Kao pisac, Boto Štraus je poznat po zabavnim komadima.

Njegovo epsko delo čine neki njegovi

romani i proza koju je teško klasifikovati, u koju spadaju i "Parovi, prolaznici". Ovde se ne radi o
romanu u klasičnom smislu, čak i ako je ovo prozno delo, prvi put objavljeno 1981. godine, kasnije
uvršteno u biblioteku Zidojče cajtunga „Veliki Rimljani 20. veka“. predstavlja fragmentarnu zbirku
tekstova o raznim temama koje su pekle dušu 37-godišnjeg autora, uočava se njegova posvećenost,
ali i nestrpljivost pred pojavama, osetljivostima, nepoželjnim razvojem događaja koji idu protiv
korena, tj. ljudi uopšte i saveznog republikanskog društva tih godina posebno. S tim u vezi, ova proza
koju je napisao dramski pisac, koji tu i tamo voli da priča buncanje, obećava da će pružiti obilje
materijala za intelektualnu debatu, i zaista, čitalac dobija impulse da svoju sivu materiju trenira u
ogromnom obilju.

Podeljen na šest celina i ispričan iz perspektive prvog lica, autor svoja zapažanja i razmišljanja otkriva
pred čitaocem u fragmentima teksta različite dužine nalik skici. Kao i u naslovu knjige, počinje sa
„Parovi“, najdužim odeljkom, u kome se analiziraju zapažanja iz nepresušnog fonda odnosa među
polovima, doduše sa nepogrešivo muške tačke gledišta, koja je promptno kritikovana. Zapanjujuće je
kako tačno izgleda Boto Štraus, čak i na najsitnije pokrete svojih ispitanika – jer takvi vam se zaista
čine, njegovi likovi iz sadašnjosti s početka osamdesetih – izvlači svoje zaključke oštrinom kao žilet,
demaskira podsvesno postojeće stvari kao uzrok upadljivih ljudskih ponašanja. Nakon, po mom
mišljenju, manje zanimljivih razmatranja u odeljku „Saobraćajni tok“, koji se suštinski tiču fiziologije
ponašanja, autor se u trećem delu pod naslovom „Pisao“ osvrće na ono što sada veoma direktno
utiče na čitaoce zainteresovane za književnost, na pisca kao naime takav, s jedne strane kao umetnik,
ako je dobar, a s druge strane kao mislilac i opominitelj. Čini se da njegov stav nije ništa manje važan
od njegove veštine pisanja, jer ono postavlja dugoročne standarde kada je reč o njegovoj reputaciji.
Autor se žestoko zalaže za način mišljenja koji je oslobođen svake dijalektike, čak i ako bismo
razmišljali „trenutno gluplje“.

Nakon još dva odeljka pod nazivom „Zora“ i „Pojedinci“, poslednju, drugu po dužini „Savremena
budala“, sledi autorova analiza na teme kao što su strah, nuklearni rat, nacističko nasleđe, identitet,
vera, umetnosti, ekologije, ali i raznim aspektima tadašnje dnevne politike, tehničkog napretka i,
naravno, medija. Sve ove manje-više kratke skice daju opštu sliku koja nam predstavlja krajnje
pesimističan pogled na svet nemačkog autora koji se u svom naizgled bezgraničnom skepticizmu
ponaša gotovo kao mizantrop. Jer sva zla ovoga sveta su sama napravila, od „savremenih budala“, pa
njegov tenor.

............................................... literaturyeitschrift.de

Бото Штраус се у свом раду више пута бавио питањем чежње за трансценденцијом из
различитих углова. Прво, ту је поента како су друштвене теорије и погледи на свет, које је он
сам у почетку следио, погрешно усмерили ову чежњу и оставили нерешеном праву улогу
технологије. Међутим, Штраусова сопствена анализа, која углавном узима разматрања из
природних наука, занемарује значај стваралачке активности. Друга перспектива произилази из
Штраусовог приказа несрећне свести модерног појединца и покушаја да је превазиђе.
Коначно, разматра се Штраусов сопствени покушај да створи трансценденцију у уметничком
делу. Чланак поново скреће пажњу на недовољно изложену улогу стваралачке активности.

......... http://old.scielo.br/scielo.php?script=sci_arttext&pid=S1982-88372013000100002

https://www.jstor.org/stable/30153237?read-now=1&seq=18#page_scan_tab_contents