FRANCUSKA REVOLUCIJA

Zakonodavna skupština
Prema ustavu iz 1791, Francuska je funkcionisala kao ustavna monarhija. Kralj je morao
da deli vlast sa izabranom Zakonodavnom skupštinom, ali je zadržao pravo na veto i
pravo da bira ministre.

Zakonodavna skupština se prvi put sastala 1. oktobra1791. i izrodila se u haos nakon

manje od godinu dana. Sastojala se od 165 feulitanaca (ustavnih monarhista) na desnici,
oko 320 žirondinaca i jakobinaca na levici i oko 250 predstavnika koji nisu pripadali
nijednoj stranci.
Odmah na početku, kralj je stavio veto na zakon koji je pretio smrću izbeglom plemstvu i
nalagao da sve sveštenstvo mora u roku od 8 dana da položi zakletvu odanosti državi po
„Aktu o civilnoj organizaciji sveštenstva“. Tokom godine, neslaganja poput ovih će
dovesti do ustavne krize i dovešće Revoluciju na viši nivo.

Rat
Politika tog perioda je neizbežno vukla Francusku u rat sa Austrijom i njenim
saveznicama. Kralj, desnica i Žirondinci su želeli rat sa Pruskom i Austrijom, a protiv rata
su bili jakobinci na čelu sa Robespjerom. Kralj se nadao da će rat povećati njegovu
popularnost, takođe je tražio mogućnost i da iskoristi i neuspeh rata. Žirondinci su se
nadali da će rat proširiti revoluciju u Evropi. Jakobinci su se protivili ratu, jer su radije
želeli da konsoliduju i prošire revoluciju kod kuće. Austrijski car Leopold II Habzburški,
brat Lujeve žene Marije Antoanete, je možda takođe želeo da izbegne rat, ali je umro 1.
marta 1792.
Francuska je objavila rat Austriji 20. aprila 1792, a Pruska se pridružila Austriji nekoliko
nedelja kasnije. Nakon nekoliko početnih okršaja koji su prošli loše po Francuze, prvi
značajniji događaj se desio sa francusko-pruskom bitkom kod Valmija (20. septembar1792).
Iako je jaka kiša sprečila konačan ishod bitke, francuska artiljerija je pokazala svoju
superiornost. Međutim, tokom ovog perioda, Francuska je upala u nemire i monarhija je
postala stvar prošlosti.

Ustavna kriza

Noći 10. avgusta 1792, pobunjenici, uz podršku nove revolucionarne Pariske komune,

napali zamak Tiljerije. Kralj i kraljica su zarobljeni, a zakonodavna skupština je
suspendovala monarhiju: bilo je prisutno malo više od trećine predstavnika, a skoro svi
su bili Jakobinci.
Ono što je ostalo od vlade je zavisilo od podrške pobunjeničke Komune. Kada je Komuna
poslala bande u zatvore da ubiju zatvorenike i poslala dopis ostalim gradovima u
Francuskoj pozivajući ih da prate ovaj primer, skupština je mogla da pruži samo slab
otpor. Ova situacija je trajala do stvaranja Konventa, koji je bio zadužen za pisanje novog
ustava, a koji se prvu put sastao 20. septembra 1792. i postao je de fakto nova vlada
Francuske. Sledećeg dana je ukinuta monarhija i proglašena republika. Ovaj datum je
kasnije usvojen kao početak Prve godine Francuskog revolucionarnog kalendara.

