша Милошевића добили
смо фотокопије свих Његошевих писама која се чувају у фондовима
Историјског архива у Котору. Архивисти у многобројним архивима у Бечу
помогли су нам да пронаћемо и фотокопирамо сва Његошева писма која
су тамо сачувана.
Нико С. Мартиновић поклонио нам је копије Његошевих епских
пјесама: „Пјесна от буле и Кокотије”, „Пјесна за Србе и за Турке”, „Пјесна
о Пиперима и Турцима”. Од Павла Боновића добили смо факсимил Њего-
шевог пасоша од 7. септембра 1833. и копију писма Ђорћија Н. Церовића
од 23. децембра 1877. писцу Смрти Смаил-аге Ченгића Ивану Мажурани-
ћу.
Његошево „Објављеније народу црногорскому и брдскому” од 18. сеп-
тембра 1838. поклонио иам је Марко Шћепчевић из Црмнице. Јелка
Мишић послала нам је ксерокопију Његошевог писма од 20. октобра
1848. Станку В. у које се чува у Националној свеучилишној библиотеци
у Загребу. Тодор Виторовић нам је дао на поклон снимак рукописа Ње-
гошевог препјева с француског Химне ноћи и копију његове пјесме
Љетње купање на Прчању. Саид Траљић нам је доставио из Националне
свеучилишне библиотеке у Загребу ксерокопију Његошеве пјесме Поз-
драв роду.
Из Беча 1847. г. Зина Атанасовић послала нам је из Архива Валтазара
Богишића у Цавтату снимке Његошевих писама од 7. фебруара 1836. и
од 25. децембра 1850. Вуку Караџићу. Божидар Ковачевић упутио нам
је из Архива Српске академије иаука и уметности у Београду фотокопије
524
свих Његошевих писама Вуку Караџићу и Сими Милутиновићу. Вјера
Влаховић нам је поклонила снимак Његошевог писма од 21. јула 1851.
Вацлаву Ханки и копију „црногорског паспорта” од 7. октобра 1843. које
је пронашла у Библиотеци Националног музеја у Прагу. Жарко Муљачић
је снимио у фиорентинској Централној националној библиотеци Његоше-
ва писма од 1. марта 1847. и од 28. маја 1847. Николи Томазеу и њихове
нам је снимке љубазно доставио.
Од 1847. почели смо да, на основу новопронађене историјске грађе,
пишемо и објављујемо чланке и студије о Његошу-пјеснику и о Његошу-
државнику. У својој књизи Стазе ка Његошу штампали смо своје радове,
који, углавном, говоре о Његошевом пјесничком дјелу. У књизи Његош
у свом времену објављујемо избор из својих члаиака и студија који
освјетљавају Његоша као човјека и Његоша као државника и који су се
појављивали у издањима Српске академије наука, Југославенске акаде-
мије знаности и умјетности, Црногорске академије наука и умјетности,
Филозофског факултета у Новом Саду, Филозофског факултета у Задру,
у црногорским часописима Стварању, Историјским занисима, Спонама,
Библиографском вјеснику, Старинама Црне Горе, Гласнику Цетињских
музеја, Зборнику радова о Његошу итд. Све те своје радове смо дора-
дили и неколико нових прилога додали који ће, надамо се, употпунити
једну тематску цјелину која треба да покаже у правом свијетлу Његоша
као човјека, Његоша као владара и његову државу малену Црну Гору
због које су се сукобљавали интереси великих сила Русије, Аустрије,
Турске, Француске и Енглеске.
Приликом израде снимака докумената били су нам од велике помоћи
Јаков Мрваљевић, Душан Мартиновић, Јован Бојовић, Љубомир Радулов,
Бранко Р. Драгићевић, Марина Мијатовић, Свјетлана Иванишевић, Стево
Лепетић, Младен Вујовић, Драгомир Пажин и Милан Дамјановић.
Чедо Вуковић редиговао је цијелу ову књигу.
Свима се од свега срца захваљујемо.
Јевто М. Миловић

525
 Препоручујемо

Препоручујемо најбоље књиге из српске историје

и копије оригиналних српских ордена, као и ор-
дена које су знаменити Срби добијали од руских
царева.

Посетите сајтове:

www.ordeni.rs
www.institutni.com
www.plemekuci.com
www.skenderbeg.rs
www.skolagusalasandic.com
www.naukaireligija.com