Konvent

Zakonodavna vlast nove republike je prešla na Nacionalni konvent, dok je izvršna vlast
pala na Komitete javne bezbednosti. Žirondinci su postali najuticajnija partija u Konventu
i Komitetima.
U Brunsvikškom manifestu, austrijske i pruske vojske su pretile odmazdom nad
stanovništvom Francuske ako se odupre njihovom napredovanju ili ponovnom
uspostavljanju monarhije. Kao posledica toga, kralj Luj je viđen kako kuje zaveru sa
neprijateljima Francuske. 17. januara 1793, kralj Luj XVI je osuđen na smrt zbog „zavere
protiv javne slobodne i opšte bezbednosti“ od strane slabe većine u Konventu.
Pogubljenje 21. januara1793. je dovelo do još više ratova sa ostalim evropskim državama.
Lujeva žena, Marija Antoaneta, je pogubljena na giljotini 16. oktobra.
Kada je rat krenuo loše po Francuze, cene su skočile i siromašni radnici i jakobinci su se
pobunili; kontra-revolucionarne aktivnosti su počele u nekim regionima. Ovo je ohrabrilo
jakobince da državnim udarom preuzmu vlast, mobilišući podršku javnosti protiv
žirondinaca i uz podršku snaga siromašnih radnika. Savez jakobinaca i radnika je tako
postao element koji je bio jezgro nove vlade. Politika je postala značajno radikalnija.
Komitet javne bezbednosti je došao pod kontrolu Maksimilijana Robespjera i jakobinci su
pokrenuli Vladavinu terora (1793—1794). Najmanje 1.200 ljudi je ubijeno pod giljotinom
ili na drugi način nakon optužbi za kontra-revolucionarne aktivnosti. Najmanja naznaka
kontra-revolucionarnih misli ili aktivnosti (ili u slučaju Žaka Hebera, revolucionarni
fanatizam koji je nadmašivao one na vlasti) mogla je dovesti pod sumnju, a suđenja nisu
vršena prema savesti.
Godine 1794, Robespjer je imao uklonjene ultra-radikale i umerene jakobince; međutim,
kao posledica toga, njegova popularnost je dramatično opala. 27. jula1794, narod
Francuske se pobunio protiv Robespjerovog terora u onome što će postati poznato kao
„Termidorska reakcija“. Ona se završila tako što su umereni članovi Konventa smenili i
pogubili Robespjera i nekoliko drugih vodećih članova Komitete javne bezbednosti.
Nova vlada se uglavnom sastojala od žirondinaca koji su preživeli Teror, a nakon
preuzimanja vlasti, oni su vršili osvetu čak i nad onim Jakobincima koji su im pomogli da
zbace Robespjera, zabranivši klub jakobinaca i pogubljenjem mnogih njegovih bivših
članova u onome što je poznato kao „Beli teror“.
Konvent je usvojio novi „Ustav godine treće“ 17. avgusta 1795; referendum ga je
ratifikovao u septembru i stupio je na snagu 26. septembra 1795.
Direktorijum

Novi ustav je uveo Direktorijum i stvorio prvo dvodomno zakonodavno telo u istoriji

Francuske. Skupština se sastojala od 500 poslanika (Savet pet stotina) i 250 starešina (Savet
seniora). Izvršna vlast je prešla na pet direktora, koji su birani jednom godišnje od strane
Saveta seniora iz liste koju je sastavio Savet pet stotina.
Novi režim se susreo sa otporom preostalih jakobinaca i rojalista. Armija je ugušila
pobune i kontrarevolucionarne aktivnosti. Na ovaj način su vojska i njen uspešan
general, Napoleon Bonaparta, stekli veliku moć.
Dana 9. novembra 1799, Napoleon je izvršio državni udar kojim je uveo Konzulat; ovo je
efikasno dovelo do njegove diktature i na kraju (1804) njegovog proglašenja za cara, sa
kojim je došao kraj republikanske faze Francuske revolucije.

Posljedice Francuske revolucije

Ukratko, među posljedicama Francuske revolucije koje se najviše ističu su:
 Kraj apsolutne monarhije: Od početka revolucije, stari režim se bližio kraju. Kako su
se razvijale, posljedice su se pogoršavale za kralja, sve do pogubljenja Luja XVI.
 Više prava i sloboda: Jedan od ciljeva Francuske revolucije bio je imati više prava i
sloboda. Iako treba napomenuti da je to proces koji je decenijama osvajao cijele
brojeve, ovaj je događaj stvorio presudan presedan.
 Ukinute su povlastice crkve i plemstva: Zaustavilo se društveno utemeljenje u
strukturiranom feudalizmu. Nadalje, u isto vrijeme kad su crkva i plemstvo padale na
društvenoj ljestvici, buržoazija je počela rasti.
 Proširenje načela Francuske revolucije: Načela slobode, jednakosti i bratstva prešla su
granice Francuske i proširila se širom Europe. Istorija je pokazala da su čak i ovi
ideali utjecali na Latinsku Ameriku.
 Krunisanje Napoleona Bonaparte: Uprkos borbi koja se dogodila, a koja je imala
mnogo koristi za francuske i europske građane, apsolutnu monarhiju Luja XVI na
kraju je zamijenilo Napoleonovo carstvo.